Tomas Man, prikaz Budenbrokovih uz rusko izdanje iz 1936

Ovaj prvi veliki roman Tomasa Mana jeste jedno od najznačajnijih dela nemačke književnosti predratnog doba. Po svom društvenom i umetničkom značaju jedino se još ciklus romana Hajnriha Mana, koji prikazuje vilhelmovsko carstvo, može uporediti s njim. U tom ciklusu (naročito u “Podaniku”) Hajnrih Man istupa politički oštrije i aktuelnije od svog brata Tomasa.

U “Budenbrokovim” ne nalazimo  takvu  neposrednu aktuelnost. Fabula romana završava se davno pre procvata i sloma vilhelmovskog razdoblja. Pa ipak on sadrži duboku društvenu kritiku, mada u složenom, zamršenom obliku. Umetnički oblik “Budenbrokovih”, tesno povezan s tim osobenim vidom kritike društva, takođe je veoma osoben: u celoj nemačkoj književnosti iz predratnih godina nema ni jednog jedinog po obliku ovako zaokrugljenog i monumentalnog romana tako mirnog toka. Ali ne samo u nemačkoj-i u celoj svetskoj književnosti tog razdoblja malo je dela koja bi se u pogledu umetničkog oblika mogla uporediti s ovim romanom.


U njemu se priča istorija jedne porodice. Opadanje buržoazije ovde je prikazano u slici propadanja jedne trgovačke porodice. Nezavisno jedni od drugih, razni pisci, Manovi savremenici, prihvatali su se sličnih predmeta. Maksim Gorki napisao je ''Delo Artomonovih'', Golsvordi ''Sagu o Forsa-jtima''.Već je i Zola opisao propast jedne porodice i uklopio tu temu u široko komponovanu sliku sloma Drugog Carstva. Najveći deo pisaca usredsredio je svoju pripovedačku veštinu na sudbine opisanih porodica a krupne političke i ekonomske pojave druge polovine veka prikazao samo utoliko ukoliko su bile povezane s ličnom sudbinom ovog ili onog člana porodice. Društvena stvarnost javlja se u ''Budenbrokovima'' u neposrednom obliku samo tamo gde opipljivo pokazuje uspon ili pad porodice Budenbrok.

Roman Tomasa Mana je elegičan ep o propadanju građanstva. Prikazuju ga s dva stanovišta. S jedne strane, tvrde da se u propadanju porodice Budenbrok odražava opšti proces propadanja buržoazije; biološke i psihološke osobenosti pretstavnika pojedinih pokoljenja jesu karakteristični simptomi i oblici u kojima to neminovno propadanje dolazi do izraza. Gledano s tog stanovišta, roman Tomasa Mana je monumentalni simbol građanske dekadencije. Kao istorija propadanja, međutim, roman se može posmatrati i u drugom, beskrajno neposrednijem i konkretnijem smislu. On prikazuje odumiranje stare buržoazije u tesnoj povezanosti sa izumiranjem najboljih građanskih tradicija. Tomas Man, doduše samo kao skicu, prikazujući samo periferne pojave, ali ipak potpuno jasno i očigledno iznosi kako namesto buržoazije starog kova nadiru pretstavnici savremene buržoazije: nekulturni, samoživi, okrutni i bljutavi kapitalisti današnjice.

Roman je izgrađen na ovoj suprotnosti. Način pisanja Tomasa Mana strogo je objektivan; pod skladno datim oblikom »Budenbrokovih« krije se, međutim, motiv propadanja nemačke građanske ideologijeu doba svih onih uspeha sedamdesetih godina, propadanja što zahvata nemačko društvo vilhelmovskog razdoblja u tesnoj vezi sa ulogom koju je Nemačka odigrala u imperijalističkom ratu. Ova kulturno-kritička borba (koja u izvanredno tananom umetničkom obliku, gotovo uvek prikriveno, pa ipak dovoljno odlučno dolazi do izraza ) dovodi Manov roman u neposrednu vezu s najaktuelnijim kulturnim pitanjima tog doba. I ne samo tog doba: jer mnogi koreni nemačkog fašizma spuštaju se do tla tradicija vilhelmovske Nemačke.

Ni u naše vreme Manov roman nije izgubio aktuelnost.On je humanistički protest protiv varvarstva imperijalističke buržoazije. U tome je njegov značaj, i to nije u protivrečnosti sa činjenicom da Tomas Man današnjoj buržoaziji suprotstavlja čestiti patricijat Hanze, a ne buržoaziju u usponu. Ovaj ublažen oblik humanističkog protesta organski izrasta iz razvoja celokupne nemačke građanske literature, a naročito iz razvoja samog Tomasa Mana.

Tomas Man propadanje stare buržoazije opisuje kao unutrašnji proces.On u svom romanu prikazuje četiri pokoljenja jedne stare libečke trgovačke porodice. On sjajno ocrtava osobenost pojedinih ličnosti i majstorski opisuje kako njihovu različitost tako i njihovu porodičnu sličnost. Vidimo telesne i duševne crte svojstvene svim Budenbrokovima; u isti mah vidimo kako se, s jedne strane, u svakom novom naraštaju razvijaju nove osobine, nove crte karaktera a, s druge strane, kako stara nasleđena svojstva pod novim društvenim okolnostima i u vezi sa individualnošću svakog pojedinca stiču novo značenje.

Tomas Man se ne ograničava na psiho-fizičko obeležavanje ličnosti-činilaca u romanu, kako je to običaj njemu savremenih naturalističkih pisaca. Veoma uzdržano, škrtim nagoveštajima on pokazuje i promene u shvatanjima svojih likova, a u ovim promenama odražava se istorijski istinito i one koje se zbivaju u objektivnoj stvarnosti. Najstariji predstavnik porodice Budenbrok, intendant u vojsci što se borila protiv Napoleona, jeste slobodouman volterovac; njegov sin je pod uticajem verski-romantičnih ideja iz vremena Obnove (mada se mora reći da te ideje kod njega imaju naročitu, patriciski-čestitu, ublaženu boju). U trećem pokoljenju verske ideje uopšte više ne igraju nikakvu ulogu. Budenbrokovitog vremena pokazuju se-opet potpuno u skladu sa istorijskom istinom –kao pristalice Šopenhauerove filozofije i Vagnerovog pozorišta. Izvanredno je zanimljivo što Manov senator Tomas B. s oduševljenjem čita Šopenhauera, ali odmah zatim vidimo kako društveni zahtevi što ih život postavlja uvaženom trgovcu sprečavaju ovog da svoje lične sklonosti i nagone filozofski obrazloži i razvije.

U središtu romana stoji treći naraštaj Budenbrokovih. Simptomi propadanja tu se već jasno ispoljavaju. Tomas Man dostiže visok umetnički domet u opisu čitavog niza psihičkih crta koje su zajedničke braći, i Tomasu i Kristijanu, pa ih ipak odvode sasvim različitim životnim putevima. I ovde nam on simptome propadanja ne predočava opisom psiho-fizioloških osobenosti: Man se trudi da prodre do temelja njihovog života i da psihološke korene dekadencije otkrije u otuđivanju pojedinca od svoje društvene klase. Kod predstavnika prva dva pokoljenja bili su način života, trgovačke tradicije u duhu patriciskog građanstva, etika, itd.-sve je to bilo neprekoračljiv, po sebi razumljiv i nikakvim sumnjama izložen životni okvir. Kod Tomasa i Kristijana već se izgubila takva lična povezanost sa životom njihove klase. Mlađi brat, Kristijan, usled toga gubi svaki stav; čitav njegov život raspada se u niz besmislenih epizoda, i on propada moralno i fizički. Tomas, stariji brat, hoće ovu vezu, koja mu nije nagonski data, da uspostavi svesnim naporom. On pokušava da veštački, na silu nametne sebi takvu ''prirodu'' bogatog trgovca –patricija. Za neko vreme on u tome i uspeva. Izgleda čak da je Tomas trgovačkoj kući Budenbrok pribavio izvanredan sjaj-on je prvi Budenbrok koji stiče senatorsko dostojanstvo! Pa ipak on nema korena, i ukoliko vreme dalje odmiče utoliko se to jasnije ispoljava. Njegova ''tradicionalnost'' sve se više pretvara u prazno glumljenje. Kapitalizam se nezaustavno razvija, i Tomasov pokušaj da nove oblike sticanja novca spoji sa ''časnošću'' porodice propada. Čak i Tomasova vodeća uloga u preduzeću pretvara se u formalnost, već se priča kako on na berzi igra čisto dekorativnu ulogu. Najmlađeg Budenbroka, stvorenje nesposobno za život i dekadentno, potpuno progutaju njegova osećanja. On umire vrlo mlad, a s njim izumire i porodica Budenbrok.

Sudbinu ove porodice u čitavoj njenoj simbolici prikazao je Man izvanredno celovito. Ova celovitost, ovo izrastanje iz postojećeg  jeste i snaga i slabost Mana umetnika. Besprimerna celovitost je zasnovana na samoograničavanju svog tvorca, na hladnom odabiru predmeta i njihovom hladnom prikazivanju.Tako ova smirena celovitost romana krije dubok i nerešen rascep. U knjizi je dosledno do kraja sačuvan objektivan ton. Način pričanja ide svojim pravim, hroničarskim putem bez strasti. Po svojoj suštini, među tim, kako kompozicija tako i predmet i ličnosti nose potpuno subjektivno obeležje.

Subjektivan je pre svega izbor građe. Iz društvene stvarnosti izdvojeno je samo ono što se tiče Budenbrokovih, a prikazano onako kako ga doživljavaju Budenbrokovi, čak i tamo gde su u pitanju ekonomski ili politički događaji svetskog značaja (revolucija 1848.god.,rat 1870-71.god., itd.). Tok pripovedanja stoga je potpuno jednosmjeran, jer se njegov razvoj prilagođava pojedinim ličnostima koje su povezane sa sudbinom porodice, koje se otelovljuju u njoj. Ovo načelo izbora, međutim, dovodi do toga da najkrupniji događaji samo utoliko bivaju zahvaćeni romanom ukoliko su prodrli u svest Budenbrokovih. Samostalan, pravi značaj ovih događaja, koji ni  izdaleka nije onakav kakav se odražava u predstavi tih ljudi, mora zato neminovno da bude okrnjen.

Subjektivizam ovog stava najjasnije se ispoljava u suprotstavljanju stare i nove buržoazije. Samim tim što se u prikazivanju ove suprotnosti, koja je stvarni razlog nazadovanja Budenbrokovih, ograničava samo na ono što Tomas B. može da shvati, pisac svoju široku temu sužava na opisivanje psihološke dekadencije jedne porodice. Ovim načinom odabiranja on se služi i pri oblikovanju ličnosti koje ne pripadaju porodici. Zato epizodni likovi pomalo liče na groteskne siluete. Obeležavanje njihovih karaktera, zasnovano na ponavljanju jedne ili dve nepromenljive crte, potseća na ''lajt-motive'' u operama R.Vagnera. Slabost takvog subjektivističkog obeležavanja postaje naročito očigledna u liku Gerde, žene Tomasa B. Ona je opisana kao zanimljiva, ekscentrična žena, kao ličnost tajanstvena u očima libečkih ''patricija''. Što je Tomas B. izabrao upravo tu ženu, smatra se kao izvanredno značajno za njega. Ali čitalac o njoj saznaje samo onoliko koliko su libečki trgovci mogli da sagledaju. Njen unutrašnji život ostaje i za čitaoca zagonetka.

Književni stil romana u potpunom je skladu sa izborom građe. Man nastoji da stvori što veće, po mogućnosti celovite i mirne slike. Zato se o pojedinim zbivanjima priča što je moguće manje. Pretpostavljaju se razgovori, pisma itd. u kojima se već prošla zbivanja sažimaju, analiziraju. Izvanredno značajno je, npr., sledeće: Tomas B. voleo je u mladosti neku devojku, ali po shvatanju svoje porodice nije mogao da se oženi njome. Čitalac ništa ne saznaje o ovoj mladalaćkoj ljubavi. Dat je jedino kratak oproštajni razgovor zaljubljenih pred Tomasov odlazak na put. Krize u društvenom životu takođe se većinom prikazuju u sažetoj priči posle događaja, upoređivanjem sadašnjice sa prošlošću, a ne kao dramatične prekretnice. Man time ne izbegava uvek prikazivanje dramatičnih sukoba, ali to je osnovna priroda njegovog načina prikazivanja. I kad govori o sukobima on počinje sa konačnom katastrofom, pa u sažetom obliku dā sve ono što je prethodilo razvoju zbivanja. U tom pogledu njegovi romani podsećaju na Ibzenove drame.

Na takvoj podlozi nastaje mirna veličina »Budenbrokovih«. Ona se postiže više brižljivim prečišćavanjem životne građe nego smelim epskim zahvatanjem i epskom zasićenošću dramatičnih prekretnica. Ovo gledište Man potpuno svesno primenjuje i s velikom doslednošću i veštinom sprovodi do kraja. Ono mu pruža mogućnost da rascepkanost i istrzanost kapitalističkog društva prikaže u velikim, mirnim slikama. Pravi značaj i granice ovog osobenog načina prikazivanja otkrivaju se, međutim, izvanredno jasno pri poređenju »Budenbrokovih« sa »Delom Artomonovih« M.Gorkog.

Man sve rešava u mirnom i slikovitom proticanju vremena; mirne slike fatalističkog ishoda. Man u propadanju starog trgovačkog staleža vidi raspadanje klase s kojom je povezan, gašenje ideala, nastajanje jednog novog društvenog tipa koji mu je tuđ i koji on odbija. Man  stvara delo na podlozi opreznog prečišćavanja i razvrstavanja životne građe.

»Budenbrokovi« u razvoju književnosti, pa čak ni u Manovom stvaralaštvu ne mogu dobiti nastavak jer ovo u mnogome veličanstveno delo često probija silom mu nametnute granice. Ma koliko da je Man prečišćavao svoju građu, život nije mogao da nađe mesta u fatalističkoj šemi sudbine. U trećem pokoljenju postoji jedna sasvim živa i nimalo dekadentna ličnost: Toni. Da bi nju uklopio u kobno raspadanje porodice, Man se našao prinuđen da nagomila bezbroj nesrećnih slučajeva u njenom prvom i drugom braku, i u braku njene kćerke. Najzad mu polazi za rukom da i nju prikaže kao biće koje je pretrpelo potpun slom. Upravo ovo nasilje ukazuje na to da mirna monumentalnost romana nije nametnuta građom, da je podloga umetničke piščeve objektivnosti duboko subjektivna. Velika umetnička obdarenost, kultura i ozbiljnost Tomasa Mana omogućile su uklapanje ovih protivrečnih elemenata u jednu umetničku celinu. Ta celina, međutim, samo je lepa spoljašnjost. Zato je ovaj roman jedno usamljeno srećno dostignuće u razdoblju toliko nepovoljnom za umetnost, ali ne može poslužiti kao uzor za dalji razvoj romana.

Evropski putnici i komparativna književnost

Odlomak iz knjige „Komparativna književnost“
Claude Pichois, Andre M. Rousseau

LJUDI I NJIHOVA SVJEDOČANSTVA – PUTNICI


Svi pažljivi ljudi nalik su na La Fontainovu lastavicu, a prvi čovek koji je pošao svojim susedima u posetu i odande doneo neku sladokusnu priču o novim običajima bio je prvi posrednik.
Postoje dve kategorije putnika s obzirom na nacionalnost: tako, Francuzi koji odlaze u Nemačku i Nemci koji dolaze u Francusku pridonose i jedni i drugi uzajamnom upoznavanju. A ima i nepokretnih putnika: takvih koji poput Des Esseintesa sanjaju prelistavajući vozne redove, onih koji poput Xaviera de Maistrea šetaju po svojoj sobi, takvih koji kao Colette čitaju na nekoj nepokretnoj splavi kolekciju Tour du Monde; to i nisu najmanje gorljivi.


Od XVI do XIX veka, zlatno doba putovanja, ne susreću se na cestama Evrope samo „picaros“ koje goni glad, nego i oni koje gura žeđ za saznanjem i promatranjem divota antike. Rim je obećana zemlja humanista koji nisu imali sreću da se rode Talijani; Rabelais i Du Bellay dolaze u Italiju puni pobožnoga zanosa; Montaignea goni radoznalost; zatim u Italiju putuju i mnogi pesnici prve polovine XVII veka: Saint-Amant, Mainard, Scarpon — a da i ne spominjemo Tallemanta des Reauxa i budućega kardinala Retza. Samo za Luja XIV ta će se tradicija prekinuti.

Slikari, pre renesanse, za renesanse i posle nje ne veruju da je njihovo oblikovanje dovršeno ako nisu promatrali blago večnoga grada: Flamanci XV i XVI veka; u XVII veku Nicolas Poussin, zatim umetnici koji će zahvaljujući stipendiji Prix de Rome, francuskoj stipendiji za boravak u Rimu, boraviti u Vili Medici, gde je Ingres bio jedan od upravnika. Overbeck i Cornelius stvorili su tamo nazarensku školu vraćajući se Rafaelu pre engleskih prerafaelita. Danski kipar Thornvaldsen boravi tamo i vraća se u Copenhagen samo da umre kod kuće. Inigo Jones doneo je u XVII veku u Englesku paladijski stil.
U dobrom engleskom društvu smatralo se da odgoj mladog čoveka nije dovršen ako nije okrunjen „velikim putovanjem“ koje ga je u XVIII veku za nekoliko dugih meseci putovanja vodilo u Italiju, Francusku, Švajcarsku, ređe u Španijt i Portugal (Beckford). Bezbroj mladih ljudi, a i zrelih, susrećemo na kontinentu: Thomas Gray, E. Yung, Samuel Rogers, Gibbon, Wordsworth; Shelley umire u Italiji (kao i u XVII veku, metafizički, pesnik Crashaw, koji se obratio na katolicizam).
Italija – njeno sunce, žene, spomenici – čudesno je zanosila Engleze, i mogli bismo citirati mnoge podanike Britanske krune koji su više voleli život is druge strane Kanala nego magle svoga zavičaja (Walter Savage Landor). Istu takvu privlačnu silu vidimo i u Nemaca („Wanderlust“) i u Nordijaca: Goethe, nakon Winckelmanna, otkriva u Italiji vrline klasicizma, a Zacharias Werner zavodljivost katolicizma. Jedan nezavisan Francuz, Stendhal, voleće da ga nazivaju „Milanese“.

U XVIII veku, Pariz, metropola Evrope, također privlači strance. Svi se saloni ponose ponekim egzotičnim gostom. Poneki čak borave trajno u Parizu: Grimm, Galiani. Drugi opet putuju gradovima i selima gledajući očima koje navika ne zaslepljuje, kao Arthur Young, koji nam je ostavio najbolju sliku Francuske uoči Revolucije. A ni Francuzi nisu sediše: vole promenu: Abbe Prevost i Voltaire borave u Engleskoj; Montesquieu putuje u Englesku i u Italiju; Falconet i Diderot putuju sve do Rusije, tada nepoznate zemlje; a Ženevljanin Rousseau večni je lutalica.

U XIX veku područje akcije se širi: Astolphe de Custine opisuje Rusiju u delu La Russie en 1839 (1843), zemlju koju je i Balzac proputovao; obratno, Tolstoj posećuje Paris; Turgenjev živi u Parizu. Andersen, koji je toliko putovao po zemljama svoje mašte, ne zazire da putuje Evropom, kao i njegov zemljak Oehlenschlager. Delaoroix donosi iz Maroka album crteža. Chateaubriand, Lamartine, Nerval, Flaubert, putuju po Sredozemlju. Onako kako se romantizam zamenjuje s „couleur locale“, tako ljudi odlaze u susedne zemlje, ponajviše u Španiju (Chateaubriand, Merimee, Th. Gautier, Hugo, Amerikanac Washington Irving, Englez George Borrovv, koji jeftine Biblije trampi za elemente jezika romani). A Venecija od Musseta do Wagnera, u očekivanju Thomasa Manna, nastoji da nadomesti Rim.

XVIII i XIX vek upoznali su putnika posebne vrsti: bogatog i pomalo ekscentričnog, takva koji se svagde oseća kod kuće, odnosno bolje se oseća s drugima nego sa svojima; Beckford i princ Pückler-Muskau posvedočili su u svojim zapisima kako su se s lakoćom prilagođivali stranim običajima. U to vreme putnici su prelazili iz jedne zemlje u drugu a da nisu bili žrtve birokratskih, policijskih i carinskih zabadanja. Zadržavali su se onde gde su hteli bez ikakvih ugovora o zaposlenju. Stranci koji su boravili u nekoj zemlji bili su vrlo korisni posrednici, ali nije uvek lako oceniti tu korisnost. Barun d’Eckstein, Heine i Borne, koji su u Parizu živeli kao dva brata neprijatelja ostavili su nam u svojim delima svedočanstva o onome što su doneli Francuzima; nasuprot tome ko bi mogao reći što oni duguju razgovorima lekara  hipnotizera Koreffa? Ti stranci imaju posebno važnu ulogu kad su u uskoj vezi s časopisima. Kako ne bi gospođa Blaze de Bury, rođena (misteriozno) Rose Stuart, koja je živela u Weimaru i prijateljevala s direktorom časopisa Revue des Deux Mondes usmerila Bulozovu radoznalost za strano?

U XX veku, brodovi, zatim avioni, obuhvataju našu planetu sve gušćom mrežom i izazivaju ovu razočaranu tvrdnju Paula Moranda: Rien que la terre. Samo zemlja i ništa više. Claudela i Malrauxa nalazimo u Kini, Gidea u Kongu.
Uz one koji putuju kako bi nešto naučili, ili pak za zabavu, treba spomenuti i putnike protiv volje; to nisu uvek oni koji od svojih kretanja ne izvlače nikakvu korist; vojnici u kršćanskim ratovima (Villehardouin); vođe beskrajnih ratova u Italiji (Guillaume Du Bellay, gospar Langeya); žrtve španske inkvizicije i portugalski sefardi (od kojih po svojoj majci vuče lozu Montaigne); proskribirani zbog verskih razloga (Marrot boravi u Ferrari i odatle donosi sonet); protestanske izbeglice u Engleskoj, Holandiji, Pruskoj, nakon nanteškog edikta (na to ćemo se još vratiti); politički prognanici (bez poteza viteza de Rohan ne bismo imali delo Lettres philosophiques), vrlo brojni u XIX veku (Ugo Fascolo sikće svoj bes u Londonu, koji će pod Drugim carstvom, kao i Ženeva, postati glavni grad Revolucije; Goya umire u Bordeauxu, a mnogi njegovi sunarodinjaci žive u Parizu) još brojniji u XX veku: nemački i austrijski Židovi što su ih nacistički zlotvori oterali — preko Francuske odlaze u Sjedinjene Države. Ovde ne nabrajamo one koji su raskrstili s „pevanjem“ i izgubili svoj dobar glas (Byron, koji je nakon karijere Don Juana u Italiji, pošao da umre u opsadi Missolonghija; Liszt, koji je otevši kontesu D’Angoult, živeo s njom nevenčan u Francuskoj i u Italiji).

UTJICAJI PUTOVANJA

Ta dobrovoljna ili prisilna putovanja, izazvana modom ih nužnošću proizvela su obilje literature: to što je putnik vidio ili čuo i usmeno ispričao na povratku, moglo je oploditi maštu, ali izgubljeno je; no ostalo je ono što je putnik poverio papiru u različitim oblicima, od beležaka u putnoj beležnici (Montesquieu) do izveštaja o putovanju (Chateaubriand), ili zapisanih u dnevniku (Montaigne), ili u pismima (De Brosse), a da ne zaboravimo pamflete pune besa (Pauvre Belgique! Ch. Baudelairea; stranice Leona Bloya i Celinea protiv Danske). S putopisima kao Sentimental Journey Sternea, osobito Italienische Reise Goethea i Itineraire de Paris a Jerusalem, putopis postaje književna vrsta vrlo dobro potvrđena u doba romantizma, pa još i nedavno (Loti, Francis de Croiset, Morand). Ta slikovitost čini se da je danas iscrpljena: bilo to o Mesecu ili o Marsu, treba nam nešto novo.
Ništa manje obilna, štaviše preobilna je književnost posvećena tim putnicima: Francuzi u Engleskoj, Škotskoj, Siciliji i pomalo svagde po svetu prodefilovali su pred komisijama za dizertacije, i ne samo na Sorbonni. Dakle, Etiemble nije imao krivo kad je ustao protiv zloupotrebe tih studija (napisanih na štetu drugih radova) koje lako mogu upasti u površnost inventara. Ali u načelu ne bismo ih ipak mogli osuditi pod samom pretpostavkom da su autori vrlo neiskusni istraživači. Ima, zapravo, osnovnih radova, koji dodiruju međunarodnu razmenu, psihologiju naroda, konstituciju mitova, obnavljaju misli nekog pisca ili smernice neke književnosti. Ovde nam valja citirati kao primerne radove G. Cohena o Francuzima u Holandiji, J. M. Carrea o Francuzima u Egiptu i Michelet en Ita-lie, te J. Ehrarda, koji je sledio u korak Montesquiea u Italiji. Jednostavno opisne monografije dobile bi na vrednosti kad bi uzele oblik repertorija ili analize poput onih G. R. de Beera, Travellers in Switzerland (1949) i J. W. Stoyea English Travellers Abroad 1604—1667. Their Influence in English Societj and Politic (1952). Radeći to, treba istaknuti središta privlačnosti: provincije, krajeve, gradove, salone, univerzitete, kafane, štamparije, akademije, kojih inozemci postaju počasni ili dopisni članovi. Oko nekih gradova nastali su poput aura istinski mitovi: Rim, Firenca, Napulj, Venecija, Weimar, Pariz. Zanimljivo je odrediti dinamičke elemente.
Zaboravlja se vrlo često odrediti osobnu jednadžbu putnika i naroda kojemu pripadaju. Podsetimo se Labicheove izreke: „Uvek sam se pitao zašto su Fran­cuzi u svojoj zemlji tako duhoviti, a tako glupi na putovanju.“ Englez, Nemac, Amerikanac također se ponašaju tako da ih sa sigurnošću možemo prepoznati.

Otkriće Amerike i Dalekog Istoka, delo pustolova, trgovaca, misionara, učenjaka, daje zapadnoj književnosti mnoge bitne teme i klice obnove. Iz Severne Amerike došao nam je „dobar divljak“, lažni naivac koji, od Montaignea do Rousseaua, svojim nepokvarenim nagonima ukazuje na iskvareno društvo, njegove crkve i feudalnost, dajući u isto vreme osetljiv udarac „Evrocentrizmu“. Chateaubriand preuzima temu i iz toga izvlači sasvim drugačija dela. Osvajanje Južne Amerike i Meksika donelo nam je epopeje, memoare i optužbe pa i, zahvaljujući jezuitima iz Paraguaya, jedan teokratski esej koji je beskrajno zavodio maštu, jer taj esej dokazuje da se utopija otvara prema stvarnosti.
Veze Zapada sa Bliskim ili Dalekim Istokom mnogo su starije: dovoljno je spomenuti ekspediciju Aleksandra Velikoga Makedonskoga, stvaranje grčko-budističke umetnosti, kršćanske  ratove, zanimanje za mitskog popa Ivana, put svile, putovanje i knjigu Marka Pola, tursiko osvajanje Carigrada, što je oteralo prema Italiji vlasnike helenske kulture, a sv. Franju Ksaverskoga u Indiju, koja će ući u veliku poeziju preko Camoensove Luisiade. U drugoj polovini XVII veka Evropa naučno upoznaje islam, nešto malo Kinu i Indiju, koja će u idućem veku biti snažnije prisutna.
Pustolovni Descartes, koji rado, ali uljudno, prezire tuđa mišljenja, ipak nije propustio da u delu Discours de la methode izjavi: „Iako možda ima pametnih ljudi među Perzijcima i Kinezima, čini mi se ipak korisnije ravnati se prema onima s kojima moram živeti.“ Ta će ravnodušnost brzo nestati. Frangois Bernier, popularizator Gassendijeve filozofije, odlazi 1664. u Siriju i Egipat, a boraviće sve do 1668. u Indiji Velikog Mogula, gde postaje lekar Aureng-Zeba i odakle donosi perzijsku verziju Upanišada i dovoljno čarolija da bi raspalio La Fontainovu maštu. Chardin i Tavernier putuju Azijom uzduž i popreko, a osobito Perzijom. Antoine Galland objavljuje 1697. orijentalnu kolekciju Biblioteque orientale, bogat islamski inven­tar, što ga je D’Herbelot ostavio nedovršena, zatim još pre smrti Luja XIV remek delo klasicizma Hiljadu i jednu noć, prevedenu sa verzija koje je sam delomično sakupio za svojih putovanja. Plemeniti Perzijci i velikodušni Arapi dobili su tako lepu šansu.
La China illustrata, delo je nemačkoga jezuite Athanasea Kirchera, iz 1663. Zahvaljujuoi delu Lettres edifiantes izgrađuje se neka imaginarna domovina tolerancije, koja će protiv hrišćanstva uspostaviti rezultate napora misionara da prošire hrišćanstvo u Kini, taj „Filozofski Istok“ (Etiemble) za koji su se Voltaire (vidi Essai sur les moeurs) i mnogi njegovi savremenici pasionirano zainteresovali, manje za „couleur locale“ nego za ideje, i premda su počinjene mnoge greške u interpretaciji, opskrbio je filozofsku misao suptilnim oružjem i hranio sociološko ili etnološko razmišljanje jednoga Montesquiea.
Anquetil Duperon došao je u Indiju 1754, William Jones 1783. Iduće godine osnovano je u Indiji Bengalsko azijsko društvo, a 1875. Wilkins je objavio u Londonu prvi potpuni prevod s originala velikoga sanskritskoga teksta: Bhagavad-Gita. Autentična Indija ulazi u filozofsku i književnu igru Evrope. Kapitalno otkriće, gotovo tako važno kao što je bilo u XV i XVI veku otkriće grčko-latinske antike, očišćene od kršćanske presvlake; odatle naslov remek-dela Raymonda Schwaba: La Renaissance orientale (1950). Fridrich Schlegel izjavljuje 1800: „Najviši romantizam valja nam tražiti na Istoku.“ Herder, Goethe, Schopenhauer duboko su uzbuđeni tim otkrićem i smatraju da Michelet ima pravo kad u Nemačkoj vidi Indiju Zapada. Taj će lepi zanos preneti francuskim piscima (Lamartineu, Hugou, Lamenaisu) barun D’Eakstein. U dešifrovanju pisma i znakova (ne zaboravimo hieroglife) Englezi i Francuzi takmiče se s Nemcima.
U poglavlju o putovanjima treba na kraju dodati putovanja s područja mašte. To su: Utopija Thomasa Morea, Grad sunca T. Campanelle, Mesec i carstvo Sunca Cyranoa de Bergeraca, Salente Fenelonov, Cabetova Ikarija – i, ne zaboravimo, Swiftov Liliput te Voltaireov Sirius: snovi sklada, sloge i pravde kao ironični kontrapunkt zemaljske nesavršenosti.

ULOGA KOLEKTIVA

Delatnost čoveka pojedinca može biti značajna; delatnost skupa solidarnih ljudi još je znatnija. U skupini njihova privlačna moć i uticaj ima široko polje.
Neke zemlje tradicionalno vrše službu raskrsnica: Holandija, emporij Evrope, šalje Nemačkoj talijanski barok, ponekad ponajpre preko Francuske (Marinov Adone tiskan je u Parizu), što dokazuje da najkraći put nije preko Alpi; tolerantna nacija, Holandija, privlači Descartesa i janseniste nesigurne u Francuskoj, sočinijevce Italije i Poljske, Voltairea i Diderota, švajcarska je posrednik, i često filter s pomoću kojega Nemačka i Engleska (ova preko Ciriha) utiču na Francusku. Neki gradovi, u određenom trenutku, pokreću ili kataliziraju inostrane misli i dela: Lyon je prirodni posrednik između Italije i Francuske za renesanse; manje naravno, Rouen importuje ili štampa španske knjige za Corneilleove mladosti.

Setimo se uloge univerziteta koji su u doba specijalizacije (medicina u Salernu i Montpellieru, filozofija u Padovi, pravo u Bologni i Orleansu) mamili studente da putuju po Evropi. Leyden za doba baroka privlaći Šlezijce. Oko 1700. trebalo je putovati u Holandiju (to je učinio Anquetile Duperon), u pokrajinu Utrecht, ako je neko hteo učiti arapski ili perzijski. Pri kraju XVIII veka i na početku XIX College de France privlačio je one koji su hteli učiti jezilke Bliskog i Dalekog Istoka (za te je uostalom i osnovana Škola za istočnjačke jezike). Nemačka filozofija, filologija I istorija privukle su Benjamina Constanta i Charlesa de Villersa (student, a zatim profesor u Gottingenu), koji je želeo pobeći od francuske frivolnosti, kasnije J.J. Amperea, Ouineta i Micheleta. Još u srednjem veku pa sve do XVII  na obrežjima brda Saint-Genevieve, ili na obalama Seine, izgrađeni su za strance kolegiji: des Irlandais, des Ecossais, des Quatre Maisons. Tek kasnije su nastali univerzitetski gradovi gde se sastaju studenti celog sveta.

Ateljei i radionice štampara, knjižara i izdavaća (pre XIX veka teško ih je razlikovati) drugi su centri koji privlače: Erazmo Rotterdamski radi kao korektor kod Aldusa u Veneciji, Voltaire i Russeau imaju svoje izdavače u toj Holandiji, koje časopisi, slobodno objavljivani, osiguravaju na francuskom jeziku rasprostranjenost književnih dela i filozofskih misli. Ne tako davno knjižare i čitaonice bile su mesta mnogih sastanaka: književni salon Vieusseux u Firenci, gde su se sastajali talijanski i francuski liberali; rue de l’Odeon, između dva rata kod Adrienne Monier i njene susede i prijateljice Silvije Beach („Shakespeare and Co“), Gide, Larbaud, Claudel, Aragon, mogli su raspravljati sa Jamesom Joyceom i svim „Amerikancima u Parizu“, pesnicima (Ezra Pound), romanopiscima (Hemingway) i osnivačima revija (Eugene Jolas).
Ne smemo zanemariti ni javne biblioteke i privatne zbirke, posebno biblioteke koje organizuju izložbe, a ovekovećuju ih katalozi; tako su katalozi Nacionalne biblioteke u Parizu, Schillerova Nationalmuseuma u Marbachu na Neckaru priručnici, kao i Catalogo de la Exposicion de Bibliografia Hispanistica (Nacionalna biblioteka, Madrid 1957.) koji recenzuje hispanizam u celome svetu od početka XIX veka. Dodajmo: The Romantic Movement (London 1959; monumentalni katalog u izdanju The Arts Council of Great Britain) i Les Francais a Rome de la Renaissance au debut du Romantisme (Hotel Rohan, Pariz 1961). I Akademije su ponekad korisni prenosnici: Talijanska, na primer, za književnost XVI i XVII veka, Berlinska za Fridriha II, ima za Francuze istu privlačnost kao i Francuska akademija (direktor je Maupertuis); ona ceni „filozofiju“ tako kao što njena starija sestra i suparnica ortodoksnost; ona ima prednost da povezuje s Nemcima, koji uostalom pate od galomanije, i druge strance ne samo Francuze. U novije vreme kongresi i internacionalne institucije prilika su za plodne kontakte, ako i ne za važne odluke. Nećemo zaboraviti ni pozorišta(dramska i operna) i koncertne dvorane (Teatro Fenice u Veneciji, San Carlo u Napulju, milanska Scala, koje je Stendhal bio jedan od stupova, Mozarteum u Salzburgu, Vagnerijanska hala u Bayreuthu, moskovski Boljšoj balet, Covent Garden, Concertgebau u Amsterdamu) bilo da gostovanja dolaze k njima ili oni gostuju u inostranstvu. U tom smislu setimo se priredbe u Parizu 1827—1828 engleskih glumaca Kemblea i Harriet Smithson, za koje je celi Pariz imao Berliozove oči, te kako su izvanredno primili ruski balet Djagiljeva savremenici Jeana Cocteaua i Picassa; setimo se i uticaja što ga mogu imati godišnje priredbe Theatre des Nation. Osim toga dug boravak Louisa Jouveta i njegove kompanije u Južnoj Americi za drugoga svetskoga rata, turneja Comedie Frangaise i gala turneja Karsentyja dopuštaju inostranim amaterima da ostanu u kontaktu s klasičnim repertoarom ili da upoznaju savremena ostvarenja. U Nemačkoj XVII veku engleske pozorišne trupe upoznale su Nemce sa Shakespeareom, dok su ih mnoge francuske trupe upoznale s klasičnim pozorištem.
Prvenstvo po svom produbljenom delovanju treba da ostane rezervisano kozmopolitskim salonima. Već smo spomenuli salon Mme de Stael u Coppetu, kojega se sjaj odrazio na celu Evropu. Spomenimo još i stariji salon u Bernu, salon Julije Bondeli, pasionirane i učene žene, kojom se Wieland hteo oženiti i kojoj je Rousseau za njen esej o Novoj Heloisi rekao da ima „um muškarca i duh žene“ i koja se znala diviti delima mladoga Goethea. Kod nje su se sastajali eruditi, geografi, orijentalisti, te Vincenz Bernhard Tscharner, koji se družio s Edw. Youngom, Richardsonom i Louisom Racineom. U kontaktu dve kulture ona je volela jednu i drugu.

Na obalama Spreve Rahel Levin, supruga Varnhagena von Ensea, berlinskoga Dangeaua, primala je strance na proputovanju: uostalom prezirala je Mme de Stael i osvojila Astolpha de Custina.
Književnost i mondenost udruženi su na nekim prinčevskim dvorovima: u Weimaru, npr., kamo dolaze da se dive savetniku Goetheu. Nakon prvog svetskog rata kod mecena: u Beču zaslugom Berthe Zuckerkandel Bečani su upoznali ssvremeno francusko pozorište. Ona je izazvala preporod Molierova teatra. U Weimaru, grof Kessler primio je Gidea, a Maillolu dao znatnu financijsku pomoć; grof Etienne de Beauinont organizuje „Pariske večeri“ („Soirees de Paris“) blizu Ciriha, u Hottingenu, Lesezirkel, književno drušivo, izdaje reviju istoga naziva, prima ili objavljuje – hvala subvencijama braće Bodmer – Crocea, Pirandella, Sofficija, kao i B. Shawa, Conrada, Tagorea te Prousta, Valeryja i Saint-John Persea.

Skupine književnika bez mondenoga snobizma, ali sretno nadahnute književnim snobizmom, pridonele su upoznavanju istrainih autora: Klub Lichtfielda zagrijao se za Rousseaua, „Cenacle“ za romancero, skupina Bloomsburyja za ruski roman. Takvi su sastanci ponekad učinili čuvenim neke kafane, kao u naše vreme kafane bulevarda Saint Germain des Pres.
Napokon, onima koji žele i hoće da se upoznaju sa stranom književnošću sredstva nisu nikad, ili nisu uopšte, nedostajala, a danas manje nego ikad.

Izvor: Claude Pichois, Andre M. Rousseau, „Komparativna književnost“, Matica hrvatska, Zagreb, 1973.
izvor