Nekada kada je Marsel Prust bio iznureni mladi romanopisac

Na početku traganja za izgubljenim vremenom

      8. novembra kod Prusta, koji nije ustao iz kreveta, došao je Eli Žozef Bua, novinar časopisa Le Temps da bi sa njim razgovarao više od sat vremena o „hiljadu stvari“. Urednik novina, Adrien Ebrar, organizovao je ovaj intervju kao uslugu svojoj ljubavnici Meri Šoštakovič. Glavna tema razgovora je bio roman „Jedna Svanova ljubav“. Autor je objasnio svoja gledišta na vreme, likove i stil. Tokom intervjua Prust je citirao delove romana, možda u nadi da će opovrgnuti kritike koje su mu zamerale nedostatak zapleta, deleći neke od lekcija koje je narator priče naučio do kraja knjige.

      Bua je tokom intervjua podigao očekivanja čitaoca rekavši da je primerak koji je išao od ruke do ruke među „privilegovanim čitaocima“, izazvao veliko oduševljenje. Novinar se pitao da li je knjiga „remek-delo, kako ga neki već nazivaju“. Takođe je predvideo da će „Jedna Svanova ljubav“ uznemiriti mnoge čitaoce. Mada je „knjiga istinske originalnosti i dubine do nivoa čudnovatosti, koja grabi čitaočevu punu pažnju i čak ga prisilno veže uz sebe“, Prustovom romanu nedostaje zaplet u uobičajenom smislu koji je „nešto na šta se oslanjamo u većini romana da će nas dovesti u neko stanje očekivanja preko niza avantura do neophodnog zaključka“. Umesto toga „Jedna Svanova ljubav“ je „roman analize“ „tako dubok“ da „na trenutke želite da viknete: „Dosta!“ kao pred hirurgom koji detaljno opisuje operaciju. Međutim, nikada to ne kažete. Nastavljate grozničavo da okrećete stranice u nameri da još dublje zavirite u duše tih stvorova. Ono što vidite je izvesni Svan zaljubljen u Odetu de Kresi, i kako njegova ljubav prerasta u uznemirujuću, sumnjičavu, nezdravu strast izmučenu najgorom mogućom ljubomorom. Bua je čitaocima rekao da nas Prust „ne drži po strani...već nas baca u um, srce i telo tog čoveka“. Novinar je takođe pomenuo da će čitaoci doživeti slična osećanja u vezi sa „dečakovom ljubavlju prema majci ili prema drugarima… Gospodin Marsel Prust je tvorac uznemirujuće knjige“. Bua je dao kratak pregled Prustovog pređašnjeg rada, citirajući scenu sa staklenikom iz romana „Dani i zadovoljstva“, ukazujući na piščevo sazrevanje: „Usmeren na samog sebe, Marsel Prust je iz sopstvene patnje izvukao kreativnu snagu prikazanu u ovom romanu“. Novinar je opisao pisca kako „leži u spavaćoj sobi na čijim su prozorima roletne gotovo stalno spuštene. Električna svetlost ističe bledu boju njegovog lica, ali dva fina oka sijaju grozničavo i živo ispod kose koja mu pada na čelo“. Iako „još uvek rob svoje bolesti… ta osoba nestane kada pisac, pozvan da prokomentariše svoje delo, živne i počne da govori“.

Tansonville, seosko imanje u blizini Illiers-Combrayja, čije je ime Proust posudio za Swannovu seosku kuću u Combrayu. (Fotograf: Nicolas Drogoul)

Vrata u "Vrt Charlesa Swanna" u Illiers-Combrayu. (Fotograf: Nicolas Drogoul)

        Prust je potencijalnim čitaocima poručio da je njegov pokušaj da objavi sve delove svog višetomnog romana propao jer izdavači nisu želeli da izdaju „nekoliko tomova odjednom“. Objasnio je i značaj koji vreme ima u njegovom delu: „Pokušao sam da izdvojim tu nevidljivu supstancu vremena, zato je eksperiment morao dugo da traje“. Dao je svoj pogled na roman koji je prikazao skup likova iz različitih društvenih staleža, prikazanih iz različitih perspektiva, i izneo svoj koncept višestruke ličnosti. „S ove tačke gledišta,“ primetio je, „moja knjiga bi mogla da se smatra jednim od niza 'romana podsvesti'“. Ne bih se stideo da je nazovem i „bergsonovskim romanom“ ali taj pojam je netačan, jer je moj rad zasnovan na razlici između svesnog i nesvesnog pamćenja, razlici koja ne samo da ne postoji u radu gospodina Bergsona, već mu je i protivna“. Prust je iskoristio scenu sa madlenom kao primer neverovatnog bogatstva nesvesnog pamćenja, nagoveštavajući čudesne tokove koji se nalaze ispod površine.

     Pisac je izložio i lekcije iz estetike koje je narator romana naučio u svojoj težnji da postane kreativna osoba. Bua je završio još jednim osvrtom na „bolesnog autora“ u zatamnjenoj sobi, „gde sunce nikada ne ulazi“. „Pisac ima razloga da bude ponosan“, zaključio je.

      Nedelju dana kasnije, takođe ležeći u krevetu, Prust je dao drugi intervju, ovaj put Andre Leviju sa kojim je pričao sat vremena. Ovaj razgovor se pojavio 21. decembra u časopisu Le Miroir. Levi, koji je pisao pod pseudonimom Anre Arnivelde, baš kao i Bua, primetio je bledilo piščevog lica. Takođe je prvi pomenuo zidove od plute, koji će kasnije postati legendarni. Preuveličavajući Prustovo pustinjaštvo, Arnivelde je napisao da se autor pre mnogo godina povukao u svoju „spavaću sobu u potpunosti zatvorenu za svež vazduh i svetlo, i celu obloženu plutom“. Naveo je i Prustovu tvrdnju da je povlačenje iz sveta koristilo njegovom pisanju: „Senka, tišina i usamljenost...obavezali su me da unutar sebe ponovo stvorim sve svetlo, muziku i uzbuđenja prirode i društva“.

Proust je proveo mnoga leta u Grand-Hotelu u Cabourg-u, na obali Normandije. (Fotograf: Nicolas Drogoul)

Šetalište pored mora ispred Grand-Hôtela u Cabourgu poznato je pod nazivom "Promenade Marcel Proust." (Fotograf: Nicolas Drogoul)


     Arnivelde, koji je delovao zainteresovan za Prustovo radno okruženje, opisuje veliki sto kraj kreveta: „Natrpan knjigama, papirima, pismima i malim kutijama lekova. Mala električna lampa, sa svetlom zatomljenim zelenim abažurom, nalazi se na stolu. Kraj ove lampe, nalazi se tabak papira, naliv pero i mastionica“. Spisak predmeta može delovati obično, ali ne i piščeva navika da radi noću i to uvek u krevetu. Novinara su zapanjile Prustove „velike, bolesne oči, cakleći se ispod guste smeđe kose koja neuredno pada na bledo čelo“.

     Prust je ponovo dao sažet prikaz svog dela i onoga što se nada da će postići. Venteja je iskoristio kao primer svog načina izrade lika. Ispostavlja se da je ovaj naizgled banalni i glupi buržuj muzički genije. Takođe pravi razliku, prvi put izloženu u eseju u kojem je napao Sent-Beva, između društvene i kreativne strane ličnosti. Oba intervjua su ukazala na ključnu prustovsku tezu da se moramo razviti duboko unutar sebe da bismo otkrili svoje najveće kvalitete.

     12. novembra, dva dana pre objavljivanja, Prust je nagovorio Gastona Kalmeta da izdejstvuje pominjanje romana u časopisu Le Figaro. Pre toga, još u martu, novine su objavile delove romana „Jedna Svanova ljubav“ i „Oko Germantovih“ koje je sam pisac uredio da bi stvorio ono što je nazvao „Vacances de Pâques“ („Uskršnji odmor“). Ali sada kada se objavljivanje primaklo, Prust je Kalmetu rekao da je donekle „tužno videti da je Le Figaro jedini list“ među onima u kojima se govori o književnosti, koji nije izvestio o objavljivanju romana. Ako Kalmet može na nešto uticati, zamolio ga je da izbegne epitete kao što su fin i delikatan i bilo kakvo pominjanje knjige „Dani i zadovoljstva“.

     U petak, 14. novembra, desila su se dva velika događaja u Prustovom životu, mada važnost drugog isprva nije bila očigledna. Prvi je, naravno, bilo objavljivanje prvog toma romana. Drugi događaj, na koji je Prust obratio malo pažnje, bila je pomoć Seleste Albare prilikom deljenja romana „Jedna Svanova ljubav“. Prustov brat Rober je toga dana operisao Selin Koten. Pisac je zamolio Selest, koja je došla kao privremena zamena za Selin, da sa mužem u njegovom taksiju ode da isporuči potpisane primerke romana njegovim prijateljima. Selest, koja se doselila u Pariz nekoliko meseci pre nego što je srela Prusta prvi put, još uvek se plašila velikog grada. Nedostajala joj je porodica, naročito majka, i bila je srećna što će imati nešto da joj odvuče pažnju. Od tada je dolazila u bulevar Osman da radi od 9 do 17 sati dok je Prust spavao. Nikola Koten je i dalje bio tu za Prusta u satima koji su bili približniji poslodavčevom noćnom raporedu.

     Izdavač Bernar Grase je uvek bio profesionalano učtiv u svojim odnosima prema Prustu, ali na objavljivanje romana je gledao kao na posao. Pokušao je da pročita delo ali mu je bilo nerazumljivo. Obavio je korektno svoje dužnosti prilikom izdavanja knjige ali su mu očekivanja što se tiče prodaje verovatno bila mala. Šarlu de Rišteru, prijatelju sa veslanja kome je dao primerak romana, rekao je: „Nečitljiv je. Pisac je sam platio izdavanje“.

      U nedelji po objavljivanju, Prust je Luju de Roberu rekao da Grase deluje kao „inteligentan, preduzimljiv i šarmantan“. Ali žalio se na saopštenje za knjižare koje je Grase štampao pre dogovora sa njim, „koje, po mom mišljenu, ne može biti spornije“. Prust je od izdavača zatražio da povuče taj oglas, mada se plašio da je već prekasno: „Posle duge tišine usled dobrovoljnog povlačenja iz javnog života, Marsel Prust, čiji je debitantski roman izazvao opšte divljenje, podario nam je 'U traganju za izgubljenim vremenom', trilogiju čiji prvi deo, 'Jedna Svanova ljubav', predstavlja majstorski uvod“. Prust je „dobrovoljno povlačenje“ smatrao netačnim i zamerao je pominjanje prvenca koje publiku podseća na roman „Zadovoljstva i dani“.

      Prustova posveta čoveku koji mu je otvorio vrata u časopisu Le Figaro glasila je: „Gastonu Kalmetu, u znak duboke i odane zahvalnosti“. Gaston, koji je delovao ravnodušno prema divnoj tabakeri koju je od pisca dobio na poklon, nikada nije mario za posvetu u svom primerku romana „Jedna Svanova ljubav“. Kalmet je bio uključen u nezgodnu političku kampanju koja će imati tragične posledice. U primerku za madam Štraus, Prust je napisao: „Za madam Štraus, jedinu koju sam voleo u vreme kada sam počeo da pišem ovu knjigu, i prema kojoj se moje divljenje nije promenilo, ništa više nego ni njena lepota i mladalački šarm“. Na primerku za Robera napisao je: „Mom malom bratu, u sećanje na izgubljeno vreme, koje nakratko ponovo dobijem svaki put kada smo zajedno. Marsel“. Lisijenu je objasnio zašto je njegov „dragi mali“ odsutan iz knjige. „Suviše si deo moga srca da bih te mogao prikazati objektivno, nikada za mene nećeš biti lik romana, ti si ono najbolje u samom piscu“. Posveta Rejnaldu je nepoznata, ali sigurno iskazuje slična osećanja jer niko od njega nije bio bliži Marselu. A opet, na neki način i Rejnaldo i Lisijen su veoma prisutni u knjizi. Prust je zbog oboje patio od mučne, iznurujuće ljubomore koja je gotovo uništila Svana tokom njegove opsesije Odetom.

     Na dan kada se roman pojavio, Leon Dode, ključna osoba u svakom zasedanju odbora za dodelu Gonkurove nagrade, pisao je svom prijatelju Marselu o protivljenju odbora da svoju nagradu dodeli bilo kome starijem od 35 godina. Prustu je bilo 42. Iznoseći ovakav stav, članovi Gonkurove akademije su sledili ono što su smatrali svojom dužnošću. Prilikom ustanovljavanja svoje nagrade, Edmon de Gonkur je izneo svoju „glavnu želju“ da „nagrada bude dodeljivana mladim autorima, originalnim talentima, novim i smelim naporima misli i forme“. Prust je potpuno odgovarao svim ovim zahtevima osim po pitanju mladosti.

       Pisma poslata Roberu de Fleru, Žan Luju Vaduajeu i Ani de Noaj u vreme objavljivanja romana, pokazuju duboko Prustovo nezadovoljstvo i planove za napuštanje Pariza, pa čak i Francuske. Vaduajea je pitao da li zna neku „tihu, izolovanu kuću u Italiji, nebitno gde, samo da je daleko“. Zatim se raspitivao za iznajmljivanje jedne od najraskošnijih renesansnih vila u Italiji: „Da slučajno ne znaš da li je vila Farneze, u mestu koje mislim da se zove Kaprarola, slobodna za izdavanje? Avaj, u trenutku kada mi knjiga izlazi, ja mislim o nečemu potpuno drugom“. Prust je izgleda pročitao u Revue de Paris da je palata Farneze u planinskom selu Kaprarola, kraj Viterba, obnovljena i izdata bogatom Amerikancu. Ovakva ekstravagantnost deluje budalasto, s obzirom na tadašnje Prustovo nesigurno imovno stanje, ali bio je potpuno pometen. Pisao je Fler da čak nema snage ni volje da prepiše poslednja dva toma svog romana koji su bili „potpuno završeni“. Poverio se da je iznajmio imanje negde van Pariza, ali se nije mogao odlučiti za odlazak. Ani de Noaj je zahvalio „beskrajno na tome što mu je pisala“ o romanu, i dodao da mu knjiga „nije postigla uspeh“. A čak i da se to desi, ne bi osetio zadovoljstvo zbog toga jer je „trenutno veoma tužan“. Prustovo nezadovoljstvo je dolazilo zbog nesrećne veze sa Agostinelijem.

      Pisac je svoju naklonost prema mladom čoveku pokazivao kroz stalnu velikodušnost i usluge. Ali želeo je nemoguće – uzvraćenu ljubav i odanost. Osećao je da se Agostineli udaljava, nezadovoljan njegovim stalnim i zahtevnim prisustvom. Prust je znao da je situacija beznadežna, njegova čudesna pronicljivost i inteligencija nisu bili u stanju da zbace okove želje i ljubomore koji su ga vezali za njegovog sekretara; Svanovu opsesivnu ljubav prema Odeti opisao je kao bolest da bi zatim i sam podlegao istom virusu. Ako se uzme u obzir opis koji je koristio za Svana, izgleda da je verovao da mu je bolest neizlečiva.

     Prust se potrudio da pošalje primerke svog romana grupi ljudi koji su ga izbegavali, ali koje je i dalje želeo da impresionira zato što su bili pisci. Dan posle izlaska „Jedne Svanove ljubavi“, obavesio je Žaka Kapoa da je poslao primerke njemu, Galimaru i Židu, kao i Polu Klodelu, pesniku i dramskom piscu, koga je „znao površno ali mu se duboko divio“. I premda je zadobio pažnju Kapoa, Prust se žalio zbog Židove indiskrecije. Do Prusta je došla priča o tome kako ga je Žid ogovarao pričajući da je Kope odbio da u svom časopisu Nouvelle Revue Française objavi delove Prustovog romana, stvar za koju su se Prust i Kope složili da bude poverljiva. Rekao je Kopeu da kada bi Žid znao koliko je puta Prust pokušao za njegovo dobro opovrgne priče o turskim kupatilima, arapskim dečacima i brodskom kapetanu na trci Kale-Dover, možda bi bio obazriviji u iznošenju stvari o njemu. Ne iznenađuje što je Prust bio dobro obavešten o Židovoj reputaciju homoseksualca.

     21. novembra Rejnaldo je pisao madam Dugle, nećaci Šarla Gunoa, izražavajući mišljenje i predviđajući: „Prustova knjiga nije remek-delo ako se pod tim smatra savršena knjiga besprekorno sazdana. Ali je bez ikakve sumnje (i tu moje prijateljstvo sa njim nema nikakvog udela) najbolja knjiga koja se pojavila posle 'Sentimentalnog vaspitanja'. Od prve rečenice se otkriva veliki genije i pošto će ovo mišljenje jednog dana biti opšte, moramo se odmah navići na to. Uvek je teško prihvatiti da je neko koga si upoznao genije. A opet, Stendal, Šatobrijan i Vinji su prihvaćeni kao velikani“. Rejnaldo, koji u početku nije cenio neverovatnu inteligenciju svog prijatelja, sada je razumeo Prustov genije i transformaciju koja se odvila u njemu pošto je svoj veliki dar upotrebio naporno radeći na svom delu.

Izvor: lithub.com
Prevod: Vladimir Martinović
izvor 

Prustov test- ispisuje filozof Žižek

Slavoj Žižek, slovenski filozof, gostujući profesor na mnogim svetskim prestižnim univerzitetima i autor tridesetak knjiga, odgovara na klasičan Proustov upitnik - francuski pisac bio je jedan od prvih svetskih uglednika koji su na njega odgovorili krajem 19. veka, pa je po njemu i dobio ime.Ta klasična leksikonska pitanja koja su se pojavljivala u spomenarima njegova doba, naročito onim engleskim, Proust je pronašao u spomenaru svoje prijateljice Antoinette, kćerke kasnijeg francuskog predsednika Felixa Faurea. Ovaj upitnik pojavljuje se u najrazličitijim varijacijama po mnogim svetskim časopisima i novinama, od Vanity Faira do naše Glorije, a Žižek je na njega odgovarao u Guardianu.

• Kad ste bili najsretniji?

Nekoliko puta u životu kad sam se veselio nekom predstojećem događaju ili kad sam ga se sećao - nikad u trenuku događanja.

• Čega se najviše bojite?

Da bih se mogao probuditi nakon smrti - zato želim da me iste sekunde spale.

• Kojoj se živoj osobi najviše divite i zašto?

Jean-Bertrandu Aristideu, dva puta smenjenom haićanskom predsedniku. On je model onoga što se za ljude može učiniti čak i u najtežim situacijama.

• Koju crtu svoje ličnosti najviše prezirete?

Indiferentnost prema tuđim mukama.

• Šta najviše prezirete kod drugih?

Njihovu ljigavu spremnost da mi ponude pomoć kad mi nije potrebna.

• Najneugodniji trenutak u životu?

Go ispred žene prije ljubavnog čina.

• Osim poseda, što je najskuplje što ste ikad kupili?

Novo nemačko izdanje sabranih Hegelovih dela.

• Šta vam je najvrednije od onoga što posedujete?

Pogledaj prethodni odgovor.

• Šta vas deprimira?

Kad su glupi ljudi sretni.

• Šta vam najviše smeta na vašem izgledu?

To što zbog njega izgledam kako izgledam.

• Šta je vaša najmanje privlačna navika?

Apsurdno preterani tikovi koje izvodim s rukama dok govorim.

• Šta biste odabrali za bal pod maskama?

Stavio bih si masku svoga lica tako da svi misle da to nisam ja nego neko tko se pravi da je ja.

• Šta je vaš najjači zabranjeni užitak?

Gledanje neugodno patetičnih filmova poput “Moje pesme, moji snovi”.

• Šta dugujete roditeljima?

Nadam se ništa. Nisam potrošio ni sekunde na žalost nakon njihove smrti.

• Kome biste se najviše želeli izvinuti i zašto?

Mojim sinovima jer nisam dovoljno dobar otac.

• Kako se osećamo kad smo zaljubljeni?

Kao za vreme goleme nesreće, napadnuti monstruoznim parazitom, u permanentnom stanju urgencije koja uništava sva mala zadovoljstva.

• Šta ili ko je najveća ljubav vašeg života?

Filozofija. Potajno mislim da stvarnost postoji samo zato da bismo je mogli analizirati.

• Vaš najdraži miris?

Priroda u odumiranju, poput drveta koje trune.

• Jeste li ikad rekli ‘Volim te’, a niste to mislili?

Čitavo vreme. Kad nekoga doista volim, to mogu pokazati samo agresivnim i neukusnim primedbama.

• Koga najviše prezirete i zašto?

Lekare koji asistiraju mučiteljima.

• Najgori posao koji ste ikad imali?

Predavanje. Mrzim studente, oni su (poput ostalih ljudi) uglavnom glupi i dosadni.

• Šta je vaše najveće razočaranje?

Ono što Alain Badiou zove “opskurnom katastrofom” dvadesetog veka: katastrofalna propast komunizma.

• Da možete izmeniti svoju prošlost, šta biste promenili?

Svoje rođenje. Slažem se sa Sofoklom: najveća je sreća ne roditi se. No, ta šala ima nastavak, jako malom broju ljudi to je i uspelo.

• Da se kao u vremeplovu može putovati unatrag, gde biste krenuli?

U Nemačku početkom 19. veka,  na Hegelova predavanja na fakultetu.

• Kako se opuštate?

Uvek i iznova slušajući Wagnera.

• Koliko često vodite ljubav?

To ovisi o tome što je za vas seks. Ako se to odnosi na uobičajeno masturbiranje sa živim partnerom, to nastojim izbeći po svaku cenu.

• Kad ste bili najbiliži smrti?

Kad sam imao blagi infarkt. Počeo sam mrziti svoje telo: odbijalo je izvršavati svoju dužnost i slepo me slušati.

• Koja bi jednostavna stvar mogla poboljštati kvalitetu vašeg života?

Da izbegnem senilnost.

• Što smatrate svojim najvećim postignućem?

Poglavlja u kojima razvijam, po mom mišljenju, dobru interpretaciju Hegela.

• Koja je najvažnija lekcija koju vas je život naučio?

Da je život glupa, besmislena stvar koja te ništa ne može naučiti.

• Odajte nam tajnu.

Komunizam će pobediti.

Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život

S obzirom na hiljade stranica trinaestodelnog autobiografskog romana, "U traganju za izgubljenim vremenom" Marsela Prusta,  ne bi trebalo da bude nedoumica o tome gde je to vreme otišlo.  Alen de Boton je pokušao da dokuči  to vreme i samo delo u devet lakih komada koji bi čitaocu trebali da pokažu "Kako Prust može promeniti tvoj život."
Da bi bila jasnija poyadina Botonovog pristupa treba podsetiti da je on začetnik biblioterapije. Esej je neka vrsta upute u samopomoći .
"Ideja da je kultura doslovno utočište u kome možemo da pronađemo odgovore neobično je zanemarena", objašnjava  Boton i dodaje da je "kultura postala aktivnost koju ljudi obično praktikuju kao gosti, ponekad navrate u prolazu nedeljom".




Čitava jedna filozofija, ne samo čitanja, već života, moglo bi se reći da se pomalja iz jedne usputne primedbe Lisjena Dodea koji nam saopštava sledeće:
‘Novine je čitao sa velikom pažnjom. Ne bi prevideo ni odeljak s kratkim vestima. Kratka vest se, zahvaljujući njegovoj imaginaciji i njegovoj fantaziji, kad je on ispriča, preobraćala u pravi pravcati tragičan ili komičan roman.’

[...]

“Šta je Prust doručkovao? Pre nego što je njegova bolest postala suviše ozbiljna, dve šolje jake kafe sa mlekom, poslužene u srebrenoj džezvi sa utisnutim njegovim inicijalima. Voleo je da njegova kafa bude čvrsto sabijena u filter sa vodom načinjen tako da kroz njega prolazi kap po kap. Takođe, kroasan, koji je njegova služavka donosila iz pekare u kojoj su tačno znali kako treba da bude pripremljen, kao i dvopek namazan puterom, koji bi umočio u kafu pošto pregleda svoju poštu i pročita novine.

‘Zahvaljujući onom gnusnom i pohotljivom činu koji se zove čitanje novina’, zapisao je Prust, ‘sve nesreće i kataklizme koje su se dogodile u svetu tokom poslednja dvadeset četri časa, bitke koje su stajale života pedeset hiljada ljudi, ubistva, užasi, bankrotstva, požari, trovanja, samoubistva, razvodi, nečovečne emocije državnika i glumaca, pretvaraju se za nas, a da nas se čak i ne tiču, u jutarnju zabavu, mešajući se čudesno, na naročito uzbudljiv i okrepljujući način, s preporučenim unošenjem nekoliko gutljaja café au lait.

[...]

“Tragajući za novinama koje bi čitao u Parizu dvadesetih godina dvadesetog veka, neko bi mogao naleteti na naslov koji glasi L’Intransigeant. Ove novine imale su reputaciju zbog traganja za vestima, velegradskog ogovaranja, opširnog oglašavanja i oštrih uvodnika. Imale su, takođe, običaj da smišljaju velika pitanja i pozivaju slavne Francuze da pošalju svoje odgovore na njih. [...] ‘Konačno, što se vas tiče, šta bi ste vi radili u svojim poslednjim časovima?’ [...] Rad da sarađuje u novinama, i svakako osoba spremna da pomogne, Prust je poslao sledeći odgovor za L’Intransigeant:
“Ja mislim da bi nam život iznenada izgledao čudesan kad bi nam bilo zaprećeno da umremo kako vi kažete. Samo pomislite koliko je mnogo projekata, putovanja, ljubavnih doživljaja, učenja, koje on – naš život – skriva od nas, učinjeno nevidljivim zbog naše lenjosti koja, sigurna u budućnost, neprestano odlaže sve to.

Ali neka sve ovo preti da postane nemoguće zausvek, kako bi tad opet postalo lepo! Ah! Kad sye samo kataklizma ne bi dogodila ovoga trenutka, mi ne bismo propustili da obiđemo nove galerije Luvra, da se bacimo kraj nogu devojke X., da preduzmemo putovanje u Indiju.

Kataklizma se ne događa, mi ne činimo ništa od svega toga zato što se ponovo nalazimo u središtu uobičajenog života, gde nehat umrtvljuje čežnju. Pa ipak, ne bi trebalo da nam bude potrebna kataklizma da bismo voleli život danas. Trebalo bi da bude dovoljno da pomislimo na to da smo ljudska bića i da smrt može doći već ove večeri.”

Marsel Prust

Dugo sam vremena legao rano. Ponekad mi se oči sklapahu tako brzo, tek što bi se moja sveća ugasila, da nisam imao vremena ni da sebi kažem: »Tonem u san«. I posle kakvih pola sata probudila bi me misao, da je vreme da zaspim; budio bih se s namerom da odložim svezak, koji sam verovao, da još uvek držim u rukama, i sa željom, da ugasim svetlo; spavajući, nisam bio prestao razmišljati o onome, što sam malo prije pročitao, ali je to razmišljanje postalo malko neobično: činilo mi se, da sam ja sam ono, o čemu je govorilo delo: neka crkva, neki kvartet, suparništvo između Franje I. i Karla V. To bi verovanje živelo još nekoliko sekundi posle buđenja; ono nije vređalo moj razum, ali
je poput školjki pritiskivalo moje oči i sprečavalo ih  ih, da se uvere, da sveća više nije upaljena.
Zatim bi mi ono postajalo nerazgovetno, kao što posle metempsihoze postaju nejasne uspomene iz nekog prijašnjeg života; sadržaj se knjige odvajao od mene, i ja bih opet postajao kadar da se njime bavim ili ne bavim; smesta bih nanovo progledao i zapadao u čudo, što oko sebe nalazim tamu, istina, blagu i odmornu za moje oči, ali možda još i više odmornu za moj duh, kome se ona pričinjala kao pojava bez uzroka, neshvatljiva, kao nešto odista tamno. Postavljao bih sebi pitanje, koliko je sati; čulo se zviždanje vlakova, koje je odjekivalo čas bliže, čas dalje, i kao pev ptica u šumi, ističući razmake, predočavalo prostor puste poljane, kojom se putnik žuri prema idućoj stanici; a kratki
put na koji kreće, ostaće  urezan u njegovo pamćenje radi uzbuđenja koja doživljava na novim mestima, koja zahvaljuje nedavnim razgovorima kao i opraštanju pod tuđom svetiljkom što ga još prati u tišinu noći i, najzad, slasti zbog skorog povratka.
Nežno bih svoje obraze privijao uz lepe obraze jastuka, što su puni i sveži kao naši obrazi u detinjstvu. Upalio bih šibicu da pogledam na sat. Uskoro će ponoć. To je trenutak, kad se bolesnik, koji je morao poći na put i noćiti u nekom nepoznatom hotelu, budi u napadu i raduje, što pod vratima vidi prugu dana. Kakve li sreće, već je jutro! Začas će ustati posluga, moći će da zvoni, doći će da mu pomognu. Nada u pomoć daje mu hrabrosti da trpi. Upravo je poverovao, da čuje korake; koraci se približavaju, a zatim udaljuju.
I pruga dana, što se videla pod vratima, nestade. Ponoć je; ugasili su plinsko svetlo; i poslednji je sluga otišao, i sad će svu noć morati da propati bez leka. Opet bih usnuo i kadšto se budio samo na čas, tek toliko da počujem organičko pucketa.

Put ka Swanu
(U traganju za izgubljenim vremenom )

________________________________

Ja držim vrlo mudrim ono keltsko verovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je svešću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju zavisi da li ćemo taj predmet pre smrti susresti ili nećemo. Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvek ostaju samo miris i okus; premda su nežniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, verniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zametljivim kapljicama, nepokolebljivo nose celu golemu zgradu uspomena.

Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno primećujemo svojim osetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osećajnost ne može oživeti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom delu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom delu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one delove duše u koje nije moguće prodreti nadomesti jednakom količinom nestvarnih delova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se delovanje i osećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to delovanje i osećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života menja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se menja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam oset da se nešto promenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri menjanju, ipak ostaje ušteđen).





 U traganju za izgubljenim vremenom

_____________________________

Mi, istina, kažemo da je smrtni čas neizvestan, ali kad to kažemo, mi taj čas zamišljamo kao da je u nekom neodređenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim već započetim danom i da može značiti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimično zavlada nad nama, posle čega nas više ne pušta – može nastupiti još ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne čiji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do naše šetnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir čistog vazduha, dvoumimo se birajući koji kaput da oubučemo, kojeg kočijaša da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hoćemo da se vratimo kući na vreme, pošto će nam doći u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokučivom mraku, izabrala baš ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad naša kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obično progoni užas zbog izuzetne neobičnosti koja je svojstvena smrti, možda će takvi naći da ima nečeg umirujućeg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato što ona tada dobija vid nečega poznatog, prisnog, svakodnevnog."


  Oko Germantovih

________________________________

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome što joj je rekao, kada se treći put video sa njom, a ona mu je ponavljala: "Ali zašto me ne puštate da češće dođem?" a on, smejući se, odgovorio udvarački:
"Iz straha da ne patim".
I sada se još, avaj, dešavalo katkad da mu ona piše iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa štampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. "Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zašto li je tamo otišla? I sa kim? Šta se tamo odigralo?". Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivši već svaku nadu, među senkama što su se šunjale, u onome mraku što mu se činio gotovo natprirodan, a ta je noć - ta noć kad nije morao čak ni da se pita neće li joj biti krivo što je on traži, niti kad je nađe, toliko je bio siguran da nema za nju veće radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kući - ta je noć odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad više ne možemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomičnog, suočenog sa tako ponovo proživljenom srećom, nesrećnika, na koga se sažali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oči da svet ne bi video da su mu oči pune suza. To beše on sam.




U Svanovom kraju

______________________________

Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, da pođemo još dalje: ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja taj dosadašnji život?
Kad mi već nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one već nevidljive za mene, kad nemam moć da ih dozovem, ko mi kaže da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje potiču iz vremena daleko pre moga ljudskog života?
Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne sećam, taj zaborav (bar faktički zaborav, jer nemam moć da išta vidim) može se odnositi i na neki život koji sam proziveo u telu nekog drugog čoveka,  čak i na nekoj drugoj planeti.
Isti zaborav briše sve. Ali šta onda znači ta besmrtnost duše, za koju je norveški filozof tvrdio da stvarno postoji?
Biće koje ću biti posle svoje smrti nema nimalo više razloga da se seća  čoveka koji sam bio od svog rođenja nego ovaj da se seća onoga što sam bio pre toga.
Sobar bi usšo. Ja mu nisam govorio da sam već više puta zvonio, jer sam uviđao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

 “Sodoma i Gomora”

__________________________________

Ćudne li nezavisnosti ljudskih pogleda, što su o lice vezani tako nejakom, tako dalekosežnom
i rastezljivom vezom, te se sami znaju odšetati daleko od njega: dok je gospođa od Guermantesa sedela u kapelici nad grobovima svojih pokojnika, njezini su pogledi lunjali naokolo, uspinjali se po stupovima, zaustavljali se čak i na meni, nalik na zraku sunca što luta po crkvenoj lađi, ali nalik na takvu zraku sunca, koja mi se, u trenutku kad me pomilovala, učinila kao da me svesno gleda. No sama je gospođa od Guermantesa pritom ostala nepomična; sedela je kao majka, koja, čini se, ne opaža nestašne smionosti i radoznale pothvate svoje dece, koja se igraju i zapitkuju nepoznate osobe, pa mi nije bilo moguće da doznam, da li u dokolici svoje duše odobrava ili kudi skitanje svojih
pogleda.
Smatrao sam važnim da ne dopustim, da ona ode pre nego što je se dovoljno nagledam; sećao sam se, naime, da sam već godinama smatrao krajnje poželjnim da je vidim, te nisam uopštte skidao očiju s nje, kao da bi svaki moj pogled mogao posve tvarno poneti i pohraniti u mome pamćenju uspomenu na taj istureni nos, na te crvene obraze i na sve te osobitosti, koje su mi se činile podjednako dragocenim, autentičnim i neobičnim podacima o njezinu licu. Sada, kad su me sve te misli, koje su se odnosile na njezino lice, navodile, da ga smatram lepim — a to je možda nadasve postizavala ona želja, koju čovek u sebi uvek oseća, da se ne razočara (a ta je tek oblik nagona za očuvanjem najboljih delova nas samih) — pa su je opet smeštavale (budući da je ova ovde ipak bila ista
osoba s onom vojvotkinjom od Guermantesa, koju sam dozivao u pamet sve do danas) van ostalog čovečanstva, s kojim ju je goli, jednostavni pogled na njezino tijelo na časak
pobrkao, sada me ljutilo, kad sam oko sebe začuo, da govore: »Lepša je nego gospođa Sazerat, nego gospođica Vinteuil«, kao da se ona uopšte mogla s njima upoređivati. I moji bi se pogledi zaustavljali na njezinoj plavoj kosi, na njezinim modrim očima, na privlačnosti njezina vrata, ispuštali one crte, kojc bi me mogle podsetiti na druge ljude, te sam pred tom hotice nepotpunom skicom uskliknuo: »Kako je lepa! Kako je otmena! Preda mnom, eto, neoporecivo stoji ponosna Guermantkinja, potomak Geneviève od Brabanta!«
I pažnja, kojom sam obasjavao njezino lice, tako ju je osamljivala, da mi je danas, kad pomislim na taj svečani obred, nemoguće da se setim ma i jedne jedine osobe, koja je osim nje prisustvovala, izuzev crkvenjaka, koji je potvrdno odgovorio na moje pitanje, da li je ta dama odista gospođa od Guermantesa. Ali nju samu vidim veoma jasno, posebno  u trenutku mimohoda u sakristiji, koju je osvetljavalo vruće i nestalno sunce.....

Put ka Swanu
(U traganju za izgubljenim vremenom )
_______________________________________

O crkvi Saint-Hilairea i njenom zvoniku


… ali je on bio tako tanak, tako ružičast, da se činilo kao da je na nebu samo ugreben noktom kome se prohtjlo da tom krajoliku, da toj slici koja prikazuje samo prirodu, ipak dade ovu malu belegu umetnosti, ovu osamljenu vest o čoveku.
Nema sumnje, crkva se svakim svojim delom, koji bi god čovek pogledao, razlikovala od bilo koje druge građevine nekom vrstom misaonosti kojom je bila prožeta; ali se činilo da tek svojim zvonikom dosiže svest o samoj sebi i da tek njime potvrđuje svoj individualni i odgovorni bitak.


O roditeljima


No oni su dobro znali (po nagonu ili po iskustvu) da porivi naše osećajnosti imaju malo vlasti nad sledom naših čina i nad našim vladanjem u životu, i da poštovanje moralnih obaveza, vernost prijateljima, vršenje svoje dužnosti ili održavanje neke dete, imaju mnogo sigurniji temelj u slepoj navici, negoli u trenutnim, žarkim i jalovim zanosima…


Prijatelj Bloch


- Ne mogu vam, gospodine, apsolutno ništa reći o tome da li je padalo. Ja živim tako odlučno izvan svih fizikalnih okolnosti da se moja osetila uop[te ne trude da ih primete.
Zatim se Bloch nije svideo ni baki, jer je posle ručka kad je ona rekla da se baš ne oseća dobro, prigušio jecaj i obrisao suze…
- Ja nikad ne dopuštam da na mene utiču atmosferski poremećaji, a ni konvencionalna raspodela vremena. Bez prigovora bih odobrio i u upotrebu uveo pušenje opijuma ili talasasti malajski bodež, ali neću da znam za ta dva neizmerno opasnija i, uostalom, posve neukusna malograđanska instrumenta, kao što su kišobran i sat…