Milan Bogdanović, Kritika prve pripovetke Ive Andrića

 

U doba kad se književna kritika polako pretvara u hobi, svakosedmičnu disciplinu automata, pomalo i unosnu, u jednu pristojnu i svekorektnu akrobatiku, donosimo vam serijal književnih kritika koje su pisali avangardisti (poznati i kao modernisti) u prvim decenijama prošlog vijeka. Te kritike ostaju vrijedne čitanja i pažnje i danas, ne samo zato što su u međuvremenu ti kritičari postali najveći pisci na našem jeziku, nego i zato što pokazuju kako se u to vrijeme bespoštedno i vidovito pisao io najvećim i najpriznatijim imenima naše književnosti koja su do danas ostala gotovo nedodirljiva. Također, sljedeći serijal bi barem mogao poljuljati blesavu opoziciju pisca - kritičara, po kojem je pisac bogomdani odabranik koji knjige piše i sastavlja kritičar neka efemerna ličnost koja postoji da te knjige kritikuje, jer Matoš, Ujević, Krleža, Crnjanski, Ristić, Vinaver se ispostavljaju kao kritičari bolji od samih kritičara, a Milan Bogdanović, kao čisti kritika, misli o literaturi lucidnije nego svi današnji romansijeri zajedno. Pisane neobavezno i ​​kao usput, opušteno, bez jasnog sistema vrednovanja, često u jakom polemičkom afektu i subjektivno-nepravedno, bez ikakve pretenzije ka estetičkom zakonodavstvu i zavođenju reda, kritike ovih mađioničara i književnih svaštara donose pregršt razbacanih i tek natuknutih, opažaju lucidnost u raskrivanju kritikovanih djela ne mogu doseći buljuci profesora i docenata po našim katedramama koje već godinama sklapaju svoje studije koje, navodno, imaju glavu i rep. Otud nije čudno da se o tim esejima i kritikama po tim katedrama mnogo i ne zna, profesori o njima i ne govore i ne poznajući ih.

 

Milan Bogdanovic

Alija Đerzelez, bosanski Don Kihot, pruža ruke kao u snu

Tekst prvobitno objavljen u časopisu Srpskog književnog glasnika, 1920. godine

Kragujević Ivo Andrić je književno ime koje još nije prodrlo u široke čitalačke redove, ali kome je otvorena najlepša budućnost. Pisac je relativno vrlo mlad, a njegov talent razvio se uglavnom za vreme ratnih godina, koje je Andrić dokazao u najtragičnijim okolnostima, po austrijskim političkim tamnicama. Plod tih telesnih i duševnih muka bila je izvrsna knjiga autopsiholoških fragmenata »Ex Ponto«, koja je naišla na nepodeljeno priznanje publike, i kritike ukoliko je o njoj pisano. Ta knjiga je nama koji smo se posle dugotrajnih lutanja naše zemlje i književnosti vratili u domaći život među prvima pokazala da naša književnost oživljava novim snagama. Vrlo lepo primljena, ona se ovih dana javila u novom izdanju.

Ivo Andrić je produžio da objavljuje i dalje svoje psihološke i filozofske fragmente. Te nove stvari pokazuju sve ranije vrline Andrićeva talenta, i puno novih. Pored nesumnjive psihološke sposobnosti, lirizma, jedne retke stilske moći, u njima se ogleda i izvesno filozofsko shvatanje života i društva, koje je originalno, interesantno i ne bez dubine. Ali ma koliko da su to stvari od neporecive umetničke vrednosti, sve je to ipak samo fragmenata književnosti, i prijatelji Andrićeva talenta počeli su bili da izražavaju sumnju u sposobnost mladog pisca da zamisli i izvede delo šire koncepcije, ili, ako on tu sposobnost zaista ima , da je ne potrošiti u rasparčanim odlomcima, koji kao da mu postanu manir.

Međutim, Ivo Andrić je objavio svoju ovu pripovetku »Put Alije Đerzeleza«. Njegov talent se tu prikazao u potpuno novoj svetlosti, tako da treba postaviti pitanje, šta ima da se kaže o novom delu i kakvi zaključci smeju da se izvuku s pogledom na budući pisčev rad.

Ivo Andrić, koji je Bosanac, hteo je u popularnom bosansko-muslimanskom čoveku Aliji Đerzelezu da stvori jedan sintetizovan tip te sredine. U isto vreme on je hteo da da jedan simbol. U tom pogledu Andrićeva pripovetka ne predstavlja samo jedan lokalni interes, kao što je slučaj sa delima mnogih naših pripovedača, nego ima svoj mnogo širi značaj, jer joj se simbolom koji je u njoj izražen daje karakter nečeg opšteljudskog. Drugim rečima, bosansko-muslimanska sredina, sa svojim izrazitim tipovima kao što je baš popularni Đerzelez, nije pripovedao poslužila i kao sredstvo i kao cilj. Ivo Andrić je uzeo da slika ljude iz jedne egzotične sredine, ali, nasuprot onome kako su radili romantičari, on u tim ljudima ne traži ono što im je apsolutno specijalno i specifično, čime se oni udaljavaju od nas, nego, naprotiv, ono što im je zajedničko sa nama. Na taj način Andrić ide za omiljenom idejom nekih neorealista, po kojoj su svi ljudi u osnovi jednaki, jer da se kod svih, i pokraj mngobrojnih i na prvi pogled dubokih lokalnih, rasnih i etničkih razlika, krije jedna ista psihološka suština.

Prema tome, Alija Đerzelez je na prvom mjestu jedan simbol. On je oličenje one večite i od »Don-Kihota« na ovamo nebrojeno puta opisuje borbe između čovekovih težnji ka višem, lepšem, svetlijem, i stvarnosti koja te težnje grubo sputava hiljadama sitnih, glupih i neizbežnih okolnosti. Alija Đerzelez je čovek neobična kova. »On nosi slavu mnogih megdana i snagu koja ulijeva strah«, gdjegod pođe »pjesma ide pred njim«, »krvavih je očiju«, a svoju je »mladost projao između Travnika i Stambola«. I kao i svi ljudi koji sagorevaju nekim velikim vatrom, i Alija Đerzelez je imao svog idola, i dok drugi posižu bogu, ili za slavom, ili za bogatstvom, dotle je njemu jedini smisao života bila žena. On je bio rob ženske lepote, svake velike ženske lepote, i, osećajući se u sebi ogromnu snagu i silu, on je mislio da ima i sva prava. U tome je tragika njegovog života. Mnogo puta bi poleteo za svojim ognjenim prohtevima, ali, nemajući nikakav smisao za stvarnost i mogućnosti, on bi se uvek lupio o društvenim pregradama kojih nije bio svestan.

Kao uvijek kad bi ugledao žensku ljepotu, on izgubi za tili čas svaki razum o vremenu i istinskim odnosima i svako razumijevanje za stvarnost koja rastavlja ljude jedne od drugih. Videći je onako mladu 'i punu kao grozd, on nije mogao ni na čas posumnjati u svoje pravo; potrebno je samo da ruku pruži!

Takav čovek, očevidno, ne može da bude običan i nezapažen u svojoj sredini. Naprotiv, on grubo iskače u njoj, i putujući kroz život, sudara se sa mnogim nezgodama. S jedne strane, njegova ogromna snaga, naprasitost, »megdandžijstvo« pribavljali su mu izvesno poštovanje kod ljudi. On je imao svoju stvorenu slavu, o njemu su priče pričane, Ciganke su mu ispevale pesmu »Razbolje se Đerzeleze, aman, aman!«, i kad bi se on tamo pojavio dočekivalo bi ga »ćutanje puno divljenja i poštovanja«. Ali, s druge strane, on je ljudima morao da bude prvo čudan, pa onda smešan od trenutka kad bi njegovi neobuzdani i detinjasto naivni prohtevi sukobili se sa stvarnošću. Druženje sa ljudima svlačilo ga je do njih, »Đerzelez je sa njima pio, jeo, pjevao i kockao«, i na taj način se izjednačivao s njima:

Za nekoliko dana je posvećen čarobni krug oko Đerzeleza; jedan po jedan približavali su mu se ovi bjelosvjetski ljudi s nesvjesnom željom da se s njim izjednače ili da ga podrede sebi.

I tako Đerzelez putuje kroz život nezadovoljen u svojim prohtevima, čemu razlog nikako nije mogao da shvati, i ismevan od ljudi, zbog čega je patio u svom nemoćnom i krvavom besu. U višegradskom hanu, zbog jedne Venecijanke, »sa širokom zelenom haljinom i bijelim velom«, Đerzelez je predmet najgrubljih šala. Drugi put, isto tako, na komičan način strada zbog Zemke Ciganke, kojoj »niko nije mogao na kraj stati«, i koja je bila »vitka, zelenih očiju, i bijela mimo sve ostale Ciganke«. Pa Katinka, Vlahinja, »kruška jerbasma, glatka a meka«!:

Nadimao se od gnjeva. Ne moći do te Vlahinje; nikad ne moći! I ne moći nikog ubiti!... Ili da ovo nije varka? Da njega ne magarče? Kakva je ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do boga? A isti čas je jasno osećao da su to pretanki konci za njegove ruke i da — po koji to put već u životu!? — ne može nikako da shvati ljude, ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se odreče i povuče, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom snagom...

U takvim trenutcima sumnje i klonulosti, Alija Đerzelez, vitez velike lepote i otmene strasti, odlazi Jekaterini, koja stanuje na kraju varoši, i do koje se »jedino ide ravno«, prosto, bez prepreka! I tu, kod žene bez žene, u njemu se javlja »misao sa kojom je sto puta zaspao, nejasna, nikad do kraja do-mišljena, a uvredljiva i jadna misao: zašto je put do žena tako vijugav i trajan, i zašto on, sa svojom slavom i snagom ne može da ga pređe, a prelaze svi gori od njega? Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj strasti, čio svoj vijek pruža ruke kao u snu.«

Na taj način Alija Đerzelez prestaje da bude lokalan tip jedne interesantne sredine, samo njoj poznat i samo njoj intiman, nego, snažno oživotvoren sintetičnim isticanjem jedne opšteljudske osobine njegove prirode, on dobija značaj simbola, postaje inkarnacija jedne mučne borbe koju svako čovečije biće ima da pretrpi između svoga »hoću« i svoga »mogu«. Put Alije Đerzeleza je put kroz život sreći jednog čoveka koji stvari shvata apsolutnije nego što to mogućnosti dopuštaju. »Da se bude srećan — rekao je neko — treba tako malo, pa ipak tako mnogo!« Alija Đerzelez, »slavan i smiješan«, oličenje je toga dubokog paradoksa, i on živi simbol onih koji »čio svoj vijek pružaju ruke kao u snu«.

Očevidno da jedina interesantnost ove lepe pripovetke. Ive Andrića ne leži samo u tome simbolu. Za ovakav predmet potrebno je imati znatnu psihološku sposobnost, da bi se modulirao čitav jedan karakter, isto tako kao što je neophodno bilo raspolagati vrlo oštrom moći posmatranja, da bi se što živo naslikala egzotična sredina u kojoj se stvar dešava. I jedno i drugo je kod Andrića kombinovano sa retko umetničkim stilskim osobinama, koje i ove pripovetke, kao i svemu onome što on piše, daju jednu osobu poetsku draž.

U pogledu psihološke analize ima u ovoj knjižici strana koje zadivljuju. Sva tri glavna momenta u kojima je predstavljen tip Alije Đerzeleza, njegovi susreti sa Venecijankom, sa Zemkom Cigankom i sa »Vlahinjom« Katinkom, psihološki su izvedeni na vrlo brižljiv način. Ima tu često zapažanja koja u jednoj rečenici kažu o Aliji Đerzelezu i njegovom karakteru više no što bi se na čitavim stranama moglo napisati. Isto tako, scena u višegradskom hanu u kojima je izložena promena u raspoloženju gostiju prema Đerzelezu, od strahopoštovanja do izrugavanja, i obratno, plod su finih psiholoških zapažanja. Primera radi, navešću moment kad njih sve, pošto su preterali u šali, obuzima ponovni strah od Đerzeleza:

U jedan čas kao da svi osjetiše da su pretjerali. Daljina i odstojanje su mu vraćali sve što je bio izgubio u društvu s njima. Sad kad je bio tristotine koraka daleko od njih i valjao se prema njima, mrk i težak, kao da ih naglo osvijesti taj razmak; i najbezbrižnije među njima ispuni strah...

Pa onda psihološki portre Katinke »Vlahinje«, »nesrećne rad svoje ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svojoj Bosni«, u svojoj vrsti teško da ima ravna u našoj književnosti:

Na kuću su im udarili rad nje... Dešavalo se poslije burnih večeri, kad bi askeri ili sarajski momci vriskali i nakašljavali se ispod prozora i udarali na vrata, da bi majka, ni krivu ni dužnu, grdila iu čudu se pitala »u koga se umetnu«, da je rad nje grad lud i kuća nemirna, a ona bi je slušala, skopčavajući ječermu na grudima, bez traga razumijevanja u velikim očima. Ona je često po vazdan plakala ne znajući kud će sa životom i sa svojom proklinjanom ljepotom. Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud mučila, u svojoj velikoj nevinosti, da dokuči šta je to »bezobrazno i ​​tursko« na njoj što zaluđuje muškarce i rad čega se uspaljuju i mame oko njene kuće askeri i balije, i rad čega to mora ona da se krije i stidi, a njeni da žive u strahu...

Da li je potrebno naročito isticati da je Andrić, sa ovako nesumnjivom sposobnošću zapažanja, umeo da istakne i sve ono što u sredini u kojoj slika predstavlja lokalni interes, da tzv. »lokalnu boju« ? Sam Alija Đerzelez je vrlo popularan tip u muslimanskoj sredini bosanskoj, o kome i danas žive još mnoge priče i anegdote. Pored toga jedan veliki broj karakterističnih lokalnih ličnosti, čaršinlije trgovci, Cigani i bekrije kao što su dva brata Morića, »lole i rasipnici, nasilni i sramotni, daleko poznati po zlu«, i dr., a zatim čitav niz scena svojstvenih tome društvu, terevenke i bekrijanja na sevdalijski način, đurđevdanski običaji, ramazanska dosađivanja itd. — sve je to složeni svet — svi i sve — u jednu celovitu i skladnu sliku. Ivo Andrić je uopšte dobar slikar. Kao retko ko u našoj književnosti, on majstorski rukuje svojim zapažanjima, koja su puna živopisnih »konkretnih pojedinosti«. Primera radi navešću sliku Ciganke Zemke na Ijuljašci, koja je, s mnogo pokreta i linija, dostojna kičice kakvog španskog majstora:

Ljuljaška je bila svezana na jednoj takuši, i vila se visoko zajedno sa Zamkom. Sa leđa su potiskivale Gigan-eice, a ona se raskriljenih ruku čvrsto držala za konopac i uzimala sve veće zamah. Imala je blijedo lice i zaklopljene oči, prelazila je liniju brijega i ocrtavala se na horizontu, njene dimije su se plele i vile u sto bora, lepršale i šibale nebo...

Ko bude pažljivo pročitao sve navode koje sam ovde uneo mora zapaziti da Andrić piše prozom koja je puna ritma. U tom pogledu on teško da ima takmaca. Njegov stil može i treba da bude predmet naročite analize, iu jednoj većoj studiji o delu mladoga pisca njegovom stilu bi se imao posvetiti naročiti odeljak. Ja ću se zadovoljiti konstatacijom da Ivo Andrić, kao retko ko, ume da očuva ono što bi se moglo nazvati rečeničnom ravnotežom. Zgodnom upotrebom epiteta i drugih podmetnih i priročnih dodataka, srećnom po-delu rečeničnih delova, na izbegavanje preopterećenosti jedne rečenične partije na štetu druge, isto tako kao što smišljenim rasporedom reči daje rečenicu boju koja je potrebna: više ili manje emocionalnu.

I kad je reč o tehničkoj strani ove njegove dobre pripo-vetke, naročito je potrebno istaći jednu njenu osobinu, koja, na žalost, u najvećoj meri nedostaje delima i najboljih naših pisaca. Pripovetka je komponovana na način koji se može nazvati savršenim. U tri momenta kazana je ćela, ali tako da nijedan od njih nije razvijen na štetu drugoga, i da nigde nema preskakanja, zaobilaženja ili vraćanja na ranije rečeno. Isto tako, celina ne pati od epizode, kao što ni epizode nisu izgubljene u celini. U tom pogledu ova pripovetka Ive Andrića predstavlja jedno malo remek-delo.

Oni kojima bi se moja kritika učinila suviše pohvalnom reći ću na kraju da sam siguran da se nisam prevario u sudu o značaju dela. Ivo Andrić je pisac čiji talenat daje prava da od njega očekujemo mnogo zamašnije koncepcije.

Ova pripovetka, prema tome, kao i njegovi raniji fragmenti, samo je pouzdani znak da se nećemo prevariti. Ali zato je baš bilo pravedno i potrebno istaći sve mnogobrojne vrline, koje se jasno vide već iu ovim njegovim prvim i takoreći početnim skicama.

Jingerovo pismo Ivi Andriću

Krajem 1967. godine jugoslovenski nobelovac Ivo Andrić je dobio pismo iz mesta Vilflingen: "Dragi gospodine Andriću, u novinama sam pročitao da vam je rođendan, pa sam pitao izdavača Karla Hanzera za vašu adresu. Za uspomenu na zajedno provedene sate želim vam naknadno srećan rođendan kao i sve najbolje u novoj godini. Vaš Ernst Jinger."

Na razglednici je bila slika francuskog botaničara Pjera Žana Fransoa Turpina, a Jinger je još dodao adresu jednog od njegovih kolega iz studentskih dana, kad je studirao zoologiju u Lajpcigu, i koji je tada živeo u Beogradu, uz molbu Andriću da ga pozdravi ako ga slučajno zna. Dakle, sveukupno samo četiri rečenice, međutim one sadrže jedan ceo vek. Jingerova razglednica je priča o laži, strahu, moći, pokornosti, gnevu, stidu i ulozi intelektualca u diktaturama dvadesetog veka. Jingerovo pismo se čuva u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu, u Andrićevom fondu, i do sada je bilo nepoznato u Nemačkoj. Kada se krajem osamdesetih godina u Beogradu vršila katalogizacija ostavštine jugoslovenskog pisca koji je umro 1975, taj dokument je dobio broj "I.A. 2454", međutim on je spavao duboki san u arhivi. U Jingerovoj ostavštini u nemačkom literarnom arhivu u Marbahu ne čuva se Andrićev odgovor, jer Andrić, koji je inače vrlo pomno vodio korespondenciju, nije Jingeru odgovorio ništa. Nije imao želju da se seti "zajedno provedenih sati" sa Jingerom – i imao je za to dobre razloge.

Jinger i Andrić su se upoznali preko jednog sumnjivog posrednika: U junu 1940. "krunski jurista Trećeg rajha" Karl Šmit ("Firer brani pravo") napisao je Jingerovoj ženi Greti: "S vremenom sve više volim Andrićeve novele (...). Uskoro ćete dobiti primerak." Godinu dana pre toga izašle su Andrićeve priče u nemačkom prevodu, tačno kada je Andrić počeo da radi u Berlinu. Andrić je godinama bio zamenik jugoslovenskog ministra spoljnih poslova i bio je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj od aprila 1939. Njegov glavni zadatak je bio da izgradi dobar odnos sa nacistima, tako da Jugoslavija ne bi bila uvučena u rat. Upravo njega su poslali u Berlin jer su činovnici Hitlerovog Rajha u Andrića imali poverenja. Andrić je bio desna ruka jugoslovenskog premijera Milana Stojadinovića, za koga se smatra "da je gajio simpatije prema nacistima". Ali ipak je to bio jedan čudan susret, kad je Adolf Hitler 19. aprila 1939. prvi put primio novog jugoslovenskog poslanika, jer Andrić ne samo da se u mladosti družio sa Gavrilom Principom, koji je kasnije ubio austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, nego je čak sam Andrić bio jedan od ideologa pokreta atentatora. Hitler u svojoj knjizi Moja borba, koja je, kao evergrin, opet objavljena, piše o ubici habsburškog prestolonaslednika kao o "slavenskom fanatiku".

Međutim, kad Hitler prima Andrića u Novoj kancelariji Rajha, on se rukuje upravo sa jednim od tih "slavenskih fanatika" godine 1914, koji je posle Sarajevskog atentata nekoliko godina proveo u austrijskom zatvoru i koji je, kao i Hitler, odrastao kao podanik Habsburške imperije. U Berlinu Andrić brzo ostvaruje kontakte. Bio je u kontaktu sa Arnom Brekerom, a Gering, sa kojim je u svojoj funkciji pregovarao o dostavi 200 vojnih aviona za jugoslovensku armiju, pozvao ga je na premijeru jednog propagandističkog filma o ratnom vazduhoplovstvu. U Berlinu je upoznao i Karla Šmita: "Na Uskrs nas je ovdašnji jugoslovenski poslanik Andrić pozvao kod sebe, i ispostavilo se da je izvanredno načitan i dobro poznaje vašu knjiguNa mermernim liticama", piše Šmit 1940. godine Jingeru. Šmit opisuje Andrića kao "kosmopolitu oko 40-45 godina; od 18. do 21. godine bio je u zatvoru i napisao je o tome knjigu u kojoj se vidi da je talentovan pisac".

U junu, kad se Jinger upravo nalazio u Francuskoj učestvujući u borbama nemačkog pobedničkog blickriga, Šmit mu preporučuje da u trenucima odmora pročita Andrićeve novele: "Novele su na neki čudan način ‘same za sebe’ (...) ništa ne traže od čitaoca, ne obraćaju mu se direktno, mada su pune dobrote, možda čak i ljubavi." Posle nekoliko pisama Jinger je već spreman za lektiru. U decembru 1940. piše Šmitu da sa zadovoljstvom čita Andrićeve novele i piše o Andrićevom stilu: "Ovde se približavaš zonama intarzije, uloženog truda, koji u oazama dostiže vrhunac."

Malo kasnije nemački vojnik i pisac upoznaje lično jugoslovenskog diplomatu i pisca, i to je taj susret na koji se Jinger nadovezuje četvrt veka kasnije u tekstu razglednice. Međutim, zašto je on uopšte napisao nešto Andriću 1967? Da li je pročitao memoare Arnoa Brekera, u kojima se skulptor takođe priseća susreta sa Andrićem? Sigurno je da je Jinger želeo da obnovi kontakt sa Andrićem – to se vidi po tome što je pečatom dodao svoju adresu, nagovestio da možda imaju zajedničkog prijatelja u Beogradu, i čestitao mu i rođendan i Novu godinu. On je svakako želeo da se dopisuje za jednim zanimljivim intelektualcem. Nije mogao ići dalje u pismu jer bilo je bitno održati formu među ljudima istog ranga – na kraju krajeva, u ovom slučaju situacija je bila takva da se prorok obratio proroku ili brdo brdu.


Međutim, Andrić nije hteo da se seća. Njegova misija u Berlinu propala je 1941, mada nije on bio kriv. Hitler je pojačao pritisak na Beograd da se pridruži nemačko-italijansko-japanskom paktu, i na kraju je Jugoslavija pristala, u nadi da na taj način neće doći do okupacije: 25. marta 1941. bio je potpisan ugovor. Ali samo dva dana kasnije srpski oficiri, koji su bili protiv pakta, organizovali su puč uz podršku britanskih i sovjetskih tajnih službi. Hitler se razbesnio i naredio da se Jugoslavija uništi. Pučisti u Beogradu su pokušavali da spasu ono što se više nije dalo spasti, i naredili su Andriću da Berlinu stavi do znanja da se Jugoslavija i dalje drži prohitlerovskog kursa. Međutim, Ernst fon Vajceker, državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova koji je za vreme njegovog boravka u Berlinu često imao posla sa Andrićem, imao je stroge naredbe od ministra spoljnih poslova Ribentropa. Petog aprila 1941, dan pred bombardovanje Beograda, Vajceker beleži: "U toku poslednja dva dana jugoslovenski poslanik je nekoliko puta pokušao da razgovara sa mnom. Ali pošto imam naredbu da ga ne primam, nisam ga primio." Osim toga, on piše: "Jugoslovenski poslanik se 4. i 5. aprila tri puta prijavio na razgovor. Po naredbi ministra spoljnih poslova Rajha, svaki put sam javio da nisam tu."

Andrić i stotine drugih jugoslovenskih diplomata u Nemačkoj, kao i u svim drugim zemljama koje je Nemačka okupirala, proveo je nekoliko nedelja u pritvoru u hotelu na Bodenskom jezeru, pre nego što je u specijalnom vozu stigao u Beograd, gde ih je već na stanici dočekao Gestapo. Mnogi su odmah bili vraćeni u nemačke konc-logore, ali Andrić je bio među onima koji su pušteni na slobodu. Dok je Jinger u okupiranom Parizu pisao dnevnik, Andrić je u okupiranom Beogradu unajmio sobu, potpuno se povukao i napisao do kraja okupacije tri romana, među njima i Na Drini ćupriju, roman koji je kasnije bio preveden na mnoge jezike i za koji je dobio Nobelovu nagradu. Kad su se Nemci krajem 1944. povukli, u Beogradu su preuzeli vlast Titovi partizani. Desetine hiljada pravih ili navodnih protivnika novog poretka bili su streljani, nestali su u logorima, zatvorima, podrumima u kojima su se vršile torture. Andrićev status bio je nejasan, jer ceo Beograd je znao za njegovu prošlost, dakle da je on bio verni sluga jugoslovenske kraljevske diktature, a Titovi komunisti su baš takve ljude proganjali i bacali u zatvor.

Ali pisac se brzo promenio, i to na radikalno oportunistički način: Njegova ekselencija dr Andrić, kraljevsko-jugoslovenski diplomata u Hitlerovom Berlinu, naglo se pretvorio u druga Ivu, vrednog govornika agitpropa, koji je obilazio komunistička gradilišta i hvalio Tita i Staljina. "Gde god naši ljudi rade i misle, stvaraju i grade, raste večna slava Titovog dela i imena", pisao je Andrić u ono vreme, kad su njegovi tekstovi bili puni ideološke štukature. U ličnim zapisima tih godina koji su objavljeni tek posle njegove smrti, pisao je sasvim drugačije, ali Ivo Andrić postao je član Komunističke partije i držao se partijske linije. Nekadašnji komunistički ministar i kasniji disident Milovan Đilas napisao je 1977. članak koji je izašao u "Zidojče cajtungu". Napisao je tada da mu se Andrić javio kad su komunisti preuzeli vlast i da je imao molbu. Jugoslovenska armija je organizovala izložbu ratne fotografije; jedna od slika pokazuje Andrića na ceremoniji potpisivanja pakta kojoj je prisustvovao i Hitler. "Vidite, ta izložba. Moja slika visi tamo... Ljudi to mogu svakako da shvate. Neprijatno je to danas, posle toliko vremena", rekao je Andrić, tvrdi Đilas. Đilas je odmah shvatio. "Nazvao sam nadležnog druga iz političkog odeljenja armije i dogovorili smo se još u Andrićevom prisustvu da će slika biti udaljena. Andrić se stidljivo zahvalio i odmah je otišao.

Posle 1941. Andrić nikad više nije stupio na nemačku teritoriju. Nekoliko nedelja proveo je u Kini, u nekoliko navrata putovao je po Sovjetskom Savezu, bio je u Švedskoj, u Francuskoj i u Italiji, putovao je u Veliku Britaniju, u Egipat, Švajcarsku i u Tursku, ali kad god je dobijao poziv da čita ili primi nagradu u Nemačkoj ili u Austriji, uvek je odbijao, i pritom je u većini slučajeva navodio kao razlog zdravstvene probleme. Dopisivao se sa nemačkim izdavačima i lektorima – sa Karlom Hanzerom u Minhenu i Klausom Gisijem iz izdavačke kuće Aufbau u istočnom Berlinu – ali sva pisma su se ticala isključivo poslovnih tema. Jinger je u Zapadnoj Nemačkoj bio neka vrsta poluotpadnika ili se makar stilizovao na taj način, a u međuvremenu je Andrić u Beogradu radio sve što je mogao da bi njegova funkcija kao poslanika Jugoslavije i njegovi kontakti sa intelektualcima u Hitlerovom Berlinu otišli u zaborav. Šta je Andrić zaista mislio o Nemcima napisao je u sveskama koje su objavljene tek posle njegove smrti i koje do dan-danas nisu izašle na nemačkom jeziku. Na primer, 1946. godine je zapisao: "Nemci i Nemačka! To je najveća muka mog života. (...) To je problem od kojeg će bolovati Evropa još sto i pedeset godina. Pa ni tada ne vidim rešenje..."

"Bez trunke svake osvetoljubivosti za ono što sam lično propatio od Nemaca i zbog Nemaca", on se pita: "Kako će ovi Nemci naći svoje mesto među ljudima i ‘na ljudskim poslovima’? I kada? (...) Oni su po rođenju i vaspitanju u zabludi; oni bi hteli da ih svi ostali ljudi i vole i poštuju, i u isto vreme da ih slušaju i da ih se boje. Sve uče i sve bi hteli da znaju, a ne vide ni to da onaj ko ne postupa sa ljudima kao sa ljudima prestaje da bude čovek." Andrić se često vraćao na Nemce, tako na primer i 1953. godine, kad piše: "Nemci. Oni su hteli da razdrobe svet na komade i da ga popiju u krigli piva. Hteli su da iz svega što je hranljivo izvade sve žive čestice i pojedu. (...) Hteli su, i učinili su koliko god su to mogli. Vi ste potkradali svoje robove, a da se ne biste morali pred sobom i pred njima stideti, proglašavali ste ih nižom rasom i podljudima. Vi niste silovali žene po putevima, nego ste ih planski i po spisku dovodili u svoje vojne bordele. (...) Mi smo, zatvoreni u svoje hladne stanove, čitali Getea i napolju, kad biste nas vi sreli i zapitali za put, na nemačkom, odgovarali: ‘Ne razumem!’"

I tako je neko u Vilflingenu uzalud čekao odgovor iz Beograda.

izvor 

Vladimir Pištalo, Sunce ovog dana, Pismo Andriću ( odlomak )

Dragi Ivane,

U doba komunizma u Centralnoj Evropi Dvojna monarhija je izgubila istorijsku realnost i pretvorila se u sentimentalnu konstrukciju.

Ohrabrena su sećanja na čudesnu sofu na kojoj je Sigmund Frojd budio san sveta. Ohrabrena su i sećanja na Animuse i Anime spojene u Štrausovim valcerima, pečujsku keramiku, Brohova rastvaranja i Klimtove zlatne mrlje.

Obeshrabreno je sećanje na način na koji je Robert Muzil definisao Austrougarina: To je Austrijanac plus Mađar minus Mađar. Imperija se zvala po dvema vladajućim narodima koji su, zajedno, činili četrdeset posto stanovništva. Suverenitet je bio zasnovan na ustavnim principima, koje je dopunjavao feudalni koncept vladavine po milosti božjoj.

Ignorisan je težak položaj seljaka. Naročito u Bosni. U Rusiji kmetovi su emancipovani 1861. godine. U Americi robovi su oslobođeni četiri godine posle toga. Položaj kmetova u „austrijskoj Bosni” nije promenjen ni pedeset godina posle oslobođenja ruskih kmetova. Jedan od oficijalnih razloga zašto je Austrougarska preuzela Bosnu bilo je rešenje agrarnog (čitaj kmetovsko-feudalnog ) pitanja.

To pitanje nikad nije rešeno.

Teško bi bilo tvrditi da je Austrougarska preuzela Bosnu na bilo kakav demokratski način i zasnovano na volji naroda. Počelo je dogovorom imperatora i nastavilo vojnom okupacijom. Okupacija to jeste bila, jer je izvedena sa dvesta hiljada vojnika, po cenu 5.000 mrtvih i ranjenih, što je priličan broj jer Bosnu nije branila regularna vojska prethodnog kolonizatora, otomanske imperije, nego domaće stanovništvo, koje, i to je važno podvući, niko ni za šta nije pitao.

Ukratko, što biste vi rekli, zemlje i narodi su prelazili iz ruke u ruku kao sitna para.

U ime Progresa, kolonizatori su pozvali domaćeg čoveka na večeru na kojoj se jeo lotos i pila voda iz Lete.

Posle Aneksije, socijaldemokrata Karl Rener, čija bista stoji u centru Beča, u Parlamentu je izjavio: Vladamo Bosnom na bazi bajoneta, a za sada i na bazi kršenja zakona. Aneksiju nisu potvrdili ni bečki ni peštanski parlament. Legalni stav pokrajine je ostao dubiozan i u suštini baziran na sili. Mladobosancima će se učiniti da batina ima dva kraja i da individualni teror nije drugačiji od državnog.

Ono što je za Kafkin senzibilitet bilo očigledno – naime bezdušna činovnička hijerarhija koja mu je dala ideju za Zamak i nemogućnost Pravde iz koje je proizašao Proces, birokratsko obezljuđenje iz kog je došao Preobražaj, racionalizovanje iracionalnog nasilja iz Kažnjeničke kolonije – sve to nije trebalo da bude očigledno za vas. Tu neku grešku u atmosferi koju je bezbroj puta naslikao Egon Šile, vama je bilo zabranjeno da primetite.

P.S.

Ohrabreni smo da naslutimo.

Ohrabreni smo da naslutimo da se vidljivost jednih stvari održava po cenu nevidljivosti drugih. Zadatak propagandne kiklopizacije je da emocijama zaustavi misao. Samo jedna strana priče mora biti sagledana detaljno i nijansirano. Ljudi na drugoj strani nisu ni potencijalno komplikovani.

– Dobro ste podelili svet – zapisali ste vi. – Pa se rađamo sa unapred spremnim ulogama, vi svetlim a mi tamnim.

Neko ima društvenu moć i sredstva da kaže: gledajte Gral!

Neko ima društvenu moć da odmahne rukom i kaže: ignorišite crne likove u pozadini.

Tako je ignorisana tamna strana kolonijalizma, odsečeni udovi u afričkom kraljevstvu kralja Leopolda, Herero genocid, feudalizam u Bosni. Sistem je tako napravljen da tamna lica žrtava zauvek ostanu u senci.



Izvor

Mostovi Ive Andrića

"Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti. Ostavi bar jedan most između srca i mene. U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti, mogle bi te nazad vratiti uspomene."


“Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko nad njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo oči nisu mogle da se naviknu taj luk smišljenih i taknih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krs, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.”

Most na Žepi

“On je, tamo u Bosni, bleštao na suncu i sjao na mesečini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo-pomalo, iščeznu posve onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skele i preostalu građu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijeni luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao
putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.”

 Na Drini ćuprija


Andrić prepričava jednu legendu kako je Alah zemlju napravio za čoveka da bude ravna kao tepsija, ali je šejtan, vazda ljubomoran na božija dela namenjena čoveku, svojim noktima zaderao još svežu zemlju i tako su nastale planine i provalije… Bilo Bogu žao pa poslao anđele da pokažu ljudima kako da premoste praznine. Anđeli su svojim krilima spojili razdvojena mesta i tako čoveku pokazali da mu valja praviti mostove. Tako je i Mostar nastao… Mostovima da spaja, a ne da razdvaja ljude… Da sija kao Neretva… Kao nada… Kao Bosna…

MOSTOVI- esej

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova.

Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenje. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljan i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od belog kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljnja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

_______________________________

Doris Toić

MOSTOVI, Ive Andrića


Ivo Andrić je imao, kako je sam rekao, "samo jednu istinsku, osnovnu težnju: da uhvati što više životnog daha oko sebe i da mu na hartiji dade oblik koji bi se smeo, manje ili više zvati umetničkim". Toj težnji bio je predan celi život i nije video razloga govoriti o sebi, a niti da drugi pišu o njemu, jer pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara priču. Kad je 1961. godine trebao otići u Stockholm na dodelu Nobelove nagrade, rekao je: "Da je bilo po mome, radije bih otišao u Kinu i sačekao da prođe sav taj tutanj. Ali, nisam u pitanju bio samo ja, nego i dug prema zemlji i mom narodu."

Čemu će posvetiti svoj život odredio je s dvadeset i dve godine, opisavši ideal umetnika: "tiho živeti i biti u sve dane zaposlen stvaranjem i najrazličitijim formama, ali stvaranjem jedino i davanjem uvek, da se nema vremena da živi i da se ima od svih radosti samo jednu: veliku radost stvaranja, a potom mirno iščeznuti i ostaviti se u boji, u liniji, u reči, u gestu, u zvuku, da bi se svetlilo vekovima i grejalo svoje i svakog."

Obrađujući različite teme i motive, najčešće je odabirao prošlost Bosne. Prošlost kao medij za komunikaciju s večnim, a Bosnu kao nešto što mu je suđeno. Smatrao je da je zbog mnogih isprepletenih uticaja i sudbina teško u Evropi naći zanimljiviju zemlju od Bosne.

Tokom života, imao je prilike da živi u mnogim gradovima i da se susreće se s različitim kulturama. Smatrajući se stanovnikom sveta, odbijao je da ga  povezuju samo s jednim gradom, između ostalog i zato što je bio uverenja da pisac treba biti neka vrsta mosta, onaj koji zbližava, a ne razdvaja gradove i krajeve.

Mostovi

Kao simbol veze između ljudi i vremena, mostovi su za Andrića bili trajna inspiracija i nit vodilja u stvaralačkom radu. Mostovi, kako kaže u istoimenom eseju, "pokazuju mesto na kojem je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego ju je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvaćanju, ukusu i prilikama kojima je bio okružen". Gradnjom mostova, odnosno uspostavom veza čovek se ostvaruje " jer sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobija svoj pravi smisao." Ta druga obala prisutna je kroz raznovrstan oblik suprotnosti, bilo u vanjskom svetu, kroz dodir Istoka i Zapada, kroz dodir različitih kultura i veroispovesti, kroz međuljudske odnose, ili unutar samog čoveka kroz dodir onog što nazivamo duhom i telom.

Pričajući nam priču kroz različite likove u svojim delima, Andrić nudi raznolike poglede na jednu stvarnost. Bez nametanja vlastitih stavova, predstavlja različite krajnosti, naizgled nepomirljive, a zatim svojim nenametljivim pripovedačkim umećem, te iste granice ruši, naglašavajući ono zajedničko, univerzalno. " To je svet duha... Tu svak ima svoj deo i, po tom svom ma i najskromnijem delu, pravo na celinu." Gledajući očima različitih likova, nudi nam svekolike uglove gledanja s ciljem razumevanja celine, kao što kaže u eseju "Razgovor s Gojom: " Ja sam i tada osećao, kao što danas znam, da je sve što postoji jedna jedina stvarnost, a da nas samo naši instinkti i nejednake reakcije naših čula zavode da u mnogostranosti pojava kojima se ta jedina stvarnost objavljuje, vidimo izdvojene i različite svetove, različne po osobinama i suštini. A ništa ne postoji od svega toga. Postoji samo jedna stvarnost s večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih, a uvek nesumnjivo istih zakona."

Težnju da se što više približi toj univerzalnosti iskazivao je kroz pokušaje razumevanja ritmova istorije. Uvek se vraćao prošlosti jer " prošlost, to je valjda ono što ne prolazi!" Neki su ga zbog toga etiketirali kao istorijskog pisca, ali on je za sebe govorio da je pre svega pisac, a prošlost je za mene isto što i lepota za ženu.

Pričajući o prošlosti, Andrić čitatelju pruža priliku da izgradi svoj vlastiti most između prošlosti i sadašnjosti, odnosno da prepozna ono tipično ljudsko što se ponavlja i provlači kroz vreme. "Mene je već u samom početku književnog rada zaokupljala misao: kako prikazati čoveka u vremenu koje se kreće kao živi organizam, i u prostoru bez one statičnosti koju nam nameće slika, isključujući posmatrača iz likovnog dela."  Ljubav prema istoriji kod Andrića je samo način, odnosno sredstvo komunikacije s čitaocem. Robert Hodel, voditelj Instituta za slavistiku Univerziteta u Hamburgu, kaže: "Istorijsko-društveni kontekst je za ovu literaturu samo utoliko značajan ukoliko služi kao primer večnih ljudskih zakona. " Sam Andrić je u svom govoru pri dodeli Nobelove nagrade istaknuo važnost duha kojim je određeno delo nadahnuto, odnosno poruke koju nosi, a samo vreme o kojem pisac piše odredio je kao nebitno, odnosno poruke koje nosi,  osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo.

Razgovetno pisanje


Za Andrića, život je i neprestana borba s ciljem uspostave ravnoteže. U pisanju je, između ostalog, prisutna borba za sklad između reči unutar rečenice. U strahu od upotrebe suvišnih reči, govorio je: " Stanite na svaku svoju reč svom težinom tela, izmerite joj nosivost, isperite njome usta kao što radi dobar vinar ispitujući vino. Ako vaša reč sve to ne izdrži, treba je izbrisati, jer umeti izbrisati teže je nego napisati."  Jedna reč ne sme da egzistirati nauštrb celokupne rečenice, već sve reči moraju biti usklađene da bi rečenica ispunila svoj smisao. " To je otprilike kao i u sportu: ceo tim mora da igra, a ne samo pojedinac…"  Kod Andrića sve reči igraju za tim koji ima za cilj razgovetno pisanje. "Razgovetno pisati – to sam imao na umu svaki put kad sam sedao za radni stol gde je trebalo izdržati zaslepljujući blesak prazne hartije."  Nerazgovetnim pisanjem nemoguće je dopreti do čitaoca, a to onda dovodi u pitanje smisao samog pisanja. Jasnoća i eliminacija svega suvišnog odraz su brige za čitaoca u smislu adekvatnog prenosa poruke, a ne u vidu zabrinutosti hoće li se njemu svideti napisano. Brigu za čitaoca iskazuje i načinom pisanja kojim ga ne želi isključiti, odnosno, ne želi mu baš sve reći, te mu daje prostora za vlastite zaključke. " Loš je onaj pisac koji se trudi da sve kaže, treba bar ponešto ostaviti i čitaocima…"

Priznavao je brojne uzore na koje se, što svesno a što nesvesno, ugledao, a jednostavnosti pisanja, kako kaže, učio se od epskog narodnog pesnika, te od Vuka Karadžića i Njegoša. Osim toga, uvek je isticao kako je puno naučio od nepismenog čoveka u Bosni. " Kakvo je to bogatstvo jezika i izraza! Beležio sam, proučavao, nastojeći da bar ponešto preuzmem od mudrosti našega sveta."  Istraživanje starih zapisa i usmena predaja starijih ljudi u Bosni bili su mu velika inspiracija. U pismu Tugomiru Alaupoviću piše: "A žao mi je kad pomislim da sa svakom starom ženom umre jedan stih i sa svakim fratrom biva zakopana jedna istorija." Između ostalog, u izjavi u kojoj se objašnjava zašto mu se dodjeljuje Nobelova nagrada, stoji: Za epsku snagu kojom je opisao teme i ljudske sudbine iz istorije svoje zemlje.

Mitovi i legende


Andrićeva ljubav prema narodnim pesmama i pripovetkama zapravo je ljubav prema legendama o kojima se priča u tim delima jer su, smatrao je, legende stvarnost života. Za bosansko dete mitovi i legende imaju moć majčinog mleka. Kao pisac koji je težio da se približi  stvarnosti, odnosno tome da uhvati što više životnog daha oko sebe, Andrić je znao kako je to nemoguće ako se bavi isključivo istorijskim činjenicama. Da bi se razumela istorija i sudbina zajednice i pojedinca, ne smeju se zaobići mitovi i legende. U eseju “Razgovor s Gojom” kaže: "Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svog života došao do zaključka: da je uzaludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim, a prividno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenose kroz stoleća. U bajkama je prava istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečjem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i ukradenoj vatri." 
Aluzije na neke od spomenutih mitova vidimo npr. u romanu Na Drini ćuprija u kojem su istorijski događaji isprepleteni mitskim. Jedan od njih je i veliki potop ispričan kroz priču o velikom povodnju, kad je voda " preko noći poplavila kasabu i sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila, a od meštana je svako znao da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive, mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno. " Inače, sama gradnja mosta prožeta je legendama koje svedoče da se sve što je trajno i veliko ne može postići bez mnogo truda, odricanja i žrtve.


Trud i skromnost smatrao je pokroviteljima bilo kakvog stvaranja, pa tako i književnog. Osjećaj zadovoljstva i uspješnosti držao je opasnim, a u nezadovoljstvu je vidio ključ uspjeha. " Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. (…)

Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojima živite, a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage." 


Doris Toić
izvor 


____________________________________

Motiv i simbolika mosta u prozi i esejistici Ive Andrića, Marija Milosavljević

U V O D

 Ispisujući prve rečenice eseja Mostovi, Andrić započinje jednu veliku temu u svom pripovedaštvu, temu o mostovima. Ona se nastavlja pripovetkom Most na Žepi, a savršen stvaralački izraz dobija u romanu Na drini ćuprija. U ovim Andrićevim delima most je vezivni motiv, najmanja tematska celina koja objedinjuje opšte i pojedinačno, istorijsko i mitsko, lokalno i mnogovekovno.

Mostovi više nego i jedan drugi motiv određuju Andrićevo pripovedaštvo čineći ga lako prepoznatljivim. Motiv mosta ima različite funkcije.  Most pisac pominje i onda kada opisuje, i kada pokreće radnju ili izaziva određeno raspoloženje.

Ivo Andrić posmatra mostove, opisuje ih, pokušava da ih „raspriča“, ali oni sve vreme stoje stameno mirni i odolevaju ne samo ljudima, već i vremenima. Pisac  ih vidi kako nastaju iz potrebe, a ostaju veliki čuvari, obeležja, medaljoni svakog grada, sela, naselja u kom izniknu. Njima se ne prelazi samo s jedne na drugu obalu, iako su svi „oni su u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svome shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.“ [1]

Mostovi su simbol života, jer se na njima odvija život grada čiji zaštitni znak vremenom postanu. Samim postojanjem oni služe dobru, spajajući obale povezuju ljude. Ali, oni svojom dobrom namenom prkose zlu i nečoveštvu. Oni su čovekov odgovor na prepreku, na prolaznost, na odvojenost, samoću. Priča o mostu je način za prevazilaženje straha i jedan put ka izlazu iz nemoći:

„Onim što znači, i onim što posreduje most se nameće kao izuzetna životna vrednost i zauzima visoko, ako ne i najviše mesto u hijararhiji životnih vrednosti u romanu.“ [2]

Most je svedok minulih i budućih vremena, koji svojim opstajanjem na balkanskoj vetrometini prkosi lošem, nečovečnom. Ljudi su premetnuli preko glave brojne periode vladavine zla. I pretekli su. Zato, Andrićevi mostovi ćutanjem poručuju patnicima: „I to će proći!“

„Most vidi tursku silinu i strahovladu, pamti osmanlijske pohode i pogrome, gordost i drsku samosvest pobednika, prkosnu pokunjenost raje, vidi lagani ali neminovni zalazak turskog gospodstva, dočekuje nove gospodare, Austrijance; opet nepromenjen, večan, neuništiv, pretura preko svojih oblih leđa i dramatiku prvih godina našeg stoleća, dočekuje srpsku vojsku. Ljudi, koje talasi vekova nose pored mosta, gledaće ga uvek novim očima, očima svog vremena, svoje vere i svoje individualnosti; most će primati mnogu nijansu novine pod dejstvom drugačijeg gledanja, a ostaće večno mlad i večno nov….Ali, ipak iznad ljudi, jer njegova osnovna konstanta nije podložna do kraja njihovom relativizmu, on je, rekli smo, i jedan apsolut, jedna osnovna okamenjena istina, sama trajnost nad čijim je otsustvom Andrić tako dugo lamentirao, i koju je, konačno cementirao u ovoj gradnji ćudljivog i rasipnog života.“ [3]

Prvobitno značenje simbola je dokumenat, znak raspoznavanja, legitimacija… Simbol u književnosti predstavlja „pesničku sliku koja ne označava ono što je njom neposredno dato, nego sugeriše mnogo neočekivanih značenja, ideja, misli, osećanja i raspoloženja.“ [4]

Jedan sloj simbolike utkan je u daleko zaleđe istorijskih zbivanja, jer most prenosi važne poruke kolektivnog nesvesnog. Uveren da se sve priče čovečanstva mogu svesti u nekoliko tema, Andrić u „dušama dedova“ pronalazi potvrdu svojih strahova, snagu svojoj nadi. Postoji samo jedna kružna putanja vremena, sve ostalo je varka:

„Glad, teror, ubijanje, bolest, prirodne stihije, ljudi, dolaziće sa novim vremenima u novom dekoru, sa izmenjenim mizanscenom stilizovanim prema odgovarajućoj modi vremena, ali sam komad, sama drama života, ostajaće u svemu bitnom ista…“ [5]

Tako je most  materijalizacija čovekove pobede i nad vremenom, njegov jasan odgovor na prolaznost, na sopstvenu nemoć da se odupre vremenu. Most je spajanje i to ne samo prostorno, već i vremensko i duhovno, jer spaja ne samo obale, već i prošlost sa sadašnjošću i budućnošću, čoveka sa čovekom.

Most povremeno postaje subjektivna slika svesti sopstvenih korisnika. Zagledani u svoje patnje, pritisnuti životnim mukama, ljudi upiru pogled ka mostu i pronalaze nekog ko razume njihovu patnju, saoseća i ćuti.

U most se zagledao i sam autor navedenih dela, jer je svojim životom osetio svu samoću zatvorske ćelije. Godine 1915. Ivo Andrić je kao revolucionar i pripadnik pokreta „Mlada Bosna“ zatočen od strane austrijske policije i odveden kao politički zatvorenik u tamnicu, među čijim tamnim zidovima ponižen i razočaran piše i to o svojoj spoznaji mogućnosti čovekove pobede. Most tako nije samo pobeđena prepreka, niti samo simbol trajanja i opstajanja, ni samo simbol lepote i sklada. Most je i nada, vera u život, zato što se život osipa, već zato što se obnavlja:

„Ali nevolje ne traju večno (i to im je zajedničko sa radostima), nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A život na kapiji se obnavlja uvek i uprkos svemu, i most se ne menja ni sa godinama ni sa stolećima, ni sa najbolnijim promenama ljudskih odnosa. Sve to prelazi preko njega isto kao što nemirna voda protiče ispod njegovih glatkih i savršenih svodova.“ [6]

Ivo Andrić piše roman Na Drini ćuprija u strašnom vremenu nemačke okupacije. U priči o mostu on pronalazi način da adekvatno odgovori zlu svog vremena pripovedajući o opstajanju jednog mosta kroz vekove, koji stameno stoji nad rekom čija je voda pokretna i vekovima nosi i zlo, i dobro. A šta i može pisac u vremenu neljudi i zla, sam i nemoćan, osim da se trajnošću i svevremenošću usprotivi svojim delom, onim što najbolje zna – pripovedanjem. Pisac i sam kaže: „Ja pišem iz samog središta ratnog pakla, ali opisujem četiri veka prošlosti, u kojima su ratne godine bile samo mnogobrojne i prolazne tačke na beskrajnoj traci događaja…“ [7]

Andrić smatra da pisac kada govori o prošlom ili budućem, mora uvek imati na umu da „nije stvar u rečima, nego u onom što one stvarno kazuju ili što bi htele da kažu; znači – u namerama koje imamo upotrebljavajući ih, u smislu koji im dajemo kad ih izgovaramo ili pišemo.“ [8]

Andrić je uveren da jezik pisaca, dakle, umetnička reč „treba biti takve otpornosti i težine da je nikakva iskušenja, ni ispitivanja ne mogu pomerati s mesta ni obezvrediti njeno značenje. „Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena – veli on u svojoj Belešci za pisce – stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu „nosivost“, jer od tih krtih i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će neprimetno, a nepogrešivo preneti čitaoca preko ponora bez smisla i stihijske nesvesti u zemlju života i stvarnosti…Imajte na umu da ste vi vesnik istine“ [9]

Andrić smatra da se jedino umetnost može jednako snažno odupreti zlu, a među svim umetnostima, umetnost pripovedanja je za Andrića neprikosnovena:

„Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča smo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi , u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.“ [10]

 Smatrajući svrhu, izgled i trajanje mostova idealnim za pripovedačevu priču o prošlom i budućem, Andrić na motivu mosta uzdiže svoje pripovedaštvo, a njegovom simbolikom šalje mnogostruke poruke.

ESEJ MOSTOVI

 Umetnici teže da se svojim delom suprotstave zlu. Jedino tako mogu da budu uspešni u tome.  I Andrić želi da se suprotstavi zlu svog vremena. Kao čovek to može učiniti po cenu fizičkog opstanka, a smrt bi bila samo još jedan nestanak bez velikog odjeka u vremenu zla; kao pisac može mnogo više i glasnije – da stvori delo trajnije od svake vladavine zla i terora.

Za Anrića je spasonosna samo lepota od koje svi imaju koristi, koju svi mogu podeliti i koja je načinjena za sve. On smatra da takvu svevremenu lepotu i korisnost poseduju samo mostovi, skladna i lepa dela koja premošćuju daljine i zbližavaju ljude. Tako njegova priča o mostovima, jedinim umetničkim delima koje čovek stvara bez predumišljaja, samo sa namerom da olakšaju život i povežu rastavljene, postaje najveća negacija zla i prolaznosti i najpouzdanija potvrda trajnosti i stalnosti čovekove. Zato je zauzdao jezik i zapisao najjaču  i najtrajniju odrednicu čovečanstva- most:

„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.“ [11]

Mostovi su svedoci prošlih vremena, oni više govore o svojim graditeljima nego ijedno drugo čovekovo delo. Tajnu njihovog postanka moći će da odgonetaju generacije rođene decenijama posle izgradnje mosta, jer će most pobediti vreme i zaploviti u večnost. Zato su mostovi pobednici vremena, jedinstven način koji je čovek otkrio da se izbori sa vremenom i prolaznošću.

Mostovi stameno odolevaju vremenu i svedoče postojanje jedne davne generacije koja je naišla na prepreku i nije posustala:

„Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.“[12]

Osnovna svrha mosta da spaja i uspostavlja vezu, postavlja ljudima životni moto da kad na prepreku naiđu, svoju želju za pobedom spoje s uverenjem da je pobeda moguća i cilj će se ostvariti. Mostovi sami svojom konstrukcijom svedoče da jsu ljudi upućeni jedni na druge, baš kao što se lukovi spajaju čineći most. Jedina putanja luka, koji teži celini, jeste u susret drugom luku, i tek spojeni lukovi čine most, baš kao što se ljudi povezuju rečima, osmesima, pogledima, uzdasima, razumevanjem:

„…a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.“ [13]

U eseju Mostovi Andrić je istakao osnovna simbolička značenja mostova od postojanosti i trajnosti, preko premošćavanja i povezivanja, lepote i sklada do pobede dobra nad zlim. Istovremeno, pisac je započeo bogati album opisa mostova slikovito dočaravajući izgled železnih mostova, koji nalikuju zategnutoj žici, ili drvenih mostova čije daščice zveče pod kopitama seoskih konja kao ksilofon, pa mostova na Miljacki koji su kičmeni pršljenovi Sarajeva, pa onih u drugim zemljama čije postojanje i opstajanje svedoči mnogo o njihovim tvorcima i korisnicima.

I gde god da je krenuo, Andrić je primećivao mostove, zato što su oni nerazdvojivi od ljudi, zato što simbolišu ljudskost čovečijeg lika oličenu željom ljudi da se povežu, izmire i spoje da više nema deljenja, protivnosti ni rastanaka.   

MOST NA ŽEPI

Pripovetka Most na Žepi počinje rečenicom u kojoj su iznesene osnovne tematske naznake: vreme kada je vezir posrnuo, dramatika događaja izazvana iznenadnošću, sudbinski eho vezirevog pada transformisan u crnu prugu, koja mu preseca dušu. Kratko zatočenje je Jusufu, dečaku sa Žepe, u nekad sjajan, miran i jednoličan život unelo ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči. Sećanje na kratkotrajni boravak u tamnici toliko se urezalo u njegovu psihu da mu je dane privezalo strahom i nelagodom kojoj imena nije mogao naći:

„Ali od onih zimskih meseci, kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči.“ [14]

Nespokoj se uvukao u dušu i velikog vezira, kome je sećanje na rodni kraj bilo milije nego svo bogatstvo i slava zadobijena u tuđem svetu. Kratkotrajni pad i hladnoća samoće u tamnici naterala je slavnog vezira da se vrati sećanjem u detinjstvo i da se seti sela iz koga je odveden sa devet godina, sela u kome se mnogi hvale njegovim imenom i uspehom, a da ni ne pomišljaju da svakom uspehu prethode žrtva i teška životna borba. Prijalo mu je sećanje na selo kraj Žepe, pa je i sam poželeo da učini neko dobro ljudima iz svog rodnog sela. Vezir odlučuje da sagradi most na reci Žepi. Ta odluka učvršćuje njegovu vezu sa zavičajem, uspostavlja neposrediniji odnos sa prošlošću iz koje je iznedrio. Tako zamišljen most postaje simbol pronađenog smisla čovekovog postojanja.

A onaj koji će realizovati vezirovu želju da gradnjom mosta izbriše nespokoj duše jeste neimar. On svojoj graditeljskoj strasti da izgradi velelepno delo podređuje čitav život. Njegov stvaralački postupak pun je odricanja i žrtvovanja baš kao što se i svaki umetnik odriče životnih zadovoljstava:

„Asli i nije on čovek k’o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otiđi po desetak-petn’est dana. A kad dođem, a ono sve neraspremljeno k’o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od međedine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struže ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako.“ [15]

 A kada završi svoj most, neimar odlazi bez osvrtanja, jer njegovo delo počinje neki drugi život, onaj u kome nema mesta za tvorca, već samo za korisnike. I kao što se na istinske umetnike pažnja usmerava tek kada poglede privuče svetlost njihovih dela, tako se i za tvorca mosta na Žepi seljaci interesuju tek kada ih zabljesne belina žepljanskog mosta:

„Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj svaka po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa.“ [16]

Belina novog mosta nije unela mir u vezirovu dušu. Iako je prošlo skoro dve godine od boravka u tamnici, vezir nije mogao da iz svoje duše izbaci strašno preživljavanje boravka u toj hladnoći i samoći. Sećanja su mu trovala snove, snovi dane, a dani život:

„Sve poče da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.“ [17]

Posle prikazivanja vezirove psihološke drame, njegove intimne borbe sa životom, Andrić u razmišljanja velikog vezira upliće svoju životnu filozofiju. On smatra da svaka reč može da donese zlo, pa umesto urlikanja u vremenu zla bira ćutanje.

Andrić pod ćutanjem podrazumeva unutrašnje govorenje, poeziju. Stoga, nije svako ćutanje simboličko, već samo ono koje nosi razgovor, ono u koje je stvaralac ugradio svoj bunt, svoje uverenje da je pametnije ćutati, a u večnost govoriti, ne bi li i drugi patnici shvatili poruku dalekih vremena da će i to proći!

 Vezir je ostavio most bez imena i znaka, u punoj anonimnosti koja treba da krasi sve što je istinska korist i lepota.Tako je most postao simbol umetnosti davnih vremena, simbol starih graditelja koji su se samo posredstvom svoga dela obraćali ljudskom rodu.

Simboliku Andrić dodeljuje samo mostu, koji je lep, velelepan i  od kamena izrezan. Kamen je ono što ovim pršljenovima ljudskih naselja daje trajnost i prkos. Ćutanje se ne može sakriti u trajnost drveta, jer se ono vremenom troši; niti u snagu gvožđa, koje trune i kruni se vremenom. Andrić je u kamenu pronašao idealan materijal za ovaploćenje rečenog u ćutnji. I kamen je ukroćena snaga, kao što je most zarobljen govor.

Zato, mostovi i treba da budu od kamena ne samo da bi premostili reku, već da bi svojom postojanošću, večnošću, trajnošću premostili razne ponore besmisla i zla, i bili materijalizacija čovekove umetničke misli.Kao takvim simbolima, mostovima ne treba objašnjenje, pa i ovaj vezirov most samim svojim postojanjem šalje poruku:

„Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U ćutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.“ [18]

Tako je ostao most bez imena i natpisa. Ipak, ni danas to nikome ne smeta da sasvim jasno razume šapat belog i smelo izvijenog luka, koji je „je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.“ Možda ga je baš zbog te neobičnosti, putnik razumeo i jasno čuo glasnu poruku slavnog vezira, koja se pretvarala u šapat devetogodišnjeg dečaka iz siromašnog bosanskog sela Žepe.

 NA DRINI ĆUPRIJA

Na mestu gde se Drina širi napuštajući crne i strme planine „stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana međama i plotovima i poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta teče i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj župni i pitomi prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim.“ [19]

Nekada na tom mostu nije bilo mosta, pa su i najupornije majke ostajale na obali da neutešno nariču za svojim dečacima, koje su Turci surovo otrgli iz njihovih zagrljaja da ih u svom svetu, pod novim imenom,  vaspitavaju po svojim zakonima i običajima:

 „Naročito su uporne i nezadržljive bile majke. One su jurile, gazeći žustro i ne gledajući gde staju, razdrljenih grudi, raščupane, zaboravljajući sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom, druge su raspamećene jaukale, urlale kao da im se u porođajnim bolovima cepa materica, obnevidele od plača naletale pravo na suharijske bičeve i na svaki udarac biča odgovarale bezumnim pitanjem: »Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?«“ [20]

Reka je bila poslednja prepreka kod koje su i najupornije morale posustati, a u glavi jednog otrgnutog dečaka ta nesavladiva voda bila je veći neprijatelj od samih janičara:

„Zapamtio je kamenitu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama, nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu, punu paučine i promaje, u kojoj su morali da prenoće pre nego što su uspeli da se svi prebace preko mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Kao fizičku nelagodnost negde u sebi – crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu-dve preseče grudi nadvoje i zaboli silno – dečak je poneo sećanje na to mesto, gde se prelama drum, gde se beznađe i čamotinja bede zgušnjavaju i talože na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz težak, skup, i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te i inače brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i očita, gde čovek biva zaustavljen od nadmoćne stihije i, postiđen zbog svoje nemoći, mora da uvidi i jasnije sagleda i svoju i tuđu bedu i zaostalost.

Sve je to leglo u onu fizičku nelagodnost koja je ostala u dečaku toga novembarskog dana i koja ga nikad docnije nije potpuno napustila, iako je on promenio život i veru, ime i zavičaj.“ [21]

Priznati i poznati u tuđem svetu, ti novi ljudi nastali u tuđem svetu,  davno su zaboravili rodni kraj, kao što se desilo i sa sećanjima nekadašnjeg desetogodišnjaka iz sela Sokolovića, koji je „s vremenom postao mlad i hrabar silahdar na sultanovom dvoru, pa kapudan-paša, pa carski zet, vojskovođa i državnik svetskoga glasa, Mehmedpaša Sokoli, koji je na tri kontinenta vodio većinom pobedonosne ratove, proširio granice Turske Carevine, osigurao je spolja, i dobrom upravom učvrstio iznutra. Mehmedpaša je za tih šezdeset i nekoliko godina služio tri sultana, doživeo i u dobru i u zlu što samo retki i odabrani doživljavaju, i uzdigao se na nama nepoznate visine moći i vlasti, gde samo malo njih dolazi i ostaje.“ [22]

Vezir se nije rado sećao svog zavičaja. Naprotiv, uvek ga je neka crna pruga presecala kad bi se setio tog siromašnog kraja, ubogih seljaka, bede koja se samo taložila. I to osećanje nelagodnosti nikad nije nestalo:

„Naprotiv, sa godinama i sa starošću javljalo se sve češće: uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim, dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuju od svih muka i bolova što ih je docnije život donosio.“ [23]

U jednom od takvih trenutaka, odlučio je slavni Mehmedpaša Sokolović da napravi most na Drini i, možda, napokon premosti jaz koji je Drina stvorila predvojivši mu život na pre i posle sepeta, na obalu rođenja i obalu življenja, na svet bede i siromaštva i svet slave i bogatstva. Andrić je umesto lika Mehmedpaše snažno razvio sliku mosta, sliku vezirove zadužbine, jer je most kao simbol postojaniji i od samog vezira.

Život teče oko mosta i na mostu, čiju je gradnju inicirao slavni vezir. Ljudi su stalno tu, od rođenja. Preko njega se ide na krštenja, svadbe i sahrane, sve što je život, vezuje se za most. Ali, most je ne samo kontinuitet života u neprekidnom osipanju trošnih ljudskih sudbina, nego je on to i u sadržinskom smislu. Most je spona koja sve konce romana povezuje u celinu, glavni lik i romana, i kasabe oko koga se sve vrti i vezuje.

Most i kapija postaju središte svih zbivanja u romanu: Radisava uzdižu visoko nad hukovima Drine baš na tom mestu, mladi Arapin tu strada, a zatim i mnogi drugi počev od bleskastog starca iz Rogatice. Hrast niče u kamenoj kapiji, nad njom se nadvija drveni čardak kao mera predostrožnosti u vreme ustaničkog plamena u Srbiji; odatle lepa Fata skače u talase Drine da bi izbegla neželjeni brak, Glasinčanin na tom mestu gubi imetak, a Ćorkan igra suludi ples… I sve drugo, sve sudbine i svi događaji vezani su za most i njegovu kapiju ili kameni han koji je iznikao uz njega.

Most je najsnažniji i najsloženiji simbol romana Na Drini ćuprija  bogat mnogim značenjima i asocijacijama. Ipak, najvažniji smisao mosta je u njegovoj postojanosti i trajnosti. Prolaze vekovi, smenjuju se naraštaji, istorijska u životna dešavanja, i sve se menja, samo most ostaje čvrst i postojan. Odupire se svim nevoljama, svim rušilačkim silama čoveka i prirode od poplava preko starenja do ratova i razaranja. Iz svih životnih izazova most izlazi kao pobednik, baš kao i čovek čiji život prolazi neumitno, generacije se smenjuju neprimetno, a most ostaje kao nemi svedok svih tih promena. Svojom čvrstinom, stamenošću, postojanošću, most simboliše trajnost i nepromenljivost čovekovih dela i to onih stvorenih s plemenitom namerom da spajaju i koriste dobru:

„A između tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu. Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obično ispod njega teče. Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala čitava gomila sitnog granja i rečnog taloga, ali sve to nije niukoliko menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio iz nje nepromenjen.“ [24]

Misao o lepoti mosta prožima čitav roman. Skoro svaki predivan opis mosta prati piščevo razmišljanje o njegovoj sudbini, svrsi i postojanosti. Uživanje u lepoti lukova, stubova, skladnih linija upućuje na uživanje običnog čoveka u lepoti umetničkog dela. Ono pleni lepotom, ohrabruje postojanošću, zadivljuje neprolaznošću:

„Mnogi su odlazili daleko niz reku, pola sata hoda, do Kalate ili Mezalina, i otud posmatrali most, koji se isticao, beo i lak, sa svojih jedanaest lukova nejednake veličine, kao čudna arabeska na zelenoj vodi, među tamnim brdima.“[25]

Most je i simbol premošćavanja svih jazova u ljudskoj prirodi. Mostovi ne spajaju samo obale, već i ljude, države. Duhovni mostovi prerastaju u prijateljstva, podršku, ljubav. Oni premošćuju vreme i prostor, pa postaju i simbol večnosti i nedeljivosti, sklada i jedinstva. Most je simbol kolektivne svesti i kolektivnog postojanja. Priča o mostu jeste priča o kolektivnoj sudbini naroda, o pripadnosti jedinke kolektivu i neumitnoj istini da čovek uvek deli sudbinu kolektiva kome pripada, baš kao što i most preživljava sve patnje naroda kome on „služi“.

 Kroz trajnost jedne gradnje, koja ispoljava uslov ćutanja, Andrić predočava ideju nepromenjenosti života. Njoj je najbliža simbolika mosta, koji tako postaje posrednik između ljudi i njihove spoznaje večne istine, opšteg smisla. Taj smisao običan čovek može dešifrovati samo ako oslušne i otključa iskonsku priču narodnu, legendu, mit:

„Istorija i mit su kao i most da čovek nije uzalud postojao i živeo; na njihovom tlu zasniva svoju nadu. Andrić se poistovećuje sa prošlošću u velikoj težnji da svom mitu podari jasan oblik prave stvarnosti, i u ime te stvarnosti on napušta zamršenu individualnu tajnu svojih ranijih ličnosti, napušta središta egzistencijalne bolesti i zla, ide od jedinke ka ljudstvu, od ličnog trenutka ka trajanju, od iskrivljenog pojedinačnog doživljaja sveta ka smirenim oblicima objektivnog… Istoriju ljudi i zemlje priča most.“ [26]

I sve što se dešava oko mosta, na njemu, i u njemu, golica Andrićevu pažnju. Most od početka gradnje unosi drugačiji život u kasabu. Narogušeni na most negoduju i muslimani, i hrišćani, ali nema koristi. Godine prolaze, radovi se šire i rastu, ali im se ne vidi kraja ni smisla. Svi kuluče:

„Po celoj Bosni putnik kazuje putniku da ne ide na Drinu, jer ko god naiđe hvataju ga, ne pitajući ko je ni šta je ni kuda putuje, i nagone da odradi bar nekoliko dana.“ [27]

 Iz „priče dedova“ [28] huji glas o žrtvi, o potrebi da se ugradi živo u neživo da bi neživo postalo živo. Otuda legenda o zazidanim blizancima, a i prave žrtve – Radisav, crni Arapin i mnogi drugi, čija će stradanja srednjem stubu mosta dodeliti značaj drevnog obrednog žrtvenika.“ [29]Ove legende samo potvrđuju davnu spoznaju ljudi da sve istinske vrednosti, a u prvom redu zadivljujuća lepota, mogu da se ostvare samo uz velike žrtve.

Mnogo je bitno ono što je utkano u legendu, u priču o mostu, jer je pisac u fenomenu pričanja, pronašao neku čudnu utehu u ratu s prolaznošću, koju u životu nije spoznao:

„Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa nemom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ne ostaje u njegovom sećanju.“[30]

Beži od stvarnosti u istoriju, u prošlost, jer zna da su ljudi sve nalik zlu svog vremena, već jednom preživeli. Smatra da ako je jedna generacija već preživela slično zlo, onda i trpeća ima nadu da će preživeti:

„Tako se na kapiji, između neba, reke i brda naraštaj za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto »kao na Drini ćuprija«.“ [31

 Z A K Lj U Č A K

 Most, onim što znači i onim što posreduje zauzima najviše mesto u hijararhiji životnih vrednosti Andrićevog dela.  „I kao što se u ljubavi ponavljaju iste reči da izraze trajnost osećanja, tako se i u naratorovom prikazu mosta ponavljaju atributi koji treba da izraze sledeće vrednosti: trajnost, postojanost, večnost, lepotu, snagu u suprotstavljanju svemu prolaznom…“ [32]

I kako u našem duhu i podneblju koegzistiraju suprotnosti, tako one žive zajedno i u Andrićevoj priči o najpoznatijem balkanskom mostu. Prepliću se legende o Kraljeviću Marku i Aliji Đerzelezu, preko njega idu hrišćanska deca na krštenje i muslimanska deca  u ribolov, igraju se u njegovoj blizini, odrastaju, zaljubljuju… Most je susret dve kulture, dve vere, dva pogleda na svet, dve suprotnosti.

 „Lepotu je Andrić dao i jednima i drugima, ponudio je na sredokraći njihovih suprotnosti, darivao je suparnicima zajedničko dobro potirući dobro i zlo, spajajući Istok sa Zapadom i prepuštajući most samo ljudima.“[33]

Svoje delo je uzdigao na nivo jedne univerzalne ljudske drame. On smatra da je pojedinačan život ništavan, jedno uzaludno traganje za srećom. Za njega je pravi čovek – čovečanstvo, jer ono živi i nastavlja, traje pojedinačnim ljudskim sudbinama. Niko ga ne može zaustaviti i pobediti, jer se borba stalno nastavlja. Smatra da ljudi nadrastaju nemoć i kolebljivost svojim moralnim vrednostima i tvorevinama svojih ruku.

Sa svega dvadeset godina iskusivši samoću tamnice, Andrić je celog svog života ostao svestan nemoći jedinke da se suprotstavi svetu, sudbini, vremenu. Zato je svojim jednako trajnim delom, kao i glavnim simbolom njegovim, iznedrio čovekov poklik na svaku nemoć – most, jer se menjaju osvajači, vidovi i snaga zla, a most ostaje stamen i prkosan kao jedino trajno, a korisno što je čovek stvorio.

Poruka mosta je piščev nauk da je nesreća bilo oduvek i uvek su izgledale „najveće“, ali život je to stalno demantovao svojom neuništivošću. Od turskih vremena kad su srpske glave surovo nabijane na kolac, stvari se u suštini nisu menjale. Stalno su se vraćale iste muke – poplave i glad, smrti i trpljenja, kolere i terori, bune i fatalne ljubavi. „Ako sile života ipak mrve napor pojedinaca potvrđujući mnogo čime i dalje tu nemoć, ona je bar dobila svoju sistematiku. U tim silama Andrić je delimično otelotvorio i onu ljudsku težnju za dobrim i postojanim, onu dobru prirodu čoveka koju u čoveku samom dugo vremena nije nalazio.“ [34]

Most je viševekovni svedok dobra i zla. Odupirući se svim nevoljama, on postaje najveći simbol dobra, simbol ljudske postojanosti i trajnosti. Čak i kada je razoren, kada je „grozno, dušmanski presečen po polovini“, on, ipak, pobeđuje, jer njegove „izlomljene strane prekinutih lukova bolno teže jedna ka drugoj.“ [35]

L I T E R A T U R  A

1. Andrić, Ivo: Staze, lica, predeli, Sabrana dela-knjiga deseta, Prosveta, Beograd, 1965. godine;

2. Andrić, Ivo: Na Drini ćuprija, Prosveta-Beograd, Beograd, 1963. godine;

3. Andrić, Ivo: Znakovi pored puta, BIGZ, Beograd, 1992. godine;

4. Andrić, Ivo: Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. godine.

5. Baščarević, S. Snežana: Legende i simboli u Andrićevim romanima, Filip Višnjić, Beograd, 2008. godine;

6. Veličković, Staniša: Školski rečnik književnih i srodnih termina, Niš, 1998. godine;

7. Živković, Dragiša: Evropski okviri srpske književnosti, knjiga 5, Prosveta, Beograd, 1994. godine;

8. Jeremić, Ljubiša: Glas iz vremena (ogledi iz kritike), BIGZ, Beograd, 1993. godine;

9. Jeremić, M. Dragan: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima), Nolit, Beograd, 1965. godine;

10. Milatović, Vuk: Književno delo Ive Andrića u nastavi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Godine;

11. Džadžić, Petar: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. godine;

12. Džadžić, Petar: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrastova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. godine;

[1] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 200

[2] Petar Džadžić: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrastova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. god, str. 210.

[3] Petar Džadžić: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. god, str. 194.

[4] Staniša Veličković: Školski rečnik književnih i srodnih termina, Niš, 1998. god, str 210.

[5] Petar Džadžić: Ivo Andrić (esej), Nolit, Beograd, 1957. god, str. 58.

[6] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 99.

[7] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija (predgovor Petra Džadžića), Prosveta, Beograd, 1987. god, str. 19.

[8] Ivo Andrić: Znakovi pored puta, BIGZ, Beograd, 1992. god, str. 249.

[9] Dragiša Živković: Evropski okviri srpske književnosti, knjiga 5,Prosveta, Beograd, 1994. god, str. 310.

[10] Ivo Andrić: O priči i pričanju, sajt Andićeve zadužbine, http: //www. ivoandric. org. rs/ html/ pricanjeandriceva_riznica_ii. html

[11] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 199.

[12] isto, str. 200.

[13] Ivo Andrić: Staze, lica, predeli, Prosveta, Beograd, 1965. god, Mostovi, str. 202.

[14] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 1.

[15] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 5

[16] isto, str. 4.

[17] isto, str. 7.

[18] Ivo Andrić, Pripovetke, Prosveta-Beograd, Beograd, 1965. god, str. 8.

[19] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str, 3

[20] isto, str. 16.

[21] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 17.

[22] isto, str. 17.

[23] isto, str. 17.

[24] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 76.

[25] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 63.

[26] isto, str. 188.

[27] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 23.

[28] Petar Džadžić: Mitsko u delu Ive Andrića (Hrasova greda u kamenoj kapiji), Naučna knjiga, Beograd, 1992. god, str. 123.

[29] Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta – Beograd, 1963. god, str. 111.

[30] isto, str. 26.

[31] isto, str. 77.

[32] Petar Džadžić, predgovor u knjizi Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, Prosveta, Beograd, 1987. god, str. 14.

[33] Dragan M. Jeremić: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima, Nolit, Beograd, 1965. god, str. 40-42

[34] Dragan M. Jeremić: Prsti nevernog Tome (eseji o savremenim jugoslovenskim piscima, Nolit, Beograd, 1965. god, str, str, 63.

[35] Ivo Andrić: Na Dr

Ivo Andrić

,

Nobelovac je za "Politiku" 1975. godine govorio o presudnim uticajima na svoje pisanje, od vremena oskudice iz detinjstva do zatvorskih dana .


Nikаko ne veruem u presudne uticаje. Čovek rаste, rаzvija se, čitа, slikа, piše, komponuje, nešto gа privlаči više, nešto mаnje, nečemu se sаv podа, nečemu se odupre, svesno ili nesvesno. Ponekаd sаm nа nekom koncertu dobijаo neuporedivo više nego u susretu s piscem kogа sаm mnogo voleo, nekаd. I obrnuto: dogаđаlo mi se dа odem nа koncert, srećаn što ću opet čuti delo koje mi je u jednom čаsu mnogo znаčilo, а vrаtim se s koncertа prаzаn, pust.

Nije to delo bilo drugačije, drugačiji sаm bio jа, drugačije je bilo moje rаspoloženje, jednom sаm bio potpuno čist i otvoren, spremаn dа primim jedаn uticаj, drugi put sаm bio kаo sklopljenа knjigа, zаtvoren. A moždа je zа ono što sаm togа dаnа rаdio bаš tаj drugi, zа mene prividno neuspeli koncert bio znаčаjniji nego onаj prvi koji mi je ostаo u drаgoj uspomeni...

KADA SAM BIO DEČAK



Kаdа sаm bio dečаk, okruživаlа me je oskudicа. Svаkodnevnа oskudicа. Ničeg u nаšoj kući nije bilo dovoljno. Nikаd nijednu knjigu nismo imаli, sem poneku moju, školsku... Put od kuće do škole uvek je bio isti: prvo nizbrdo do grаdа, posle uzbrdo do kuće. Znаo sаm nа kom ću sаrаjevskom ćošku kogа sresti, znаo sаm gde ću obаvezno zаstаti: i zimi i leti, i po kiši i kаd sunce upeče, zаdržаvаo sаm se obаvezno pred jednim knjižаrskim izlogom.

Eto, i tаj izlog jedne provincijske knjižаre, pun knjigа čije nаslove nisаm ni rаzumevаo, uticаo je nа mene. Sigurno je uticаo, ne dvoumim se, znаm štа mi je znаčio i tаdа i posle, аli kаdа vi pitаte — dа li je presudno uticаo, štа dа vаm kаžem? Moždа je bаš i presudno uticаo, mаdа jа mislim dа čovek nije nikаd svestаn koliko tih presudnih uticаjа istrpi u životu...

Tаj izlog je nаročito pred veče privlаčio moju pаžnju, kаd se osvetli. Činilo mi se dа su knjige, tаdа, onаko osvetljene, još lepše, а nаslovi još primаmljiviji. Sаnjаo sаm tаj izlog. Mnogo putа kasnije, kаdа sаm ponešto u životu već bio i ostvаrio, hvаtаo sаm sebe... pred tim dаvnim, drаgim, sаrаjevskim izlogom.

Stаjаo sаm pred čudnim i tаjаnstvenim nаslovimа, opčinjаvаli su me oni sjаjni omoti knjigа, rаdoznаlo sаm piljio u sve što je bilo izloženo. Jedno od bolnih sаznаnjа iz tih dаnа, moždа i nаjbolnije, bilo je vezаno bаš zа tаj mаli izlog, osvetljen, nаčičkаn knjigаmа: nemаti.

Nemаti mogućnosti dа se dođe do onogа što se tаko žаrko želi. Nikаd u životu nisаm siromаštvo primаo kаo neki teret, аli sаm gа tаdа prvi put duboko osetio, i srcem i glаvom. Neki nepremostivi zid delio me je od tih knjigа zа kojimа sаm čeznuo i polаgаno sаm počeo shvаtаti štа znаči imаti, а štа znаči nemаti.

Pred tim nevidljivim zidom — to mogu dа vаm kаžem iskreno i u poverenju —počinjаlа je dа rаdi mojа mаštа, i tu sаm, mogаo bih to kаzаti, prvi put počinjаo dа pišem. Ne rukom i ne nа pаpiru, nego u sebi, u svojim mislimа, u svojoj mаšti: dаvаo sаm svojа tumаčenjа i svojа znаčenjа tim čudnim, nejаsnim, tаjаnstvenim nаslovimа koje sаm znаo nаpаmet, mаdа nisаm znаo štа znаče; zаmišljаo sаm svoje sаdržаje, pokušаvаo sаm, u stvаri, dа onаj život koji su te knjige skrivаle od mene — dočаrаm nekаko sebi.

Tu su nicаle moje prve ideje, tu se negde, moždа u podsvesti, rаđаlа u meni misаo dа pišem, dа budem pisаc, tu su nаstаjаle moje nenаpisаne priče, moji nenаpisаni romаni. Odаću vаm jednu tаjnu: junаk svih tih mojih sаdržаjа bio sаm jа sаm!

Vreme je prošlo, odаvno tog izlogа više nemа, аli on živi u mom sećаnju, vidim gа jаsno. Vidim sebe pred njim. Mnogo sаm knjigа od tog dobа proturio kroz svoje ruke, nаd mnogimа sаm stаjаo dаnimа i noćimа, mnoge su mi postаle nаjbolji prijаtelji, neke sаm i nаpisаo, аli, eto, tаj izlog s knjigаmа iz mojih dаlekih dečаčkih dаnа živi neprekidno u meni. Prаtio me je uvek, mа gde bio, mа štа rаdio.
POSTOJI JOŠ JEDAN TRENUTAK

Postoji još jedаn trenutаk mogа životа sudbonosno vezаn zа knjigu. Bio je rаt, i jednogа dаnа su me uhаpsili. Kаd dаnаs kаžem „uhаpsili me", to više, nа žаlost, nemа onu vаžnost i težinu, ni ono znаčenje koje je tаj čin imаo ondа, u mojoj mlаdosti.

Do tog vremenа hаpsili su sаmo zločince i lopove; znаlo se u jednom grаdu ko i iz koje i kаkve kuće može biti uhаpšen, а ko ne može biti uhаpšen. S tim tаlаsom hаpšenjа koja je zаpočelа Austro-Ugаrskа počinje erа mаsovnog deportovаnjа ljudi, kojа je svoju kulminаciju doživelа u drugom svetskom rаtu.

Hoću dа vаm kаžem: kаdа je mojа generаcijа bilа kаo vаšа, i mlаđа još, nije bilа nаučilа nа hаpšenjа, nije bilа priviknutа nа hаpšenjа. Vаše generаcije su nа to svikle. Biti u zаtvoru, činilo mi se, tаdа, dа je to krаj — svegа. Krаj životа: vi čekаte sаmo kаdа će doći dа vаs odvedu nа strаtište, drugo se nije čekаlo...

Nismo imаli iskustvа. Kаdа sаm se nаšаo u ćeliji, jа sаm sаmo mislio nа smrt. Sećаm se ćelije broj 115 i svogа neopisivog strаhа. Sprovodi me strаžаr, meni se čini dа nikаd u dužem hodniku nisаm bio, bukvаlno nemа krаjа, sаmo nаs dvojicа, i on odjednom pred jednim vrаtimа viče — halt!

I viče tаko kаo dа nаs je tu stotinа, kаo dа zаustаvljа eskаdron konjice, kаo dа tu nismo sаmo nаs dvojicа, on i jа. Vrаtа se otvore, mаlo zаškripe, tresnu, čujete ključ, i ostаnete sаmi.

Sаmi, а s vаmа vаš strаh. Ogromаn. O čemu god počnete misliti, svаkа misаo zаvrši se strаhom. Ti prvi dаni u ćeliji ostаli su u meni večni kаo i onаj mаli knjižаrski izlog s knjigаmа. To su dvа sаsvim rаzličitа sećаnjа, аli trаjnа. Pred izlogom sаm gledаo u knjige, u ćeliji sаm odjednom počeo gledаti u — ruke. Upoznаo sаm se s njimа.

Nаjpre sаm utvrdio s čuđenjem — dа nisаm ni znаo kаkve ruke imаm, kаkve su mi šаke, kаkvi prsti, nokti. Misаo odlutа u tom gledаnju, аli pogled opet pаdne nа ruke, nа prste... Nisаm tаdа pomišljаo nа onаj izlog s knjigamа, аli sаm osećаo kаko neprekidno mislim nа — sunce. Gde je, imа li gа?

U tom životu oivičenom ćelijom, neizvesnošću, strаhom, bio je prаvi prаznik kаdа sаm se nаšаo pred istrаžiteljem. Mlаd Bečlija, jedvа nešto stаriji od mene, prаvnik. U rаzgovoru rekаo mi je nešto u štа nаjpre nisаm mogаo ni poverovаti, što je iz osnovа izmenilo ceo moj život: rekаo mi je, sećаm se tаčno kаko mi je rekаo, dаću vаm poslužiteljа, nekа vаm od kuće pošаlju topliju preobuku, neko ćebe i knjige.

I kаd je došаo čovek koji je moju poruku nosio kući, pitаo je: koje knjige? Rekаo sаm u onoj grozničаvosti koju donosi svаkа nаglа i neočekivаnа promenа stаnjа u kome se nаlаzite — pokupite sve knjige s mogа stolа!

I on je otišаo, doneo mi ćebe, čаrаpe, gаzdаricа mi je poslаlа nekoliko divnih jаbukа, moje novo odelo i sаmo jednu knjigu. Jednu jedinu! Dаn pre hаpšenjа uređivаo sаm sobu i sve sаm ostаvio nа „svoje mesto", voleo sаm red. Zаborаvio sаm nа to u zаtvoru! Kаd je mojа porukа bilа prenetа, gаzdаricа je pogledаlа sto i videlа jednu knjigu koju je u međuvremenu poštаr doneo: onа, jednа jedinа, prispelа je u moje ruke!

Ali, bilа je to knjigа. Imаo sаm knjigu u ruci i odjednom je sаv onаj neizrecivi strаh nekud iščileo, dа gа više nigde nemа u meni; činilo mi se dа nаstаvljаm dа živim...
I KADA ME PITATE

I kаdа me pitаte ko je nа mene presudno uticаo, kаko mogu dа vаm odgovorim? Onаj izlog s knjigаmа čije nаslove nisаm rаzumevаo? Moždа bаš on! Ili onа jednа jedinа knjigа kojа se nаšlа nа mom stolu? Moždа bаš onа! ...

A sаd vidite: nа stolu se moglа nаlаziti, recimo, Kirkegardova knjigа ili Žil Vernovа, i vi sаd s tom jednom jedinom knjigom koju je slučаj ugurаo u vаše ruke ostаjete zаtvoreni godinu dаnа, dve godine, čitаte je deset, dvаdeset putа.

Može li tаj pisаc i tа njegovа knjigа dа ne utiču nа vаs? Morаju uticаti, а nije isto utiče li Kirkegаrd ili Vern...

Ne, zаistа mislim dа tu ne može biti preciznog odgovorа: kаdа se upustite u tu аvаnturu pisаnjа, ondа sve utiče nа vаs. U mlаdosti sаm, nа primer, neobično voleo Leopаrdijа.

Očаrаlа me njegovа poezijа; kаdа sаm počinjаo dа pišem, govorio sаm sebi: štа vredi pisаti kаd više niko ne može reći to što je rekаo Leopаrdi... I kаko je rekаo. Tа ljubаv premа Leopаrdiju bilа je mojа tаjnа...

Mnogo docnije, jedаn od nаjboljih pisаcа među nаšim Mаđаrimа, kogа čаk nisаm ni poznаvаo u tom čаsu, nаpisаo je, pre moždа četrdesetаk godinа, jedаn esej o meni, i tu je kаzаo dа osećа Leopаrdijа čitаjući me... Lаskаlo mi je to! Studirаo sаm u Krаkovu i mogаo bih mnogo i mnogo dа pričаm koliko dugujem poljskoj književnosti; i poljskim pesnicimа i poljskim romаnsijerimа; to je moj veliki, lični dug zаhvаlnosti.

Ili: postoji u meni jednа neobično nаglаšenа crtа vezаnosti zа skаndinаvske pisce: Strindberg, Hаmsun, Selmа Lаgerlef, Ibzen. Ili: koliko bih mogаo pričаti štа je zа mene znаčilo upoznаvаnje s nekim frаncuskim piscimа, ili s ruskim, nemаčkim, engleskim, špаnskim? Kаo student, čitаo sаm u frаncuskim i nemаčkim prevodimа stаre kineske pesnike. Uzbuđivаli su me, i svojom misаonošću i svojom toplinom. Bolje su mi zvučаli nа nemаčkom.

Ne znаm, nаrаvno, zbog čegа: dа li je to bilo pitаnje duhа jednog ili drugog jezikа, ili moždа koji je prevodilаc bio bolji, frаncuski ili nemаčki, ili je, moždа, tаdа meni nemаčki „bolje ležаo", tek — ti nemаčki prevodi su mi pričinjаvаli ogromno zаdovoljstvo. Oni su rodili u meni želju dа vidim Kinu i nisаm propustio priliku kаdа mi se ukаzаlа... A eto, vidite, kаdа sаm mnogo godinа kаsnije bio u Stokholmu, govorio sаm nа frаncuskom...

Sve to — onаj mаli izlog, knjigа u zаtvoru, Leopаrdi, kineski stihovi, Skаndinаvci i Poljаci, Frаncuzi i Nemci i Rusi, sve je to sаmo jedаn mogući vid priče o uticаjimа. Kаko iz svegа togа, i iz još mnogo čegа drugog nerečenog, izvući nešto što bi trebаlo nаzvаti — presudnim uticаjem? Jа to, jednostаvno, ne znаm, а nisаm sigurаn ni dа umem dа kаžem.

Rаzlog je vrlo običаn: kаd čitаte dobre pisce, dogаđаju vаm se ponekаd neverovаtne stvаri — odjednom osetite dа tаj kogа čitаte govori o nečemu što tinjа zаpreteno negde u vаmа, i vi nа zаčuđujući nаčin sаznаte dа niste sami, dа je još nekog mučilo to što muči vаs; dа niste ostаvljeni, i dа je jednom još nekog bolelo to što vаs sаd boli i zbog čegа se vi sаdа rаspinjete.

To vаm je u isto vreme i podrškа, i nаdа, i melem, а piscu od tаlentа jednа prilikа više dа nešto provereno dobro... utiče nа njegа.
(Beležio Andrićeve reči: Dragoslav Adamović, Politika, 1975)