Iz Ogledala druge žene , Lis Irigarej

"Dame i Gospodo, ... Problem ženskosti vas zaokuplja jer ste muškarci. Žene koje su među vama, ovo pitanje ne postavljaju jer i sâme predstavljaju enigmu o kojoj mi govorimo¹."
            Radilo bi se, dakle, o tome da vi, muškarci, govorite između sebe, između muškaraca, o ženi koja ne može biti zainteresovana da sluša ili da proizvodi diskurs koji se tiče enigme, logogrifa, koji ona [žena] za vas predstavlja. Tajna koja je žena, sačinjavaće dakle, cilj,
predmet i ulog muškog diskursa, rasprave među muškarcima koji je neće dovoditi u pitanje, niti će se nje ticati. O kojoj ona [žena], u krajnjoj liniji, ništa ne bi morala ni znati.
            "Susrevši ljudsko biće" – kaže on, kažu oni, pre svega – "odmah vidite da li je muškarac ili žena. To je čak prva stvar koja vam pada u oči dok ga gledate i navikli ste da pravite tu razliku s izuzetnom sigurnošću". Kako? To se podrazumeva i ne čini se da među vama treba da prođe kao nešto upadljivo. Dakle, o toj izuzetnoj sigurnosti, koja vas sprečava da se na prvi pogled prevarite o polu osobe s kojom biste se mogli susresti, naprosto se ćuti. Izgleda da je važno da ste vi čvrsto uvereni, bez bilo kakvog mogućeg kolebanja, da ne možete napraviti grešku, da na tom mestu nema moguće dvojbe. Da vas kultura (?) uverava, razuverava – ili vas je uveravala, razuveravala – o jednoj nepogrešivoj diskriminaciji.
            "Ali, za razliku od vas, nauka anatomije je sigurna samo u jednoj tački. Ono što je muško, podučava nas ona, predstavlja muški seksualni element, spermatozoid i njegov sadržaj; žensko je jajna ćelija i organizam koji je pohranjuje. Pojedini organi, koji služe isključivo za seksualne funkcije, oblikuju se u svakom od ova dva pola i verovatno predstavljaju dva različita modaliteta jedinstvene sklonosti". Koje? Trebalo bi stoga zaključiti da, do ovog trenutka, ono što se definiše kao specifično za svaki pol i kao zajednička sklonost za oba pola, pokreće samo jedan reproduktivno-produktivni proces. I da u zavisnosti od načina učešća u toj ekonomiji mi sa sigurnošću određujemo ko je muško i ko je žensko. Takozvana naučna objektivnost se izjašnjava o tome kroz mikroskop, posmatrajući razliku između ćelija zametaka. Osim, ako pored toga ne prepoznaje i (anatomsko-fiziološku) očiglednost učinka parenja. Sve ostalo joj, istinu govoreći, deluje kao isuviše neodređeno da bi se upustila – kao što to vi činite – u opasno donošenje zaključaka, presude o razlici.
            Jer, naravno, "pol jeste uticao na preostale organe, na uklapanja tela i tkiva, samo što su te polne, takozvane sekundarne, osobine nestalne, promenjive". I ako vam se desi da se na njih prebrzo oslonite, ona – nauka – treba da vas o tome upozori. Uostalom, ona vas "na kraju krajeva, obaveštava o jednoj neočekivanoj i posebnoj činjenici koja seje pometnju u vašim – i njenim – osećanjima: određeni delovi muškog polnog organa, iako u zakržljalom stanju, takođe su prisutni kod žene, a suprotno važi i za ženske delove kod muškarca". Nauka, dakle, čini da vi ovu objektivnu činjenicu posmatrate kao "dokaz o dvostrukoj polnosti, o biseksualnosti [Frojdov kurziv], kao da pojedinac nije jasno ni mužjak ni ženka, već istovremeno oboje". Vi ste znači, i muškarac i žena. Muškarac, ili žena? Pa ipak – budite u to sigurni, i neka vas to razuveri – jedna od osobina uvek prevagne u odnosu na drugu. Pri svemu tome "budite uvereni da je srazmera muškosti i ženskosti značajno promenjiva od jednog do drugog pojedinca". Bilo bi uputno, znači, pokazati određeni oprez pre nego što se preuzima odgovornost za pripadnost jednom ili drugom polu. No, budimo ozbiljniji i vratimo se na naučne izvesnosti, "samo jedna vrsta polnog proizvoda – jajnik ili sperma – prisutna je u jednoj osobi". Izuzev, avaj, "u nekoliko izuzetno retkih slučajeva"...

"Izvesno je da je sve to poprilično nezgodno i bićete prinuđeni da zaključite kako se ta muškost i ta ženskost mogu pripisivati nekoj nepoznatoj osobenosti koju anatomija ne uspeva da obuhvati". Znači da se u iščekivanju otkrića jedne nepoznanice, zaustavlja i spopliće objektivnost naučnog diskursa o razlici, ako ništa drugo onoj anatomskoj, među polovima.
            "Da li će, znači, psihologija biti sposobna da razreši taj problem?" Da pripiše neku vrednost toj, tim nepoznanici(ama)? Izgleda da ste se "navikli da biseksualnost prebacujete u psihičku oblast" i da govorite, nadalje, o "ponašanjima" koja mogu biti muževnija ili ženstvenija jedne iste osobe. Ali to čineći, vašim takozvanim psihološkim diskursom vi "ukazuje na vaše poštovanje anatomije i konvencija". Drugim rečima, ta razlika nije psihološka. Uostalom, uopšteno govoreći, pojam muškosti za vas ima konotaciju aktivnosti, a pojam ženskog pasivnosti, i to "ne bez razloga". Jer je "muška polna ćelija aktivna, pokretna, ona prednjači u odnosu na žensku ćeliju, na jajnik koji je nepokretan i pasivan". I ja, Frojd, ja vam kažem da "ponašanje muških i ženskih osoba tokom polnog odnosa predstavlja preslikan odnos kakav imaju elementarni organizmi". Moj način viđenja stvari, tih "stvari", povinovaće se, dakle, propisu koji u mimetičkom poretku stvari vidi psihičko u anatomskom, gde anatomska nauka nameće "psihološka ponašanja" kao istinu svoga modela. Za vreme snošaja, muškarac i žena oponašaju odnos koji postoji između spermatozoida i jajnika: "mužjak juri za ženkom koju obrađuje, hvata je i prodire u nju". Ali, "s psihološke tačke gledišta, vi tako svodite osobenost muškosti na jedini činilac nasilnosti". Dok vam je ženskost, ja, vi, mi... ma o tome nemojmo ni govoriti! Obratno, vi ste, tim izvođenjem ili tvrđenjem, spermatozoid, u njegovoj trci za jajnikom, obogatili "zavišću".
            Ali, vratimo se na to pomalo nepovoljno određenje psihičke osobenosti muškosti. Zoologija vam – sada – ukazuje na izvestan oprez kada bespogovorno pripisujete nasilnost samo mužjaku. Podseća vas, konačno, da "su kod pojedinih životinja ženke snažnije i nasilnije od mužjaka". Setite se, na primer, kakvo je seksualno ponašanje pauka!²      Uostalom, zoologija dovodi u pitanje činjenicu da je "ležanje na jajima i briga o mladuncima" isključivo ženska funkcija. "Kod nekih viših životinjskih vrsta, mužjaci i ženke jednako brinu o mladuncima, a nekada im se i samo mužjak posvećuje". Zar bi, stoga, trebalo zaključiti da oni bolje nego vi, nego mi, razdvajaju pitanje polne razlike u odnosu na pitanje o funkciji roditeljskog staranja? I, naročito da oni upravo uočavaju razliku između ženskog i majčinskog, između ženske polnosti i majčinstva, razliku koju je "kultura" obrisala?
            Ali ovo podsećanje, ili naročito pozivanje na zoološko o ovoj tački, slabo se čuje, ili će samo izazvati novi nesporazum. Jer upravo će majka, onda "kada se radi o seksualnom životu ljudi", poslužiti kao paradigma ženskosti u raspravi koja se tiče odnosa u parovima muško/žensko i aktivno/pasivno. U stvari, nastaviće on, "nije dovoljno samo obeležavati muško ponašanje kao aktivnost i žensko ponašanje kao pasivnost, majka je, na osnovu ovih tački gledišta, aktivna u odnosu prema detetu". Primer dojenja se, istog trena izvučen kao dokaz, odmah dovodi u pitanje jer teško da možemo videti kako se "dojenje" – možda zbog svojih lingivističkih osobina (prelazni glagol, itd.), mada je to problem ako se setimo i glagola "sisati" (gde se majka nalazi u položaju objekta jedne "aktivnosti" dojenčeta, bilo da ono sisa ili da ona pušta da je ono sisa) – naprosto može svoditi na jednu aktivnost. Osim ako bi poistovetili dojenje – na to ćemo se još vratiti – na zgusnuto (?) fabrikovanje jednog proizvoda? Mleko bi bilo jedini proizvod, koji ne bismo mogli osporiti ženi – majci – i koje, štaviše, ona sama ostvaruje.

            Bilo kakvo razmišljanje o zadovoljstvu dojenja ovde se pojavljuje kao isključeno, nepoznato, zabranjeno. Što bi svakako moglo uneti i neke nijanse u takve izjave. Čini se, ipak, da je cela igra u monopolu produktivne "aktivnosti", u raspodeli "falusne" moći. Izvesno je, da je  način na koji se taj monopol najavljuje u vezi s dojenjem, sumnjiv ali možda je još problematičnije poistovećivanje ženskog s majčinskim, i tako još ne završavamo sa odmeravanjem uticaja, sa zastranjivanja i svim onim što takve stvari donose. Frojdov diskurs, naprotiv, tu se ne završava i on nastavlja s tom čudnom ginekologijom, ne ostavljajući nas lišene za poneki tabu: jedna (žena) majka aktivno doji svoje dete. 
            Sve to našu gospodu ostavlja zbunjenu pred kriterijumima polne razlike. Ali tekst ide dalje... Naizgled, bez problema, ni prekida. Pa ipak, desiće se tom prilikom, kao i u mnogim drugim prilikama – naročito kada se radi o ženi – naglo prekidanje niti njegovog zaključivanja, njegove logike. On kreće drugim putem na koji će se nesumnjivo vraćati, kao što će pohoditi i onaj prethodni, učvorujući ih, na neki način, tako da uz sva preplitanja on ipak odoleva njihovom povratku na pravolinijski diskurs i bilo koji oblik uvažavane strogosti po meri isključenja protivrečnosti. Tu govori nesvesno. I kako bi uopšte moglo drugačije biti? Naročito kada on govori o polnoj razlici.
            Tako ćete sada i čuti da "što se više udaljavate iz doslovno seksualne oblasti" – uspostavljive, znači, u regionalnu aktivnost? sektorizovane? specijalizovane? ali u odnosu na koju opštost? u odnosu na koji totalitet? na šta glavno? – sve će vam biti jasnija greška vašeg analoškog zaključivanja" (kojim se on koristio jer mu je bilo neophodno, a i dalje će ga koristiti, iako ga je, uz sve to, potkazivao odgovarajući vas da ga sami ne koristite). "Jer pojedine žene, s kojima se samo pasivno poslušni muškarci mogu slagati (?), dakle, pojedine žene mogu razviti neverovatnu aktivnost u mnogim oblastima". Ovde je veoma važan način s kojim su neki pojmovi modelizovani, radi se naime o tome da se aktivizam tih žena razvio zahvaljujući poslušnoj pokornosti muškarca. Zanimljiv je to izbor jednog primera biseksualnosti. Kako god, suštinska "aktivnost" muškarca događa se prilikom snošaja. Uostalom, sećate se da se tako nešto dešava i kod nekih životinja: "pošto je ženka snažnija i nasilnija od mužjaka, on se pokazuje kao aktivan samo prilikom samog čina seksualnog spajanja". Pa ipak, ako ste i dalje ubeđeni da se pasivnost poklapa sa ženstvenošću i aktivnost s muževnošću, "niste u pravu" i "ta koncepcija je pogrešna i nepotrebna". I šta sad?
            Prihvatimo se opet, ili, najpre, nastavimo sa strpljivim slušanjem. "Možda bismo mogli reći da u psihološkom smislu ženskost obeležava jednu sklonost ka pasivnim ciljevima, što i nije ista stvar kao i kada se govori o pasivnosti. I moguće je da kod žene postoji, na osnovu činjenice o njenoj ulozi u seksualnoj funkciji, upadljivije nastojanje prema pasivnom ponašanju i ciljevima, nastojanje koje se pojačava ili umanjuje u skladu s tim koliko je ova upadljiva osobenost, u svakom slučaju seksualnog života, više ili manje rasprostranjena ili ograničena". Znači, nakon što je razotkrivena nedoslednost suprotstavljanja aktivnog/pasivnom kako bi se objasnila muško/ženska razlika, celu stvar će spasiti napor da se u igru ubaci pojam "pasivnih ciljeva" koga je teško tumačiti. Nije reč o tome da je taj pojam neinteresantan i da ne zaslužuje duže komentare, ali o čemu bi se ovde i moglo raditi ako ne o usložnjavanju ekonomije odnosa aktivnosti/pasivnosti? U svakom od ova dva muško/ženska pola se dopušta funkcionisanje, ali u različitim, i na neki način komplementarnim "vremenima". U raspodeli "uloga" – od žene se ponovo i po svaku cenu zahteva pasivnost za vreme snošaja zarad korisnosti tokom seksualne funkcije – prepoznaje se izvesna aktivna crta, njeno strogo uređeno sledovanje u skladu sa manje-više određenom uzornom osobenošću takozvanog seksualnog života, za koji se ona priprema.
            Reproduktivna funkcija nije imenovana doslovno, ali ono što prethodi ili sledi, kao i pozivanje na druge tekstove³, jasno upućuje da se radi o toj vrsti seksualne funkcije i o njenom uzornom primeru, koji samo nju i obeležava. Ono što bi trebalo zapamtiti jeste da je muškarac taj

 stvaralac, i da se seksualna produkcija-reprodukcija odnosi samo na njegovu "aktivnost", samo na njegov "pro-jekat⁴" dok bi žena bila samo pasivno primajuće spremište njegovog proizvoda, iako je ponekad tražila, izazivala, doslovno i zahtevala – pokrećući svoje nagone u ostvarivanju pasivnih ciljeva – da on u njoj nađe mesto. Da bude matrica – zemlja, fabrika, banka – u koju će biti pohranjeno dragoceno seme kako bi klijalo, razvijalo se, cvetalo, a da žena ne može ni da mu potražuje svojinu, čak ni služnost jer je, eto, "pasivno" bila podređena reprodukciji. Ona sâma, ovlašćena je kao primateljka u (re)produkciji⁵.
            Sasvim razumemo da je teško odlučiti se o raspodeli aktivnosti i pasivnosti u okvirima ekonomije seksualne reprodukcije, ali to ne isključuje i želju za tumačenjem poziva i na upravo drugačiju (ako bismo to mogli tako reći) ekonomiju 1) kako bismo nastojali da uklonimo neodlučnost ili uklonimo neodlučivo koje jedno takvo pitanje dovodi u pitanje 2) kako bismo razrešili to pitanje u generacijskom procesu, pripisivanjem "aktivnosti" muškarcu, drugim rečima da bismo o tome odlučili uz pomoć pojmova aktivno/pasivno.
            Ovo pozivanje na "drugi" poredak, uplešće se, uostalom, na neki nepredvidivi i prilično nejasan način, u ovom trenutku u Frojdovu izjavu. Kao između zagrada i u nekom zanimljivom nalogodavnom obliku: "Pripazimo, ipak, da ne potcenimo uticaj društvene organizacije koja, i ona isto tako, nastoji da ženu dovede u pasivne situacije". Koja je to društvena organizacija, koja ima moć da ženu drži u "pasivnim situacijama", treba se pripaziti? Šta se to pod njom podrazumeva? Kako bi izgledalo nabrajanje nekih konkurentskih činilaca? Zar ne bismo mogli predvideti i takvu situaciju u kojoj jedno određuje "drugo" upravo ga/je legitimišući, doslovno, proizvodeći diskurs, ideologiju, koja ga/je određuje kao takvog/takvu? Radi se o nesumnjivo nezaobilaznom pitanju, ukoliko "društvena organizacija" nije ostavljena u neodređenosti toliko opšteg pozivanja do te mere lišenog bilo kakvog angažmana da time potpuno gubi na delotvornosti. Njegova jedina doslednost, kako se čini, bila bi u gotovo kompulsivnom podsećanju na problem koji se nameće, nastoji, ponovo postavlja, ali čije datosti izgleda kao da izmiču "govorniku" koji prepoznaje da "sve to još uvek ostaje veoma mračno". Možda, toliko zamračeno kao crni kontinent ženskosti?
            "Ne zanemarimo" – nastavlja on, ipak – "naročito trajan odnos koji postoji između ženskosti i nagonskog života. Društvena pravila – koja su to pravila? – i sâma njihova uspostavljanja – šta bi pa to značilo? – prisiljavaju ženu da odbaci – odbaci ili cenzuriše? – svoje nasilne nagone". Na neki način, ne bi trebalo da postoji bilo kakav oblik dozvoljene nasilnosti za žene. Ali, još jednom, mobilizacija toliko heterogenih argumenata "društvenih pravila" i "samo njenog ustanovljavanja", izaziva postavljanje pitanja o nametanju jednih u odnosu na predstavu nekog drugog, o interesu koji jedni imaju da bi bili podržavani, o saučesništvu u procenjivanju jednog "ženskog" ustanovljavanja. Da li bi u tome trebalo videti dokaz da takozvana društvena pravila, kao uostalom i Frojdov tekst koji u njima pronalazi oslonac, procenjuju celokupnu nasilnost u meri u kojoj je ona u igri i u muškoj homoseksualnosti? Konkurencija i rivalitet u trgovini, naročito onoj seksualnoj, mogući su samo između mužjaka. Odakle onda potiču te dvostruke zabrane o ženskoj nasilnosti? I, prema tome, žena, ako ništa drugo kršeći "društvena pravila" i njenu "ustanovljivost", formira snažna mazohistička nastojanja koja uspevaju da erotizuju rušilačka nastojanja usmerena ka "unutra". Jer, trebalo bi joj zaista pripisati neku "ulogu" u funkcionisanju para unutra/spolja koji se tu nekako ponovo podržava i prolazi kroz opoziciju aktivno/pasivno. A što se tiče tog "unutra" – naravno, njenog unutra – žena će biti navedena da bude rušiteljka jer ne postoji bilo šta drugo što bi dopustilo nasilnost niti aktivnost ka nekom drugom unutra ili nekom spolja (mogli bismo prigovoriti ponovo o postojanju "aktivnosti" dojenja no ona je negde preostala neizvesna). Ukoliko i postoji aktivnost ili nasilnost  kod žene, ona se pripisuje "muževnosti" ili je "rušiteljska". Tako je i "mazohizam suštinski ženska stvar, kao što smo to već ranije istakli". I ja (Frojd) to vam ponavljam. "Ali, znači, kada vi sretnete muškarce mazohiste (a ne bi se moglo reći da ih i nema), moraćete da se svedete na to da izjavite kako oni u svom karakteru izražavaju izrazito ženske strane?" To deluje prilično sputavajuće, prekida se razvijanje argumenta, podvlači se crta i zaključuje:
            "Eto, spremni smo da priznamo da nam sâma psihoanaliza ne daje tajni ključ ženskosti". Ko je mogao da razume takav sled događaja izuzev onoga koji u tome oseća višak zadovoljstva? Otuda mu i potiče moć koju ne bismo mogli tako lako izdržati. Jer, u stvari, pošto je biseksualnost prihvatljiva, zašto bi se prebrzo svodilo sve što ona podrazumeva, a naročito muški mazohizam? Misterija – histerija – se ne dotiče možda samo ženskosti, uključujući tu i predavanje o ûlogu, koji ona predstavlja. Zašto joj je, uostalom, potrebno obezbediti tu isključivost? Kao da, kako bi argumentacija bila moguća, "muška seksualnost", barem ona, mora da se nametne kao jasno definisana, odredljiva, doslovno primenjiva.
            Znači, psihologija nam ne pruža ključ tajne ženskosti, mračne komore, sefa, crne zemlje, koji se mogu podvrći njenim istraživanjima. "Nesumnjivo je da će nam svetlost doći odnekud drugde". (Pa i ne možemo tako lako odustati nakon toliko ulaganja o/oko preovladavajuće metaforične tačke te fotologike). Ona će, međutim, izbiti "tek nakon što smo naučili kako se pravi razlika između dva pola živih bića, procesa o kome mi ništa ne znamo". Budite uvereni da će tu još biti puno posla. Ali, poslušajte i to da ste ipak ponovo vraćeni u nauku kako biste saznali "tajnu ženskosti".
            Trebalo bi jedino da ovaj iskaz tumačite tako da označavajući razlikovanje dva pola, vi jasno uočite ono što se dešava i s jednim i s drugim od dva pojma razlike, koji bi među njima on mogao biti, ili konačno, da kao promenjivi faktor zamislite jednu primedbu o seksualnosti – ali koju? – u svom sopstvenom procesu. Drugim rečima, kako bi se desila ili izgovorila svetlost o (takozvanoj) ženskoj seksualnosti, jedna razlika o kojoj nećemo voditi računa – valjda zbog toga što je teško predstavljiva – oduvek je funkcionisala a mi ćemo izdvojiti jedan od njena dva pojma – ali izdvojiti u odnosu na šta? – i to pojam ustanovljen "u osnovi" iz koje će iznići razlikovanje dozvolivši da drugo ugleda dan. Isto sâmo-izgrađujuće ja – više ili manje? – proizvešće drugo čija će funkcija u razlikovanju biti zanemarena, zaboravljena. Ili će naprosto biti prenesena u neku ekstrapolaciju, beskonačno nabrajajući neka od velikih slova: Seksualnosti, Razlike, Falusa, itd. Do današnjeg dana, stoga, ništa nije jasno bilo artikulisano izuzev istorije (o) praks(i)e "muške seksualnosti" u odnosu prema Seksualnosti.
            "Pa ipak je dvojnost polova iznenađujuća osobenost organskog života, osobenost s kojom se on jasno razlikuje u odnosu na neživu prirodu". Ne radi li se ovde o tako srezanoj razlici zarad potreba argumentacije? Pošto se heterogenost tako svodi na seksualnu praksu, zar time nećemo prisustvovati obogaćivanju razlika, nagonskoj potrebi za razlikovanjem, kako bi zadržali zadovoljstvo ili strah pred ravnodušnošću, ako ništa drugo barem u umetnosti ili nauci dijalektike?
            Uz sve to "pojedinci koje odlikuje ženskost, na osnovu same činjenice o postojanju ženskih polnih organa, za nas – za nas muškarce (analitičare) – već predstavljaju prostrano polje proučavanja. Na psihoanalizi (znači) preostaje, ne to da opisuje šta žena jeste – što bi bio neostvarivi zadatak – već da traga za tim kako dete s biseksualnim sklonostima postaje žena". Samo bismo u prolazu mogli potvrditi nemogućnost iscrpnog (samo)predstavljanja onoga što bi žena mogla biti, jednu određenu ekonomiju predstavljanja – nedovoljno uočljivu u okvirima "naučnog diskursa" do kojeg je psihoanalizi stalo – koja funkcioniše tako što nikad ne ukazuje, niti uostalom procenjuje, na doprinos/dug žene. Zahvaljujući tom doprinosu/dugu razvila se  problematika Bića. Izgleda da je, znači, sasvim precizno, mogućnost opisivanja bića žene neostvariva. A što se tiče "traganja za tim kako dete s biseksualnim sklonostima postaje žena", mogli bismo započeti i s čuđenjem, ili sa sumnjom, da je potrebno postajati ženom – što je čak "normalno" – i da je taj "razvoj još bolniji i složeniji" nego što predstavlja postajanje muškarcem. Pitanje koje podjednako spada pod jednu ekonomiju, i ovoga puta, ekonomiju predstavljanja na koju se Frojd poziva ne kritikujući je, nedovoljno je dovodeći u pitanje, u sistematici čije se značenje doteruje na osnovu paradigmi, jedinica vrednosti koje određuju muški subjekti. Žensko se, uz sve to, dešifruje kao zabrana [fr. inter-dit]: u znacima ili između njih, između ostvarenih značenja, između redova... i u svrhu nužnih (re)produkcija jedne monete koja bi trebalo da je falusna, a o kojoj istog trena možemo zaključiti da u nedostatku saradnje jednog(jedne) drugog(druge), ima potrebu za sopstvenim drugim: za nekom vrstom obrnutog alterega, ili negativa – takođe fotografskog, znači "mračnog". Obrnuto, suprotno, samo sebi suprotstavljeno, ono je neophodno u procesu obnavljanja i izdizanja spekula(riza)cije muškog subjekta. Radi se o zahtevanom posredovanju tih negativnih učinaka, nastalih ali i pokrenutih iz cenzure o ženskom čija će ponovna pojava biti prihvaćena, a uostalom, i propisana kao u ovim primerima: biće/postajanje, imati/nemati pol, falusno/nefalusno – penis/klitoris ali isto tako i penis/vagina – više/manje, jasno predstavljivo/mračni kontinent, logos/tišina ili nerazgovetno brbljanje, želja za majkom/želja za bivanjem majkom, itd. Sve su ovo modaliteti tumačenja funkcije žene koji strogo postuliraju traganje za onom igrom u kojoj je žena oduvek bila upisana, a da u njoj nikada nije ni započela da igra. Postavljenja između – najmanje – dvojice, ili dve polovine, muškaraca. Zglob koji se povija prema njihovim razmenama. Zaliha negativiteta koja podnosi progresivnu artikulaciju, delimično izmišljenih, njihovih koraka/negacija [fr. pas] ka ovladavanju moći. Nad saznanjem. U kojoj ona ne bi imala svoj udeo. Van scene, izvan predstavljanja, van igre [fr. hors jeu], izvan ja [fr. hors je]. Zaliha mogućnosti dijalektičkih operacija koje će se tek desiti. Na to ćemo se još vratiti.
            Ali i u vezi s tim "postajanjem ženom" – koje će se dobrim delom sastojati u prepoznavanju i prihvatanju sopstvene falusne atrofije – mogli bismo u prolazu potcrtati da će o njoj jako malo biti reči u razradi analitičke teorije svođenja biseksualnih sklonosti muškarca. Pitanje je nesumnjivo mnogo finije nego kada se radi o nekoj tamo ženskoj seksualnosti. Jer,
koji ćemo to muški "organ", ako ne klitoris, ponuditi poruzi? Isuviše mali penis s kojim svako poređenje vodi do potpunog obezvređivanja, potpune nezainteresovanosti. Naravno, postoje i grudi. Ali, one su svrstane među sekundarne, takozvane sekundarne seksualne osobenosti. Što samo nesumnjivo potvrđuje da se vrlo malo pitamo o mogućim učincima njihove zakržljalosti i u mužjaka. Izvesno je da je to sasvim pogrešno. Setimo se samo zbunjenosti koju su izazvali kriterijumi polne razlike sa uvođenjem pitanja dojenja. Ali, izgleda da je, u svakom slučaju, moguće tumačenje činjenice o nedostatku materice kao najnepodnošljivijeg nedostatka za muškarca i za njegov doprinost oplodnji – u njegovoj funkciji kada se radi o poreklu reprodukcije – manje očigledno, čak bi moglo biti i dovedeno u pitanje. Neodlučnost pred kojom će zastati i "aktivna" uloga muškarca prilikom snošaja je i činjenica da on svojim sopstvenim imenom obeležava proizvod snošaja. Žena, u čiji je doprinos prilikom posla na stvaranju deteta nemoguće posumnjati, postaje anonimna radnica, mašina u službi gospodara-vlasnika koji overava krajnji proizvod. Uostalom, ne čini se preteranim ni razumevanje funkcije žene u materinstvu kao protivrednosti ili potrage za jednakošću dobrog dela, naročito kulturoloških proizvoda. A i želja koju iskazuje muškarac u određivanju onoga što je za njega u "poreklu" – kako bi se u tome (re)produkovao ponovo i uvek (kao) isti – nije nimalo zanemarljivi pokazatelj.
            Za muškarca, znači, ne postoji nikakva zabrana o supstitucijama koje dozvoljavaju  ostvarivanje biseksualnih sklonosti, doduše, pod uslovom da one istorijski budu izvrednovane (što više nije slučaj, setite se, s mazohizmom. Niti, mogli bismo dodati, s pasivnom homoseksualnošću, nesumnjivo izuzetno blisku s predstavom koju zahteva funkcija žene prilikom snošaja). Dakle, pošto suzbijanje željâ, prozvanih falusnim kod žene, ženu drži po strani od mogućeg učešća u razvijanju simboličkog, ona pride izaziva sumnju i ironiju kod psihoanalitičara. Tako na primer:
            "Poslednjih godina, veliki broj naših izuzetnih (?) "koleginica" pokušale su da proučavaju to pitanje (o postajanju ženske seksualnosti), tokom analize, što nam je pomoglo da razjasnimo nekoliko tački". Njihova praksa nam je donela nekoliko ozarujućih trenutaka o određenim tačkama u našoj teoriji. "Zahvaljujući razlici između polova, naše rasprave o ženskosti su već do sada bile prilično pikantne jer su nas ove dame, svaki put kada je izgledalo da će prevagnuti loše mišljenje o njihovom polu, sumnjičile – nas muške analitičare – da smo zbog duboko ukorenjenih predrasuda sprečeni da jasnije i nepristrasno (?!) posmatramo sve ono što se tiče ženskosti. S druge strane, lako bismo mogli izbeći bilo koji oblik neuljudnosti (?) ostajući na terenu biseksualnosti. Dovoljno je da kažemo: "Ma, hajdete molim vas! to vas se uopšte ne tiče. Dobro vam je poznato da ste što se ovoga tiče izuzetak, da ste pre muževnije nego ženstvenije!" S namerom da, znači, izbegnemo bilo kakvu neuljudnost prema našim izuzetnim "koleginicama" koje bi mogle da nam iznesu poneko razjašnjenje o nekim vidovima naše teorije, sasvim je (sasvim će biti) dovoljno da ih smatramo eksplicitno za kolege, sprečavajući time bilo kakvo poređenje koje bi moglo da bude nepovoljno u odnosu na njihov pol. Sic...
            "U našoj studiji o seksualnosti, očekuju nas dve tvrdnje. Na prvom mestu, mi uočavamo da se telesna građa ni ovde neće bez otpora povinovati funkciji". Ovo je pomalo tajanstvena izjava, tim pre što je nešto ranije potvrđeno da je "telesna građa svojstvena ženi", nalagala da žena potpuno odbaci bilo kakvo ispoljavanje nasilnosti, bilo kakvo odbacivanje ohrabrivano "društvenim pravilima" i, naravno, "seksualnom funkcijom" koju prepoznajemo i znamo da ženi pripada. Kako nadalje čuti tu pretpostavku? Na osnovu onoga što sledi? Drugim rečima, da li to, na primer, znači da se pojedine uočene napredne osobine devojčice – savladavanje funkcija vezanih za zadržavanje stolice, izraženija inteligencija, živahnost, okrenutost ka spoljnjem svetu, itd. – ne povinuju bez otpora seksualnoj funkciji koju bi devojčica trebalo da igra? To tumačenje je moguće, iako oklevamo da ga podržimo. Uostalom, te prepoznate prednosti devojčice istog trena se tumače kao "još veća zavisnost", "poslušnost", "želja za nežnošću", ili čak i da je devojčica uravnotežena zbog činjenice da "u isto vreme podnosi snažnu objektalnu investiciju". Ranije ovladavanje kontrolisanjem stolice, proizvodnjom jezika, društvenih razmena – nesumnjivo ste prepoznali da se radi o odnosu prema proizvodnji i kretanju novca – dakle, posmatraće se samo kao plod njene želje da i ona sâma funkcioniše kao "roba". Njene detinjaste nadmoćnosti imaće za cilj da je prikažu kao najzavodljiviju upotrebnu i razmenjivačku vrednost.
            Pa ipak, i čak ukoliko prethodna opažanja koja se tiču prednosti devojčice ne izgledaju kao da se "potvrđuju u skladu s preciznim određenjima", i dalje preovladava mišljenje da ona "ne može, sa intelektualne tačke gledišta, da bude smatrana kao nazadna"! Ali – nastavlja on – "ove razlike nisu najvažnije i mogle bi biti izbrisane pojedinačnim varijetetima i potpuno imamo pravo da zanemarimo ono što se tiče neposrednog cilja ka kome nastavljamo da se krećemo". Zaboravimo, stoga, nezgodno pitanje koje bi otkrilo dopunske preuranjenosti devojčice i problem njihove budućnosti, te kako bismo se pridržavali onog suštinskog, krenimo, da tako kažemo, ka onome glavnom.
            Druga tvrdnja koju bi trebalo da ostvari naša studija o seksualnosti sastoji se u činjenici da "su odlučujući prevrati (njene istorije) pripremljeni ili prevaziđeni neposredno pred pubertet".  To drugo opažanje, kao i potvrda, nije nimalo argumentovanije nego ona prva. Ako ništa drugo ona to nije bila u trenutku dok je iznošena. Možemo, naravno, preostali tekst – uostalom, celokupni Frojdov tekst – razmatrati tako što ćemo dokazivati njegovu doslednost: uloga kastracionog kompleksa tokom "postajanja (određenom) ženom" dešava se mnogo pre puberteta. Možda, ipak, nije beskorisno začuditi se da je partija već odigrana, ili da je, ako ništa drugo, već sređena, da je ona pre nego što se desila (re)produkcija – čije smo implicitno ili eksplicitno prisustvo već primetili u toj teoriji seksualnosti – postala zaista moguća i materijalno ostvariva. Trebalo bi stoga, zaključiti, još jednom, da ta nadmoć svoju racionalnost pronalazi negde drugde i na drugi način. S druge strane, ženska obeležja su kulturološki, sociološki i ekonomski vrednovana kao povezana s materinstvom i odnose se na majčinstvo, na dojenje deteta, na obnovu čoveka. Devojčica pre puberteta, znači, u vidokrugu izvesne preovladavajuće ideologije, nema nikakvu vrednost. Tim više, kako to potvrđuje Frojd, što se radi o insistiranju na kastracionom kompleksu u dobi devojčice kada "vagina, suštinski ženska, još uvek nije otkrivena". Što dakle, znači da je sve bilo odlučeno o dodeljenoj ulozi žene, i naročito o predstavama koje joj se nude, a te uloge su joj pozajmljene i pre nego što je društveno prepoznata specifičnost njenog udela u seksualnoj ekonomiji uopšte i primenjena, pre nego što je ona mogla imati pristup specifičnom, "suštinski ženskom" zadovoljstvu. Razume se da se ona nadalje pojavljuje samo kao "u nedostatku", "lišena za", "zavidna u odnosu na", "ljubomorna na"... Ali, u nedostatku čega, lišena za šta, zavidna i ljubomorna na šta?

*

Pripadnici dva pola izgleda da na isti način prolaze kroz prve stadijume libida... Uprkos bilo kog očekivanja, mala devojčica tokom sadističko-analnog stadijuma ne pokazuje manje nasilnosti nego mali dečak... Agresivni nagoni devojčice nisu ni manje živahni niti brojčano slabiji (od onih malog dečaka)... Već od samog početka falusne faze, sličnosti su daleko primetljivije od razlikovanja... MALA DEVOJČICA JE ZNAČI MALI MUŠKARAC... Devojčica se služi, s istim ciljem (kao i mali dečak), svojim klitorisem koji, daleko manji... jeste jednak penisu... muškarac se više vrednuje (od nje)... dok se ona razvija prolazeći kroz mušku fazu da bi došla do ženske... Tokom te (pre-edipalne, "muške") faze sve što će se kasnije zateći u edipovskoj situaciji već postoji i predstavlja tek sled koji se prebacuje na lik oca (?!)... na naknadno razdvajanje polova... kada devojčica otkrije svoj nedostatak... mala devojčica koja je do tada rasla kao mali dečak... poredi se s dečakom... aktivnost koja više nalikuje muškom... nazadovanje ka starom kompleksu muškosti... preostali pokazatelji prvobitne muškosti... libido podnosi mnogo veću prinudu... priroda manje vodi računa o svojim zahtevima nego u slučaju muškosti... mnogo razvijeniji narcizam... mnogo ljubomorniji... žene su manje društveno zainteresovane nego muškarci, i kod njih sposobnost sublimisanja nagona ostaje mnogo slabija... Što se tiče društvenog interesovanja, inferiornost žene (u odnosu na muškarca)... Poredeći razvoje dečačića i devojčice, smatramo da ova drugopomenuta, kako bi postala normalna (?) žena, mora da prođe kroz mnogo bolniji i mnogo složeniji razvoj i da mora da prevaziđe dve poteškoće koje nemaju svoj ekvivalent kod dečaka⁶...

            Moramo, znači, prvo da priznamo DA JE MALA DEVOJČICA MALI MUŠKARAC... Mali muškarac koji će pretrpeti bolniji i složeniji razvoj u odnosu na malog dečaka kako bi postala normalna žena!... Mali muškarac s manjim penisom. Malog nezadovoljnog muškarca. Malog muškarca čiji će libido podneti veću represiju i čija će sposobnost sublimacije nagona, štaviše, ostati mnogo slabija. Čija će priroda voditi manje računa o svojim zahtevima i neće, pride, imati svoj udeo u kulturi. Mali muškarac koji će biti narcisoidniji zbog osrednjosti svojih genitalnih organa (?). Stidljiviji, jer ga je sramota zbog tog nepovoljnog poređenja. Zavidniji i ljubomorniji jer je manje obdaren. Nezainteresovan za društvene odnose koje između sebe razmenjuju muškarci. Mali muškarac čija će jedina želja biti da bude, ili da ostane, muškarac.

            Tako Frojd, eto, otkriva – u nekoj vrsti još uvek slepog povraćaja onog potisnutog – određene karte koje su, na različite načine maskirane i skrivene pod tepihom ili u podrumu, podrazumevale ulog, vrednosti, hijerarhiju vrednosti, delove, sve delove: želju za istim, za identičnim sebi, za sebe (kao) istog, i sličnijeg, za alter-ego, i sve ono što liči na auto... i homo... da muškarac vlada u ekonomiji predstavljanja. "Polna razlika" podložna problematici istog, još uvek i nadalje, određena je stoga već unutar projekta, projekcije, sfere predstavljanja istog. "Razlikovanje" dva pola polazi od a priori istog: od malog muškarca koji je devojčica, a trebalo bi da postane muškarac čiji bi manje izvesni atributi – na osnovu morfološke paradigme – trebalo da odrede, da obezbede reprodukciju-spekularizaciju istog. Jedan muškarac minus mogućnost da se (pred)stavlja kao muškarac = normalna žena. Iz te želje koja proširuje isto, smrt će biti jedina mogućnost spoljnog, heterogenog, drugačijeg predstavnika: žena će prihvatiti funkciju predstavnika smrti (pola), jalovosti, s kojom će muškarac, onoliko koliko to bude mogao, ovladati, potčiniti je, trijumfovaće nad teskobom (pred smrću) tokom snošaja, podržavajući zadovoljstvo uprkos, ili zahvaljujući stravi od blizine tog odsustva pola, tog ubijanja pola koje izaziva žena; iskustvo snošaja će, tim više, imati na horizontu teleološki ulog jedne neodređene regeneracije, re-produkcije istog koje prkose smrti, u stvaranju sina, istog onog kakav je i otac stvaralac. Koji će biti potvrda za sebe i za druge svog neuništivog karaktera, i jemac sopstvenog identiteta potvrđenog u muškom semenu.

            Još nismo završili s nabrajanjem, niti s tumačenjem lica, oblika, morfologija, koje može imati taj stari san o "istom" izazivajući time i najdalekovidnija proročanstva, pošto njihova metoda nije ispitivala i ulog koji je oduvek u taj san ulagala. Tumači snova, i oni sâmi, nisu imali drugu želju nego da pronađu isto. Posvuda. I izvesno je da je isto opstajalo. Ali zar tumačenje, od sad pa nadalje, i ono samo nije zarobljeno u tom snu o više ili manje odgovarajućem, drugim rečima, gorem ili boljem identitetu, jednakosti, analogiji, homologiji, simetriji, poređenju i podražavanju, itd.? Zar najveštiji tumači, na kraju krajeva, nisu i najdarovitiji, najdomišljatiji, najnadahnutiji snevači pred onim što je trebalo da nastavi da održava, doslovno, da obnavlja tu želju za istim?

            Ali kada ova ista želja, na sâmom mestu odnosa između polova krene da se izjašnjava, da se teoretizuje, da se propisuje, u ime istog o polnoj razlici, izgleda da paroksizam tog dokazivanja, tog izlaganja, najavljuje dovođenje u pitanje svoj postulat. Obavezno u svim ontološkim figurama, a priori se isto može održavati po cenu nekih ekspatrijacija/izgona, ekstrapolacija, eksproprijacija na bilo koji teo-logički način. Izrežirano od strane muškarca, ali tako da se i ne odnosi direktno na njega. Usmereno na neku transcedenciju koja bi trebalo da kapitalizuje kamate te operacije. Muškarac je, međutim, u tom tumačenju onoga što je oduvek skriveno podrazumevalo želju za istim, prisutan kao podloga istog – kao manje-više različit, razlikovani auto-erotizam u vidu auto-logičkih ili homoloških predstava (muškog) "subjekta" – i taj projekat predstavljanja se u svojim obrtima i svojim idealnim opravdavanjima ni ne razlikuje. Tako se upravo i može pojaviti zadovoljstvo u kome muškarac učestvuje. Istovremeno se nameće i pitanje: zašto bi to zadovoljstvo bilo samo njemu namenjeno?

            Stoga Frojd nanosi najmanje dva udarca sceni predstavljanja. Jedan je, na neki način direktan, kada uništava određenu koncepciju sadašnjosti, prisustva, naglašavajući ono do čega dolazi posle svega, do predodređenosti, do automatizma ponavljanja, do nagona za smrću, itd. ili  kada u svojoj praksi označava uticaj nesvesnih mehanizama, na kako ih naziva, diskurse o "subjektu". Drugi je, još sleplji i posredniji, kada on – i sâm zarobljen u određenoj ekonomiji logosa, pogotovo u ekonomiji "želje" čiju vezu s klasičnom filozofijom ne poznaje – određuje polnu razliku u funkciji apriorija istog, pribegavajući, kako bi razvio svoje dokazivanje, uvek istim postupcima: analogiji, poređenju, simetriji, dihotomijskim suprotstavljenostima, itd. Tada on, kao nosilac "ideologije" koju ne dovodi u pitanje, potvrđuje da je takozvano muško uživanje pradigma celokupnog uživanja i da se svaka predstava zadovoljstva samo na njega odnosi, da se u njemu razvija i njemu se podvrgava. Što bi, da bi bilo delotvorno, u najmanju ruku nesumnjivo trebalo da ostane skriveno! Izlažući taj "simptom", tu kriznu tačku metafizike u kojoj se izlaže polno "nerazlikovanje" s kojim se obezbeđuju koherentnost i "zaključivanje", Frojd ga predlaže analizi. Tako se njegov tekst nudi da bude saslušan, pročitan i shvaćen kao nesumnjivo najdoslednija primedba o nikada protumačenom starom snu o auto...

            Znači, za Frojda, izgleda da osobe dva pola prolaze na isti način kroz prve stadijume libida. Nasilnost je, kod devojčice, jednako izražena tokom sadističko-analnog stadijuma (još uvek nezabranjenog njenom "telesnom građom"?). I od samog početka falusne faze mala devojčica postaje mali muškarac. Kako uopšte i može biti drugačije? Pristup falusnom stadijumu označava dostupnost zadovoljstva obezbeđenog falusom koji, uključujući i njegovu nadmoć nad označiteljem, određuje "muški pol". Frojd je, znači, u pravu kada kaže da je tokom falusnog stadijuma devojčica naprosto jedan dečačić. Ali zašto on ovaj "stadijum" opisuje kao nužnu etapu u "postajanju normalnom žene"? Štaviše, ukoliko ovaj stadijum i postoji, zašto on nikad nije govorio, na primer, i o nekom vulvinom stadijumu, nekom vaginalnom ili uterinskom stadijumu, kada je već reč o ženskoj seksualnosti? 

            U falusnom stadijumu, dakle, devojčica traži neki mogući ekvivalent penisa koji bi trebalo da joj "obezbedi sladostrasne nadražaje". Ona ga pronalazi u klitorisu, mnogo manjem penisu nego što je penis malog dečaka. I kod nje će se, svi samozadovoljavajući potezi okretati oko tog organa koji liči na sasvim mali penis. Dok "vaginu, suštinski žensku, ni jedan od dva pola još uvek nisu otkrili"⁷. I nema usni, uostalom, nikakvih usni, ni usmina, koje su pride veoma dostupne, čiju osetljivost devojčica nije mogla a da ne otkrije. Tokom majčine nege, u trenju veša ili gaćica, s rukom koja traga za "malim penisom". Zadovoljstvo zadobijeno dodirom, milovanjem, poluotvorenim usnama, usminama, naprosto ne postoji za Frojda. On o tome ništa ne zna ili naprosto ne želi bilo šta da zna. Ni tokom ovog "stadijuma" a ni kasnije. Isto tako neće nagovestiti ni zadovoljstvo vezano za osetljivost zadnjeg zida vagine, grudi, grlića materice... Zar svim ovim organima, bez sumnje, nedostaju muški parametri?

            On u svakom slučaju smatra da "tokom falusne faze, mi možemo biti sigurni da upravo klitoris čini odlučujuću erogenu zonu" i da, ukoliko "niko"⁸ ne govori o ranim vaginalnim osetljivostima, 1) izgleda da mu je teško da razlikuje analne ili unutrašnje nadražaje – koji izgleda da i nemaju neku vrednost da bismo se za njih i zanimali... 2) one ni u kom slučaju ne bi ni znale da igraju veliku ulogu. Evo ih, dakle, tvrđenja čiji bi nepobitni, odlučujući ton mogao zaista da evocira samoporicanje, vračanje. Zašto Frojd želi da se devojčicino samozadovoljavanje tiče samo klitorisa i to mimo bilo koje verovatnoće? Zašto bi, tokom falusne faze, za nju samo klitoris postojao kao erogeno mesto? Zašto, kada se govori o maloj devojčici, nazivati "falusnim stadijumom" trenutak kada ona otkriva svoje erogene nadražljivosti koje jesu, ili će tek biti, delimične, toliko siromašne? Zašto ženske genitalne organe lišiti za neke njihove delove koji su ništa manje erotizujući? I zadržati samo one koji jesu, ili bi mogli biti, njihovi jemci, njihova opravdanja za muški pol? Ili, da pride, oni odgovaraju predstavi koju bi muškarac mogao da ima o seksualnoj želji?  Tako se eto, tokom falusnog stadijuma, mali dečak samozadovoljava. Znači, isto tako se i mala devojčica "služi s istom namerom" pretpostavljenim ekvivalentom penisa, ona se služi klitorisom. I jedan i drugi, manje ili više uspešno, rade istu stvar. "Ali to stanje nije stalno: u meri u kojoj se formira (?) ženskost, klitoris treba da ustupi ceo ili delimični deo svoje osetljivosti, te time i svoje svoje važnosti, vagini. Upravo se tu stiču dve poteškoće koje je žena prinuđena da prevaziđe tokom svog razvoja, dok muškarac, kao povlašćen, tokom svoje seksualne zrelosti samo treba da nastavi ono što je započeo u doba svog seksualnog procvata". Što znači, ako baš želite, da će mala devojčica upražnjavati onanizam po svojoj meri sve dok i dečaku on ne bude zabranjen, sve dok mu ne zapreti strah od kastracije ukoliko nastavi s tom delatnošću. Znači, tada dolazi do trenutka kada se "oblikuje" ženskost, kada vagina postaje neophodni instrument muškog zadovoljstva. To je jedno moguće tumačenje. Jer, na kraju krajeva, teško je razumeti – izuzev za potrebe argumentacije – zašto devojčicu dok se samozadovoljava interesuje samo klitoris i zašto je toliko očigledno da klitoris treba da ustupi mesto svoje "osetljivosti", drugim rečima mesto svoje "važnosti", vagini. Dva organa se jedan s drugim ne supstituišu, već zajedno s nekim drugim organima i s posebnim osetljivostima, učestvuju u ženskom uživanju⁹. Mogli bismo na osnovu toga zaključiti da "se" mala devojčica neće samozadovoljavati, već da će za samozadovoljavanje koristiti ekvivalent penisa¹⁰, kao što i žena neće imati pristup ženskom zadovoljstvu, različitom zadovoljstvu u funkciji njenih polnih organa, već da će njena vagina preuzeti ulogu koju je svojevremeno imao zabranjen dodir dečakove ruke. Za nju je promena erogene zone određena metamorfozama samozadovoljavanja penisom. Dok s druge strane, muškarac kao povlašćen treba da nastavi i tokom svoje seksualne zrelosti ono što je započeo i u doba svog prvog seksualnog razvoja.

            Druga poteškoća koju bi trebalo da prevlada devojčica u postajanju ženom odnosila bi se na ono što Frojd naziva promenom objekta. "Prvi objekat dečakove ljubavi je njegova majka za koju on ostaje vezan u vreme stvaranja Edipovog kompleksa i, sve u svemu, TOKOM CELOG ŽIVOTA. I devojčici je njen prvi objekat majka ili osobe koje je zamenjuju: dadilja, guvernanta, itd. Prva objektalna ulaganja proističu iz zadovoljavanja suštinskih životnih potreba jer je briga identična za oba pola. Pa ipak, u edipalnoj situaciji, devojčica svoju ljubav prenosi na svog oca i morala bi da, ukoliko se taj razvoj odvija normalno, da sa očinskog objekta pređe na konačni objektalni izbor. Ona je, znači, prinuđena da menja i erogenu zonu i objekat". Dakle, radi se o tome da se mi onda pitamo – uvek među muškarcima – "kako uopšte dolazi do te transformacije, zašto se devojčica, prvobitno vezana za svoju majku, vezuje zatim za svog oca, i drugim rečima, kako ona evoluira iz muževne (virilne) faze ka ženskoj, biološki predodređenoj fazi". 

            Čemu ponovo izricati određenu zbunjenost pred takvim izjavama, uračunavajući tu i ono što je u njima vladajuće, normativno, moralizatorsko (... ona mora, kada se razvoj odvija normalno, tako je prinuđena... ženska faza koja joj je biološki predodređena)? Nabacimo samo nekoliko pitanja, koja je unapred moguće odbaciti, koliko su samo nedosledna i isprazna pred jednim tako neumitnim ishodom. 1) Ako muškarac prebiva vezan za svoj prvi objekat ljubavi, za svoju majku, tokom celog svog života, koja bi onda bila funkcija žene u njegovoj seksualnoj ekonomiji? Da li bi uopšte postojao bilo kakav odnos između polova? Ili, da li bi se želja ikada izdvojila iz čistog i prostog automatizma ponavljanja¹¹? 2) Ukoliko bi žena, pošto bi trebalo da odgovara na mušku želju, morala da igra ulogu, da se identifikuje s njegovom majkom, onda bi on, na neki način bio brat svoje dece jer bi imao istu (vrstu) objekta svoje majčinske ljubavi. Kako bi se, prema tome, postavilo i razrešilo pitanje Edipovog kompleksa, koje za Frojda predstavlja kičmu strukturisanja polne razlike¹²? 3) Zašto rad o postajanju seksualnosti pada na ženu¹³? Koji je, konačno, ulog tog rada: da ona postane kao njena svekrva¹⁴? (Ne smejte se  prerano.) Ko će na kraju tog posla profitirati? 4) Dakle, radiće se o tome da žena odustane od svog prvobitnog objekta ljubavi kako bi se prilagodila objektu ljubavi muškarca. Da joj, kao želja, preostane samo da bude što je više moguće sličnija večnom objektu želje muškarca, pošto je njeno zadovoljstvo vezano za uspeh te operacije. Postojaće, znači, samo jedan tropizam, i samo jedan objekat želje ili zadovoljstva u igri, i neće postojati jedan odnos, jedna igra, između dve želje. Što naravno i objašnjava činjenicu da Frojd uopšte i može da govori o "objektu" želje. 5) Zašto Frojd naziva muževnom fazom, fazu u kojoj mala devojčica voli, želi svoju majku? Zar ona tako ne izigrava specifičnost odnosa ženskog deteta prema svojoj majci, prema majčinstvu, i tome shodno, ili tome nasuprot, zar tako, uostalom, ne skotomizuje verodostojnost postojanja želje među ženama¹⁵? Time svodeći sve posebne modalitete libida na želju muškarca prema ženi-majci, ili muškarca – male devojčice u "muževnoj fazi", devojčurka = malog dečaka, itd. – na falus (koji je ovde predstavljen kroz "falusnu" majku). Muškarca prema muškarcu? Tačnije, svodeći falusa na falus. 6) Tokom razvoja ka "ženskoj fazi", Frojd priziva "biološku sudbinu", izraz kome inače ne pribegava onda kada govori o muškoj seksualnosti i koji, još jednom, prebacuje na majčinsku "sudbinu" žene¹⁶. Dakle, zar i postoji očiglednije odricanje, ili eksplicitnije poništavanje auto-erotskog, homoseksualnog, ili čak i fetišističkog karaktera odnosa muškarca prema ženi, od onoga koji u prvi plan postavlja proizvodnju deteta? Zar pozivanje na biološki naturalizam, fiziološku objektivnost, ovde upravo ne zatvaraju fantazam koji upravlja seksualnom ekonomijom jednog para? I to jedino s ciljem da bi u tome trebalo prepoznati "sudbinsko" svođenje svemogućeg materinstva. Ove dve imaginarne simptomatike se, kao što je dobro poznato, ni u čemu ne isključuju.

            "Kako bi sve ovo izgledalo jednostavno kada bismo samo mogli da priznamo da, počevši od jedne određene dobi, privlačnost prema suprotnom polu počinje da se manifestuje i da nagoni malu devojčicu ka muškarcu i, u skladu sa istim zakonom, malog dečaka ka njegovoj majci!" Kako bi to bilo jednostavno, zaista, kada bi jedan takav zakon mogao da sankcioniše toliko različite odnose kao što su odnos devojčice prema muškarcu, i onaj drugi malog dečaka prema njegovoj majci... Ali, kako bi trebalo formulisati taj zakon? Očigledno je da on ne pripada onome koji određuje "u datoj dobi, privlačnost prema suprotnom polu". Ovakvim rečnikom se to jedino možda može odnositi na devojčicu "koja je postala žena". Koja je morala, kako bi to postigla, da razreši pitanje svog odnosa prema onome prvobitnom – kao i pitanje o svojoj prvobitnoj želji ili o poreklu (svoje) želje – i pride da premesti-prevaziđe svoje auto-erotsko, homoseksualno zadovoljstvo, da "sublimiše" svoje delimične nagone, itd. Muškarac bi, sa svoje strane, ostao polarizovan prema svom poreklu. I to, kako na sceni predstavljanja na kojoj nam je poznato izdvojeno nastojanje tog pitanja o načelu i uvek ponavljanom nastojanju o "razotkrivanju", tako i u svojoj seksualnoj praksi u kojoj je njegova najsnažnija, najčešća želja, da defloriše ženu-svoju majku (veza između ove dve scene je očigledna, ali da bismo je protumačili, zahteva se posezanje za idealom i na to ćemo se još vratiti). Nevinost, koju predstavlja himen, u svojoj figuraciji nemogućeg, u svojoj gotovo nemogućoj ulozi poricanja, bila bi ono što dozvoljava incest (ona nije moja majka zato što... još uvek nije majka)¹⁷.

            Ali, naravno da ovakav pređeni put, koji bi trebalo da važi za oba pola, nije isti, i da se ne može podvrgnuti istom zakonu, kako bi to želeo Frojd. Naročito ne sâmom zakonu, zakonu o istom, koji zahteva da devojčica odustane od svog odnosa prema poreklu, svog fantazma porekla, kako bi se upisala u fantazam početka muškarca, koji, prema tome, postaje "poreklo" njene želje. Drugim rečima, ženin odnos prema poreklu bi trebalo da bude usmeravan samo odnosom koji muškarac ima prema svom poreklu. Ona će biti izgubljenja, smetena, sluđena ukoliko se ne prikloni toj prvoj muškoj želji. Što se doslovno prevodi i u činjenici da ona treba da odustane od  sopstvenih obeležja o poreklu kako bi se upisala u registar muškog srodstva. Napuštajući svoju porodicu, svoju "kuću", svoje ime – koje je naravno očevo – svoje porodično stablo, kako bi se priklonila onome svoga muža. Bez sumnje bi bilo izuzetno zanimljivo upravo s ovim rečima postaviti pitanje o "falusu" i o njegovoj moći: on time ne bi bio samo povlašćeni označitelj penisa niti čak označitelj moći ili uživanja ukoliko ga ne bismo tumačili kao ono što za sebe prisvaja odnos prema poreklu, želju za poreklom i želju kao poreklo. Tropizam, kao i takmičarski duh, ovde se doista odvijaju između muškarca i (njegove) majke. Žena ostaje lišena za jednu takvu ekonomiju.

            Isto tako je svedena i polna razlika. I čak ako Frojd nastavlja, priznajući svoje razočarenje pred činejnicom da deca bespogovorno ne slede put seksualnih sklonosti koje roditelji odobravaju – što ih navodi i da dovode "u sumnju taj, analitički nerazlučiv, tajni oblik o kojem pesnici toliko zbore"! – mogli bismo mu prigovoriti da sklonost dečaka prema svojoj majci i devojčice prema muškarcu, pa čak i prema svom ocu, naprosto ne dovodi do privlačnosti koju jedan pol razvija prema onom koji mu je – kako to on kaže – "suprotan". Jer ako bi ta sklonost – još uvek po Frojdovim rečima – prepustila dečaka njegovim prvotnim ljubavima, ona bi od devojčice zahtevala potpuni obrt. Otuda potiče i to dugo razmatranje u kome Frojd nastoji da pokaže kako, zašto... devojčica, u onome što se tiče njene majke, polazi od ljubavi ka mržnji!

Iz Ogledala druge žene (Luce Irigaray: Speculum de l’autre femme, Collection „Critique“, Les Éditions de Minuit, Paris, 1974)
Prevela s francuskog: Sanja Milutinović Bojanić

______________________________

¹ Cf. S. Freud, "La féminité", u Nouvelles conférences sur la psychanalyse, prev. Anne Berman, Gallimard, Idées, 1936. Izbor ovog teksta – izmišljenog predavanja – opravdava se poznim dobom kada ga je Frojd pisao. On tako sačinjava veliki broj izlaganja razvijanih u različitim drugim spisima koji će, uostalom, isto biti pominjani. Izuzev eksplicitnih naglašavanja, ja ću na ovaj ili onaj način potcrtavati Frojdove iskaze. Tako će se dešavati da donekle promenim ili dopunim prevod u slučaju kada u njemu nedostaju pojedine rečenice ili delovi iskaza. Ali, i najpažljiviji prevod ne bi mogao mnogo da promeni u značenju ovog diskursa o "ženskosti". Srpski prevod je objavljen kao Sigmund Frojd, "Ženskost" Autobiografija/Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, prev. Vladeta Jerotić, Nikola Volf, Novi Sad, Matica srpska, 1981, str. 209-237 (Odabrana dela Sigmunda Frojda knj. 8). Prevod je često neprecizan i nezadovoljavajući. Prva primedba bi se svakako odnosila na nepoštovanju razlike koja postoji u Frojdovom tekstu i moguće je prevesti na srpski, između roda i pola. Prim. Prev.
² Na francuskom je pauk ženskog roda [l'araignée]. Prim. Prev.

Džonsom i Frojdom o seksualnoj budućnosti žene.
⁹ Uloga "kremena koji služi da upali i najtvrđe drvo", koju Frojd određuje kao ulogu klitorisa u zreloj ženskoj seksualnosti, izgleda i dalje kao preslikana predstava koju muškarac ima o ženskoj želji. A ona je nesumnjivo u skladu s njegovom željom? Cf. Trois essais sur la théorie de la sexualité, "Les transformations de la puberté", Gallimard, Idées, 130-133 str.
¹⁰ Frojdova rečenica je krajnje dvosmislena: "... prepoznavanje anatomske razlike između polova udaljava malu devojčicu od muškosti i muškog onanizma..." u La vie sexuelle, "Différence anatomique entre les sexes", 130 str.
¹¹ Da li bi se tako moglo objasniti insistiranje na problematici porekla? Najfiniji "obrt koji život preuzima u svojoj trci protiv smrti" – cf. "Au-delà du principe de plaisir", u Essais de psychanalyse, Petite bibliothéque Payot, 49 str. – bio bi u ponavljanju spone na prvobitnom mestu začeća, postepeno je izdvajajući iz materijalnosti njenog početka. U precrtavanju rođenja kroz beskonačnu ljubav ideala (onoga) Drugog.
¹² Drugim rečima, Edipov kompleks ne bi poslužio da artikuliše razliku između polova već da ustanovi – socio-simbolički – zakon oca. Otac bi tako uvek voleo svoj prvi objekt, ali bi se jezik postavio između njega i tog nemogućeg "objekta" kao izdignut na nivo ideala koji (ponovo) zapečaćuje zakon funkcionisanja logosa kao takvog: što i onemogućuje izvršavanje polnog odnosa.
¹³ Šta pomisliti o višku vrednosti koji uživa falus – taj Falus – koji isto tako proizilazi iz izbrisanosti rada geneze "postajanja ženom"?
¹⁴ Da li bi trebalo podsetiti ovim povodom da je tradicionalno omražena, prezrena, karikaturalna osoba uvek majka žene? Zar upravo ona nije najveća pretnja nostalgiji koju muškarac gaji o svojoj majci?
¹⁵ Problem ženske homoseksualnosti će biti obrađen nešto dalje u tekstu.
¹⁶ Jednako se poziva na "biološku sudbinu" kako bi opravdao jalovljenje žene. "Šta mi tu možemo uraditi?", piše Frojd prenoseći Napoleonove reči...: "Anatomija je sudbina". (Cf. U La vie sexuelle, "La disparition du complexe d'OEdipe", 121 str.)
¹⁷ To bi bila jednodrugo moguće tumačenje "tabua o nevinosti" – cf. u La vie sexuelle – pošto je himen veo koji zaklanja tajnu prisvajanja majke. Znamo da to može da izazove umnožavanje fetiša, koji će se nastaviti u ispitivanju polne potencije/impotencije.
³ "La vie sexuelle", Paris, PUF.
⁴ Irigaraj piše na francuskom "pro-jet", otvarajući mogućnost tumačenja reči projekat i u značenju "mlaza ideja", odnosno, metaforizujućeg "mlaza ... sperme", [fr. jet]. Prim. Prev.
⁵ Stari ulog, o kome bismo tokom celokupne istorije filozofije mogli pronaći mnoge pojave.
⁶ Sve su to izjave koje možemo pronaći u Frojdovom tekstu "O ženskosti".
⁷ "Upečatljivo muška" osobenost seksualnosti malih devojčica i isključiva uloga klitorisa, razvijeni su u Frojdovom tekstu "Tri ogleda o seksualnosti" i naročito u tekstu "Transformacije tokom puberteta". Irigaraj se poziva na Gallimarovo izdanje ove knjige. Prim. Prev.
⁸ Trebalo bi se ovde osvrnuti na polemike koje su vodile Karen Hornaj, Melani Klajn, sa Ernstom 

izvor 

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( IV,V,VI )

IV 

     Svatovi stigoše zarana u kočijama, u jednoprežnim dvokolicama, u kolima s klupicama na dva kotača, u starim lakim dvokolicama bez krova, u teretnim kolima s kožnim zastorima, a mlađa čeljad iz najbližih sela na taljigama na kojima stajahu jedno do drugoga, držeći se za prečke da ne padnu, jer su jurili kasom i žestoko se tresli. Neki dođoše iz daljine od deset milja, iz Godervillea, Normanvillea i Canyja. Beše pozvana sva rodbina iz obe porodice, pomiriše se s posvađanim prijateljima, pismeno obavestiše znance koje odavno be hu izgubili iz vida.
     Od vremena do vremena za živicom bi se začulo pucketanje biča, malo potom otvorila bi se vrata: ušla bi još jedna kola. Pojurivši do prvih stepenica  vanjskog stubišta, naglo bi se zaustavila i iskrcala putnike, a oni bi izišli trljajući kolena i protežući ruke. Gospođe u šeširima nosile su haljine krojene na gradsku, zlatne lance za sat, pelerine s krajevima ukrštenim u pojasu ili pak malene šarene rupce, na leđima pričvršćene iglom, što im otraga otkrivahu vrat. Dečačiće, odevene slično kao i njihovi tatice, nova odeća kao da sputavaše (mnogi su od njih tog dana pače nazuli prvi par čizama u životu), a kraj njih bi se, ćuteći kao zalivena, našla poneka odrasla devojčica od kojih četrnaest-šesnaest godina, u beloj prvopričesničkoj haljini, produženoj za ovu prigodu, nesumnjivo  rođakinja ili starija sestra, crvena u licu, usplahirena, kose masne od ružine pomade, sva u strahu da ne uprlja rukavice. Kako nije bilo dovoljno stajskih momaka da ispregnu sva kola, gospoda zasukaše rukave i sami se toga prihvatiše. Zavisno o različitom društvenom položaju, imahu na sebi frakove, jahaće kapute, haljetke, podrezane kapute – otmene frakove što u porodici  uživahu najdublje poštovanje, a iz ormara bi se vadili samo o svečanim zgodama; jahaće kapute s drugim skutima što lepršahu na vetru, s valjkastim ovratnikom i džepovima širokim kao vreća; haljetke od gruba sukna uz koje je obično išla kakva kapa s bakrenim obrubom na štitniku; podrezane kapute koji su na leđima imali dva puceta, jedno uz drugo, nalik na dva oka, a skutovi kao da su im tesarskom sekirom od jednog komada isečeni. Neki su k tomu (no, ti su, dakako, morali jesti na samom kraju stola) nosili svečane košulje, to jest košulje s ovratnikom prevrnutim na ramena, leđima nabranim u sitne nabore i našivenim pojasom nisko vezanim oko struka.
       A košulje na prsima izbočile se kao oklopi! Svi se muškarci sveže podšišali, uši im stršile od glave, a svi behu glatko izbrijani. Neki što behu ustali još pre zore pa se nisu videli dobro obrijati, imahu poprečne brazgotine pod nosom ili duž čeljusti oguljena mesta na koži, velika poput talira od tri franka, upaljena od vožnje po oštrom zraku, zbog čega sva ta punašna, bela i radosna lica behu ponešto išarana ružičastim mrljama.
       Opština beše pola milje udaljena od imanja, pa se pešice uputiše onamo, a po završetku se crkvenog obreda isto tako i vratiše. Svadbena povorka, isprva jedinstvena poput kakve šarene trake, vijugala je kroz polja uskom stazom što krivudaše među zelenim žitom, ali se doskora razvuče i raspadne na raznorazne skupine koje zaostajahu da popričaju. Pred povorkom je išao svirač s violinom, na pužu okićenom vrpcama; zatim su doazili mladenci, roditelji, prijatelji, kako bi već tko stigao; a deca su ostajala otraga, zabavljajući se čupkanjem zvončića sa zobenih vlati ili se igrajući između sebe dok ih niko ne bi gledao. Emmi se predugačka haljina malo vukla po tlu; od vremena bi se do vremena
zaustavila da je podigne pa bi tada prstima u rukavicama s nje nežno uklanjala oštru travu i sitne čičkove bodljike, dok je Charles, praznih ruku, čekao dok ona s time ne završi. Čiča Rouault, s novim cilindrom na glavi i u crnom fraku čije mu orukvice pokrivahu šake sve do noktiju, vodio je pod ruku gospođu Bovary. Stari pak gospodin Bovary, koji, prezirući iz dna duše sav ovaj svet, beše jednostavno došao u jahaćem kaputu s jednim redom puceta i vojničkog kroja, kafanskim udvaranjem obasipaše neku mladu plavokosu seljančicu. Ona se klanjala, rumenila, nije znala kako da mu odgovori. Ostali su svatovi razgovarali o poslovima ili su jedni drugima iza leđa zbijali vragolije, unapred se međusobno potičući na veselo raspoloženje, a ako bi kogod bolje osluhnuo, još je uvek čuo cilik violine koja i dalje sviraše u polju. Kad bi svirač opazio da ostali posustaju, i sam bi se zaustavljao da predahne, dugo kolofonijem mazao gudalo da strune još bolje ječe, a potom bi kretao dalje, sad spuštajući, a sad podižući vrat na violini da tako sam sebi određuje takt. Škripa je instrumenta već iz daljine terala ptičice u beg.
      Sto beše prostrt pod kolnicom. A na njemu četiri goveđa bubrežnjaka, šest pilećih paprikaša, pirjana teletina, tri ovčja buta te u sredini krasan pečeni odojak i oko njega četiri svinjske kobasice s kiselicom. U uglovimas stola bile postavljene staklenke s rakijom. Slatka se jabukovača gusto pjenila oko čepova, a sve čaše već unapred behu do ruba napunjene vinom. Na glatkoj su površini žute kreme, poslužene u velikim pliticama, što podrhtavaše i pri najmanjem udaru o stol, bili vitičastim slovima, načinjenim od sitnih ušećerenih badema, ispisani monogrami mladenaca. Za torte i kolačiće od meda i oraha behu doveli slastičara iz Yvetota. Budući da mu to beše prvi posao u ovom kraju, čovek je dao sve od sebe pa na svršetku gozbe sam iznese tortu na sprat koja izazva opštee klicanje.
Osnova joj, kao prvo, beše četvorina od modre lepenke koja prikazivaše hram s tremovima, stubovima i sadrenim kipićima, postavljenim svuda uokolo u udubine ukrašene zlatnim papirnatim zvezdicama; potom se, na drugom spratu, uzdizala kula od savojskog biskvita, okružena sićušnim utvrdama od ušećerena anđelikina korena, badema, grožđica i narančinih krišaka; a na najvišem se sloju koji je predstavljao zelenu livadu s liticama, jezercima od pekmeza i brodićima od lešnjakovih ljusaka maleni Amor ljuljao u čokoladnoj ljuljačci na vrhu čijih su se stubića umesto okruglih završetaka nalazila dva ružina pupoljka.
     Sve do večeri su jeli. Kad bi se kogod previše umorio od sedenja, odlazio se prošetati po dvorištu ili malo u štaglju igrati na čepove, a potom se vraćao k stolu. Pri kraju neki zaspaše i zahrkaše, ali kod kafe sve ponovo živnu: udariše u pesmu, ogledahu se u snazi, uzeše prenositi terete, palcima pokazivahu dvosmislene pokrete, pokušavahu na plećima podići kola, pripovedahu masne šale i redom celivahu sve žene. Uvečer se konji koji se do grla behu najeli zobi nikako nisu dali upregnuti u rukunice: ritali su se, propinjali, kidali hamove, a gospodari ih psovali ili im se smejali. I cele su noći po okolnim cestama i po mesečini pomamne kočije jurile najvećim trkom, odskakujući po jarcima,
poskakujući po metrima šljunka, zapinjući o nasipe, a žene se naginjahu kroz vratašca da dohvate uzde. Oni koji ostadoše u Bertauxu provedoše noć pijući u kuhinji. Deca behu pozaspala pod klupama.
        Nevesta beše zamolila oca da je poštede od uobičajenih šala. Neki rođak, međutim, trgovac svežom morskom ribom, koji im pače, kao venčani dar, beše donio dva lista, baš se hteo dati na to da ustima prska vodu kroz ključanicu, kadli u pravi čas stiže čiča Rouault i u tome ga spreči te mu objasni kako ozbiljan položaj njegova zeta ne dopušta takve nepristojnosti. Rođak svejedno teško popusti pred tim razlozima. Optuži u sebi čiču Rouaulta zbog oholosti i pođe se u kut pridružiti četvorici-petorici drugih uzvanika koji, budući da su ih kod stola u više navrata zaredom dopali lošiji komadi mesa, isto tako držahu da su ih loše ugostili pa sada ogovarahu domaćina i prikrivenim mu rečima priželjkivahu propast.
     Stara gospođa Bovary celoga dana ni bele ne probeli. Nju ne behu pitali za savet ni o snahinoj haljini ni o tome kako da prirede gozbu te se ona rano povuče. Suprug, umesto da pođe za njom, pošalje u Saint-Victor po cigare pa je do zore pušio, svejednako ispijajući grog od trešnjevače, mešavinu nepoznatu ostaloj družini, pa je to za nj bio izvor još većeg ugleda.
       Charles nipošto ne beše šaljive ćudi te se na svadbi posebno i ne istaknu. Mlako je odgovarao na sve dosetke, igre rečima, dvosmislenosti, laske i masne šale kojima ga, kao po dužnosti, obasipahu od časa kada iznesoše supu na sto.
       Sutradan se zato činio drugim čovekom. Pre bi se pomislilo da je on ona devica od sinoć, dok se na nevesti ne primećivaše ništa po čemu bi se ma što moglo naslutiti. Ni najveći vragoljani nisu znali kako bi se prema njoj postavili pa je, kad bi prošla kraj njih, promatrahu s neizmernom pozornošću. No, Charles nije ništa prikrivao. Zvao ju je »ženo moja«, tikao je, svakoga pitao za nju, posvuda je tražio i često je odvodio u dvorište gde bi ga se izdaleka moglo kroz drveće videti gde joj ovija ruku oko pasa i u hodu se napola naginje nad nju, gužvajući joj glavom čipkasti umetak na košuljcu.
       Dva dana po svadbi mladenci otputovaše, jer Charles zbog svojih bolesnika ne mogaše dulje izostati. Čiča Rouault dade ih odvesti u svojoj dvokolici te ih sam isprati do Vassonvillea. Tu poslednji put poljubi kćer, iziđe iz kočije i zaputi se natrag. Prevalivši nekih sto koraka, zastade pa, kada je video kola gde se udaljuju, a kotači im se okreću podižući prašinu, duboko uzdahnu. Seti se potom svoje svadbe, onoga davnog doba i ženine prve trudnoće: i on beše radostan onoga dana kada ju je od oca odveo svojoj kući, posednuvši je na konja iza sebe i kaskajući po snegu, jer beše oko Božića i sva polja be hu bela. Ona se jednom rukom pridržavaše za nj, a o drugoj joj visila košarica; vetar je vitlao duge čipke na njezinoj koškoj kapici pa ga one kadšto doticahu po ustima, a kad bi okrenuo glavu, video bi kraj sebe, na vlastitom ramenu, njezino rumeno lišce što mu se ćutke smeškalo pod zlatnim uresom na kapici. Da zagreje prste, od vremena do vremena zavlačila bi mu ih u njedra. Kako je to sve davno bilo! Sinu bi im sada bilo trideset godina! Još se jednom ogleda, ali ništa ne primeti na cesti. Oseti se tužan kao pusta kuća, a budući da mu se u mozgu omamljenom od silnoga pića nježne uspomene mešahu s crnim mislima, načas ga obuze želja da malo prošeće do crkve. Poboja se, međutim, da ga pogled na crkvu još jače ne rastuži pa se vrati ravno kući.
      Gospodin i gospođa Charles stigoše u Tostes oko šest sati. Susedi se načičkaše po prozorima da vide novu ženu svojega lekara. Pojavi se stara služavka, pozdravi gospođu, ispriča joj se što večera još nije gotova te je
pozove da u međuvremenu obiđe kuću.

V

       Pročelje od opeka beše točno u ravnini s ulicom ili, bolje rečeno, cestom. Iza vrata visila je  kabanica s podignutim ovratnikom, konjska uzda i crna kožna kapa, a u uglu na zemlji ležaše par gamaša još pokrivenih osušenim blatom. Nadesno beše blagovaonica, to jest odaja u kojoj se jelo i boravilo preko dana. Zelenkastožuta zidna tapeta, pri vrhu naglašena vencem bleda cveća, podrhtavala je na loše napetoj podlozi; bele pamučne zavese, obrubljene crvenom vrpcom, u krst se spajahu na prozorima, a na uskoj ploči nad kaminom, između dva posrebrena svećnjaka pod staklenim zvonima jajolika oblika, blistao je sat njihalica ukrašen Hipokratovom glavom. Na drugoj strani hodnika beše
Charlesova ordinacija, malena prostorija, široka otprilike šest koraka, s jednim stolom, tri stolca i uredskim naslonjačem. Svesci Rečnika medicinskih nauka, još nerazrezani, no mekog uveza oštećena u uzastopnim prodajama kroz koje su prošli, gotovo sami ispunjavahu šest polica jelova ormara za knjige. Za pregleda bolesnika kroz zidove prodiraše ovamo miris rastopljena maslaca, a u kuhinji se čuli bolesnici gde kašlju i podrobno pričaju o svojoj bolesti. Zatim je, otvarajući se ravno na dvorište gde se nalazila konjušnica, dolazila velika zapuštena prostorija s krušnom peći, a trenutačno je služila kao drvarnica, podrum i spremište, onako puna starog gvožđa, praznih bačava, polomljena ratarskog
oruđa, uza svu silu drugih prašnjavih predmeta kojima beše nemoguće pogoditi namenu.
       Vrt, duži nego širi, pružaše se između dva zida premazanih lepom i s obe strane prekrivenih marelicama zasađenim u špalir, pružaše se sve do trnove živice što ga je delila od polja. Usred vrta stajaše na zidanu postolju sunčani sat s pločom od škriljevca; četiri lehe, zasađene kržljavim divljim ružama, sa svih strana okruživahu korisniju gredicu zasijanu važnijim biljem. Posve u dnu vrta, pod smrekama, sadreni je sveštenik čitao molitvenik.
       Emma se pope na sprat, u sobe. U prvoj nije bilo nikakva pokućstva, no u drugoj, a to beše bračna soba, u ložnici se s crvenim zavesama nalazila postelja od mahagonija. Kutija od školjaka resila je komodu, a na pisaćem stolu uz prozor u jednoj je vazi stajala kitica narančina cveća, svezana belim satenskim vrpcama. Beše to venčani buket, buket prethodničin! Ona se zagleda u nj. Charles to primeti, dohvati ga i odnese na tavan, dok je Emma, sedeći u naslonjaču (oko nje razmeštahu njezine stvari), pomišljala na svoj venčani buket, spremljen u kutiji od lepenke, te se sanjarski pitala kako bi s njime postupili kada bi se slučajno dogodilo da ona umre.
       Pozabavi se prvih dana smišljanjem preinaka po kući. Sa svećnjaka ukloni staklena zvona, dade nalepiti nove tapete, nanovo obojiti stubište i postaviti klupe u vrtu oko sunčanog sata. Raspita se pače kako bi se mogao načiniti bazen s vodoskokom i ribicama. Najzad joj muž, znajući da se ona voli voziti kočijom, nađe rabljeni boc koji je, kada su mu stavili nova svetla i blatobrane od prošivene kože, gotovo posve nalikovao na tilbury.
       Charles, dakle, beše sretan i bez ikakve brige na ovome svetu. Obedovao je  nasamo sa ženom, uvečer šetnja glavnom cestom, kretnja njezine ruke dok popravlja kosu, pogled na njezin slamnati šešir obešen o prozorsku kvaku i još mnogošta drugo u čemu nikada pre nije ni slutio naslade, sve to sada za nj sačinjavaše neprekidnu sreću. Ujutro u postelji, dok bi ležali jedno pored drugoga na jastuku, gledao je sunčevu svetlost gde joj prosijava kroz svetle maljice na obrazima napola skrivenim pod dvostrukim obrubom noćne kapice. Ovako izbliza, njezine mu oči izgledahu uvećane, pogotovu kada bi, budeći se, više puta za redom zatreptala veđama: crne u seni, a zagasito modre na danjem svetlu, kao da u sebi skrivahu nekoliko slojeva boje koji, u dnu tamniji, postajahu sve svetliji što behu bliže površini cakline. Oko mu se gubilo u tim dubinama te je onde video svoju umanjenu sliku, do ramena, sa svilenim rupcem na glavi i u košulji rastvorenoj oko vrata. Onda bi ustao. Ona bi izašla na prozor da gleda njegov odlazak i ostajala naslonjena na prozorsku dasku, između dva lonca s geranijima i u jutarnjoj haljini što mekano padaše oko nje. Charles bi na ulici prikopčao ostruge na kamenu međašu, a ona je odozgo i dalje razgovarala s njime, ustima svejednako čupkajući krajičak cveta ili lista koji bi potom otpuhnula prema njemu pa bi, lepršajući, lebdeći, praveći u zraku polukrugove kao ptica, pre no što će pasti na zemlju, zapeo na kuštravoj grivi stare bele kobile koja nepomično stajaše pred vratima. Charles bi joj, uzjahavši, rukom poslao poljubac; ona bi odgovorila kimanjem, zatvorila prozor, pa bi on otišao. I onda bi krenuo po glavnoj cesti čija se dugačka prašnjava vrpca protezaše do u beskraj, po izlokanim stazama nad kojima se drveće nadvijalo tvoreći senice, po puteljcima gde mu žito sezaše do koljena, sa suncem na plećima i jutarnjim zrakom u nosnicama, srca puna noćnog blaženstva, smirena duha i zadovoljene puti, prežvakavajući svoju sreću, poput ljudi koji još i posle obeda uživaju u okusu gomoljika koje probavljaju.
        Tȁ, kakva je do sada dobra imao u životu? Zar gimnazijske dane, koje je provodio zatvoren unutar onih visokih zidova, sam među bogatijim i u nastavi sposobnijim drugovima koji su se smejali njegovom naglasku, rugali se njegovom odelu, a kojima su majke u sobu za posete dolazile noseći kolače u mufu? Ili kasnije, kada je studirao medicinu i nikada nije imao dovoljno novaca da povede na ples kakvu malu radnicu koja bi mu postala ljubavnicom? Posle toga, četrnaest je meseci živeo s udovicom kojoj noge u postelji behu hladne kao dva komada leda. No, sada doživotno poseduje tu lepu ženu koju obožava! Svet za njega ne sezaše dalje od svilena ruba njezine podsuknje pa predbacivaše sebi da je ne ljubi. Uhvatila bi ga želja da je ponovo vidi, brzo se vraćao k njoj i penjao se uz stepenice  uzdrhtala srca. Emma bi se baš oblačila u sobi, prišao bi joj prigušenim koracima, poljubio je u leđa, a ona bi vrisnula.
       Nije se mogao suzdržati da neprestano na njoj ne dodiruje češalj, prstenje, rubac; kadšto bi joj na oba obraza utisnuo zvučan poljubac  ili bi joj golu ruku obasuo nizom sitnih poljupčića, od vršaka prstiju do ramena, a ona bi ga odgurnula, napola nasmešeno, napola nestrpljivo, kao što se postupa s detetom koje vam se veša o skute.
       Pre udaje Emma je verovala da u sebi oseća ljubav, no kako sreća koja je trebala iz te ljubavi proisteći nije dolazila, mora da se prevarila, mišljaše. Pa nastojaše doznati što se u životu zapravo podrazumijeva pod rečima sreća, strast i opijenost koje joj se u knjigama behu učinile tako lepe.

VI

   Bila je pročitala Pavla i Virginiju  i sanjarila o bambusovoj kolibici, crncu Domingu, psu Fidèleu, no nadasve o slatkome prijateljstvu kakva dobroga brace koji za tebe bere rumeno voće s velikih stabala, visokih kao gora, ili bosonog trči po pesku donoseći ti ptičje gnezdo.
     Kad joj je bilo trinaest godina, otac je odvede u grad, s namerom da je da u samostan. Odsedoše u gostionici u četvrti Saint-Gervais, gde im večeru iznesoše u oslikanim tanjirima na kojima beše prikazana istorija gospođice de La Vallière. U svim su se natpisima uz te prikaze, tu i tamo izgrebenim noževima, slavile vera, nežnost srca i dvorska raskoš.
       Daleko od toga da se u samostanu dosađuje, u prvi joj mah beše ugodno društvo časnih sestara koje su je, da bi je razonodile, vodile u kapelicu kamo se nekim dugim hodnikom ulazilo iz blagovaonice. Za vreme se odmora veoma malo igrala, dobro je razumevala katekizam i gospodinu je kapelanu na teška pitanja upravo ona odgovarala. Nikada ne izlazeći iz mlačnoga raspoloženja u učionicama i živeći među bledunjavim ženama što nosiše krunice s bakrenim krstićima, ona dopusti da je polagano uspava tajstvena čežnja koja izbija iz mirisa oltara, svežine škropionica i svetlosti voštanica. Umesto da sluša misu, promatrala je u molitveniku nabožne sličice obrubljene azurnom bojom pa su
joj se sviđali bolesna ovčica, presveto srce probodeno oštrim strelicama ili jadni Isus što putem pada na vlastiti krst.  Pokuša za pokoru čitav dan provesti bez jela. Razbijaše glavu smišljajući na što bi se mogla zavetovati.
       Kad bi išla na ispoved, izmislila bi beznačajne grehe, ne bi li što duže onde ostala, klečeći u tami, sklopljenih ruku, lica pripijena uz rešetku, slušajući ispovednikov šapat. Na usporedbe sa zaručnikom, suprugom, nebeskim draganom i večnim brakom što se često ponavljaju u propovijedima u dubini su joj se duše budile neočekivane slasti.
     Uvečer pre molitve čitala su se u učionici nabožna dela. Pod nedeljom je to bio kakav kratki izvadak iz svete istorije ili Propovedi opata Frayssinousa, a nedeljom, kao razbibriga, odlomci iz Duha hrišćanstva. Kako li je u prvih nekoliko navrata pozorno slušala zvonki vapaj romantične sete što se ponavljaše u svakom odjeku zemlje i večnosti! Da joj je detinjstvo proteklo u sobičku pokraj dućana u kakvoj trgovačkoj četvrti, možda bi se tada bila otvorila lirskim čarima prirode koje obično do nas dopiru tek zahvaljujući piscima. No, ona predobro poznavaše selo, znala je što je blejanje stada, što mužnja, a što plugovi. Naviknuta na mirne životne strane, radije se okretala svemu što beše burno.
More je volela tek zbog oluja, a zelenilo samo ako je naretko raslo među ruševinama. Trebalo joj je da iz svega izvuče svojevrsnu osobnu korist pa kao nepotrebno odbacivaše sve što nije služilo neposrednom zadovoljenju njezina srca – beše više sentimentalne negoli umetničke naravi te je tragala za uzbuđenjima, a ne za krajolicima.
       Našla se u samostanu i neka usidelica koja onamo dolažaše na osam dana svakog meseca da krpa rublje. Pod zaštitom nadbiskupije, kao pripadnica stare plemićke porodice  što beše propala za vreme Revolucije, jela je u blagovaonici za stolom časnih sestara pa bi posle jela malo s njima počavrljala pre no što će se vratiti svojemu poslu. Pitomice su često bežale s nastave i odlazile do nje. Znala je napamet brojne ljubavne pesme iz prethodnoga veka  pa bi ih podglas pevušila svejednako provlačeći iglu. Pripovedala je priče, javljala novosti, u gradu obavljala usluge, a starijima krišom posuđivala kakav roman što ga je uvek imala u džepu na pregači, a iz kojih je naša draga gospođica u predahu od posla i sama gutala cela poglavlja. Sve tu beše puno ljubavnih dogodovština, ljubavnika i ljubovca, progonjenih gospi što padaju u nesvest u osamljenim paviljonima, poštanskih kočijaša koji pogibaju kod svake postaje, konja koji na svakoj stranici crkavaju od napora, mrklih šuma, ljubavnih jada, prisega, jecaja, suza i poljubaca, čamaca na mesečini, slavuja u gaju, gospodičića hrabrih kao lav, umiljatih kao janje, a kreposnih da ih nema pod kapom nebeskom, uvek divno odevenih, a suze im liju iz očiju kao voda iz vrča! I tako je, s petnaest godina, Emma punih šest meseci prljala ruke u prašini starih čitaonica. Uz Waltera Scotta, kasnije je zanesoše i istorijske  zgode pa uze sanjariti o škrinjama, stražarnicama i putujućim pevačima. Bila bi volela živeti u kakvu starom zdanju, kao one vlastelinke tanka struka što su, nalaktivši se na kamen i naslonivši bradu o dlan, provodile dane pod trolistom na šiljatim prozorima izglédajući neće li s dalekih polja na vranome konju dojahati vitez s belom perjanicom. U to se vreme klanjala Mariji Stuart i osećala zaneseno strahopoštovanje prema slavnim ili nesretnim ženama. Ivana Orleanska, Heloiza, Agnès Sorel, lepa Ferronière i Clémence Isaure izdvajahu se za nju poput zvezda repatica iz mračnoga beskraja  istorije, u kojemu se još tu i tamo, no utonuli u senu i bez ikakve uzajamne veze, isticahu Luj Sveti i njegov hrast, Bayard na umoru, nekoliko okrutnih dela Luja XI, nešto malo Bartolomejske noći, Bearnčeva perjanica i nezaboravan spomen na oslikane tanjire koji veličahu Luja XIV.
      Na satu muzike  u romancama što ih pevaše, spominjahu se samo anđelčići sa zlatnim krilima, Madone, lagune, gondolijeri – sve mirne kompozicije  koje joj dopuštahu da kroz glupavost stila i hirovitost tonova nazre privlačnu fantazmagoriju sentimentalne stvarnosti. Neke su njezine drugarice u samostan donosile spomenare koje behu dobile kao novogodišnji dar. Valjalo ih je skrivati – beše to pravi podvig, a čitale su ih u spavaonici. Nežno držeći u rukama njihove krasne satenske korice, Emma je upirala očarani pogled u imena nepoznatih ljudi što se ispod svojih upisa najčešće potpisivahu kao grofovi ili vikonti.
        Drhtala je, dahom odižući svileni papir s graviranih crteža, a on se, napola svijen dizao pa opet polako padao na stranicu. Bilo je tu svega i svačega: za ogradom nekog balkona mladić u kratkom ogrtaču u naručju steže devojku u beloj haljini, s torbicom o pojasu. Našlo se i nepoznatih portreta engleskih gospođa s plavim uvojcima koje vas ispod okruglih slamnatih šešira gledaju velikim sjajnim očima. Videle su se tu i gospe zavaljene u kočijama što klize kroz perivoje, a hrt poskakuje pred konjima što ih kasom teraju dva malena kočijaša u belim hlačicama. Druge su pak, sanjareći na počivaljkama uz otpečaćeno pismo, promatrale mesec kroz pritvoren prozor, napola zastrt crnom zavesom.
      Bezazlene deve sa suzom na licu kroz rešetke gotičke krletke ljubile su grlicu ili sa smeškom naginjahu glavu na rame trgajući latice s cveta ivančice dugim i šiljatim prstima, zavinutim na vrhu poput šiljastih cipela. A i vi ste bili onde, sultani s dugim lulama što se pod sjenicama obeznanjujete u naručju bajadera, pa i vi, kauri, turske sablje i kapice grčke, a nadasve vi, bledi pejzađi iz predjela ditirampskih, što nam često u isti mah prikazujete palme i jele, tigrove s desne i lava s leve strane, na obzoru tatarske minarete i rimske razvaline u prednjem delu, a uz njih polegle deve – i sve to uokvireno lepo uređenom prašumom, a dugačka okomita sunčeva zraka podrhtava u vodi po kojoj plove labudovi, tu i tamo se ocrtavajući poput belih ogrebotina na čeličnosivoj pozadini.
       A kroz staklo petrolejske svetiljke, obešene na zidu iznad Emmine glave, padaše svetlo na sve te slike iz otmena sveta što se pred njom nizahu u tišini spavaonice i uz udaljeni štropot kakva okašnjelog fijakera što se još kotrljaše po bulevarima.
       Kada joj umre mati, Emma je prvih dana mnogo plakala. Onda dade načiniti posmrtnu sličicu ukrašenu pokojničinom kosom, a u jednome pismu što ga posla u Bertaux, punome tužnih razmatranja o životu, zatraži da je jednog dana sahrane u isti grob s majkom. Otac pomisli da je bolesna i dođe joj u posetu. Emma beše u sebi zadovoljna što je otprve postigla onaj retki ideal bledih bića do kojega prosečno srce nikada ne stiže. Utonu, dakle, u plutanje po lamartinovskim meandrima, slušaše harfe na jezerima, svaki pev umirućih labudova, svaki list što otpada, čiste device što uzlaze na nebo i glas Večnoga što progovara u dolinama. To joj dojadi, ali to nipošto ne htede sebi priznati, već ustraja – najprije iz navike, a zatim iz taštine, pa se najzad iznenadi osjetivši se smirenom i s jednako toliko malo tuge u srcu kao i bora na čelu.
     Redovnice koje su inače imale dobro mišljenje o njezinim naklonostima opaziše s velikim iznenađenjem kako gospođica Rouault kao da izmiče njihovoj skrbi. Behu je, zapravo, toliko obasule službama Božjim, povlačenjem u osamu, devetnicama i propovedima, toliko joj zdušno preporučile štovanje što ga dugujemo svecima i mučenicima i dale toliko dobrih saveta o čednosti tela i za spas duše da se ponela poput konja kad mu se pritegne uzda: zaustavila se u mestu i odbacila žvale. Njezin se duh, praktičan usred sve zanesenosti, ljubeći crkvu zbog cveća u njoj, muziku  zbog reči u romancama, a književnost zbog strastvenih uzbuđenja, bunio protiv verskih otajstava, baš kao što se ona sama sve više opirala stezi koja beše nešto odbojno njezinoj naravi. Kada je otac odvede iz zavoda, nikome ne beše previše krivo što odlazi. Nadstojnica pače držaše da je u poslednje vreme pokazivala premalo poštovanja prema samostanskoj zajednici.
       Emmi se, kada se vratila kući, isprva svide zapovedati služinčadi, a potom joj selo omrznu te zažali za samostanom. A kada je Charles prvi put došao u Bertaux, smatraše samu sebe duboko razočaranom osobom koja više nema što naučiti i više ne treba ništa osećati.
       No, teskoba zbog novoga položaja ili možda razdraženost prouzročena prisutnošću ovoga muškarca behu dovoljne da je uvere kako se napokon domogla one čudesne strasti koja je do tada poput kakve velike ptice ružičasta perja lebdela u sjaju pesničkih nebesa – pa sada nikako nije mogla zamisliti da je ovaj mir u kojemu živi ona sreća o kojoj je nekoć sanjarila.

•  Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( I,II,III )  

• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO  ( IV,V,VI ) 
•  Flaubert Gustav , Gospođa Bovary, PRVI DEO (VII,VIII,IX )   
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( I,II,III  )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO   ( VII,VIII,IX )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII ) 
• Flaubert Gustav,Gospođa Bovary, DRUGI DEO (XIII,XIV,XV)
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII) 
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X ) 

Robert Desnos

U NOĆI

Uvuci se u tvoju senku
skriven u noći.
Pratiti tvoj hod
tvoju sen na prozoru.
Ta senka u oknu si ti, to nije druga, to si ti
Ne otvaraj taj prozor iza čijih zavesa se krećeš
Zatvori oči.
Hteo bih ti zatvoriti usnama svojim
Ali se prozor otvara i vetar
vetar čudno njiše plamen
i zastavu
uvija svoje bekstvo svojim ogrtačem
Prozor se otvara to nisi ti
Znao sam.

________________________

VRELA NOĆI

Vrela noći se svetlošću kupaju.
To je reka gde stalno svi ti
Kameni konji i kobile staju
Njišteći piti.
Toliko vekova teškog rada da li
Svršiće najzad umorom što smekša kamenje?
Toliko znoja, toliko suza palih
jesu li opravdanje za san na nasipu ?
Na nasipu gde netom se razbila
reka što ide put noćnih tama,
gde misao je sanja poništila.
To je zvezda što ide za nama.
Putem unatrag, u smeru obratnome,
Zvezdo, poslušna, nas sledite,
i dođite, iz naše ruke jedite,
najzad Gospodarka udesu svome
i četiri neprijateljska počela k tome.
<1936>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

________________________


SUTRA

Star sto hiljada leta, hoću li snage imati
Još da čekam, o sutra, nada te predoseća.
Vreme, bolan starac s mnogim uganućima,
Devet ujutro, devet uveče – može ječati.

No živimo u bdenju meseci već suviše,
Bdijemo da se svetlost i vatra ne utuli,
Govor tih nam, a uvo na mnogi zvuk se ćuli
Što brzo, ko u igri, ugasne i gubi se.

No, iz dubine noći, još svedočimo skoru
Veličanstvenost dana, sve što donosi na dar.
Ne spavamo li, to je stog što vrebamo zoru
Da napokon dokaže da živimo u sada.
<1942>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

________________________

SREDINA PUTA

Postoji jedan određeni trenutak u vremenu
Kad čovek dosegne tačno polovinu svog života,
Delić sekunde,
Kratkotrajni odeljak vremena brži od pogleda,
Brži od vrhunca ljubavnih nesvestica,
Brži od svetlosti.
I čovek je osetljiv na taj trenutak.
Duge avenije među krošnjama
Produžuju se prema kuli gde drema jedna dama
Čija je lepota otporna na poljupce, na godišnja doba,
Kao zvezda na vetar, kao stena na talase.
Jedan drhtavi brod uranja i urla.
Na vrhu jednog stabla klepeće zastava.
Jedna žena lepo očešljana, ali čarape joj padaju na cipele
Pojavljuje se na uglu ulice,
Ushićena, drhtava,
Štiteći rukom zastarelu svetiljku koja dimi.
I još jedan pijani nosač peva na uglu mosta,
I još jedna ljubavnica grize usne svog ljubavnika,
I još jedna latica ruže pada na prazan krevet,
I još tri zidna sata zvone u isto vreme
S nekoliko minuta razmaka,
I još jedan čovek koji prolazi ulicom okreće se
Jer su uzviknuli njegovo ime,
Ali ne zove njega ta žena,
I još jedan ministar u svečanom odelu,
Kom neprijatno smeta kraj košulje koji mu je zaglavljen između pantalona i gaća,
Otvara sirotište,
I još jedan kamion koji ide punom brzinom
U praznim ulicama noći,
I još se jedan požar pali na šestom spratu jedne kuće
Što plamti u središtu tihog i ravnodušnog grada,
I još jedan čovek čuje pesmu
Odavno zaboravljenu i ponovo će je zaboraviti,
I još mnoge stvari,
Mnoge druge stvari koje čovek vidi u jednom određenom trenutku u sredini svog života,
Mnoge druge stvari koje se dugo odvijaju u najkraćem
od najkraćih trenutaka na zemlji.
Predoseća tajnu te sekunde, tog delića sekunde,
Ali kaže: "Oterajmo mračne ideje",
I tera mračne ideje.
A šta bi mogao reći,
A šta bi mogao učiniti
Bolje?
<1934>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

________________________


PESME TAJANSTVENOJ

I

(1926.)

Toliko sam sanjao o tebi
Da si već izgubila svoju stvarnost.
Ima li još vremena da dosegnem do tvog živog tela
i da ljubim na tvojim usnama rađanje
glasa koji mi je drag.
Toliko sam sanjao o tebi
da se moje ruke, navikle da grleći tvoju senku
sklapaju prazne na mojim grudima ,
možda neće ni moći
saviti oko stvarnih oblika tvoga tela.
I da ću pred stvarnim izgledom onog što me proganja
i vodi već danima i godinama,
postati nesumnjivo i ja samo jedna senka.
O sentimentalna nedoumice!
Toliko sam sanjao o tebi da možda više nije ni vreme
da se probudim. Stojeći spavam izložen telom
svim spoljnim izgledima života i ljubavi,
i tebi jedinoj, koja još nešto znači za mene,
teže ću moći da dodirnem čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo na koje budem naišao.
Toliko sam sanjao o tebi,
toliko koračao, razgovarao, spavao sa tvojom zamišljanom slikom
da mi možda ni ne ostaje više ništa drugo,
do da budem samo slika između slika, i sto puta više
senka nego senka koja se šeta i koja će se šetati
veselo po sunčaniku tvoga života.



II

(1945.)

Toliko sam puta sanjao o tebi,
Toliko lutao, toliko govorio,
Toliko voleo tvoju senku,
Da mi više ništa nije ostalo od tebe.

Ostaje mi samo da budem senka među senkama,
Da budem sto puta više senka nego senka,
Da budem samo senka koja će dolaziti
I ponovo navraćati u tvoj život pun sunca.

____________________________

GOLUBICA IZ NOJEVOG KOVČEGA


Neka je proklet
Otac neveste
Kovača koji je sakovao sekiru
Kojom je drvoseča oborio hrast
Od kojega je sadeljana postelja
U kojoj se rodio pra-pra-predak
Čoveka koji je terao kola
U kojima je tvoja majka
Prvi put srela tvoga oca!

_____________________________


GLAS


Glas koji dolazi iz daleka
Da ne dopire čak ni do uva,
Glas kao doboš al pokriven,
Dopire, ipak, jasno do nas!

I ako je kao da dolazi iz groba,
Govori samo o letu i proleću:
Budi u telu čudnu neku sreću
I pali na usnama osmehe.

Slušam ga! Da, da, to je ljudski glas,
Prodire kroz huku života i borbe,
Tresak gromova i šum brbljanja.

A vi? Vi ga ipak ne čujete?
On kaže: Muka neće dugo trajati!
On kaže: Srećno vreme nije daleko!

Zar mu ne čujete bar samo eho?

____________________________

PESMICA O ULICI BANJOLE

Sunce ulice Banjole
Nije kao neko drugo sunce.
I ono se kupa u oluku
I češlja starom kovom
Baš kao svako drugo sunce.
Ali kad greje moje rame
Ono je baš to i nikakvo drugo.
Sunce ulice Banjole
Goni svoje dvokolice
I dalje od kapija dvorova;
To sunce, sunce ni lepo ni ružno,
To sunce smešno i zadovoljno,
To sunce zime i proleća,
Sunce ulice Banjole.
Ne, ono nije kao drugo!

_____________________________

REZEDA

- Gde raste divni cvetić rezeda?

- Da nije na severu negde
U zemljama snega i leda?
Da joj nije rodni kraj Kanada?
Gde jesen i zima tako dugo vlada?...
Onda su sigurno krajevi Turkestana,
Gde je tako tihi smiraj dana,
Ili doline Jermenije,
Ili daleke Australije?

- Ah, nije, nije, nije,
Mili moj Bane,
Vidim, zaboravio si,
Ko da nije bilo lane...

- Pa gde i koji kraj zemlje
Taj cvetak krasi?

- Rezeda raste na našoj terasi...

________________________________

TOLIKO SAM SANJAO O TEBI

Toliko sam sanjao o tebi,
Da gubiš svoju realnost.
I da li je još uvek čas da dostignem to
živo tielo, i da poljubim na tim usnama
rađanje glasa, što mi je tako mio?

Toliko sam sanjao o tebi,
Da se moje ruke, naviknute da grle tvoju senu,
Spoje na mojim grudima, ne bi li možda osetile
Obrise tvoga tela,
I da sam, pred stvarnom pojavom onoga, što me
tako muči i upravlja sa mnom već danima
i godinama, postao bez sumnje sena.

O, osećanja neodlučnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
Prošlo već vreme mog buđenja.
I ja sada spavam stojeći s telom izloženim
Svim pojavama, ljubavi i života,
I da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
još uek nešto značiš,
Mogao teže dodirnuti čelo i usne,
Negoli bilo koje usne i bilo koje čelo.

Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom senom,
da mi više ništa ne preosta, a možda i zato,
da postanem prikaza među tim prikazama
i sena sto puta više nego sena, koja se šeće
i šetaće se radosno
po sunčanom satu tvoga života.

1936

__________________________


VELIKI PESNIKOVI DANI

Učenici svetlosti svagda su izumevali tamu tek malo neprozirnu.
Reka nosi maleno žensko telo i to je znak da je kraj blizu.
Udovica u venčanici pogrešila je sprovod;
svi prekasno stižemo na svoj grob.
Lađa od puti zaglibila se na maloj plaži.
Kormilar poziva putnike da ćute.
Talasi nestrpljivo iščekuju bliže Tebi o moj Bože.
Kormilar poziva talase da govore. Oni govore.
Noć pečati svoje boce zvezdama i bogati se na izvozu.
Grade se velike trgovačke ispostave za prodaju slavuja.
Ali ne mogu zadovoljiti želju Kraljice Sibira da ima belog slavuja.
Engleski komodor se kune da ga se više neće uhvatiti noću da bere žalfiju među nogama kipova od soli.
Tim povodom mala soljenka Cerebos ustaje s mukom na svoje tanke noge. Sipa mi u tanjir to koliko mi ostaje da živim.
Čime se može nasoliti Tihi okean.
Stavićete na moj grob pojas za spasavanje.
Jer nikad se ne zna.
<1926>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary , PRVI DEO ( I, II,III )

Prvi deo  I-IX 

 I

Bili smo na nastavi kadli uđe direktor, a za njim jedan novi đak u građanskome odelu i školski podvornik noseći veliku klupu. Oni koji spavahu, probudiše se te svi ustadoše, kao zatečeni usred posla.
Direktor nam dade znak da sednemo, a potom će, okrenuvši se prema nastavniku:
– Gospodine Roger – reče mu poluglasno – evo jednog učenika kojeg vam preporučujem;
on će zasad u peti razred. Budu li mu učenje i vladanje primereni, preći će  velikima, kamo po dobi i pripada.

       Novak beše ostao u uglu za vratima tako da smo ga jedva primećivali: beše to seoskomomče od kojih petnaestak godina i viši od svih nas. Kosa mu na čelu bila ravno podrezana,kao u kakva seoskoga crkvenog pevača, a on sam izgledaše razumno, no i veomazbunjeno. Premda ne beše plećat, kaput od zelena sukna s crnim pucetima mora da gaje stezao pod pazuhom, a kroz raspore na orukavlju videli su se crveni zglavci, navikli dabudu goli. Noge u plavim čarapama virile su mu iz žućkastih hlača, jako zategnutih naramenicama. Obuven beše u čvrste cipele, loše ulaštene i okovane ekserima.
     Započe ispitivanje gradiva. On slušaše sav se pretvorivši u uho, pažljiv kao na propovedi, ne usuđujući se čak ni noge prekrstiti ili se nalaktiti, a u dva sata, kada zazvoni zvono, morade ga učitelj opomenuti da se zajedno s nama svrsta u red.
    Beše nam običaj da ulazeći u razred bacamo kapu na tlo da bi nam ruke bile slobodnije; valjalo ju je sa samog praga hitnuti pod klupu, i to tako da udari o zid i podigne svu silu prašine; bila je to prava stvar.

     No, bilo da nije opazio tu majstoriju ili se pak ne usuđivaše i sam u nju uključiti, tek molitvazavrši, a novak i dalje držaše kapu na kolenima. Beše to jedno od onih složenih pokrivala za glavu u kojima se zna naći nešto od šubare,šapke,1 okruglog šešira, kape od vidrina krzna i pamučne noćne kapice, jedna od onih bednih stvarčica čija nema ružnoća odiše dubokom izražajnošću, poput lica kakva glupana. Jajolika i zakrivljena s pomoću kitovih kostiju, započinjala je s tri kružne pletenice, a potom se na njoj izmenjivahu, razdvojene crvenom vrpcom, kose četvorine od baršuna i zečje kože; zatim je sledio kao nekakav džep koji završavaše mnogouglom od lepenke preko koje beše upleten
složeni ukras od okrugle vrpce, a odande, na dugoj i vrlo tankoj uzici, poput kićanke visila jemalena prečnica od zlatnih niti. Kapa beše nova; štitnik joj blistaše.
– Ustanite – reče profesor.

Novi đak ustade; kapa mu pade. Celi razred prasnu u smeh.
On se saže da je podigne. Sused mu je izbije laktom, a on je još jednom podiže.
– Rešite se već jednom te svoje kacige – kaza profesor koji beše duhovit čovek.

Razleže se gromak učenički smeh koji smete jadnog dečaka te nije znao bi li zadržao kapu u ruci, ostavio je na tlu ili je stavio na glavu. Opet sede i metnu je na kolena.
– Ustanite – kaza profesor – i recite mi kako se zovete.
Novak mucajući promrmlja neko nerazumljivo ime.
– Ponovite.
Začu se isto mucavo mumljanje slogova, prigušeno podrugljivim povicima celog razreda.
– Glasnije! – povika nastavnik. – Glasnije!
Skupivši svu odvažnost, novak široko zinu i iz svega grla, kao da nekoga doziva, ovako dreknu: Šarbovari!
    U jedan mah izbi buka, uz oštre se povike uzdižući u crescendu (svi su urlali, kevtali, lupali nogama i ponavljali: Šarbovari! Šarbovari!), potom pređe u osamljene zvuke, s teškom se mukom stišavajući, da bi se zatim kadšto opet javila u ponekoj klupi gde bi još tu i tamo, poput praskalice što se nije do kraja ugasila, prsnuo prigušen smeh.

Međutim, pod kišom kaznenih zadataka, malo-pomalo u razredu se uspostavi red pa profesor kojem beše pošlo za rukom da razabere ime Charles Bovary, i to pošto je od novog đaka zatražio da mu ga kazuje u pero, slovo po slovo sriče i još jednom pročita, pošalje jadnička u magareću klupu, tik podno katedre. On načini kretnju kao da će poći, no neodlučno zastade.
– Što tražite? – zapita profesor.
– Ka... – plaho će novak, nemirno se ogledavajući.
– Pet stotina stihova za kaznu celom razredu! – Izrečeno besnim glasom, ovo, poput kakva Quos ego, 2 zaustavi nov prolom veselja.

– Tȁ, mirujte već jednom! – ogorčeno nastavljaše profesor brišući čelo rupčićem što ga beše izvukao iz kape. – A vi, novi, vi ćete mi dvadeset puta napisati rečenicu ridiculus sum. Zatim će blažim glasom:
– Ama, naći ćete već tu svoju kapu, niko vam je nije ukrao!
      Sve se opet smiri. Glave se nadviše nad beležnice, a novak se naredna dva sata uzorno držaše, premda bi ga od vremena do vremena pokoja papirnata kuglica bačena vrškom pera poprskala po licu. No, on bi se obrisao rukom i ostao nepomičan, oborenih očiju.
     Uvečer je na nastavi iz klupe izvadio navlake za rukave, sredio pojedine stvarčice, brižljivo izvukao crte na papiru. Videsmo kako savesno radi, tražeći svaku reč u rečniku i silno se trseći. Nesumnjivo  mora da u niži razred nije premešten zahvaljujući upravo toj dobroj volji, jer ako i jeste prilično dobro znao pravila, u izražaju mu nije baš bilo otmenosti. Latinski ga beše počeo poučavati sveštenik iz njegova sela, jer su ga roditelji zbog štednje u gimnaziju poslali što su kasnije mogli.
  Njegov otac, gospodin Charles-Denis-Bartholomé Bovary, bivši pomoćni vojni ranarnik, iskompromitiravši se oko 1812. u poslovima novačenja te u to doba prisiljen ostaviti službu, beše se tada poslužio ličnom privlačnošću da se usput dočepa miraza od šezdeset hiljada  franaka koji se nudio uz kćer nekog trgovca pletenom robom što se beše zaljubil u njegovu vanjštinu. Lep muškarac, razmetljivac koji je glasno zveckao ostrugama i nosio zaliske što mu se spajahu s brkovima, prstiju uvek ukrašenih prstenjem i odeven u kričave boje, ostavljaše utisak odvažna čoveka, dopunjen bezbrižnom lakoćom trgovačkog putnika. Oženivši se, dve-tri godine živeo je od ženina miraza, dobro jedući, kasno ustajući, pušeći iz velikih porculanskih lula, uveče se vraćajući kući tek
posle pozorišta i redovno zalazeći u kafane. Tast mu umre i ne ostavi bogzna šta; njega to razljuti te se upusti u proizvodnju, izgubi u tome nešto novca, pa se potom povuče na selo misleći da će onde štogod zaraditi. No, kako se u poljoprivredu jedva nešto bolje razumeo no u katun, kako je konje jahao umesto da ih šalje na oranje, jabukovaču pio na boce umesto da je prodaje na bačve, najbolju perad iz dvorišta jeo, a lovačke cipele mazao svinjskom slaninom, ubrzo shvati da mu se najbolje okaniti svake špekulacije.
     Za dve stotine franaka godišnje uze u nekom selu, na međi između Cauxa i Pikardije, u najam nekakvo obitavalište koje beše napola gospodarska, a napola vlastelinska zgrada te se, ogorčen, izjedan žaljenjem, optužujući nebesa, zavideći celome svetu, već u dobi od četrdeset i pet godina zatvori u nju, sit ljudi, kako govoraše, da bi onde u miru živeo.
  Žena mu isprva beše luda za njim, ljubljaše ga uz hiljadu znakova ropske odanosti, što njega još više udalji od nje. Nekad radosna, otvorena i silno zaljubljena, stareći beše stekla (onako kao što se vino izloženo zraku pretvara u sirće) tešku narav te postala krištava i razdražljiva. U početku je, ne tužeći se, silno patila videći kako trči za svakom seoskom devojčurom i uveče se vraća s raznoraznih sumnjivih mesta, zasićen svime i zaudarajući po pijanstvu! Potom joj se pobuni ponos. Zaćuta, gutajući bes u nemom stoicizmu u kojem ustraja sve do smrti. Neprestano je nekamo trčala, bavila se poslovima. Odlazila je advokatima,  predsedniku suda, pazila na dospeće menica, postizala produženje rokova, a kod kuće je peglala, šivala, prala rublje, nadgledala radnike, isplaćivala račune, dok gospodin, ni oko čega se ne uznemiravajući, beše neprestano utonuo u neku zlovoljnu sanjivost iz koje bi se trgnuo samo zato da joj kaže štogod uvredljivo te ostajaše kraj vatre pušeći i pljuckajući u pepeo.
   Kada je dobila dete, trebalo ga je dati na dojenje, a kad se mališa vratio kući, mazili su ga kao kakva kraljevića. Majka ga je pȉtala ušećerenim voćem, a otac ga puštao da trči bez cipela te čak, gradeći se filozofom, govorio da bi mogao ići uokolo i posve nag, kao životinjska mladunčad. Suprotno majčinim težnjama, otac je u glavi nosio određeni  muževni ideal o dečaštvu prema kojemu nastojaše odgojiti sina, hoteći da ga se odgaja strogo,  spartanski, da bi stekao telesnu čvrstoću. Slao ga je na spavanje u neugrijanoj sobi, učio ga da pije rum u dugačkim gutljajima i da se izruguje procesijama. No, dečak, po naravi miran, slabo mu uzvraćaše za njegov trud. Majka ga je uvek vukla sa sobom, izrezivala mu sličice od lepenke, pripovedala priče, upuštala se s njim u beskrajne monologe, pune melankolična veselja i brbljave umiljatosti. Zbog vlastite životne usamljenosti, svu svoju raspršenu, uništenu taštinu prenese ona na to dete. Sanjarila je o visokim položajima, već ga videla visoka, lepa, duhovita, nameštena u cestogradnji i mostogradnji ili sudstvu. Nauči ga da čita, pa mu čak i pokaza, na svojem starom klaviru, kako će da otpeva dve-tri romansice. No, na to sve gospodin Bovary, slabo mareći za nauku i književnost, govoraše da to nije vredno truda! Zar će ga oni ikada imati čime uzdržavati u državnim školama, kupiti mu službu ili mu pomoći da pokrene kakav trgovački posao? Uostalom, uz malo petlje, čovek uvek uspeva u životu. Gospođa je Bovary grizla usne, a dečko se skitao po selu.
    Išao je za oračima i grudama zemlje gađao gavrane terajući ih da odlete. Duž jaraka zobao je kupine, s dugom šibom čuvao purane, prilikom košnje prevrtao seno, trčao po šumi, za kišnih se dana pod crkvenim tremom igrao »školice«, a o velikim praznicima preklinjao crkvenjaka da mu dopusti potezati zvona pa bi se elim telom obesio o veliko uže osećajući kako ga ono nosi u svom letu. Izraste stoga poput hrasta. Jakih ruku i zdrave puti.
     Kad mu je bilo dvanaest godina, majka mu se izbori za početak školovanja. Za to zadužiše sveštenika. No, ti satovi behu tako kratki, a i dečak ih je tako slabo pratio da od njih i nije moglo biti prevelike koristi. Održavahu se u dokonim trenucima, u sakristiji, stojećke, na brzu ruku, između krštenja i pogreba; ili bi pak sveštenik poslao po svojeg učenika nakon Pozdravljenja kad više nije nikamo imao izlaziti. Popeli bi se njih dvojica u njegovu  sobu i onde smjestili; mušice i noćni leptiri obletahu oko sveće. Beše vruće pa bi dečak zaspao, a naš bi dobričina, zadremavši s rukama na trbuhu, ubrzo zahrkao otvorenih usta. U drugim pak prigodama, kad bi gospodin sveštenik , vraćajući se od nekog bolesnika iz okoline kojemu beše odneo svetu popudbinu, opazio Charlesa gde se klatari po poljima, pozvao bi ga, četvrt mu sata čitao bukvicu te iskoristio zgodu da mu pod nekim drvetom dadne sprezati kakav glagol. Prekinula bi ih kiša ili kakav znanac u prolazu. Uostalom, sveštenik  uvek beše zadovoljan dečakom, govoraše čak kako mladić ima dobro pamćenje. Charles ne smeo na tome da ostane, odlučno se postavljaše gospođa. Posramljen ili, bolje rečeno, izmoren, gospodin bez otpora pristade pa pričekaše još godinu dana dok momčić ne primi prvu pričest.
     Minu još šest meseci, a naredne godine Charlesa konačno poslaše u gimnaziju u Rouanu, gde ga krajem oktobra odvede otac glavom, na dan sajma svetog Romaina.
    Bilo kome od nas sada bi se bilo nemoguće ičega setiti o njemu. Beše to dečak mirne ćudi, koji se pod odmorima igrao, na nastavi učio, u razredu pazio, čvrsto spavao u spavaonici, a u blagovaonici s tekom jeo. Za staratelja mu postaviše nekog veletrgovca  gvozdenom robom iz ulice Ganterie koji bi ga jednom mesečno, nedeljom, nakon zatvaranja dućana, izveo iz škole, poslao ga da šeta po luci i razgleda brodove, a potom ga u sedam sati, pre večere, doveo natrag u gimnaziju. Svakoga bi četvrtka uveče Charles napisao majci dugo pismo, crvenom tintom i pečateći ga s tri kuglice testa; potom bi pregledavao brleške iz istorije  ili pak čitao stari svezak Anacharsisa 3 koji se povlačio po učionici. Na šetnji je razgovarao sa slugom koji beše sa sela kao i on.
    Zahvaljujući velikom zalaganju, uvek se održavao među osrednjim učenicima.; jednom je čak dobio i pohvalu iz prirode. No, krajem trećeg razreda roditelji ga izvadiše iz gimnazije i dadoše da uči medicinu, uvereni da će i sam moći dogurati do ispita zrelosti.
     Majka mu pronađe sobu na četvrtom katu i s pogledom na Eau-de-Robec, kod nekoga svojeg znanca, bojadisara. Pogodi se za smeštaj i hranu, pribavi mu pokućstvo – sto i dve stolice, od kuće dopremi staru postelju od trešnjevine, a usto mu kupi i malenu gvozdenu peć , uz zalihu drva kojim se imalo grejati njezino siroto dete. Potom otputova krajem nedelje, po hiljadu mu puta preporučivši da se dobro vlada, sada kad ostaje prepušten sam sebi.
    Pred rasporedom predavanja što ga pročita na oglasnoj ploči obuze ga vrtoglavica: predavanja
iz anatomije, predavanja iz patologije, predavanja iz fiziologije, predavanja iz farmacije, predavanja iz hemije, kao i iz botanike, kliničke medicine i terapeutike, ne računajući higijenu i farmakologiju – sve sami nazivi kojima etimologiju nije znao, a koja ga se doimahu poput vrata što vode u neka svetišta puna uzvišene tame.
    Ništa od svega toga nije razumieo; uzalud je slušao, nije shvatao. Svejedno je radio, imao sva skripta, odlazio na sva predavanja, nije propuštao nijednu bolničku vizitu. Svoju je skromnu svakidašnju zadaću obavljao poput konja koji okreće žrvanj pa vezanih očiju kruži u mestu, nesvestan posla koji obavlja.
    Da mu prištedi troškove, majka bi mu svake nedelje po vozaru poslala komad teletine pečene u pećnici, što je jeo prepodne za doručak, kada bi se vratio iz bolnice, lupkajući pritom stopalima o zid da se zagreje. Zatim je trebalo trčati na predavanja, u veliku dvoranu za obdukcije, u bolnicu pa se kroz sve silne ulice vratiti kući. Uvečer bi se, nakon mršave večere kod gazde, vratio u sobu i opet se bacio na posao, u promočenoj odeći što mu se kraj zažarene peći pušila na telu.
   Za lepih letnih večeri, u doba kada mlačne ulice opuste, kada se služavke na kućnom pragu nabacuju pernatom lopticom, otvorio bi prozor i nalaktio se na nj. Reka koja tu ruansku četvrt pretvara u nekakvu malu blatnjavu Veneciju proticaše dole, ispod njega, žuta, ljubičasta ili plava, između mostova i ograda. Radnici su, čučeći na obali, u vodi prali ruke. Na motkama što su odozgo stršale s tavana na zraku se sušila povesma pamuka. Suprotno njemu, ponad krovova, pružaše se veliko čisto nebo, s crvenim suncem na zalazu. Kako divno mora da je biti tamo! Kakve li svežine u bukviku! Pa bi raširio nosnice da se nadiše divnih poljskih mirisa što do njega ne dopirahu.
 Smršavi, telo mu se protegnu, a lice poprimi neki žaloban izraz od kojega gotovo postade zanimljivo.
     Naravno, malo-pomalo iz nehaja se okani svih odluka što ih beše stvorio. Jednom izostade s vizite u bolnici, sutradan propusti predavanje pa tako, uživajući u lenosti, na kraju sve zapostavi.
   Poče redovito odlaziti u kafanu i strastveno igrati domino. Zatvori se svake večeri u kakav prljav javni lokal te onde po mramornim stolovima stade da premešta pločice od ovčjih kostiju obeležene crnim tačkicama, to mu se činilo dragocenim činom vlastite slobode koji mu podizaše ugled u vlastitim očima. Beše to poput upućivanja u tajne sveta, poput pristupa zabranjenim užicima, pa bi pri ulasku s nekom gotovo putenom radošću polagao ruku na kvaku na vratima. Mnogo se toga što je do tada bilo zatomljeno probudi u njemu: nauči napamet kuplete koje pevaše dočekujući ostale veseljake, oduševi se za Bérangera,4 nauči spravljati punč te napokon upozna i ljubav.
   Zahvaljujući takvim pripremama, potpuno propade na ispitu za lekara.5 A baš ga te večeri čekahu kod kuće da proslave njegov uspeh!
    On pođe pešice i zastade na ulazu u selo, odakle posla po majku i sve joj ispriča. Ona nađe opravdanje za nj, za neuspeh okrivljujući nepravednost ispitivača, te ga ponešto osokoli, preuzimajući na sebe da sredi stvari. Tek pet godina kasnije gospodin Bovary doznade istinu: beše to davna prošlost i on se s njome pomiri, a nije, uostalom, mogao ni da pretpostavi da bi njegov potomak mogao biti glupan.
    Charles se, dakle, opet dade na posao pa se bez predaha iz svih predmeta pripremi z ispit, naučivši unapred napamet sva pitanja. Prođe s prilično dobrom ocenom. Divna li dana za njegovu majku! Prirediše svečani ručak .
   Gde li će se sada baviti svojim umećem? U Tostesu. Tamo je bio samo neki stari lekar. Već je odavno gospođa Bovary iščekivala njegovu smrt pa se dobričina još ne beše ni s dušom rastao, a Charles mu se već bio nastanio preko puta kao naslednik.
    No, to što je odgojila sina, dala ga na lekarski nauk i pronašla mu Tostes za obavljanje prakse, nije još bilo sve: trebala mu je žena. I ona mu je nađe: udovicu sudskoga ovrhovoditelja iz Dieppea kojoj beše četrdeset i pet godina, a godišnji joj prihod iznosio hiljadu i dve stotine livara. Premda beše ružna, suha kao prut i puna prištića kao proleće pupova, gospođa je Dubuc imala na izbor prosaca. Da bi postigla svoj cilj, majka Bovary beše ih prisiljena sve ukloniti s puta te čak vrlo vešto izigra spletke nekog kobasičara koji uživaše popovsk podršku.
    Charles je isprva predviđao da će mu se prilike u braku poboljšati, zamišljajući da će biti slobodniji i da će moći raspolagati samim sobom i svojim novcem. No, žena mu je u svemu gospodarila: pred svetom je morao govoriti ovako, a ne onako, postiti svakoga petka, odevati se po njezinim željama, po njezinu nalogu dodijavati pacijentima koji ne bi platili. Otvarala mu je pisma, uhodila ga na svakom koraku te kroz pregradni zid prisluškivala kada bi mu u ordinaciju na pregled dolazile žene.
    Svakoga je jutra očekivala čokoladu, svakovrsne obzire bez kraja i konca. Neprestano se žalila na živce, na prsa, na raspoloženje. Zasmetao bi joj već i zvuk koraka: ode li kogod od nje, samoća joj postane mrska, pođe li k njoj, to je nedvojbeno zato da je vidi gde umire. Uveče, kad bi se Charles vratio kući izvukla bi ispod pokrivača dugačke mršave ruke, ovila mu ih oko vrata te bi mu, posevši ga na rub postelje, stala poveravati svoje jade: on nju zanemaruje, on ljubi drugu! Lepo su joj govorili da će biti nesretna! Naposletku bi od njega zatražila kakav sirup za svoje zdravlje i malo više ljubavi.

II

        Jedne noći, oko jedanaest, probudi ih konjski topot koji se zaustavi tik pred vratima. Služavka otvori tavanski prozorčić pa pregovaraše neko vreme s čovekom koji beše zastaomdole na ulici. Dolazi po lekara, ima za njega pismo. Nastasie siđe niza stepenice dršćući od studeni pa pođe otključati vrata i redom podiže sve zasune. Čovek ostavi konja pa, pošavši za služavkom, uđe ravno za njom u kuću. Ispod vunene kape sa sivim kićankama izvuče pismo umotano u krpu i oprezno ga pruži Charlesu koji se nalakti na jastuk da ga pročita. Nastasie mu kraj postelje držaše svetiljku. Gospođa, iz stidljivosti, ostade okrenuta k zidu te su joj se videla samo leđa.
      To pismo, zapečaćeno malenim pečatom od plavog voska, preklinjaše gospodina Bovaryja da smesta krene na posed Bertaux radi slomljene noge koju trebaše namestiti. E, pa, od Tostesa do Bertauxa ima dobrih šest milja puta, i to ide li se preko Longuevillea i Saint-Victora. Beše mrkla noć. Gospođa Bovary strahovaše da joj muža ne zadesi kakva nesreća. Odlučiše stoga da konjušar pođe prvi, a Charles će krenuti tri sata kasnije, kada izađe mesec. U susret neka mu pošalju nekog  momka da mu pokazuje put do imanja i otvara vrata u ogradama.
     Oko četiri ujutro, čvrsto se zamotavši u ogrtač, Charles se zaputi prema Bertauxu. Još sanjiv i topao od spavanja, prepuštaše se mirnome konjskom kasu. Kada bi se životinja sama od sebe zaustavila pred kojom trnjem obraslom jamom kakve se kopaju uz rub njiva, trgnuo bi se iza sna, brzo se setio slomljene noge i trudio se prizvati u sećanje sve prelome za koje je znao. Kiša više nije padala, počinjalo se daniti, a po golim su granama jabuka nepomično sedile ptice kostrešeći sitno perje na hladnome jutarnjem vetru.
Ravna se polja sterala u nedogled, a skupine drveća oko gospodarstava tvorile u velikim razmacima crnoljubičaste mrlje na toj golemoj sivoj površini što se na obzoru gubila u sumornoj boji neba. Charles je od vremena do vremena otvarao oči; potom bi, kad bi mu se duh umorio, a san sam od sebe počeo vraćati, ubrzo zapao u nekakav dremež u kojem su mu se najnoviji dojmovi mešali s uspomenama, pa je samoga sebe video dvostruko: u isti mah kao studenta i kao oženjena muškarca, kako leži u postelji kao maločas i kako prolazi hirurškim odelenjem kao nekad. Topli mu se vonj obloga u glavi mešao sa svežim mirisom rose; čuo je klizanje gvozdenih prstenova po šipki oko postelja i dah svoje usnule žene... Na prolazu kroz Vassonville opazi uz jarak momka kako sedi u travi.
– Jeste li vi doktor? – zapita momak.
      Na potvrdan odgovor, uze klompe u ruke dade se u trk pred Charlesom. Iz reči svoga vodiča lekar putem razabra kako gospodin Rouault mora da je jedan od imućnijih poljoprivrednika. Nogu je slomio sinoć, vraćajući se od suseda kod kojeg su se slavila Sveta tri kralja. Žena mu je umrla pre dve godine. Uz njega je samo gospođica koja mu pomaže u vođenju kućanstva. Tragovi kotača postajahu sve dublji; približavahu se Bertauxu. Kliznuvši kroz rupu u živici, momak  nestade, a potom se opet pojavi na kraju dvorišta otvarajući ogradu. Konj posrtaše po mokroj travi; Charles se saginjaše da se provuče ispod granja. Psi čuvari lajahu u psetarnici natežući lanac. Nakon ulaska u Bertaux, konj mu se poplaši i odskoči daleko u stranu.
     Beše to lepo gospodarstvo. Po stajama su se kroz otvorena vrata videli krupni oraći konji gde mirno jedu iz novih jasala. Duž zgrada pružaše se golemo gnojište s kojeg se pušilo, a među kokošima i puranima čeprkaše onde i pet-šest paunova, dika svakoga koškog dvorišta. Tor bijaše dugačak, štagalj visok, a zidovi mu glatki kao dlan. Pod nadstrešnicom stajahu dvoja velika kola i četiri pluga, a uz njih bičevi, hamovi, cela zaprežna oprema po čijim je modrim vunenim pokrivkama padala sitna prašina što se trusila s tavana. Zasađeno stablima raspoređenim u podjednakim razmacima, dvorište se postupno uzdizalo, a kraj bare odjekivaše veselo gakanje guščjeg jata.
      Mlada žena u plavoj vunenoj haljini ukrašenoj s tri volana iziđe na kućni prag da dočeka gospodina Bovaryja pa ga uvede u kuhinju gde je plamtela velika vatra. Oko vatre je u lončićima raznih veličina krčkao doručak za ukućane. Vlažna se odeća sušila u unutrašnjosti ognjišta. Lopatica, mašice i vrh na mehu, svi golemih razmera, blistahu poput uglačana čelika, a duž je zidova visila sva sila kuhinjskog posuđa na kojem je treperavo odsevao jasan plamen s ognjišta, pomešan s prvim sunčevim zrakama što prodirahu kroz okna.
     Charles se pope na kat da pogleda bolesnika. Nađe ga u postelji gde se znoji pod pokrivačima, odbacivši noćnu kapicu daleko od sebe. Beše to debeo čovečuljak od svojih pedeset godina, beloput, modrih očiju, ćelav spreda po glavi i s naušnicama u ušima. Kraj sebe je na stolcu držao veliku bocu s rakijom iz koje bi sebi od vremena do vremena malo natočio ne bi li se ohrabrio; no, čim ugleda lekara namah se smiri pa, umesto da psuje, kao što je to činio već dvanaest sati, uze nemoćno stenjati.
      Prelom beše jednostavan, bez ikakvih komplikacija. Lakši Charles nije mogao ni poželeti. Onda, setivši se nastupa svojih profesora pred ranjeničkim posteljama, osokoli pacijenta svakovrsnim lepim rečima, utešnim lekarskim izrazima što su poput ulja kojim se mažu kirurški noževi. Da se načini udlaga, poslaše u kolnicu po svežanj letvica.
     Charles izabra jednu od njih, iscepa je na komade i izgladi staklenom krhotinom, dok je služavka parala plahte da se od njih načine zavoji, a gospođica se Emma trudila sašiti jastučiće. Dugo joj je trebalo da nađe kutiju sa šivaćim priborom pa joj se otac uzruja. Ona ništa ne odgovori, ali bi se šivajući svaki čas ubola u prst koji bi potom prinela ustima da ga posiše.
      Charlesa iznenadi belina njezinih noktiju. Behu sjajni, tanki pri vrhu, čistiji od depske belokosti i podrezani u obliku badema. Ruka joj, ipak, ne beše lepa, možda je bila nedostatno bleda, a i pomalo suha u člancima; beše, isto tako, i predugačka, a u obrisu joj nije bilo mekih oblina. U Emme lepe behu oči: premda smeđe, zbog trepavica izgledahu kao da su crne, a pogled joj do vas dopiraše otvoreno i s bezazlenom smelošću.
    Kad lekar završi s previjanjem, gospodin ga Rouault pozove da pre odlaska mrvu prezalogaji.
       Charles siđe u blagovaonicu u prizemlju. Dva pribora i dve srebrne čaše behu postavljeni na stoliću prostrtu podno velike postelje s nebnicom, prekrivene katunom na kojem su bili otisnuti likovi što predstavljahu Turke. Osećao se miris perunike i vlažnog rublja što dopiraše iz visokoga ormara od hrastovine nasuprot prozoru. Na podu su u uglovima stajale, uspravno poredane, vreće žita. Beše to višak sa susednog tavana na koji se uzlazilo trima kamenim stepenicama. Kao ukras prostorije, beše, na sredini zida s kojega se zbog delovanja salitre ljuštila zelena boja, o klin obešena Minervina glava, nacrtana  ugljenom olovkom i u pozlaćenom okviru, a ispod nje pisalo gotičkim slovima: »Dragome
tati.«
     Porazgovaraše najpre o bolesniku, onda o tome kakvo je vreme, o velikoj studeni, o vukovima što noću lutaju po poljima. Gospođici Rouault na selu ne beše nimalo zabavno, pogotovo zato što je gotovo sva briga za majur padala na nju. U blagovaonici beše hladno pa je gospođica za vreme jela drhturila, zbog čega je pomalo pokazivala pune usnice koje je, kad je ćutala, običavala grickati.
     Vrat joj izvirivaše iz bela, posuvraćena ovratnika. Kosu joj, čije su dve polovice izgledale kao da je svaka od jednog komada, toliko behu glatko začešljane, delila posred glave tanka stazica što se lagano ugibaše sledeći oblinu temena, a oba su se ta dela, ostavljajući ušnu resicu jedva vidljivom, otraga stapala u bogatu punđu, prethodno se valovito povijajući prema slepočicama, što naš seoski lekar vidje prvi put u životu.
       Jagodice joj bijahu rumene, a nosila je, zataknuvši ga na mušku između dva puceta na košuljcu, lornjon od kornjačevine.
Kad se Charles, pošto beše otišao gore da se pozdravi s čičom Roualtom, vrati u blagovaonicu, nađe Emmu gde stoji čelom oslonjena o prozor i promatra povrtnjak u kojemu vetar beše poobarao pritke za grah. Ona se okrenu.
– Trebate li nešto? – zapita.
– Svoj bič, ako smem moliti – odgovori on.
Pa stade prekapati po postelji, iza vrata, pod stolcima; bič beše pao na zemlju između vreća i zida. Gospođica ga Emma ugleda i sagnu se nad vreće sa žitom. Charles iz uljudnosti priskoči pa, i sam pružajući ruku u istome smeru, oseti kako devojci, dok se tako naginje pod njim, prsima dotiče leđa. Ona se uspravi, sva rumena u licu, pa ga pogleda preko ramena pružajući mu volujsku žilu.
      Umesto da svrati u Bertaux posle tri dana, kako beše obećao, vrati se on već sutradan, a potom stade redovito navraćati dva puta nedeljno, ne računajući neočekivane posete u koje dolažaše od vremena do vremena, tobože slučajno.
     Sve, uostalom, pođe kako valja. Ozdravljenje dobro napredovaše, a kada nakon četrdeset i šest dana videše čiču Rouaulta kako sam pokušava hodati po svojem kućerku, počeše gospodina Bovaryja smatrati čovekom velikih sposobnosti. Čiča Rouault govoraše da ga ni prvi lekari u Yvetotu pa čak ni u Rouenu ne bi bili bolje izlečili.
       Što se pak tiče Charlesa, on se i ne pokuša zapitati zašto tako rado dolazi u Bertaux. Sve da je na to i pomislio, nesumnjivo  bi svoju revnost bio pripisao ozbiljnosti slučaja ili možda koristi kojoj se od toga nadao. Jesu li mu zbilja zbog toga poseti tom gospodarstvu bili ugodan izuzetak među dosadnim poslovima u životu? U te bi dane rano ustajao, galopom odjahao, podbadao životinju; potom bi sjašio da obriše noge o travu i navlačio crne rukavice pre ulaska u kuću. Voleo je doći u to dvorište, osetiti na ramenu ogradu što se okrećući otvara, voleo je petla što kukuriče na zidu i dečake što mu dolaze u susret. Voleo je štagalj i staje, voleo čiču Rouaulta koji ga je lupkao po ruci nazivajući ga svojim spasiocem, voleo je klompe gospođice Emme na opranim podnim pločicama u kuhinji: zbog visokih se potpetica činila malko višom, a kada je koračala ispred njega, drveni potplati, brzo se podižući, oštro udarahu o kožu niskih čizmica.
       Ona ga uvek ispraćaše do prve stepenice pred kućom. Kada mu još ne bi bili doveli konja, ostajala je uza nj. Već bi se bili oprostili, pa više nisu razgovarali; svež bi je zrak obavio, podižući joj bez ikakva reda sitne maljice na zatiljku ili zamahujući vrpcama pregače na njezinu boku tako te lepršahu poput zastavica. Jednom, za južine, iz kore se stabala voda cedila po dvorištu, a po krovovima se gospodarskih zgrada topio sneg. Ona beše izišla na prag; zatim pođe po suncobran i otvori ga. Kroz suncobran od modre svile što se prelevala u sivo i ružičasto prodiraše sunce obasjavajući nemirnim odsjajima belu put njezina lica. Emma se pod njim smešila mlakoj toplini i čulo se kako kapi vode, jedna po jedna, padaju na razapetu svilu.
     U prvo se vreme, kada je Charles tek počeo odlaziti u Bertaux, mlada gospođa Bovary dosledno raspitivala za bolesnika te čak u knjizi koju je o njegovu poslu vodila prema načelima dvostrukog knjigovodstva beše izabrala lepu čistu stranicu za gospodina Rouaulta. No, kada ču da on ima kćer, potanje se raspita pa doznade da je gospođica Rouault, odgojena u samostanu kod uršulinki, dobila, štono se kaže, dobar odgoj te je, prema tome, vešta plesu, geografiji, crtanju, vezenju i sviranju klavira. To je ipak bilo previše!
– Zato je njemu – govoraše u sebi – lice onako ozareno kad odlazi k njoj! I zato oblači novi prsluk izlažući se opasnosti da ga po kiši uništi! Ah, ta žena! Ta žena!...
       I nagonski je zamrzi. Isprva je oduška nalazila u tome da tu i tamo ponešto natukne. Charles to ne shvati; zatim u uzgrednim primedbama preko kojih on šutke prelažaše strahujući od oluje; napokon, u iznenadnim prekorima na koje on nije znao šta da odgovori. Kako to da još uvek odlazi u Bertaux kad je gospodin Rouault ozdravio, a ta mu čeljad još nije platila? Ah, pa da! Ima tamo jedna osoba, neko ko ugodno čavrlja, neka vezilja, učena glavica! To on voli! Treba njemu gradskih gospođica! Pa nastavljaše:
– Kći čiče Rouaulta, pa gradska gospođica! Baš! Deda im je bio čobanin, a imaju i nekog rođaka koji je skoro završio na sudu zato što je u svađi nekoga gadno zviznuo. Šta sad ona tu ima izvoditi i nedeljom se u crkvi kočoperiti u svilenoj haljini, kao da je grofica. Da nije bilo one uljane repice prošle godine, teško bi stari jadnik poplaćao svoje zaostatke.

       Umoran od svega toga, Charles prestade odlaziti u Bertaux. Héloïse ga prisili da se zakune, položivši ruku na njezin molitvenik, kako više tamo neće ići, a sve to nakon mnogo jecaja i poljubaca, u silnome ljubavnom izlivu. Pokori se, ali se smionost njegove žudnje usprotivi tako ropskom vladanju te on iz nekakva prostodušnog licemjrja oceni kako ta zabrana da je viđa za nj znači svojevrsno pravo da je voli. A osim toga, udovica beše mršava, zubi joj bijahu predugi, u svako se godišnje doba zagrtala malenim crnim rupcem čiji joj se vrh spuštaše između lopatica; košćat joj lik bio, poput mača u tok, utaknut u uske haljine, toliko kratke da joj ispod njih provirivahu gležnjevi i vezice glomaznih
cipela što se ukrštahu na sivim čarapama.
       Charlesova im je mati od vremena do vremena dolazila u pohode, ali snaha kao da bi i nju posle nekoliko dana nabrusila po uzoru na svoju vlastitu oštricu pa bi se njih dve, kao dva noža, počele primedbama i prigovorima zabadati u nj. Ne valja mu što toliko jede! Čemu uvek nuditi čašicom svakoga ko naiđe? Zašto se toliko tvrdoglavi pa odbija nositi vunenu odeću?
     Sluči se tako da se početkom proleća, kad se na moru digao povoljan vetar, beležnik iz Ingouvillea, kojemu udovica Dubuc beše poverila svoj imetak, ukrca na brod ponevši sa sobom sav novac iz svoga ureda. Héloïse, istina, posedovaše, osim udela u brodu procenjena na šest hiljada franaka, još i kuću u ulici Saint-François, a ipak se od celoga tog tako razvikanog bogatstva u njihovu domu ništa ne beše pojavilo do nešto pokućstva i nekoliko starih haljina. Trebalo je to isterati na čistac. Pokaza se da su kuću u Dieppeu do temelja izele hipoteke; koliko toga beše udovica pohranila kod beležnika, samo je Bog znao, udeo od broda ne premašivaše ni hiljadu talira. Čestita je gospođa, znači, lagala! U ogorčenu besu stari gospodin Bovary, razbivši stolac o pod, optuži ženu što im je unesrećila sina upregavši ga s takvim kljusetom na kojem orma ne vredi ni koliko koža. Oboje dođoše u Tostes. Izbi svađa. Beše tu i napada. Héloïse se, sva u suzama, baci mužu u naručje zaklinjući ga da je brani pred roditeljima. Charles je htede zagovarati.
       Roditelji se naljutiše i otputovaše.
No, udarac beše zadan. Osam dana iza toga, dok je u dvorištu vešala veš, udari njoj krv na usta, a sutradan, baš kad joj se Charles bio okrenuo leđima da spusti zavese na prozoru, izusti: »Ah! Bože moj!«, uzdahnu i izgubi svest. Beše mrtva! Kakva li zaprepaštenja!
       Kada se na groblju sve završi, Charles se vrati kući. Dole ne nađe nikoga; pope se na sprat, u spavaću sobu, vide njezinu haljinu što je još visila u dnu spavaonice pa, naslonivši se na pisaći sto, do večeri ostade izgubljen u bolnim mislima. Najzad, ona ga je ipak ljubila.

III deo

     Jednog jutra dođe čiča Rouault i donese Charlesu platu za svoju izlečenu nogu: sedamdeset i pet franaka u kovanicama od četrdeset sua, a usto i jednu puricu. Beše doznao za njegovu nesreću pa ga uze tešiti što je bolje umieo.
– Znam ja kako je to! – govoraše udarajući ga po ramenu. – I meni je tako bilo! Kad sam izgubio jadnu pokojnicu, odlazio sam u polja da budem posve sam. Bacio bih se pod neko drvo, plakao, zazivao dragog Boga, govorio mu kojekakve gluposti, hteo sam biti kao one krtice što sam ih viđao po odvojcima, pune crva koji im vrve po utrobi, uglavnom, bilo mi je da umrem. A kad bih pomislio da su drugi u tom času uz svoje drage ženice i čvrsto ih drže u zagrljaju, počeo bih strahovito štapom mlatiti po zemlji. Bio sam gotovo lud, nisam više ni jeo, ma ne biste verovali, ali gadila mi se i sama pomisao na kafanu.
E, onda, polako, dan je dolazio za danom, nakon zime proleće, posle leta jesen, počelo je popuštati, komadić po komadić, mrvu po mrvu, otišlo je, nestalo, zapravo se sleglo, hoću reći, jer vam u biti uvek ostane nešto, nekakav... štono bi se reklo... teret, tu, na grudima! Ali, to nam je ionako svima suđeno pa se ne smemo prepuštati slabosti niti sebi želeti smrt zato što su drugi umrli... Morate se trgnuti, gospodine Bovary, proći će to! Svratite do nas. Moja kći tu i tamo pomisli na vas pa kaže da ste je, izgleda, zaboravili. Brzo će i proleće. Povesćemo vas do uzgajališta da tamo ustrelite kojeg kunića pa ćete se malo razonoditi.
      Charles posluša savet. Pođe ponovo do Bertauxa. Onde sve zateče onako kako je bilo i poslednji put, to jest, kao i pre pet meseci. Kruške behu već procvale, a dobričina Rouault, sada opet na nogama, trčkaraše amo-tamo, od čega se majur doimao življim.
      Verujući da mu je dužnost lekara u koroti obasuti što većom uljudnošću, zamoli ga da nipošto ne skida šešir, obraćaše mu se tihim glasom, kao bolesniku, pa se čak tobože i rasrdi što za nj ne behu pripravili neko lakše jelo nego inače, na primer lončić vrhnja ili kompot od krušaka. Ispriča nekoliko zgoda. Charles se i nehotice zasmeja, ali mu se najednom vrati uspomena na ženu pa se smrknu. Donesoše kafu i on prestade na to misliti.
     A i sve je manje mislio na to što se više privikavao da živi sam. Uživanje u novostečenoj samostalnosti ubrzo mu samoću učini podnošljivijom. Sada je sam mogao određivati vreme pojedinih obroka, vraćati se kući ili izlaziti nikome ne polažući računa, a kada je bio jako umoran, ispružiti se, koliko je dug i širok, po celoj postelji. Brižno je, dakle, pazio na sebe, sam sebi ugađao i prihvatao utehu koju mu pružahu. Ženina mu je smrt, s druge strane, podosta koristila u zvanju, jer se tokom mesec dana neprestano ponavljalo: »Jadnik! Kakve li nesreće!« Ime mu se pročulo, broj pacijenata porastao, a usto je u Bertaux odlazio kad god bi mu se prohtelo. Osećao je neku besciljnu nadu, neodređenu sreću, a češljajući zaliske pred ogledalom, sam se sebi činio naočitijim no pre.
     Jednoga dana stiže onamo oko tri sata; svi behu u polju; uđe u kuhinju, ali isprva ne opazi Emmu, jer kapci na prozorima behu zatvoreni. Kroz pukotine je u drvu sunce po popločanom podu bacalo dugačke tanke pruge koje su se lomile na bridovima pokućstva i treperile na stropu. Muve su se penjale uz upotrebljene čaše na stolu i zujale utapajući se na dnu, u preostaloj jabukovači. Danje svetlo što dopiraše kroz dimnjak čađavoj je ploči ognjišta davalo baršunast sjaj, a hladnom pepelu modrikastu boju. Između prozora i ognjišta šivala je Emma; ne beše se ogrnula pa su joj se na golim ramenima videle sitne kapi znoja.
     Po seljačkom običaju, ona mu ponudi da nešto popije. On odbi, ona navali te mu napokon u smehu predloži da zajedno s njom popije čašicu likera. Pođe do ormara po bocu kirasoa, dohvati dve čašice, napuni jednu do vrha, a u drugu jedva nešto ulije pa je, kucnuvši se s njime, prinese ustima. Kako je čašica bila gotovo prazna, zabacivaše glavu da je iskapi pa se tako, zabačene glave, napućenih usana i napeta vrata, smejaše što ništa ne oseća, dok je vrškom jezika što joj provirivaše između krasnih zuba pomalo lizala dno čašice.
     Onda opet sede i dohvati švelo: krpala je belu pamučnu čarapu. Radila je oborene glave, ništa ne govoreći, a ćutao je i Charles. Strujeći ispod vrata, vazduh  je nosio nešto prašine po pločicama. Charles promatraše to kovitlanje, no čuo je tek nabijanje u vlastitoj glavi, a u daljini kokodakanje kokoši koja u dvorištu beše snela jaje. Emma bi od vremena do vremena osvežila obraze pritišćući na njih dlanove koje je potom hladila na gvozdenoj  kugli velikoga preklada na ognjištu.
      Tužila se da je od početka proleća hvata vrtoglavica; zapita bi li joj morske kupke štogod koristile; uze govoriti o samostanu, a Charles o gimnaziji – reči im same navirahu. Uspeše se u njezinu sobu. Pokaza mu svoje stare note, knjižice što ih beše dobila za nagradu i vence od hrastova lišća zaboravljene u dnu ormara. Govoraše mu opet o svojoj majci, o groblju, pa mu u vrtu čak pokaza lehu s koje svakoga prvog petka u mesecu bere cveće i nosi ga majci na grob. No, taj se njihov vrtlar ni u šta ne razume; posluga je tako loša! Vrlo bi rado živela u gradu, pa makar samo i preko zime, iako je selo zbog dužine lepih dana leti možda još i dosadnije. Već prema tome što bi govorila, glas joj beše jasan, oštar ili bi, iznenada obojen sjetom, zatreperio prijelazima što završavahu gotovo kao šapat, kada bi govorila sama za sebe, čas radosna i širom otvorenih bezazlenih očiju, a čas spuštenih veđa, pogleda prožeta dosadom, dok bi joj misli nekamo odbludele.
       Navečer, na povratku kući, Charles u sebi, jednu po jednu, ponovi rečenice što ih ona beše izrekla, nastojeći ih se prisetiti, dopuniti im smisao, da bi sebi predočio onaj deo njezina života za vreme kojega je još nije poznavao. No, nipošto je ne mogaše zamisliti drugačijom no što ju je prvi put video ili kakvu ju je maločas ostavio. Potom se zapita kakva će postati ako se uda, te za koga će se udati? Na žalost, čiča Rouault beše tako bogat, a ona... tako lepa! Ipak, Emmin mu lik neprestano dolažaše pred oči, a nešto jednolično, nalik na zvrjanje zvrka, brujaše mu u ušima: »A da se ti ipak oženiš? Da se oženiš?« Te noći ne usp da e zaspi, u grlu ga stezalo, mučila ga žeđ; ustade da se napije vode iz vrča i otvori prozor. Nebo se beše osulo zvezdama, duvaše topao vetar, a u daljini lajahu psi. On okrenu glavu prema Bertaux.
     Misleći kako na kraju krajeva nema šta da  izgubi, Charles sam sebi obeća da će je zaprositi čim se za to ukaže prilika; no, svaki put kad bi se takva prilika ukazala, strah da neće naći prikladnih reči zapečatio bi mu usta.
       Čiči Rouaultu ne bi se bilo nimalo krivo otarasiti kćeri od koje mu u kući nije bilo nikakve koristi. U sebi ju je opravdavao, držeći je prepametnom za poljodelstvo, posao i od Boga proklet, jer u njemu nikada nije bilo milionera. Daleko od toga da se obogati, dobričina je svake godine bio na gubitku: naime, premda je bio izvrstan u trgovini i odlično se snalazio u lukavštinama toga zanata, samo poljodelstvo i upravljanje majurom manje su mu odgovarali no ikome drugom. Ruke je najradije držao u džepovima, a nije žalio troška u pogledu životne udobnosti, u želji da se dobro hrani, lepo greje i udobno spava. Voleo je jaku jabukovaču, nedopečen ovčji but, dobro zamešanu kafu s rakijom. Jeo je u kuhinji, sam, kraj vatre, za stolićem što su mu ga donosili potpuno prostrt, kao u pozorištu.
      Kada, prema tome, primeti, da se Charlesu u prisutnosti njegove kćeri rumene obrazi, što je značilo da će je ovih dana zaprositi, htede unapred zrelo razmisliti o celom slučaju. Charlesa je, doduše, držao malo mekušnim, nije to bio zet kakvog bi poželeo, no govorilo se o njemu da je dobra vladanja, skrban, vrlo obrazovan, a nedvojbeno neće previše zanovetati oko miraza. Pa, kako ga uskoro očekivaše prodaja dvadeset i dva jutra vlastitoga dobra, mnogo dugovaše zidaru, mnogo sedlaru, a trebalo je popraviti i osovinu na tesku, reče čiča Rouault sam sebi:

– Ako je zaprosi, a ja ću mu je dati.

      O Miholju beše Charles došao na tri dana u Bertaux. Poslednji dan proteče kao i oba prethodna, u odgađanju iz časa u čas. Čiča Rouault pođe da ga isprati: koračahu nekim izlokanim putem i uskoro im se valjalo rastati. To beše pravi trenutak. Charles sebi ostavi vremena do kraja živice, a kad je prođoše, napokon promrmlja:
– Gazda Rouault, hteo bih vam nešto reći.
Zastadoše. Charles je ćutao.
– No, hajde, da čujem šta vas muči! Kao da već ne znam! reče čiča Rouault, potiho se smejući.
– Čiča Rouault... čiča Rouault... – zamuca Charles.
– Što se mene tiče, ja bolje i ne tražim – nastavi seoski gazda. – Iako je i mala bez sumnje mojeg mišljenja, ipak je treba pitati hoće li pristati. Vi samo pođite, a ja ću se vratiti kući. Ako kaže da, pazite što vam kažem, ne morate se vraćati, zbog sveta, a uostalom, i nju bi to previše uzbudilo. Ali da se živi ne izjedete, ja ću širom otvoriti kapak na prozoru, sve do zida; moći ćete to videti odavde straga, ako se nagnete preko živice. I udalji se.
       Charles priveza konja za stablo. Potrča na stazu. Počeka. Pola sata prođe, a potom on na svom satu izbroji još sedamnaest minuta. Najednom se začu udarac o zid; kapak se beše otvorio, kuka se na njemu još njihala.
     Sutradan je bio na majuru već u devet sati. Emma porumenje kad on uđe, trudeći se da se malko nasmeši kako bi prikrila smetenost. Čiča Rouault zagrli budućeg zeta. Dogovor o novčanim pitanjima odgodiše za kasnije; imali su, uostalom, vremena pred sobom, jer se venčanje iz pristojnosti nije moglo obaviti pre kraja Charlesove korote, što je značilo tek u proleće naredne godine.
       U tom iščekivanju prođe zima. Gospođica Rouault bavila se svojom opremom. Jedan deo bi naručen u Rouenu, a košulje i noćne kapice izradi sama prema modnim crtežima što ih beše posudila. Za Charlesovih poseta majuru, razgovarali su o pripremama za svadbu, pitali se u kojoj će se prostoriji prirediti gozba, maštali o količini jela koja će im biti potrebna i o tome kakva će biti predjela.
     Emma bi se, nasuprot svemu tome, radije venčala o ponoći uz baklje, no čiči Rouaultu takva zamisao nije išla u glavu. Održa se, dakle, svadba na koju dođoše četrdeset i tri osobe, na kojoj svatovi ostadoše šesnaest sati za stolom, a koja se nastavi i sutradan, a ponešto i idućih dana.

• 
  

• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO  ( IV,V,VI ) 
•  Flaubert Gustav , Gospođa Bovary, PRVI DEO (VII,VIII,IX )   
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( I,II,III  )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO   ( VII,VIII,IX )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII ) 
• Flaubert Gustav,Gospođa Bovary, DRUGI DEO (XIII,XIV,XV)
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII) 
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X )