Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 17,18,19 glava )

Sedamnaesta glava

u kojoj se nastavljaju nebrojene muke što ih je junački don Quijote sa svojim čestitim perjanikom Sanchom Panzom pretrpeo u krčmi koja mu se, u zao čas, učinila dvorom.

   Dotle se don Quijote bio osvestio, te istim onim glasom kojim je dozivao svoga perjanika jučer, kad je ležao u dolini Mlaćenici, uzme ga zvati i sada:
— Sancho, prijatelju, spavaš li? Spavaš li, prijatelju Sancho?
— Ja da spavam? Koješta! — odgovori Sancho, zlovoljan, ojađen. — Ta zar nije kao da su noćas svi vrazi pakleni navalili na mene?
— Zaista, teško da se i varaš — odvrati don Quijote — jer ili ja ne znam ništa, ili je ovaj dvor začaran. Da znaš zato... Ali se moraš zakleti da ovo što ti sada kanim reći nećeš odati dok ja ne umrem.
— Kunem se — odgovori Sancho.
— Ja to velim zato — nastavi don Quijote — što ne marim da ikomu bude oteta čast.
— Kažem da se kunem — opet će Sancho — pa ću ćutati  dok god vi, gospodaru, poživite, a dao Bog da bih sutra mogao odati.
— Zar sam ja tebi tolik zlotvor — zapita don Quijote — da mi želiš brzu smrt?
— Nije zato — odgovori Sancho — nego ja ne marim ništa čuvati, pa da mi sagnjije od duga ležanja.
— Bilo kako bilo — reče don Quijote — ja se više uzdam u tvoju ljubav i odanost. Znaj dakle da mi se noćas dogodila jedna od najneobičnijh prigoda kojom ću se ikada moći podičiti. Da ti ukratko pripovedim, znaj, noćas mi došla kći vlastelina ovoga zamka, a to ti je najzgodnija i najkrasnija devica što je ima nadaleko na svetu. Šta da ti pričam o lepoti njenoj? Šta o bistroj pameti? Šta o svemu drugom, skrivenom, u koje neću da diram, nego ćutim o tome, e da bih očuvao, kako moram, veru mojoj vladarici Dulcineji? Samo to ti želim reći da mi je sudbina pozavidela na tolikoj divoti kojom me sreća obdarila, a možda je, kako sam ti rekao (a to i jest najpouzdanije), ovaj dvor začaran, te u onaj čas kad sam ja s njome razveo najslađi i najljubazniji razgovor, pojavi se neka šaka i ruka nekakva strahovitog gorostasa, koje ja nisam ni video, niti znam otkuda je, te me zvizne pesnicom po
čeljustima da ih je sasvim prelila krv; a onda me ruka gorostasova tako izmlatila da mi je gore nego jučer, kad su nas konjari zbog Rocinantove nevaljalštine obružili, kako i sam znaš. Zato ja sudim,
jamačno neki začarani Maur čuva to blago, krasotu ove device, a to blago nije namenjeno meni.
— Pa ni meni — priklopi Sancho — jer više od četiri stotine Maura mlatilo je mene, pa je spram toga šala i mačji kašalj ono kako su nas juče krstili ćulama. Ali recite mi, gospodaru, zašto vi to zovete lepom i retkom prigodom, kad smo mi ovoliko izvukli? Vama je bilo još nekako, jer vi ste držali u naručju onu neprispodobivu krasotu, kako velite, ali što sam ja stekao nego jedino najmasnije batine otkada sam na svetu? Jadna li mene i jadne mi matere što me rodila, kad ja, koji nisam skitnik vitez i ne kanim nikada ni biti, izvlačim veći deo sviju tih nevolja!
— Zar si dakle i ti izmlaćen? — zapita don Quijote.
— Ta rekoh da jesam, jao deco moja! — odvrati Sancho.
— Ne vodi brige, prijatelju — reći će mu don Quijote — jer ja ću odmah zgotoviti onaj dragoceni melem i njime ćemo se mi izlečiti dok okom trepneš.

     Dotle je žandar užegao svetiljku, te ušao da vidi onoga o kojem misli da je ubijen. Kad ga ugleda Sancho gde ulazi u košulji, s rupcem oko glave, sa svetiljkom u ruci, ljuta lica, zapita gospodara:
— Da nije ovo, gospodaru, onaj začarani Maur, pa se vratio da nam podmiri ako je što zaboravio?
— Ne može to biti onaj Maur — odvrati don Quijote — jer začarane ne može niko da vidi.
— Ne vidimo ih, ali ih osećamo — priklopi Sancho; — ako meni ne verujete, neka vam reknu moja leđa.
— Mogla bi pričati i moja — odgovori don Quijote — no to ne kazuje još dovoljno te bismo mogli verovati da je ovaj koga vidimo onaj začarani Maur.

Priđe žandar i zapanji se kad ih zateče gde tako mirno razgovarju. Don Quijote, doduše, još je ležao nauznak i nije se mogao ni maknuti, izmlaćen i sav oblepljen. Pristupi mu oružnik i zapita ga:
— No, kako je, dragoviću?
— Da sam na vašem mestu — odbrusi don Quijote — ja bih to uljudnije zapitao. Zar je u ovoj zemlji navada tako se obraćati skitnicima vitezovima, zvekane?

 Kad je žandar video da onakav jadnik tako postupa s njim, nije mogao da otrpi, nego se razmahne svetiljkom i lupi njome don Quijota po glavi, da je čestito odjeknula, a svetiljka se ugasila. Kako je nastao mrak, iziše onaj odmah, a Sancho Panza progovori:
— Nema sumnje, gospodaru, da je ovo ipak začarani Maur. Blago on jamačno čuva za druge, a nama je od njega pesnica i zvizgac svetiljkom.
— Tako je — potvrdi mu don Quijote — ali ne treba mnogo mariti za te čarolije, niti se ljutiti i jaditi zbog njih, jer one su nevidljive i sablasne, te ne možemo pronaći komu bismo se svetili, koliko god se trudili. Ustani, Sancho, ako možeš, zovi kaštelana ovoga grada i pobrini se da dobijem malo ulja, vina, soli i ružmarina, pa da zgotovim lekoviti melem. Uistinu mi, mislim, sada jako treba, jer mi silna krv teče iz rane koju mi je ona sablast zadala.

     S ljutim bolom u kostima ustane Sancho i uputi se u mraku onamo gde je krčmar. Naiđe na žandara, koji je prisluškivao što li će njegov neprijatelj, pa mu rekne:
— Gospodaru, bili vi ko mu drago, kunem vam se i preklinjem, dajte nam malo ružmarina, ulja, soli i vina, jer to treba da se izleči jedan od najboljih skitnika vitezova što ih ima na svetu, a leži on evo na postelji ljuto izranjen od ruku začaranog Maura iz ove krčme.
      Kad je žandar to čuo, razabere da je ovo budalast svat, a kako se već počelo daniti, otvori on vrata od krčme, zovne krčmara i kaže mu što taj čovo ište. Krčmar mu dade što želi, a Sancho
odnese don Quijotu, koji se rukama uhvatio za glavu te jadikuje kako ga boli od onoga udarca svetiljkom, premda su mu samo iskočile na čelu dve kvrge, a ono što je on smatrao za krv bijaše
znoj što ga je probio od jada i muke koju je premučio.

     Uzme on dakle one sastojke, pa ih slije i stane mešati i kuhati dok mu se ne učini da su valjano smešani i skuhani. Onda zatraži kakvu bocu, da prelije melem, ali kako se boca u krčmi nije našla,
odluči preliti ga u limenu uljenicu koju mu je krčmar poklonio, te izmoli nad svime više od osamdeset Očenaša i toliko Zdravomarija, Gospinih pozdrava i Verovanja, a svaku je molitvu popraćao krsteći se, kao da blagòsilje. Sve su to gledali Sancho, krčmar i žandar, a mazgar se bio tiho odšuljao, da prigleda i namiri svoje mazge.

    Kad je don Quijote dogotovio svoj dragoceni melem, poželi odmah iskušati valjanost njegovu, kakvu je zamislio, te potegne od onoga što nije mogao pretočiti u limenku, nego je preostalo u loncu
u kojem se kuhalo otprilike poldrug funte. Ali tek što je potegnuo, odmah poče povraćati, te isprazni sav želudac. Od muke i od drmanja proznoji se toliko da je zamolio neka ga pokriju i ostave sama. Poslušaju ga, pa on prospava dobra tri sata, a zatim se probudi te oseti da mu je u svem telu lakše i bolje, tako da se opet uzeo smatrati zdravim. Istinski se uverio da je našao Fierabrásov melem,
i s njim može odsad, bez ikakva straha, srljati u svaku pogibao, boj i kavgu, kakva god opasna bila.
        Začudi se i Sancho Panza kako mu se brzo oporavio gospodar, te ga zamoli neka mu da što je preostalo u loncu, jer je prilično preostalo. Privoli se don Quijote, a Sancho zgrabi lonac oberučke,
pa u dobroj veri i još većoj želji potegne junački i saspe u sebe nimalo manje od gospodara. No želudac siromaha Sancha nije bio onako osjetljiv kao gospodarov, te se Sancho, pre izbacivanja,
namučio tolikih muka i nevolja, toliko se naznojio i tako sav iznemogao da je mislio: kucnuo mu je zbilja smrtni čas. Ovako snužden i turoban proklinjaše i melem i hulju koja mu je melem dala.
     Kad ga don Quijote vide onakva, reče mu:
— Ja mislim, Sancho, sva ti je ta nevolja odatle što nisi ovitežen vitez, jer ja sudim da ovaj napitak i ne koristi onima koji nisu oviteženi vitezovi.
— Ako ste vi to, gospodaru, znali — odvrati Sancho Panza — što ste i dopustili da ga okusim, u zao čas meni i svima mojima!
      Uto proradi napitak i siromah perjanik počne sipati na oba kanala tako naglo da sasvim postrada i rogožina, na koju se opet bio izvalio, i konopljani pokrivač kojim se pokrivao. Probio ga znoj od
silne muke, uzela ga tresti vrućica i boljetica, te nije samo on mislio nego i svi: izdahnuće dušu. Ta oluja i nepogoda potraje gotovo dva sata, ali mu onda ne beše lakše kao gospodaru, jer je bio tako
izmučen i izlomljen da je jedva na nogama stajao. No don Quijote, koji se, kako rekosmo, osećao oporavljenim i zdravim, htede odmah krenuti da traži pustolovine, jer mu se činilo da za sve ovo
vreme što ovde zateže, otima sebe svetu i onima što su potrebni njegova okrilja i zaštite, pogotovo uz ovo pouzdanje i veru koju je stekao u svoj melem. Tako on, potaknut i ponesen tom željom, osedla sam Rocinanta, osamari magarca svomu perjaniku, pa i njemu pomogne da se odene i da uzjaše na svoga sivca. Onda i sam zajaše konja, potera u jedan ugao na dvorištu te uzme odande povelik
kolac ili ražanj, da mu posluži za koplje.
       Gledaju ga svi koji god bejahu u krčmi, a ima ih više od dvadesetak. Gleda ga i krčmarova kći, a ni on ne skida očiju s nje, nego katkad protisne uzdah, kao da ga istiskuje sa dna duše, te svi
misle da ga bole rebra, barem tako misle oni koji su noćas gledali kako je lepljen melemima.
       Kad su već obadvojica bili uzjahali i stigli krčmi na vrata, zovnu on krčmara te mu reče veoma spokojnim i ozbiljnim glasom:
— Mnoge su i veoma velike usluge, gospodine kaštelane, koje su meni u vašem zamku iskazane, te moram zahvalan vam biti dokle god živim. Ako vam ih mogu uzvratiti tim da vas osvetim na kojem
nasilniku koji vam je nažao učinio, znajte da i jest jedina moja dužnost zakriljivati nemoćne, osvećivati one kojima krivicu čine, i kažnjavati neveru i prevaru. Pretitrajte u pameti, pa ako se setite
čega takva i meni biste se hteli obratiti, ne sustežite se, nego kazujte, jer ja vam se kunem viteškim redom koji sam primio da ću svakoj vašoj želji udovoljiti i osvetiti vas.
Krčmar mu odgovori isto tako spokojno:
— Gospodaru viteže, ne treba da mi vi osvećujete ikakvu krivicu, jer ako meni ko učini krivicu, znam je osvetiti i sam, kako dolikuje. Jedino treba da mi namirite što dugujete za ovu noć u krčmi, to jest za slamu i ječam životinjama, pa za večeru i za postelju.
— Ovo je dakle krčma? — zapita don Quijote.
— Jest, i još kako čestita — odgovori krčmar.
— Onda sam ja dosad bio u zabludi — odvrati don Quijote — jer sam zaista mislio da je ovo zamak, i ne loš. Ali kad je tako, te nije zamak nego krčma, onda se sada može jedino to učiniti da mi ne
zamerite što ne plaćam, jer ja se ne smem ogrešiti o zakon skitnika vitezova, o kojima znam pouzdano, te sve dosad nisam ništa protivno čitao, da nikada nisu plaćali za stanovanje ni za išta u
krčmi u koju bi se navratili, jer njima po svakom zakonu i pravu pripada da budu lepo dočekivani, u naknadu i nagradu za teške muke što ih oni podnose dok traže pustolovine obnoć i obdan, zimi i
leti, pešice i na konju, žeđajući i gladujući, po žegi i po studeni, izvrgnuti svim nepogodama nebeskim i svim neudobnostima i nevoljama zemaljskim.
— Slabo ja hajem za to — odgovori krčmar; — platite vi meni što mi dugujete, a okanite se brbljarije i viteštva, jer ja ne vodim brigu ni o čemu drugom nego o svojem poslu.
— Vi ste glup i zao krčmar — odvrati don Quijote.

        Obode on Rocinanta, uperi svoj ražanj i krene iz krčme, a da ga niko nije zadržavao. I ne obazirući se jaše li perjanik za njim, dobrano se udalji cestom. Kad krčmar vide da on odlazi a ne plaća, pritrči Sanchu Panzi da se od njega namiri, no Sancho izjavi: kad njegov gospodar ne plaća, ne plaća ni on, jer čim je on konjušar skitnika viteza, kao što i jest, vredi za njega isto pravilo i pravo
koje i za gospodara, da ništa ne plaća po krčmama i gostionicama.
       Ražesti se krčmar jako i zapreti mu, ako ne bude platio, isklatiće on njega svojski, a to će zapamtiti. Odgovori mu na to Sancho da po zakonu viteškoga reda, koji je njegov gospodar primio, neće platiti ni prebijene pare sve da bi izgubio glavu, jer nije voljan gaziti dobru i starodrevnu navadu skitnika vitezova, te neće da se konjušari vitezova koji će se još na svet roditi tuže na njega i prekoravaju ga što je zatro onako prav običaj.
       Zla kob dosudi nesretniku Sanchu da se među svetom u krčmi nađoše četiri suknara iz Segovije, tri iglara iz Potra u Córdobi i dva žitelja iz predgrađa Heria u Sevilji, veseli ljudi, obešenjaci i
šaljivci. Kao da ih je sve potakla i podjarila jedna ista misao, priđu oni Sanchu, skinu ga s magarca, jedan od njih donese pokrivač s krčmarove postelje, pa bace Sancha na pokrivač. Pogledaju uvis i
opaze da je strop pridvorja nešto prenizak za njihov naum. Odluče dakle da iziđu sasvim na dvorište, nad kojim je samo nebo, onde polože Sancha nasred pokrivača, te ga stanu odbacivati uvis i igrati
se njime kao psetom o pokladama.
     Jadni se poletarac s pokrivača uzviče toliko da mu je glas dopro do gospodara. Zastane don Quijote da pozorno osluhne, te pomisli da mu se opet javlja nova pustolovina, no onda jasno razabere da to viče njegov perjanik. Vrne on dakle konja i stigne mučnim kasom pred zid krčmi, ali su ulazna vrata sada bila zatvorena, te on pojaše unaokolo ne bi li gdegod pogodio ući. No dok još ne bijaše ni stigao k zidu oko dvorišta, koji nije bio jako visok, opazi kakvo čudo čine od njegova perjanika. Vide ga kako zgodno i brzo uzleće i sleće zrakom, te bi jamačno prasnuo u smeh, kad bi mogao od ljutine. Pokuša s konja popeti se na zid, ali je jadnik vitez bio tako izmlaćen i izlomljen da još nije mogao ni s konja sjahati. Tako on počne onima koji se loptaju Sanchom dovikivati s konja tolike pogrde i
psovke da se i ne mogu sve pozapisivati. No to njima nije smetalo smehu i poslu, a leti čovek Sancho nije prestajao kukati, i uz to čas pretiti, čas moliti. Samo, sve je slabo koristilo dokle god se igrači
ne umoriše i sami ne prestaše. Dovedu mu onda magarca, posade ga na nj i ogrnu ga kabanicom, a milosrdna Maritornes, kad ga vide onako izmorena, smisli da će mu u dobar čas biti vrč vode, te
zagrabi iz studenca, da bude hladnija. Prihvati Sancho vrč i prinese ga k ustima, ali zastane kad mu glas gospodarov dovikne.
— Sancho, sinko, ne pij vode; nemoj je piti, sinko, jer će te ona ubiti. Evo gledaj, evo ti čudesnoga melema — i on mu pokaže uljenicu s napitkom — gutni samo dve kapi, pa ćeš sigurno ozdraviti.
Na taj ga glas Sancho pogleda ispod oka i odvrati mu, uz druge masnije reči:
— Ta zar ste vi, gospodaru, zaboravili da ja nisam vitez, ili biste vi da ja sasvim izrigam utrobu koja mi je od sinoć još preostala? Neka je vama dobesa taj napitak, a mene se okanite.

      Tako reče te odmah navali piti, no tek što je po prvom gutljaju osetio da je voda, ne htede dalje, nego zamoli Maritornu neka mu donese vina. Ona mu ga rado donese i plati svojim novcem, jer o
njoj se zaista veli da je bila, premda je u onakvu zanatu, ipak ponešto nalik na hrišćanku. Kad se dakle Sancho napio, obode on magarca, pa kako su mu širom otvorili vrata, izjaha on sav
zadovoljan što nije ništa platio, nego je svoju volju proveo, sve iako je bilo na teret običnih jamaca, leđa njegovih. Krčmar se doduše za dug namirio njegovim bisagama, ali Sancho to u zabuni, kako je
odlazio, nije ni opazio. Kad je on izišao, htede krčmar zasunuti vrata, ali mu loptaši ne dopuste, jer to je bio svet koji za don Quijota, sve da je on zaista bio između skitnika vitezova od Okruglog stola, ne bi hajao ni koliko je crno pod noktom.


Osamnaesta glava

u kojoj se pripovedaju razgovori što ih je Sancho Panza vodio s gospodarom svojim don Quijotom, i druge zgode koje su vredne da budu zapisane.

Stigao Sancho svojemu gospodaru tako iznemogao i klonuo da je jedva i mogao terati magarca. Kad ga don Quijote ugleda onakva, reče mu:
— Sada ja konačno verujem, dobri Sancho, da je ovaj zamak ili krčma svakako začarana, jer oni što su se tako okrutno potitrali tobom — što su i bili nego sablasti i priviđenja s drugoga sveta? Ja to tvrdim, jer kada sam preko dvorišnog zida motrio one prizore tvoje žalosne tragedije, nisam se mogao na zid popeti, ni s Rocinanta sjahati, jer su me začarali. A ja ti se kunem: ne bio koji jesam, ako te ne bih, samo da sam se mogao popeti ili sjahati, osvetio tako da bi se one ništarije i zlikovci doveka sećali te svoje šale i budalaštine, premda znam da bih se time ogrešio o viteške zakone koji ne dopuštaju, kako sam ti već često spominjao, da vitez digne ruku na ikoga ko vitez nije, osim u prekom slučaju i u velikoj nevolji, kad brani vlastiti život i osobu.
— I ja bih se osvetio da sam mogao, bio ja ovitežen vitez ili ne bio, ali nisam mogao. No ja sudim da oni što su se igrali mnome nisu bili sablasti ni začarani ljudi, kako vi, gospodaru, velite, nego
ljudi od mesa i od kosti, kao i mi. Čuo sam ih i slušao kada su se mnome loptali, svi imaju imena: jedan se zove Pedro Martínez, drugi Tenorio Hernández, a krčmar se, čuo sam, zove Juan
Palomeque Levak. Što se vi, gospodaru, niste mogli popeti na zid ni sjahati s konja, nisu bile čarolije, nego drugo. No iz svega toga jasno razabirem da će ove pustolovine za kojima mi tumaramo navesti
nas, na koncu konca, na takvu nevolju da nećemo više ni znati koja nam je desna noga. Zato bi, po mojoj slaboj pameti, najbolje i najsigurnije bilo da se mi vratimo u naše selo, sada, gde je vreme
žetvi, i da se brinemo za svoje gospodarstvo, umesto što se potucamo i prebijamo od nemila do nedraga, sa zla na gore, kako svet veli.
— Kako ti, Sancho, slabo znaš prilike viteštva! — odvrati mu don Quijote. — Ćuti i strpi se, jer svanuće dan i ti ćeš rođenim očima videti kakva je čast u ovom poslu biti. Ako nije, reci mi:
može li većega zadovoljstva na svetu biti, ili koja je radost jednaka onoj kad pobediš u boju i nadvladaš neprijatelja? Nikoja, bez ikakve sumnje.
— Ja doduše ne znam — odgovori Sancho — ali tako valjda i jest. Jedino znam: otkada smo skitnici vitezovi, ih otkada ste vi, jer ja ne smem ubrajati se u takvo čestito društvo, nikada mi nismo ni
u kakvu boju pobedili, osim u boju s Viskajcem, a i odande ste vi, gospodaru, izišli bez polovine uha i polovine šlema. Otada pljušte samo batine za batinama, pesnice za pesnicama, a ja sam još i letio,
ali kako mi se to dogodilo od začaranih bića kojima se ne mogu osvetiti, zato ja i ne znam kolika je slast kad pobediš neprijatelja, kako vi, gospodaru, velite.
— To i jest ono što jadi mene, a i tebe, Sancho, zacelo jadi — odgovori don Quijote — no odsad ću ja nastojati da steknem takav mač da ne mognem nikako biti začaran kad ga nosim sa sobom.
Možda će mi sreća dati mač Amadisov, kad se Amadis zvao Vitez od Plamenoga Mača. Bio je to jedan od najboljih mačeva što ih je ikada koji vitez na svetu nosio, jer osim one spomenute vrline
sekao je kao britva, te nije bilo oklopa, kako god jak i začaran bio, da ga on ne bi rasekao.
— Moja je sreća takva — odvrati Sancho — sve ako vi i nađete takav mač, on će opet, kao i melem, služiti i koristiti jedino oviteženim vitezovima, a konjušarima kako bilo da bilo.
— Ne boj se, Sancho — uteši ga don Quijote — daće tebi Bog bolju sreću.

       Tako razgovarajući, jašu don Quijote i njegov perjanik, kad don Quijote primeti da se putem kojim oni udaraju vitla k njima silna i gusta prašina. Čim ju je opazio, okrenu se Sanchu i reče:
— Svanuo je, Sancho, dan kada će se videti za kakvo je dobro sudbina mene uščuvala. Svanuo je dan, velim ja, kada će se pokazati, kao ni u kojemu drugom, hrabrost moje ruke, i kada ću izvršiti dela koja će u knjizi slave biti zapisana za sva vremena. Vidiš li ti, Sancho, onu prašinu što se tamo uzvitlala? To vrvi silna vojska svakakvih, nebrojenih naroda, i stupa odande.
— Ako je tako, dve su vojske — zapazi Sancho — jer i odonud se, s druge strane, diže ista onakva prašina.
       Obazre se don Quijote da pogleda, i vidi da je istina. Obraduje se neobično, jer je, dakako, pomislio da su to dve vojske koje će se sukobiti i pobiti nasred te daleke ravnice. Jer njemu u svaki sat i čas vrve po pameti bitke, čarolije, pustolovine i nesklapnosti, ljubavne zgode, dvoboji, kako se pričaju u viteškim knjigama, pa što god govori, misli, ili čini, navraća na njih. A onu prašinu što je opazio uzvitlala su dva velika stada ovaca i ovnova što tim istim putem dolaze s dve strane, ali od prašine ne vidiš dok se ne približe. No don Quijote tako je žestoko tvrdio da su vojske, da mu je Sancho naposletku poverovao i zapitao ga:
— Gospodaru, šta ćemo onda mi?
— Šta ćemo? — odvrati don Quijote. — Priteći i pomoći slabijima i nemoćnima. Znaj, Sancho, ovoj je vojsci, koja nam dolazi u susret, na čelu i vodi je veliki car Alifanfarón, vladar velikog otoka Trapobane,a ono za mojim leđima vojska je njegova neprijatelja, kralja garamantskoga, Pentapolína od Zasukanoga Rukava, jer on u boj hrli svagda sa zavraćenim rukavom na desnici.
— A zašto je takva mržnja između ta dva vladara? — zapita Sancho. — Mržnja i zavada potiče odatle — odgovori don Quijote — što je taj Alifanfarón besan poganin, a zaljubljen je u kćer
Pentapolínovu, koja je veoma krasna i umiljata gospođica k tomu i hrišćanka. Ali otac neće da je dade kralju poganinu dok se ne odrekne vere svojega lažnoga proroka Muhameda i na njegovu se
veru ne prekrsti.
— Tako mi brade — priklopi Sancho — sasvim pravo čini Pentapolín, i ja sam mu voljan pomoći koliko god mogu!
— Učinićeš samo što ti je dužnost — reče don Quijote — jer da uđeš u ovakav boj, ne moraš biti ovitežen vitez.
— To mi je po volji — odgovori Sancho — ali kamo bismo sklonili ovoga magarca, da ga sigurno nađemo dok prođe tučnjava? Jer da ujašem u boj ovako na njem, mislim da to nije bio dosad
običaj.
— Istina je — potvrdi mu don Quijote. — Njega bi ti mogao jedino prepustiti sudbini, izgubio se ili ne izgubio, jer kad pobedimo, imaćemo toliko konja da će i sâm Rocinante zapasti u opasnost neću li ga odmeniti drugim konjem. No pazi i gledaj, jer hoću da ti pokažem najglavnije vitezove koji u ovim dvema vojskama dolaze. A da ih bolje vidiš i razabereš, hajdemo na taj brežuljak što se tu ispeo, pa ćemo odande moći obadvije vojske razgledati.
      Uspnu se oni tako na brdeljak, odakle bi se dobro razabirala ona dva stada koja su se don Quijotu učinila vojskama, da se nije vitlala prašina kao oblak, te smetala i prečila pogled. Ali je don Quijote u svojoj mašti ipak video ono što niti vidi niti jest, te on progovori na sav glas:
— Onaj vitez u žutoj opremi, što ga onde vidiš, a na štitu mu okrunjen lav koji leži do nogu devojačkih, to je junački Laurcalco, gospodar od Srebrnoga Mosta; onaj sa zlatnim cvetovima na
opremi, a na štitu su tri srebrne krune u modru polju, to je strašni Micocolembo, veliki vojvoda od Quirocije; onaj tamo, golema tela, s desne ruke njegove, svagda neustrašivi Brandabarbaran od
Boliche, gospodar triju Arabija, koji je obučen u zmijinji svlak i kao štit nosi vrata, a to su, kako se priča, jedna od onih vrata na hramu što ga je Samson srušio da se smrću svojom osveti neprijateljima.
Ali svrni pogled na tu drugu stranu, pa ćeš ugledati pred tom drugom vojskom, na čelu njenu, pobednika odveka i nikada nepobeđenoga Timonela od Carcajone, kneza Nove Vizcaye, u
bojnoj opremi iskockanoj u kocke modre, zelene, bele i žute, a na štitu mu je zlatan mačak u sinjastu polju i zapis koji kazuje: Miau, jer to je početno slovo imenu njegove dame, to jest, kako vele,
neprispodobive Miauline, kćeri vojvode Alfeñiquéna od Algarbe; onaj što se kao teško breme natovario na leđa snažnoj konjini, u opremi beloj kao sneg i sa čistim štitom bez ikakva gesla, nov je
vitez, francuskoga roda, po imenu Pierre Papin, gospodar Utričkih barunija; onaj što gvozdenim šiljcima svojih peta podbada u slabine onu šarenu, hitru zebru, a oprema mu je pepeljasto-modra, to je moćni vojvoda od Nerbije, Espartafilardo od Šume, koji ima kao geslo na štitu šparogu semenjaču i zapis u kastiljskom jeziku što kazuje: Moja se sreća semeni.

     Tako on nabroji mnoge vitezove iz jedne i druge vojske, kako ih je sam zamišljao, a svakomu smisli i dade opremu, boju, geslo i zapis kako je već skovao u mašti svoje neviđene ludosti. Nastavi on dakle ne zastajući:
— Ova je četa pred nama sastavljena od ljudi raznih narodnosti: ovdje su oni koji piju slatku vodu slavnoga Ksanta, koji gaze gorovite krajeve massilske, koji ispiru najfinije sitno zlato u Sretnoj Arabiji, koji nastavaju slavne, hladovite obale bistroga Thermodonta, koji po mnogim i raznim putovima razvode zlatni Paktol, tu su Numiđani, nepouzdani u obećanjima, Perzijanci, čuveni po lukovima i strelama, Parti, Miđani, koji se bore i kad beže, Arapi nestalna doma, Skiti, okrutni koliko i beli, Etiopljani s probodenim usnama, i drugi nebrojeni narodi, kojima ja znam i vidim lica, ali im se ne sećam imena. U toj drugoj četi dolaze oni koji piju kao suza bistru vodu Betisa, okruženoga maslinicima, oni koji miju lice vodom večito bujnoga, zlatnoga Taja, koji uživaju lekovitu vodu božanskoga Genila, koji stupaju po bujnim pašnjacima tarteških polja, koji planduju po rajskom kraju Jéreza, Manchanci, bogati i ovenčani zlatnim klasjem, gvozdeni  oklopnici, drevni ostatak gotske krvi, oni koji se kupaju u Pisuergi, čuvenoj s tiha toka, oni koji svoje stado pasu po dalekim pašnjacima vijugave Guadiane, čuvene zbog svojega skrivenog toka, oni koji dršću od studeni šumovitih Pirineja i od beloga snega na visokim Apeninima, naposletku svi koliko god ih ima i živi u Europi.
       Bože mili, kolike je pokrajine nabrojio, kolike narode iznizao, i svakomu s brzinom da se čudiš dao atribute koji mu pripadaju, sav zanesen i zaronjen u ono što je čitao u svojim knjigama lažljivicama. Sancho Panza guta mu reči, a sâm ne govori nijedne, nego se gdekad obazire, da vidi vitezove i gorostase koje mu gospodar spominje. A kad ne opazi nijednoga, reče on:
— Gospodaru, nema tu, dobesa, nigde ni žive duše, niti gorostasa, niti viteza ikojega o kojima vi govorite da se vide. Ja ih barem ne vidim. Možda su sve to čarolije, kao i sinoćne sablasti.
— Što ti to govoriš! — prekori ga don Quijote. — Zar ne čuješ rzanje konjsko, trubljenje i bubnjanje?
— Ne čujem ja ništa — odgovori Sancho — nego silno blejanje ovaca i ovnova.

Istina je bila, jer su obadva stada već stigla pod brežuljak.

— Strah te spopao — reći će don Quijote — te zato, Sancho, niti pravo vidiš, niti pravo čuješ. Od straha tako i biva, da se ćuti bune, te se stvari ne prikazuju onakve kakve jesu. Ali ako te toliko
strah, skloni se ustranu, da ostanem sâm, jer ja sam i sâm moćan izvojštiti pobedu onomu komu upomoć priteknem.
     Tako reče, obode Rocinanta, utaknu koplje u kariku na prsnom oklopu i polete kao grom niz brežuljak.
Uzviče se za njim Sancho:
— Vraćajte se, gospodaru don Quijote! Kunem vam se Bogom, to što vi napadate ovnovi su i ovce. Vraćajte se, tako mi jadnika oca koji me rodio! Kakva je to budalaština? Ta gledajte, nema tu
nikakva gorostasa ni viteza, ni mačaka, ni oklopa, štitova ni iskockanih ni čitavih, ni pepeljaste modrine ni đavolje. Što vi to činite, grešna li mene pred Bogom!
     Ni na te se reči ne vrati don Quijote, nego se jašući uzvikao na sav glas:
— Nuder, vitezovi, koji stupate i vojujete pod zastavama junačkoga cara Pentapolina od Zasukanoga Rukava, hodite za mnom svi, da vidite kako ću ga lako osvetiti na neprijatelju njegovu Alifanfarónu od Trapobane!
     Tako reče, te uletje usred ovčje vojske i poče kopljem bosti ovce s tolikom srčanošću i hrabrošću kao da zaista probada krvne neprijatelje. Ovčari, pastiri i gazde, koji su za stadom išli, uzviču se
neka to ne čini; ali kad vide da ne koristi, trgnu od pojasa praćke i obaspu mu uši kamenicama od pesnice. No ne haje don Quijote za  kamenje, nego juri na sve strane i viče:
— Kamo tebe, bahati Alifanfaróne? Ded mi dođi, jer ja sam vitez samac, pa bih, junak s junakom, junaštvo tvoje da vidim i sa životom da te rastavim, za kaznu što nažao činiš hrabromu Pentapolínu Garamanti. Uto doleti kamen, pogodi ga u stranu i ulomi mu dva rebra. Kad je video kako je nastradao, pomisli da je jamačno poginuo, ili da je ljuto ranjen, te se seti svojega pića, izvadi uljenicu, nagne je i stane liti u želudac. No još nije ni pretočio sve što mu se čini dovoljnim, kad opet doleti salutak, te ga toliko pogodi u ruku i samu uljenicu da mu je ovu razmrskao, usput mu
izbio iz usta tri-četiri prednjaka i kutnjaka i dva mu prsta na ruci ljuto razmécao. Takav je bio prvi metak, a takav i drugi, pa oni svale jadnoga viteza s konja. Pritrče mu ovčari i pomisle da su ga ubili, pa brže svitlaju svoje stado, uprte pobijene ovce, više od sedam, i ne mareći ni za što, odmagle dalje.
       Sve to vreme stajao je Sancho na nizbrdici, gledao ludosti koje gospodar čini, čupao bradu i proklinjao sat i čas kad se na nesreću upoznao s njim. A kad onda vide da se strovalio na zemlju,
a pastiri već izmakli, siđe on niz brežuljak i pristupi ranjeniku.
Zatekne ga sasvim loša, ali ipak pri svesti, te mu progovori:
— Zar ja vama nisam govorio, gospodaru don Quijote, da se vratite, jer ono na što ste krenuli u napad nisu vojske, nego stada ovnova?
— Kako to zna preobraziti i sve iskriviti onaj lupež čarobnjak, neprijatelj moj! Znaj, Sancho, takvima je sasvim lako udesiti da se čini onako kako oni žele. Ovaj zlobnik koji me proganja zavidan je
slavi koju je vidio da ću steći u boju, pa je vojske neprijateljske pretvorio u stada ovaca. Ako ne veruješ, Sancho, kunem te Bogom, učini ovako, pa će ti pući među očima, i ti ćeš videti što ti ja velim: uzjaši magarca i kreni lepo za njima, te ćeš razabrati da se oni, čim odavde malo odmaknu, prevraćaju iz ovnova u ono što su i bili, u prave pravcate ljude, kako sam ih ja tebi maločas prikazao. Ali ne idi odmah, jer mi treba tvoja pomoć: pristupi mi i pogledaj koliko mi zuba kutnjaka i prednjaka manjka, jer meni se čini kao da mi nijednoga nema u ustima.
         Priđe mu Sancho tako blizu da mu je gotovo utaknuo oči u usta, a to baš u onaj čas kad je u don Quijotovu želucu proradio melem, te upravo kad je Sancho stigao pogledati u usta, provali
onda žešće nego iz puške što god je unutri bilo, i sve na bradu milosrdnom perjaniku.
— Majko Božja! — klikne Sancho — što se to dogodilo?

       Jamačno je taj grešnik nasmrt ranjen, pa izbacuje iz usta krv. No kad je malko bolje promotrio, razabere po boji, okusu i mirisu, da nije krv, nego melem iz uljenice, jer je don Quijota video da pije. Tako mu se zgadi i želudac mu se uzburka, da se i on izrigao na gospodara, te njih dvojica budu kano dva bisera. Otrči Sancho magarcu, da iz bisaga izvadi čime bi se otro i čime bi gospodara vidao, a kad ne nađe bisaga, beše mu gotovo da poludi. Uzme opet kleti te odluči u duši da će ostaviti gospodara i vratiti se kući, sve ako izgubio plaću za službu i svu nadu da će vladati onim obećanim
otokom.
      Dotle je don Quijote ustao. Turi on levicu u usta, da mu ne poispadaju zubi, desnicom prihvati vođice Rocinantu, koji se nije ni maknuo od gospodara (tako je on valjan i dobroćudan), i pođe
onamo gde mu je perjanik stao, prsima se na magarca naslonio, a rukom podnimio obraz, kao čovek koji se sav zanio u misli. Kad ga don Quijote spazi kakav je i koliko je ražalošćen, reče mu:
— Znaj, Sancho, da čovek nije ništa više nego i drugi čovek ako ne čini više od drugoga. Sve one oluje što nas biju znakovi su da će se nabrzo razvedriti i da će sunce sinuti i na naša vrata; kako ne
može biti ni zlo ni dobro trajno, iz toga sledi da sada, gde je zlo potrajalo dugo, dobro mora blizu biti. Nemoj dakle tugovati zbog nevolja koje mene stižu, jer tebe ne zapada ništa od njih.
— Kako me ne zapada? — odvrati Sancho. — Zar je onaj kojim su se jučer loptali bio valjda koji drugi a nije bio sin mojega oca? A dvojače koje mi danas nestadoše sa svim mojim imućem, zar
su ičije nego moje?
— Zar su bisage nestale, Sancho? — zapita don Quijote.
— Dabogme da jesu — odgovori Sancho.
— Onda nemamo danas ništa jela — prigovori don Quijote.
— Tako bi nekako i bilo — odvrati Sancho — kad ne bi po ovim livadama bilo biljaka za koje vi, gospodaru, velite da ih poznajete i kojima se u nestašici pomažu takvi zlosretni skitnici vitezovi kao što ste vi.
— Uza sve to — reći će don Quijote — voleo bih ja sada jedan krušac ili pogaču sa dve sardele, nego svekolike biljke koje opisuje Dioskorides, sve ako ga objašnjava doktor Laguna. No bilo kako bilo, uzjaši, dobri Sancho, magarca i hodi za mnom, jer Bog, koji se za sve brine, neće ni nas zaboraviti, pogotovo gde mi njemu ovako služimo, kao što ne zaboravlja mušice u zraku, ni crviće u zemlji, ni
žabice u vodi, nego je milostiv, te daje da sunce sija i dobrima i zlima, a kiša da pada i nepravednicima i pravednicima.
— Vi biste, gospodaru — na to će Sancho — zgodniji propovednik bili nego skitnik vitez.
— Sve, Sancho, znaju i moraju znati skitnici vitezovi — odvrati don Quijote — pa je za prošlih vekova bilo skitnika vitezova koji su znali usred polja izreći propoved ili besedu kao da su doktori s pariškog univerziteta ; po tom se vidi da nikada koplje ne zatupljuje pero, a pero ne zatupljuje koplje.
— Dobro dakle, neka bude kako vi, gospodaru, velite — pristane Sancho. — Hajdemo sada odavde, pa da se pobrinemo gde ćemo noćas prenoćiti, a dao Bog da bude gdegod gde nema pokrivača, ni loptaša, ni sablasti, ni začaranih Maura, jer ako ih bude, dobesa i pita i tepsija.
— Moli, sinko, Boga — reče don Quijote — i vodi kamo te volja, jer sada puštam tebi da odabereš gde ćemo prenoćiti. No ded se maši ovamo i pipni prstom da vidiš koliko mi zuba prednjaka i
kutnjaka manjka na desnoj strani, u gornjoj čeljusti, jer tu me boli.
       Turi Sancho prste, opipa i zapita:
— Koliko ste vi, gospodaru, imali kutnjaka na ovoj strani?
— Četiri — odgovori don Quijote — i još zadnji zub, sve samih čitavih i zdravih zuba.
— Pazite, gospodaru, što velite — opet će Sancho.
— Velim: četiri, a možda je i pet bilo — odgovori don Quijote, jer za svega mi života nije izvučen nijedan zub prednjak ni kutnjak, niti mi je ispao, niti ga je istrošila gnjiloća ili reuma kakva.
— Na ovoj donjoj strani dakle, gospodaru — reći će Sancho — nemate više nego dva i pol kutnjaka, a na gornjoj ni pol zuba, niti ikakav zub, jer tu je ravno kao dlan na ruci.
— Jadna li mene! — zajauče don Quijote kad je čuo tužnu vest svojega perjanika; — voleo bih da su mi odsekli ruku, samo neka nije ona u kojoj držim mač. Jer da znaš, Sancho, usta su bez zuba što i mlin bez kamena, a zub je dragoceniji od melema. Eto, svemu smo tome izvrgnuti mi koji smo od strogoga reda viteškoga. Uzjaši, prijatelju, i vodi, a ja ću za tobom kamo te volja.
       Posluša Sancho i udari onamo gde misli da će naći sklonište, no nije silazio s glavne ceste, koja se onde ravno otegla.
      Jašu oni dakle polagano. Muči don Quijota bol u čeljustima, te on ne može brže. Onda Sancho, da ga zabavi i razveseli, uzme koješta pričati, pa među inim i ovo što će se u idućoj glavi pripovediti.


Devetnaesta glava


O umnim razgovorima koje je Sancho Panza razveo sa svojim gospodarom, i o zgodi koja se don Quijotu dogodila s mrtvacem, uz druge još slavne dogodovštine.


     Čini se meni, gospodaru, sve su te nezgode što su nas ovih dana snašle bile bez sumnje kazna za greh koji ste vi počinili protiv viteškoga reda, jer niste održali zakletvu da nećete jesti hleba sa
stolnjaka, ni s kraljicom se sladiti, sa svim onim što uza to ide, a vi ste se zakleli da ćete izvršavati sve donde dokle god ne otmete šlem onoga Mamina sina, kako li se zove, ne sećam se valjano.
— Sasvim pravo veliš — potvrdi mu don Quijote; — no da ti istinu kažem, ja sam to smetnuo s pameti. Isto tako pouzdano znaj i ti da si ono loptan bio jer si skrivio što me nisi za vremena podsetio.
Ali ja ću to ispraviti, jer u viteškom se redu svemu može doskočiti.
— A zar sam se ja zakleo? — zapita Sancho.
— Svejedno je, sve ako se i ne zakleo — odgovori don Quijote;— čim ja znam da si i ti sukrivac, neće biti zgorega, bilo kako bilo, pobrinuti se da zlu doskočimo.
— Ako je tako — odgovori Sancho — pazite, gospodaru, da ne biste i na to opet zaboravili, kako ste zaboravili na zakletvu; možda će sablasti iznova snaći volja da se još jednom poigraju mnome, a
možda i vama, budu li videle kako ste vi tvrdokorni.

             U tim i takvim razgovorima zatekne ih noć nasred puta, a oni niti imaju niti mogu naći zaklon za noć. A u zao čas ljuto ih mori glad, jer kako nestadoše bisage, nestade im i sva hrana i živež. Da
pako nevolja još gore zagrdi, sluči im se pustolovina koja im se, bez ikakva uvećavanja uistinu takvom prikazala. Zapala prilično mračna noć, ali oni ipak putuju dalje, jer Sancho sudi da mora, kad je to kraljevska cesta, za milju-dve naići svakako na kakvu krčmu. Jašu oni dakle tako, po noći i pomrčini, perjanik gladan a gospodar željan jela, te spaze da im po cesti kojom putuju dolazi u susret silno mnoštvo svetala, kao da su zvezde koje se kreću. Kad ih Sancho opazi, protrne, a ustukne i don Quijote: jedan trgne povodac svojemu magarcu, a drugi vođice svojemu kljusetu, pa zastanu i
pozorno se zagledaju što će to biti. Vide onda da im se svetla približuju, a što im bliže prilaze, sve se većima čine. Kad to spazi Sancho, zadršće kao prut na vodi, a don Quijotu se kosa na glavi
nakostreši. No on se malko ohrabri i progovori:
— Ovo će, Sancho, svakako biti najveća i najopasnija pustolovina u kojoj ću morati pokazati svu svoju hrabrost i snagu.
— Jadna li mene! — zakuka Sancho; — ako to bude pustolovina sa sablastima, otkuda ću ja smoći rebra da izduraju?
— Sve ako su sablasti — odvrati don Quijote — neću ja pustiti ni da ti dlaka poleti s glave. Poslednji se put potitraše tobom jer se ja nisam mogao popeti na zid, no sada smo na ravnu polju, gde ću
se razmahnuti mačem kako me volja.
— Ali ako oni vas začaraju i oslabe, kao što već jesu — reče Sancho — kakva vam korist, bili vi na otvorenu polju, ili ne bili?
— Ja te, Sancho, ipak molim — uzvrati don Quijote — nemoj klonuti, a već ćeš videti da ni ja klonuo nisam.
— Pa neću klonuti, ako Božja volja bude — odgovori Sancho.

     Svrnu oni ustranu s puta i uzmu opet pozorno motriti šta li su te svetlosti koje putuju, te za malo vremena opaze mnoge spodobe u dugim košuljama. Od njihove strahovite pojave zamre sasvim srce
Sanchu Panzi, i on zacvokoće zubima kao da ga trese groznica četvrtača. A zaboboće i zacvokoće još i jače kad su jasno razabrali šta je. Vide da je to dvadesetak ljudi u košuljama, svi na konjima, u
rukama im zapaljene zublje, za njima nosiljka, pokrivena crninom, a iza nje opet šest konjanika, u crnim mantijama koje sežu do nogu mazgama; po polaganom se hodu vidi da nisu konji. Jašu ti ljudi u košuljama i mrmljaju nešto tihim, žalostivim glasom. Takva neobična pojava, u to doba i još u takvoj pustoši, dovoljna je bila da ulije strah u srce Sanchu, pa zamalo i njegovu gospodaru. Don
Quijote se dakle zamislio, a Sanchovu junaštvu ni traga. Palo Sanchu srce u pete, ali nije i njegovu gospodaru, jer njemu u taj mah sine u pameti da je to jedna od onih pustolovina iz njegovih knjiga.
Ona nosiljka, zamisli on, nosila su na kojima leži ljuto ranjen ili mrtav vitez, a njemu je jedinom suđeno da ga osveti. Zato on, bez ijedne reči, pobode svoj ražanj u oklop, ukoči se u sedlu, te s
otmenim, junačkim držanjem stane nasred ceste, kojom oni ljudi u košuljama moraju proći, a kad vidi da su se približili, zavikne iza glasa:
— Stanite, vitezovi, ili ko mu drago da ste, pa kazujte ko ste, odakle dolazite, kamo putujete, koga na tim nosilima nosite, jer sva je prilika da ste vi počinili neku krivicu, ili su je učinili vama, te priliči i potrebno je da ja to znam, pa da vas kaznim za zlo koje ste učinili, ili da osvetim nepravdu koja vam je nanesena.
— Nama se hiti — odgovori jedan od onih u košuljama — a krčma je daleko, pa ne možemo stati da kazujemo što pitate.
       Obode on mazgu i krene dalje. Taj mu odgovor zameri don Quijote ljuto, te on zgrabi njegovu mazgu za žvale i reče:
— Stanite i budite uljudniji, a meni kazujte što sam vas zapitao; ako pak nećete, izlazite mi na megdan.
        Mazga je bila zazorljiva, pa kad ju je uhvatio za žvale, uplaši se ona, propne se i prebaci sa svojim gospodarom unatrag. Jedan momak pešak, kad vidi da se onaj u košulji strovalio, uzme ružiti
don Quijota, a don Quijote, već rasrđen, ne otrpi duže, nego upre svoj ražanj, nasrne na jednoga od onih u crnini i ljuto ga ranjena obori na zemlju. Onda se okrene drugima, pa da vidiš kako ih je
brzo zaokupio i rasterao, te bi rekao da su u taj čas porasla Rocinantu krila, tako je on žustar i hitar bio. Svi su ti u košuljama bili plašljivi i neoružani ljudi, te odmah ustuknu, okane se kavge i
razbegnu sa zapaljenim bakljama po polju, tako te beše kao da se za vesele pokladne noći naokolo zabavljajuči vide. A oni u crnini, zamotani i omotani svojim krilatim mantijama, ne mogoše ni
maknuti se, pa ih don Quijote po miloj volji sve izmlati i potisne ih sa zlosretnoga bojišta, a oni rado izmaknu, jer svi mišljahu da to i nije čovek nego đavo pakleni, koji je udario da im otme mrtvo telo
što ga nose na nosiljci.
      Sve to gleda Sancho, divi se smionosti svojega gospodara i govori u sebi: »Moj je gospodar zaista onako hrabar i junačan kako on i veli.«
     Kraj onoga tamo koga je prvoga zbacila mazga ležala je na zemlji zublja i još gorela. Uz njenu svetlost opazi don Quijote toga čoveka, priđe mu, upre mu šiljak svojega ražnja u lice i zaište neka
se preda, jer ako neće, ubiće ga. A povaljenik mu sa zemlje odgovori:
— Dosta sam se predao, kad se ne mogu ni maknuti, jer mi je prebijena noga. Molim vas, gospodaru, ako ste vi vitez hrišćanin, nemojte me ubiti, da ne učinite veliko zlodelo, jer ja sam licencijat i
primio sam prve redove.
— Koji vas je vrag dovukao onda ovamo — zapita don Quijote— kad ste vi crkveni čovek?
— Koji vrag, gospodaru? — odvrati povaljenik. — Nesreća moja!
— Još gora će vas nesreća snaći — reče don Quijote — ako mi ne udovoljite u svemu što sam vas maločas zapitao.
— Rado ću vam udovoljiti — odgovori licencijat; — znajte dakle, gospodaru, ja sam doduše otoič rekao da sam licencijat, ali nisam, nego bakalaureat, po imenu Alonso López; rodom sam iz
Alcobendasa, dolazim iz grada Baeze, s još jedanaest sveštenika, s onima što su pobegli s bakljama; putujemo u grad Segoviju i pratimo mrtvaca koji je na toj nosiljci. Vitez je taj umro u Baezi i tamo su ga pokopali, a sada mu mi, kako rekoh, prenosimo kosti, da budu sahranjene u Segoviji, odakle je rodom.
— A ko ga je usmrtio? — zapita don Quijote.
— Bog, kužnom groznicom koja ga je snašla — odgovori bakalaureat.
— Onda je mene Bog — reći će don Quijote — rešio muke da osvetim njegovu smrt da ga je slučajno tkogod drugi usmrtio. A kako ga je usmrtio Onaj koji jest, ne mogu no nego da oćutim i
ramenima slegati, jer to bih isto učinio da je i mene samoga usmrtio. Želim pak da biste vi, časni gospodine, znali: ja sam vitez iz Manche, po imenu don Quijote, a moja je dužnost i zvanje
obilaziti po svetu, te ispravljati nepravice i zatirati tegobe.
— Ne znam ja kakvo je to ispravljanje nepravica — odvrati bakalaureat — kad ste vi mene pravoga iskrivili i prelomili mi nogu, koja se neće ispraviti dokle god živim, a tegoba koju ste zatrli eto je
ta da ste navalili na mene tegobu koja će mi biti na potegu doveka. U zao sam se čas sreo s vama, koji idete za pustolovinama.
— Ne zbiva se sve na jedan način — odgovori don Quijote. — Nezgoda vam je bila, gospodine bakalaureate Alonso López, dolaziti obnoć, kako ste došli vi, odeveni u te crkvene košulje, sa
zapaljenim zubljama, mumljajući molitve, zaogrnuti crnim mantijama, tako da ste baš bili nalik na nešto hudo i s drugoga sveta. Nisam zato mogao nikako drukčije nego izvršiti dužnost i vas napasti, a ja bih vas bio napao sve da sam i posigurno znao da ste glavom vrazi pakleni, jer takvima sam ja vas smatrao i držao.
— Kad mi je već ovako dosudila sudbina — reče bakalaureat — molim vas, gospodine skitniče viteže, koji ste mi ljuto zasolili, pomozite mi da se izvučem ispod ove mazge, jer mi je jedna noga
zapala među stremen i sedlo.
— A ja tu pričam u nevreme! — klikne don Quijote. — Što se skanjujete i ne govorite kakva vam je nevolja?
       Zovne on odmah Sancha Panzu, neka dođe, ali taj se ne utrže da bi došao, jer se dao u posao da rastovari jednu mazgu i da joj skine živež što su ga ti čestiti ljudi u svem obilju sa sobom poneli.
Načini on od kabanice vreću, strpa u nju što god je mogao zgrabiti, natovari na svojega magarca, a onda otrči gospodaru koji ga zove, pomogne mu da gospodina bakalaureata izvuče ispod mazge koja ga je prignječila, popne ga na mazgu i da mu baklju. A don Quijote mu kaže neka stigne razišle drugove svoje i neka ih u njegovo ime zamoli da mu oproste što im je nažao učinio, jer nije bio moćan propustiti ono što je učinio. Rekne mu još i Sancho:
— Ako možda gospoda žele znati koji im je junak ovako zapaprio, recite im, gospodine, da je to čuveni don Quijote od Manche, drugim imenom zvan Vitez Tužnog Lika.
       Uputi se sada bakalaur. No zaboravio sam spomenuti da je pre odlaska rekao još don Quijotu:
— Znajte, gospodine, da ste izopćeni, jer ste silovito digli ruku na svetinju, iuxta illud, si quis suadente diabolo, i tako dalje.
— Ne znam ja latinski — odgovori don Quijote — ali dobro znam da nisam digao ruku, nego koplje! Osim toga, nisam ja kanio navaljivati na sveštenike i na crkvene svetinje, koje ja poštujem i
častim kao katolik i veran hrišćanin, koji jesam, nego na sablasti i nemani s drugoga sveta. Pa sve da i jest tako, znam ja dobro kako je Cid Ruy Díaz pred Svetim Ocem skrhao stolicu poslaniku onoga
kralja, te ga je Papa zato izopštio, a onoga se dana hrabri Rodrigo de Vivar, zvani Cid, iskazao kao jako čestit i junačan vitez.
       Kad je bakalaur to čuo, ode, kako je već rečeno, bez ijedne reči dalje, a don Quijote zapita Sancha što ga je navelo da ga krsti Vitezom Tužnog Lika, i nikada, nego baš sada.
— Reći ću vam — odgovori Sancho; — ja sam vas gledao časom uza svetlost baklje što ju je nosio onaj nesretnik, i zbilja vam je od nekoga vremena lice najlošije što sam ja ikada video; možda je
zato što ste se umorili u boju, ili što su vam izbijeni i kutnjaci i prednjaci.
— Nije zato — odvrati don Quijote — nego se valjda mudracu, komu je suđeno da napiše istoriju mojih junačkih dela, učinilo prikladnim da mi bude nadenut nadimak, kao što se nadevao svima skitnicima vitezovima prošlih vremena: jedan se vitez zvao od Plamenoga Mača, drugi od Jednoroga, onaj od Devicâ, onaj opet od Ptice Feniksa, drugi od Orlova, treći od Smrti, te se oni pod tim imenima i znacima znaju po svoj kugli zemaljskoj. Velim dakle: onaj ti je već spomenuti mudrac metnuo sada na jezik i upamet da me prozoveš Vitezom Tužnog Lika, kako sam se ja nakan od dana
današnjega unapred i zvati. A da bi mi to ime još bolje pristajalo, voljan sam, čim bude prilika, da mi se na štit naslika tužna spodoba.
— Nemojte tratiti vreme i novce — reći će Sancho — nego vi, gospodaru, samo pokazujte svoju spodobu i lice, pa neka vas gledaju. Onda će vas i sami, bez ikakve slike i štita, prozvati Vitezom Tužnog Lika. Verujte mi, istinu govorim, i kunem vam se, gospodaru (ali to ja velim samo od šale), da vam je glad i bezubost tako nakazila lice te vam i ne treba, kako već rekoh, ona žalostiva
slika.
     Nasmeje se don Quijote šali Sanchovoj, ali ipak odluči prozvati se tim imenom, pa će moći svoj štit islikati kako je zamislio.
      Htjede don Quijote još pogledati je li ono tijelo na nosiljci sam kostur, ili nije, no Sancho se usprotivi i reče:
— Gospodaru, ovu ste opasnu pustolovinu izvršili bolje nego ijednu koju sam ja vidio. No premda ste vi te ljude pobedili i razvitlali, mogli bi oni ipak promisliti kako ih je razbio jedan čovek, pa da se razjare i posrame te se vrnu, skupe, potraže nas i vrate nam svojski milo za drago. Evo, magarac je spreman, planina je blizu, glad nam je valjan, te što bismo drugo nego lepo strugnuti, jer, kako se veli, mrtvac ide u grob, a živo čeljade za kruhom.
       Potera on magarca i zamoli gospodara da krene za njim. A gospodaru se i samomu učini da Sancho pravo veli, te ga ne uzme više odvraćati, nego udari za njim. Projašu oni delak između dva
brežuljka i stignu u prostranu, sklonitu dolinu. Sancho rastovari magarca, oni se izvale na zelenu travu, i tako, uza začin svoje valjane gladi, doručkuju, poručaju, použinaju, povečeraju, sve u isti
mah, i počaste svoje želuce mnogim dobrim zalogajima što ih na mazgi behu ponela pokojnikova gospoda sveštenici, koji su svagda dobro opskrbljeni. Ali sada naiđe druga nezgoda, po Sanchovu sudu gora od sviju drugih: niti imaju vina, da piju, niti vode, da okvase usta. Mori ih žeđ, te Sancho, gledajući kako je zelenom sitnom travom pokrivena livada na kojoj se nalaze, reče ono što će se u idućoj glavi pripòvediti.

prevod

Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 
                             

• Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava  
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava 

Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 14,15,16 glava )

Četrnaesta glava

u kojoj je očajnička pesma pokojnoga pastira i druge neočekivane zgode.


GRISÓSTOMOVA PESMA

Kad, okrutnice, već želiš, da se zna
Po svetu u svih jezika i ljudi
Žestina tvoje krute nemiline,
Od pakla ću ja zamoliti, nek mi dâ
Glas bolan, nek se iz žalosnih grudi,
Drukčiji od mog, sve do neba vine,
Nek svud kazuje — da me želja mine —
I golem jad moj, i huda ti dela;
U strahovitu nek besu se ori,
Nek kopa meni, da me ljuće mori,
I ovo srce iz jadnoga tela.
Čuj, slušaj pomno, ali blagih zvuka
Ti nećeš čuti; to je divlja huka,
Što sa dna duše ogorčene moje
Uskriljuje se: ta mahnita buka —
Za tebe muka, meni radost poje.
Rik lavlji strašan; urlik besnog vuka;
Grozovit sikut ljuskavice guje;
Užasna ruka strahotne nemani;
Vrana kad kreči; graktanja zloguka;
Gromovit tutanj besne još oluje,
Što razuzdana po moru se bâni,
Ruk, kada rukne bik već savladani;
Grlice grgut, što sama samuje;
Sova ko vrabac, kad tužna žaluje,
Ćuk kom zavide sve po redu ptice;
Paklenih četa crne tužbalice —
Nek svi iz duše bolne navru moje,
U jedincat glas sad neka se spoje,
Neka s ćutima smešaju se svima,
Jer pričati kanim jad i čemer ljuti,
Te će se čuti s novim glasovima.

Nit oca Taja obale peščane,
Nit uljike uz Betis proslavljeni
Odjeknut neće žalostivom jekom:
Nek jad moj ljuti ori niz te strane,
U dubok ponor, na visokoj steni;
Nek mrtav jezik zbori živim rekom,
U dolji mračnoj, na žalu dalekom,
Gđeno ne viđaš ni čovečije lice,
Kud sunce ne zna nikada da sine,
Il usred divlje zverovske množine,
Sred hranjenika libijske ravnice.
Nek po samoći i pustoši sada
Glas mojeg muklog, mutnog ori jada,
Krutoću nek ti svuda razglasuje:
U naknadu sad za žiće mi kratko,
O jadu svako glase neka čuje.
A prezir mori, strpljivost se ruši,
Čim sumnja grane, kriva ili prava;
Od ljubomora pusti svet gine;
Dug rastanak je zator ljudskoj duši;
Od tebe neće straha zaborava
Odvratit nada sretnije sudbine;
Al ja, oh čudne sudbe nečuvene!
Ja ljubomoran, prezren, rastavljeni
I siguran u sumnji, smrtnoj meni,
U zaboravu što sažiže mene,
U jadu teškom živim: nikada mi
Ni tračak nade ne blista u tami;
Nadu ne žudim, već u svom očaju
Prisežem: ja ću bez nade vekovati,
Uvek tugovati, dok dani mi traju.
Zar jednim mahom duša da mi ćuti
I nadu i strah, kada svojoj stravi
Znam uzroke još kako pouzdane?
Da stisnem oči, ljubomor mi kruti
Iščeznut neće, već svuda se javi
Iz hiljadu rana duše raskidane.
Zar da se vrata neveri u mene
Ne otvaraju širom kad se javlja
Otkriven prezir, a sumnja što mori,
Oh gorke mene! istinom se stvori,
A istina se u laž preopravlja?
Oj ljubomore, zemlje Amorove
Car-gospodaru, u ruke mi ove
Mač dodaj bridak! Prezir što me davi,
Uže nek mi dâ! Al jao! ne tišti —
Sav jad se ništi, ona čim se javi.
Na koncu ja mrem, nada mi se gubi
Da ima smrti ili žića u sreći.
Nek zato navek moja sanja traje.
Ja krstim umnim onog koji ljubi,
I velim: duša koja se uteći
Ljubavi znade, vrh sveg slobodna je.
Još velim svojoj dušmanici da je
Lepa dušom i telom krasna;
Sâm samcat kriv sam njenoj nemilini,
A za sve jade i zlo što mi čini,
U ljubavi je i prava i vlasna.
Tim mišljenjem i užetom debelim
Vreme tužno ja ubrzati želim
U kojem ginem od krutosti tvoje.
Bez palme, venca, nek vetar što kosi,
Sa sobom nosi dušu, telo moje.

Ti, koja meni nepravdom tolikom
Tu pravdaš eto volju belodanu,
Da ne hajem za život omraženi,
Sad razaberi evo jasnom slikom
U mojem srcu preduboku ranu:
Krutoća tvoja na radost je meni,
Premišljat nemoj, ni časkom ne treni,
Rad moje smrti ni časkom ne muti
Nebesa vedra, krasne oči tvoje.
Ne želim da su žrtvom duše moje,
Da tvoja duša pokoru oćuti.
Nad tužnim mojim baš pokaži grobom
Smrt moja da je svečan dan pred tobom.
Al ludost mi je što ovako zborim,
Kad tebi i jest slava što je pojem
Te žiću svojem konac što skorim.
Odmah ovamo, jer vreme će biti,
U veljoj žeđi Tantal neka dođe,
Nek Sizif na put s kamenom se dade,
Neka s jastrebom Titije pohiti,
Iksion neka s kolom svojim pođe,
i Danajkinje mukotrpne mlade —
Svi oni redom neka smrtne jade
Na mene stresu, pa ako se sme
Za očaj nikom tugom tugovati,
Nek pevaju, kad pokrov mi se krati,
pesme barem nujne, bolne, tije.
Nek Cerber, pakla vratar sa tri ždrela,
I s njime četa ta nemanska cela
U kontrapunktu započnu tužan poj:
Ne treba opelo drugo da prati
Onog ko strati s ljubavi život svoj.

I nemoj, pesmo, očajna da tužiš,
Kada se sa mnom jadnim ti razdružiš,
Jer otkud si nikla, znaj da se tobom
I tvojim jadom krepi njena sreća
Te biva veća: ne tuži nad grobom.[96]

       Svide se Grisóstomova pesma svima koji su je čuli, premda čitač reče da mu se čini kao da se ne slaže s onim što se govori i što je on čuo o čestitosti i dobroti Marcelinoj, jer u pesmi jadikuje
Grisóstomo o ljubomornosti, o sumnjama i o rastanku, a sve je to na štetu dobromu i valjanom glasu Marcelinu.
      Na to mu odgovori Ambrosio, jer on je dobro znao najtajnije misli svoga prijatelja:
— Da se, gospodine, okanite ove sumnje, znajte: kad je onaj zlosretnik spevao pesmu, bio je daleko od Marcele, a udaljio se po svojoj volji, da vidi hoće li ga se rastanak dojmiti kao obično. A kako zaljubljeniku u daljini nema ničega što ga ne bi mučilo, i nema sumnje koja ga ne bi obuzimala, tako je i Grisóstoma mučila umišljena ljubomora i sumnja, kojih se bojao kao da su istinite.
Istina je prava što se kazuje o čestitosti Marcele; jedino što je ona kruta i ponosita, i vrlo gorda, ali inače joj ni sama zavist ne zna i ne može naći zamerke.
— Istina je — prisnaži Vivaldo.
      Htede on pročitati i drugi papir što je oteo ognju, ali ga spreči divna prikaza (jer takvom se učinila) koja im iznenada iskrsnu pred očima. Navrh stene pod kojom se kopao grob ukazala se pastirica Marcela, takva krasna da je i nadmašila glas o svojoj krasoti. Oni što je još ne behu videli zagledaju se u nju s divljenjem i ćuteći, a oni što su je već navikli gledati zastanu zaneseni kao i drugi koji je još  nisu videli.
      Čim je opazi Ambrosio, progovori silno razjađen:
— Dolaziš li ovamo, ljuti zmaju ovih planina, da možda vidiš neće li, kad ti budeš tu, opet zakrvariti rane ovoga bednika,koga je tvoja okrutnost rastavila sa životom, ili dolaziš da se razmećeš okrutnim delima zle ćudi svoje, ili da sa toga visa, kao drugi nesmiljeni Neron, gledaš požar zapaljenoga Rima, ili da bahato gaziš nogama ovo nesretno mrtvo telo, kao što je učinila nezahvalna kći oca svojega Tarkvinija? Kazuj brže zašto si došla, ili što bi, jer kako ja znam da su Grisóstomove misli za života
svagda bile pokorne tebi, nastojaću, premda je on mrtav, da te poslušaju svi oni koji su se zvali njegovim prijateljima.
— Ne dolazim ja, Ambrosio, ni za što od onoga što si ti rekao— odgovori Marcela — nego da obranim sebe i objasnim kako su nerazumni oni koji mene krive za nevolju i smrt Grisóstomovu. Zato ja sve vas koji ste ovde molim da me poslušate. Neće trebati ni mnogo vremena ni mnogih reči da razborite ljude uverim o istini. Bog me stvorio, kako vi velite, lepu, i to tako da vas moja lepota
sili na ljubav, te vi ne možete ni kud ni kamo. A za ljubav koju vi meni iskazujete, želite vi, i još iziskujete, da ja vas moram ljubiti. Ja po svojoj prirodnoj pameti, koju mi je Bog dao, znam da ono što je lepo ljudi vole; ali dokučiti ja ne mogu da onaj koji je ljubljen mora zbog toga ljubiti onoga koji ga ljubi zbog lepote. Moglo bi se još dogoditi da onaj zaljubljenik koji ljubi lepotu bude ružan, a
kako je rugoba nemila, ne bi nikako zgodno bilo reći: »Želim te jer si lepa, a ti mene moraš ljubiti iako sam ružan.« No sve ako su jednake lepote, još ne moraju zato biti jednakih želja. Jer ne zaljubljuju se u svaku lepotu: gdekoja lepota veseli oči, ali ne predobiva ljubav!
      Kad bi svaka krasota silila na ljubav i predobivala ju, nastala bi tolika zbrka i mešavina ljubavi da ne bismo znali ni što ćemo ni kako ćemo. Jer ako ima bezbroj lepih bića, mora biti i bezbroj željâ. A kako sam ja čula, istinska se ljubav ne deli, i mora biti od svoje volje, a ne nasilu. Kad je tako, a ja verujem da i jest tako, zašto krivite mene i velite da me ljubite? Ako nije, recite mi: da me Bog nije stvorio lepom, nego ružnom, bi li pravo bilo da se ja tužim na vas što me ne ljubite? Štaviše, trebali biste vi promisliti da nisam ja izabrala lepotu koju imam, nego mi ju je takvu kakva jest dao Bog po milosti svojoj, a ja je nisam iskala ni birala. Zato isto onako kao što zmiju ljuticu ne treba kriviti za otrov koji je u njoj, premda ona tim otrovom mori, jer joj je priroda dala taj otrov, tako ni mene ne treba koriti što sam lepa.
      Lepota je u čestite žene kao sklonjen oganj, ili kao oštar mač: niti oganj žeže, niti mač seče onoga ko mu se ne približi. Poštenje i vrline uresi su duši, bez kojih se telo, sve ako je lepo, ne može lepim smatrati. Ako je dakle ženska čast jedna od onih vrlina koje telo i dušu kite i krase najviše, zašto da tu čast izgubi ona koja je ljubljena zbog lepote, i da se oda volji čoveka koji želi samo sebi da ugodi, te svom silom i veštinom nastoji tu joj čast oteti? Ja sam se slobodna rodila, pa sam se zato da mognem slobodno da živim privolela samoći dalekih krajeva. Drveće po ovim brdima moja je družba, bistra voda u potocima moje je ogledalo, s drvećem i s vodom delim ja svoje misli i lepotu. Ja sam sklonjen oganj i dalek mač. One koje sam zaluđivala licem opamećivala sam rečima, pa ako se želje hrane nadama, ja nisam nikakvu nadu poticala ni u Grisóstomu, ni u drugom ikome, a njega je, može se reći, ubila tvrdokornost njegova, a ne moja okrutnost.
      A što me prekoravaju da su njegove misli bile časne i da sam im se zato trebala privoleti, ja uzvraćam da je on meni i na ovome istom mestu gde mu se sada kopa grob otkrio svoju časnu nakanu, a ja sam mu odgovorila da je meni nakana živeti sama doveka, i jedina će zemlja uživati plodove moje samoće i baštinu moje lepote. Ako je dakle on, ovako odbijen, ustrajan bio onde gde mu nema nade i tvrdoglavo plovio protiv vetra, je li ikakvo čudo što se utopio u moru lude strasti svoje? Da sam ga zavaravala, bila bih lažljivica; da sam mu ugodila, učinila bih bila protiv najbolje svoje nakane i odluke. Dodijavao mi kada sam ga odbila, očajavao iako ga nisam mrzila; rasudite sada, je li pravo da za njegovu nevolju budem krivljena ja! Neka jadikuje onaj koji bude prevaren; neka očajava koga izneveri obećanje i nada; neka se uzda u mene koga ja zovnem; neka se ponosi kome se ja odam, ali neka me ne krsti okrutnom ni ubilicom onaj komu ja ne obećavam, koga ja ne mamim, ne zovem i ne predajem mu se. Bog mi do danas nije još dosudio da ljubim, a da se ja sama nakanim, nisam voljna.
       Ovo javno očitovanje neka bude na korist svakome od onih koji me saleću, te neka se zna odsad, ako ko bude umro zbog mene, da nije umro od ljubomornosti ni od nesreće, jer ko nikoga ne ljubi, ne može nikoga ni na ljubomornost navesti, a objašnjenje se ne sme smatrati preziranjem. Ko mene krsti krutom i zmajem, neka se mene štetne i zle okani; ko me krsti nezahvalnom, neka mi se ne dodvorava; ko mi veli da ga od ponosa ne poznajem, neka ni on ne zna mene; ko me zove okrutnom, neka ne ide za mnom; jer ova kruta, ovaj zmaj, nezahvalnica, okrutnica, ova ponosna koja nikoga ne poznaje, neće ih ni tražiti, ni služiti, ni znati, ni slediti nikako.
      Ako je Grisóstoma ubila nesuzdržljivost i smiona želja, zašto da bude krivljen moj čestiti postupak i opreznost? Ako se ja družim s drvećem i čuvam svoju čast, otkuda je kani upropastiti on, koji želi da ju ja među svetom uščuvam? Ja imam, znate i sami, svoje bogaštine, i ne gramzim za tuđom; ja sam slobodna i nisam se voljna pokoriti; niti koga ljubim, niti mrzim; niti ovoga varakam, niti onoga zaokupljam; niti se s ovim šalim, niti se s onim nestašim. Nedužni razgovori s devojkama po ovim selima i briga o mojim kozama zabava je meni. Moje su želje omeđene ovim brdima, pa kad izlaze odatle, promatraju one krasotu nebesku, jer tim putem stupa duša prvomu svojem prebivalištu.

     Tako reče, te i ne čekajući da joj išta odgovore, okrenu im leđa i nestade u najgušćoj guštari obližnjega brda, a svi koji tome pribivahu ostadoše u čudu i od bistrine i od lepote njene. Nekoji od
njih, koje je ljuta strela krasnih očiju njenih ranila, htedoše za njom, ne mareći za jasnu opomenu. Kad to vide don Quijote, učini mu se da je sada prilika viteškom delu da pritekne upomoć devicama u nevolji, pa on prihvati mač svoj za balčak, te sve upozori oštrim glasom:
    — Ni živa duša, od kojega god staleža i stanja da je, neka se ne usudi krenuti za krasnom Marcelom, jer će svakoga stići kazna ljute nemilosti moje! Ona je jasnim i dovoljnim razlozima dokazala da je
malo kriva ili nikako i nije kriva smrti Grisóstomovoj, te kako i ne sanja da bi udovoljila željama ikojega od zaljubljenikâ. Zato je pravo da je niko ne sledi i ne progoni, nego da bude štovana i
cenjena od sviju dobrih ljudi na svetu, jer ona pokazuje da je jedina na svetu koja po ovakvu čestitom načelu živi.
       Ili zbog tih pretnji don Quijotovih, ili zato što im Ambrosio reče da im valja završiti što duguju dobromu prijatelju, nijedan se pastir ne maknu i ne ode odande dokle god nije grob bio iskopan i
papiri Grisóstomovi spaljeni, te telo njegovo položeno u grob, uz mnoge suze sviju uokolo. Poklope grob golemim kamenom, dok ne bude isklesana ploča koju Ambrosio, kako veli, kani naručiti, a na
nju će napisati ovakav grobni spomen:

U toj hladnoj sniva raci
Zaljubljenik snom mrtvaca,
Beše pastir kod ovaca,
Zla ga ljubav amo baci.
Smrt nemilu zada ovu
Krasotica nesmiljena,
Da još bude proširena
Vlast nasilju Amorovu.

     Onda oni saspu na grob mnogo cveće i granje, pa svi izjave sućut pokojnikovu prijatelju Ambrosiju i rastanu se s njim. Isto tako učine Vivaldo i njegov drug, a don Quijote oprosti se sa svojim ugosnicima i s putnicima. Putnici ga pozovu da pođe s njima u Sevilju, jer taj je grad jako pogodan ako tražiš pustolovine: onde ih u svakoj ulici i za svakim uglom ima više nego igde. Zahvali imdon Quijote na obavesti i na volji što mu kane ugoditi, ali im uzvrati da zasad ne namerava i ne može u Sevilju dokle god ne pročisti ove planine od razbojnikâ i lupežâ, jer se govori da oni ovuda vrve.  Kad mu putnici razaberu tu dobru odluku, ne htedoše više navaljivati, nego se još jednom oproste pa se rastanu s njim i nastave svoj put, na kojem im beše napretek razgovora, i o istoriji Marcelinoj i Grisóstomovoj, i o don Quijotovim ludostima. A on odluči potražiti pastiricu, te joj se ponuditi da joj posluži čime god može. No nije se dogodilo kako je on mislio, kao što se dalje priča u ovoj istinskoj pripovesti, kojoj se ovde završava drugi deo.

Petnaesta glava


u kojoj se priča nemila zgoda kako se don Quijote sukobio s nekim bezdušnim konjarima.


     Pripoveda učeni Cide Hamete Benengeli da je don Quijote, kad se rastao sa svojim ugosnicima i sa svima koji su bili na Grisóstomovoj sahrani, krenuo s perjanikom u onu istu guštaru kamo je video da se uputila pastirica Marcela. Tom su guštarom prolazili više od dva sata i tražili na sve strane, ali nisu mogli Marcele naći, nego onda stignu na travnu livadu kraj koje teče miran, hladan potok, pa ih to privuče da onde provedu podnevnu žegu, koja će baš pripeći. Sjašu don Quijote i Sancho, puste magarca i Rocinanta neka po volji pasu, a oni se prihvate bisaga, pa u slast, u dobru miru i prijateljstvu, pojedu gospodar i sluga što u njima nađoše.
     Nije se pobrinuo Sancho da Rocinanta sputa, jer predobro zna da je miran i nimalo uspaljiv, te ga sve kobile s pašnjakâ u Córdobi ne bi mogle navratiti na nevaljalštinu. No slučaj i vrag (jer ni on ne spava svagda) navratio u tu dolinu neke konjare, koji pasu stado galjeških malína, a njima je navada otpočivati u podne s konjima gdegod gdje ima paše i vode; to pak mesto gde se zatekao don Quijote beše kao stvoreno za konjare. Sluči se onda te Rocinante nameri pozabaviti se s gospođama kobilama: čim ih je nanjušio, okani se svagdanjega svojega koraka i navike, pa i ne pitajući gospodara, krene i dokaska onamo da se izdovolji s njima.  Ali kobilama je, čini se, više bilo do paše nego do koječega, te ga one dočekaju i zubima i potkovanim kopitima, i još tako da mu je puknuo kolan i on ostao rasedlan, gol. No najgore ga zlo pogodi kad su konjari opazili kakvo on nasilje čini njihovim kobilama, pa pritrčali s ćulama i tako ga izmlatili da su ga izubijana na tlo svalili.
    U taj mah stignu, sasvim zasopljeni, don Quijote i Sancho, koji su videli kako je Rocinante izgruhan, te će don Quijote Sanchu:
— Koliko ja vidim, prijatelju Sancho, ovo nisu vitezovi, nego fukara i kukavan ološ. Velim ti ovo zato što mi bogme smeš pomoći da dolično osvetim sramotu koja je pred našim očima nanesena Rocinantu.
— Kakvom vražjom osvetom da se osvetimo — odvrati Sancho — kad njih ima više od dvadeset, a nas smo samo dvojica, pa možda i nismo, nego samo poldrug.
— Ja vredim za stotinu — odgovori don Quijote.
    Ne reče ni reči više, nego pograbi mač i navali na konjare. Isto tako učini i Sancho, podjaren i pokrenut gospodarovim primerom. I odmah don Quijote opatrnu jednoga takvim udarcem da mu je rasekao kožuh i priličan komad ramena.
      Kad konjari vide da ih ta dva sama čoveka tako mlate, a njih je toliko, pritrče sa svojim ćulama, okruže njih dvojicu i stanu ih gruhati sa silnom žestinom i besom. Sancha odalame dvaput i svale
ga na zemlju, a isto tako bude i don Quijotu, te mu nije pomogla ni veština ni srčanost. Sreća ga nanese da je pao do nogu Rocinantu, koji još nije bio ustao. Tolik bijaše bes s kojim su mlavile ćule u
tim surovim srditim rukama. Kad onda konjari vide koliko su čudo počinili, svitlaju brže stado i krenu opet dalje, a naša dva pustolova ostadoše jadna lika i još jadnije volje.
      Prvi se prenu Sancho Panza. Opazio on da je ukraj gospodara, te progovori slabim i nevoljnim glasom:
— Gospodaru don Quijote! Ah, gospodaru don Quijote!
— Što bi, brate Sancho? — zapita don Quijote isto onakvim zbabanim i bolnim glasom kao i Sancho.
— Ja bih, ako bi moglo biti — odgovori Sancho Panza — da mi date dva-tri gutljaja onoga napitka Paravragova, ako vam je tu pri ruci. Možda će koristiti izlomljenim kostima, kao što koristi ranama.
— Kamo sreće naše da ga ja nesretnik imam sa sobom! — zakuka don Quijote. — Ali ja ti se, Sancho, kunem verom skitnika viteza da neće proći ni dva dana, samo ako sudbina ne dosudi
drukčije, i ja ću ga imati u rukama, tako mi ruke ne usahnule.
— Za koliko dana mislite vi, gospodaru, da ćemo moći micati noge? — zapita Sancho Panza.
— Što se mene tiče — odvrati izmlaćeni vitez don Quijote — ne bih znao uglaviti rok. No ja sam skrivio sve, jer sam se latio mača protiv ljudi koji nisu oviteženi vitezovi kao što sam ja, pa zbog toga
što sam prekršio viteške zakone dopustio je bog bitaka da ovako budem kažnjen. Zato, Sancho Panza, treba da zapamtiš što ću ti reći sada, jer to je za veliko dobro nama obadvojici: kad opaziš da nas
onakav ološ sramoti, ne čekaj da se ja mača mašim i udarim na njih, jer ja to neću nipošto učiniti, nego se ti lati svojega mača i kazni ih po miloj volji. Ako njima na pomoć dolete vitezovi, ja ću znati tebe odbraniti i na njih navaliti svom snagom, jer ti si već dosad razabrao po hiljadama  znakova i dokaza kolika je jakost ove moje junačke ruke.

        Tako se ponio jadni vitez zato što je svladao hrabroga Viskajca. No savet se gospodarov ne svide Sanchu Panzi, te on morade odgovoriti:
— Gospodaru, ja sam čovek miroljubiv, blag, tih i znam otrpeti svaku uvredu, jer imam ženu i decu, koju moram izdržavati i hraniti. Zato, milostivi gospodaru, da i vi znate, jer zapovedati vam ne mogu: nipošto se ja ne laćam mača, ni na prostaka ni na viteza, pa ja evo pred Božjim licem praštam odsad svaku krivicu koju mi je iko učinio, ili će učiniti, ili koju mi je ko mogao učiniti, ili bi mogao sada učiniti, ili će učiniti, bila to visoka ili niska ličnost, bogataš ili siromah, plemić ili običan čovek, a ne odbijam nikoji stalež ni stanje.
        Kad je to saslušao gospodar njegov, odgovori mu:
— Samo da mi je više daha, te da mogu malko lakše govoriti, i da mi ikoliko jenja bol u ovome rebru, ja bih tebi, Sancho, dokazao koliko se ti varaš. Čuješ, grešniče: ako nam sreća, koja nam dosad
svagda bijaše protivna, zapuhne povoljnim vetrom i nadme jedra naših želja, da sigurno i bez ikakve smetnje stignemo u luku na kojem od onih otoka što sam ti obećao, pa ako taj otok osvojim i
tebe učinim gospodarom nad njim, što ćeš ti onda? Ta ti ćeš mene sprečiti, i zalud mi muka, jer niti jesi vitez niti hoćeš da budeš, niti si junak i voljan svetiti se za uvrede i braniti svoju vlast. Jer treba da znaš, u kraljevinama i pokrajinama koje su istom osvojene žitelji nisu nikada osobito mirne ćudi, niti su toliko uz novoga gospodara da ne bi bilo straha neće li oni pokrenuti prevrat, da izmene prilike
i opet, kako se veli, okušati sreću. Novi gospodar mora dakle imati pameti da zna vladati, i srčanosti da napada i da se brani u svakoj zgodi.
— U ovome što nam se danas dogodilo — reći će Sancho — voleo bih imati onu pamet i onu srčanost koju vi spominjete; ali vam se kunem verom čoveka siromaha da više ginem za melemom nego za razgovorom. Pogledajte, gospodaru, hoćete li vi moći na noge, pa da pomognemo Rocinantu, premda ne zaslužuje, jer on i jest glavni krivac ovomu mlaćenju. Nikada se ne bih tomu nadao od Rocinanta, jer sam njega smatrao za takvo čisto i miroljubivo stvorenje kakvo sam i sâm. Ta pravo vele da mnogo vreme mora proteći dok upoznaš svet, i da ništa u tom životu nije pouzdano. Ko bi i rekao da će nakon onih silnih bubotaka kojima ste vi počastili onoga nesretnoga viteza, udariti odmah ovoliki pljusak batina i nama se na leđa oboriti?
— Tvoja su leđa, Sancho — priklopi don Quijote — još i stvorena za ovakvu oluju, ali moja su odrasla u belom, finom holandskom platnu, pa je jasno da će ljuće osetiti bol u onakvoj nezgodi. I kad ja ne bih mislio... što velim: mislio! kad ja ne bih sasvim pouzdano znao da uz junački posao svagda idu neugodnosti i nevolje, voleo bih odmah da umrem od puke ljutine.
      Na to mu odgovori perjanik:
— Gospodaru, ako je od viteškoga posla ovakva berba, molim vas da mi kažete dolaze li te nezgode često ili samo u nekim rokovima, jer meni se čini da mi nakon ove dve berbe ne bismo bili spremni još i za treću, ako nam Bog, po svojem beskrajnom milosrđu, ne pritekne upomoć.
— Znaj, prijatelju Sancho — odvrati don Quijote — da je život skitnikâ vitezova izvrgnut hiljadama opasnosti i nesreća, ali je zato, ni manje ni više, nego baš u njihovoj vlasti da se zakralje i zacare,
kao što su mnogi i različiti vitezovi pokazali, a ja im svima istorija dobro znam. Da mogu od bolova, ja bih ti odmah pričao o nekojima koji su se jedino po hrabrosti svoje ruke popeli do onih visokih
dostojanstava koja sam spomenuo, a i oni su sami zapadali i pre i kasnije u svakakve nezgode i nevolje. Junački je Amadis od Galije pao pod vlast krvnoga neprijatelja svojega, čarobnjaka Arcalausa, te se pouzdano priča da ga je ovaj, kad ga je zasužnjio, privezao uza stub u dvorištu pa mu odudarao više od dvesta udaraca konjskim vođicama. Jedan neznani pisac, no kojemu se može verovati, priča kako je zarobljen Vitez od Feba: u nekom mu se zamku pod nogama otklopila vrata, pa kad je propao u dubok ponor pod zemljom, svezali mu noge i ruke te mu uštrcali takozvani klistir od vode snežanice i peska, a to mu je jako jurnulo u glavu, i da mu u silnoj nevolji ovoj nije priskočio upomoć neki veliki mudrac, prijatelj njegov, ljuto bi nastradao jadni vitez. S tolikim valjanim ljudima
mogu dakle i ja biti, jer oni su bili gore obruživani nego što sada obružuju nas. Želim, Sancho, da znaš: rane zadane oruđem koje se slučajno nađe u rukama, ne kaljaju; tako stoji u zakoniku
dvobojskom i piše izrekom: ako cipelar udari koga kalupom koji mu je u ruci, premda je taj kalup uistinu od drveta, ipak se neće reći da je nadrvario onaj koji je udaren. Velim ti ovo zato da ne bi mislio kao da smo mi osramoćeni time što smo u tučnjavi izmlaćeni, jer oružje kojim su nas ti ljudi napali i izmlavili bile su samo ćule, a niko od njih, koliko se ja sećam, nije imao mača, sablje ni bodeža.
— Nisam imao kada — odvrati Sancho — ni da pogledam čestito, jer tek što sam se latio kusture, a oni mene već stali krstiti svojim toljagama i odmah me ovamo svalili. Ne tarem ja sada glavu i ne premišljam jesu li one batine bile bruka ih nisu, nego mene peče bol od bubotaka, jer njih ja ne mogu zbrisati ni s pameti ni s leđa.
— Bilo što bilo, znaj, brate Panza — odvrati don Quijote — da nema spomena kojega ne bi vreme izbrisalo, ni bolova koje ne bi smrt dokrajčila.
— A zar i može biti gore nesreće od one — priklopi Panza — koja pričekuje da je vreme dokrajči i smrt zbriše? Ako je ova naša nevolja od onih koje se leče sa dva-tri melema, ni pô jada; no meni
se sve nekako čini da će našu nevolju slabo okrpiti svi melemi iz bolnice.
— Kani se ti toga i trgni se iz nemoći — reče mu don Quijote — a i ja ću, pa da pogledamo kako je Rocinantu, jer meni se čini da on jadnik nije baš najmanji deo izvukao u ovoj nevolji.
— Nije ni čudo — odvrati Sancho — kad je i on skitnik vitez. Samo se ja čudim kako je moj magarac ostao čitav i niko ga ni opuknuo nije, a nama su sve pucala rebra.
— U svakoj nezgodi sreća otvara vratašca, da mogneš doskočiti — napomene don Quijote. — Velim zato što će mi ovo živinče moći sada odmeniti Rocinanta i odneti me odavle u koji zamak, da onde lečim rane. Takvo mi jahanje i neće biti na bruku, jer ja se sećam, čitao sam da je onaj stari dobrijan Silen, odgojitelj i učitelj veselog boga smeha, kad je ulazio u grad od sto vrata, jahao sasvim blažen na prekrasnu magarcu.
— Bit će istina da je on jahao onako kako vi, gospodaru, velite — uzvrati Sancho — ali velika je razlika jahati ili prevaliti se preko magarca kao vreća gnoja.
Na to mu odgovori don Quijote:
— Rane zadobivene u boju nè mânjê čast, nego je većaju. Zato ti meni, prijatelju Panza, ne odvraćaj ništa više, nego, kako ti već rekoh, ustani koliko možeš i digni me po miloj volji svojoj na magarca, pa da krenemo odavde dok nije zapala noć te nas u ovoj pustoši zatekla.
— Ta čuo sam, gospodaru, kako ste kazivali — reći će Sancho — da mnogi skitnici vitezovi najviše noći u godini prespavaju u pustoši i na osami, i to im je veliko zadovoljstvo.
— To je onda — odvrati don Quijote — kad oni ne mogu dalje, ili kad su zaljubljeni. Istina je, bilo je vitezova koji su znali na steni, na žegi, u hladu, u nepogodi stajati po nekoliko godina, a njihova odabranica nije o tom ni sanjala. Jedan je od njih bio Amadis, koji se prozvao Beltenebros, te je na Sirotoj steni proživeo, ne znam već ni sam posve sigurno i točno, ili osam godina ili osam meseci; nisam pravo zapamtio, samo znam da je on onde okajavao nešto što je nažao učinio gospođi Oriani. Ali manimo se toga, Sancho, pa ded se požuri dok nije i magarca snašla kakva nezgoda, kao što je zadesila Rocinanta.
— Dobesa, samo bi nam još to trebalo! — uplaši se Sancho.
Zajaukne trideset puta, uzdahne šezdeset puta, opsuje i prokune sto i dvadeset puta onoga koji ga je ovamo dovukao, pa ustane, ali se nije mogao uspraviti, nego se zgrbio nasred puta kao turska
sablja. Uza svu muku osedla on magarca, koji je danas, na ovakvoj velikoj slobodi, bio malko odlunjao. Digne onda Rocinanta, a da je taj imao jezik, kojim bi se potužio, jamačno ne bi zaostao ni za Sanchom ni za gospodarom. Naposletku Sancho natovari don Quijota na magarca, za ovoga pripne Rocinanta, povede magarca na povodu i krene otprilike onamo gde misli da je cesta. A sudbina, koja sve s dobra na bolje  navraća, nameri njega, pre nego što je i milju prevalio, na cestu, i na cesti on ugleda krčmu, koju njemu za jad, a sebi na radost, uze don Quijote smatrati za zamak. Tvrdi Sancho te tvrdi da je krčma, a gospodar njegov da nije, nego dvor, zamak. Prepirka se otegne i oni stignu onamo dok još prepirku završili nisu, pa tako Sancho, ne istražujući dalje, uđe s celom svojom povorkom.


Šesnaesta glava

Šta se bi tromu vitezu dogodilo u krčmi koju je on smatrao dvorom.

       Kad krčmar ugleda don Quijota prevaljena preko magarca, zapita Sancha kakva mu je nevolja. Sancho odgovori da nije ništa, nego je samo pao sa stene i malko izgruhao rebra. Krčmar je imao
ženu drukčije ćudi nego što su obično žene u onom zanatu. Bila je od prirode blaga i žalila bližnjega u nesreći. Dolete ona odmah da vida don Quijota, te naredi svojoj kćeri, jako lepoj devojci, neka
joj pomogne njegovati gosta.
     U toj je krčmi služila sluškinja iz Asturije, široka lica, plosnate glave, zatubasta nosa, s jednim okom škiljavim, a i s drugim slabo zdravim. No zato joj telo beše lepo, te je naknađivalo druge
mane: od glave do pete nije merila ni sedam pedalja, a ramena joj telu nešto preteška, te su je silila da u zemlju gleda više nego što mari. Ta lepojka sluškinja pomogne dakle devojci, i njih dve prostru don Quijotu prilično lošu postelju na tavanu, kamo se nekoć, vidi se jasno, spremala mnogo godina slama. Onde se nastanio i neki mazgar, a postelja mu bila malo podalje od postelje našega don Quijota. Bili to sami pokrovci i sedleni jastuci s njegovih mazga, ali je opet bolji ležaj bio nego u don Quijota, koji je imao samo četiri hrapave daske na dva nejednaka podvalka, strunjaču, tanku kao ponjava, punu gvala, pa da se kroz derotine ne promalja vuna, mislio bi po tvrdoći, kad pipneš, da je šljunak, i imao naposletku dve prevlake, kao da su od one kože sa štita, i pokrivač kojemu bi mogao konce prebrojiti i nijedan ne bi promašio.
       Na tu vrašku postelju legne don Quijote, a krčmarica ga i njena kći odmah izlepe melemima od glave do pete, pri čemu im je svetlila Maritornes, kako se ona Asturkinja zvala. Krčmarica, kako
mu je lepila meleme, opazi na don Quijotu masnice, pa reče kako joj se čini da se gost nije ugruhao nego je izgruhan.
— Nije on izgruhan — odvrati Sancho — nego su po steni bili sami šiljci, izbočine i grbine, pa je svagde stekao po modricu.
Onda još priklopi:
— Uredite vi to, gospođo, tako da preostane nešto kučina; jamačno će ustrebati komu, jer i mene malko bole križa.
— Onda ste valjda i vi pali? — zapita krčmarica.
— Nisam pao — odgovori Sancho Panza — nego kad sam video da mi je gospodar pao, strašno sam se preplašio, i sve me zabolelo, kao da su mi opalili hiljadu  vrućih.
— Može to biti — potvrdi mu devojka — jer i meni se često događalo te sanjam da padam sa zvonika i nikako ne mogu dolje na zemlju stići, a kad se probudim, izmlavljena sam i sva izlomljena, kao da sam zbilja pala.
— To i jest onaj bes, gospođice — odvrati Sancho Panza; — ja nisam ništa sanjao, bio sam budniji nego što sam sada, a modrica sam stekao gotovo koliko i moj gospodar don Quijote.
— Kako se zove taj vitez? — zapita Asturkinja Maritornes.
— Don Quijote od Manche — odgovori Sancho Panza; — on ti je vitez pustolov, i to od najboljih i najhrabrijih koji su od pamtiveka viđeni na svetu.
— Što je to vitez pustolov? — zapita sluškinja.
— Zar si ti današnja na svetu te ni to ne znaš? — odvrati Sancho Panza.
— Znaj dakle, sestro moja, vitez pustolov takvo je stvorenje koje, dok trepne, bude izmlaćeno ili se zacari: danas je najnesretnije i najjadnije biće na svetu, a sutra će imati dve-tri krune i kraljevine da ih pokloni svojemu konjušaru.
— Kad ste vi konjušar takva valjana gospodara — zapita krčmarica — kako je to da vi niste stekli barem grofoviju?
— Još je prerano — odgovori Sancho — jer istom je mesec dana kako smo krenuli za pustolovinama, i još nismo naišli na zgodnu. A često biva i to da jedno tražiš a drugo nađeš. Zaista, ako moj gospodar don Quijote ozdravi od te rane ili pada, i ja od toga ne obangavim, ne dam ja ono čemu se nadam ni za najbolju titulu u Španiji.
       Sav je taj razgovor don Quijote pozorno slušao, pa on sedne na postelji, kako već može, uzme krčmaricu za ruku i rekne joj:
— Verujte mi, krasna gospođo, pod sretnom ste se zvezdom rodili, kad vam je suđeno u svojem dvoru dočekati moju osobu. Ja ne hvalim sebe, jer se veli: ko se hvali, sam se kvari, no moj će vam
perjanik reći ko sam. Samo vam velim da ću doveka pamtiti uslugu koju ste mi iskazali, i hvaliti vam dokle god živim. A da nije dobri Bog odredio da ja budem ovako odan i pokoran zakonima
ljubavi i očima one nemile krasotice kojoj samo šaptom izgovaram ime, oči ove krasne gospođice zagospodarile bi mojoj slobodi.
              Krčmarica i kći njena, i čestita Maritornes, zapanje se slušajući govor skitnika viteza, jer su ga razumele isto toliko kao da govori grčki. Jedino su razabrale da je sve to neka ponuda i laskanje. No kako nisu navikle na ovakav razgovor, stanu ga gledati i čuditi mu se, te im se on učini sasvim drukčijim nego što su ljudi koje one znaju. Zahvale mu dakle krčmarskim rečima na ljubaznosti te odu, a Asturkinja Maritornes uzme vidati Sancha, komu je to bilo isto onako potrebno kao što i gospodaru.
     Mazgar je s tom Maritornes ugovorio da će se noćas njih dvoje pozabaviti, a ona mu je tvrdu rieč zadala da će doći k njemu čim poležu gosti i pozaspe gospodari, pa će udovoljiti njegovoj volji
koliko god želi. A priča se o toj dobroj devojci da ona nikada ne bi pogazila reč, sve da ju je dala u šumi i bez ikakvih svedoka, jer se smatrala plemkinjom; ipak joj nije bila sramota služiti, nego je
govorila da su je nesreće i nezgode na to naterale. Tvrdi, niski, jadni i kukavni ležaj don Quijotov bio je usred ruševne staje kojoj se kroz krov vide zvezde; do njega je Sancho priredio ležaj od rogožine i pokrovca, koji kao da i nije bio vunen, nego konopljan. Iza njihovih ležaja beše postelja mazgarova, nameštena, kako je već rečeno, od pokrovaca i od cele opreme dvaju najboljih njegovih mazgi. Imao ih on dvanaest, sve samih sjajnih, ugojenih, izvrsnih mazgi, jer je bio jedan od najbogatijih mazgara arevalskih, kako kazuje pisac ove istorije, koji ga napose spominje, budući da ga je dobro znao: vele da je u nekom srodstvu bio s njim. Uopšte je Cide Hamete Benengeli bio pisac veoma brižan i tačan u svemu, a vidi se po tome što ne prešućuje spomenutih sitnica, ma koliko neznatne i ništave bile. Trebali bi se zato ugledati na njega ozbiljni
istoričari, koji nam događaje pričaju tako kratko i zbijeno da ih jedva dospevamo i okusiti, a ono što je najglavnije izostavljaju od nemarnosti, zlobe i neznanja. Slava i dika zato piscu Tablanta od
Ricamonta i one druge knjige, u kojoj se pričaju dela grofa Tomillasa, pa još sa koliko se tačnosti opisuje sve!
        Pošto je dakle mazgar otišao k mazgama i dao im drugi obrok, pruži se on na svoje pokrove i uzme čekati da mu dođe ona veoma tačna Maritornes. Sancho je, izlepljen melemima, ležao na postelji i trudio se da zaspi, ali nije mogao od bolova u rebrima. A i don Quijote, od istih takvih bolova u rebrima, ne zaklapa očiju, kao zec.Sva se krčma stišala, i nije u svoj kući bilo druge svetlosti nego od svetiljke što visi i gori u predvorju.

         Ta divna tišina i one misli što našega viteza svagda navode na zgode koje se na svakom listu pričaju u knjigama, začetnicama njegove nesreće, zanesu ga u jednu od najneobičnijih ludosti što se i zamisliti može. Umislio on da je stigao u nekakav slavan zamak (jer, kako je već rečeno, njemu se zamkom čini svaka krčma u koju se svrati), a krčmarova mu se kći pretvorila u kćer vlastelina toga zamka, te se ona, svladana njegovom ljubaznošću, zaljubila u njega i obećala mu da će noćas, tajom od roditeljâ, doći njemu i podobro vreme proležati s njim. Tu on tlapnju, koju je sâm smislio, uzme smatrati istinom i zbiljom u koju je zapala njegova čast. No u srcu odluči da se neće izneveriti svojoj vladarici Dulcineji od Tobosa, sve da sama kraljica Ginebra i njena dama Quintañona iskrsnu pred njim.
      Dok je on premišljao o tim ludorijama, bude vreme i sat (a njemu zao čas) da dođe Asturkinja, te ona, u košulji i izuvena, s kosom skupljenom pod ćepicu od parheta, tihim i opreznim koracima uđe onamo gde su njih trojica, da potraži mazgara. No tek što će ona na vrata, začuje nju don Quijote, te on, unatoč svim melemima i bolovima u rebrima, sedne na postelju i raskrili ruke, da dočeka svoju krasotu devojku. Asturkinja, koja je čedno i tiho stupala, te rukama pred sobom tražila svojega miljenika, nabasa na ruke don Quijota, pa joj on čvrsto uhvati ruku za zglavak, privuče je k sebi i posadi na postelju, a ona se ne usudi ni pisnuti. Opipa joj on odmah košulju, koja je bila kruta kao ponjava, ali se njemu učini da je najfinije i najtanje platno. Na rukama joj bilo nekoliko nizova
staklenih koralja, no njemu se u mraku prikaže skupocjeni biser s Istoka. Vlasi, koje su joj nekako nalik na konjsku grivu, njemu behu kao niti najblistavijega arapskoga zlata što svojim sjajem
pomračuje i sunce. A dah njen, što zaudara na hladno meso što je prestojalo noć, njemu se učini slatkim, balzamskim mirisom iz njenih usta. Ona mu se napokon javi na pameti u onakvoj slici i
prilici kako je u svojim knjigama čitao o nekoj princezi, koja sa svim tim čarima što ih spomenusmo dolazi k ljuto ranjenom vitezu koji je njenu ljubav zadobio. I takva je slepoća zaokupila jadnoga
viteza da ga nije razdrmao ni dodir, ni dah, ni drugo koješta na dobroj devojci, od čega bi se smučilo čoveku koji nije mazgar, nego mu se činilo da je ogrlio božicu krasote. Drži on nju dakle čvrsto, pa joj govori zaljubljenim, tihim glasom:
— Želeo bih da sam mogućan, uzvišena i krasna gospođo, dolično vam uzvratiti milost koju ste mi iskazali kad ste mi se javili u velikoj krasoti svojoj. Al sudbina, koja navek progoni čestite ljude, bacila me na ovaj ležaj, gde ležim tako izmlaćen i izlomljen da ne bih mogao, sve da sam i voljan, udovoljiti vašoj želji. Štaviše, ovoj se nemogućnosti pridružuje još jedna druga i veća, a to je tvrda
vera koju sam zadao neprispodobivoj Dulcineji od Tobosa, jedinoj gospodarici mojih najtajnijih misli. Da me to ne preči, ne bih ja bio takav glupi vitez da bih uludo propustio ovu sretnu priliku u koju me vaša velika dobrota navela.
     Maritornes trne, i hladan je znoj probija što je don Quijote tako drži, pa ona i ne razume i ne pazi što on čepljuska, nego se i bez ijedne reči otima. A čestiti mazgar, koji je od svoje zle pomame
budan, čuo je ljubu čim je na vrata ušla, pozorno je slušao sve što joj don Quijote govori, pa od ljubomore da mu se Asturkinja ne bi, za volju drugomu, izneverila, primaknuo se bliže don Quijotovoj postelji i pritajio, da vidi čemu su te reči kojih on ne razumije. Kad vide kako je devojka upela da se otme, a don Quijote je svom silom drži, dozlogrdi mu šala, te se on razmahnu i grunu
zaljubljenoga viteza tako strahovito pesnicom po jadnim čeljustima da mu je iz usta krv briznula. Ni to ne bi dosta, nego mu skoči na rebra pa ga kao na vršaju izgazi svega. Kako je postelja bila slaba i
na labavu podnožju, nije mogla podneti još i mazgara, nego se provali. Od toga se silnoga gromota probudi krčmar i odmah pomisli da će to biti neko Maritornino maslo, jer ju je zvao a ona se nije
odazvala. S tom on sumnjom ustane, upali svetiljku i pođe onamo odakle čuje kavgu. A kad devojka vide da joj dolazi gospodar, zlovoljan i ljut, sva se uplašena i zbunjena zavuče u postelju Sanchu
Panzi, koji je već bio zaspao, pa se tako uza nj zgrči i sklupča. Uđe krčmar i zavikne:
— Gde si ti, droljo? Znam ja da si ti sve zamesila!
       Uto se probudi Sancho, pa kad oseti na sebi teret, pomisli da ga mòra mori, te se počne razmahivati pesnicama i pogodi nekoliko puta Maritornu. A ona se, čim ju je zabolelo, okani stida te uzvrati Sanchu toliko bubotaka da se, hoćeš-nećeš, razdremao. On opet, kad je video što se s njime zbiva, a ne zna od koga je, uzme se braniti, uhvati se s njom ukoštac, pa se među njima zametne
najžešće i najzgodnije tezmanje na svetu. Uza svetlost razabere mazgar što je i kako je njegovoj ljubi, okani se don Quijota i pritekne njoj upomoć. Isto tako učini i krčmar, ali s drukčijom namerom: nakan je platiti devojci, jer sudi: ona je jamačno skrivila svu tu gungulu. Pa kako se veli: starac babu, baba mačku, mačka miša, uzeo lupati mazgar Sancha, Sancho devojku, devojka njega, krčmar devojku, i svi prionuli tako žestoko da ni časkom ne zastaju. I još htede sreća da se krčmaru ugasi svetiljka, te se oni u mraku svi sklupčali i mlate se bez smilovanja, pa kuda zvizne pesnica, odmah kvrga skače.
      Slučajno je te noći bio na noćištu jedan oružnik takozvanoga staroga toledskog Svetog bratstva. Kad on začuje neobičnu graju i tučnjavu, uhvati svoj kratki štap i limenku s ispravama, uđe u mraku onamo i zavikne:
— Mir, u ime zakona! Mir, u ime Svetoga bratstva!
     Odmah naiđe na izbubanoga don Quijota, koji je onesvešten ležao na svojoj razvaljenoj postelji, a lice upro uvis. Uhvati ga za bradu i poviče: »U ime zakona«! No kad opazi da se onaj koga je
zgrabio niti kreće niti miče, pomisli da je mrtav i da su mu ovi drugi ubice, te se u toj sumnji uzviče još jače:
— Neka se zaključaju vrata na krčmi! Pazite da niko ne izmakne, jer ovde su ubili čoveka!
     Taj ih uzvik sve zaplaši, i svako se okani tučnjave kako ču taj glas. Odšulja se krčmar u svoju sobu, mazgar na svoje pokrovce, devojka u svoju izbicu. Samo se nesretni don Quijote i Sancho ne
mogoše ganuti s mesta. Ispusti sada oružnik don Quijotovu bradu i ode po svetiljku da potraži i uhvati krivce. Ali svetiljke ne nađe, jer ju je krčmar namerice ugasio kad je odlazio. Morade on zato k
ognjištu, pa onde, nakon dosta posla i vremena užeže drugu svetiljku.


prevod

Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

• Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes de Miquel,Don Kihot,  35,36,37 glava  
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava