10.03.2010.

James Joyce- Nori Barnacle, pismo




Džems Džojs - Nori Barnakl




15. juni 1904.

Možda sam slep. Dugo sam posmatrao nečiju crvenkasto-smeđu kosu i zaključio sam da
nije tvoja. Otišao sam kući sasvim utučen. Želeo bih da ti zakažem sastanak, ali možda
tebi to ne bi odgovaralo. Nadam se da ćeš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom - ako me
nisi zaboravila!1

Džejms A. Džojs

______________________

12. juli 1904.

Drage moje Smeđe Cipelice, zaboravih - ne mogu da se nađem sa tobom sutra (u sredu), ali naći ćemo se u četvrtak u isto vreme. Nadam se da si moje pismo stavila u krevet kako treba. Tvoja rukavica ležala je pored mene čitave noći - neraskopčana - inače se veoma dobro vladala - kao Nora. Milim te, ne oblači onaj oklop za grudi jer ne volim da grlim poštansko sanduče. Čuješ li? (Ona počinje da se smeje). Moje srce - kako kažeš - da - upravo tako.

Ljubi tvoj vrat dvadeset pet minuta

Adieu
____________________


(? Druga polovina jula 1904.)

Razmažena moja nadurena Noro, rekao sam ti da ću ti pisati. A sada ti napiši meni i reci mi koji ti je vrag bio sinoć. Siguran sam da nešto nije bilo u redu. Izgledalo mi je da žališ zbog nečega što se nije dogodilo - to bi bilo (sic) sasvim nalik tebi. Od tada stalno pokušavam da utešim svoju ruku, ali ne mogu. Gde ćeš to biti u subotu, nedelju i ponedeljak uveče kad te ne mogu videti; A sada, adieu, najdraža. Ljubim čudesnu jamicu na tvome vratu, tvoj hrišćanski sabrat u rasipništvu.

Dž. A. Dž.

Sledeći put ostavi durenje kod kuće - kao i ubuduće.

______________________

(?Druga polovina jula 1904.)

Draga moja Nora, uhvatio sam sebe kako duboko uzdišem dok sam noćas šetao i pomislio sam na jednu staru pesmu koju je pre tri stotine godina napisao engleski kralj
Henri VIII - jedan brutalan i pohotan kralj. Pesma je tako ljupka i sveža, i deluje kao da je potekla iz tako čednog paćeničkog srca, da ti je šaljem u nadi da će ti se možda dopasti. Čudno je iz kakvih kaljuga anđeli prizivaju duh lepote. Reči veoma tanano i muzikalno izražavaju neodređenu i umornu usamljenost koju osećam. Pesma je napisana za leut.

Džim


Pesma (uz muzičku pratnju)
Ah, ti uzdasi iz srca mog
veliki mi zadaju bol!
Jer dragu napustiti moram
zbogom, radosti moja.
Često sam je posmatrao
i držao u naručju.
A sada, uz, uzdahe brojne,
zbogom, radosti, zdravo bolu!
Ah, kada bih samo još jednom
(što toliko, Boga mi, želim!)
ništa drugo srcu mom
ne bi tako olakšalo jad.
Henri VIII

_________________________

3. avgust 1904.

Draga Nora, hoće li te pustiti da izađeš večeras u 8 i 30? Nadam se da hoće, jer sam u takvom kovitlacu neprilika da želim da sve zaboravim u tvome naručju. Zato, dođi ako
možeš. Na osnovu apostolskog ovlašćenja koje mi je dodelila njegova svetlost papa Pie X, ovim ti dajem dozvolu da dođeš bez suknje da bi primila papski blagoslov koji ću ti veoma rado dati. Tvoj, u napaćenom Jevrejinu.

Vinćenco Vanuteli
(kardinal đakon)

_______________________


Oko 13. avgusta 1904.

Draga moja Nora, ovde ćeš pronaći jednu moju („Stiven Dedalus”) kraću pripovetku koja će te možda interesovati. Verujem da mi se čitavog dana po glavi motala samo jedna
misao.

Dž. A. Dž

______________________

15. avgust 1904.


Draga moja Nora, upravo je otkucao jedan sat. Došao sam kući u pola dvanaest. Od tada sedim u naslonjači kao budala. Nisam bio u stanju ništa da radim. Čujem samo tvoj
glas. Pošašavim kada čujem da me nazivaš „dragi”. Uvredio sam danas dva čoveka hladno ih napustivši. Želeo sam da slušam tvoj glas, ne njihove.6 Kada sam sa tobom, ostavljam po strani svoju sumnjičavu oholu ćud. Voleo bih da je tvoja glava sada na mom ramenu. Mislim da ću na spavanje. Pišem ovo pola sata. Hoćeš li mi napisati nešto? Nadam se da hoćeš. Kako da se potpišem? Neću ništa potpisati pošto ne znam kako da se potpišem.


____________________

29. avgust 1904.

Draga moja Nora, upravo sam završio ponoćni obed za koji nisam imao apetita. Usred obeda, primetih da jedem prstima. Pripala mi je muka, upravo kao i sinoć. Veoma sam
uzrujan. Izvini zbog ovog groznog pera i užasnog papira. Možda sam ti večeras naneo bol onim što sam rekao, ali zar nije dobro da znaš moje mišljenje o većini stvari? Moj um odbacuje čitav sadašnji društveni poredak i hrišćanstvo - dom, priznate vrline, društvene klase i religiozne doktrine. Kakvo bi mi zadovoljstvo mogla pričiniti pomisao na dom? Moj dom je bio jednostavno jedan srednjestaleški dom koji su upropastile rasipničke navike koje sam i ja nasledio. Mislim da su moju majku lagano oterali u grob očevo zlostavljanje, dugogodišnje nevolje i moja cinična otvorenost u ophođenju. Posmatrajući njeno lice dok je ležala u kovčegu - lice sivo i ispijeno od raka - shvatio sam da posmatram lice jedne žrtve i prokleo sam sistem koji ju je načinio žrtvom. Bilo nas je sedamnaest u porodici. Braća i sestre mi ništa ne znače. Jedan jedini brat je u
stanju da me shvati.

Pre šest godina, napustio sam katoličku crkvu mrzeći je iz dna duše. Smatrao sam da je nemoguće da ostanem njen pripadnik zbog nagona u mojoj prirodi. Objavio sam joj
potajni rat dok sam bio student i odbio sam da prihvatim mesta koje mi je nudila. Time sam od sebe načinio prosjaka, ali sam zadržao svoj ponos. Sada vodim protiv nje otvoreni
rat onim što pišem, govorim i činim. U društveni poredak mogu se uključiti jedino kao probisvet. Tri puta sam započinjao studije medicine, jednom prava, jednom muzike. Pre
nedelju dana pokušavao sam da udesim da odem odavde kao putujući glumac. Nisam u taj plan mogao uložiti energiju jer si me stalno vukla za ruku. Moje stvarne životne teškoće su
neverovatne, ali ja ih prezirem. Kada si večeras otišla kući, odlutao sam do ulice Grafton, gde sam dugo stajao naslonjen na uličnu svetiljku i pušio. Ulica je bila puna jednog života u koji sam izlio reku svoje mladosti. Dok sam stajao tu, razmišljao sam o nekoliko rečenica koje sam napisao pre par godina dok sam živeo u Parizu - to su rečenice koje slede - „Prolaze po dve i tri kroz život bulevara, poput ljudi koji raspolažu slobodnim vremenom na mestu koje je radi njih osvetljeno. Čavrljaju u poslastičarnici mrveći kolačiće, ili sede ćutke za stolovima kraj vrata kafea, ili silaze iz kočija uz užurbano komešanje haljina mekih poput glasa nekog preljubnika. Prolaze u oblaku miomirisa. Ispod tih miomirisa njihova tela imaju topao, vlažan miris.”7

Dok sam ovo ponavljao za sebe, znao sam da me taj život još uvek čeka u slučaju da odlučim da uđem u njega. Možda ne može više da me opije kao nekada, ali još uvek je tu, a
sada, kada sam mudriji i sposobniji da se kontrolišem, u tome nema opasnosti. Neće postavljati pitanja niti će išta od mene očekivati osim nekoliko trenutaka moga života,
ostavljajući ostatak slobodnim, a za uzvrat će mi obećati zadovoljstvo. O svemu ovome sam razmišao i odbacio sam to bez žaljenja. Za mene je bilo beskorisno; nije mi moglo dati ono što sam želeo.

Mislim da nisi shvatila pojedine delove jednog pisma koje sam ti napisao, i zapazio sam izvesnu uzdržanost u tvom ponašanju, kao da te je mučilo sećanje na onu noć. Ja to,
međutim, smatram nekom vrstom simbola i sećanje na to ispunjava me čudesnim ushićenjem. Možda nećeš odmah shvatiti zašto te toliko poštujem zbog toga, jer ne znaš
mnogo o mojim shvatanjima. Ali, bio je to istovremeno i simbol koji je na kraju u meni ostavio osećaj tuge i poniženja - tuge, jer sam video u tebi jednu izuzetnu, melanholičnu
nežnost koja je izabrala taj simbol kao kompromis, i poniženja, zato što sam shvatio da sam u tvojim očima manje vredan od jedne konvencije našeg današnjeg društva.

Govorio sam ti sa podsmehom večeras, ali govorio sam o svetu, a ne o tebi. Protivnik sam niskosti i podlosti, ali ne i tvoj. Zar ne vidiš bezazlenost koja postoji ispod svih mojih maski? Svi mi nosimo maske. Izvesni ljudi koji znaju da mnogo vremena provodimo zajedno često me vređaju zbog tebe. Slušam ih mirno, odbijam, gnušajući se, da im odgovaram, ali i najmanja njihova reč uskovitla moje srce poput ptice u oluji.

Nije mi lako što sada moram poći na počinak sećajući se poslednjeg pogleda tvojih očiju - umornog i ravnodušnog - sećajući se patnje u tvome glasu pre neko veče. Imam utisak da
nijedno ljudsko biće nije nikada bilo tako blisko mojoj duši kao ti, a ipak si u stanju da moje reči primaš sa grubošću koja me boli („Znam šta sada progovara”, rekla si). Kada sam bio mlađi, imao sam jednog prijatelja8 kome sam se otvoreno poveravao - na izvestan način više, a na jedan drugačiji način manje nego tebi. Bio je Irac, to će reći, neiskren prema meni.

Nisam rekao ni četvrtinu onoga što želim da kažem, ali veoma je naporno pisati ovim prokletim perom. Ne znam šta ćeš misliti o ovom pismu. Molim te, piši mi, hoćeš li? Veruj
mi, draga moja Nora, veoma te poštujem ali želim više od tvojih milovanja. Opet si me ostavila da sumnjam i patim.
Dž. A. Dž.


______________________


1. septembra 1904.

Dušo, tako sam dobro raspoložen ovoga jutra da ću ti pisati, svidelo se to tebi ili ne. Nemam za tebe novih vesti, osim da sam mojoj sestri sinoć ispričao o tebi. Bilo je veoma zabavno. Kroz pola sata idem da se nađem sa Palmierijem, koji želi da studiram muziku, i proći ću kraj tvojih prozora. Pitam se hoćeš li biti tamo. Takođe me zanima da li ću te moći videti ako budeš tamo. Verovatno neću.

Kakvo divno jutro! Ona lobanja, drago mi je da mogu reći, nije noćas došla da me muči. Kako mrzim Boga i smrt! Kako volim Noru! Naravno pobožna kakva si, zgražaš se nad ovim rečima.

Jutros sam rano ustao da bih završio jednu priču koju pišem. Kad sam ispisao jednu stranicu, odlučio sam da umesto toga tebi napišem pismo. Osim toga, pomislio sam kako ne voliš ponedeljak i da bi te pismo od mene moglo oraspoložiti. Kada sam srećan, imam neku šašavu želju da to kažem svakom koga sretnem, ali bio bih mnogo srećniji kada bi mi podarila jedan od onih cvrkutavih poljubaca koje voliš da mi daješ. Podsećaju me na pesmu kanarinaca.

Nadam se da od jutros nisi imala one grozne bolove. Idi kod starog Sigersona da ti nešto prepiše. Biće ti žao da čuješ da moja baba umire od glupavosti. Molim te, ne zaboravi da trenutno imam trinaest tvojih pisama.
Svakako daj onaj vojnički steznik gospođici Marfi - mislim da bi joj mogla pokloniti i čitavu uniformu. Zašto oblačiš te proklete stvari? Jesi li ikada videla muškarce kako idu unaokolo u Ginisovim kolima, obučeni u ogromne čupave ogrtače od vune? Pokušavaš li da izgledaš kao neki od njih?

Ali, ti si tako tvrdoglava da nema svrhe da govorim. Moram ti ispričati o mom finom bratu Staniju. Sedi za stolom 1/2 obučen, čita neku knjigu i tiho govori za sebe: “Đavo da nosi ovog čovu” - pisca knjige - “Ko li je, do đavola, rekao da ova knjiga nešto vredi. Budala tupava! Pitam se da li su Englezi najgluplji soj na ovom svetu. Đavo da nosi tu englesku budalu” itd, itd.

Adieu, moja draga prostodušna, razdražljiva dubokog glasa, sanjiva, nestrpljiva Nora. Stotinu hiljada poljubaca.

Džim

_________________________

10. septembra 1904.


Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoć veoma uzrujana. Neću govoriti o sebi, jer osećam se kao da sam postupio veoma svirepo. U neku ruku, nemam prava da očekujem da mene smatraš išta boljim od drugih - zapravo, imajući u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo pravo da to očekujem. Ali, izgleda da sam ipak to očekivao, makar zbog toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takođe, nešto pomalo đavolsko u meni što me nagoni da uživam rušeći predstave ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebičan, ohol, lukav i bezobziran prema drugima.

Žao mi je što ti je moj sinoćnji pokušaj da se ponašam onako kako sam verovao da treba, zadao toliko bola, ali ne vidim kako sam drugačije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugačko pismo objašnjavajući, koliko je bilo u mojoj moći, kako sam se te noći osećao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa mnom postupaš kao da sam samo običan partner u požudi. Možda će ti smetati brutalnost mojih reči, ali veruj mi da takav postupak prema meni, imajući u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene. Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošću. Iznad svega, nemoj ići unaokolo i boriti se s mislima jer ćeš se od toga razboleti, a znaš da si nežnog zdravlja. Možda ćeš mi večeras moći poslati makar par reči da mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.

Džim

___________________________________


16. septembar 1904.

Najdraža Nora,
dopisivanje među nama postaje gotovo nemogućno. Kako ne podnosim ove hladne napisane reči! Mislio sam da mi neće teško pasti što te danas neću videti, ali primećujem da se sati sporo vuku. Izgleda da mi je mozak trenutno veoma prazan. Dok sam te sinoć čekao, bio sam još nervozniji. Izgledalo mi je da za tebe bijem bitku sa svim religioznim i društvenim snagama Irske, i da se mogu osloniti samo na sebe samog. Ovd nema života - nema prirodnosti niti iskrenosti. Ljudi žive zajedno u istim kućama čitavog života i na kraju su isto tako daleko jedni od drugih kao i uvek. Jesi li sigurna da nemaš u nečemu pogrešnu predstavu o meni? Ne zaboravi da ću na svako pitanje koje mi postaviš odgovarati pošteno i iskreno. Ali, razumeću i ako nemaš šta da pitaš. Činjenica da možeš izabrati da budeš uz mene na taj način u mom neizvesnom životu ispunjava me velikim ponosom i ushićenjem. Nadam se da danas ne lomiš sve pred sobom.

Možda ćeš mi ispuniti prazninu sledećeg jutra šaljući mi pismo. Prošlo je, rekla si, tek nedelju dana od našeg čuvenog razgovora o pismima, ali zar kroz takve stvari ne postajemo toliko bliski jedno drugom? Dopusti mi, najdraža Nora, da ti kažem koliko želim da i ti podeliš bilo kakvu sreću koja me može snaći, i da te uverim koliko je veliko moje poštovanje prema tvojoj ljubavi koju želim da zaslužim i da na nju uzvratim.

Džim


_______________________

19. septembar 1904.

Carissima, tek izvesno vreme pošto smo se rastali, postala mi je jasna povezanost između moga pitanja „Jesu li tvoji bogati?” i tvoje nelagodnosti docnije. Moja je namera,
međutim, bila da saznam da li bi sa mnom bila lišena udobnosti na koje si navikla kod kuće. Posle dužeg premišljanja, pronašao sam rešenje za tvoje drugo pitanje - ono da nisi
bila načisto treba li da stanujem u koledžu ili izvan njega. Noćas sam veoma, veoma loše spavao, budio sam se četiri puta. Pitaš me zašto te ne volim, ali svakako moraš verovati da si mi veoma draga, a ako želja da nekoga imaš u potpunosti, da mu se diviš i duboko ga poštuješ, i da nastojiš na svaki način da mu osiguraš sreću predstavlja „ljubav”, tada je možda moja naklonost prema tebi neka vrsta ljubavi. Reći ću ti to da mi tvoja duša izgleda najlepšom i najčednijom na svetu, i možda zbog toga što sam toliko svestan ovoga kada te pogledam moja ljubav ili naklonost prema tebi gubi mnogo od svoje siline.

Nameravao sam da kažem da ako dobiješ i najmanji nagoveštaj da tvoji nešto preduzimaju moraš smesta napustiti hotel i poslati mi telegram (na ovu adresu) da mi javiš gde te mogu naći. Tvoji te, naravno, ne mogu sprečiti da pođeš ako želiš, ali mogu ti stvoriti neprijatnosti. Danas treba da se nađem sa ocem i verovatno ću ostati kod njega dok ne napustim Irsku, te ako mi pišeš, piši tamo. Adresa je 7C. Peter’s Terrace, Cabra, Dublin.

Adieu onda, draga Nora, do sutra uveče.

Džim


___________________________


(26. septembar 1904.)

Najdraža moja Nora,

moram ti reći koliko sam utučen od sinoć. Mislio sam, mojim uobičajenim načinom gledanja na stvari, da imam nazeb, ali siguran sam da je to više o telesne boljke. Kako su nama malo potrebne reči! Kao da jedno drugo poznajemo iako gotovo satima ne progovorimo. Često se pitam da li shvataš u potpunosti u šta se upuštaš. Kada sam sa tobom, toliko malo mislim o sebi da se često pitam da li ti to shvataš. Kad samo pomislim na tebe, obuzme me neko tupo sanjarenje. Izgleda da mi u poslednje vreme ponestaje energije neophodne za vođenje razgovora, i primećujem kako stalno ćutim. Čini mi se nekako da je šteta što jedno drugom više ne govorimo, a ipak, znam koliko je uzaludno da prebacujem bilo tebi bilo sebi, jer znam da će naše usne kada se sledeći put sastanemo zanemeti. Vidiš kako počinjem da trabunjam u ovim pismima. A ipak, zašto bih se stideo reči? Zašto te ne bih nazivao onako kako te u svom srcu stalno nazivam? Šta me to sprečava, ukoliko nije to da nijedna reč nije dovoljno nežna da bi bila tvoje ime?

Džim

Piši ako nađeš vremena.

________________________

29. septembar 1904.

Najdraža moja Nora,

pisao sam onim ljudima u Londonu i naznačio da si ti voljna da prihvatiš njihovu ponudu. Ne prija mi pomisao na London, a siguran sam ni tebi, no opet, usput je u odnosu na Pariz, a možda je bolji od Amsterdama. Osim toga, možda ću morati da svršim neki posao u Londonu, što se najbolje da uraditi lično. Ipak, veoma mi je žao što moramo početi u Londonu. Možda me mogu poslati pravo u Pariz, nadam se da hoće. Posle sam razgovarao sa g. Kozgrejvom i saznajem da sam ga nenamerno uvredio.

Izgleda da je verovao u ono što ti je rekao. Stoga mu nisam preneo tvoj savet u pogledu njegovog držanja. G. Kozgrejv je od one vrste ljudi koje zovu „solidnim”, i on uvek posmatra stvari iz najrazboritijeg ugla.

Ponekad mi ova naša avantura deluje gotovo zabavno. Zabavlja me da pomislim kako će ova vest odjeknuti u mojoj sredini. Međutim, kada se jednom nastanimo u Latinskom
kvartu mogu da pričaju koliko kod hoće.

Ne prija mi pomisao da ću današnji dan provesti ne videvši te - ono sinoć jedva da računam. Nadam se da si u duši srećnija sada, kada se brodska sirena zaista oglašava
radi nas. Molila si me da ti napišem dugačko pismo, ali odista mrzim pisanje - to je tako nezadovoljavajući način da se stvari saopšte. Istovremeno, ne zaboravi da očekujem da mi pišeš ako uopšte možeš. Sada primećujem, čitajući ovo pismo, da nisam u njemu rekao ništa. Ipak, da ga pošaljem, jer ti može ublažiti dosadu ove večeri.

Ovde sunce hladno sija kroz drveće u bašti. Onaj gospodin u kapeli upravo je odzvonio za angelus. Moj brat se kezi na mene sa druge strane stola. E, sad me zamisli ako
možeš,
Adieu don, ma cherie.

Džim


________________________

(?decembar 1904.)

Draga Nora,

za ime Boga, nemojmo nikako biti tužni večeras. Ako nešto nije u redu, molim te reci mi. Već počinjem da drhtim i ako me ubrzo ne pogledaš kao ranije moraću da se rastrčim po kafeu. Ništa što bi bila u stanju da učiniš neće me večeras naljutiti.
Neću dozvoliti da me išta rastuži. Kada odemo kući poljubiću te stotinu puta. Da li te je ovaj čovek iznervirao ili ja kada sam zastao?

Džim

_______________________

29. jul 1909. (prema pečatu)

Srećno smo doputovali ovamo večeras.
Prvo što sam ugledao na keju u Kingstaunu bila su Gogartijeva20 debela leđa, ali sam ga izbegao.

Svi su oduševljeni Džordžijem, naročito tata.

Napiši jednoj od devojaka i daj uputstva za njega

Tebe i Lučiju voli

Džim


__________________________
izvor 


Нема коментара:

Постави коментар