Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 11,12,13 glava )

Jedanaesta glava


Šta se dogodilo don Quijotu s kozarima.

Kozari ih prijazno dočekaju. Sancho namiri ponajpre Rocinanta i svojega magarca, što god bolje zna, a onda pođe za mirisom koji se širi od nekoliko komada kozevine što se u kotliću na ognju kuhaju. Voleo bi odmah pogledati jesu li već takvi da bi ih mogao iz kotlića premestiti u želudac, ali se okani toga, jer kozari uto maknu kotlić s ognja, pa razastru po zemlji nekoliko ovčjih koža, prostru časom svoj priprosti stol, pozovu njih dvojicu i od srca ih ponude svime što imaju. Posedaju uokolo na ovčje kože šestorica njih, koliko ih bijaše kraj obora, ali najpre nezgrapnom uljudnošću ponude don Quijota neka sedne na valov koji su izvrnuli i njemu namestili. Sedne don Quijote, a Sancho ostane na nogama da ga posluži rožanim žmuljem.

Kad ga gospodar vide da stoji, reče mu:

— Da vidiš, Sancho, kolika je valjalština u skitničkom viteštvu, te kako oni koji njemu kako god služe, lako i brzo postižu čast poštovanje u svetu, želim ja da sedneš ovamo do mene i u društvo
ovih čestitih ljudi, da budeš jednak sa mnom, koji sam tvoj gospodar i prirodni poglavar, da jedeš s mojega tanjira i piješ odakle i ja pijem, jer o skitničkom se viteštvu može ono isto reći što se veli o
ljubavi: da izjednačuje sve.

— Velika vam hvala — odgovori Sancho — ali vam moram reći: kad samo imam što dobro za jelo, pojesću ja to stojećki i sâm samcat, isto onako kao i da sedim pokraj cara, a možda još i bolje.
A da vam istinsku istinu reknem, i bolje meni sladi ono što ja pojedem gdegod u zakutku, bez cifranja i parade, sve ako je suh hleb i crni luk, negoli purani za nečijim stolom, gde moram polako
žvakati, malo piti, svaki se čas brisati, a ne smem, kad mi nadođe, ni kihati ni kašljati, niti išta drugo činiti, što možeš kad si sâm i slobodan. Zato vi, gospodaru, te časti koje mi kanite iskazati, jer sam službenik i pristalica skitničkog viteštva, kao što i jesam kao konjušar vaše milosti — preokrenite u štogod drugo što bi meni bilo draže i korisnije, jer te časti primam ja doduše drage volje, ali ih se
odričem odsad pa sve do konca sveta.

— Uza sve to sedni ti samo, jer ko sebe ponizuje, Bog ga uzvisuje.

Uhvati ga onda za ruku i silom ga posadi do sebe.

Ne razumeju kozari to benetanje o konjušarima i skitnicima vitezovima, pa oni samo jedu i ćute i gledaju svoje goste, koji s velikom milinom i uživanjem gutaju komadine od pesnice. Kad se
pojelo meso, raspu kozari po ovčjim kožama hrpu suha žira, koji je nalik na lešnjak, i metnu onamo pol sira, tvrđeg nego što je odvaljena žbuka. Nije dotle mirovao ni rog, nego je redom često
obilazio naokolo, čas pun, čas prazan, kao vedro na studencu, tako da se začas ispraznila jedna od one dve mešine što su im bile pri ruci. Pošto je don Quijote valjano namirio svoj želudac, uzme on
pregršt žira, zagleda se pozorno u žir i oglasi se ovom besedom:

— Sretnih li vekova i sretnoga li doba što su ga stari nazvali »zlatno«! I ne stoga što bi se zlato, koje se u ovo gvozdeno doba toliko ceni, u ono blaženo vreme bez ikakve muke sticalo, nego stoga što oni koji su tada živeli nisu znali ove dve reči: tvoje i moje. U ono je sveto doba sve bilo zajedničko: za svakidanju se hranu nisi morao nikakvim poslom mučiti, nego samo digni ruku i dohvati je sa snažnoga hrasta, koji te darežljivo nudi svojim slatkim kusnim plodom. Bistri izvori i romon-potoci nude ti u preobilju slatke, bistre vode. Po pukotinama u stenama i u šupljem drveću osnivale su države marljive i razborite pčele, te svačijoj ruci nudile, bez ikakve sebičnosti, obilatu privredu svojega preslatkoga rada. Golemo je plutovo drveće, bez ikakva našeg truda, bogato razdavalo
svoju izdašnu, laku koru, kojom su se počele pokrivati kuće, sagrađene na grubom kolju, jedino da budu zaklonom od nepogode. Onda je bio sâm mir, samo prijateljstvo, sama sloga: još se nije teški
raonik na krivom plugu usudio derati i raskrivati milu utrobu naše pramajke, jer ona je i bez sile iz svojega plodnoga i prostranoga krila nudila svuda da nasiti, nahrani i razveseli decu svoju, koja su
je tada nastavala.

U ono su doba nevine krasne pastirice obilazile od doline u dolinu, s visa na vis, gologlave, a odevene samo toliko koliko je potrebno da se pristojno prikrije što pristojnost traži i doveka će tražiti da bude prikriveno. A nisu se kitile onim čime se danas kite, i što sve poskupljuje od tirskoga grimiza i od svile, mučene na tolike načine, nego su se kitile sa nekoliko zelenih listova, prepletenih bršljanom, a s tim su bile valjda isto tako kitnjaste i doterane kao što su danas dvorske dame s onim retkim i neobičnim pronalascima na koje ih je navela besposlena želja za novotarijama.

U ono su se doba ljubavna čuvstva onako priprosto i prostodušno iskazivala kako ih je duša zamišljala, i nisu trebale umešne i zakučaste reči da se ta čuvstva još uzvise. Nije još bilo
lukavštine, varke niti se zloba mešala s istinom i dobrodušnošću. Pravda je bila u svojim granicama i nisu se usuđivale buniti je i vređati je ni pristranost ni sebičnost, kojima ju danas krnje, bune i
proganjaju. Sudačka se samovolja još nije bila uvrežila u sudačke umove, jer onda još nije bilo nikoga ni da sudi, ni da bude suđen. Device su u poštenju hodale, kako rekoh, kud god ih je volja, same samcate, bez straha da će ih ičija drzovitost ili požudna nakana oskvrnuti, pa su nevinost gubile samo onda ako im je samima bila želja i volja. A sada, u ovo odurno doba, nije nijednoj sigurno
poštenje, sve da ga sakriva i zatvara u novom labirintu kao na Kreti, jer i onamo prodire kroz pukotine i zrakom, sa žestinom prokletoga svojega nastojanja, ljubavna kuga i upropašćuje device, ma koliko se zaklanjale. Njima je za zaštitu, kako je s vremenima sve jače rasla zloba, osnovan red skitnika vitezova, da brani device, zakriljuje udovice, priteče u pomoć sirotama i potrebnicima. Od toga sam reda ja, braćo kozari, pa vam hvalim na lepom dočeku i srdačnom prijemu što ste ga iskazali meni i mojemu perjaniku. Jer ako svi koji žive po prirodnom zakonu moraju ići naruku skitnicima vitezovima, ipak je pravo da vam od sveg srca zahvalim na vašoj dobrostivosti,
gde ste me, i ne znajući tu svoju dužnost, tako ljubazno primili i pogostili.

Svu tu dugačku besedu, ovako sasvim ututanj, izrekao je naš vitez jer mu je žir koji mu dadoše navrnuo na pamet zlatno doba, pa ga je snašla volja da taj izlišni govor istrese kozarima. A oni mu ne
odgovore ni reči, nego ga saslušaju zadivljeni i zapanjeni. Ćutao je i Sancho, jeo žir i svaki čas pohađao onu drugu mešinu, koju su objesili na plutovo drvo da se vino ohladi.

Govor don Quijotov pretraje večeru, a kad odvečeraše, reći će jedan kozar:

— Da vi, gospodaru skitniče viteže, još istinitije mognete reći da smo vas dočekali drage volje i od srca, želimo vas zabaviti i razveseliti, pa će vam zapevati jedan drug naš, koji će odmah stići.
To vam je veoma bistar momak i jako zaljubljen, a zna čitati i pisati i u gusle guditi, da bolje ne može biti.

Tek što je kozar to izrekao, začu se guslanje, a nabrzo stiže i svirač, momak od dvadeset i dve godine, veoma mila lika. Drugovi ga zapitaše je li večerao, a kad on odgovori da jest, reče onaj koji je
ponudio pesmu:

— Ded nam onda, Antonio, ugodi i zapevaj nam malo, neka ovaj gospodin gost vidi da i u gorama i šumama ima ko zna muziku. Pričali smo mu o tvojoj veštini, pa želimo da je pokažeš, neka vidi
da smo istinu rekli. Molim te dakle, tako ti života, sedni i zapevaj pesmu o svojoj ljubavi, koju ti je složio tvoj stric nadarbenik i toliko je omiljela ljudima u selu.

— Hoću, rado — odgovori momak. Ne skanjujući se i ne nećkajući sede on na hrastov panj, udesi
gusle i začas zapeva s velikom milinom ovako:

ANTONIO

Znam, Olalla, da me ljubiš
Mada usta ne kazuju,
I čak oči ne govore
Nemi govor zaljubljenih.

U pamet se tvoju uzdam,
Da me nećeš odvrgnuti,
Jer ko raskri ljubav svoju,
Nigda nije u nesreći.

Ja sam ti se i premnogo,
Oj Olalla, namučio
Od kamenih snežnih grudi
I od krute duše tvoje.

Al iz tvoje nemilote
I opore čestitosti
Pomalja se meni često
Rubom svoje halje nada.

Za tim mamcem željno hrli
Moja vera, svagda ista,
Niti manja kad sam prezren,
Niti veća kad me voliš.

Ako ljubav sreću nosi,
Od ljubavi tvoje slutim
Da će konac mojih nada
Okruniti željom mojom.

Je li služba preodana
Podobna ti blažit srce,
Moja služba premnoga će
Razblažiti srce tebi.

Gledala si i videla
Da sam često ostajao
Ponedeljkom u svečanim
Haljinama od nedelje.

Odveka jednim putem
Ide ljubav i kićenost,
I ja sam se kitit znao,
Da ugodim oku tvojem.

Zbog tebe sam i igrao,
Zbog tebe sam svirku sviro
I pevao u nevreme,
Kada petli prvi poju.

Kolikom sam hvalom tebi
Obasuo ja krasotu,
zbog hvale istinite
Devojkama omrznuo!

Teresa del Berrocal mi,
Kada tebe slavljah, reče:
»Mnogi ljubi majmunicu,
A on misli: anđeo je,

Jer joj gleda nakićenost,
Lažnu kosu i krasotu
Udešenu, kojom znaju
I Amora zavarati.«

Laž je, rekoh, rasrdih je,
Zakrili je bratić njezin,
Izazva me, a ti znadeš
Što učinih i ja i on.

Ne volim te ja uludo
Nit te ištem, niti dvorim,
Da te ljubim nevenčanu;
Nakana je moja časna.

Crkva ima bračni jaram
Od svilenih konopaca:
Hajde prigni vrat u jaram,
Pa da vidiš da ću i ja.

Ako nećeš, kunem ti se
Najsvetijim svecem da ja
Iz planine nikud neću,
Neg međ same kapucine.

S tim završi kozar svoju pesmu. Don Quijote zamoli ga da još zapeva, ali Sancho Panza ne pristane, jer mu više bijaše stalo da spava nego pesme da sluša. Rekne on dakle gospodaru:

— Trebali biste odmah smisliti, gospodaru, gde ćemo noćas prenoćiti, jer ovi su ljudi ceo dan u poslu i ne mogu provoditi noći pevajući.

— Razumem ja već tebe, Sancho — odgovori mu don Quijote — jer vidim dobro da tvoji pohodi mešini hoće da budu nagrađeni više snom negoli muzikom.

— Svima nam je po kusu, hvaljen bio Bog! — priklopi na to Sancho.

— Ne poričem ja to — odvrati don Quijote; skrasi se ti, dakle, gde te volja, a ljudima od mojega staleža više dolikuje bdeti nego spavati. Ali ipak bi, Sancho, dobro bilo da mi opet povežeš uho, jer
me boli gore nego što bi trebalo.

Učini Sancho kako mu se naređuje. A jedan kozar, kad je video ranu, reče neka se ne brine, jer on će mu dati lek koji će ga lako izlečiti. Natrga on nešto ružmarinova lišća, kojega je onde mnogo
bilo, prožvače ga i smeša sa malo soli, pa onda položi na uho, poveže valjano i rekne da drugi lek neće trebati. A tako i bude.

Dvanaesta glava


Što je jedan kozar pripovedao onima koji bijahu s don Quijotom.

Uto stigne drugi momak, od onih koji donose iz sela živež, te zapita:

— Znate li, braćo, što je u selu?

— Odakle bismo znali? — odgovori jedan od njih.

— Znajte onda — nastavi momak — da je jutros umro čuveni učeni pastir Grisóstomo, a svet šapće da je umro od ljubavi za onom devojkom Marcelom, kćerju bogatoga Guillerma, koja se
prerušila u pastiricu, te luta po ovim pustim besputicama.

— Za Marcelom, veliš — reći će jedan.

— Za njom — odgovori kozar; — a zanimljivo je što je u oporuci odredio da ga zakopaju u polju, kao da je Maur, i to podno stene, gde je izvor, kod plutova hrasta, jer onde je, kazuje se, a i vele da je i sam rekao, prvi put video Marcelu. I drugo je koješta ovako ponaređivao, ali svećenici u selu govore da se to ne sme izvršiti i ne valja da se izvrši, jer se čini poganskim. Na sve odgovara davni prijatelj njegov, učeni Ambrosio, koji se također s njim znao prerušivati u pastira, da se sve mora izvršiti onako kako je Grisóstomo odredio, i ništa se ne sme ispustiti. Zbog toga se sada uzbunilo selo. Ali, kako vele, naposletku će se učiniti ono što Ambrosio i svi njegovi prijatelji pastiri traže, pa će ga sutra s velikim sjajem sahraniti onde gde sam rekao. A ja sudim da to vredi videti. Ja ću svakako otići da vidim, sve ako se i ne mognem sutra vratiti.

— Svi ćemo otići — odgovore kozari. — Bacićemo kocke da odredimo koji će ostati i svima čuvati koze.

— Pravo veliš, Pedro — reče jedan od njih — no kockati se ne morate, jer ja ću ostati za sve. Samo me nemojte zato hvaliti kako sam čestit i kako nisam jako radoznao, nego ja ne mogu hodati jer
mi se onomad zabo trn u nogu.

— Svejedno mi tebi hvalimo — odgovori Pedro.

Zamoli don Quijote Pedra da mu kaže ko je taj pastir što je umro, i ko je ta pastirica. Pedro mu odgovori da je pokojnik, koliko on zna, bio bogat plemić iz susednoga mjesta u toj planini. Mnogo
je godina učio u Salamanki, a kad se nakon nauka vratio u svoje selo, izišao je na glas kao vrlo učen i načitan čovek. Osobito je, veli, znao nauku o zvezdama, i kuda tamo na nebu hodaju sunce i
mesec, pa im je na dlaku kazivao kada lipsavaju ta nebeska svetila.

— Eklipsa zove se to, prijatelju, i ne lipsavaju, nego se pomračuju dva najveća svetla tela na nebu — reče don Quijote.

A Pedro, ne ispravljajući takve sitnice, nastavi svoje pričanje:

— Isto je tako proricao kada će godina biti rodna a kada sušičava.

— Sušna, hoćeš valjda reći, prijatelju — opet će don Quijote.

— Sušna ili sušičava — odgovori Pedro — jedan je bes. Velim dakle da su se njegov otac i prijatelji, koji su verovali njegovim rečima, jako obogatili jer su onako radili kako je on savjtovao i govorio: »Sijte letos ječam, ne sijte pšenicu; a letos sijte grašak, nemojte ječam; dogodine će roditi uljika; a tri iduće godine neće biti ni kapi ulja.«

— Ta se znauka se zove astrologija — reče don Quijote.

— Ne znam ja kako se zove — odvrne Pedro — znam samo da je on sve to znao, i još više. Nije dakle prošlo više od nekoliko meseci kako se vratio iz Salamanke, kad on jednoga dana odbaci
prostranu odeću koju je kao školovan čovek nosio, te osvanu odeven kao pastir, s pastirskim štapom i kožuhom. A zajedno s njim preruši se u pastira i desni mu prijatelj, po imenu Ambrosio, koji mu je bio drug na naukama. Zaboravio sam reći kako je pokojni Grisóstomo jako vešto sastavljao pesme. Ispevao je on i božićne pjsme, i prikazanja za Brašančevo ili Telovo, u kojima su nastupali naši seoski momci, pa svi vele da boljih i nema. Kad seljani vidješe da su se ta dva školovana čoveka odjednom prerušila u pastire, začudiše se i ne mogoše dokučiti što ih je navelo da se tako neobično preodenu. U to je doba već bio umro otac našemu Grisóstomu, te je on baštinio mnogo imanje, i zemlje i svega, pa mnogo blago i krupno i sitno, i silne novce. Svemu tomu bude taj momak jedini gospodar, a i zaslužio je zbilja jer je bio jako valjan drug, i dobrostiv, i prijatelj dobrim ljudima, a lice mu bilo da ga se ne bi nagledao. Onda se pročuje da se nije ni rad čega drugoga prerušio nego zato da krene po pustoši za onom pastiricom Marcelom koju je naš momak maločas spomenuo i rekao da je u nju bio zaljubljen pokojni Grisóstomo. A moram vam sada reći, jer treba da znate, ko je ta devojčica: možda niste, a jamačno i niste ovakvo što čuli i nećete ni čuti za svega života, sve da poživite dulje od Srabe.
— Nije Sraba, nego Sara — ispravi ga don Quijote koji nije trpeo da, kozar prekreće reči.

— Dugovek je i srab — odgovori Pedro; — ali ako vi meni, gospodaru, na svakom koraku budete kudili reči, nećemo mi dovršiti ni za godinu dana.

— Oprosti, prijatelju — reče don Quijote; — rekao sam samo zato što je velika razlika među srabom i Sarom. No ti si jako dobro odgovorio: srab je zbilja dugovečniji od Sare. Ded nastavi svoju priču, a ja te neću ni u čemu više prekidati.

— Velim ja dakle, gospodaru, dušo draga — opet će kozar — da je u našem selu bio ratar po imenu Guillermo, a taj je još bogatiji bio od Grisóstomova oca. Njemu je Bog, osim mnogoga i velikoga
bogatstva, dao još i kćerku, kojoj je mati umrla u porođaju, a bila je to najčestitija žena u svem ovom kraju. Kao da je danas gledam, s onim licem kojemu se s jedne strane sija sunce a s druge mesec; ali
je bila i vredna i dobrostiva siromasima, pa ja sudim da je njena duša sada u rajskom naselju, u okrilju Božjem. Od žalosti za takvom valjanom ženom umre i muž njen Guillermo, a kćerka mu Marcela, bogata curica, ostade na brizi strica sveštenika u našem selu. Odrasla mala i toliko se razlepšala da nas je mnogo podsećala na svoju majku, koja je bila silna krasotica; no ipak se činilo da će majčina lepota uzmaknuti pred kćerinom.
        Tako bude, kad je ona dorasla do četrnaeste, petnaeste godine, da je niko nije mogao gledati a da ne slavi Boga što ju je onako krasnu, stvorio. Mnogi su se i premnogi zaljubljivali i ginuli za njom. Stric ju je dobro pazio i sklanjao, ali glas se o njenoj
neobičnoj krasoti pronese, te i zbog krasote i zbog velikog bogatstva njena počnu prosci ne samo iz našega sela nego i nekoliko milja unaokolo, te još najbolji prosci, moliti, okupljati i napadati strica da
je uda. A on, koji je naskroz valjan hrišćanin, iako ju je želeo odmah udati čim je video da je dorasla, ne htede ipak bez njene privole, pa nije pazio na korist i dobitak od upravljanja devojčinim imanjem
ako bi otegnuo njenu udaju. I tako mi vere, gde god ljudi počnu preklapati, spominju oni to u hvalu čestitom svešteniku. Jer pamtite, gospodaru skitniče, po tim se malim selima o svemu razgovara i
šapće; a znajte, kao što ja znam, i suviše valjan mora biti pop ako hoće da njegovi župljani lepo govore o njemu, pogotovu na selu.

— Istina je — potvrdi don Quijote. — Samo ti nastavi, jer pripovest je jako dobra, a ti je, dragi Pedro, vrlo lepo pripovijedaš.

— Bog mi bio milostiv, jer to je meni najmilije. Znajte još da je stric sinovici kazivao za svakoga od onih mnogih prosaca koji su je iskali što je i kakav je, pa je molio neka se uda i po volji neka
odabere; no ona mu samo odgovarala da se još ne kani udati jer je premlada i nije sposobna nositi bračni teret. Nakon tih izgovora, opravdanih, kako se čini, nije joj stric dodijavao više, nego je čekao
da ona uđe u godine i bude znala po volji odabrati druga. Jer on je govorio, a govorio je vrlo pametno, da roditelji ne trebaju decu preko volje njihove ženiti ni udavati. Ali eto jada iznenada, jednoga dana osvanu gizdava Marcela prerušena u pastiricu. Ne mogaše je odvratiti ni stric ni drugi svet iz sela, nego ona krenu s drugim seoskim devojkama u polje da čuva svoje stado. A kad se ona tako javila među svet i njena se lepota prokazala, ne bih vam ni znao reći koliki su se mladi momci, i plemići i seljani, obukli kao Grisóstomo, te pošli za njom po tim poljima da joj se umile. Jedan je
od njih bio, kako sam već rekao, naš pokojnik, a on nju, vele, nije samo voleo, nego obožavao. No nemojte misliti da je Marcela, kad se odala slobodi i životu po volji, gde je malo ili gotovo nikada
sama, išta, ma i za trunak, posrnula u časti i poštenju. Nije, nego ona toliko i tako pazi na svoju čast da se od sviju onih koji se umiljavaju i oko nje obleću nijedan nije pohvalio, a istinski se i neće moći
pohvaliti da mu je razbudila ikakvu nadu kao da će mu se želje ispuniti. Ne bjži ona doduše i ne uklanja se iz društva i od razgovora pastirskoga, uljudna je i prijazna s njima, ali ih odbije kao
iz praćke čim koji priđe i otkrije svoju nakanu, sve ako je ta nakana tako čestita i sveta kao ženidba i udadba. Od toga što ona čini veća je šteta zemlji nego da je navalila kuga, jer ona prijaznošću i
lepotom predobiva srca onih koji su s njom, pa je obleću, ali njen ih prezir i oporost strovaljuje u takvo očajanje te ne znaju što bi, nego u sav glas viču da je kruta i nezahvalna, i krste je sve takvim
imenima koja jasno kazuju kakva je ona. Da vi dakle, gospodaru, ostanete koje vreme ovde, čuli biste kako ova brda i doline odjekuju od jauka odbijenih udvarača koji lete za njom. Nedaleko odavde ima jedno mesto gde stoje gotovo dva tuceta visokih bukava, a među njima nema nijedne da joj u glatku koru nije urezano i zapisano ime Marcelino, a na gde kojemu je drvetu urezana ozgo i kruna, kao da se tim još jasnije kazuje da je između sviju krasotica na svetu Marcela nosi i zaslužuje. Ovde uzdiše
jedan pastir, onde cvili drugi; tu se čuju ljubavne pesme, onde očajne jadikovke. Gdekoji provodi celu noć sedeći pod kojim hrastom ili pod kojom stenom i ne zaklapa očiju, nego zaranja i zanosi se u svoje misli, pa ga tako izjutra zateče sunce. Drugi opet niti prestaje niti otpočiva od uzdisanja, nego se leti u podne, kad je najgora žega, izvaljuje na vreli pesak, te preklinje milosrdna nebesa tužaljkama. Niti za ovoga, niti za onoga, ni za ove, ni za one ne haje krasna Marcela, slobodna i bezbrižna, i svi mi koji je znamo iščekujemo već kada li će joj prestati ponos i koji će biti sretnik da
ukroti takvu divlju ćud i predobije takvu neobičnu krasotu. Kako je sve ovo što sam vam pripòvedio zgoljna istina, verujem da je istina i ono što naš momak priča da govore o Grisóstomu zašto je umro.
Zato vam velim, gospodaru, da svakako odete sutra na njegov ukop; biće vredno pogledati, jer Grisóstomo ima mnogo prijatelja, a odavle do onoga mesta gde je odredio da bude pokopan nema ni
po milje.

— Pobrinut ću se — odgovori don Quijote — a tebi hvala što si mi ispričao takvu ganutljivu priču i razdragao me.

— Oh! — odvrati kozar — ne znam ja ni polovinu svih nezgoda koje su zadesile udvarače Marceline. No možda ćemo sutra skobiti putem kakva pastira koji će nam ih ispričati. A sada neće biti
zgorega da se vi sklonite pod krov i prilegnete, jer da spavate pod vedrim nebom, naudili biste svojoj rani. Nego vi ste takav valjan lek metnuli na ranu da i ne može ići po zlu.

Sancho Panza, koji je već zaželio da vrag odnese i kozara i njegovu brbljariju, navali na gospodara neka se skloni u Pedrovu kolibu, da onde spava. Posluša ga don Quijote i provede gotovo svu
noć misleći na svoju vladaricu Dulcineju, sasvim onako kako i udvarači Marcelini. Sancho Panza smesti se između Rocinanta i svojega magarca, te prespava noć, ali ne kao odbijen zaljubljenik
nego kao čovek iscakan nogama.

Trinaesta glava


u kojoj se dovršava priča o pastirici Marceli, s drugim zgodama.


Tek što se s istoka promolila zora, ustanu petorica od onih šest kozara, probude don Quijota i zapitaju ga je li još voljan ići da vidi slavni pokop Grisóstomov, jer ako hoće, oni će s njim. Don Quijote, koji je to jedva i dočekao, ustane i naredi Sanchi neka odmah sedla i uzda. Sancho hitro posluša i jednako brzo krenu svi na put. A ne prođu ni četvrt milje, kad na nekoj raskrsnici  ugledaju kako im u susret ide šest pastira, odevenih u crne kožuhe, ovenčanih vencima od čempresa i gorke zloljesine. Svakomu je u ruci debela batina česminova. S njima su i dva plemića na konjima, vrlo lepo opremljena za put, i još tri momka pešaka, koji ih prate. Kad se sretnu, pozdrave se oni uljudno, te zapitaju jedni druge kamo će, a kad doznaju da svi idu na pogreb, krenu onamo zajedno. Jedan
od onih konjanika, razgovarajući sa svojim drugom reče:

— Čini mi se, gospodine Vivaldo, da ne dangubimo i ne tratimo vreme uludo što hoćemo na taj slavni pokop. I mora biti slavan, jer su nam ti pastiri silna čudesa napripovedali i o pokojnom pastiru i o pastirici ubilici.

— I meni se čini tako — odgovori Vivaldo; — nije mi žao potratiti taj dan, pa i nekoliko bih dana prodangubio, samo da to vidim.

Zapita don Quijote što su čuli o Marceli i o Grisóstomu. Putnik odvrati da su jutros sreli te pastire, pa kad ih videše u žalobnoj odeći, zapitaše ih zarad čega su ovako krenuli; jedan im od njih odgovori i pripòvedi kakva je čudesna i krasna ona pastirica Marcela, i koliki je mladići obleću u ljubavi, pa kako je umro taj Grisóstomo, komu idu na pogreb. Naposletku, ispripovedio im sve što je i Pedro ispričao don Quijotu.

Završi se taj razgovor i započne se drugi. Onaj koji se zove Vivaldo zapita don Quijota zašto obilazi tako oboružan po takvoj mirnoj zemlji. Na to mu odgovori don Quijote:

— Zvanje koje izvršujem ne dopušta mi i ne ostavlja mi drukčije. Lagodnost, gozba i otpočinak izmišljeni su za mekušne dvoranke; ali trud, nespokoj i oružje izmišljeno je i stvoreno jedino
za one koje svet krsti skitnicima vitezovima, a od njim sam, iako nedostojan, od sviju najmanji ja.

Čim su to čuli, uzmu ga svi smatrati ludim čovjekom. A da se bolje uveri i vidi od kakve je vrste njegova ludost, zapita ga opet Vivaldo što su to skitnici vitezovi.

— Zar vi, gospodine — odgovori don Quijote — niste čitali letopise i istorije o Engleskoj, gde se opisuju slavna junačka dela kralja Artura, koga mi u našem kastiljskom jeziku krstimo kralj
Artus? O njemu se pronosi stara priča po celoj kraljevini Velikoj Britaniji da i nije umro, nego je čarolijom pretvoren u gavrana, a kad stigne vreme, vratiće se on da kraljuje i da opet preuzme
kraljevstvo i žezlo. Zato nećete čuti da je od onoga vremena sve do danas ikoji Englez ijednoga gavrana ubio. Za toga dobroga kralja osnovan je dakle čuveni onaj viteški red Vitezova od Okrugloga
Stola, i zbile su se, sve do jedne, one ljubavne zgode koje se onde pričaju o don Lanzarotu od Jezera i kraljici Ginebri, među kojima bijaše posrednica i pouzdanica čestita družbenica Quintañona, pa je
otuda i nastala ona poznata romanca, toliko slavljena po našoj Španiji:

Nigda nije vitez bio
Tako služen od gospođa,
Ko što beše Lanzarote,
Kad iz britske zemlje dođe,

s onim slatkim i umiljatim nastavkom njegovih ljubavnih i junačkih dela. Od onoga se doba taj viteški red rasprostro i raširio po mnogim i raznim krajevima sveta, te su se u njemu proslavili i po
svojim se delima razglasili hrabri Amadis od Galije, sa svim svojim sinovima i unucima sve do petoga kolena, i junački Felixmarte od Hircanije, i nikada, koliko treba, nahvaljeni Tirante Beli, pa
nepobedivi i junački don Belianis od Grecije, koga smo gotovo za naših dana videli i znali i čuli. To vam je dakle, gospodo, skitnik vitez, a viteški je red onakav kako sam kazao. U ovaj sam se red,
rekoh već, ja grešnik zavetovao: na što god su se zavetovali spomenuti vitezovi, zavetovah se i ja. Zato ja obilazim po pustošima i bezljudnim mestima, te tražim prigode, odlučan u duši, da rukom i osobom svojom srnem u najopasniju pustolovinu i pogibao koju mi sudbina dosudi, i da budem na pomoći slabima i nevoljnima.

Po tom se razlaganju putnici sasvim uvere da je don Quijote šenuo pameću, a razaberu i to kakva mu je ludost, pa joj se stanu isto onako diviti kako joj se dive svi koji je upoznaju. Vivaldo pak,
koji bijaše vrlo dosetljiv čovek i vesele ćudi, naumi se zabaviti na ovome kratkom putu što ga imaju još prevaliti dok ne stignu u planinu gde će biti pokop, pa će don Quijota skloniti neka istrese
svoje ludosti. Reče mu dakle:

— Čini mi se, gospodine skitniče viteže, da ste se vi zavetovali na jedan od najstrožih zaveta što ih ima na svetu, i sudim da ni zavet fratara trapista nije tako strog.

— Tako strog može biti — odgovori naš don Quijote — ali još kako sumnjam je li ovoliko potreban. Jer ako ćemo istinu, vojnik koji izvršava zapovest zapovednikovu ne čini manje nego sam
zapovednik koji mu naređuje. Voljan sam reći da redovnici sasvim mirno i spokojno mole od Boga svako dobro za zemlju; ali mi vojnici i vitezovi izvršujemo što oni mole, branimo to hrabrošću
naših ruku i oštricom naših mačeva, bez krova i krovišta, nego pod vedrim nebom, izvrgnuti leti sunčanoj žegi, da se pečemo, a zimi studeni, da se ježimo. Mi smo dakle službenici Božji na zemlji, mi smo ruke kojima se na zemlji izvršava pravda Božja. A kako se ratni poslovi i oni koji uz njih idu i pripadaju ne mogu izvršivati drukčije nego u znoju, trudu i radu, iz toga sledi da su oni koji se tomu
posvećuju svakako u većoj muci od onih koji u tihom miru i spokoju mole Boga da bude slabima na pomoći. Ne kanim reći i nije mi ni na pameti da je zvanje skitnika viteza onako valjano kao što je zvanje fratra samotnika; želim jedino po onom što ja trpim utvrditi da je moje zvanje gladnije i žednije, jadnije, odrpanije i ušljivije, jer nema sumnje da su nekadanji skitnici vitezovi trpeli za života mnoge nezgode. A ako su se nekoji po junaštvu svoje ruke čak i zacarili, tako mi vere, stajalo ih je mnogo krvi i znoja; ali da uz te, koji su se toliko uzvisili, nisu bili čarobnjaci i mudraci koji su ih pomagali, prevarile bi ih želje, izjalovile bi im se nade.

— Tako sudim i ja — odvrati putnik — ali mi se jedno, između mnogoga drugog, čini jako lošim u skitnika vitezova, a to je: kad im se pruži prigoda da izvrše koju veliku i opasnu pustolovinu, u kojoj
je jasna i belodana pogibao da mogu životom nastradati, nikada se oni u tom času kada će se latiti oružja, ne sete preporučiti se Bogu, kako svaki hrišćanin u takvim trenucima treba da čini, nego se s
tolikom gorljivošću i pobožnošću preporučuju svojim damama, kao da su one njihov Bog. To mi je malko nalik na poganstvo.

— Gospodine — odgovori don Quijote — ne može to nipošto drukčije ni biti, i zlo bi se pisalo skitniku vitezu koji bi ino učinio, jer je već običaj i navada u skitničkom viteštvu da skitnik vitez, kad
se daje na koje junačko delo, pomišlja na svoju damu, te nežno i ljubazno upire oči u nju, kao da je moli neka ga zakrili i zaštiti u borbi i pogibli u koju on srće. Sve ako ga ntko ne čuje, dužnost mu
je da kroza zube protisne nekoliko reči kojima se od svega srca njoj preporučuje. Tomu mi imamo nebrojenih primera u istorijama. Ali se time ne veli da se ne preporučuju Bogu, jer za borbe imaju i kada i gde to učiniti.

— Uza sve to — odvrati putnik — još mi jedna sumnja kopka po glavi. Čitao sam često kako dva viteza preklapaju, pa se reč po reč tako razbesne te okrenu konje, odjašu priličan komad po polju,
onda se odmah, ni pet ni šest, okrenu opet i polete u sukob, a usred te trke preporučuju se svojim damama. Onda se u tome sukobu obično događa da jednoga protivnikovo koplje naskroz probode, te
on sleti konju preko repa, a i drugi bi isto tako tresnuo o zemlju da  se nije konju za grivu pridržavao. Ne znam dakle kada bi pokojnik dospio da se za tako nagla posla preporuči Bogu. Bolje bi zato bilo
da je one reči što ih je za trke potratio preporučujući se svojoj dami izrekao Onomu komu bi se kao kršćanin i morao preporučiti. Štoviše, sudim da i nema svaki skitnik vitez damu kojoj bi se
preporučivao, jer nije svaki zaljubljen.

— Ne može to biti! — odgovori don Quijote. — Ne može, velim, biti da bi ikoji vitez bio bez dame, jer njima je tako svojstveno i prirodno da budu zaljubljeni, kao i nebu da po njemu budu zvezde. Sigurno je da još niko nije čitao istoriju u kojoj bi se našao skitnik vitez bez ljubavi. I sve da se nađe takav vitez bez ljubavi, ne bi bio smatran istinskim vitezom, nego kopilanom koji u tvrđavu spomenutoga viteštva nije ušao na vrata nego preko zida, kao razbojnik i lupež.

— Ipak mi se čini — pritakne putnik — ja sam, ako se valjano sećam, čitao da don Galaor, brat junačkoga Amadisa od Galije, nije imao nikakvu stalnu damu kojoj bi se mogao preporučiti, pa ipak
nije lošijim smatran, nego je bio hrabar i čuven vitez.

Na to mu odgovori don Quijote:

— Gospodine, jedna lasta još nije proleće. Osim toga, znam dobro da je taj vitez potajice bio jako zaljubljen i zaljubljiv, nije bilo lepotice koju nije volio: takva mu bijaše narav, i nije ju mogao
suspregnuti. Ali sveta je ipak istina da je on imao jednu koju je odabrao za vladaricu svoje volje, pa se njoj vrlo često i potajno preporučivao, jer se ponosio da je šutljiv vitez.

— Ako dakle svaki skitnik vitez mora biti zaljubljen — reći će putnik — onda je sva prilika da ste zaljubljeni i vi, kad ste od toga staleža. A ako vi niste ponositi i šutljivi onako kao don Galaor,
istinski vas molim, koliko god mogu, u ime svoje i svega ovoga društva, da nam kažete ime, domaju, stalež i krasotu vaše dame, jer ona će sretna biti ako sav svet bude znao da nju ljubi i dvori takav
vitez kakvim se vi činite.

Don Quijote sada uzdahnu silnim uzdisajem i reče:

— Ne mogu potvrditi je li mojoj slatkoj neprijateljici po volji ili nije da svet dozna da joj služim. No za odgovor onomu što me tako uljudno molite, mogu vam reći da joj je ime Dulcinea; domaja
joj Toboso, selo u Manchi; po staležu je, u najmanju ruku, princeza, jer je kraljica i vladarica moja; krasota joj je nadljudska, jer u njoj se obistinjuju sva moguća i maštom dočarana svojstva i krasote što ih pesnici pripisuju svojim odabranicama: kosa joj zlato, čelo rajska poljana, oči joj dva sunca, obrazi joj ruže, usne koralji, zubi njeni biserje, vrat joj alabastar, grudi mramor, ruke su joj belokost, bela je kao sneg, a oni delovi koje stidljivost krije od ljudskih očiju takvi su, mislim, da im se samo mučaljiva pažnja može diviti.

— Voleli bismo znati od kakva je roda, kolena i plemena — opet će Vivaldo.

Odgovori mu don Quijote:

— Nije ona ni od starih rimskih Curtija, Gaja, Scipiona, ni od novih Colonna i Orsinija; nije ona ni Moncada ili Requesen iz Katalonije, niti Rebella ili Villanova iz Valencije, ni Palafox, ni Nuza, Rocaberti, Corella, Luna, Alagón, Urrea, Fox ili Gurrea iz Aragonije, ni Cerda, Manrique, Mendoza ili Guzmán iz Kastilije, ni Alencastro, Palha ili Menezes iz Portugalije, nego je ona od plemena
Tobosa u Manchi, rod doduše nov, ali takav da od njega može poteći plemenito koleno najslavnijih porodica budućih vekova. I neka mi to niko ne porekne, osim uz onaj uslov koji je Zerbino napisao pod trofej Orlandova oružja: ...
Da ga diro nije,
Tko ne smije s Orlandom boj da bije.

— Premda sam od loze Cachopinâ od Lareda[94] — primeti putnik — ne bih se usudio svoje ime usporediti s imenom Toboso od Manche, mada nisam, da istinu reknem, takvo porodično ime nikada
do dana današnjega ni čuo.

— Kako da niste još čuli! — začudi se don Quijote. Idu oni i svi slušaju s velikom pozornošću razgovor njih dvojice, pa čak kozari i pastiri razaberu da je naš don Quijote jako pomerio pameću. Jedini je Sancho Panza verovao da je sve istina što mu gospodar govori, jer zna dobro ko je on i poznaje ga od rođenja. Nešto samo sumnja i ne veruje ono o krasotici Dulcineji od Tobosa, jer nikada nije čuo za takvo ime ni za takvu princezu, premda živi blizu Tobosa. U tim razgovorima putuju oni, kad opaze gde iz klanca iznad dva visoka brda silazi dvadesetak pastira, odevenih u crne kožuhe i ovenčanih vencima, nekoji tisovim a nekoji čempresovim, kako se kasnije razabralo. Šestorica od njih nose između sebe nosila, prekrivena mnogim i svakojakim cvećem i granjem. Kad to vide jedan od kozara, reče:

— Evo idu i nose Grisóstomovo telo, a podno toga brda jest mesto gde je odredio da ga pokopaju.

Požure se, dakle, da stignu, pa i stigoše baš onda kada dođoše oni s nosilima i na tlo ih spustiše, a četvorica njih počeše oštrim pijucima, kopati grob na jednoj strani podno tvrde stene.

Pozdrave se uljudno jedni s drugima, a don Quijote i oni koji stigoše s njim, odmah upru pogled u nosila, te opaze na njima cvećem pokriveno mrtvo telo u odeći pastira, komu, onako naoko, mogaše biti tridesetak godina: i na njemu mrtvu još se videlo da je za života bio lepa lica i naočita stasa. Oko njega su, na samim nosilima, ležale neke knjige i mnogi papiri, jedni otvoreni, drugi složeni. I oni koji gledahu, i oni koji su kopali grob, i svi koji onde bijahu, svečano su ćutali, mûk vladao, dok jedan od nosača koji su donijeli mrtvaca ne reče drugomu:

— Pripazi, Ambrosio, je li to ono mesto što ga je Grisóstomo izabrao, jer ti želiš da se sve nadlaku izvrši što je i kako je on oporukom odredio.

— Jest, ovo je — odgovori Ambrosio: — koliko mi je puta moj nesretni prijatelj pripovedao tok svoje zloduhe sudbine! Ovde je, reče, prvi put video onu krvnu neprijateljicu ljudskog roda, ovde joj
je i prvi put očitovao svoje misli, i časne i ljubavne, a ovde ga je naposletku Marcela sasvim odvrgla i prezrela, tako da je dokrajčio tragediju svojega jadnog života. A ovde je on, za uspomenu na tolike nesreće, zaželio da bude sahranjen u krilo večnoga zaborava.

Okrene se don Quijotu i putnicima, te nastavi:

— Ovo telo, gospodo, koje vi milosrdnim očima gledate, bilo je stan duši u koju su nebesa položila beskrajan deo svojega blaga. Ovo je telo Grisóstoma, koji je bio jedincat po umu, uljudan kao
niko, izvanredan po finoći, neobičan u prijateljstvu, beskrajno darežljiv, ponosit bez bahatosti, veseo bez prostote, a naposletku prvi u svemu što je dobro, i neprispodobiv po svakoj nesreći. Voleo
je, a bio mržen; obožavao, a bio prezren; molio je okrutnicu, saletao mramor, jurio za vetrom, tužio se samoći, služio nezahvalnosti, koja ga je usred života njegova predala smrti za plen, život mu dokončala pastirica koju je on nastojao ovekovečiti da živi svetu u uspomeni; mogli bi vam to dokazati ovi papiri koje vidite, da mi on nije naredio neka ih spalim čim pokopam njegovo telo.

— Vi biste postupali kruće i okrutnije s njima — reče Vivaldo — nego i sam gospodar njihov, jer nije pravo ni dolično da se ičija volja izvrši ako naređuje štogod protivno zdravom razboru. Ne bi
bio pravo učinio ni August Cezar kad bi bio pristao da se izvrši ono što je u svojoj oporuci bio naredio božanstveni Mantuanac. Kad vi dakle, gospodine Ambrosio, telo svojega prijatelja predajete
zemlji, nemojte njegove spise predavati ognju i zaboravu, jer što je on u ogorčenju naredio, ne valja da vi nepromišljeno izvršite. Štoviše, uščuvajte te papire, neka se zapamti okrutnost Marcelina, za
spomen onima koji budu kasnije živeli, neka se uklanjaju i neka beže, da ne padnu u ovakav bezdan. Jer ja i svi koji smo amo stigli već znamo život vašega zaljubljenoga i očajnog prijatelja, znamo
prijateljstvo vaše, i povod njegove smrti, i što je na samrti odredio. Iz te se žalostive istorije može razabrati kolika je bila okrutnost Marcelina, ljubav Grisóstomova, vernost prijateljstva vašega, ali se
vidi i meta kojoj stižu oni što besnom trkom jure niza stazu koju im mahnita ljubav otvara pred očima. Sinoć smo dočuli za smrt Grisóstomovu i da će on na ovome mestu biti pokopan, pa smo od
radoznalosti i smilovanja skrenuli s ravnoga puta i odlučili doći ovamo i svojim očima pogledati ono što nas je toliko rastužilo kad smo čuli. A za nagradu našoj sućuti i našoj želji što bismo bili voljni
pomoći kada bismo mogli, molimo te, mudri Ambrosio, barem ja te molim, ne spaljuj te papire, nego dopusti da ja nekoje ponesem.

I ne čekajući da mu pastir odgovori, pruži on ruku i uzme nekoje papire koji su mu bili na dohvatu. Kad to vidje Ambrosio, reče:

— Da vam ugodim, pristajem, gospodine: zadržite papire koje ste već uzeli; ali uzalud mislite da ću odustati i da neću spaliti ove preostale.

Vivaldo požele da vidi što na papirima piše, te rasklopi i pročita na jednom naslovu: Pesma očajanja.
Začu to Ambrosio i reče:

— Ovo je poslednje što je nesretnik napisao, i da vidite, gospodine, koliki su mu jadi na dušu pali, pročitajte naglas, da vas čuju, jer imate kada dok se ne iskopa grob.

— Drage ću volje pročitati — odgovori Vivaldo.

Kako svima beše ista želja, stadoše uokolo, a on jasnim glasom uze čitati pokojnikovu pesmu.



Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

• Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava  
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava 

    

Stiven King - Ciklus vukodlaka

U spomen Dejvisa Gruba i svih glasova Slave 

U smrdljivoj tami stale, on podiže svoju čupavu glavu. Njegove žute, glupe oči zasijaše. "Ja gladan", prošapta on.

Henri Elender "Vuk" 

Trideset dana ima Septembar,
April, Jun i Novembar,
svi ostali sem Drugog imaju trideset i jedan,
Kiša i sneg i veselo sunce,
i u svakom po pun mesec jedan.
Dečija pesma

JANUAR 

Negde visoko, mesec sija, debeo i pun - ali ovde u Tarker Milsu, Januarska mećava je napunila nebo snegom. Vetar urla svom svojom snagom niz napuštenu Centralnu Aveniju; narandžasti gradski čistaci snega su se davno predali.

Arnija Vestruma, železničara GS&WM Železnice, oluja je zarobila u maloj signalnoj stanici devet milja od grada; njegov mali benzinac je ostao na šinama, okružen nanosima snega, on čeka da mećava prestane, igrajući pasijans Sedam Sa Sedam, sa špilom masnih Bicikl karata. Napolju, vetar vrišti. Vestrum nelagodno diže glavu, a onda ponovo spušta pogled na svoju igru. Na kraju, to je samo vetar...

Ali vetar ne grebe na vrata... i ne zavija da bude pušten unutra.
On ustaje, visok, suvonjav čovek u vunenoj jakni i železničkom odelu, Kamel cigareta mu visi iz jednog ugla usta, njegovo izborano Novoenglesko lice, u mekim narandžastim tonovima osvetljava kerozinska lampa koja visi na zidu.

Grebanje ponovo poćinje. Nečiji pas, misli on, izgubljen i želi da bude pušten unutra. To je sve... ali ipak, on zastaje. Bilo bi neljudski ostaviti ga tamo napolju na hladnoći, misli (a ni ovde nije mnogo toplije; i pored grejača na baterije, može videti hladni oblak svog daha) - ali ipak on okleva. Hladni prst straha ga probada ispod srca. Ovo je bilo loše doba u Tarker Milsu; predskazanja zla su se pojavljivala na zemlji. Velška krv njegovog oca je snažno tekla u Arnijevim venama, i nije mu se dopadalo kako stvari stoje.

Pre no što može odlučiti šta da radi sa posetiocem, duboko cviljenje postaje režanje. Čuje se tresak dok nesto neverovatno teško udara o vrata... udaljava se.. udara ponovo. Vrata se tresu u svom okviru i oblačić snega se pojavljuje na vrhu.

Arni Vestrum zvera okolo tražeći nešto čime bi podupro vrata, ali pre no što može uraditi nešto više od posezanja za labavom stolicom na kojoj je sedeo, režeća stvar ponovo udara o vrata neverovatnom snagom, rascepljujući ih celom dužinom.

Drže još samo sekund, nagnuta ka unutra, i zaglavljen između njih, udarajući i ritajući se, sa njuškom povučenom nazad u grimasi i žutim, sjajnim očima, je najveći vuk koga je Arni ikad video...
I njegovo režanje zastrašujuće zvuči kao ljudske reči.

Vrata se lome, ječe, popuštaju. Za sekund, stvar će biti unutra.

U uglu, među gomilom alata, pijuk je naslonjen na zid. Arni poseže za njim i grabi ga dok se vuk probija unutra i saginje, sa žutim očima uprtim u čoveka u uglu. Njegove uši su povučene na nazad, dlakavi trouglovi. Jezik mu visi iz usta. Iza njega, sneg ulazi kroz vrata, rascepljena po sredini.

On skače uz režanje, i Arni Vestrum zamahuje pijukom.

Jednom.

Napolju, bledo svetlo lampe isprekidano obasjava sneg kroz uništena vrata.

Vetar ropče i zavija.

Krici počinju.

Nesto neljudsko je doslo u Tarker Mils, neprimetno kao pun mesec koji pohodi noćno nebo daleko gore. To je Vukodlak, i razlog njegovog dolaska je razlog dolaska raka, ili psihopate-ubice, ili rušilackog tornada. Njegovo vreme je sada, njegovo mesto je ovde, u ovom malom Mejnskom gradicu gde su crkvene večere od pasulja nedeljni događaj, gde mali dečaci i devojčice još uvek nose jabuke svojim nastavnicima, gde se Izlasci U Prirodu Kluba Starijih Gradjana religiozno saopštavaju u nedeljnim novinama. Iduće nedelje, vesti će biti mračnije vrste.

Napolju, sneg je počeo da prekriva njegove tragove, i urlikanje vetra zvuči divlje i zadovoljno. U tom bezdušnom zvuku nema ni boga ni svetla - samo crna zima i tamni led. Ciklus Vukodlaka je počeo.


 FEBRUAR 

Ljubav, Stela Rendolf misli, ležeći u svom uskom devičanskom krevetu, i kroz njen prozor prolazi hladno, plavo svetlo punog meseca na Dan Svetog Valentina.

Oh ljubav ljubav ljubav, ljubav bi bila kao.

Ove godine Stela Rendolf, koja radi u Tarker Milsovom Zasej-I-Pozanji, je primila dvadeset čestitki - jednu od Pola Njumena, jednu od Roberta Redforda, jednu od Dzona Travolte... čak i jednu od Ejsa Frilija iz rok grupe Kiss. Stoje otvorene na komodi na drugom kraju sobe, osvetljene hladnim, plavim sjajem meseca. Poslala ih je sama sebi, ove godine kao i svake druge.

Ljubav bi bila kao poljubac u zoru... ili poslednji poljubac, onaj pravi, na kraju Harlekinovih ljubavnih priča... ljubav bi bila kao ruže u sumraku...

Smeju joj se u Tarker Milsu, da, budi siguran u to. Mali decaci pričaju viceve o njoj i keze se iza ruku kojima prekrivaju usta (a ponekad, ako su bezbedni prekoputa ulice i Šerif Niri nije u blizini zapevaće Debela - debela - dva - sa - četiri svojim slatkim visokim zadirkujućim sopranima), ali ona zna za ljubav, i za mesec. Njena mladost je polako napušta, a i previše je teška, ali ove noći snova sa mesecom čiji gorki plavi zraci prolaze kroz mrazom isarani prozor, čini joj se da je ljubav još uvek mogućnost, ljubav i miris leta dok on dolazi...

Ljubav bi bila kao grubi dodir muškog obraza, to trenje i grebanje š odjednom čuje se grebanje po prozoru.

Ona se oslanja na laktove, čaršav pada sa njenih velikih grudi. Mesečinu je zaklonila mračna silueta - bezoblična ali očigledno muška, i ona misli: Ja sanjam... i u mojim snovima, dozvoliću mu da dođe... u mojim snovima dozvoliću sebi da mu dođem. Oni koriste reč prljavo, ali reč je čisto, to je prava reč; ljubav bi bila kao dolazak.

Ona ustaje, uverena da je ovo san, jer tamo zaista čuči čovek, čovek koga zna, čovek koga sreće na ulici svakog dana. To je (ljubav ljubav dolazi, ljubav je došla) Ali dok njeni mesnati prsti dodiruju hladnu ručku prozora, ona vidi da to uopšte nije čovek; napolju je životinja, ogromni, dlakavi vuk, njegove prednje šape na spoljnoj prozorskoj dasci, njegove zadnje noge do kukova zarivene u nanos snega na zapadnoj strani njene kuće, ovde u predgrađu.

Ali Valentinovo je i biće ljubavi, ona misli; oči su je prevarile čak i u sopstvenom snu. To je čovek, taj čovek, i on je tako grešno privlačan. (greh da ljubav bi bila kao greh) i on je došao ove mesečinom osvetljene noći i on će je uzeti. On će-

Ona otvara prozor i nalet hladnog vetra koji joj talasa svilenu plavu spavačicu joj govori da ovo nije san. Čovek je nestao i nečim nalik na nesvesticu ona shvata da ga nikada nije ni bilo. Ona drhteći nesigurno zakoraci nazad i vuk glatko uskače u njenu sobu i otresa se, praveći nestvarni oblačić snega u tami.

Ali ljubav! Ljubav je kao... kao... kao vrisak

Prekasno se priseća Arnija Vestruma, rastrgnutog u železnickoj stanici zapadno od grada pre samo mesec dana. Pre kasno...

Vuk korača ka njoj, žute oči mu sijaju hladnom željom. Stela Rendolf se polako povlači prema svom uskom devičanskom krevetu, dok zadnji deo njenih naduvenih kolena ne udari o okvir i ona pada na njega.

Mesecina deli čupavo krzno zveri srebrnim zrakom.

Na komodi, čestitke za trenutak zadrhte od povetarca koji dopire sa otvorenog prozora; jedna od njih pada i lenjo se ljuljuška ka podu, sekući vazduh u sirokim tihim lukovima.

Vuk stavlja svoje šape na krevet pored nje, jednu sa svake strane, i ona može osetiti njegov dah, vreo ali nekako nije odbojan. Njegove žute oči su uprte u nju.

"Ljubavniče," ona sapuće, i zatvara oči.

On se obrušava na nju.

Ljubav je kao umiranje.

MART 

Poslednja prava mecava ove godine - težak, vlažan sneg koji se stvrdnjava dok se sumrak spušta a noć približava - je raznela grane po Tarker Milsu, uz glasno pucketanje trulih grana. Majka Priroda potkresuje svoje drveće, Milt Sturmfuler, gradski bibliotekar, kaze svojoj ženi uz kafu. On je sitan čovek, uske glave i bledih plavih očiju, koji maltretira svoju lepuškastu, tihu ženu već dvanaest godina. Malo ko nazire istinu - jedna od tih je Džoan, žena šerifa Nirija - ali grad može biti mračno mesto, i niko ne može biti siguran sem njega. Grad čuva svoje tajne.

Miltu se njegova dosetka toliko dopada da je ponavlja: Da, Majka Priroda potkresuje svoje drveće... i onda svetla nestaje i Dona Li Sturmfuler ispusta prigušeni vrisak. I prosipa svoju kafu.

Počisti to, njen muž kaže ledeno. Počisti to... sada.

Da, dragi. Evo.

 U tami, ona traži krpu da počisti prosutu kafu i udara kolenom o ivicu stolice. Ona uzvikuje od bola. U mraku, njen muž se grohotom smeje. Bol njegove žene ga zabavlja više od ićega, izuzev možda onih šala koje objavljuju u Riders Dajdžestu. Te sale - Humor U Uniformi, Život U Onim Sjedinjenim Državama - ga stvarno oduševljavaju.

Pored drveća, Majka Priroda je ove divlje Martovske noći potkresala i par električnih kablova kod Tarker Bruka; sneg je prekrio kablove, postajući sve teži i teži, dok se nisu prekinuli i pali na put kao leglo zmija, lenjo se izvijajući i strcajući plavičasti plamen.

Ceo Tarker Mils je utonuo u tamu.

Kao da je postigla šta je htela, oluja počinje da slabi, i malo pre ponoći temperatura se sa trideset tri spustila na šesnaest. Lapavica se čvrsto smrzava praveći uvrnute skulpture. Pašnjak Starca Hegjua - poznat i kao Polje Od Četrdeset Akri - poprima staklast izgled. Kuće ostaju mračne; furune su zatvorene i hladne. Nijedan električar nije još sposoban da dođe klizavim putevima.

Oblaci se razdvajaju. Pun mesec proviruje između preostalih pramenova. Led koji prekriva Glavnu Ulicu sija poput kosti mrtvaca.

U noći, nesto počinje da zavija.

Kasnije, niko neće moći da kaže odakle je zvuk došao; bio je svugde i nigde dok je pun mesec obasjavao zamračene kuće u naselju, svugde i nigde dok se Martovski vetar dizao i naricao kao mrtvi Ratnik koji duva u svoj rog, lepršao je na vetru usamljen i divalj.

Dona Li ga čuje dok njen muž siledžija spava snom pravednika pored nje; šerif Niri u pidžami ga čuje dok stoji za prozorom spavaće sobe svog apartmana u Ulici Laurel; Oli Parker, debeli i neuspešni direktor osnovne škole ga čuje u svojoj spavaćoj sobi; i drugi ga takođe čuju. Jedan od njih je dečak u kolicima.

Niko ga ne vidi. I niko ne zna ime beskućnika koga je električar našao idućeg jutra kad je konačno došao do Tarker Bruka da popravi pokidane kablove. Beskućnik je bio prekriven ledom, glava povijena unazad u tihom vrisku, izlizani stari kaput i košulja ispod njega progriženi. Beskućnik je sedeo u smrznutoj barici sopstvene krvi, buljeci u srušene kablove, sa rukama u odbrambenom položaju i ledom izmđju prstiju.

Svuda oko njega su bili tragovi šapa.

 Tragovi vuka.

APRIL 

Do sredine meseca, zadnje snežne oluje su se pretvorile u pljuskove i nesto neverovatno se dešava u Tarker Milsu: on počinje da ozelenjava. Led u valovu za krave Metija Telingema se otopio, i ostaci snega u delu šume zvanom Big Vuds se polako smanjuju. Izgleda da će se staro i divnočcudo ponovo dogoditi. Proleće ce doći.

Meštani to proslavljaju na svoj način uprkos senci koja se nadvila nad gradom. Baka Hegju peče pite i ostavlja ih na prozorskoj dasci da se hlade. Nedeljom, u Baptističkoj crkvi Božije milosti, Presvetli Lester Louv cita iz psalama Solomonovih i govori molitvu "Proleće Gospodnje Ljubavi". Sa druge strane Kris Rajtson, najveći pijanica u Tarker Milsu, upraznjava svoje Veliko Prolećno Napijanje i tetura se u srebrnastoj nestvarnoj svetlosti skoro punog Aprilskog meseca. Bili Robertson, barmen i vlasnik paba, jedinog saluna u Tarker Milsu, ga posmatra i šapuće konobarici, "Ako taj vuk uzme nekog noćas, to će biti Kris."

"Nemoj govoriti o tome," konobarica odgovara, stresajući se. Njeno ime je Elis Furnije, dvadeset četiri joj je godina, ide u Baptističku crkvu i peva u horu zato što se zaljubila u Presvetlog Louva. Ali ona planira da napusti Mils ovoga leta; ljubav, ne ljubav, sve ovo sa vukom je počelo da je plaši. Ona pretpostavlja da bi napojnice mogle biti veće u Portsmautu... i jedini vukovi tamo, nose marinske uniforme.

Noci u Tarker Milsu, dok se mesec popunjava po treći put ove godine, su neprijatne... dani su bolji. U gradskom parku su se odjednom pojavile pregršti zmajeva svakog popodneva.

Bredi Kinkejd, jedanaest godina star, je dobio Lesinara za rođendan i izgubio sav osećaj za vreme, uživajući u načinu na koji mu se zmaj trza u rukama kao živo biće, gledajući ga kako ponire i uzdiže se po plavom nebu iznad bandstenda. On je zaboravio da treba otići kući na večeru, on je nesvestan da su ostali otišli jedan po jedan, sa svojim kockastim zmajevima, satorzmajevima i Aluminijumskim Letacima sigurno smeštenim ispod njihovih miski, nesvestan da je sam.

Dan zamire i sve duže plavičaste senke ga konačno podsećaju da se predugo zadržao - i da se mesec upravo diže nad drvećem na obodu parka. Po prvi put to je topli-mesec, naduven i narandžast umesto hladan i beo, ali Bredi ovo ne primećuje; on jedino misli kako je predugo ostao, otac će ga verovatno izbiti... i mrak dolazi.

U školi se smejao šarolikim pričama svojih drugova o vukodlaku za koga kažu da je ubio beskućnika prošlog meseca, Stelu Rendolf pre dva meseca i Arnija Vestruma mesec pre toga.

Ali sad se ne smeje. Dok mesec pretvara Aprilski sumrak u krvavo-crveni sjaj pećnice, priče izgledaju i suviše stvarno.

On počinje da namotava najlon na svoj kalem, najbrše što može, dovlačeći Lesinara, sa njegova dva zakrvavljena oka, sa smraćujućeg neba. On ga spušta prebrzo, a povetarac iznenada nestaje. I zmaj pada iza bandstenda.

On kreće ka njemu, namotavajući najlon dok hoda, nervozno se osvrčući preko ramena... i odjednom najlon počinje da se koprca i pokreće u njegovoj ruci, grčeći se i opustajući. Podseća ga na njegov štap za pecanje kada je uhvatio neku krupnu u Tarkers Strimu, iznad Milsa. On gleda u to, drhteći, i žica se opušta.

Prodoran urlik odjednom ispunjava noć i Bredi Kinkejd vrišti. On sad veruje. Da, on veruje sada, svakako, ali prekasno je i njegov vrisak je izgubljen u tom režećem urliku koji se diže u iznenadnom, zastrašujućem glisandu do zavijanja.

Vuk trci ka njemu, trči na dve noge, njegovo čupavo krzno mesecom obojeno narandžasto, njegove oči dve blještave zelene svetiljke, i u jednoj šapi - šapi sa ljudskim prstima i kandžama na mestima gde bi trebali biti nokti - se nalazi Bredijev Lešinar zmaj. On divlje leprša.

Bredi se okreće da beži i suve ruke ga odjednom obavijaju; on oseća nesto nalik na krv i cimet, i nađen je sutradan naslonjen na spomenik Palim u ratu, obezglavljen i rastrgnut, sa Lešinar zmajem u jednoj stisnutoj ruci.

Zmaj leprša, kao da pokusava da poleti, dok se potraga okreće, užasnuta i zgađena. On leprša zato sto je povetarac već počeo. On leprša kao da zna daćce ovo biti dobar dan za puštanje zmajeva.

MAJ 

Noc pre Nedelje Dolaska Kuci u Baptistickoj crkvi Bozje milosti, Presvetli Lester Louv ima uzasan san iz koga se budi, drhteci, okupan u znoju, buljeci u uske prozore parohije. Kroz njih, preko puta, moze videti svoju crkvu. Mesecina pada kroz prozore parohijske spavace sobe u postojanim srebrnim zracima, i za trenutak on je uveren da ce ugledati vukodlaka o kome su svi stari samci saputali. Onda zatvara oci, preklinjuci za oprostaj zbog svoje sujeverne pogreske, zavrsavajuci svoju molitvu prosaputavsi "U Isusovo ime, amen" - tako ga je majka naucila da zavrsava sve svoje molitve.

Ah, ali san...

U snu bilo je sutradan i on je drzao liturgiju Povratka Kuci. Crkva je uvek puna na Povratak Kuci Nedelju (samo najstariji od starih samaca je jos uvek zovu Nedelja Starog Doma), i umesto da gleda na poluprazne ili sasvim prazne klupe, kao sto Nedeljom obicno radi, svaka klupa je puna.

U snu je propovedao sa zarom i snagom koju retko postize u stvarnosti (on cesto monotono peva, sto bi mogao biti jedan od razloga zasto je broj poklonika Bozje milosti tako dramaticno opao u zadnjih desetak godina). Ovog jutra njegov jezik je naizgled dotaknut Vatrom Uznesenja, i on shvata da drzi najvecu propoved svog zivota, i njena tema je: ZVER HODA MEDjU NAMA. Opet i opet on se vraca na pouku, jedva svestan da mu je glas postao grub i jak, da su mu reci poprimile skoro pesnicki ritam.

Zver, kaze im on, je svuda. Veliki Sotona, kaze im on, moze biti svuda. Na srednjoskolskoj igranci. Kupujuci paklo Marlboroa i Bikov butanski upaljac dole u Trznom centru. Stojeci ispred Brajtonove Apoteke, jeduci Slim Dzim, i cekajuci da uhvati Grejhaund iz Bangora u 4:40. Zver  moze sedeti pored vas na rok koncertu ili jeduci parce pite u Cavrljaj i Klopaj na Glavnoj Ulici. Zver, kaze im on, dok mu se glas spusta do drhtuceg sapata, i nijedno oko ne skida pogled sa njega. Sad su njegovi. Pazite na Zver, i on je ovde, sada, u Tarker Milsu. On

Ali ovde on prekida, njegova recitost je nestala, zato sto se nesto strasno desava u njegovoj suncanoj crkvi. Njegova publika pocinje da se menja, i on sa uzasom shvata da se oni pretvaraju u vukodlake, svi oni, sve tri stotine njih: Viktor Boul, glavni poslovodja, obicno tako bled, debeo i mek... njegova koza postaje mrka, ocvrscava, zatamnjuje se dlakama! Vajolet MekKenzi, koja predaje klavir... njeno mrsavo usedelicko telo se popunjava, njen tanak nos se spljostava i siri! Debeli profesor fizike, Elbert Frimen, kao da postaje jos deblji, njegovo svetlucavo odelo puca, prameni dlake ispadaju kao punjenje iz stare sofe! Njegove debele usne se povlace nazad kao besike otkrivajuci zube velicine klavirskih dirki!

Zver, Presvetli Louv pokusava da kaze u svojim snovima, ali reci ga izdaju i on se odmice od svoje propovedaonice u uzasu dok se Kal Blodvin, glavni crkvenjak Bozije Milosti, tetura niz sredisnji red klupa, rezeci, sa novcem koji je ispadao iz srebrne posudice za dobrovoljne priloge, glave nagnute u stranu. Vajolet MekKenzi skace na njega i oni zajedno padaju na klupe, grizuci se i vristeci glasovima koji su skoro ljudski.

I sada se i drugi pridruzuju, zvuk je kao u zooloskom vrtu za vreme hranjenja, i ovog puta Presvetli Louv , u ekstazi: "Zver! Zver je svuda! Svuda! Svu-" Ali njegov glas vise nije njegov glas; on je postao neartikulisano rezanje, i kada spusti pogled, on vidi da su ruke, koje izlaze iz rukava njegove dobre crne mantije postale kvrgave kandze.

I onda se budi.

Samo san, misli on, ponovo lezuci. Samo san, hvala Bogu.

Ali kada otvara vrata crkve toga jutra, jutra Nedelje Povratka Kuci, jutra posle punog meseca, ono sto vidi nije nikakav san; to je rastrgnuto telo Klajda Korlisa, koji je bio cistac godinama, sto visi naglavacke preko propovedaonice. Njegova metla je naslonjena blizu.

Nista od ovog nije san; Presvetli Louv bi samo to zeleo. On otvara usta, duboko udise i pocinje da vristi.

Prolece je ponovo doslo - i ove godine, Zver je dosla sa njim.

JUN 

Najkrace noci u godini, Alfi Nopfler, koji vodi Cavrljaj i Klopaj, jedini kafic u Tarker Milsu, glanca svoj dugacki Formika sank, rukavi njegove bele kosulje zasukani iznad misicavih, istetoviranih laktova. Kafic je za kratko potpuno prazan, i dok zavrsava sa kasom, on zastaje za trenutak, gledajuci na ulicu, misleci kako je izgubio svoju nevinost na jednu ovakvu mirisnu, ranu letnju noc - devojka je bila Arlen MekKjun, koja je sad Arlen Besi, i udata za jednog od najuspesnijih mladih advokata u Bangoru. Boze, kako se uvijala te noci na zadnjem sedistu njegovih kola, i kako je slatko noc mirisala!

Vrata u leto se otvaraju i pustaju unutra svetlu plimu mesecine. On pretpostavlja da je kafic prazan zato sto Zver navodno izlazi kad je mesec pun, ali Alfi nije ni uplasen ni zabrinut; nije uplasen jer je tezak 220 funti, i tu je jos uvek najvise starih dobrih mornarickih misica, nije zabrinut jer zna da ce redovni gosti doci sutra rano ujutro na jaja, pomfrit i kafu. Mozda cu, misli on, ga zatvoriti malo ranije veceras - iskljuciti aparat za kafu, spakovati je, kupiti gajbu piva u Potrosackoj Korpi, i odgledati drugi film u drajv-inu. Jun, Jun, pun mesec - prava noc za drajv-in i par piva. Dobra noc za prisecanje na stare poduhvate.

On se okrece ka aparatu za kafu, kada se vrata otvaraju, i on se razocarano okrece nazad.

"Hej! Kako ste?" pita on, jer je musterija jedna od redovnih... iako retko kad vidja ovu musteriju posle deset ujutro.

Musterija klima glavom, i oni razmenjuju par prijateljskih recenica.

"Kafu?" pita Alfi, dok musterija seda za jednu od stolica za sankom.

"Molim."

Pa, jos ima vremena da se stigne na tu drugu predstavu, Alfi misli dok se okrece ka aparatu za kafu. Ne izgleda kao da ce dugo ostati. Umoran. Bolestan, mozda. Jos dosta vremena da se

Uzas brise ostatak njegovih misli. Alfi glupo zija. Kafe-aparat je bez ijedne mrlje kao i sve ostalo u Cavrljaj i Klopaj, cilindar od nerdjajuceg celika je sjajan kao metalno ogledalo. I u njegovoj glatkoj obloj konveksnoj povrsini on vidi nesto neverovatno koliko i zastrasujuce. Njegova musterija, neko koga vidja svaki dan, dodjavola neko koga svako u Tarker Milsu vidja svaki dan, se menja. Lice musterije se nekako talasa, topi, zadebljava, ocvrscava. Musterijina pamucna kosulja se isteze, isteze... i iznenada savovi kosule pocinju da se cepaju, i apsurdno, sve o cemu Alfi Nopfler moze da misli u tom trenutku je onaj sou koji je njegov necak Rej voleo da gleda, Neverovatni Hulk.

Musterijino prijatno, neupadljivo lice postaje nesto zversko. Musterijine blage smedje oci su se osvetlile; postale uzasno zlatno-zelene. Musterija vristi... ali vrisak prestaje, kao lift se spusta kroz oktave zvuka, i postaje duboko razjareno rezanje.

To - stvar, Zver, vukodlak, stagod da je - grebe glatku Formiku i prevrce slanik. Ono grabi debeli stakleni cilindar dok se on kotrlja, prosipajuci so, i baca ga o zid gde su okaceni specijaliteti dana, jos uvek rezeci.

Alfi se okrece i kukom obara kafe-aparat sa police. Aparat pada na pod sa treskom i prska vrelu kafu svuda, sureci Alfijeve clanke. On urla od bola i straha. Da, sada jeste uplasen, njegovih dvesto dvadeset funti starih dobrih mornarickih misica su sad zaboravljeni, njegov necak Rej je sada zaboravljen, njegovo tucanje sa Arlen MekKjun na zadnjem sedistu je sada zaboravljeno, i tu je samo Zver, ovde i sada kao neko cudoviste iz drajv-in horora, cudoviste koje je izaslo pravo sa ekrana.

Ono skace na sank sa uzasnom misicavom lakocom, njegove pantalone pocepane, njegova kosulja iskidana. Alfi moze cuti kljuceve i sitnis kako mu zveckaju u dzepovima.

Ono se baca na Alfija, i Alfi pokusava da se izmakne, ali se saplice o aparat za kafu i pada na crveni linoleum. Jos jedan reski urlik, plima toplog zutog daha, i onda veliki crveni bol dok se zubi stvorenja zarivaju u deltoidne misice na njegovim ledjima i kidaju nagore stravicnom snagom. Krv prska na pod, sank, rostilj.

Alfi se nesigurno dize na noge sa velikom, iskidanom rupom na ledjima iz koje je izvirala krv; on pokusava da vristi, i bela mesecina, letnja mesecina, ulazi kroz prozore i zaslepljuje mu oci.

Zver ponovo skace na njega.

Mesecina je poslednja stvar koju Alfi vidi.



JUL 

Otkazali su Cetvrti Juli.

Marti Kozlou dobija zaprepascujuce malo saosecanja od svojih najblizih kada im to kaze. Mozda je to zato sto jednostavno ne shvataju dubinu njegovoga bola.

"Ne budi detinjast", kaze mu njegova majka grubo - ona je cesto gruba sa njim, i kada mora sebi da obrazlozi tu grubost, ona sebi kaze kako nece da pokvari decka samo zato sto je hendikepiran, zato sto ce provesti ceo zivot sedeci u kolicima.

"Cekaj do iduce godine", kaze mu njegov tata, tapsuci ga po ledjima. "Bice dvaput bolje. Dvaput bogomprokleto bolje! Videces, mali baco! Hej, hej!"

Herman Kozlou je nastavnik fizickog u osnovnoj skoli u Tarker Milsu, i skoro uvek govori sa sinom svojim, kako to Marti naziva, glasom Velikog Drugara. Takodje mnogo govori "Hej! Hej!" U stvari Marti cini Hermana pomalo nervoznim. Herman zivi u svetu ocvrsle aktivne dece, klinaca koji trce na trkama, igraju bejzbol, plivaju stafete. I u sred upravljanja svim tim, Herman bi se ponekad osvrnuo i video Martija u blizini, kako sedi u svojim kolicima i gleda. To je cInilo Hermana nervoznim, a kada bi bio nervozan govorio bi svojim glasom Velikog Drugara, i govorio "Hej! Hej!" ili "bogomprokleto" i zvao Martija svojim "malim bacom".

"Ha-ha, jednom da i ti ne dobijes nesto sto pozelis!" kaze mu njegova starija sestra kada on pokusa da joj objasni koliko se radovao ovoj noci, kako joj se raduje svake godine, cvetovi svetla na nebu iznad parka, zaslepljujuci bljesci propraceni gromoglasnim KA-VAMP! zvucima koji odzvanjaju izmedju niskih brda koja okruzuju grad. Kejt ima trinaest godina, prema Marijevih deset, i uverena je da svi vole Martija samo zato sto ne moze da hoda. Odusevljena je sto je vatromet otkazan.

Cak i Deda Kozlou, na koga se obicno moze racunati za razumevanje, nije bio potresen. "Niko ne otkazuje Cetvrti Dzu-li, decko", kaze on svojim teskim Slovenskim naglaskom. Sedeo je na verandi, i Marti je zujao kroz francuska vrata u svojim kolicima na baterije da bi pricao sa njim. Deda Kozlou je sedeo gledajuci u travnjak koji se protezao do sume, drzeci casu snapsa u jednoj ruci. To je bilo 2. Jula, pre dva dana. "Samo su vatromet otkazali. I ti znas zbog cega."

Marti je znao. Zbog ubice. U novinama su ga sad zvali Ubica Punog Meseca, ali Marti je cuo mnogo govorkanja u skoli pre nego sto je raspust poceo. Neki klinci su govorili da Ubica Punog Meseca uopste nije covek, vec neko natprirodno bice. Vukodlak, mozda. Marti nije verovao u to vukodlaci su bili samo za horor filmove - ali pretpostavljao je da je to mozda neki caknuti tip koji oseca potrebu da ubija samo kad je mesec pun. Vatromet je otkazan zato sto su se oni usrali.

U Januaru, sedeci u svojim kolicima pored francuskih vrata i gledajuci na verandu, posmatrajuci vetar kako prekriva poledicu gorkim velovima snega, ili stojeci pored ulaznih vrata, krut kao kip u svojim celicnim podupiracima za noge, gledajuci kako druga deca vuku svoje sanke ka Rajtovom Brdu, samo kad bi mislio na vatromete osecao bi se bolje. Mislio na toplu letnju noc, hladnu Koka-Kolu, ili na vatrene ruze koje se rascvetavaju u tami, i tockove od prskalica, i Americku zastavu napravljenu od Rimskih svecica.

Ali sada su otkazali vatromet... i bez obzira sta drugi govorili, Marti oseca da su to u stvari Cetvrti - njegov Cetvrti - osudili na smrt.

Samo njegov Ujka Al, koji je dojurio u grad ovoga jutra da pojede tradicionalnu stuku i svez grasak sa svojom porodicom, je razumeo. Slusao je pazljivo, stojeci na verandi u svom vlaznom kupacem kostimu (ostali su se kupali i smejali u novom bazenu Kozloua sa druge strane kuce) posle rucka.

Marti je zavrsio i pogledao u Ujka Ala uzbudjeno.

"Shvatas sta mislim? Kapiras? To nema nikakve veze sa tim sto sam bogalj, kao sto Keti kaze, ili sa poistovecivanjem vatrometa sa Amerikom, kao sto Deda kaze. Jednostavno nije fer, kad se toliko radujes necemu... nije fer da ti neki Viktor Boul i neko glupo gradsko vece dodju i uzmu to. Ne kad je to nesto sto ti stvarno treba. Kapiras?"

Tada nastupi duga, mucna pauza dok je Ujka Al razmisljao o Martijevom problemu. Dosta duga za Martija da cuje pljasak duseka na daljem kraju bazena, propracen Tatinim razdraganim povikom: "'Gledas dobro, Kejt! Hej, hej! 'Gledas stvaaaaaarno... dobro!"

Ujka Al tiho rece: "Naravno da kapiram. I mislim da imam nesto za tebe. Mozda mozes da napravis svoj sopstveni Cetvrti."

 "Moj sopstveni Cetvrti? Kako to mislis?"

"Dodji do mojih kola, Marti. Imam nesto... pa, pokazacu ti." I on je vec brzo hodao betonskom stazom koja je isla oko kuce, pre no sto ga je Marti mogao upitati sta to namerava.

Njegova kolica su zujala duz staze do druma, dalje od zvukova bazena - prskanja, smeha, povika, kadhummmmmmova koje je proizvodio dusek. Dalje od ocevog glasa Velikog Druskana. Zvuk njegovih kolica je bio dubok, ravnomeran zvuk koga je Marti jedva primecivao - celog zivota taj zvuk, i zveket podupiraca, su bili muzika njegovog kretanja.

Auto Ujka Ala je bio Mercedes sa pokretnim krovom. Marti je znao da njegovi roditelji nisu odobravali taj auto ("Giljotina od dvadesetosam hiljada dolara", njegova majka je jednom rekla sa strogim malim uzdisajem) ali Martiju se dopadao. Jednom ga je Ujka Al poveo na voznju nekim sporednim drumovima koji su presecali Tarkers Mils, i vozio je brzo - sedamdeset (brzina je data u miljama na cas prim. prev.), mozda osamdeset. Nije hteo reci Martiju koliko brzo idu. "Ako ne znas neces se uplasiti", rekao je. Ali Marti nije bio uplasen. Sutradan ga je boleo stomak od smeha.

Ujka Al je izvadio nesto iz odeljka za rukavice u kolima, i dok je Marti stizao i zaustavljao se, on je stavio veliki celofanski zavezljaj u decakovo sasuseno krilo. "Evo ti, klinac," rece on. "Srecan ti Cetvrti Juli."

Prva stvar koju je Marti video je bio egzotican Kineski natpis na nalepnici zavezljaja. Onda je video sta je unutra i srce je htelo da mu iskoci iz grudi. Celofanska vrecica je bila puna pribora za vatromet.

"Oni koji izgledaju kao piramide su Tvizeri", Ujka Al rece.

Marti, sasvim paralizovan radoscu, pokusa nesto da kaze, ali nista nije izaslo iz njegovih usta.

"Upali fitilje, postavi ih na zemlju, i oni prskaju onoliko boja koliko ih ima u zmajevom dahu. Cilindri sa tankim stapicima sto izviruju na krajevima su boca-bombe. Stavi ih u praznu flasu Koka-Kole i rade. One male su vodoskoci. Tu imas dve Rimske svecice... i naravno paket petardi. Ali bolje ostavi te za sutra."

Ujka Al skrenu pogled ka buci koja je dopirala sa bazena.

"Hvala ti!" Marti konacno uspe da izgovori. "Hvala ti, Ujka Ale!"

"Samo nemoj reci mami od koga si ih dobio", rece  Ujka Al. "Klimanje glavom je slepom konju isto kao i sleganje ramenima, jel' tako?"

"Jeste, jeste", promrmlja Marti, iako nije imao pojma kakve veze klimanja glavom, sleganja ramenima i slepi konji imaju sa vatrometom. "Ali je si li siguran da ti ne trebaju, Ujka Ale?"

"Mogu nabaviti jos", rece Ujka Al. "Znam tipa tamo u Bridztonu. Radice dok se ne smraci." On stavi ruku na Martijevu glavu. "Odrzi svoj Cetvrti posto svi odu na spavanje. Nemoj ispaljivati one bucne da ne bi probudio svoje. I, Boga mu, nemoj razneti sebi ruku ili moja velika sesa vise u zivotu nece progvoriti sa mnom."

Onda se Ujka Al nasmejao, usao u kola i oziveo masinu. Podigao je ruku u polu-pozdravu Martiju i ode dok je Marti pokusavao da se jos jednom zahvali. Sedeo je tamo za trenutak gledajuci svog ujaka kako se udaljava, tesko gutajuci da bi se suzdrzao od placa. Onda je stavio paket sa prskalicama u kosulju i odzujao natrag u kucu i u svoju sobu. U svojoj glavi vec je iscekivao da padne noc i da svi zaspe.

Te noci on je prvi u krevetu. Njegova majka dolazi i ljubi ga za laku noc (strogo, ne gledajuci u njegove osusene noge ispod prekrivaca). "Da li si dobro, Marti?"

"Da, mama."

 Ona se zaustavlja, kao da hoce jos nesto da kaze, i onda lagano odmahuje glavom. Ona odlazi.

Njegova sestra Kejt ulazi. Ona ga ne ljubi; samo naginje glavu blizu njegovog vrata tako da on moze osetiti hlor u njenoj kosi dok mu sapuce: "Vidis? Ne mozes uvek dobiti ono sto zelis samo zato sto si bogalj."

 "Iznenadila bi se kad bi znala sta dobijam", on tiho kaze,i ona ga za trenutak sumnjicavo posmatra dok izlazi. NJegov otac ulazi zadnji i seda na ivicu Martijevog kreveta. Govori svojim dubokim glasom Velikog Druskana. "Sve u redu, veliki daso? Rano si legao u krevet. Stvarno rano."

 "Samo sam malo umoran, tata."

"Okej." On potapse jednu od Martijevih obogaljenih nogu svojom velikom sakom, nesvesno se trzajuci, i onda uzurbano izlazi. "Zao mi je zbog vatrometa, ali samo sacekaj iducu godinu! Hej, hej! Ruti-patuti!"

Marti se smesi malim, tajnim osmehom.

I onda pocinje da ceka da ostali ukucani odu u krevet. To dugo traje. Televizor radi u dnevnoj sobi, smeh iz TV-komedija propracen Ketinim piskutavim kikotanjem. Iz kupatila u Dedinoj sobi se cuje tresak i klokot vode. Martijeva majka prica na telefonu, nekome zeli srecan Cetvrti, kaze da, sramota sto je vatromet otkazan, ali smatra da, uzevsi okolnosti u obzir, svi shvataju zasto tako mora biti. Da, Marti je bio razocaran. Jednom blizu kraja razgovora, ona se smeje, i kad se smeje ne zvuci ni najmanje strogo. Ona se skoro nikad ne smeje dok je Marti u blizini.

Svako malo, dok sedam i trideset postaje osam pa devet, njegova ruka se zavlaci pod jastuk da proveri da li je celofanska vrecica sa prskalicama jos tamo. Oko devet i trideset, kada se mesec digao dovoljno visoko da proviri kroz prozor i obasja sobu svojom srebrnastom svetloscu, kuca konacno pocinje da se utisava.

Televizor biva iskljucen. Keti ide u krevet, protestujuci kako svim njenim prijateljima roditelji dozvoljavaju da leti ostanu do kasno. Posto je otisla Martijevi roditelji sede jos malo u trpezariji, o necemu tiho razgovarajuci. I...

i mozda je zaspao, jer dok dotice divnu vrecicu prskalica, primecuje da je kuca savrseno mirna i da je mesec postao jos sjajniji - dovoljno sjajan da baca senke. On vadi vrecicu zajedno sa kutijom sibica koga je ranije uzeo. Uvlaci svoju pidzama kosulju u svoje pidzama pantalone; ubacuje vrecicu zajedno sa kutijom u kosulju, i sprema se da izadje iz kreveta.

Ovo je operacija za Martija, ali ne bolna kako to vecina ljudi misli. Njegove noge nista ne osecaju, pa ni bol. On grabi krevetnu dasku, uspravlja se do sedeceg polozaja, i onda prebacuje noge preko ivice kreveta jednu po jednu. Ovo radi jednom rukom, drugom rukom drzeci se za sinu koja pocinje kod njegovog kreveta i ide oko cele sobe. Kad je jednom probao da premesta noge sa obe ruke, bespomocno se prevrnuo i pao naglavacke na pod. Posle treska svi su dotrcali. "Ti glupi klovnu!" Kejt mu je besno prosaputala u uvo posto su ga postavili u kolica, bio je malo uzbudjen ali se svejedno ludacki smejao uprkos bolu u slepoocnici i pocepanoj usni. "Hoces da se ubijes? Ha?" I onda je istrcala iz sobe placuci.

Kad je seo na ivicu kreveta, on brise ruke o prednji deo njegove kosulje da bi bio siguran da su suve i da nece skliznuti. Onda koristi sinu da bi viseci na rukama dosao do svojih kolica. Njegove beskorisne noge strasila, toliko mrtve tezine, su se vukle iza njega. Mesecina je dovoljno jaka da baca njegovu senku, jasnu i cistu, na pod ispred njega.

Njegova kolica su zakocena, i on seda u njih sa uvezbanom lakocom. On zastaje za trenutak, da uzme daha, osluskujuci tisinu kuce. Nemoj ispaljivati one bucne veceras, rekao je Ujka Al, i slusajuci tisinu Marti zna da je bio u pravu. Odrzace svoj Cetvrti sam i niko nece znati. Makar dok sutra ne nadju pocrnele ljusture Tvizersa i fontana na verandi, i onda vise nece biti vazno. Onoliko boja koliko ih ima u zmajevom dahu, Ujka Al je rekao. Ali Marti pretpostavlja da nema zakona koji sprecava zmaja da tiho baca svoj dah.

On otpusta kocnicu na svojim kolicima i ukljucuje ih pritiskom na prekidac. Malo jantarsko oko, ono koje znaci da je baterija do kraja napunjena, se pali u tami. Marti pritiska SKRETANJE DESNO. Kolica se okrecu desno. Hej, hej. Kada se ispred njega nadju vrata verande, on pritiska NAPRED. Kolica idu napred, tiho zujeci.

Marti skida rezu sa dvokrilnih vrata, ponovo pritiska NAPRED, i izlazi napolje. On otvara divnu vrecu prskalica i zastaje za trenutak, zarobljen letnjom noci - dremljivim glasanjem cvrcaka, laganim mirisnim povetarcem koji jedva pomice listove drveca na obodu sume, skoro nezemaljskom privlacnoscu meseca.

Vise ne moze da ceka. On vadi zmiju, krese sibicu, pali fitilj, i gleda u opcinjenoj tisini kako ona strca zeleno-plavu vatru i cudesno raste, uvijajuci se i prskajuci plamen iz svog repa.

Cetvrti, misli on, uzarenih ociju. Cetvrti, Cetvrti, srecan mi Cetvrti Juli!

Zmijin svetli plamen pada, zatreperi i nestaje. Marti pali jedan od trouglastih Tvizera i gleda ga kako strca vatru, zutu kao srecna kosulja za golf njegovog tate. Pre no sto se moze ugasiti, on pali drugu koja ispaljuje svetlo, crveno kao ruze koje rastu pored kocane ograde oko novog bazena. Sada divni miris potrosenog baruta ispunjava noc da bi ga vetar uskomesao i lagano odneo.

 Njegove drhtece ruke sada vade paklo petardi, i vec ih je otvorio pre no sto shvata da bi upaliti ih znacilo kraj - njihovo skakanje, pucanje, mitraljeski rafali bi probudili celo susedstvo: pozar, poplava, uzbuna, bezanje. Sve to, i jedan desetogodisnji decak, koji se zove Martin Kozlou u buvari do Bozica, najverovatnije.

On stavlja Crne Macke u krilo, jos jednom srecno poseze u vrecu i iz nje vadi najveceg Tvizera Svetskog Tvizera, ako takav postoji. Veliki je skoro kao njegova skupljena pesnica. Pali ga sa pomesanim strahom i odusevljenjem, i baca ga.


Crveno svetlo kao vatra pakla, ispunjava noc... i uz ovo treperece, groznicavo svetlo Marti vidi kako se zbunje na ivici sume ispod verande trese i razdvaja. Cuje se dubok zvuk, polu-kasalj, polu-rezanje. Zver se pojavljuje.

Za trenutak stoji na pocetku travnjaka i cini se kao da njusi vazduh... i onda pocinje da se tetura uz nagib ka mestu gde Marti sedi u svojim kolicima na mermernim plocama, sa izbuljenim ocima, zgrcivsi svoj gornji deo tela uz tapacirano sediste svojih kolica. Zver je pogrbljena, ali jasno je da hoda na dve noge. Hoda onako kako bi covek hodao. Crveno svetlo Tvizera pakleno poigrava u njegovim zelenim ocima.

Pokrece se sporo, siroke nosnice mu se ravnomerno sire i skupljaju. Njuseci zrtvu, gotovo sigurno njuseci i slabost te zrtve. Marti ga moze osetiti - njegovu dlaku, njegov znoj, njegovo divljastvo. Ono ponovo rezi. Njegova debela gornja usna, boje dzigerice, se povlaci nazad da otkrije svoje teske zube, nalik na kljove. Njegovo krzno je obojeno tmurnom srebrno-crvenom bojom.

Skoro je doslo do njega - te kandze, tako slicne-neslicne ljudskim rukama, kako posezu za njegovim vratom - kada se decak priseca paketa petardi. Jedva svestan da ce to uraditi, on pali sibicu i njome dotice glavni fitilj. Fitilj prska liniju crvenih varnica koje prlje fine dlacice na spoljasnjem delu njegove sake, peckajuci ih. Vukodlak, za trenutak zbunjen, se povlaci, praveci upitni gest, koji je, kao i njegove ruke, skoro ljudski. Marti baca paket petardi u njegovo lice.

One eksplodiraju u bucnom, bljestecem nizu od svetla i zvuka. Zver ispusta cvilez bola i besa; tetura se unazad, kandzama zamahujuci na eksplozije koje su bacale sitne plamenove i goruci barut u njegovo lice. Marti vidi kako jedno od njegovih zelenih ociju, nalik svetiljkama, nestaje dok cetiri petarde odjednom pucaju sa fantasticnim gromolikim KA-PAU! na levoj strani njegovog lica. Urlici su mu sada cista agonija. On kandzama prelazi preko lica, zavijajuci, i kako se prva svetla pale u kuci Kozlouovih, ono se okrece i bezi nazad niz travnjak ka sumi, ostavljajuci iza sebe samo miris nagorelog krzna i prve uplasene i prestravljene glasove iz kuce.

 "Sta je to bilo?" Glas njegove majke, ne zvuceci ni najmanje strogo.

"Ko je tamo, Boga mu poljubim?" Njegov otac, ne zvuceci bas mnogo kao Veliki Druskan.

"Marti?" Kejt, glas joj drhti, uopste ne zvuceci pakosno. "Marti, je si li u redu?"

Deda Kozlou je prespavao celu stvar.

Marti se zavaljuje natrag u svoja kolica dok se veliki crveni Tvizer polako gasi. Njegovo svetlo je sada bledo i drazesno roze ranog izlaska sunca. Previse je sokiran da place. Ali njegov sok nije ceo tako mracan, iako ce ga sledeceg dana roditelji poslati da poseti Ujka Dzima i Ujna Idu tamo u Stouu, Vermont, gde ce ostati do kraja letnjeg odmora (policijska preporuka; pretpostavljaju da bi Ubica Punog Meseca mogao ponovo napasti Martija, i ucutkati ga). U njemu je duboko likovanje. Ono je jace i od soka. Pogledao je u strasno lice Zveri i preziveo. I u njemu je, takodje, jednostavna, detinjasta radost, tiho zadovoljstvo koje kasnije nikome nece moci da prenese, cak ni Ujka Alu, koji bi razumeo. On oseca ovo zadovoljstvo zato sto je vatrometa ipak bilo. I dok su njegovi roditelji razglabali i cudili se njegovom umu, i da li ce imati nekih kompleksa od ovog dozivljaja, Marti Kozlou je u svom srcu dosao do zakljucka da je ovo bio najbolji Cetvrti od svih.


AVGUST 

"Svakako, mislim da je to vukodlak", kaze serif Niri. Govori suvise glasno - mozda je to slucajno, ali najverovatnije je to slucajno imalo svoj cilj - i sav razgovor u Stenovoj Berbernici se prekida.
Sredina je Avgusta, najtoplijeg Avgusta dokle dopire secanje zitelja Tarker Milsa, i i veceras ce mesec biti samo dan posle punog. Tako da grad zadrzava dah, cekajuci.

Serif Niri obuhvata pogledom svoju publiku i onda nastavlja da prica iz berberske stolice Stena Pelkija, govoreci znacajno, govoreci kao sudija, govoreci kao psiholog, sve to iz dubina svog srednjoskolskog obrazovanja (Niri je veliki, debeo covek, i u srednjoj skoli je uglavnom igrao za Tigrove Tarker Milsa; njegovo ucenje mu je donelo nekoliko C-ova i ne malo D-ova). (u Americkim skolama se daje sest ocena, po prvih sest slova abecede, najveca je A, a najmanja F, prim.prev.)

"Postoje tipovi," kaze im on, "koji su nesto kao dva coveka. Nesto kao, znate, podeljene licnosti. Oni su ono sto ja zovem jebenim ludacima."

On zastaje da uziva u dostojanstvenoj tisini koja ga docekuje i onda nastavlja:

"A ovaj tip, mislim da je takav. Mislim da on ne zna sta radi kad je mesec pun, izlazi napolje i ubije nekoga. On bi mogao biti bilo ko - sluzbenik u banci, radnik na jednoj od onih benzinskih pumpi na Gradskom Putu, mozda cak neko od vas ovde. U smislu da li je to zivotinja iznutra koja spolja izgleda savrseno normalno, da, kladim se u to. Ali tip kome iskacu dlake i koji zavija na mesec... ne. To sranje je za klince."

 "Ali, sta je sa malim Kozlouom, Niri?" pita Sten, nastavljajuci pazljivo da radi na sloju sala oko Nirijevog vrata. Njegove dugacke, ostre makaze rade snip... snip... snip.

"To samo potvrdjuje ono sto sam rekao", odgovara Niri sa nekom razjarenoscu. "To sranje je za klince."

U stvari, on se oseca razjaren zbog onog sto se desilo sa Martijem Kozlouom. On, taj decak, je prvi svedok koji je video ludaka koji je ubio sest ljudi u ovom gradu, ukljucujuci Nirijevog dobrog prijatelja Alfija Nopflera. I da li mu je dozvoljeno da razgovara sa deckom? Ne. Da li makar zna gde je decak? Ne! Morao se zadovoljiti sa izvestajem koji mu je urucila Drzavna Policija, i morao je da se klanja i ulizuje, i da jebeno moli da dobije i toliko. Samo zato sto je on serif u malom gradicu, nesto sto Drzavna Policija smatra bebi-zacom, koji ne ume da zasnira svoje cipele. Sve zato sto nema jedan od onih njihovih jebenih Smoki Bir sesira. A izvestaj! Mogao je isto tako iskoristiti da njime ubrise dupe. Prema malom Kozlou, ova "zver" je bila oko sedam stopa visoka, gola i celo telo mu je bilo pokriveno tamnim dlakama. Imao je velike zube i zelene oci i mirisao je kao gomila panterskog govna. Imao je kandze, ali su one izgledale kao sake. Misli da je imao i rep. Rep, Boga mu poljubim.

"Mozda", kaze Keni Frenklin sa svog mesta u redu stolica duz zida, "mozda je to nekakav kostim koji taj tip navuce. Znas, maska i sve to."

"Ne verujem", Niri kaze tvrdoglavo, i klima glavom da to naglasi. Sten mora hitro da povuce makaze da ne bi zario jednu od ostrica u onaj sloj sala na Nirijevom potiljku. "Ne! Ne verujem u to! Klinac je cuo mnogo tih prica o vukodlaku u skoli pre pocetka raspusta - toliko je i sam priznao - i onda nije morao nista da radi sem da sedi tamo u toj njegovoj stolici i misli o tome... preradjuje sve to u svojoj glavi. Sve je to psiho-jebeno-loski, shvatas. Pa, da si to ti izasao iz zbunja te noci pod svetlom meseca, on bi mislio da si ti vuk, Keni."

 Keni se pomalo nelagodno smeje.

"Jok", Niri kaze tmurno. "Deckovo svedocenje jednostavno nista ne valja."

U svom zgrazavanju i razocarenju nad izvestajem uzetim od Martija Kozloua u kuci Martijevih ujne i ujke u Stouu, serif Niri je takodje prevideo i ovaj red: "Cetiri su eksplodirale na jednoj strani njegovoga lica - ako se to moze nazvati licem - odjednom, i mozda su mu iskopale oko. Njegovo levo oko."

Da je serif Niri malo duze prezvakavao ovo u svojoj glavi - a nije - smejao bi se jos vise, zato sto tog toplog Avgusta 1984., samo jedan covek u gradu je nosio povez preko oka, a bilo je jednostavno nemoguce misliti o toj osobi, od svih, kao ubici. Niri bi pre poverovao da je njegova rodjena majka ubica nego ta osoba.

"Samo jedna stvar ce resiti ovaj slucaj", kaze serif Niri, upiruci prstom u cetvoro ili petoro ljudi koji sede uz zid i cekaju na svoje Subotnje sisanje, "a to je dobra policijska istraga. I ja nameravam da budem covek koji ce to uraditi. Oni drzavni Smokiji ima da prestanu da se smeju kad im privedem tog tipa." NIrijevo lice postaje sanjalacko. "Bilo ko", kaze on, "Sluzbenik u banci... radnik na benzinskoj pumpi... samo neki tip s kojim pijes dole u baru.

Ali dobra policijska istraga ce to resiti. Zapamtite moje reci." Ali dobra policijska istraga serifa Lendera Nirija se zavrsava te noci kada dlakava, mesecom obasjana ruka posegne kroz otvoreni prozor njegovog Dodz kamiona dok on sedi parkiran na raskrsnici dva kolska puta tamo u Zapadnom Tarker Milsu. Zacuje se duboko, krkljavo rezanje, i oseca se divlji, zastrasujuci miris - kao nesto sto bi osetio u lavljem kavezu u zooloskom vrtu.

Glava mu buva okrenuta i on zuri u jedno zeleno oko. On vidi krzno, crnu, vlaznu njusku. I kad se njuska namreska, on vidi zube. Zver rije po njemu, skoro kao da se poigrava, i jedan od njegovih obraza je otkinut, otkrivajuci njegove zube na desnoj strani. Krv prska posvuda. Oseca je kako mu topla tece niz kosulju, i natapa je. On vristi; vristi kroz usta i kroz obraz. Preko snaznih misica zveri, on moze videti mesec, kako prosipa belu svetlost. On zaboravlja na svoje .30-.30 i .45 koji su mu zakaceni za pojas.

On zaboravlja kako je ova stvar psiho-jebeno-loska. On zaboravlja na dobru policijsku istragu. Umesto toga um mu se koncentrisen na nesto sto je Keni Frenklin rekao tog jutra u berbernici. Mozda je to nekakav kostim koji taj tip navuce. Znas, maska i sve to.

I tako, dok vukodlak poseze za Nirijevim grlom, Niri poseze za njegovim licem i grabi dve sake grubog, zamrsenog krzna i vuce ga, u ludoj nadi da ce se maska istegnuti i onda spasti - cuce se pucanje plastike, tecni zvuk cepanja gume, i ugledace ubicu.

Ali nista se ne desava - nista osim urlika bola i besa od zveri. Zamahuje na njega jednom rukom sa kandzama - da, on moze videti da je to ruka, makoliko uzasno izoblicena, ruka, decko je bio u pravu - i rastrze mu vrat. Krv prsti po vetrobranu i instrument-tabli kamiona; curi u flasu Busa koja je stojala prislonjena o prepone serifa Nirija.

Vukodlakova druga ruka grabi Nirijevu sveze podsisanu kosu i dopola ga izvlaci iz Fordovog kamiona. Jednom zarezi u trijumfu, i onda zaranja svoje lice i njusku u Nirijev vrat. Hrani se dok pivo istice iz prosute boce i susti na podu kod kocnice kamiona i gas-pedale. Toliko o psihologiji. Toliko o dobroj policijskoj istrazi.

SEPTEMBAR 



Kako mesec prolazi i noc punog meseca se ponovo priblizava, preplaseni gradjani Tarker Milsa cekaju na prestanak zega, ali takvog prestanka nema. Drugde, u spoljnom svetu, kvalifikacione utakmice u bejzbolu se jedna po jedna zavrsavaju i sezona Americkog fudbala je pocela; na Kanadskim Stenovitim Planinama, obavestava stari razdragani Vilard Skot ljude Tarker Milsa, stopa snega je pala dvadeset prvog Septembra. Ali u ovom cosku sveta leto jos uvek traje. Temperatura se krece oko osamdeset (Farenhajta prim. prev.) tokom dana; deca, vec tri nedelje kako su ponovo posli u skolu, nisu srecna sto sede i znoje se u dosadnim ucionicama gde se cini da su casovnici namesteni tako da se za svaki sat pomeraju za jedan minut. Muzevi i zene se zestoko svadjaju bez ikakvog razloga; i na O'Nilovoj Benzinskoj Pumpi tamo na Gradskom Putu kod ukljucivanja u obilaznicu, turista pocinje da prigovara Paki O'Nilu zbog cene benzina i Paki udara tipa sa metalnim delom creva. Tipu, koji je iz Nju Dzersija, ce trebati cetiri kopce na gornjoj usni i on odlazi nerazgovetno mrmljajuci kroz zube o parnicama i naknadama.

"Ne znam o cemu on to sere", kaze Paki nabusito te veceri u Baru. "Udario sam ga sa samo pola moje snage, znas? Da sam ga udario iz sve snage ne bi vise imao ta svoja pederska kenjatorska usta. Znas?"

"Svakako", kaze Bili Robertson, zato sto Paki izgleda kao da ce njega udariti ako mu protivureci. "Sta kazes na jos jedno pivo, Paki?"

 "Jebeno-naravno", kaze Paki.

Milt Sturmfuler salje svoju zenu u bolnicu zbog malo jaja koje masina za pranje sudova nije skinula sa jednog od tanjira. On pogleda na tu osusenu zutu mrlju na tanjiru na koji je htela da mu sipa rucak, i dobro je odalami. Kao sto bi Paki O'Nil rekao, Milt je udara iz sve snage. "Prokleta nesposobna kurvo", kaze on, stojeci nad Donom Li, koja lezi na kuhinjskom podu, nos joj je slomljen i krvari, njen potiljak takodje krvari. "Moja majka je znala da ocisti sudove, a ona nije ni imala masinu. Sta tebi fali?" Kasnije, Milt ce reci doktoru u Portlandskoj Opstoj Bolnici da je Dona Li pala niz stepenice. Dona Li, mucena i vredjana devet godina u bracnom ratistu, ce ovo potvrditi.

Oko sedam sati te noci punog meseca, vetar pocinje - prvi hladni vetar tog dugog leta. On donosi hordu oblaka sa severa i neko vreme mesec se igra suge sa ovim oblacima, nestajuci iza njih i ponovo se pojavljujuci, pretvarajuci njihove ivice u kovano srebro. Onda oblaci postaju gusci, i mesec nestaje... ali ipak je tu; plime dvadeset milja od Tarker Milsa osecaju njegov zov, a tako ga oseca i Zver.

Oko dva ujutro, zastrasujuce skiktanje se zacuje iz svinjca Elmera Cinemana na Zapadnom Kocijaskom Putu, oko dvanaest milja van grada. Elmer ide da uzme svoju pusku, noseci samo donji deo pidzame i papuce. Njegova zena, koja je bila skoro lepa, kad se Elmer ozenio njome 1947, u njenoj sesnaestoj, moli ga, preklinje, place, trazeci da ostane sa njom, trazeci da ne ide napolje. Elmer je odguruje i uzima svoju pusku iz predsoblja. Njegove svinje ne samo da skice; one vriste. Zvuce kao gomila veoma mladih devojaka kojima na zurku upada manijak. On izlazi, nista ga ne moze zadrzati, kaze joj on... i onda se skameni sa jednom, od rada ocvrslom, rukom na kvaci zadnjih vrata dok se urlajuce trijumfalno zavijanje probija kroz noc. To je glasanje vuka, ali ima necega toliko ljudskog u tom zavijanju da mu ruka spada sa brave i on dozvoljava Alisi Cineman da ga odvuce nazad u dnevnu sobu. On je grli i povlaci je na sofu, i tako oni tu sede kao dvoje preplasene dece.

Sada skiktaji svinja pocinju da se utisavaju i prestaju. Da, prestaju. Jedan po jedan, oni prestaju. Njihovi povici umiru u rezecim, krvavim, grgotavim zvucima. Zver ponovo zavija, njegovo zavijanje srebrno kao mesec. Elmer prilazi prozoru i vidi nesto - ne moze tacno reci sta - kako se tetura u mrak.

Kisa dolazi kasnije, pljusteci po prozorima, dok Elmer i Alisa sede zajedno u krevetu, sa svim svetlima u spavacoj sobi ukljucenim. To je hladna kisa, prva prava jesenja kisa, i sutra prvi nagovestaj boje ce se naci u liscu.

Elmer u svom svinjcu nalazi ono sto je i ocekivao; klanicu. Svih devet njegovih krmaca i oba krmka su mrtva - rastrgnuta i delom pojedena. Leze u blatu, hladna kisa pljusti po njihovim lesinama, njihove izbuljene oci gledaju gore u hladno jesenje nebo.

Elmerov brat, Pit, pozvan da dodje iz Minota, stoji pored Elmera. Oni dugo cute, i onda Elmer kaze ono o cemu je i Pit razmisljao. "Osiguranje ce pokriti deo toga. Ne sve, ali deo. Pretpostavljam da cu pregrmeti ostalo. Bolje moje svinje nego jos neka osoba."

Pi klima glavom. "Bilo je dosta", kaze on, njegov glas sum koji se jedva moze cuti kroz kisu.

"Kako to mislis?"

"Znas kako to mislim. Iduceg punog meseca cetrdesetoro ljudi ce biti napolju... ili sezdeset... ili sto sezdeset. Vreme je da ljudi prestanu da se zamajavaju i pretvaraju da se nista ne dogadja, kada svaka budala moze to da vidi. Pogledaj ovde, Isusa mu!"

Pit pokazuje dole. Oko zaklanih svinja, meka zemlja svinjca je prepuna vrlo velikih tragova. Izgledaju kao tragovi vuka... ali takodje izgledaju uvrnuto ljudski.

 "Vidis te jebene tragove?"

"Vidim ih", Elmer popusta.

"Mislis da ih je Pajkova Slatka Besi napravila?"

 "Ne. Valjda ne."

"Vukodlak je napravio te tragove", kaze Pit. "Ti to znas, Alisa to zna, vecina ljudi u gradu to zna. Dodjavola, cak i ja to znam, a ja dolazim iz susednog okruga." On gleda u svog brata, lice mu je hladno i strogo, lice Novoengleskog Puritanca iz 1650. I on ponavlja: "Bilo je dosta. Vreme je da se ova stvar okonca."

Elmer dugo razmislja o ovome, dok kisa nastavlja da pada na mantile dvojice ljudi, i onda klima glavom. "Valjda. Ali ne sledeceg punog meseca."

"Hoces da cekas do Novembra?"

Elmer klima glavom. "Gole sume. Bolje traganje, ako dobijemo malo snega."

"A sta iduceg meseca?"

Elmer Cineman gleda svoje zaklane svinje u svinjcu pored ambara. Onda gleda u svog brata, Pita.

"Ljudi bolje da se paze", kaze on.

OKTOBAR

 Kada je Marti Kozlou dosao kuci posle skupljanja slatkisa na Noc Vestica sa baterijama u njegovim kolicima skoro sasvim ispraznjenim, odmah je otisao u krevet, gde sad lezi budan dok se polumesec dize na hladnom nebu posutom zvezdama kao sitnim dijamantima. Napolju, na verandi gde mu je zivot spaslo pakovanje Cetvrtojulskih petardi, prohladni vetar kovitla smedje listove u besciljnim spiralama po mermeru. Zvece kao stare kosti. Oktobarski pun mesec je dosao i prosao u Tarker Milsu bez novih ubistava, drugi put da se to desilo. Neki gradjani - Sten Pelki, berberin, i Kal Blodvin, vlasnik Blodvinovih Sevroleta, jedine prodavnice kola u gradu - veruju da je uzas zavrsen; ubica je bio samo u prolazu, ili je bio skitnica koji je ziveo u sumi i sad je otisao negde drugde, bas kao sto su oni i govorili. Drugi, opet, nisu tako sigurni. To su oni koji dugo razmisljaju o cetiri jelena koje su nasli zaklane kod obilaznice na dan posle Oktobarskog punog meseca, i o jedanaest svinja Elmera Cinemana, ubijenih u Septembru za vreme punog meseca. Svadje se vode uz piva u Baru tokom dugih jesenjih veceri.

Ali Marti Kozlou zna.

Ove noci on je otisao da skuplja slatkise sa svojim ocem (njegov otac voli Noc Vestica, voli iskricavu hladnocu, voli da se smeje svojim gromoglasnim smehom Velikog Druskana i govori takve gluposti kao sto su "Hej, hej!" i "Ring-deng-du!" kada bi se vrata otvorila i otkrila poznata lica Tarker Milsa). Marti je isao kao Joda, velika gumena Don Post maska navucena preko glave i veliki ogrtac koji je prekrivao njegove sasusene noge. "Ti uvek dobijas sve sto pozelis", kaze Keti sa trzajem glave kada ugleda masku... ali on zna da ona nije stvarno ljuta na njega (i kao da to dokaze, napravila mu je majstorski oblikovan Jodin stap da mu upotpuni kostim), mozda je tuzna zato sto je sada smatraju prestarom da ide u skupljanje slatkisa. Umesto toga ici ce na zurku sa svojim prijateljima iz skole. Igrace uz ploce Done Samers i skakace za jabukama i posle ce se svetla ugasiti i igrace se fote i mozda ce poljubiti nekog decka, ne zato sto to zeli vec zato sto ce biti zabavno da se sutra smeje tome zajedno sa svojim drugaricama u skoli.

Martijev tata vodi Martija u kamionetu, zato sto kamionet ima ugradjenu rampu koju koristi da uvede i izvede Martija. Marti silazi niz rampu i onda zuji uz i niz ulice u svojim kolicima. Nosi vrecu u krilu i oni obilaze sve kuce u njihovoj ulici i nekoliko njih u predgradju: Kolinsovu, MekInsovu, Mancesterovu, Milikensovu, Istonsovu. U Baru je akvarijum napunjen secernim kokicama. Snikersove cokoladne stangle u parohiji Katolicke crkve, i Cankijeve u Baptistickoj Parohiji. Onda kod Randolfovih, Kuinsovih, Diksonovih i desetina drugih. Marti dolazi kuci sa prepunom vrecom slatkisa... i zastrasujucim, skoro neverovatnim saznanjem.

On zna.

On zna ko je vukodlak.

U jednom trenutku na Martijevom putesestviju, sama Zver, sada bezbedna izmedju svojih meseca divljastva, je ubacila slatkis u njegovu vrecu, nesvesna da je Martijevo lice mrtvacki pobledelo ispod njegove Don Post Joda maske, ili da, ispod rukavica, njegovi prsti stiskaju Joda stap tako snazno da su nokti sasvim pobeleli. Vukodlak se smesi Martiju i potapse njegovu gumenu glavu.

Ali to je vukodlak. Marti zna, i to ne samo zato sto nosi povez preko oka. Tu ima neceg drugog neke sustinske slicnosti izmedju ovoga ljudskoga lica i iskezenog lica zivotinje koje je Marti video te srebrnaste letnje noci pre skoro cetiri meseca.

Od kada se vratio iz Vermonta u Tarker Mils dan posle Praznika Rada, Marti je bio obazriv, uveren da ce pre ili kasnije videti vukodlaka, i uveren da ce ga poznati kada ga vidi zato sto ce vukodlak biti jednooki covek. Iako su policajci klimali glavom i govorili da ce to proveriti, kada im je rekao da je iskopao jedno od vukodlakovih ociju. Marti je video da mu nisu zaista verovali. Mozda zato sto je samo klinac, ili zato sto nisu bili tamo te Julske noci kada se sukob odigrao. U svakom slucaju nije bilo vazno. On je znao da je to istina.

Tarker Mils je mali grad, ali je dosta prostran, i do veceras Marti nije video jednookog coveka, i nije se usudjivao da postavlja pitanja; njegova majka je vec uplasena da je dogadjaj u Julu ostavio trajne posledice na njemu. On se plasi da ako pokusa neko otvoreno ispitivanje to moze dopreti do nje. Pored toga - Tarker Milsa. Pre ili kasnije videce Zver sa njenim ljudskim licem.

Iduci kuci, gospodin Kozlou (trener Kozlou hiljadama njegovih ucenika, sadasnjih i bivsih) misli da se Marti tako ucutao zato sto su ga ovo vece i sva uzbudjenja ove veceri iscrpli. U stvari, to nije istina. Marti se nikad - sem mozda one noci uz divnu vrecicu prskalica - nije osecao ovako uzbudjen i napet. I njegova glavna pomisao je bila: trebalo mu je skoro sezdeset dana od njegovog povratka kuci da otkrije ko je vukodlak, zato sto on, Marti, je katolik, i ide u Crkvu Svete Marije u predgradju.

Covek sa povezom na oku, covek koji je ubacio Canki stanglu u Martijevu vrecu, nasmejao se i onda ga potapsao po gumenoj glavi, nije katolik. Daleko od toga. Zver je Presvetli Lester Louv, iz Baptisticke Crkve Bozije Milosti.

Izlazi na prag, smesi se, Marti jasno vidi povez uz zutu svetlost lampe koja dopire iza vrata; povez malom misolikom Presvetlom daje skoro gusarski izgled.

"Zao mi je zbog vaseg oka, Presvetli Louve", kaze gospodin Kozlou svojim gromoglasnim glasom Velikog Druskana. "Nadam se da nije nista ozbiljno?"

Osmeh Presvetlog Louva postaje pacenicki. U stvari, kaze on, on je izgubio svoje oko. Dobrocudni tumor; bilo je neophodno damu izvade oko da bi dospeli do tumora. Ali to je bila Gospodova volja, i navikavao se. Ponovo je potapsao Martijevu masku i rekao da neki ljudi koje poznaje nose teze krstove.

I tako Mrti sada lezi u krevetu, slusajuci kako Oktobarski vetar peva napolju, suskajuci zadnjim listovima ove godine, tiho fijucuci kroz ocne duplje izrezbarene na bundevama koje su poredjane uz cupriju Kozlouovih, gledajuci kako polumesec krstari zvezdama-poprskanim nebom. Pitanje je: Sta sad treba da uradi?

Ne zna, ali oseca da ce mu vremenom odgovor doci.

On spava dubokim snom bez snova, dok napolju reka vetra duva nad Tarker Milsom, oduvavajuci Oktobar i dovodeci zvezdani Novembar, jesenji celicni mesec.

NOVEMBAR 

Zadimljeni kundak godine, tamni celicni Novembar, je dosao u Tarker Mils. Cudan pohod prolazi Glavnom Ulicom. Presvetli Lester Louv ga posmatra sa vrata Baptisticke Parohije; upravo je izasao da uzme pristiglu postu i u ruci drzi sest cirkularnih i jedno obicno pismo, posmatrajuci kolonu prasnjavih kamiona - Fordova, Cevija i Internesnl Harvestersa - kako, kao zmije, izlaze iz grada.

Sneg dolazi, kazu na vremenskoj prognozi, ali ovo nisu nikakve ptice selice, koje su se uputile u toplije krajeve; ne ides u Floridu ili na Kalifornijsku zlatnu obalu u svojoj lovackoj jakni, svojom puskom na sedistu suvozaca i svojim psima u prikolici. Ovo je cetvrti dan, kako su ljudi, predvodjeni Elmerom Cinemanom i njegovim bratom Pitom, napolju sa puskama, psima i mnogo konzervi piva. To ludilo se uhvatilo, zbog skorasnjeg punog meseca. Sezona lova na ptice je okoncana, i na jelene, takodje. Ali sezona lova na vukodlake jos traje, i vecina ovih ljudi, iza svojih namrgodjenih poredjajte-kocije-u-krug lica se sjajno zabavljaju. Kao sto bi trener Kozlou rekao, Bogomprokleto tacno!


Neki od ljudi, Presvetli Louv zna, se samo zezaju; evo prilike da se ode u sumu, pije pivo, pisa u zbunje, pricaju vicevi o poljacima, zabama i crncugama, puca u seve i gavrane. Oni su prave zivotinje, misli Presvetli Louv, dok mu ruka nesvesno ide ka povezu koji nosi od Jula. Najverovatnije ce neko nekoga upucati. Imali su srece sto se to vec nije desilo.

Poslednji kamion se gubi sa vidika iza Tarker Hila, truba trubi, psi reze i laju u prikolici. Da, neki od ljudi se samo zezaju, ali neki - kao Elmer i Pit Cineman, na primer - su mrtvi ozbiljni.

Ako to stvorenje, covek ili zver ili stagod da je, podje u lov ovoga meseca, psi ce mu uhvatiti miris, cuo je Presvetli Louv kako Elmer govori u berbernici pre manje od dve nedelje. I ako to, ili on, ne izadje, mozda smo spasili jedan zivot. Neciju stoku najmanje.

Da, neki od njih - mozda desetoro, ili dvadesetoro - su ozbiljni. Ali nisu oni stvorili ovaj novi cudni osecaj u zadnjem delu Louvovog mozga - taj osecaj da je uhvacen u zamku.

To su pisma uradila. Pisma, najduze od njih samo dve rece nice dugo, napisana decijom, nesigurnom rukom, sa ponekom greskom u pisanju. On spusta pogled na pismo koje je doslo sa danasnjom postom, adresirana tim istim detinjim rukopisom, adresirana kao sto su i ostala bila: Presvetli Louv, Baptisticka Parohija, Tarker Mils, Mejn 04491.

A sada ovo cudno, osecanje zarobljenosti... on zamislja da se tako lisica mora osecati kada shvati da su je psi nekako doterali u cul-de-sac. Taj uspaniceni trenutak, u kom se lisica okrece, iskezenih zuba, da se bori sa psima kji ce je sigurno rastrgnuti na komadice.

On cvrsto zatvara vrata, i ide u trpezariju gde sat njegovog dede otkucava svecane tikove i svecane tokove; on seda, pazljivo stavlja religiozna cirkularna pisma sa strane na sto koji Gospodja Miler glanca dva puta nedeljno, i otvara svoje novo pismo. Kao i kod ostalih, nema pozdrava. Kao i kod ostalih, nepotpisano je. Napisana na sredini lista, iscepanog iz ucenicke sveske, je ova recenica:

Zasto se ne ubijes?

Presvetli Louv stavlja saku na celo - lagano mu drhti. Sa drugom rukom guzva list papira i stavlja ga u veliku staklenu pepeljaru na sredini stola (Presvetli Louv sve svoje razgovore vodi u trpezariji, i neki od njegovih nezadovoljnih parohijana puse). On uzima kutiju sibica iz svog Subotnje-popodnevnog "kucnog" dzempera i pali poruku, kao sto je spalio i ostale. Gleda je kako gori.

Louvovo saznanje o onome sta je, je doslo u dve faze: Posle njegovog kosmara u Maju, kosmara u kome su se svi na Nedeljnoj propovedi Starog Doma pretvorili u vukodlake, i posle uzasnog otkrica rastrgnutog tela Klajda Korlisa, poceo je da shvata da nesto... pa, nije u redu sa njim. Nije znao kako drugacije to da kaze. Nije u redu. Ali on takodje zna da se ponekog jutra, obicno tokom punog meseca, probudio osecajuci se neverovatno dobro, neverovatno zdravo, neverovatno snazno. Ovo osecanje opada sa mesecom, i onda ponovo raste iduceg meseca.

Posle sna i Korlisove smrti, bio je prisiljen da obrati paznju i na druge stvari, koje je do tada ignorisao. Blatnjava i iscepana odesa. Ogrebotine i modrice kojih se ne seca (ali kako nikad nisu bolele, kao sto to rade obicne ogrebotine i modrice, bilo ih je lako zanemariti, ili jednostavno... zaboraviti). Cak je zanemarivao i tragove krvi koje bi nekad nasao na rukama... i usnama.

Onda, 5. Jula, druga faza. Jednostavno receno: probudio se slep na jedno oko. Kao i sa posekotinama i ogrebotinama nije bilo bola; samo nagorela, raznesena duplja na mestu gde mu je bilo levo oko. U tom trenutku, vise nije mogao da porice: on je vukodlak; on je Zver.

U zadnja tri dana osecao je poznate stvari: neiscrpnu energiju, nestrpljenje koje je skoro radosno, osecaj napetosti u njegovom telu. Ono ponovo dolazi - promena je skoro nastupila. Nocas ce se mesec uzdici, pun, i lovci ce biti napolju sa svojim psima. Pa, nema veze. On je pametniji, nego sto to oni misle. Oni govore o coveku-vuku, ali razmisljaju o njemu samo kao o vuku, ne kao o coveku. Mogu se voziti u svojim kamionima, i on se moze voziti u svom malom Volareu sedan. I ovog popodneva odvesce se sve do Portlanda, misli on, i odsesce u nekom motelu u predgradju. I ako do promene dodje nece biti lovaca, nece biti pasa. Oni ga ne plase.

Zasto se ne ubijes?

Prva poruka je dosla rano ovoga meseca. Jednostavno je glasila:

Ja znam ko si ti.

Druga je glasila:

Ako si ti Boziji covek, idi iz grada. Idi negde gde ces ubijati zivotinje, a ne ljude.

Treca je glasila:

Okoncaj to.

To je bilo sve; samo Okoncaj to. I sada

Zasto se ne ubijes?

Zato sto ne zelim to, misli Presvetli Louv zlovoljno. Ja ovo - stagod da je - nisam trazio. Nije me ujeo vuk, niti me je proklela ciganka. To se jednostavno... desilo. Jednog dana, proslog Novembra, ubrao sam neko cvece da stavim u vaze u crkvenoj kapeli. Tamo kod onog lepog malog groblja na Suncanom Bregu. Nikad ranije nisam video takvo cvece... i uvenuli su pre no sto sam mogao da se vratim u grad. Svi do jednog su pocrneli. Mozda je tada to pocelo da se desava. Nema nekog razloga da to mislim... ali verujem u to. I necu se ubiti. Oni su zivotinje, ne ja.

 Ko pise poruke?

Ne zna. Napad na Martija Kozloua nije bio u nedeljnom listu Tarker Milsa, a on se ponosi time sto ne slusa glasine. Takodje, kao sto Marti nije znao za Louva do Noci Vestica zato sto se njihovi verski krugovi ne doticu, Presvetli Louv ne zna za Martija. I on se ne seca sta radi dok je preobrazen u zver; samo taj pijani osecaj dobrog raspolozenja kada se ciklus zavrsi, i napetosti pre iduceg. Ja sam Boziji covek, misli on, ustajuci i pocinjuci da hoda, sve brze i brze u tihoj trpezariji gde dedin sat otkucava svecane tikove i svecane tokove.

Ja sam Boziji covek i ja se necu ubiti. Ja ovde radim dobro, a ako ponekad radim zlo, pa, ljudi su i pre mene radili zlo; zlo takodje sluzi Njegovoj volji, tako nas uci knjiga o Jovu; ako sam proklet sa Neba, onda ce me Bog uzeti kad On to hoce. Sve stvari sluze volju Boga... a ko je on? Da li da se raspitujem? Ko je bio napadnut 4. Jula? Kako sam (je) izgubio svoje oko? Mozda bi trebao biti ucutkan... ali ne ovog meseca. Neka prvo vrate svoje pse natrag u stenare. Da...

On pocinje da hoda sve brze i brze, povijenih ledja, nesvestan da njegova brada, obicno retka (brije je tek svaki treci dan... za vreme prave meseceve mene, naravno), je sada iskocila gusta, ostra i zamrsena, i da je njegovo jedno smedje oko dobilo nijansu lesnika koja se malo po malo produbljuje ka smaragdno zelenoj, kakva ce postati kasnije te noci. On se grbi dok hoda, i poceo je da prica sam sa sobom... ali reci su dublje i dublje, sve vise i vise nalik rezanju.

Konacno, dok se sivo Novembarsko popodne pretvara u rano vece boje kovacevog nakovnja, on ulece u kuhinju, grabi kljuceve Volarea sa kuke pored vrata, i skoro trci ka kolima. On vozi brzo ka Portlandu, smeseci se, i ne usporava kada prvi sneg pocne da se kovitla pred njegopvim farovima, igraci sa celicnog neba. On oseca mesec negde iznad oblaka; oseca njegovu moc; grudi mu se sire, napinjuci savove njegove bele kosulje.

 Na radiju nalazi rok-en-rol stanicu i oseca se jednostavno... sjajno!

I ono sto se desava kasnije te noci moze biti pravda Bozija, ili sala onih drevnih bogova koje su ljudi obozavali iz bezbednosti kamenih krugova tokom mesecom obasjanih noci - smesno je, svakako, veoma smesno, zato sto je Louv isao cak do Portlanda da postane Zver, a covek koga na kraju rastrze te snezne Novembarske noci je Milt Sturmfuler, covek koji je ceo zivot ziveo u Tarker Milsu... i mozda naposletku ima Boga, zato sto ako postoji prvoklasno djubre u Tarker Milsu, to je Milt Sturmfuler. Dosao je ove noci, kao sto je i ranije dolazio, govoreci svojoj prebijenoj zeni Doni Li da ima posla, ali njegov posao je B-devojka Rita Tenison koja mu je dala ozbiljan slucaj herpesa, koji je on vec preneo Doni Li, koja nije ni pogledala drugog muskarca, svih ovih godina.


Presvetli Louv je odseo u motelu zvanom Driftvud blizu Portland-Vestbruk puta, i ovo je isti motel koji su Milt Sturmfuler i Rita Tenison odabrali, ove Novembarske noci, za svoj posao.

Milt izlazi napolje u deset i petnaest da uzme bocu burbona koju je ostavio u kolima, i on u stvari cestita samom sebi sto je daleko od Tarker Milsa na noc punog meseca kada Zver skace na njega sa krova snegom-prekrivenog Peterbiltovog deseto-tockasa i otkida mu glavu jednim ogromnim zamahom. Poslednji zvuk koji Milt Sturmfuler cuje u zivotu je vukodlakov urlik trijumfa; njegova glava se dokotrlja ispod Peterbilta, izbuljenih ociju, krv mu prska iz vrata, i boca burbona mu ispada iz drhtece ruke dok Zver zaranja svoju njusku u njegov vrat i pocInje da se hrani.

I sledeceg dana, ponovo u Baptistickoj Parohiji u Tarker Milsu i osecajuci se jednostavno... sjajno, ce citati clanak o ubistvu u novinama i pomislice bogobojazljivo: On nije bio dobar covek. Sve stvari sluze Gospoda.

I posle ovoga, pomislice: Ko je taj decak koji salje poruke? Ko je to bio u Julu? Vreme je da se to otkrije. Vreme je da se slusaju glasine. Presvetli Lester Louv namesta svoj povez, okrece sledecu stranicu novina i misli: Sve stvari sluze Boga, ako je to Bozija volja, naci cu ga. I ucutkati. Zauvek.

DECEMBAR 

Petnaest minuta je do ponoci Novogodisnje Noci. U Tarker Milsu, kao i drugde na svetu, godina se blizi svom kraju, i u Tarker Milsu, kao i drugde na svetu, godina je donela promene.


Milt Sturmfuler je mrtav i njegova zena Dona Li, konacno oslobodjena svojih okova, se odselila iz grada. Otisla u Boston, kazu neki; otisla u Los Andjeles, kazu drugi. Jedna druga zena je pokusala da vodi Knjizaru Na Uglu i nije u tome uspela, ali Berbernica, Pijacna Korpa i Bar, hvala na pitanju, dobro stoje. Klajd Korlis je mrtav, ali njegova dva nizasta-dobra brata su jos zivi i zdravi, i prodaju svoje markice-za-hranu kod A&P-a dva grada dalje - nemaju dovoljno zivaca da to rade ovde u Milsu. Baka Hegju, koja je pravila najbolje pite u Tarker Milsu, umrla je od srcanog udara, Vili Herington, devedeset-dve, se okliznuo na ledu ispred svoje male kucice na Ulici Bol krajem Novembra i slomio kuk, ali biblioteka je dobila pozamasnu sumu u testamentu bogatog vikendasa, i iduce godine pocece radovi na decjem krilu biblioteke, o kojem se godinama pricalo na sednicama. Oliju Parkeru gradonacelniku grada, u Oktobru je neprestano curila krv iz nosa, dijagnoza je glasila akutna hipertenzija. Dobro je da ti nije eksplodirao mozak, progundjao je doktor, skidajuci povez za merenje krvnog pritiska, i rekao Oliju da skine cetrdeset funti. Za divno cudo, Oli do Bozica gubi dvadeset tih funti. On izgleda i oseca se kao novi covek. "I ponasa se kao novi covek", kaze njegova zena svojoj bliskoj prijateljici Deli Barni, sa sladostrasnim malim osmehom. Bredi Kinkejd, koga je ubila Zver dok je pustao zmaja, je jos uvek mrtav. I Marti Kozlou, koji je ranije sedeo odmah iza Bredija u skoli, je jos uvek bogalj.

Stvari se menjaju, stvari se ne menjaju, i, u Tarker Milsu, godina odlazi kako je i dosla - napolju urlajuca mecava zavija, a i Zver je tamo. Negde.

U dnevnoj sobi Kozlouovih, gledajuci Divlje Novogodisnje Vece Dika Klarka, sede Marti Kozlou i njegov Ujka Al. Ujka Al je na kaucu. Marti sedi u svojim kolicima ispred televizora. U Martijevom krilu je pistolj, .38 Kolt Vudsman. Dva metka su u pistolju, i oba su od cistog srebra. Ujka Al je nagovorio svog prijatelja iz Hempdena, Meka MekKacena, da ih napravi u kalupu za metke. Taj Mek MekKacen, posle malo negodovanja je otopio Martijevu srebrnu kasiku za cipele sa let-lampom, i odmerio kolicinu baruta potrebnu da metak radi, a da po ispaljivanju ne odleti u tri lepe. "Ne garantujem da ce da rade", taj MekKacen je rekao Ujka Alu, "ali verovatno hoce. Sta hoces da ubijas, Ale? Vukodlake ili vampire?"

"Po jednog od oboje", kaze Ujka Al, uzvracajuci osmeh. "Zato su mi trebala dva. Neka avet se tu takodje smucala, ali joj je otac umro u Severnoj Dakoti i morala je da uhvati avion za Fargo." Malo se nasmeju oko toga i onda Al kaze: "Za mog necaka su. Poludeo je za tim cudovistima iz filmova, i mislio sam da bi za njega bili interesantan Bozicni poklon."

"Pa, ako opali jedan u prazno, donesi mi ga u radnju", kaze mu Mek. "Voleo bih da vidim sta se desilo."

U stvari, Ujka Al ne zna sta da misli. Nije video Martija, niti bio u Milsu od 3. Jula; kao sto je i predvideo, njegova sestra, Martijeva majka je besna na njega zbog vatrometa. Mogao je poginuti, ti glupi dupeglavce! Sta, za ime Bozije, si mislio da uradis? vice mu ona kroz telefonsku zicu.

 Izgleda da su mu petarde spasle zi- pocinje Al, ali u svom uhu zacuje reski zvuk prekinute veze. Njegova sestra je tvrdoglava; kad nesto ne zeli da cuje, nece to da cuje.

Onda, pocetkom ovog meseca, dosao je poziv od Martija. "Moram da te vidim, Ujka Ale", rekao je Marti. "Ti si jedini sa kojim mogu da razgovaram."

"Posvadjan sam sa mamom, decko", odgovorio je Al.

"Vazno je", rekao je Marti. "Molim te. Molim te."

I tako je dosao i hrabro se suocio sa sestrinim ledenim, hladnim cutanjem, i hladnog, vedrog Decembarskog dana, Al je poveo Martija na voznju u svojim sportskim kolima, pazljivo ga postavljajuci na suvozacevo sediste. Samo tog dana nije bilo jurnjave i divljeg smeha; Ujka Al je samo slusao dok je Marti pricao. Slusao je sa rastucom nestrpljivoscu, kako je prica odmicala.

Marti je poceo ponovo pricajuci Alu o noci sa divnom vrecom prskalica, i kako je razneo levo oko stvorenja sa Crna Macka petardom. Onda mu je ispricao o Noci Vestica, i Presvetlom Louvu. Onda je ispricao Ujka Alu kako je poceo da salje anonimne poruke Presvetlom Louvu... anonimne, sve sem zadnje dve, posle ubistva Milta Sturmfulera u Portlandu. Ove je potpisao bas kao sto su ga ucili u skoli: Iskreno vas, Martin Kozlou.

 "Nisi trebao da saljes coveku poruke, anonimne ili ne!" rece Ujka Al ostro. "Isuse, Marti! Da li si ikad pomislio da mozda gresis?"

"Naravno", rece Marti. "Zato sam se potpisao na zadnje dve. Neces li me pitati sta se dogodilo? Neces li me pitati da li je zvao moga oca i rekao mu da mu saljem poruke u kojima ga pitam zasto se ne ubije i kazem mu da smo ga skoro uhvatili?"

"Nije to uradio, zar ne?" upita Al, vec znajuci odgovor.

"Ne", rece Marti tiho. "Nije pricao sa mojim tatom, nije pricao sa mojom mamom, i nije pricao sa mnom."

"Marti, moze biti stotinu razloga zb-"

"Ne. Ima samo jedan. On je vukodlak, on je Zver, to je on, i on ceka pun mesec. Kao Presvetli Louv, ne moze nista uraditi. Ali kao vukodlak, moze uraditi mnogo toga. Moze me ucutkati."

 I Marti je govorio tako zastrasujuce jasno da je Al bio skoro uveren. "I sta hoces od mene?" upita Al.

Marti mu je rekao. Zeleo je dva srebrna metka, i pistolj sa kojim ce da ih ispali, i zeleo je da Ujka Al dodje za Novogodisnju Noc, noc punog meseca.

"Necu uraditi takvu stvar", rece Ujka Al. "Marti, ti si dobar decko, ali postajes caknut. Mislim da imas dobar slucaj Groznice Kolica. Ako ponovo razmislis o tome, uvideces i sam."

"Mozda", rece Marti. "Ali pomisli kako ces se osecati kada te pozovu 1. Januara i kazu ti da lezim mrtav u krevetu, izvakan na komadice? Zelis li to na svojoj savesti, Ujka Ale?"

Al stade da govori, i onda zatvori usta sa skljocajem. Skrenuo je na stazu ka garazi, slusajuci kako prednji tockovi Mercedesa krcksaju u svezem snegu. Prebacio je u rikverc i posao natrag. Borio se u Vijetnamu i tamo osvojio par ordena; uspesno je izbegao duge veze sa nekoliko pohotnih mladih dama; i sada se osecao uhvacen i zarobljen od strane svog desetogodisnjeg necaka. Svog obogaljenog desetogodisnjeg necaka. Naravno da nije zeleo tajvu stvar na svojoj savesti - cak ni mogucnost da se takva stvar desi. I Marti je to znao. Kao sto je znao i da ako Ujka Al smatra da postoji jedna sansa u hiljadu da je on u pravu

Cetiri dana kasnije, 10. Decembra, nazvao je Ujka Al. "Sjajne vesti!" razglasavao je Marti svojoj porodici, ulazeci kolicima u dnevnu sobu. "Ujka Al dolazi za Novu Godinu!"

"Sasvim sigurno ne dolazi", kaze njegova majka svojim najhladnijim i najstrozijim tonom.

Marti se nije dao pokolebati. "Jao, izvini - vec sam ga pozvao", rece. "Obecao je da ce doneti prskajuci prasak za kamin."

Martijeva majka je do kraja dana mrko gledala Martija svaki put kad bi pogledala u njegovom pravcu ili on u njenom... ali nije nazvala svog brata da mu kaze da ne dodje, i to je bilo najvaznije.

Te veceri, za vecerom, Keti mu je siktavo prosaptala u uvo: "Ti uvek dobijes ono sta zelis! Samo zato sto si bogalj!"

Smeseci se, Marti joj je odgovorio sapatom: "I ja tebe volim, seso."

"Ti malo strasilo!"

 Okrenula se na drugu stranu.


I evo ga, Novogodisnje Vece. Martijeva majka je bila sigurna da se Al nece pojaviti, jer je oluja postajala sve snaznija, vetar je urlao, naricao i ispred sebe terao sneg. Iskreno receno, Marti je i sam imao nekoliko losih trenutaka... ali Ujka Al je stigao oko osam, ne u svom sportskom Mercedesu, vec u pozajmljenim kolima.

Do jedanaest i trideset, svi su otisli u krevet sem njih dvojice, sto se uklapalo u Martijev plan. I iako Ujka Al jos gundja o celoj stvari, doneo je ne jedan vec dva pistolja sakrivena ispod svog CPO kaputa. Onaj sa dva srebrna metka bez reci je dao Martiju, posto je cela porodica otisla na spavanje (kao da naglasi svoje nezadovoljstvo, kad je isla u krevet, Martijeva majka je zalupila vrata spavace sobe koju deli sa Martijevim ocem - jako ih zalupila). Drugi je napunjen uobicajenijom olovnom municijom... Al razmislja da ako ludak provali ovde nocas (a kako vreme prolazi i nista se ne desava, sve vise sumnja u to), Magnum .45 ce ga zaustaviti.

Sada, na televiziji, sve cesce prikazuju veliku osvetljenu loptu na vrhu Zgrade Alajd Kemikal-a na Tajms Skveru. Poslednji minuti godine isticu. Gomila vristi. U uglu nasuprot televizora, bozicno drvce Kozlouovih jos stoji, suseci se, postajuci pomalo smedje, izgleda zalosno rascupano.

"Marti, nista-", pocinje Ujka Al, i onda se veliki prozor u dnevnoj sobi razbija u bljesku stakla, pustajuci unutra zavijajuci crni vetar, kovitlajuce oblake snega... i Zver.

Al je za trenutak sledjen, potpuno sledjen uzasom i nevericom. Velika je, ova Zver, mozda sedam stopa visoka, iako je pogrbljena tako da joj se prednje ruke-sape skoro vuku po podu. Njegovo jedno zeleno oko (bas kao sto je Marti rekao, misli on skamenjeno, sve, bas kao sto je Marti rekao)gleda okolo sa strasnom, divljom inteligencijom... i zaustavlja se na Martiju, koji sedi u svojim kolicima.
On se baca na decaka, zaglusujuci urlik trijumfa izlazi iz njegovih grudi i prolazi pokraj ogromnih zuto-belih zuba.

Smireno, sa skoro nepromenjenim izrazom lica, Marti dize .38 pistolj. On izgleda veoma mali u svojim kolicima, noge su mu nalik na cackalice unutar mekog izbledelog dzinsa, krznene papuce su mu na nogama koje su mu bile krute i neosetne celog zivota. I, neverovatno, kroz besno arlaukanje vukodlaka, kroz urlanje vetra, kroz kakofoniju svojih sopstvenih preplasenih misli kako ovo moze biti svet stvarnih ljudi i stvarnih stvari, kroz sve ovo Al moze cuti svog necaka kako kaze: "Jadni stari Presvetli Louv, pokusacu da te izbavim."

I kako se vukodlak baca, njegova senka mrlja na tepihu, njegove ruke sa kandzama ispruzene, Marti okida oroz. Zbog manje kolicine baruta, pistolj pravi skoro apsurdno beznacajan prasak. Zvuci kao Dejzijeva vazdusna puska.

Ali vukodlakov urlik besa prelazi u jos visu oktavu, postajuci sada ludacko cviljenje od bola. On udara o zid i njegovo rame probija rupu sve do druge strane. Kurijer-Ivsova slika mu pada na glavu, klizi niz debelo krzno na ledjima i razbija se dok se vukodlak okrece. Krv tece niz divljacku, kosmatu masku njegovoga lica, i njegovo zeleno oko izgleda pometeno i zbunjeno. Pocinje da se tetura ka Martiju, rezeci, njegove kandze-ruke se otvaraju i skupljaju, njegove skljocajuce celjusti pustaju isprekidane oblacice krvave pare. Marti drzi pistolj u obe ruke, kao sto malo dete drzi svoju solju. On ceka, ceka... i kako vukodlak ponovo skace, on opali. Cudesno, drugo oko zveri se gasi kao sveca na oluji! On ponovo vristi i posrce, sada slep, ka prozoru. Mecava se poigrava zavesama i obmotava mu ih oko glave - Al primecuje cvetove krvi koji pocinju da se rascvetavaju na beloj tkanini - dok se, na televiziji, velika svetleca lopta spusta niz jarbol.

Vukodlak pada na kolena dok Martijev tata, rasirenih ociju i u svetlo zutoj pidzami, ulece u sobu. Magnum .45 je jos uvek u Alovom krilu. Nije ga ni podigao.

Sada se Zver srusi... jednom zadrhti... i umre.


Gospodin Kolzou bulji u telo, otvorenih usta.

Marti se okrece Ujka Alu, sa pistoljem koji se jos pusi u rukama. Lice mu izgleda umorno... ali smireno.

"Srecna Nova Godina, Ujka Ale", kaze on, "mrtva je. Zver je mrtva." I onda pocinje da place.

Na podu ispod slojeva najboljih zavesa gospodje Kozlou, vukodlak je poceo da se menja. Dlaka koja je pokrivala njegovo lice i telo izgleda kao da se nekako uvlaci. Usne, povucene u grimasi bola i gneva, se opustaju i pokrivaju sve manje zube. Kandze se cudesno pretvaraju u nokte... nokte koji su skoro pateticno izgrizeni.

Presvetli Lester Louv lezi tamo, obavijen krvavom zavesom, sneg pada oko njega bez ikakvog reda.

Ujka Al prilazi Martiju i tesi ga dok Martijev tata zapanjeno blene u golo telo na podu i dok Martijeva majka stiskajuci okovratnik svog mantila, tiho ulazi u sobu. Al grli Martija cvrsto, cvrsto, cvrsto.

 "Bio si dobar, mali", sapuce on. "Volim te."

Napolju, vetar zavija i urla po sneznom nebu, i u Tarker Milsu prvi minut nove godine postaje istorija.

POGOVOR 

Svaki predani posmatrac meseca ce znati da sam, bez obzira na godinu, dao sebi velike slobode sa mesecevim ciklusom - obicno da iskoristim dane (Valentinovo, 4. Juli itd.) koji "obelezavaju" odredjene mesece u nasim umovima. One citaoce koji smatraju da sam to uradio iz neznanja uveravam da nisam... ali iskusenju jednostavno nisam mogao da odolim.


Stiven King Avgust 4, 1983

Prevod: Vasa Čurčin