O DECI
Nekoliko je minuta iza osam ujutro. Četvrti je mart 2008. Sedim u radnoj sobi, okružen knjigama od poda do stropa, i slušam švedski bend Dungen dok razmišljam o ovome što sam napisao i o tome kamo to vodi. Linda i John spavaju u susednoj sobi, Vanja i Heidi su u vrtiću, gde sam ih ostavio pre pola sata…
I Linda i ja živimo na rubu haosa, ili osećaja haosa, sve se može u bilo kojem trenutku raspasti, a sve što život s malom decom zahteva, nešto je s čime se moramo pomiriti…
Sva su deca puna života i prirodno streme sreći, pa vam to daje dodatnu energiju i dobri ste prema njima, a ona u tren oka zaborave svoj prkos i bes. Ubija me, naravno, što mi spoznaja da samo treba biti dobar prema njima ni najmanje ne pomaže kad se nađem usred toga (dečjeg besa), nekako uvučen u močvaru suza i frustracije. A jednom kad sam u močvari, svaki me novi događaj povlači sve dublje. I barem jednako ubojita jest svest da je o deci reč. Da me to deca vuku dole. Nešto je u tome silno sramotno. U takvim sam situacijama od osobe koja želim biti toliko daleko da dalje ne mogu biti. Ništa od toga nisam znao pre nego što sam dobio decu. Tada sam mislio da će sve biti u redu ako samo budem dobar prema njima.
O OCU
Te večeri imao sam osam godina, moj otac trideset i dve. Iako i dalje ne mogu reći da ga razumem ili znam kakva je osoba bio, činjenica da sam sad sedam godina stariji nego što je on tada bio pomaže mi da lakše dohvatim neke stvari.
O MAJCI
Kuća se tada činila drugačijom, kad je ona bila unutra, a čudna je stvar bila da sam to mogao osetiti; ako bih, na primer, otišao na spavanje pre nego se ona vratila i probudio usred noći, mogao sam osetiti da je ona tamo, nešto bi se promenilo u atmosferi bez da bih mogao upreti prstom u to što tačno, osim da je imalo utešni učinak. Isto je vredilo i za one prilike kad bi došla kući ranije nego što se očekivalo, a ja sam bio vani: u trenutku kad bih nogom stupio u predvorje, znao sam da je u kući.
O ALKOHOLU
Danas je dvadeseti i sedmi februar. Sati je 23.43. Ja, Karl Ove Knausgård, rođen sam u decembru 1968., a u trenutku dok ovo pišem imam 39 godina. Imam troje dece - Vanju, Heidi i Johna - i u drugom sam braku, s Lindom Boström Knausgård. Svih četvero spava u sobama oko mene, u stanu u Malmöu, gde živimo godinu i po. Osim nekih roditelja dece u Vanjinom i Heidinom vrtiću, nikoga ne poznajemo ovde. Nismo na gubitku, barem ne ja, ionako ništa ne dobivam od socijalizovanja. Nikad ne govorim šta doista mislim, no uvek se više ili manje slažem s kim god da razgovaram u određenom trenutku, pretvaram se da mi je zanimljivo to što govore, osim kad pijem, u kojem slučaju mnogo češće, nego ne, odem predaleko, i probudim se u strahu da sam prešao granicu. To je tokom godina postalo jače izraženo i sada može trajati nedeljama. Kad pijem, događaju mi se i pomračenja i potpuno gubim kontrolu nad mojim delima, koja su uglavnom očajnička i glupa, ali također povremeno i očajnička i opasna. Zbog toga više ne pijem.
O SAMOĆI
Uvek sam imao veliku potrebu biti sam, trebaju mi velika prostranstva samoće, a kad to ne dobijem, kao što je slučaj u zadnjih pet godina, frustracija zna preći u paniku ili agresivnost. Pa kad je tako ono što me pokretalo celog mog odraslog života, ambicija da napišem nešto izuzetno, ugroženo, moja jedina pomisao, koja me glođe iznutra poput štakora, jest da se moram maknuti. Da mi vreme izmiče, nestaje poput peska između prstiju dok ja… radim, šta tačno? Perem pod, perem odeću, kuham ručak, perem posuđe, idem u trgovinu, igram se s decom na igralištu, vodim ih kući i svlačim, kupam, čuvam dok ne odu u krevet, spremam ih u krevet, vešam rublje, suho slažem i spremam u ormar, pospremam, čistim stol, stolice, ormare. Borba je to i premda nije junačka, protivnik mi je ipak viša sila…
O KĆERI HEIDI
Nije prošlo puno, a ona je već točno našla ono što me pretvaralo u divljaka, osobitu vrstu vriska, ne plač ni jecanje niti histerija, nego fokusirani, agresivni vriskovi zbog kojih sam, nezavisno o situaciji, mogao potpuno izgubiti kontrolu, skočiti i pojuriti prema jadnoj devojčici, na koju se potom vikalo ili ju se treslo dok se vriskovi ne bi pretvorili u suze, a njezino telo omlohavilo i tad ju se konačno moglo utešiti.
O SREĆI (I DECI)
Čak i ako osećaj sreće koji mi to pruža nije baš poput uragana, nego bliže zadovoljstvu ili spokojstvu, svejedno je to sreća. Čak možda, u nekim trenucima, radost. I nije li to dovoljno? Nije li dovoljno? Jest, da je radost cilj, bilo bi dovoljno. No, radost nije moj cilj, nikad nije bila, što će meni radost? Porodica također nije moj cilj. Da jest, a mogao sam posvetiti tome svu svoju energiju, bilo bi nam fantastično, u to sam siguran.
O DECI I STARENJU
Jedino što sam naučio u životu jest da ga trebam izdržati i nikad život dovoditi u pitanje, a čežnju koja se tako stvara sažeći pisanjem. Otkud mi taj ideal, ne znam, a sad kad ga vidim crno na belo pred sobom, izgleda mi gotovo perverzno: zašto dužnost pre sreće? Pitanje sreće je banalno, no pitanje koje ga sledi nije, pitanje smisla. Kad pogledam u predivnu sliku, dođu mi suze na oči, ali ne i kad pogledam u svoju decu. To ne znači da ih ne volim, jer ih volim, svim srcem, to jednostavno znači da smisao koji proizvode nije dovoljan da ispuni celi život. Svakako ne moj. Uskoro ću imati četrdeset, a kad navršim četrdeset, neće proći mnogo pre nego budem imao pedeset. A kad budem imao pedeset, neće proći mnogo pre nego budem imao šezdeset. A kad budem imao šezdeset, neće proći mnogo pre nego budem imao sedamdeset. I to će biti to. Moj epitaf bi mogao glasiti: Ovde leži čovek koji se mrštio i trpio. I na kraju je zbog toga crknuo.
DEVOJKE
Već prvog dana škole bacio sam oko na jednu curu, zvala se Inger, imala je lepe uske oči… no delovala je distancirano… Umesto toga spetljao sam se njezinom sestričnom Sussane… S njom sam mogao manje toga izgubiti, manje se bojati, ali i manje dobiti. Imao sam četrnaest godina, ona petnaest i u nekoliko dana smo se spetljali, kako to često ide u toj dobi. Ubrzo nakon toga Jan Vidar prohodao je s njezinom prijateljicom Margrethe. Naše su veze bile nešto poput veza između dečjeg sveta i sveta mladih, a granica između tog dvoga je bila skliska.
________________________________
KRITIKA
Karl Ove Knausgård nagrađivani je pisac mlađe generacije za čiji roman o odrastanju i porodici se moglo očekivati da će biti hvaljen od kritike, ali ne i da će isprovocirati neku veću javnu pozornost ili raspravu. Međutim, upravo to se dogodilo - Knausgårdov roman (ili autobiografija? Žanr dela drugačije je označen u različitim izdanjima dela!) isprovocirao je ogromnu i žučnu raspravu o etici i književnosti te je osigurao autoru etiketu 'zločestog dečAka' norveške književnosti. Također, roman je prodan u pola miliOna primeraka u Norveškoj. ŠtA se dogodilo?
Sam naslov romana Moja borba - evokacija naslova Hitlerove knjige - ukazuje da se radi o nečem provokativnom. Međutim, naslov je ironičan: radnja doslovno prati ličnu borbu glavnog lika sa članovima porodice i potragu za vlastitim identitetom, a autor je ovako naslovio knjigu jer mu je bilo komično kako je nešto privatno i sveprisutno kao što je 'moja borba' zadobilo značenje zle nacističke ideologije. Nemcima naslov nije bio zabavan pa su objavili Knausgårdovu knjigu s izmenjenim naslovom.
Međutim, najveći razlog kontroverznosti knjige je činjenica da autor u šest delova Moje borbe iznosi sve neugodne privatne podatke o odnosima u svojoj porodici : u prvom delu opisuje smrt svog oca alkoholičara, u drugim delovima progovara o problemima s bivšom ženom koja pati od bipolarnog poremećaja te o svojoj nelagodi zbog toga što je roditelj.
Skandalozno ili smešno? U zapadnim društvima, takav ispovedni roman verojatno bi prošao nezapaženo ili uz blago mrštenje. U Norveškoj je, pak, delo izazvalo pravu buru. Komentatori su zgroženi ovakvim javnim prikazivanjem 'prljavog veša', mediji se konstantno bave preispitivanjem etičnosti ovakvog pisanja, a članovi porodice tražili su od pisca da ne objavi delo ili da barem promeni njihova imena.
Sam Knausgård opisao je objavljivanje knjige kao svestan čin 'literarnog samoubistva', a pompu koja je nastala nakon objavljivanja nazvao je 'paklom'. Ipak, ne žali što je objavio roman.
Ko je na kraju lud? Norvežani koji se zgražaju nad javnim iznošenjem porodičnih tajni ili druge kulture koje ne nalaze ništa posebno u takvom činu? Ili svi skupa?
izvor:
New York Times
______________________________
Faust iz Norveške
20.05.2014 // Seo je i počeo neumorno da piše o svom životu, po 20 stranica dnevno, ogoljeno i bolno iskreno. Usledio je razvod braka, pretnje smrću, ali i status najkontroverznijeg pisca današnjice.
Novi književni bauk kruži Evropom! Još kad dodamo da se, usred krize slične onoj iz dvadesetih godina prošlog veka, zove Moja borba (Min Kamp), svako bi se razuman uplašio da će se istorija ponoviti, premda s Hitlerovim štivom ima više zajedničkog u marketinškim namerama negoli u ideologiji. A te namere čini se da su ostvarene – o malo kome se danas priča više nego o Karlu Uveu Knausgardu, jurodivom norveškom piscu i nekadašnjem muzičaru.
Poređenja radi, zamislite da neka ovdašnja zvezda iz osamdesetih odluči da napiše romansiranu autobiografiju u čak šest tomova, a da za pojasom već ima nagradu za najbolji nacionalni roman koju je, prva i jedina, osvojila debitantskim ostvarenjem. Zamislite, potom, da u autobiografiji ne govori dopola skromno o svom usponu ka slavi, već, potpuno otvoreno, o padu ka alkoholizmu, depresiji i mizantropiji od koje, čini se, više ni ne želi da pobegne. Svako koga znate, uključujući i vas, želeo bi da makar zaviri među korice, a, kažu ljudi, ko u ovom slučaju pregura prvu stranu – nastaviće da čita i ostalih 3.500. Nije ni čudo što je svaki deseti građanin Norveške kupio Moju borbu, a što ju je, prema nekim tvrdnjama, svaki peti čitao.
„Za razliku od većine književnih kontroverzi, ova je manje interesantna od dela koje ju je podstaklo. Knausgrad je napisao jednu od onih estetski toliko moćnih knjiga da je zapravo revolucionarna. Digresivnost Zebalda ili Prusta kod njega je pretvorena u direktni, nemetaforički jezik što gura roman skoro do ruba nečitljivosti, gde se ispostavlja da je hipnotišući i adiktivni“, pisao je Džesi Baron u Pariskoj reviji.
Kako je, međutim, Knausgardova borba počela? Prema sopstvenom priznanju, nakon dva uspešna romana, fikcija ga je umorila – gde god bi se okrenuo, od televizije i novina, preko filmova do, naposletku, drugih knjiga, primećivao je namernu dramatizaciju života, priče koje su odabrane da budu pripovedane. Seo je jedne februarske noći 2008. i počeo neumorno da piše, po 20 stranica dnevno, o sebi i ljudima u svom okruženju kojima čak ni imena nije promenio, ogoljeno, brutalno iskreno. Rezultati – razvod braka, prekid komunikacije s više od pola svoje porodice, nekoliko optužbi za klevetu i pretnji smrću, ali i neslućena slava.
Ovakva nagodba, kako i Knausgard primećuje, umnogome podseća na faustovsku – žrtvovao je gotovo sve, od ljubavi svojih bližnjih, preko intime do tuđeg poštovanja, ali je stekao i obožavaoce toliko fanatične da se preselio u Švedsku.
Pa, čime ih je pridobio? Neposrednošću, na primer. „Nikad ne govorim šta zaista mislim, no uvek se manje ili više slažem s kim god da razgovaram u određenom trenutku, pretvaram se da mi je zanimljivo to što govore, osim kad pijem, a tada odem predaleko, češće no što ne odem, i probudim se u strahu da sam prešao granicu“, piše Knausgard o svojim naporima da održi privid normalnog, funkcionalnog čoveka.
O roditeljstvu takođe nema da kaže mnogo lepog – deca ga „vuku dole“, a piscu, svesnom da u tome ima „nešto duboko sramotno“, ostaje samo konstatacija da je „verovatno najdalje moguće od osobe koja želi da bude“. S takvim zaključkom, ipak, mirniji je negoli s neiskrenošću, svojom ili tuđom, jer, kako kaže, uskoro će imati četrdeset, nedugo potom pedeset, pa šezdeset i, ako doživi, sedamdeset godina. I to će, veli Knausgard, biti to: „Moj epitaf bi mogao da bude: Ovde leži čovek koji se mrštio i trpeo. I na kraju je zbog toga crkao.“
Što, ako ćemo iskreno, niko ne želi – čak bi većina ljudi, makar teoretski, bila spremna na korake daleko radikalnije od pisanja i objavljivanja ovoliko sumorne vizije svoje svakodnevice kako bi izbegla bezizlazan život. I tu se, verovatno, krije jedan od glavnih razloga popularnosti ovog štiva – svojevrsna mešavina čitalačkog voajerizma i autorovog egzibicionizma.
Knausgard možda jeste prevashodno surov prema sebi, svom odrastanju, komplikovanom odnosu s ocem, supružničkoj nevernosti i uživanju u dozvoljenim i nedozvoljenim opasnim supstancama, ali je ovakav pokajnički stav, opterećen sopstvenim gresima, istovremeno i najbolja pozicija da se sudi ostalima, želeli to oni ili ne. „Skrivanje onoga zbog čega se stidiš nikad neće proizvesti nešto vredno“, kako kaže Knausgard, isprva sebi, a potom i drugima. A ljudi najviše vole da, čitajući o drugima, čitaju o sebi.
Bilo bi, međutim, nepošteno reći da je ovaj napet odnos između želje za spoznajom i samospoznajom jedini uzrok popularnosti Moje borbe. Jer, čitalačkim hvalospevima su se pridružili i kritičarski. Kritičar Njujorkera Džejms Vud priznao je da je bio zaintrigiran čak i u dosadnijim pasažima.
Zbog specifične mešavine faktografije – od prve rečenice, kojom Knausgard u sadašnjem vremenu napominje tačno vreme kada je počeo da piše – lucidnih esejističkih digresija zahvaljujući kojima pisac, čini se, u tek nekoliko poteza povezuje naizgled razuđene teme, poput svoje dece, besa, smrti i beznadežnog ideala sreće, kao i afektivnog, emocijama bremenitog jezika, Moja borba predstavlja poslasticu i za književne sladokusce kojoj je moguće, primera radi, spočitati nemoralnost, ali ne i pretencioznost. Jer, borba je žestoka, bolna, ali i beskompromisna.
S tim je saglasna i Siri Hustved, američka spisateljica norveškog porekla, koja insistira da Knausgardova pripovest nije od onih koje bi mogle biti prikazane na nekom večernjem tok-šou programu kao simpatična, inspirativna priča.
„Njegov narativ nije ‘Gledajte me, mnogo sam srećan jer sam otkrio unutrašnju istinu’. Zapravo, mnogo toga ostaje nerasvetljeno. Nije on psiholog. On je izveštač koji posmatra, ali ne analizira.
To potvrđuje i kraj šestotomnog rovarenja po sopstvenoj svesti koji je Knausgard pisao dok je slušao o monstruoznom zločinu Andreasa Brejvika. Pisac je, kao i Brejvik, otišao na jedno od norveških ostrva, ali, dok se prvi borio perom sa svojim i tuđim licemerjem, koliko god, može se reći, bezobzirno, potonji je, kako je verovao, činio isto, ali – puškom.
„Bilo je tako čudno, ubio sam možda 17 tinejdžera, stajali su ispred zida, nisu se ni pomerili. Zašto se nisu micali? Očekivao sam da pokušaju da pobegnu, ali su samo stajali dok sam ih ubijao“, svedočio je Brejvik pred sudom, ali i, preko televizije, pred Knausgardom, koji je na simboličkoj ravni svoju borbu okončao istog trenutka kada se susreo s najekstremnijim posledicama osećanja o kojima je naveliko pisao. „I roman se tu završava, na tom mestu, između apstraktnog neba nad našim glavama i našeg fizičkog bića“, rekao je pisac u jednom od malobrojnih intervjua. Između neba pod kojim je mržnja prema sebi i drugome moguća i fizičkog bića koje je, kako je Brejvik pokazao, i previše lako ugasiti.
Knausgard je zapalio čitalačku znatiželju, ostaje da se nadamo da ćemo srpskim prevodom uskoro otkriti i zašto.
Ovaj tekst je originalno objavljen na nin.co.rs. Autor je Stefan Slavković
izvor
Poređenja radi, zamislite da neka ovdašnja zvezda iz osamdesetih odluči da napiše romansiranu autobiografiju u čak šest tomova, a da za pojasom već ima nagradu za najbolji nacionalni roman koju je, prva i jedina, osvojila debitantskim ostvarenjem. Zamislite, potom, da u autobiografiji ne govori dopola skromno o svom usponu ka slavi, već, potpuno otvoreno, o padu ka alkoholizmu, depresiji i mizantropiji od koje, čini se, više ni ne želi da pobegne. Svako koga znate, uključujući i vas, želeo bi da makar zaviri među korice, a, kažu ljudi, ko u ovom slučaju pregura prvu stranu – nastaviće da čita i ostalih 3.500. Nije ni čudo što je svaki deseti građanin Norveške kupio Moju borbu, a što ju je, prema nekim tvrdnjama, svaki peti čitao.
„Za razliku od većine književnih kontroverzi, ova je manje interesantna od dela koje ju je podstaklo. Knausgrad je napisao jednu od onih estetski toliko moćnih knjiga da je zapravo revolucionarna. Digresivnost Zebalda ili Prusta kod njega je pretvorena u direktni, nemetaforički jezik što gura roman skoro do ruba nečitljivosti, gde se ispostavlja da je hipnotišući i adiktivni“, pisao je Džesi Baron u Pariskoj reviji.
Kako je, međutim, Knausgardova borba počela? Prema sopstvenom priznanju, nakon dva uspešna romana, fikcija ga je umorila – gde god bi se okrenuo, od televizije i novina, preko filmova do, naposletku, drugih knjiga, primećivao je namernu dramatizaciju života, priče koje su odabrane da budu pripovedane. Seo je jedne februarske noći 2008. i počeo neumorno da piše, po 20 stranica dnevno, o sebi i ljudima u svom okruženju kojima čak ni imena nije promenio, ogoljeno, brutalno iskreno. Rezultati – razvod braka, prekid komunikacije s više od pola svoje porodice, nekoliko optužbi za klevetu i pretnji smrću, ali i neslućena slava.
Ovakva nagodba, kako i Knausgard primećuje, umnogome podseća na faustovsku – žrtvovao je gotovo sve, od ljubavi svojih bližnjih, preko intime do tuđeg poštovanja, ali je stekao i obožavaoce toliko fanatične da se preselio u Švedsku.
Pa, čime ih je pridobio? Neposrednošću, na primer. „Nikad ne govorim šta zaista mislim, no uvek se manje ili više slažem s kim god da razgovaram u određenom trenutku, pretvaram se da mi je zanimljivo to što govore, osim kad pijem, a tada odem predaleko, češće no što ne odem, i probudim se u strahu da sam prešao granicu“, piše Knausgard o svojim naporima da održi privid normalnog, funkcionalnog čoveka.
O roditeljstvu takođe nema da kaže mnogo lepog – deca ga „vuku dole“, a piscu, svesnom da u tome ima „nešto duboko sramotno“, ostaje samo konstatacija da je „verovatno najdalje moguće od osobe koja želi da bude“. S takvim zaključkom, ipak, mirniji je negoli s neiskrenošću, svojom ili tuđom, jer, kako kaže, uskoro će imati četrdeset, nedugo potom pedeset, pa šezdeset i, ako doživi, sedamdeset godina. I to će, veli Knausgard, biti to: „Moj epitaf bi mogao da bude: Ovde leži čovek koji se mrštio i trpeo. I na kraju je zbog toga crkao.“
Što, ako ćemo iskreno, niko ne želi – čak bi većina ljudi, makar teoretski, bila spremna na korake daleko radikalnije od pisanja i objavljivanja ovoliko sumorne vizije svoje svakodnevice kako bi izbegla bezizlazan život. I tu se, verovatno, krije jedan od glavnih razloga popularnosti ovog štiva – svojevrsna mešavina čitalačkog voajerizma i autorovog egzibicionizma.
Knausgard možda jeste prevashodno surov prema sebi, svom odrastanju, komplikovanom odnosu s ocem, supružničkoj nevernosti i uživanju u dozvoljenim i nedozvoljenim opasnim supstancama, ali je ovakav pokajnički stav, opterećen sopstvenim gresima, istovremeno i najbolja pozicija da se sudi ostalima, želeli to oni ili ne. „Skrivanje onoga zbog čega se stidiš nikad neće proizvesti nešto vredno“, kako kaže Knausgard, isprva sebi, a potom i drugima. A ljudi najviše vole da, čitajući o drugima, čitaju o sebi.
Bilo bi, međutim, nepošteno reći da je ovaj napet odnos između želje za spoznajom i samospoznajom jedini uzrok popularnosti Moje borbe. Jer, čitalačkim hvalospevima su se pridružili i kritičarski. Kritičar Njujorkera Džejms Vud priznao je da je bio zaintrigiran čak i u dosadnijim pasažima.
Zbog specifične mešavine faktografije – od prve rečenice, kojom Knausgard u sadašnjem vremenu napominje tačno vreme kada je počeo da piše – lucidnih esejističkih digresija zahvaljujući kojima pisac, čini se, u tek nekoliko poteza povezuje naizgled razuđene teme, poput svoje dece, besa, smrti i beznadežnog ideala sreće, kao i afektivnog, emocijama bremenitog jezika, Moja borba predstavlja poslasticu i za književne sladokusce kojoj je moguće, primera radi, spočitati nemoralnost, ali ne i pretencioznost. Jer, borba je žestoka, bolna, ali i beskompromisna.
S tim je saglasna i Siri Hustved, američka spisateljica norveškog porekla, koja insistira da Knausgardova pripovest nije od onih koje bi mogle biti prikazane na nekom večernjem tok-šou programu kao simpatična, inspirativna priča.
„Njegov narativ nije ‘Gledajte me, mnogo sam srećan jer sam otkrio unutrašnju istinu’. Zapravo, mnogo toga ostaje nerasvetljeno. Nije on psiholog. On je izveštač koji posmatra, ali ne analizira.
To potvrđuje i kraj šestotomnog rovarenja po sopstvenoj svesti koji je Knausgard pisao dok je slušao o monstruoznom zločinu Andreasa Brejvika. Pisac je, kao i Brejvik, otišao na jedno od norveških ostrva, ali, dok se prvi borio perom sa svojim i tuđim licemerjem, koliko god, može se reći, bezobzirno, potonji je, kako je verovao, činio isto, ali – puškom.
„Bilo je tako čudno, ubio sam možda 17 tinejdžera, stajali su ispred zida, nisu se ni pomerili. Zašto se nisu micali? Očekivao sam da pokušaju da pobegnu, ali su samo stajali dok sam ih ubijao“, svedočio je Brejvik pred sudom, ali i, preko televizije, pred Knausgardom, koji je na simboličkoj ravni svoju borbu okončao istog trenutka kada se susreo s najekstremnijim posledicama osećanja o kojima je naveliko pisao. „I roman se tu završava, na tom mestu, između apstraktnog neba nad našim glavama i našeg fizičkog bića“, rekao je pisac u jednom od malobrojnih intervjua. Između neba pod kojim je mržnja prema sebi i drugome moguća i fizičkog bića koje je, kako je Brejvik pokazao, i previše lako ugasiti.
Knausgard je zapalio čitalačku znatiželju, ostaje da se nadamo da ćemo srpskim prevodom uskoro otkriti i zašto.
Ovaj tekst je originalno objavljen na nin.co.rs. Autor je Stefan Slavković
izvor
____________________________________________
Književni monstrum sa severa
Književni monstrum, sa šest tomova knjiga koje obuhvataju 4500 stranica, preti da pokori Evropu. Pri tome, autor tvrdi: roditeljstvo je naporno i primitivno, brak dosadan, prijatelji gnjavatori, očevi bezosećajni, alkohol (tu i tamo) spas. A sve to u knjigama koje su “zanimljive i kad su dosadne”, konstatovao je književni kritičak New Yorkera: “čak i kad sam se dosađivao, gutao sam dalje”, priznaje. I sve iz prve ruke, sve iz “ja”: pravi reality show. Da, to sam ja koji mislim, doživljavam i bez problema objavljujem, kao da kaže 45-godišnji autor Karl Ove Knausgård.
“50 nijansi sive” sad se čine dosadnim, zastarelim, da – baš sivim. Naprotiv, “Moja borba” – “Min kamp” (naslov se slučajno poklapa s onim Hitlerova “dela”, ali Karl Ove Knausgård u njoj ne opisuje kako pokoriti svet nižih rasa, nego do najsitnijih detalja čereči svoj intimni, ili pak porodični mikrosvet), nešto je potpuno neočekivano: zasad je u Norveškoj prodao 450.000 primeraka “Moje borbe”, a on sam se od obožavatelja sklonio u Švedsku. Nakon što je završio šestu knjigu, primio se posla kao savetnik na norveškom prevodu Biblije.
“Sreo sam ga nekoliko puta pre no što je počeo objavljivati ‘Moju borbu’”, kaže za Globus Fredrik Wandrup, književni urednik u jednim od najtiražnijih norveških novinama Dagbladet, i sam nagrađivani pisac koji je napisao četiri publicističke knjige. Na naše pitanje – kako objašnjava njegov fenomen, Fredrik pre svega napominje da je Karl nekada bio rock zvezda u Norveškoj – svirao je u bendu. Time se sigurno može objasniti osećaj publike da ga već poznaje.
Ali tajna njegove sveprisutnosti ipak je u nečem drugom – njegovoj potpunoj otvorenosti, izostanku bilo kakve cenzure. Na pitanje o čemu je Karl najviše pisao, Fredrik priznaje da nije pročitao sve te knjige – velik je to posao, kao da se opravdava – a u onom što je pročitao Karl se dočepao svoje porodice, oca (taj je, čini se, najgore prošao), te piše o teškoćama vlastite očinske i supružinske uloge.
Nezadovoljnici. “Očito je imao vrlo kompliciran odnos sa svojim pokojnim ocem, ali opisao je i njihovu ljubav, kad je bio dete i mladić… Takođe piše i o sebi kao ocu, što ni za njega nije lagano. Opisao je u detalje svoju vlastitu privatnost, unutrašnja proživljavanja i što mu se u stvarnosti dogodilo, tako da je to sigurno vrlo neobično. Ne bih vam mogao dati primer, jer, kako sam rekao, to je delo tako ogromno, preplavljujuće, da mnoge stvari zaboravite. Znam da je bilo mnogo ljudi koji nisu bili zadovoljni onim što su o sebi pročitali. S druge strane njegov je uspeh i vrlo začuđujući, zato što ljudi obično ne čitaju tako debele knjige u tolikim količinama, ha-ha. Ali ta količina iskrenosti mislim da je ljude očarala toliko da čak i oni koji ne žive tim načinom života, mogu prepoznati osećaj o kojem piše, život s decom u mladim godinama, prirodnost koja pogađa čitaoca. I to su sada bestseleri bez premca”, rekao nam je Fredrik.
Knausgårdov literarni debi zbio se 1998., kad je objavio roman “Out of the World”, osvojivši godišnju kritičarsku nagradu što se prvi put dogodilo debitantu, sledeće, “A Time for Everything” (2004.) ponovo oduševljava kritičare.
Ali sve dok nije objavio prvi tom “Moje borbe”, on je bio “samo” odličan pisac, ali čim je izašao prvi tom, iskočile su goleme kontroverze: je li smeo ulaziti toliko u privatnost svojih prijatelja, supruge, dece – jer, pseudonima nema, nema krinke.
Kritike su bile oduševljene, a u Norveškoj, zemlji s manje od pet miliona stanovnika, knjiga je prodana u 450.000 primeraka.
“Knausgård je napisao jednu od onih knjiga koje su tako estetski snažne da su zapravo revolucionarne. Digresivnost Sebalda ili Prousta kod njega je pretvorena u direktni, nemetaforički jezik, gurajući knjigu na rub nečitljivosti, da biste upravo u tom trenutku shvatili koliko su ovisničke i hipnotičke”, tvrdi Jesse Brown u intervjuu s njim u The Paris Reviewu.
izvor
__________________________________________
Min Kamp
Prva knjiga Moje borbe Karl Uvea Knausgora početak je monumentalnog autobiografskog dela u šest tomova. U prustovskim reminiscencijama, ovaj autor bespoštedno govori o sebi, svom životu, ljudima iz svog okruženja, o svojoj prošlosti i sadašnjosti. Onaj o kome se piše ujedno je i onaj koji piše, a njegova sećanja su materija naracije i njen glavni materijal. Pa ipak, Moja borba nije klasična autobiografija.
Drugi tom Moje borbe Karla Uvea Knausgora roman je o ljubavi i prijateljstvu, roditeljima i deci, o pisanju kao spasu od banalnosti, a iznad svega o bolno iskrenom i bespoštednom suočavanju sa sopstvenim demonima.
Knausgor ne izmišlja, ne laže, ne ulepšava stvarnost i ne pokušava nikome da se dopadne. Do krajnjih granica ogoljavajući trivijalnost i rutinu, koje čine najveći deo svakodnevice, on žudi za istinom i punoćom egzistencije, i to po svaku cenu.
Dok minuciozno secira život, priznaje svoje najmračnije porive, rekapitulira potrošene zanose i zablude, Knausgor ne štedi ni sebe ni bližnje, ispisujući stranice sa sugestivnošću koja čitaoca primorava da se i sâm suoči s najdublje zakopanim samoobmanama i slabostima.
Knausgor sve vreme balansira po ivici između realnosti i fikcije, poigravajući se konceptima sećanja i stvaralaštva, njihovom pouzdanošću i uzajamnom zavisnošću. Ovo je i vešta književna konstrukcija u kojoj se esejistička razmišljanja o smrti i percepcija realnosti povezane s njom mešaju sa smrću autorovog oca i njegovim složenim i problematičnim odnosom s njim. Moja borba je autobiografija koliko i roman, ispovest koliko i esej, knjiga o vremenu, sećanju, stvarnosti i smrti koliko i priča o jednom ocu i sinu.
Serijal je postigao veliki uspeh u Skandinaviji i u svetu, ali je izazvao i velike kontroverze zbog otvorenosti s kojom autor piše o stvarnim ličnostima i događajima. Pokrenuo je i niz rasprava o odnosu realnog i fiktivnog, biografskog i književnog, ali i moralnog u umetnosti - takozvanu Knausgor debatu.
Moja borba po značaju i uticaju prevazilazi književne okvire. Ova knjiga je postala globalni kulturni fenomen, predmet analiza i studija i moćan artefakt vremena, od onih dela po kojima će se pamtiti prve decenije XXI veka.
„Remek-delo, pedantno detaljno, mučno, čudnovato lepo… Ovaj prikaz raspada porodice predstavlja jedno od najmoćnijih literarnih dela poslednjih godina.“
Drugi tom Moje borbe Karla Uvea Knausgora roman je o ljubavi i prijateljstvu, roditeljima i deci, o pisanju kao spasu od banalnosti, a iznad svega o bolno iskrenom i bespoštednom suočavanju sa sopstvenim demonima.
Knausgor ne izmišlja, ne laže, ne ulepšava stvarnost i ne pokušava nikome da se dopadne. Do krajnjih granica ogoljavajući trivijalnost i rutinu, koje čine najveći deo svakodnevice, on žudi za istinom i punoćom egzistencije, i to po svaku cenu.
Dok minuciozno secira život, priznaje svoje najmračnije porive, rekapitulira potrošene zanose i zablude, Knausgor ne štedi ni sebe ni bližnje, ispisujući stranice sa sugestivnošću koja čitaoca primorava da se i sâm suoči s najdublje zakopanim samoobmanama i slabostima.
Knausgor sve vreme balansira po ivici između realnosti i fikcije, poigravajući se konceptima sećanja i stvaralaštva, njihovom pouzdanošću i uzajamnom zavisnošću. Ovo je i vešta književna konstrukcija u kojoj se esejistička razmišljanja o smrti i percepcija realnosti povezane s njom mešaju sa smrću autorovog oca i njegovim složenim i problematičnim odnosom s njim. Moja borba je autobiografija koliko i roman, ispovest koliko i esej, knjiga o vremenu, sećanju, stvarnosti i smrti koliko i priča o jednom ocu i sinu.
Serijal je postigao veliki uspeh u Skandinaviji i u svetu, ali je izazvao i velike kontroverze zbog otvorenosti s kojom autor piše o stvarnim ličnostima i događajima. Pokrenuo je i niz rasprava o odnosu realnog i fiktivnog, biografskog i književnog, ali i moralnog u umetnosti - takozvanu Knausgor debatu.
Moja borba po značaju i uticaju prevazilazi književne okvire. Ova knjiga je postala globalni kulturni fenomen, predmet analiza i studija i moćan artefakt vremena, od onih dela po kojima će se pamtiti prve decenije XXI veka.
„Remek-delo, pedantno detaljno, mučno, čudnovato lepo… Ovaj prikaz raspada porodice predstavlja jedno od najmoćnijih literarnih dela poslednjih godina.“
Observer
„Divan i nepokolebljivo iskren, hiperrealističan prikaz života jednog čoveka i njegove porodice.“
„Divan i nepokolebljivo iskren, hiperrealističan prikaz života jednog čoveka i njegove porodice.“
Guardian
„Živi heroj koji veličinu dostiže bez korišćenja literarnih trikova, car koji je golotinjom zasenio dvorsku raskoš. Ne mogu da dočekam da prevodilac završi ostale delove.“
„Živi heroj koji veličinu dostiže bez korišćenja literarnih trikova, car koji je golotinjom zasenio dvorsku raskoš. Ne mogu da dočekam da prevodilac završi ostale delove.“
Džonatan Letem
„Čitajte Knausgora zbog razmišljanja o sećanju i porodici, umetnosti i životu, zbog opisa oblaka na nebu i ljudi na ulicama, zbog vrtoglave manipulacije prostorom i vremenom, fiktivnim i stvarnim, privatnim i javnim. Književnost još može da postoji na nov način na ovom svetu.“
„Čitajte Knausgora zbog razmišljanja o sećanju i porodici, umetnosti i životu, zbog opisa oblaka na nebu i ljudi na ulicama, zbog vrtoglave manipulacije prostorom i vremenom, fiktivnim i stvarnim, privatnim i javnim. Književnost još može da postoji na nov način na ovom svetu.“
Dagblade
.png)
