„Kućica na Volgi“ (u originalu na ruskom: Домик на Волге) je još jedna sjajna pripovetka Sergeja Stepnjaka. Napisana je daleke 1889. godine, tokom njegovih izgnaničkih dana u Londonu. U vreme dok je čekao izlazak iz štampe svog poznatog romana „Andrej Kožuhov“, Stepnjak je rešio da u delo sprovede svoju davnašnju zamisao i osim novinskih članaka, publicističkih knjiga i romana sebe posveti i pisanju jednog drugačijeg književnog formata – kratkih priča i pripovedaka. Jedna od najuspelijih iz tog niza, „Kućica na Volgi“ je, razume se, priča o revolucionarima. Njen glavni junak, Vladimir Murinov, takođe je jedan od onih „oduševljenih humanista“ što hrle u smrt u ime slobode naroda. Čuvajući u svom sećanju živu uspomenu na voljene saborce i njihove dogodovštine, Stepnjak nam donosi priču o čoveku koji tek što se bio izbavio iz smrtne opasnosti pokušava da u redove boraca za slobodu vrbuje svoju slučajnu poznanicu – Kaću Prozorovu. Mada u tome ne uspeva odmah, on vremenom uspeva da stekne njeno poverenje, te je nakon dugog kolebanja i mučnog razlaza sa njenim nesuđenim mužem, ubeđuje da mu se pridruži i ostavi svoje pitomo gnezdo kraj Volge, posvećujući život borbi „za mir i sreću miliona drugih gnezda“. Divna ilustracija svega nežnog u jednom od najtraženijih ruskih „terorista“ druge polovine XIX veka,
____________________________________________________
Noćni ekspresni voz prelete poslednje stotine vrsta do mesta S. – jednog gubernijskog grada pokraj Volge. Vatre u selima su davno ugašene i bezgranična poljana obalskog pojasa Volge preobražena je u pravo more tame. Utonula su polja i livade, utonule su crne prostrane šume, utonula su sela. Tu i tamo rasipale su se u hrpama omanje kolibe sa visokim krovovima od slame – siromašni domovi seljaka na obali Volge. U pozadini, dalje od koliba, stajale su druge, mnogo pravilnije gomile tek požnjevenog žita, koje je u tami moguće bilo zameniti sa selom, a selo sa plastovima. Mesec još ne beše izašao. Lagani noćni vetar dolazeći sa moćne reke, tromo je ganjao masivne crne oblake, koji su ograničavali vidljivost, ne dozvoljavajući da im zvezdani zrak probije gusto tkivo. Rominjala je sitna kiša. Trgovac koji je, vraćajući se iz grada, okasnio, jedva je nazirao vijugavu stazu pa je, pustivši dizgine, iznalaženje puta prepustio konju. Mudri je konj išao odsečnim korakom, nailazeći s vremena na vreme na toliko nizak železnički nasip da ga je jedva primećivao nad površinom zemlje, a koji je prolazio tom zelenom pustinjom.
Tanke, blistave šine, prave poput strele na širokim železničkim pragovima, koje su se krajevima zarivale u neprobojni mrak, već su drhtale sasvim tiho, za ljudsko uho nečujno, nagoveštavajući približavanje voza. Negde, u beskrajnoj daljini, čuo se slab i otegnut zvižduk lokomotive. Konj zavrte ušima, frknu, onjuši vazduh. Domaćin se prihvati dizgina i malo skrenu u stranu. Posle nekoliko minuta na horizontu se pojaviše dva vatrena oka. Približavala su se. Šine zadrhtaše i uskoro gromki voz, koketno skliznuvši po glatkom putu, poput klizača na ledu, prolete kao oluja u kolutovima dima, na trenutak osvetlivši poljanu i bacivši purpuran odblesak na niske oblake, koji su s visine posmatrali njegovu plamenu utrobu. Bilo je nečeg prazničnog, trijumfalnog u tom dugom nizu jarko osvetljenih pokretnih palata, koje su bez napora, za tren oka projurile kroz usnulo selo, crna polja i šume, podsmevajući se prostranstvu, mraku i nevremenu. Tako spolja izgleda balska dvorana koja blješti od sjaja i pozlate, dok orkestar grmi a nakinđureni parovi promiču iza ogledala-prozora. I posmatrač koji stoji u mraku i na hladnoći tada nehotično misli o sreći, veselju, zadovoljstvu. Ali, na balovima se često liju nevidljive suze i upravo se u tom letećem dvorcu tog trenutka odigravala teška drama.
U zasebnom kupeu jednog od prvih vagona bilo je tri putnika. Dvojica su bila vojna lica – po njihovim plavim mundirima sa belim epoletama lako je bilo zaključiti da su iz redova žandarmerije. Treći je bio civil. Bio je to mlad čovek, ako je suditi po vitkoj, stasitoj figuri, svetlo smeđoj, kuštravoj bradici i brkovima koji se virili ispod šešira nataknutog preko čela.
Jedan od žandarma je, opružen na klupi, spavao. Drugi je sedeo u uglu i, usiljeno se ispravivši, očajnički pokušavao da pobedi san. Ali, povremeno je dremao sedeći, da bi se zatim energično trznuo i strogo posmatrao mladog čoveka. Bilo je očigledno da je on politički zatvorenik pod pratnjom.
Mladić je, činilo se, čvrsto spavao u uglu, ukoso isteglivši noge. Grudi su mu se nadimale lagano i ravnomerno, a tiho sanjivo disanje čulo se među treskom voza.
Ali, ako bi se neko neočekivano zagledao ispod širokog polja njegovog nadenutog šešira, susreo bi se sa dva sura oka, ispunjena jakom, napregnutom pažnjom, koja su jasno pokazivala da mladom čoveku i nije do sna. U njegovoj glavi sazreo je plan bekstva – drzak, očajnički plan – i sada mu je sudba zavisila od toga hoće li taj trapavi, nakazni žandarm zaspati. Pod šeširom nataknutim na obrve, pomno je posmatrao žandarma.
Žandarm se lagano njihao, poput dugog klatna koje tek što se nije zaustavilo. A onda je odjednom klimnuo unapred i umalo mlatnuo svog druga po glavi i stresao se, pažljivo osmotrivši uhapšenog. Ovaj je ležao u istom položaju. Tada se žandarm umiri i, razgoračenih očiju, zagleda u zavesu, trudeći se da ne trene.
Prošlo je nekoliko minuta. Voz je grabio napred. Mašina je grmela ravnomerno, kao u taktu. Slabašno, nekako žalosno, zveketali su prozori. Lagani, neprekidni udarci koji su se predavali kroz meke naslone sa oprugama delovali su kao nesavladivo uspavljujuće sredstvo na trom mozak, nenaviknut na bilo kakav rad. Sve češće je žandarmu padala glava, a zatvorenik je, goreći od uzbuđenja, brojao minute, čekajući da se njegov čuvar sruši i zahrče.
No, ovaj odjednom živnu: priseti se da je bolje sredstvo za pobeđivanje sna – lula. Uzeo je kesu za duvan, temeljno napunio kratku drvenu nosogrejku i udobno se namestivši u uglu, metnuo lulu u zube i kresnuo šibicom. Zatvorenik s očajanjem sklopi oči.
„Prokletnik!’’, promrmlja u sebi: gasila se njegova zadnja nada.
Ali, u tom trenutku nešto tresnu na pod. On brzo baci pogled u pravcu zvuka i pod naspramnom klupom spazi lulu koja je ispala iz žandarmove ruke. Žandarm je spavao čvrsto i sa najblaženijim izrazom lica, koji beše načinio još maločas, dok se spremao da uživa u duvanu.
Radost, gotovo isto tako bolna kao i pređašnje očajanje, obuze dušu zatvorenika. Kao da je sloboda već bila na korak od njega. Kao da između njega i nje više nije bilo ogromne prepreke koju je samo uz očajničku smelost i ludu sreću bilo moguće savladati.
Sačekavši par minuta, on oprezno ustade, namesti šešir i načini par koraka po uskom prolazu. Pod svetlom fenjera bilo je moguće podrobnije ga osmotriti. Po izgledu, imao je dvadeset četiri, dvadeset pet godina. Bio je višeg rasta, prilično proporcionalne, mada ne jake građe. Sitne, izuzetno pokretljive crte omanjeg lica sa visokim, pomalo stešnjenim čelom na slepoočnicama, kakve bivaju kod muzičara; gladak, pravi ženski vrat i tanke, bele ruke sa dugim, pravilnim prstima – sve je razotkrivalo živahnu, napetu, strasnu prirodu, koja više odgovara portretu umetnika nego borca. Takve fizionomije često se sreću među takozvanim ruskim „nihilistima“, a opet, izuzetno retko među ljudima umerenih opredeljenja, čak naprotiv. Opšti utisak napetosti i neke ženstvenosti dopunjavao je par lepih, surih očiju koje bi se čas gasile pod dugim trepavicama, čas plamtele nekim vrelim bleskom. Te oči nisu jemčile istrajnost i postojanost volje, one su ispoljavale trenutnu spremnost ogromne energije kojom se odlikuju živahni ljudi.
Mladić lupi potpeticom o pod ne bi li premerio dubinu sna svog čuvara i uperi u njega svoje plamteće sive oči. Pod uticajem tog upornog pogleda, žandarm se malo maknu. Mladi zatvorenik brzo skloni svoj pogled sa žandarma i, ostavivši ga na miru, krenu k svom prozorčiću.
Nije bilo vremena za gubljenje. Još čas putovanja i pred njim će se ukazati crna čeljust tamnice, odakle on, možda do kraja života, neće izaći na svetlost dana. Uhapšen je pod tuđim imenom. Policija nije sumnjala u njegov identitet. No, u tamnici, kuda su njega vodili, bio je izdajnik Harin, njegov nekadašnji prijatelj, koji bi ga u isti mah prepoznao i tada bi mu odzvonilo. Njegov plan bio je koliko jednostavan, toliko i očajnički: baciti se iz voza u punoj brzini i, ukoliko ne pogine na mestu ili polomi obe noge, dovući se do grada, sakriti se, sačekati prolaz hajke i vratiti se u Peterburg. Srećom, uspeo je da sakrije sav svoj novac od glupe sreske policije, koji mu je ostao ušiven u odelu.
Oba vratanca su bila zaključana, to je znao. Ali, prozor je bio sasvim dovoljno širok. Spustio je staklo. Šum i grohot voza ispuniše vagon, zajedno sa strujom svežeg vazduha.
Nijedan od žandarma nije se pomakao. Mladić naviri kroz prozor i poče da osmatra tamu. Vrhovi grmova proletali su mu pred očima. Voz je išao kroz mladu orahovu šumu, ponegde presečenu tamnim grmovima korova ispod kojih se naziralo beličasto peskovito zemljište.
„Taman stižemo“, pomisli on.
Ali, kada je spustio glavu i pogledao pravo pod voz, u njemu zavlada užas. Zemljište koje je velikom brzinom promicalo, ovde je jurilo munjevito. Kamen, železnički pragovi, sve se slivalo u jedan neprekidni, neobuzdani, smrtonosni potok. U njegovom mozgu, rastrojenom od dugih, besanih noći, sinula je živa slika na kojoj je sebe jasno video povređenim, iskidanim na komade tim granama, trupcima i kamenjem.
Uzdah koji je podsećao na jecaj ote mu se iz grudi: slabašno telo se odupiralo i malodušno molilo za milost.
Ali, to potraja samo trenutak.
- Sad il’ nikad! – progovori i, popevši se na sedište, kliznu kroz prozor, ispruživši obe noge van.
- Ta, hvataj ga... drži! – začu se za njegovim leđima.
Mladić se sa užasom osvrnu – to je govorio bunovni žandarm pod uticajem nekog maglovitog osećaja realnosti.
Ne gubivši ni trena više, mladi čovek skliznu kroz prozor i ostade da visi pod pravim uglom nad crnim, dubokim bezdanom. Zavrte mu se u glavi od strašnog grohota, vrtloga dima kojeg je udisao i vrućih žeravica koje su ga udarale po licu. Voz je u tom trenutku skretao nadesno. Mladić se odvoji od prozorčeta.
Još časak i ostao bi bez svesti. No, u njegovoj glavi postojale su čvrste instrukcije koje je sebi zadao, skrojivši ovaj očajnički plan. Napipavši desnom nogom oslonac i držeći do iznemoglosti pravac kretanja voza, on se odjednom odbaci rukom i nogom i polete u vazduh.
Činilo mu se da leti dugo, bez kraja. Vrtlog je prestao, a on je i dalje leteo. Mislio je da nikad neće sleteti. Ma, da li je stvarno skočio? Ili je to samo san?
Odjednom oseti nešto pod nogama, peščani sprud odnese mu udove, a strašni udarac u leđa opruži ga ničice. Prebrojio je sve zvezde, a zatim izgubio svest.
Нема коментара:
Постави коментар