27.12.2018.

Hauard Lavkraft , Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Glava treća






Glava treća

O IZVESNOM ISTRAŽIVANJU
I O IZVESNOM PRIZIVANJU

1
      Ĉarls Vord je, kao što smo videli, tek 1918. godine saznao da vodi poreklo od Džozefa Karvena. Ĉinjenica da se odmah strasno zainteresovao za sve što je bilo u vezi sa davnašnjom tajnom ne treba da nas ĉudi; svaki i najnejasniji glas o Karvenu dobijao je za njega sve veći značaj jer je u njemu kolala Karvenova krv. Jedan genealog radoznala duha i bujne mašte nije ni mogao da postupi drugaĉije nego da se odmah baci na strastveno i sistematiĉno prikupljanje podataka o Džozefu Karvenu.
    On, u poĉetku, svoja traganja nije ni pokušavao da obavije tajnovitošću, pa je ĉak i doktor Limen u nedoumici oko toga da li su se prvi znaci ludila pojavili pre kraja 1919. godine ili posle toga. O svom radu je otvoreno razgovarao sa porodicom — iako njegovu majku nimalo nije radovalo saznanje da vodi poreklo od ĉoveka kakav je bio Džozef Karven — i sa osobljem raznih muzeja i biblioteka koje je posećivao. A kada se obraćao ĉlanovima onih porodica koje su mu, kako je pretpostavljao, mogle pružiti željene podatke, nije krio ni razloge ni cilj svoje molbe i delio je njihovu naglo podstaknutu sumnjiĉavost sa kojom su se odnosili prema izveštajima iz starih dnevnika i pisama. Nije krio ni svoju neutoljivu želju da sazna šta se uistinu dogodilo pre sto pedeset godina u kući na farmi u Potakitu koju je bez uspeha pokušavao da pronađe, i šta je Džozel Karven bio uistinu.
        Kada je naišao na Smitov dnevnik i proĉitao pismo Džedaje Ornea, odluĉio je da ode u Salem i pokuša da otkrije rane Karvenove delatnosti i njegova tamošnja poznanstva, što je i uĉinio za vreme uskršnjeg raspusta 1919. godine. U Institutu „Eseks“, u koji je navraćao i u toku svojih ranijih boravaka u bajnoj staroj varoši sa trošnim puritanskim zabatima i zbijenim krovovima, bio je primljen ljubazno i srdaĉno i tu pronašao mnogo podataka o Karvenu. Otkrio je da je njegov predak rođen u Salem selu, današnjem Denversu, sedam milja daleko od grada, 18. februara 1662. ili 1663; da je već u petnaestoj godini pobegao na more i da se ponovo pojavio tek posle devet godina; ponašao se, izražavao i odevao kao pravi Englez i nastanio u samom Salemu. Sa porodicom nije bio u prisnoj vezi i najviše je vremena provodio u ĉitanju neobiĉnih knjiga koje je doneo iz Evrope i u opitima vršenim sa nepoznatim, ĉudnim hemikalijama koje su mu brodovima stizale iz Engleske, Francuske i Holandije. Neki njegovi odlasci u prirodu bili su predmet razgovora mesnih radoznalaca koji su ih povezivali sa glasinama o vatrama što izbijaju na brdima u pozno doba noći.
      Jedini Karvenovi prisni prijatelji bejahu neki Edvard Haĉinson iz Salem sela i neki Sajmon Ome iz Salema. Ĉesto je bivao u njihovom društvu, a znalo se i to da se njih trojica međusobno posećuju. Haĉinsonova kuća, udaljena od varoši i smeštena na samom rubu šume, nije se baš mnogo dopadala ozbiljnim ljudima jer su iz nje, noću, dopirali neki ĉudni zvuci. Priĉalo se da Haĉinson prima vrlo neobiĉne posetioce i da svetlosti koje su se mogle videti kroz njegove prozore nisu uvek iste boje. Ĉinjenica da je raspolagao neverovatnim podacima o davno mrtvim osobama i o davno zaboravljenim događajima i da se njima razmetao bila je, po opštem mišljenju, i nemoralna i nezdrava; tome je doprinela i vest da je išĉezao nekako baš u vreme kada je izbila uzbuna oko vradžbina. U isto vreme otišao je i Džozef Karven, ali se vrlo brzo doznalo da se preselio u Providens. Sajmon Orne je u Salemu živeo sve do 1720. godine, kada je na sebe skrenuo pažnju time što nikako ne stari, što je i dalje mladolik kao nekad. Posle toga išĉezao je i on, a trideset godina kasnije pojavio se njegov sin, oĉeva slika i prilika, i zatražio nasledenu porodiĉnu imovinu. Zahtevu je udovoljeno na osnovu dokumenata koja su bila napisana dobro poznatim rukopisom Sajmona Ornea, pa je Džedaja Orne nastavio da ţivi u Salemu do 1771, kada su izvesna pisma građana Providensa, upućena preĉasnom Tomasu Barnardu i drugima, uticala na to da bude uklonjen na neko nepoznato mesto.

     Dokumenta o tim ĉudnim zbivanjima, saĉuvana u Institutu „Eseks“, u sudu i u Gradskoj arhivi, sadržavala su i bezazlena opšta mesta kao što su podaci iz zemljišnih knjiga i razni raĉuni, ali i tajne, krišom ubaĉene tekstove izazovnije prirode. U spisima sa suđenja onima koji su se bavili vradžbinama mogle su se otkriti neke zanimljive aluzije; Hepsiba Loson se 10. jula 1692. godine zakleo pred sudijom Hotornom da se „ĉetr’es veštica i Princ Tame sastaše u šumi iza kuće G. Haĉinsona“, a neka Emili Hau je 8. avgusta pred sudijom Gednijem izjavila da ,,G. Dž. B. v Noći obeleži Znakom Đavolijim Bridžet S. Džonatan. Sajmona O., Deliverens V., Džozefa K., Suzen P., Mitabl K. i Deboru B.“ Bio je tu i katalog iz Haĉinsonove sablažnjive biblioteke — a da je ona sablažnjiva utvrđeno je posle njegovog nestanka — kao i jedan nedovršen rukopis pisan njegovom rukom, ali šifrom koju niko nije mogao da odgonetne. Vord je fotografisao taj rukopis i ozbiljno se latio odgonetanja šifre. U avgustu sledeće godine, radio je na tome sve istrajnije i sve grozniĉavije, a iz njegovog govora i ponašanja moglo se zakljuĉiti da je kljuĉ šifre otkrio u oktobru ili u novembru. On liĉno, međutim, nikada nije rekao da mu je to pošlo za rukom.
       Ali, najveći znaĉaj, u tom trenutku, imao je Orneov materijal. Vordu je trebalo vrlo malo vremena da na osnovu istovetnog naĉina izražavanja i samog rukopisa dokaže ĉinjenicu koju je ionako već smatrao utvrđenom zahvaljujući Orneovom pismu upućenom Karvenu: da su, naime, Sajmon Orne i njegov tobožnji sin Džedaja jedna te ista liĉnost. Orne je pisao prijatelju da dugo živeti u Salemu nije nimalo bezbedno i da je zato pribegao tridesetogodišnjem boravku u tuđini, posle ĉega se, kao predstavnik mlađe generacije, vratio u varoš i zatražio „nasleđenu“ zemlju i imovinu. Orne je oĉigledno krajnje brižljivo uništio najveći deo svoje prepiske, ali građani koji su stupili u dejstvo 1771. godine uspeli su da pronađu i saĉuvaju dva-tri pisma i neke hartije koje su ih zaprepastile. U njima su otkrili zagonetne formule i dijagrame pisane Orneovom rukom a i rukom drugih osoba. Vord je ceo taj materijal pažljivo prepisao, a pojedine delove i fotografisao; u hartijama je pronašao i jedno izuzetno zagonetno pismo koje je, kako je ubrzo utvrdio upoređujući rukopis i potpis sa rukopisom i potpisom u dokumentima iz Državne arhive, pisao liĉno Džozef Karven.
     To Karvenovo pismo, iako u njemu nije naznaĉena godina, oĉigledno nije bilo odgovor na ono koje mu je uputio Orne i koje se našlo u zaplenjenoj pošti; Vord je na osnovu svoje evidencije zakljuĉio da je pisano oko 1750. godine.
    Možda i nije neumesno preneti tekst u celini kao uzorak stila i jezika ĉoveka ĉija je istorija bila tako mraĉna i užasavajuća. Primalac pisma oznaĉen je kao „Sajmon“, ali je ta reĉ precrtana (da li ju je precrtao Karven ili Orne, to Vord nije mogao da kaže):

Providens, prvoga maiija


Pismo napisi u kurzivu !,,,,,,

Ljubezni brate moj,

Poĉitaemi prijatelju, iskrena i gluboka Želanija Jemu kojemu Sluge jesmo v
nastojaniju k Mošĉi Veĉitoj. Tek ĉto imad’ h Otkrovenije ob Vešĉi, al’ u Najveĉijoj Nevoljnosti ĉto nuždno mi je i Tebi pren’ti. Nikako mi želanije nije slediti Te v Odlaženiju Daleko ĉerez mojijeh godina ĉto jesu mnoge, A Providens jošte Onu Surovost ne imaet u lovstvu na vešĉi Neobiknovenije a i pri Izvoždeniju na Sud. 
Vezama tverdim jesam sojuţen za Korabljije i za Jespap, pa mi nije ĉinit’ istoe ĉto  i Ti ĉiniš a jošte na farmi mojoj u Potakitu imaet pod zemljoju Ti znaeš ĉto, i eto ne bi bilo v moguĉnosti ždat da ja vozvrašĉus aki Neko Vtori.

Skazah ja Tebe da spreman jesam za težku sudbu a i za eto da dolgo dejstvujem s
celju da Vozvratim se posle Nestajanija. V prošedšoj noĉi Reĉi naid’h kojima zazv’h YOGGE-SOTHOTE a eti Obraz pervi raz prozbori obetom ĉto Ibn Šakabak v_________ nap’sa. I Ono skaza da Psalm III v Liber-Damnatus-u kluĉ soderţi. Kad Suna v  Pjatoj Kući jeste a Saturn v povolnijem poloţeniju jeste, Pentagram Vatre izĉertaj  i tri raza devjati stih izreci i povtori jego u oĉi Svih Svetijeh i na Veliku Pjatnicu i  Vešĉ roždena biti ĉe i vozgajena v Spoljnijem Sferama.
I iz Semena Staršego rožden bit’ĉe Onaj ĉto Osvrnut’ĉe se i vzglednut v Nazad ne
znajušĉi ĉto tražit.

Obaĉe, eto ne budet služit’ Niĉtomu jesli Nasledstvenika ne budet i jesli Sol iliti metod na koji se Sol spravljati ima, Jemu na dohvatije Ruke ne budet. Priznanije svoje trebujem iskazat’ da v etom upravleniju ĉto neophodimo jeste niĉto poduzeo nisam pa ĉerez toga ni Otkrio množestvo nisam. Izredno je težko uiti v Proces, ĉerez etogo ĉto on množestvo Uzorkov trebujet, a mne verlo težko stet’koliko bi Dostatno bilo, uz vse onije mornare ĉto ih sa Kariba dobavi’. Ljubovedenije vse je to većije v ljud’ma okolo men’ al’ v ja jih na
odstojaniju derţati umem. Onije ĉto uĉevni i imajušĉi jesu opakiji ot Puka ibo se Reĉ’maĉto i’ tije kazuju bolše veruje. Podozrenije imaem ĉto eti paroh i G. Merit pripovesti obmen' izpripovedali jesu, obaĉe niĉto jošte opasno nije. Hemiĉesko vešĉestvo mne lahko poluĉit, v Varoši II Farmaceuta dobra imejut, dr Bauen i Sem Kerju. Uputstvija Borelusa sledujem a Pomošĉ trebujem v VII Knigi Abdula Al-Hazreda. Vse ĉto mne uspejet  poluĉit i Ti abije poluĉit budeš. A dokle eto ne sluĉi se, vnimanije posvjati Reĉ’ma ĉto i’ ovdi vospominali jesmo. Skazal jesam jih taĉno, a esli budeš v želaniju Jega smotriš, Zapisanije ĉto ga u Smotuljak eti stavi’, upotrebuj. Stihe skazuj sovsem polakše v oĉi
 Svijeh Sveti’ i na Velikuju Pjatnicu.

Jesili Reĉi skazane Odzivlenije ne izaz’vu, obaĉe v vremeni ĉto prihodit rožden budet Onaj koji osvrnuti ĉe se i Sol ili Vešĉestvo za Sol upotrebi ti ĉe a ĉto Ti ostavit’ Mu budeš.
(Jov. XIV, XIV)

Uveselenije jest v serdcu moem ĉto v Salemu jesi i u nadeždi jesam da poĉti videti ĉu Te. Ibo otliĉnogo konja imaem, namerenije moje jest koĉije kupit’, kokovoje i u G. Merita zdes jesu, no puti verlo tjaželi. Jesli v ohoti za putešestvije nalaziš sebe, ne mimogredi mne. Poĉtanskijem putom iz Bostona, pa ĉerez Dedhem, Rentem i Altboro pojdi, naetijem mestam krĉmi vse dobrije. V krĉme G. Balhama v Rentemu otdihaj, ibo tu vse posteli lušĉe jesu no u G. Heĉa, a kod G. Heĉa pitanije vozmi, ibo jego pitanije lušĉe. Kod Vodopadenija Potakit pojdi putom za Potakit, a pored Krĉme G. Sejlsa. Dom moj preko puta Krĉmi G. E. Olnija nahodit se, ponad Gradskoj ulici, na Vostok ot Ševernoj storoni
Olni Korta.

Ljubezni Gospodin, Vaš starejši i Vam odanij prijatelj i sluga pokornjejši v Almonsin Metraton.8 Džozefus K.
Upušĉeno G. Sajmonu Orneo
Vilijems-Lejn, v Salemu

        Ovo pismo je, zaĉudo, dalo Vordu prvu odrednicu Karvenovog doma u Providensu. Otkriće je bilo dvostruko uzbudljivo: ukazivalo je na to da Karvenova novija kuća, podignuta 1761. godine tik uz staru, stoji kao oronula građevina i dan-danas u Olni Kortu; i da je Vord tu starinu, švrljajući po Stempers Hilu, već odavno zapazio. Mesto je, u stvari, bilo u neposrednoj blizini njegovog doma; kuća se nalazila na višoj ravni brda i u njoj je sada boravila jedna crnaĉka porodica koju su meštani cenili zato što im je povremeno prala rublje, spremala stanove i ĉistila kotlove. Ĉinjenica da je u dalekom Salemu pronašao tako neoĉekivan dokaz o znaĉaju koji ta dobro poznata jatagan-mala ima u porodiĉnoj istoriji toliko je uzbudila Vorda da je ĉvrsto odluĉio da to mesto temeljno istraži ĉim se vrati kući. Mistiĉniji delovi pisma, koje je shvatio kao izraz nastranog simbolizma, potpuno su ga pomeli, iako je, onako uzbuđen i ljubopitljiv, odmah zapisao da odlomak iz Svetog pisma koji se u njemu pominje — Jov 14.14. — glasi: „Kada umre ĉovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je odredeno ĉekaću dokle mi dođe promena.“

__________
Manje poznate reĉi: Korablja = lađa; Jespap=roba; bolše=više; ibo=jer; sojužen=vezan; Vtori=drugi; Obraz=lik; raz=put; obaĉe=ipak; aki=kao; vešĉestvo=materija; sluĉi se=dogodi se; Velika Pjatnica = Veliki petak; ljubovedenije=radoznalost; abije=odmah; zdes=(ruski) ovde; tjaželi=teški, tegobni; ohota=želja, volja: otdihaj=odniori se; pitanije=hrana; lušĉe=bolje; nahodit se=nalazi se. — Prim. prev.
__________


2


      Mladi Vord se vratio kući u stanju prijatne uzbuđenosti i sledeću subotu je proveo u dugom i podrobnom istraživanju stare kuće u Olni Kortu. Ta zgrada, sada sklona padu, nikada nije bila zdanje u pravom smislu ove reĉi, nego samo skromna drvena dvoipospratna varoška kuća u poznatom kolonijalnom stilu Providensa, sa glatkim ušiljenim krovom, širokim središnim dimnjakom, umetniĉki rezbarenim vratnicama, rešetkastim, lepezastim prozorima, trougaonim zabatom i kićenim dorskim stubovima. A kako se, spolja gledano, malo izmenila, Vordu se ĉinilo da zuri u nešto vrlo blisko pojavama na koje je naišao u svom traganju.
     Dobro je poznavao njene sadašnje stanare crnce, pa su ga stari Ejsa i njegova stamena žena Hana vrlo usrdno proveli kroz celu kuću. Kuća je, unutra, doživela mnogo veće promene nego što je to nagoveštavao njen spoljni izgled, i Vord je sa žaljenjem ustanovio da je uništena bar polovina duboreznih ukrasa iznad kamina sa zavojitim šarama urni i tapaciranih udubljenja u kojima su se krili ormani; i fine zidne oplate, kao i pervaz rama kamina, bili su primetno oštećeni, raseĉeni ili, pak, prekriveni jevtinim tapetama. Sve u svemu, pregled nije ispunio Vordova oĉekivanja, ali je ipak bilo uzbudljivo stajati među zidovima doma dalekog pretka, jednog tako strašnog ĉoveka kakav je, sudeći po svemu, bio Džozef Karven. Na izlasku, Vord je sa uzbuđenjem uoĉio da je monogram sa prastarog
mesinganog zvekira na ulaznim vratima vrlo pažljivo izbrisan.
       Od tada je, sve do kraja školske godine, Ĉarls Vord svoje slobodno vreme provodio u fotografisanju ili prepisivanju faksimila Haĉinsonove šifre i u prikupljanju podataka o Karvenu. Šifra se i dalje opirala odgonetanju, ali su zato novi podaci bili izuzetno zanimljivi i nudili kljuĉeve za odgonetanje drugih datosti, pa je mladić bio spreman da otputuje u Novi London i u Njujork i tamo prouĉi stara pisma koja su se, po nekim nagoveštajima, nalazila baš u tim gradovima. To njegovo putovanje bilo je vrlo plodonosno jer je pronašao pisma Luka Fenera sa straviĉnim opisom napada na farmu u Potakitu, a i prepisku Najtingejla i Talbota u kojoj se pominjao portret urađen na zidu Karvenove biblioteke. Pomenuti portret ga je silno zainteresovao jer je žudeo da sazna kako je izgledao taj Džozef Karven. Zato je odluĉio da ponovo pretraži kuću u Olni Kortu ne bi li ipak pronašao tragove lika njenog nekadašnjeg vlasnika, tragove koji se možda kriju iza oljuštenih slojeva moleraja ili iza slojeva plesnivih zidnih tapeta.
      Prilikom toga drugog pregleda, poĉetkom avgusta, vrlo je brižljivo pretražio zidove svih soba koje su po svojim razmerama mogle da budu nekadašnja biblioteka omraženog posednika. Posebnu pažnju posvetio je velikim ispupĉenim ili izdubljenim poljima sa duboreznim ukrasima iznad kamina i ţestoko se uzbudio kada je, već posle sat-dva, uprostranoj odaji u prizemlju otkrio, iznad ognjišta, deo oljuštenog zida i ispod njega nekolike slojeve boje tamnije od ostalih boja u kući kao i od drveta koje je pokrivala. I ĉim je, vrlo pažljivo i oprezno, tankim nožem zasekao površinski sloj, shvatio je da je pronašao uljani portret velikih dimenzija. U strahu da sliku ne ošteti, odoleo je želji da nastavi sa grebanjem i otišao da zatraţi pomoć struĉnjaka. Posle tri dana vratio se saumetnikom od velikog iskustva, gospodinom Volterom Dvajtom, ĉiji se slikarski atelje nalazio u podnoţju Koledž Hila; i taj vrsni restaurator slika odmah je prionuo na posao služeći se posebnim metodama i naroĉitim hemijskim sredstvima.
      Restauracija je napredovala iz dana u dan, a Ĉarls Vord je sa sve većim interesovanjem posmatrao crte i senke koje su se posle dugog zaborava postepeno otkrivale njegovom pogledu. Dvajt je posao zapoĉeo sa donje strane, krenuo je od podnožja slike; a kako je ona bila pravougaonog oblika po duţini, lice modela se dugo nije ukazalo, premda je bivalo sve jasnije da je posredi suvonjav, lepo gražen ĉovek: tamnoplavi ţaket, veženi prsluk, uske i pripijene kratke ĉakšire od crnog satena i bele svilene ĉarape; sedeo je u izrezbarenoj stolici, a kroz prozor u pozadini videli su se dokovi i ukotvljene lađe. A kada se najzad pojavila i glava, ukazala se na njoj divna kitnjasta vlasulja; lice je bilo mršavo, spokojno, neupadljivo, obiĉno i na neki naĉin vrlo poznato i Vordu i Dvajtu. Ali, i restaurator i mladi naruĉilac posla tek su se na kraju iznenađeno upiljili u to mršavo, bledunjavo lice i sa strahopoštovanjem shvatili kakvu je dramatiĉnu majstoriju izvelo nasleđe. Poslednji uljani preliv i poslednji potez fine strugaljke otkrili su u potpunosti izraz koji su skrivali vekovi. Ĉarls Dekster Vord, koji je toliko vremena provodio u prošlosti, neoĉekivano se suoĉio sa likom svog užasavajućeg ĉukunĉukundede i u njemu prepoznao sopstveni lik.
      Kada je doveo roditelje da vide ĉudo koje je otkrio, njegov otac je na licu mesta odluĉio da tu sliku kupi, uprkos tome što je sa njom trebalo preneti i ceo zid. Sliĉnost ĉoveka koji je pozirao slikaru i Ĉarlsa Vorda bila je uistinu ĉudesna i pored ogromne razlike u godinama; svima je bilo jasno da se posredstvom nekog opsenarskog atavizma Džozef Karven otelovio u Ĉarlsu Vordu posle sto pedeset godina. Gospođa Vord nije liĉila na svog pretka, ali se priseĉala da su neki njeni rođaci imali facijalne karakteristike koje su, kako se utvrdilo, delili njen sin i davno upokojeni Karven. Ona se nije obradovala tom otkriću i odmah je rekla mužu da sliku ne unosi u kuću, da je spali zato što u njoj, kako je tvrdila, ima neĉeg nezdravog i da to nezdravo izbija i iz sliĉnosti koju ima sa Ĉarlsom. Ali, gospodin Vord je bio praktiĉan, poslovan ĉovek — proizvođaĉ pamuka sa bezbroj tvornica u Riverpointu i dolini Pokit — i nije se obazirao na ženska predosećanja. Slika je na njega ostavila snažan utisak najviše zbog sliĉnosti sa njegovim jedincem, koji svakako zaslužuje da je dobije na poklon. Sa tim mišljenjem se, nije potrebno ni pominjati, Ĉarls složio sa najvećim žarom. Nekoliko dana kasnije, gospodin Vord je stupio u vezu sa sopstvenikom kuće, omanjom osobom sa licem glodara i grlenim naglaskom, pa mu je taj ĉovek prodao ceo okvir kamina i ĉitav zid iznad kamina zajedno sa slikom po ceni ugovorenoj po kratkom postupku kome je pribegao kupac u želji da što pre prekine bujicu sladunjavih reĉi i cenkanje.

     Sada je još trebalo sve to preneti u Vordovu kuću, gde su već bile obavljene sve pripreme za postavljanje i prepravku lažnog elektriĉnog kamina u Ĉarlsovoj radnoj sobi na trećem spratu. Mladiću je poveren zadatak da nadgleda preseljenje zida sa slikom, pa je on 28. avgusta dva struĉna radnika iz dekoraterske firme Kraker doveo u Olni Kort, gde su krajnje pažljivo poskidali okvir kamina i zid iznad njega na kojem je stajao portret i sve to kamionom kompanije preneli u Vordovu kuću. U staroj zgradi u Olni Kortu ostao je prazan prostor sa golim ciglama kojima je bio obeležen pravac dimnjaka i u tom prostoru je mladi Vord odjednom ugledao kockasto udubljenje u veliĉini jedne kvadratne stope koje je, do tada, zaklanjala slika ili, taĉnije, glava ĉoveka na slici. Znatiželjan da vidi šta bi takvo jedno udubljenje moglo da krije ili sadrži, prišao je bliže i pogledao unutra; u njemu je, ispod debelih naslaga prašine i gareži, ugledao neke požutele hartije, obiĉnu pisanku i nekoliko istrulelih traka kojima je nekad taj svežanj bio povezan. Pošto je oduvao gornji sloj prašine i šljake, Ĉarls je uzeo u ruke debelu svesku i zagledao se u natpis na omotu.
       Na omotu je, ispisano rukopisom koji je već imao prilike da vidi u Institutu „Eseks“, stajalo: „Dnevnik i Pribeleženija Džoz. Karvena, iz Providensa, ranše nastanjetog v Salemu“. Silno uzbuđen svojim otkrićem, Vord je pokazao svesku ljubopitljivim radnicima koji su stajali pored njega. Njihovo svedoĉenje je nedvosmisleno, oni od reĉi do reĉi potvrđuju Ĉarlsovu priĉu o tome kako je pronašao ta dokumenta; na njihovu izjavu se oslanja i doktor Vilet i njome potkrepljuje tvrđenje da mladić nije bio lud u vreme kada se prepustio nastranostima. Ostale hartije su takođe bile ispisane Karvenovom rukom, a među njima je naroĉito zloslutno zvuĉala sledeća posveta: „Posvešĉeno Jemu Kto Dojdet v Posledstviju, i Kakže Dospet S Eti Storoni Vremenu i Sferu“. Drugi dokument je bio u šiframa; u onim istim, nadao se Vord, kojima se služio Haĉinson i koje su njega, Ĉarlsa Vorda, do sada toliko zbunjivale. Treći dokument, koji ga je silno obradovao, sadržavao je, ĉinilo se, kljuĉ šifre, dok su se ĉetvrti i peti odnosili na sledeća lica: „Edv. Haĉinson, Armiger“ i „Džedaja Orne“ ili „Upušĉeno Jih Nasledstvenicima iliti Etima Zastupajušĉima gornjih lic“. Na šestom, poslednjem dokumentu stajao je sledeći natpis: „Džozef Karven — jego Ţivot i Putešestvija Meždu godov 1678 i 1687: Kuda Putešestvoval, Gde Bavilsa, Kogo Sretal i Ĉto Ponjal.“


3


     Stigli smo do onih događaja i do onog vremena kada je, po uverenju većine lekara za duševne bolesti, Ĉarls Vord poĉeo da ludi. Mladić je, odmah po svom otkriću, pregledao prve stranice debele sveske i ostale rukopise i oĉigledno pronašao u njima nešto što ga je strahovito uzbudilo. On je prisutnim radnicima pokazao natpise, ali je od njih tekst sakrio sa toliko uznemirenosti i brižljivosti da se to ne može objasniti ni antikvarskim, ni genealoškim znaĉajem samog otkrića. Pošto se vratio kući, Ĉarls je roditeljima ispriĉao novost na neki vrlo smeten naĉin, kao da želi da im nagovesti neprocenjivu važnost otkrića i u isto vreme prikrije sve dokaze. Njima nije pokazao ni naslove; rekao je samo da je pronašao neka dokumenta pisana rukom Džozefa Karvena „uglavnom u šiframa“, koje će morati pažljivo da prouĉi kako bi otkrio njihovo pravo znaĉenje. A malo je verovatno da bi radnicima i pokazao ono što im je pokazao, da oni nisu ispoljili živu ljubopitljivost.Želeo je bez sumnje da izbegne mogućnost da svojom ćutljivošću podstakne njihovo brbljanje o celoj stvari.
      Tu noć je Ĉarls Vord presedeo u svojoj sobi ĉitajući svesku i hartije koje je pronašao i tog se posla nije okanio ni kad je osvanuo dan. Na njegov izriĉit zahtev, sluga mu je doruĉak i ruĉak odneo gore na treći sprat, a sutradan posle podne se samo nakratko pojavio kada su radnici postavljali portret i okvir kamina u njegovoj radnoj sobi. Sledeće noći spavao je obuĉen, na mahove, i u međuvremenu se grozniĉavo hvatao u koštac sa odgonetanjem šifrovanog rukopisa. Ujutro ga je majka zatekla u fotografisanju faksimila Haĉinsonove šifre koju joj je pre toga pokazivao više puta, ali je na njeno pitanje odgovorio da se Karvenov kljuĉ ne može primeniti na nju. Tog popodneva je digao ruke od svog rada i, potpuno oĉaran, posmatrao kako radnici postavljaju uramljenu sliku zajedno sa zidom iznad lažnog kamina sa vešto ubaĉenim elektriĉnim panjem, kao da uistinu postoji dimnjak za taj kamin, i kako panel ploĉu na kojoj stoji slika režu i uĉvršćuju šarkama da bi se orman u udubljenju iza nje mogao nesmetano otvarati i zatvarati. Ĉim su radnici otišli, preneo je svoje spise u radnu sobu i nadneo se nad njih, pogledavajući ĉas u šifru a ĉas u portret, a on mu je uzvraćao pogledom koji je, kao iz ogledala, dodavao godine, pa i vekove. Prisećajući se sinovljevog ponašanja, Ĉarlsovi roditelji su izneli zanimljive pojedinosti o taktici koju je on u to vreme poĉeo da primenjuje. Od posluge je retko krio pronađene hartije, jer je s pravom pretpostavljao da nju taj zamršeni i arhaiĉan Karvenov rukopis u potpunosti prevazilazi. U odnosu na roditelje bio je, međutim, mnogo oprezniji; ĉim bi otac ili majka ušli u sobu, prekrio bi nekim papirom sve rukopise ispred sebe i otkrivene ostavljao samo šifrovane spise i gomile zagonetnih simbola i nepoznatih’ ideografa (poput onog sa posvetom „Posvešĉeno Jemu Kto Dojdet v Posledstviju“ i tako dalje). Preko noći je sve držao pod kljuĉem u svome starom kabinetu, a to isto je ĉinio i kada bi izašao iz sobe. Ubrzo je, međutim, ponovo uveo nekadašnje radne sate i vratio se starim navikama; sve je ponovo ušlo u nekadašnju koloteĉinu, jedino su, izgleda, izostale duge šetnje i naglo presahla druga interesovanja. Poĉetak školske godine i upis u viši razred bili su mu, po svemu sudeći, strahovito dosadni, pa je sve ĉešće izražavao rešenost da ne nastavlja studije i ne pohađa koledž. Ĉekaju ga, govorio je, veoma vaţna, izuzetna istraživanja koja će mu omogućiti mnogo sigurniji put ka uspehu, nauĉnom saznanju i filologiji nego bilo koji univerzitet na svetu.
      Naravno, samo je neko oduvek marljiv, unekoliko nastran i samotan mogao danima da radi na ovaj naĉin i da pri tom ne privuĉe pažnju drugih. Vord je po prirodi bio i uĉenjak i samotnik, pa su zato njegovi roditelji bili ne toliko iznenađeni koliko rastuženi tamnovanjem i tajnovitošću kojima je pribegavao u poslednje vreme. Gospođa i gospodin Vord su bez sumnje smatrali da je krajnje ĉudno to što im on ne pokazuje ni delić brižljivo skrivanog blaga i što im ne saopštava ni jedan jedini podatak o rukopisu koji dešifruje. A njihov sin je svoju uzdržanost objašnjavao željom da rezultate svog otkrića objavi tek kad ih poveţe i dobije određeniju sliku. Ali kako su proticale nedelje i nedelje a nisu donosile promene, odnosi mladića i roditelja postajali su sve usiljeniji i napetiji, ĉemu je doprinosila i majka koja je otvoreno osuđivala sva ta ĉeprkanja po prošlosti Džozefa Karvena.
      U oktobru je Vord ponovo poĉeo da obilazi biblioteke, ali ne više kao nekadašnji istraživaĉ starina. Sada je istraživao nove oblasti: magiju i vradžbine, okultizam i demonologiju; a kada su izvori Providensa bili nedovoljni, odlazio bi vozom u Boston i uživao u riznici velike biblioteke na Trgu Kopli, Harvardske ĉitaonice i istraživaĉke biblioteke u Bruklinu, koje poseduju izuzetno retke rukopise posvećene biblijskim temama. Ĉarls je kupio veliki broj polica i postavio ih u svoju radnu sobu za nove knjige koje su se bavile sablažnjivim i vrlo tajanstvenim temama, a za vreme Božiĉnih praznika obavio je niz kružnih putovanja van varoši, ukljuĉujući i odlazak u Salem u kome je neumorno proveravao neka dokumenta u Institutu „Eseks“ .
      Sredinom januara 1920. godine, u ponašanju Ĉarlsa Vorda pojavio se novi element trijumfa koji nije ni pokušavao da objasni, i niko ga više nije zaticao u odgonetanju Haĉinsonove šifre. U to vreme bavio se novim, dvojakim poslom — hemijskim istraživanjima i podrobnim ispitivanjem arhive; za poĉetak, pretvorio je prazno potkrovlje u laboratoriju, a kasnije je preturao po statistikama Providensa. Mesni prodavci lekarija i drugih vrsta robe predali su, prilikom kasnijih ispitivanja, krajnje ĉudne, gotovo besmislene spiskove supstanci i instrumenata koje je on, u to vreme, kupovao od njih, a nameštenici u Gradskoj većnici i u raznim bibliotekama jednodušni su u pogledu nedvosmislenog cilja kome je teţio u drugoj oblasti interesovanja. Grozniĉavo je i neumorno tragao za grobom Džozefa Karvena sa ĉije je kamene nadgrobne ploĉe starija generacija tako vešto izbrisala ime i utrla sve oznake.
     Malo-pomalo, u Vordovoj porodici je jaĉalo uverenje da nešto tu nije kako valja. Ĉarls je i ranije ispoljavao izvesne ĉudljivosti i menjao raspoloženja, ali su te promene, sve usvemu, ipak bile beznaĉajne; sada su, međutim, sve veća tajnost kojom se obavijao i potpuna usredsređenost na neobiĉna traganja bile ĉudnovate ĉak i za njega. Školovanje se pretvorilo u puku formalnost, pa iako nije padao na ispitima, svima je bilo jasno da su pređašnja marljivost i predanost uĉenju naprosto išĉezle. Ĉarls je ili sedeo u svojoj novoj laboratoriji nad alhemijskim knjigama ili piljio u stara gradska dosjea umrlica u donjoj varoši ili je, pak, prilepljen uz debele knjižurine posvećene okultnim naukama, ĉamio u svojoj radnoj sobi u kojoj je zaprepašćujuće sliĉno — i, ĉinilo se, sve sliĉnije — lice Džozefa Karvena zurilo u njega sa visokog severnog zida iznad kamina.
     Krajem marta, Vord je, pored istraživanja arhiva, poĉeo da tumara po svim starim gradskim grobljima. Kasnije se, na osnovu izjava nameštenika Gradske većnice, obelodanilo da je on upravo u to vreme naišao na jedan veoma važan trag: prestao je da traži grob Džozefa Karvena a poĉeo da traži grob nekog Naftalija Filda. Pošto su i sami pregledali dosjea koja je tada ĉitao, istražitelji su naišli na deo izveštaja o Karvenovom pogrebu koji je nekim ĉudnim sluĉajem izbegao uništenje i u kojem je pisalo da je neobiĉni olovni kovĉeg zakopan „10 St. Juţ. i 5. St. Zap. od groba Naftalija Filda na__________“.
        Ĉinjenica da je u tome jedinom saĉuvanom dokumentu bio izbrisan podatak na kome je groblju sahranjen pokojnik, u velikoj je meri otežala traganje, pa se ĉinilo da je i grob Naftalija Filda isto toliko nedokuĉiv koliko i grob Džozefa Karvena; kako, međutim, u prvom sluĉaju tragovi nisu sistematiĉno brisani i uništavani, strasno zainteresovan ĉovek je mogao da zakljuĉi da se oni mogu otkriti i pored izbrisane oznake groblja. Zbog toga je, dakle, Ĉarls Vord krenuo da švrlja po grobljima; zaobišao je jedino nekadašnje Kraljevo parohijsko groblje, jer je iz drugih statistiĉkih podataka shvatio da je jedini varošanin po imenu Naftali Fild, sahranjen 1729. godine, bio baptista.


4


    Doktor Vilet je, na zahtev Vorda starijeg, koji mu je preneo sve podatke o Karvenu prikupljene od Ĉarlsa u vreme kada on od svojih roditelja ništa nije tajio, razgovarao sa mladićem negde u toku maja. Taj razgovor je bio beznaĉajan i nije doneo nikakve rezultate; Vilet je sve vreme osećao da Ĉarls savršeno vlada sobom i da je obuzet stvarima od velikog znaĉaja, a na kraju je uspeo samo to da ćutljivog i krajnje uzdržanog mladog sagovornika nagna na izvesno racionalno objašnjenje svoga promenjenog ponašanja. Taj bledunjavi mladi ĉovek bezizraznog lica, koji se retko kad zbunjivao, bio je, ĉinilo se, spreman da priĉa o svojim traganjima ali ne i da otkrije cilj tih traganja. Potvrdio je doktoru Viletu da dokumenti njegovoga dalekog pretka uistinu sadrže izvesne neslućene tajne iz ĉisto nauĉnih oblasti i da bi se njihov domet, mada su dokumenti pisani šifrom, mogao uporediti samo sa otkrićima fratra Bekona, ukoliko ne prevazilazi i njih. Ta saznanja će, međutim, ostati neiskorišćena ako se ne povežu sa uĉenjem koje se danas smatra potpuno zastarelim, pa bi zbog toga i svaki pokušaj da se ona, u sadašnjem trenutku, obelodane svetu u kome vlada moderna nauka bio bespredmetan i izgubio svoj istinski, vrlo dramatiĉan znaĉaj. Da bi, dakle, zauzela mesto koje im i pripada u istoriji ljudske misli, ona se prethodno moraju povezati sa prošlošću iz koje su potekla, s tim što to povezivanje mora da obavi neko ko tu prošlost dobro poznaje. Zato se on, Ĉarls Vord, posvetio tom zadatku sa ciljem da što pre ovlada drevnim veštinama koje dobar tumaĉ Karvenovih dokumenata treba da poseduje i iskreno se nada da će, u dogledno vreme, uspeti da i javno obelodani stvari od najvećeg znaĉaja za ĉoveĉanstvo i ljudsku misao, revolucionarnije od preokreta koji je doneo Ajnštajn, izjavio je mladi Vord doktoru Viletu.
      Što se, pak, tiĉe njegovog traganja po grobljima — cilj istraživanja je odmah otvoreno izneo, jedino je prećutao rezultate — izjavio je da je duboko uveren da oskvrnavljena nadgrobna ploĉa Džozefa Karvena nosi neke mistiĉne simbole urezane po njegovoj volji; a njih su iz pukog neznanja saĉuvali oni što su mu sa ploĉe brižljivo izbrisali ime; ti simboli su od bitne važnosti za konaĉno rešenje sistema šifara. Karven je, po njegovom mišljenju, želeo da saĉuva svoju tajnu i zato je podatke izložio i raspodelio na neki uistinu ĉudan naĉin. Kada je doktor Vilet zatražio da vidi te zagonetne dokumente, Vord se tome oštro usprotivio i pokušao da mu zamaže oĉi prepisima Haĉinsonove šifre i Orneovih formula i dijagrama; na kraju mu je ĉak pokazao i korice nekih Karvenovih spisa koje je pronašao — Dnevnik i Pribeleženija, šifru i šifrovanu poruku sa formulama Posvešĉeno Jemu Kto Dojdet v Posledstviju.
     U jednom trenutku je otvorio dnevnik na strani koju je pažljivo odabrao kao nevažnu i dopustio Viletu da baci letimiĉan pogled na Karvenov rukopis. Doktor je odmah uoĉio neĉitko i nezgrapno ispisana slova i, osetivši dah sedamnaestog veka — premda je Karven živeo i u onom osamnaestom — koji je provejavao iz neobiĉnog stila i arhaiĉnog naĉina izražavanja, odmah bio uveren u to da se pred njim nalazi nepatvoren dokument iz prošlosti. Sam tekst je delovao priliĉno beznaĉajno i zato je Viletu ostao u sećanju samo jedan odlomak:

Sreda, 16. okt. 1754. Dnes šalupa moja Wahefal odplovi iz Londre sa XX novijeh ĉelovekov sokuplenih na Karibah, i Špancov sa Martinika i Olandezov iz Surinama.
Moţno budet da etije Olandezi za dezertirovanije spremni jesu, ibo izvestija množestvena slihali ob men’ no budu se staral da eti ostanut. Za G. Najta Dekstera 120 Komadov glatkogo vunenogo Kamelota, 100 Komadov sortiranogo Kamelhara, 20 Komadov grubogo Sukna, 50 Komadov Flamanskije Vunenije Tkanin, po 300 Komadov ponjava ot sojinog vlakna i Indiskije Pamuĉnije Tkanin. Za G. Grina, 50 Galon ulja ot Korenice, 20 Bala Kadife, 15 Osušenijeh Stabala Korenice, 10 Dimlenih Jazikov, Za G. Periga 1 Komplet Šila. Za G. Najtingejla, 50 Risi pervoklasnogo pisadšego Papira. Prošedše noĉi
skazah tri raza SABAOTH no Nitko ne prijehal. Nuždno mne da znanije bolše imaem no G. H. v Transilvanii, proĉe do Jego teţko dojti i verlo neobiknoveno jest da Jemu nevazmoţno mne dat’na Upotreblenije vse ĉto On s uspešenijem koristoval za etijeh sto prošedših godov. Ot Sajmona dolgo ne poluĉih nikakvego otveta, no nadeţdu da izvestija ot Jego dojdut jošte imaem.“9

     Kada je došao dotle, doktor Vilet je okrenuo list ali ga je mladi Vord spreĉio da dalje ĉita i gotovo mu istrgao svesku iz ruku. Sve što je doktor uspeo da vidi na toj sledećoj strani bile su neke reĉenice ili neke izreke koje su mu se, zaĉudo, urezale u sećanje. Glasile su ovako:

„Stih iz Liber-Damnatus-a ĉto nuždno skazivat’v oĉi Svije’ Sveti’, Nadeždu budit ĉto Vešĉ vozrastit’ Izvan Sfer. Zazvat budet Jego Kto Dojdet jesli uspejem sozdat suštestvovanije Jego ibo On mnit budet ob Prošedših Vešĉ i vzglednut budet v Nazad v vse etije prošedšije god, no ĉerez togo mne nuţdno imaet Spremnije Soli Iliti Ono iz Ĉego Soli proishodit.“10

_______
9 Manje poznate reĉi: ibo — jer; slišat — ĉuti; izvestije — vest; nevazmožno — nemoguće;neobiknoveno—neobiĉno; poluĉih — dobih; otvet — odgovor; raz — put.
1 0 Manje poznate reĉi: Vešĉ — stvar; ĉerez — radi, zbog; sozdat — stvoriti; suštestvovanije — postojanje; ibo — jer; proishodit — nastaju. — Prim. prev.
_______


    Vilet je video samo toliko, a ipak mu se uĉinilo da je i taj letimiĉan pogled dao neki novi užas naslikanom licu Džozefa Karvena koje je sa zida iznad kamina zurilo u njih. I od toga dana mu se neprekidno priĉinjavalo — iako ga je lekarska uĉenost uveravala da je posredi ĉista tvorevina mašte — da oĉi portreta budno prate sva kretanja mladog Ĉarlsa Vorda po sobi. Pre nego što je izašao iz sobe, Vilet je zastao pred slikom, udubio se u nju i, ĉudeći se, po ko zna koji put, njenoj sliĉnosti sa Ĉarlsom, urezivao u sećanje svaku i najmanju pojedinost zagonetnog, bezbojnog lica Džozefa Karvena, ĉak i njegov jedva vidljiv ožiljak ili jamicu na glatkom ĉelu iznad desnog oka. Na kraju je zakljuĉio da je slikar Alegzander bio uistinu umetnik dostojan Škotske i svoga slavnog uĉenika Gilberta Stjuarta.
     Umireni doktorovim reĉima da Ĉarlsovo mentalno zdravlje nije ni u kakvoj opasnosti i da se njihov sin bavi istraživanjima koja mogu biti od istinskog znaĉaja, Vordovi su ispoljili izvesnu popustljivost kada je sledećeg dana Ĉarls odluĉno odbio da se upiše u koledž. Izjavio je da ga ĉekaju mnogo važnija prouĉavanja i izrazio želju da iduće godine otputuje u inostranstvo da bi pribavio podatke iz izvora koji ne postoje u Americi. Njegov otac je ovu drugu želju odbio kao neosnovanu za osamnaestogodišnjeg deĉaka, ali je prihvatio odluku da ne nastavi univerzitetske studije. I tako je, posle ne baš blistavo položene mature u Vojnoj Školi „Mouzis Braun“, nastao za Ĉarlsa trogodišnji period pomnog izuĉavanja okultnih nauka i tumaranja po grobljima. Budući da su ga u to vreme
već svi smatrali nastranim momkom, on se i više nego ranije klonio porodiĉnih prijatelja, iskljuĉivo se bavio svojim poslom i s vremena na vreme putovao u druge gradove da bi tamo prebirao po raznim arhivama.
    Jednom je otišao na jug da bi obavio razgovor sa nekim ĉudnim starim melezom koji je živeo u moĉvari i o kome je jedan list objavio neobiĉan ĉlanak. Drugi put je posetio seoce u Edirondeksu odakle su pristizali izveštaji o vrlo ĉudnovatim obredima. Ali, roditelji su mu i dalje zabranjivali odlazak u Evropu, u Stari svet, za kojim je toliko žudeo. Kada je u aprilu 1923. godine postao punoletan i nasledio manju svotu od dede po majci, Vord je ĉvrsto odluĉio da krene na putovanje po Evropi koje mu je do tada bilo uskraćeno. O pojedinostima tog putovanja nije govorio ništa, jedino je napomenuo da će ga potrebe izuĉavanja odvesti na mnoga mesta i roditeljima obećao da će im pisati
potanko i redovno. A oni su, svesni toga da ga ovoga puta neće odvratiti od te ĉvrste namere, prestali da se opiru i pomogli mu koliko god su mogli. U junu je otplovio brodom za Liverpul uz blagoslov oca i majke koji su ga dopratili do Bostona i mahali mu sa pristaništa Bela zvezda u Ĉarlstaunu sve dok lađa nije išĉezla sa vidika. Iz prvih pisama saznali su da je njihov sin bezbedno stigao u London i da je u ulici Grejt Rasel pronašao tako dobar smeštaj da je, kloneći se svih porodiĉnih poznanstava, odluĉio da se zadrži u tom gradu sve dok ne iscrpe izvore Britanskog muzeja, bar u onim oblastima koje su njega interesovale. O svom svakodnevnom životu pisao je vrlo šturo, jer nije ni imao o ĉemu da piše. Sve vreme provodio je u izuĉavanju i eksperimentisanju, pa je uzgred pomenuo i laboratoriju koju je smestio u jednu od soba u iznajmljenom stanu. Ĉinjenicu da nijednom reĉju nije pomenuo šetnje po bajnom starom gradu tako punom starina, drevnih kupola i tornjeva, spletova puteva i drvoreda ĉije mistiĉne spirale dozivaju i iznenađuju putnike, njegovi roditelji su primili kao neosporan pokazatelj do kojeg su stepena i njegov duh i njegova svest obuzela nova interesovanja.
       U junu 1924, jednim kratkim pismom izvestio ih je o svom odlasku u Pariz u koji je pre toga leteo dva ili tri puta zbog materijala u Bibliothèque Nationale. U toku sledeća tri meseca slao im je samo dopisnice, naveo novu adresu u ulici Sen Žak i pomenuo neko posebno istraživanje retkih rukopisa u biblioteci privatnog kolekcionara ĉije ime nije otkrio. I dalje je izbegavao sve poznanike i niko od ameriĉkih turista nije po povratku iz Evrope mogao da kaže da ga je sreo bilo u Londonu, bilo u Parizu. Onda je zavladalo ćutanje, posle kojeg su Vordovi tek u oktobru primili od njega razglednicu iz Praga, sa obaveštenjem da se u tome starom gradu nalazi zbog savetovanja sa jednim ĉovekom u dubokoj starosti koji je, kako pretpostavlja, poslednji živi posednik nekoliko krajnje zanimljivih i neobiĉnih obaveštenja vezanih za srednji vek. Pošto je naznaĉio adresu u Nojštatu i izjavio da se odatle neće seliti sve do sledećeg januara, u januaru je poslao veliku razglednicu iz Beĉa napominjući da je tu na proputovanju i da ide dalje u istoĉnije krajeve u koje ga je, kao gosta, pozvao jedan od onih nauĉnika sa kojima se dopisuje i koji se, kao on, strasno bave okultnim.
     Sledeća karta stigla je iz Klausenburga u Transilvaniji i u njoj se Vord hvalio izuzetnim napredovanjem ka cilju: tih dana odlazi u posetu baronu Ferenciju, ĉije imanje leži u planinama istoĉno od Rakusa, pa mu zbog toga svu poštu treba slati u Rakus a na ime pomenutog plemića. Nedelju dana kasnije stigla je još jedna dopisnica iz Rakusa sa obaveštenjem da su ga u tom selu doĉekale baronove koĉije i da njima odmah kreće u planine; i to je bila poslednja poruka za duže vreme, jer na uĉestala pisma roditelja nije odgovarao sve do maja kada im je pisao zato da bi majku odvratio od plana da se nađu u Londonu, Parizu ili Rimu u toku leta kada su Vordovi nameravali da doputuju u Evropu. Isticao je da su njegova istraživanja takva da ni na koji naĉin ne može da napusti sadašnje boravište, a zamak barona Ferencija nije pogodan za starije goste. Nalazi se na strmoj litici usred mraĉnih šumovitih planina i toga se podruĉja seljaci klone u toj meri da se gosti, neizbežno, osećaju veoma nelagodno. Osim toga, ni sam baron nije liĉnost koja bi se mogla dopasti uzornim, konzervativnim i otmenim ljudima Nove Engleske. On je i po izgledu i po ponašanju jedan ĉudan, nastran ĉovek, a njegova starost je tako duboka da uliva nespokojstvo. Zato bi bilo bolje, pisao je Ĉarls, da saĉekaju njegov povratak u Providens, jer će se on, najverovatnije, vratiti u dogledno vreme.
   Ali, vratio se tek u maju 1925. godine. Pošto je prethodno poslao još nekoliko dopisnica, taj mladi nezasiti putnik uplovio je bez ikakve najave u njujoršku luku na brodu Homeric i dugaĉak put do Providensa prevalio motornim vozilom, upijajući ţudno u sebe zelene valovite brežuljke, miomirisne voćnjake u cvatu i bele varoši sa tornjevima u tome bujnom prolećnom danu; uživao je celim svojim bićem u staroj Novoj Engleskoj prvi put posle pune dve godine. A kad je motorno vozilo prešlo Poketik i ušlo u Rod Ajlend obavijen vilinskim zlatnim sjajem kasnog proleĉnog popodneva, njegovo srce je zakucalo još brže a pri ulasku u Providens, kroz aleje brestova, ostao je bez daha pred lepotom što se pružala pred njim uprkos mraĉnih dubina onih zabranjenih znanja u koje je bio uronio. Na uzdignutom trgu na kome se susreću Široka i Carska ulica, ugledao je pred sobom i pod sobom, u ţarkom plamenu zalazećeg sunca divne, tako dobro poznate, kuće, kupole i zvonike stare varoši; i ljubopitljivo je okretao glavu levo i desno dok se vozilo kotrljalo niz brdo do poslednje stanice iza Biltmora, a na vidiku se ukazivali ogromna kupola i blago zelenilo brda s druge strane reke, a visoki kolonijalni vrh tornja Prve baptistiĉke crkve ocrtavao u ružiĉastim obrisima, pod ĉarobnom svetlošću dana na smiraju u pozadini bujnog prolećnog rastinja.
     Stari Providens! Ova varoš i tajanstvene sile njegove duge istorije doveli su Ĉarlsa Vorda na ovaj svet, zbog njih je on i postojao! Oni su ga odvukli nazad u tajanstveno carstvo ĉudesa ĉije međe nije mogao da postavi nijedan prorok. Tu, pred njim, ležala je i poslednja tajna astrologije, alhemije i magije. Tajna ĉudesna ili užasavajuća, već kako je ko shvata, za koju su ga sve ove godine pripremala neumorna putovanja i istraživanja. U taksiju je obišao Poštanski trg koji gleda na reku, pa staru Tržnicu, pa poĉetak zaliva, a onda su ga kola povezla uz strmu krivudavu padinu ulice Voterman, sve do Vidikovca, odakle su ga velika blistava kupola i poslednjim sunĉevim zracima obasjani jonski stubovi crkve Krišĉen sajens još više mamili ka severu. Odatle je trebalo da pređe još samo kratak put
duž prelepih starih poseda koje je znao od najranijeg detinjstva i preko starinske kaldrme po kojoj su tako ĉesto gazile njegove deĉje nožice. I, na kraju, mala bela seljaĉka kuća na desnoj strani a na levoj klasiĉan trem gospodstvenog zdanja od opeke u kome se rodio. Bio je suton kada se Ĉarls Dekster Vord vratio kući.

5

     Grupa lekara za duševne bolesti ĉija shvatanja nisu toliko akademska kao shvatanja doktora Limena i njegovih saradnika, smatra da su Vordova putovanja po Evropi oznaĉila poĉetak njegovog istinskog ludila. Procenjujući da njegovo ponašanje po povratku iz Evrope ne nagoveštava strahovitu promenu, doktor Vilet ne usvaja to mišljenje, on uporno i dalje tvrdi da je promena nastupila kasnije, a mladićeve nastranosti po povratku s puta pripisuje obredima koje je upražnjavao u inostranstvu; iako veoma ĉudni, bez sumnje, ti obredi ni na koji naĉin nisu nagoveštavali duševno oboljenje mladog ĉoveka koji ih je vršio. Vord se, mada vidno ostareo i ogrubeo, ponašao potpuno normalno u
svakodnevnom životu i imao sasvim normalne reakcije; u razgovorima sa doktorom Viletom ispoljavao je savršenu psihiĉku ravnotežu koju nijedan ludak — pa ni onaj u poĉetnom stadijumu bolesti — ne bi mogao da simulira duže vreme. Ono što je navodilo na misao o ludilu u tom periodu bili su zvuci koji su se u svako doba dana i noći mogli ĉuti iz Vordove laboratorije u potkrovlju, u kojoj je boravio gotovo sve vreme. Bilo je tu pojanja, izgovaranja i ponavljanja nejasnih reĉi, a i gromkih deklamovanja stihova u neprirodno žestokom ritmu; glas jeste bio Vordov, bez ikakve sumnje, ali se u boji toga glasa i u naglašavanju izgovorenih formula naziralo nešto što je ledilo krv u žilama onih koji su slušali. Pored toga, uoĉeno je da maĉak Nig, dostojanstveni ljubimac kuće, naglo
živne, povije rep a leđa izvije u luk ĉim zaĉuje neke od tih tonova-
    I mirisi koji bi, s vremena na vreme, dopirali iz laboratorije bili su sasvim neobiĉni, katkada ubitaĉni i nepodnošljivi, a najĉešće aromatiĉni, sa nekim nedokuĉivim, ošamućujućim svojstvima koja kao da su imala moć da izazivaju fantastiĉne, fantazmagoriĉne slike. Ljudima koji bi ih osetili priĉinilo bi se istog ĉasa da vide fatamorgane — nepregledne predele sa ĉudnim uzvišenjima ili beskrajne aleje sa sfingama i krilatim konjima koje su se pružale u nedogled. Vord uopšte više nije odlazio u nekadašnje šetnje i uobiĉajena tumaranja, nego je prionuo na marljivo prouĉavanje neobiĉnih knjiga koje je doneo sa sobom i na isto toliko neobiĉne rabote u zakljuĉanim odajama. A sve je to objašnjavao tvrdnjom da su evropski izvori znatno proširili vidokrug njegovog rada i da će zahvaljujući njima, kroz koju godinu, doći do velikog otkrića. Kako je naglo ostario, taj novi izgled je do zapanjujućeg stepena povećao njegovu sliĉnost sa portretom Džozefa Karvena koji je visio u biblioteci, tako da je doktor Vilet — kad god bi ga pozvali u posetu — zastajao pred slikom i ĉudio se toj neverovatnoj sliĉnosti, jer ona se gotovo graniĉila sa istovetnošću, zakljuĉujući da je sada još jedino po jamici iznad desnog oka koju je imalo lice davno pokojnog volšebnika moguće razlikovati portret od živog i mladog Ĉarlsa Vorda. Za doktora Vileta su te posete, podsticane molbama Ĉarlsovih roditelja, bile priliĉno ĉudne. Iako ga je mladi ĉovek uvek rado primao, Vilet je bio svestan toga da nikada ne uspeva da pronikne u unutrašnje biće svog domaćina, a u njegovim odajama je zapažao vrlo neobiĉne predmete: male voštane kipove grotesknih oblika na policama ili na stolovima i napola izbrisane tragove krugova, trouglova i pentagrama iscrtanih kredom ili ugljem u samom središtu velike sobe. A u toku noći je i dalje iz potkrovlja dopirala grmljavina bajanja i neobiĉnih ritmova, tako da je posle izvesnog vremena bilo nemoguće zadržati poslugu u kući i ućutkati glasine o Ĉarlsovom ludilu koje su u potaji kolale Providensom.
     U januaru 1927, dogodilo se nešto veoma ĉudno. Jedne noći oko ponoći, dok je Ĉarls vršio obrede ĉiji su tajanstveni, ĉas niski a ĉas visoki, tonovi zlokobno odjekivali po donjim spratovima, podigao se sa zaliva ledeni vetar, zatreslo se tle iz potpuno nerazumljivih razloga i taj neobjašnjivi potres osetili su svi susedi. I maĉak Nag je ispoljio neverovatne znake straha, a svi psi u krugu od jedne milje lajali su i urlikali u jedan glas. Na to se podigla strahovita oluja sa grmljavinom i sevanjem munja, pojava krajnje neobiĉna za to zimsko doba. Prasak gromova bio je tako strašan da su gospođa i gospodin Vord pomislili kako je grom udario u potkrovlje. Potrĉali su uz stepenice da vide kakva je šteta priĉinjena, ali ih je na vratima doĉekao Ĉarls — bled, odluĉan i na neki naĉin zloslutan, sa
izrazom užasne mešavine trijumfa i ozbiljnosti na licu — uveravajući ih da grom nije udario u kuću i da će se oluja brzo stišati. Pošto su pogledali kroz prozor, videli su da je njihov sin u pravu: sev munja se lagano udaljavao a drveće postepeno uspravljalo, ne svijajući se više pod ĉudnim naletom ledenog vetra iz zaliva. Grmljavina je jenjavala i njena potmula ali sada već sasvim blaga jeka utihnula je već u sledećem ĉasu. Nebo se razvedrilo, pojavile su se zvezde a peĉat trijumfa na licu Ĉarlsa Vorda postao još neobiĉniji.

     Ĉitava dva meseca posle ovog ĉudnog događaja, a možda i duže, Vord se, manje nego obiĉno, zatvarao u svoju laboratoriju.
   U tom je periodu ispoljavao izuzetno interesovanje za meteorološke prilike i neprekidno se raspitivao kada proleće poĉinje da otkravljuje tle. Jedne noći, krajem marta, izašao je iz kuće posle ponoći i nije se vratio sve do jutra kada je njegova budna majka zaĉula brektanje motora pred ulazom. Pošto je ĉula i prigušene kletve, gospođa Vord je ustala iz postelje, prišla prozoru i ugledala kako ĉetiri tamne prilike skidaju, pod Ĉarlsovim nadzorom, duguljast, težak sanduk sa kamiona i kako ga unose u kuću na sporedan ulaz, posle ĉega je ĉula teško dahtanje, nesigurne korake na stepeništu i, napokon, neki mukli udar u potkrovlju; nastala je kratka tišina a onda su na stepeništu ponovo odjeknuli koraci, ovoga puta u silasku, i iz kuće su izašla ĉetiri ĉoveka i odvezla se svojim teretnjakom.
     Sutradan se Ĉarls ponovo zatvorio u potkrovlje i pozatvarao kapke na svim prozorima u laboratoriji. Nikome nije otvarao vrata i uporno je odbijao ponuđenu hranu. Oko podneva se zaĉuo neki uvrnuti zvuk praćen straviĉnim krikom i padom nekog tela ili nekog većeg predmeta, ali kada je gospođa Vord zalupala na vrata, njen sin joj je posle izvesnog vremena slabašnim glasom rekao da je sve u redu i da se nije dogodilo nikakvo zlo. Grozomoran i neopisiv smrad koji sada dopire iz njegove laboratorije potpuno je neškodljiv ali, na žalost, neminovan. Prvo i najvažnije je da ga svi ostave na miru, rekao je, a on će kasnije sići da sa njima veĉera. I zaista se uveĉe, posle tog popodneva ispunjenog ĉudnim šištećim zvucima što su sve vreme dopirali iza zakljuĉanih vrata, konaĉno i pojavio, sav unezveren i ispijen, i odmah izjavio da svakome živom zabranjuje ulazak u laboratoriju pod bilo kojim izgovorom. To je, u stvari, bio poĉetak one nove taktike koju je primenjivao sve ĉešće i tajnovitosti kojom se obavijao sve više, jer od te veĉeri ni jednoj jedinoj osobi nije dopuštao da uđe bilo u tajanstvenu tavansku radionicu, bilo u susedno skladište u odaji koju je ispraznio, oĉistio i namestio pojedinim komadima nameštaja, pridodavši tako i spavaću sobu svome carstvu u koje je pristup svima bio zabranjen. U tom je, dakle, prostoru živeo sa knjigama koje je doneo iz biblioteke na donjem spratu sve do onoga dana kada je kupio drvenu kućicu ili, taĉnije, jedan bungalov u Potakitu i tamo preselio svu svoju istraţivaĉku opremu.
    Te veĉeri je Ĉarls prvi uzeo u ruke novine i srednju stranu kao sluĉajno, a pred oĉima roditelja, oštetio tako da se nije mogla ĉitati. Kasnije je doktor Vilet, pošto je na osnovu izjava svih ukućana proverio datum tih novina, pronašao u redakciji lista Journal neoštećeni primerak i utvrdio da je na uništenoj strani bio objavljen sledeći ĉlanak:

Na Severnom groblju zateĉeni na delu noćni kopaĉi. Robert Hart, noćni ĉuvar na Severnom groblju, zatekao je jutros grupu ljudi sa teretnim vozilom na najstarijem delu groblja i, oĉigledno, svojom pojavom ih uplašio i rasterao pre nego što su obavili posao, ma kakav taj posao bio.

    Te ljude je otkrio oko ĉetiri ujutro, kada je zaĉuo zvuk brektanja motora. Odmah je krenuo u obilazak i ubrzo, nedaleko od glavnog druma, opazio veliki kamion; ali, ma koliko da se oprezno prikrao, odao ga je bat koraka, pa su nepoznati pljaĉkaši hitro ubacili u kamion veliki sanduk i odvezli se pre nego što je Hartu pošlo za rukom da ih uhvati. Kako, međutim, nijedan grob nije oskvmavljen, ĉuvar je uveren da je te ljude omeo u pokušaju da zakopaju taj veliki sanduk. Kopaĉi su, oĉigledno, na svom poslu proveli duže vreme pre nego što ih je otkrio Hart, jer je on odmah pronašao ogromnu, tek iskopanu jamu na mestu koje je dosta udaljeno od druma i sa kojeg su već odavno išĉezle sve stare nadgrobne ploĉe. Ta jama, po dimenzijama sasvim sliĉna raki, bila je prazna a samo mesto iskopavanja nije odgovaralo nijednom pogrebu ubeleženom u grobljanske knjige.
         Narednik Rajli iz Druge policijske stanice izvršio je uviđaj i izjavio da su, po njegovom mišljenju, tu jamu iskopali ljudi koji trguju zabranjenim alkoholnim pićima, a budući da je rupa iskopana na grozovit ali i vrlo dovitljiv naĉin, pretpostavlja da je to urađeno u nameri da se za krijumĉareni alkohol obezbedi valjano skrovište na mestu koje niko neće pretraživati. Odgovarajući na njegova pitanja, noćni ĉuvar Hart je rekao kako misli da je teretno vozilo pobeglo u pravcu Avenije Rošambo, ali da to ne može da potvrdi sa potpunom sigurnošću.
      Nekoliko sledećih dana porodica Vord je Ĉarlsa retko viđala. Sada kada je u svom carstvu imao i spavaću sobu, provodio je u tom prostoru, potpuno sam, i sve noći; hrana mu se, po njegovom izriĉitom zahtevu, ostavljala pred vratima a on bi poslužavnik uzimao tek kada bi se sluga udaljio. Jednoliĉno, glasno ĉitanje formula, pojanje i recitovanje stihova u određenom ritmu, ponavljali su se u jednakim vremenskim razmacima, dok su se u druga doba razaznavali zvuci zveckanja stakla, hemikalija koje šište, vode koja teĉe i petroleja koji gori. A kroz vrata su se, s vremena na vreme, probijali mirisi ili, taĉnije, nepoznati zadasi, ni po ĉemu sliĉni onima ranije uoĉenim; a izraz napetosti koji se lako mogao zapaziti na licu mladog samotnika, kad god bi nakratko izlazio iz svojih odaja, bio je takav da je neminovno izazivao raznovrsna nagađanja. Jednom prilikom je Ĉarls na brzinu otišao u Ateneum zbog neke knjige koja mu jc bila potrebna, a drugom prilikom je unajmio kurira da mu iz Bostona donese debelu knjižurinu koja je ulivala strah. Situacija u kući postajala je sve ĉudnija, pa su se i Ĉarlsovi roditelji i doktor Vilet našli u grdnoj nedoumici; nisu naprosto znali šta da misle i šta da preduzmu u vezi sa svim tim.

6. 


           A onda se petnaestog aprila opet desilo nešto ĉudno što je po stepenu ĉudnosti premašivalo dotadašnje dogadaje, a doktor Vilet toj iznenadnoj, strašnoj  promeni pripisuje veliki znaĉaj. Toga dana je bio Veliki petak; taj podatak je, po uverenju posluge, bio izuzetno važan a po mišljenju lekara i ostalih potpuno nebitna sluĉajnost. U kasno popodne, mladi Vord je poĉeo da ponavlja neke formule ili izreke neuobiĉajeno glasno i u isto vreme je spaljivao izvesnu supstancu tako reskog mirisa da su zagušljiva isparenja odjednom ispunila celu kuću. Formula koju je izgovarao njen sin bila je toliko razgovetna da ju je gospođa Vord, koja se našla u hodniku ispred zakljuĉanih vrata, mahinalno upamtila tako stojeći i osluškujući —upamtila a, kasnije, na traženje doktora Vileta i pribeležila. Ta formula, za koju su Viletu struĉnjaci rekli da liĉi na onu koja se može naći u mistiĉnim spisima „Elifasa Levija“, toga zagonetnog stvora koji je zvirnuo kroz pukotinu zabranjenih dveri i na mah ugledao užasavajuće onostrane procepe, glasi ovako:

Per Adonai Eloim, Adonai Jekova, Adonai Sabaoth, Metraton Ou Agla Methon, verbum pythonicum, mysterium salamandrae, conventus sylvorum, antra gnomorum, daemonia Coeli God, Almonsin, Gibor, Jehosua, Evam, Zariathnatmik, Veni, veni, veni.

        Formulu je izgovarao puna dva sata bez promena i bez prekida, a onda su odjednom psi iz susedstva u isti mah poĉeli pandemoniĉno da zavijaju. Užas koji  je to zavijanje izazvalo u celom kraju može se oceniti po prostoru što ga je ova pojava dobila sutradan u novinama, premda je ona za Vordove ukućane bila manje strašna od smrada koji je pratio sumanuti lavež —gnusobnog smrada koji je prožeo sve i uvukao se u sve a koji niko u toj kući nije osetio ni do tada ni od tada. Usred te kužne poplave ukazao se blesak nalik na sev munje koji bi, da nije izbio u po bela dana, zaslepeo sve; potom se zaĉuo glas koji niko od onih što su ga ĉuli nikada ne bi mogao da zaboravi, toliko je bio i gromovit i dalek u isti mah, toliko nepojamno dubok i sablasno nesliĉan glasu Ĉarlsa Vorda. Taj glas je potresao kuću iz temelja i sasvim se jasno ĉuo bar na dva najbliža imanja gde je zaglušio ĉak i strahotno zavijanje pasa. Gospođa Vord, koja je u krajnjem oĉajanju osluškivala stojeći pred vratima sinovljeve zakljuĉane laboratorije, tresla se od užasa kada je shvatila pakleno znaĉenje tog glasa, jer ona je, zahvaljujući Ĉarlsovim priĉama, znala koliko je taj glas poznat po zlu u knjigama  crne magije, kao što je, na osnovu pisama Luka Fenera, znala i na koji je naĉin grmeo u prostorima iznad, na propast osuđene, farme u Potakitu one noći kada je uništen Džozef Karven. Ne, ona se nikako nije mogla prevariti i nikako nije mogla pogrešno protumaĉiti tu izreku iz noćnih mora, jer ju je njen Ĉarls suviše živo opisivao u onim ranijim danima kada je sa roditeljima otvoreno razgovarao o svojim istraživanjima vezanim za Džozefa Karvena. A ipak je to bio samo odlomak iz jednog arhaiĉnog i zaboravljenog jezika koji je glasio: „DIES MIES JESCHET BOENE DOESEF DUOVEMA ENITEMAUS“.

    Odmah posle grmljavine, dnevna je svetlost naglo utonula u tminu, iako je do zalaska sunca preostajao još ĉitav sat, a potom je naišao talas novog smrada koji se razlikovao od prvog ali koji je bio isto toliko nepoznat i nepodnošljiv.
     Ĉarls je sada ponovo pojao i recitovao, njegova majka je mogla da ĉuje slogove koji su njoj zvuĉali kao ,,Yu-nash —Yog—Sothoth —heIglb —fi —thro-dag“a završavali se uzvikom „Yah“! ĉija je manijakalna jaĉina narastala do krešenda od kojeg su pucale bubne opne. Sekundu kasnije, sve prethodne utiske izbrisao je leleĉući vrisak koji je izbio mahnito i praskavo i postepeno prešao u dijaboliĉan, histeriĉan smeh. Gospođa Vord je sa mešavinom straha i slepe majĉinske hrabrosti zalupala na zakljuĉana vrata koja su je delila od sina, ali se iz laboratorije niko nije odazvao. Ponovo je zalupala, još jaĉe, i ukoĉila se u mestu jer se u tom trenutku zaĉuo još jedan vrisak; ovoga puta je, međutim, sasvim izvesno to bio glas njenog sina i njegov vrisak se odjednom stopio sa odjecima histeriĉnog kikotanja drugog glasa.Tada se gospođa Vord onesvestila, mada danas ne zna taĉan uzrok tog iznenadnog gubitka svesti. Memorija ponekad zaista milosrdno briše pojedine straviĉne trenutke.
      Gospodin Vord se sa posla vratio u šest i ĉetvrt i kako svoju ženu nije zatekao  na donjem spratu, saznao je od prestravljene posluge da se ona najverovatnije nalazi ispred Ĉarlsove laboratorije, odakle su se doskora ĉuli zvuĉi neobiĉniji od svih dotadanjih. Gospodin Vord je odmah ustrĉao uz stepenice, zatekao svoju ženu na podu hodnika ispred laboratorije i, videvši da se onesvestila, pohitao po vodu. I dok je, pljuskajući je hladnom vodom po licu, sa ogromnim olakšanjem gledao kako se vraća sebi i kako, potpuno zbunjena, otvara oĉi, osetio je iznenada kako i njega obuzima ledena jeza i kako je i sam na ivici iste one nesvestice iz koje se upravo budi njegova žena. Tobožnja tišina u laboratoriji nije  bila onakva kakva se ĉinila, iz nje je dopiralo prigušeno mrmljanje, razgovor koji se vodio suviše tiho da bi se razumele reĉi ali koji je sam po sebi bio sasvim dovoljan da pomuti svest.
      To da Ĉarls ĉesto mrmlja neobiĉne formule nije, naravno, bila nikakva novost, ali ovo mrmljanje je izvan svake sumnje bilo potpuno razliĉito. Iza tih zatvorenih vrata vodio se dijalog ili je, pak, mladi ĉovek podražavao dva glasa koja su razmenjivala pitanja i odgovore. Jedan glas je neosporno bio Ĉarlsov glas, a onaj drugi je imao takvu dubinu i takvu šupljikavost da Ĉarls ta glasovna svojstva ni uz svu veštinu obredne mimikrije ne bi mogao da izmami iz sebe. U tom glasu je bilo neĉeg tako gnusobnog, bogohulnog i ĉudovišnog da se Teodor Haulend Vord —da ga u tom trenutku nije trgao krik njegove žene i u njemu pokrenuo sve odbrambene instinkte —ne bi i dalje mogao hvaliti time da nikada u životu nije pao u nesvest. Zgrabio je ženu u naruĉje i sneo je u prizemlje pre nego što je uspela da ĉuje glasove koji su njega tako užasno potresli. Ipak, nije bio dovoljno hitar u svom bekstvu: ĉuo je još nešto i zbog toga posrnuo i zamalo ispustio dragoceni teret. Kako su krik gospođe Vord sem njega oĉigledno ĉuli i neki drugi, iz odaje odeljene zakljuĉanim vratima zaĉule su se prve prepoznatljive reĉi u tome straviĉnom, nepojamnom razgovoru. One su oznaĉile upozorenje koje je izgovorio uznemireni Ĉarlsov glas, ali su njihovi nagoveštaji ispunili nesrećnog oca nepojamnim užasom. Te dve izgovorene reĉi bile su kratke: „Pssst! Piši!“
     Gospodin i gospođa Vord su posle toga dugo razgovarali i gospodin Vord je ĉvrsto odluĉio da još iste veĉeri obavi sa Ĉarlsom vrlo ozbiljan i otvoren razgovor. Bez obzira na to koliko je važan posao kome se posvetio, njegovo ponašanje se više nije moglo podneti, jer su poslednja događanja prelazila sve granice normalnosti i poĉela da ugrožavaju i kućni red i kućni mir, a pre svega duševno i nervno stanje ukućana. Mora biti da je Ĉarls uistinu izgubio razum, jer samo je ĉisto ludilo moglo da proizvede divlje urlike i izmišljene razgovore uz podražavanje raznih glasova, kao što se dogodilo toga popodneva. Sve to treba prekinuti odmah, jer će se u suprotnom gospođa Vord teško razboleti, a ni od posluge niko neće ostati u kući strave. Gospodin Vord je ustao od stola i krenuo uz stepenice ka Ĉarlsovoj laboratoriji. Na trećem spratu ga je, međutim, zaustavio zvuk koji je dopirao iz Ĉarlsove biblioteke, iako je on, u poslednje vreme, uopšte nije koristio. Gospodin Vord je otvorio vrata: po podu su, rasturene, ležale knjige i hartije porazbacane na sve strane a njegov sin je, u velikom uzbuđenju, trpao u naruĉje gomile knjiga raznih veliĉina i oblika. Izgledao je strahovito iznuren i unezveren, a ĉuvši oĉev glas ispustio je ceo naramak na tle. Na oštro naređenje Vorda starijeg, Ĉarls je seo i mirno saslušao ukore koje je bio odavno zaslužio. Oca nije prekidao, nije mu se suprotstavljao. A posle oĉitane lekcije, složio se sa svim izreĉenim, smerno priznao da je otac u pravu i da su njegovi glasovi, mrmljanja, bajanja i hemijski smradovi uistinu neoprostive neugodnosti za sve ukućane. Potpuno se složio sa tim da u kući mora da zavlada mir, ali je uporno zahtevao da se i dalje poštuje njegova privatnost i usamljeniĉki naĉin ţivota. Njegov budući rad, rekao je ocu, biće uglavnom vezan za knjige; a ukoliko se u kasnijoj fazi istraživanja ukaže potreba, on će za vršenje izvesnih obreda pronaći prostorije na nekome drugom mestu. Izrazio je svoje najdublje kajanje zbog toga što je i nehotice prestravio majku i prouzrokovao njenu nesvesticu, i objasnio da je razgovor koji se kasnije ĉuo bio deo složenog simbolizma namenjenog tome da stvori određenu duhovnu klimu. Nerazumljivi hemijski izrazi kojima se služio zbunjivali su gospodina Vorda, ali se sa sinom rastao uveren da je mladić neporecivo duševno zdrav i savršeno priseban, i pored   zagonetne, teške napetosti. Iz samog razgovora nije, međutim, mogao da izvede nikakve zakljuĉke pa, kada je Ĉarls pokupio knjige i izašao iz sobe, ni daljenije znao šta da misli o celoj stvari. Ona je bila isto toliko zagonetna koliko je zagonetna bila i smrt sirotog starog maĉka Niga koga su sat ranije našli u prizemlju sveg zgrĉenog, iskolaĉenih oĉiju i ĉeljusti iskrivljene od straha.

      Podstaknut nekim neodređenim detektivskim instinktom, zbunjeni otac se sad ljubopitljivo zagledao u prazne police ne bi li utvrdio šta je sve njegov sin preneo u potkrovlje. Ĉarlsova biblioteka bila je strogo razvrstana, tako da je Vord ĉak i uz letimiĉan pogled mogao da vidi koje knjige, ili bar koja vrsta knjiga, nedostaju u tim praznim rafovima. Na svoje veliko iznenađenje, ustanovio je da iz oblasti okultnih nauka i antikviteta ne nedostaje ni jedna jedina i da fale samo one koje je Ĉarls odneo još odavno. Knjige koje je te veĉeri uzeo sa polica bile su, od prve do poslednje, posvećene savremenim temama i zbivanjima —nauĉne, istorijske, geografske knjige, priruĉnici književnosti, filozofska dela i neki skorašnji brojevi novina i ĉasopisa. Kako je ta promena u ĉitalaĉkim navikama i interesovanjima Ĉarlsa Vorda bila uistinu krajnje neobiĉna, njegov otac je dugo stajao pred praznim policama i osećao kako sve dublje tone u vrtlog zbunjenosti, zaprepašćenosti i neke sveobuhvatne ĉudnosti. To osećanje ĉudnosti liĉilo je na tešku moru i razdiralo mu je grudi dok je pretraživao biblioteku pokušavajući da utvrdi šta je to tako naopako oko njega. Nešto je uistinu bilo i zlo i naopako i to zlo je bilo koliko duhovno toliko i opipljivo. Od trenutka kada je kroĉio u tu sobu znao je da nešto nije kako valja, a onda mu je napokon sinulo u ĉemu je stvar. Na  severnom zidu biblioteke i dalje je stajao stari duborezni ukras iznad kamina prenet iz kuće u Olni Kortu, ali je ispucali i nesavršeno restaurirani, ogromni portret Džozefa Karvena bio potpuno uništen. Zub vremena i neujednaĉeno zagrevanje prostorije konaĉno su uĉinili svoje i u međuvremenu se, otkako je soba ĉišćena poslednji put, dogodilo ono najgore. Pošto se postepeno ljuštio i u ljuspama odlepljivao od drvenog rama i drvene poleđine, borao se i krivio sve više i više, da bi se na kraju raspao u paramparĉad nekom iznenadnom i zlokobnom neĉujnom brzinom, portret Džozefa Karvena se zauvek odrekao svoga nemog i neumornog bdenja nad mladim ĉovekom sa kojim ga je vezivala zaprepašćujuća sliĉnost i sada je ležao na podu zdrobljen pa pretvoren u tanki sloj sitne, fine, plaviĉastosive prašine.








Нема коментара:

Постави коментар