Sigrid Undset - Kristina Lavransova kći

Aktuelni društveni i kulturni problemi i industrijalizacija davali su osnovu i materijal za opise konfliktnih situacija. Pisci su se često vraćali u vreme, a više njih napisali i serije istorijskih romana. Opisivali su probleme u opštoj etičkoj i delimično religioznoj perspektivi. Galerija likova proteže se gotovo uvek na više generacija. Izveštavanje je hronološko i ”neutralno”; izvestilac ”nevidljiv” i principijelno ”sveznajući”; ugao posmatranja menja se između više osoba, te u tim situacijama nalazimo malo pripovedačkih komentara. Naturalistički pogled na svet, izgrađen na darvinizmu, pozitivizam i utilitarizam, prisutni su slojevitije nego ranije. Javile su se idealističke i metafizičke ideje (”Filozofija intuicije” Henrija Bergsonsa dobila je svoje značenje u stihovima Olafa Bullsa). Diskutovane su verske psihološke studije Williama Jamesa: The Varieties of Religions Experience (1902); knjiga je izašla na danskom, 1906. Kristofer Visted (1873-1949) napisao je delo: Naša stara seoska kultura (Vor gamle bondekultur), a Harry Fett (1875-1962) istražuje u nizu dela norvešku narodnu umetnost.
 

U toj atmosferi razvio se ”novi realizam” u norveškoj književnosti. Roman je postao dominirajuća vrsta. Važniji deo opisa o deci ispunjen je psihološkim i pedagoškim idejama. Realistički ram varira u romanu Sigrid Undset u opisivanju natprirodnih događaja koji ne pripadaju nekom drugom svetu, nego svakodnevnom životu u kojem se ”kreću” iracionalne snage. Sigrid Undset otvoreno akceptira narodna verovanja o natprirodnim silama. To je, u delu, ono nepoznato što muči čoveka u situaciji kad ne zna šta da učini. U trilogiji (1920, 1921, 1922) nalazimo čitav niz ovakve vrste, koji se kao strukturalni element upliće u načine kazivanja. Mračne šume i mračne, hladne i uske ulice² postaju ogledalo teskobe, neprijatnih osećanja, čežnje iskrsle iz niza pitanja na koje ličnosti ne nalaze odgovore.
 

”Put je ulazio u gustu šumu. Jahali su ispod Hammeråsa; dolina je postajala uska i tamna, a žubor rijeke čuo se jače i snažnije; vidjeli su odbljesak Lågena, tekao je ledeno zelen sa bijelim pjenušanjem između strmih planinskih zidova.”
 

Kao u mitovima o mrtvim dušama, Kristin je psihički zbunjena i uznemirena jer ne može da izleči Simonovog sina, te odlazi do ”onog sveta”, odnosi darove i ”dobija” pomoć. Nalazimo čistu psihoanalitičku predstavu i veliko interesovanje za psihološku analizu. Moguće je čitati ”Kristin” kao socijalnu i psihološku studiju prožetu magičnim i fantastičnim doživljajima. Moguće je čitati i kao roman psihološkog realizma.

Bračni motiv plasiran je u središte glavne radnje i to prvo kao ljubav, a zatim kao negativno iskustvo. Postepeno i detaljno razvija se radnja, a u tom dugom razvojnom procesu otkrivaju se ličnosti, njihove navike i želje i njihov odgoj koji ih razdvaja.

Osnovni konflikt proizlazi iz činjenice o ograničenju slobode. Tematika obuhvata socijalne odnose, lični moral i položaj žene u društvu. Dvoznačno: za doba u koje je delo napisano i za sva vremena, kad se ima u vidu istaknuti problem.

Žene susrećemo pojedinačno: u svojim kućama kao domaćice, u tuđim – kao radnice na imanju; nalazimo ih i u manastirima, na selu, na svadbama, pri lečenju bolesnika, u katunima...Žena je kćerka, majka, supruga ... Ona prede, tka, sije, kuha ... obavlja niz poslova u domaćinstvu. Ona se raduje i sanja. Žena je žena, sa svojom individualnošću, svojim mislima, željama, u svojim razmišljanjima. Jednako kao i muški deo sveta razmišlja o pojmovima, o Bogu, o postojanju, razumevanju. U životu je, međutim, često potisnuta u drugi plan i dovedena u situaciju da drugi odlučuju o njoj. Sigrid Undset govori o realizaciji sopstvene volje, o borbi i pravu na vlastiti izbor.

Ne bi se moglo reći da Sigrid Undset pripada nekom ”feminizmu” koji glorifikuje ženu i bori se isključivo za ženska prava. Daleko od toga. ”Ljudi” se razlikuju, Sigrid Undset rastvara situacije i u najboljim opisima daje i veoma primitivne i zle žene koje, uljuljane u svom osećanju sigurnosti, nisu spremne da razumiju onu situaciju u kojoj je ekonomski obespravljena osoba u situaciji da se bori za svoje dostojanstvo.

Sve ono dalje što ne poznajemo, a što na neki način upravlja, u tim teškim situacijama, ljudskim životima, zove se nesigurnost.

Upravo je ta vrsta nesigurnosti psihološko-ekonomska kategorija kojoj je Sigrid Undset posvetila čitav niz stranica ovog romana.

 

Asocijacije

I

Imponirajuće je koliko se tekstovnih motiva iz Kristin-trilogije može plasirati u šemu iz istorije, prava, psihologije, književnosti. Stvarnost je nepoznata. Čitajući ”Kristin”, delo koje je od epohalnog značaja za norvešku kulturu, javile su se asocijacije. Jedno je van svake sumnje: seoski svet i opisi prirode podsetili su me na Tolstoja. S tim u vezi pronašla sam i neka druga verovatna obrazloženja: kao da je došlo do prožimanja u stvaralačkom procesu, što uopšte ne predstavlja ništa neobično: niko ne postaje pisac tek tako i ni iz čega, pre se nešto stvarno dogodi, a nešto se i pročita i tako nastaje stvarnost književnog dela.
 

”Det var en bitende kold kveld, så
sneen skrek under føttene; stjernene
gnistret tett som rim på den svarte himmel.”
 

”Veče je bila hladna, sneg je
pucketao ispod obuće; zvezde
su svetlucale kao inje na ogromnom nebu.”
 

Može se nazvati intuicijom. Bilo je to mesto kad sam prvi put pomislila na Tolstoja. Da li je veza slučajna?

Veliki ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj rodio se 1828; živio je i radio na imanju Jasna Poljana nedaleko od Moskve. Umro je 1910. Napisao je, između ostalog, i dj+elo Rat i mir za koje nije nikada dobio Nobelovu nagradu.

”Anarhista”, nije mogao dobiti nagradu.³

Lav Tolstoj dospeo je u Norvešku svojim delima, romanima Ana Karenjina i Rat i mir, prvenstveno, a to je bilo osamdesetih godina devetnaestog veka.⁴

Čitali su ga:

Ibsen i Bjørnson i Hamsun i Alexander L. Kielland (: Čelan) i Jonas Lie. Te 1910. imala je Sigrid 29 godina. Iste godine izdala je delo ”Mladost”, a sledeće i roman ”Jenny” od kada je definitivno priznata u svetu književnosti. Sigrid Undset dobila je Nobelovu nagradu. Bilo je to 1928. Carl Nærup ”syntes” (”je smatrao”, norveški, nap. redakcije) da ”Kristin” podseća na Rat i mir. A evo šta je ona odgovorila:
 

”Ja nisam nikada čitala Lea Tolstoja, ja sam uvek bila zapadno orijentisana.”

Razgovor je tekao, zapravo, ovako:
 

Kritičar:

”U norveškoj književnosti javlja se Sigrid Undset kao pisac naših najjačih, najbolje napisanih i najoriginalnijih istorijskih romana: Kristin Lavransdatter i Olav Audunssøn; po obimu i bogatstvu sadržaja dostigli su majstorsko delo epske umjtnosti: Tolstojev Rat i mir.”

Iz dijaloga: novinari i Sigrid Undset:
 

-”Rekoste li da Nærup uspoređuje ’Kristin Lavransdatter’ sa ’Ratom i mirom’? Zar ne mislite da je to laskavo?”
 

G-đa Undset, poluglasno:
- Nisam ga čitala.

Kasnije:
- Teško čitam ruski. Ja, no roman je predivan. – Zar nije? (hladno, nezainteresovano), ja sam uvijek bila orijentisana zapadno.”
 

Carl Nærup je kritičar velikog formata. Napisao je 1897. i ”Opise i ugođaje u mladoj književnosti”, kao i poglavlje o modernoj norveškoj književnosti, 1890-1904, koje je sastavni deo knjige ”Ilustrovana norveška istorija književnosti”, autora Henrika Jæegera (1854-95). Carl Nærup bio je impresionistički kritičar sa velikim talentom za snažna tumačenja; kritika mu je predstavljala profesiju, ”životni zadatak”, imao je veliki uticaj na čitalačku publiku, mnogo veći nego ijedan norveški kritičar pre njega. Pretpostavku ne želim pretvoriti u insinuaciju. Mogu jedino navesti da nije trebalo znati ruski; Tolstojeva dela su već bila prevedena na danski.

Amalie Skram (1847-1905) bila je oduševljena ”Porodičnom srećom”; svoje osećanje unela je poput čitaoca u roman ”Afkom”, 1898:

– To je ”Porodična sreća” – kaže jedna njena ličnost – od jednog ruskog pisca. Ja pre nisam ništa čitala od njega, niti sam čula njegovo ime. No, to mora da je izuzetan pisac. To je veliki književnik, Henrik! Moraš ga pročitati, nemoguće je opisati.
Tolstoj je govorio s dužnim poštovanjem o Bjørnsonu. Bjørnson je poslao Tolstoju primerak svoga dela ”Kralj”.Vezu između ”Kristine – Lavransove kćerke” i Tolstojevog dela ne mogu dokazati. Ovde je reč o asocijacijama.

II

Høviska književnost bila je veoma popularna u srednjem veku. Varlaam i Joasaf i Tristan i Izolda prevedeni su za vreme kralja Håkona Håkonssona. Popularna tema ovih dela koje su ”kao dašak, sa novim idealima i tonom dolazili iz stranog sveta”, bila je ljubav.U romanu nalazimo situaciju u kojoj su Kristin i Ingebjørg (dve vrsnice) napadnute od pljačkaša, a Erlend i njegov pratilac dolaze iz šume jašući na konjima i to u poslednjem trenutku. Mladi ljudi spašavaju devojke, a Erlend postaje Kristinin vitez.Viteška romantika prožeta je stilom sage. Nalazimo je između ostalog u Tristanu i Izoldi i u Pripovestima o kralju Arturu.⁵

”Priče o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola”, prevela je Sigrid Undset 1815. godine.Taj način opisivanja oseća se naročito u prvom delu romana.


III


”Kristina – Lavransova kćerka”. To je delo o familijarnim odnosima, o osećanju dužnosti i poštovanja prema roditeljima i o odnosima između roditelja i dece. Navodim dva odlomka.

”Kristin”:

”Čula je potok koji je tekao i žuborio negde u blizini; pošla je prema zvuku dok ga nije pronašla; popela se gore na neki veliki kamen i oprala ruke i lice, znojno, izujedano od komaraca. Ispod kamena videla se voda u tihom, slabom padu, a u sredini odsjaj planinskog zida i nekoliko malih breza i busenja – bilo je to najlepše ogledalo, a Kristin je radosno dotrčala do potoka i posmatrala se u vodi – htela se uveriti u ono što joj je Istrid rekla, da sliči svome ocu.⁶ Smejala se, micala glavom i naginjala napred, sve dok se njena kosa nije susrela sa onom svetlijom koja je ovijala njeno lice u potoku.
Svuda okolo raslo je neverovatno mnogo svetlocrvenog cveća koje se zove vodeni koren; cvetovi su bili crveniji i lepši ovde kod planinskog potoka nego kod kuće duž reke. Onda je Kristin brala i povezala svaki cvet uzicom od trave sve dok nije napravila najlepši, najbogatiji svetlocrveni venac. Devojčica ga je postavila na glavu i potrčala do slapa da vidi kako izgleda, sad je bila udešena poput odrasle devojke koja se sprema da ide na igranku.”

Iz autobiografskog djela ”Jedanaest godina”:

”Tog malog terakota konjica iz Troje koji je dobio od Schliemanna; posudio je Ingvildi, jer je uživao u razmišljanju, ovde se igra njegovo malo mlado s bucmastim, oznojenim rukama sa jednom igračkom kojom se možda igralo neko dijete iz Troje pre nekih hiljadu godina.”

”Sva izdanja saga ležala su na najdonjoj polici regala, a Ingvild je ležala na stomaku, na tepihu, kad bi čitala svome ocu.”

Onda je pitala, a on joj je tumačio poreklo svake reči ili kakav je bio narodni način razmišljanja u starijim vremenima, jer se iza neke neobično izgrađene rečenice ili genitiva ili dativa koje nemamo više u jeziku, krije uvek neki način razmišljanja koji se razlikuje od ovog savremenog. Zato se bacila na učenja novog i starog norveškog, ne razmišljajući da bi to moglo biti teško. Teže odlomke, kao stihove iz Edde (”Starije”), čitao joj je i prevodio.

U biografiji o Sigrid Undset nalazimo i ove podatke:

1912. Venčala se za Andersa Castusa Svarstada.
1916. Usvaja muževu decu, iz njegovog prvog braka.
Kristina – Lavransova kći – to je devojka koja je veoma privržena ocu.
Sigrid Undset slika bračne konflikte i snažne suprotne interese. Kristin živi u braku sa Erlendom čiju je jecu, iz veze sa prvom ženom, priznala; razvode se formalno, a Erlend odlazi da živi na svome imanju. Neretko pisci unose i vlastito životno iskustvo u svoja dela.

Radnja romana

Dešava se u periodu između 1306 – 1349. Događaji su smešteni u Hamar, Oslo, Tunsberg, Nidaros (norveški gradovi), u Gudbrandsovu dolinu, (u Trøndelagu), u Dovre (planina), kao i na imanja: Jorun (Jørundgård), Dyfrin, Husaby, Haugen ...¹¹

Priroda je filmska, ljudi se kreću, često na skijama, na konjima ili u kolima, te se slike javljaju i smenjuju, a uglovi posmatranja menjaju.
 

Šta vidimo u tim kadrovima?
 

Norveško more, fjordove, potoke, reke, vodopade...

Izražajnom snagom proizvodi Sigrid Undset impresiju karakterističnim pojedinostima koje oživljavaju područja ili oblasti u kojima se događa radnja romana. Oslo, i tada glavni grad, okružen šumovitim brdima, sa Akers-rekom, ispod Ekeberg-brda; pristaništa povezana: sa Danskom, Švedskom, Engleskom i Nemačkom; Akerhus – sa šumama; Trondheim, osnovan u X veku, sa najpoznatijom građevinom, Nidarosdomen, sa Dovre-planinom, sa Nid-rekom koja uranja u trondheimski fjord; Gudbrans dolina (pokrajina Oppland – danas), sa naseljima, seoskim gazdinstvima, obradivim površinama.
 

”Venac” je prvo i najinteresantnije delo. ”Gazdarica” sadrži epsku širinu i mirnoću u opisu atmosfere i likova; to je onaj način koji podseća na veliko delo ruske književnosti. ”Krst” je u dobrom delu simboličan.
 

1. ”Vijenac”¹²
– Jørundgård (naziv imanja)
– Venac
– Lavrans Bjørgulfssøn
 

2. ”Gazdarica”
– Grešni ljudi
– Husaby (imanje)
– Erlend Nikulaussøn
 

3. ”Krst”
– Pristojnost
– Grešnici
– Korset
 

U ekspoziciji je predstavljeno imanje Jørun, vlasništvo bogatog seljaka Lavransa Nikulaussøna.

Kristin je devojčica – doselila se u Jørundgård sa majkom (Ragnfrid) i ocem. Ragnfrid će u toku razvoja radnje roditi još dve kćerke: Utvhid i Ramborg.

Opisani su i život na imanju i Kristinina putovanja s ocem: prvo u katune, a drugo: preko Hamara u Oslo.

Kristin je narasla, napunila je petnaest godina; Lavrans ju je verio po tadašnjim običajima. Verenik je: Simon Andressøn, jedan od sinova bogatog seljaka iz okoline. Kristin je ovu veridbu prihvatila; običaj je bio da otac bira, a da devojka pristane ili ne pristane na očev izbor.

Kristinin prijatelj iz detinjstva, Arne, donosi odluku da (nakon njenih zaruka) otputuje u Oslo. Kristin ga prati. Ona to čini krijući od roditelja, a na povratku susreće sveštenikovog sestrića, Benteina, koji je napada.

U Hamaru će se, nakon nekog vremena, sresti Arne i Bentein; Arne će u tom sukobu poginuti. Selo se, nakon ovog događaja, a pod uticajem Arneovih roditelja, ”okreće” protiv Kristine. Lavrans i Simon donose odluku: Kristin će otići, na godinu dana, u manastir, u Oslo. Ako sledimo tok glavne radnje, zaplet se dešava u drugom poglavlju.

Kristin je tri sedmice u klosteru.

U Oslo su stigli inostrani trgovci, narod je nagrnuo sa svih strana. ”Od Mjøse do Landemerketa vrvelo je od sveta te prve nedelje u maju” kad su se Kristina i njena vršnjakinja uputile na sajam.

Devojke su se odvojile, želele su u Miklegård, da nabave obuću.

Trgovac je bio Nemac, imao je ženu Norvežanku i posedovao je kuću u Miklegårdenu. Na povratku su se izgubile. Neki mladići im pomažu, a onda ih napadaju.
 

”Udarila je čoveka u lice zavežljajem u kojem je držala novac, a on se zateturao, udarila ga je ponovo u prsa, a on se zanio i odgegao prema steni i još komad puta nizbrdo. Onaj drugi Nemac zgrabio ju je ozada, istrgnuo joj novčanik iz ruke i lančić s vrata, iznemogla devojka pokušala je da mu ga otme. On je hteo da se oslobodi, a tada su pljačkaši čuli da neko dolazi.”
 

Ljubav na prvi pogled, a zatim sledi niz događaja koji uzrokuju prekid zaruka sa Simonom. Lavrans je uvrijeđen, no naposljetku pristaje da uda svoju kćerku za Erlenda.

Radnja se premešta u Husaby, na Erledovo imanje u Trøndelagu. Kristin postaje majka i domaćica.

Zaplet se nastavlja. Kristinin ”zaručnik” Simon oženio je njenu mlađu sestru Ramborg. Kristin i Simon su rod, a Erlend i Simon postaju badžanaci. Simon je često u Kristininoj blizini.
 

– Erlend zapada u neprilike političke prirode: učestvuje u zaveri protiv kralja Magnusa. Zavera je otkrivena, a Erlend u zatvoru. Simon uspeva da ga oslobodi, Erlendu oduzimaju ”Husaby”. Porodica se seli u Jørungård.
 

 

____________________
¹ ”Običaji se menjaju vremenom. Ljudska uverenja se menjaju također, i oni misle drugačije o mnogim stvarima. Ljudska srca se nikad u potpunosti ne menjaju.” Ørjasæter, Tordis, Biografija o Sigrid Undset, 1993.
² Primer: 373. s.
³ Nag, Martin: ”Tolstojs gjennombrudd i Norge”, s 44.
⁴ Prevodi na danskom.
⁵ Istorijski kralj Artur živio je u 6. vijeku; bio je starešina britanske vojske u borbi protiv anglosaksonaca.
⁶ Podvlačenje je moje.
⁷ ”Kransen”, s. 22.
⁸ ”Elleve år” s. 12.
⁹ Ingvild je Sigrid.
¹⁰ Isto, s. 274.
¹¹ Hamar je grad-centar za naselja u okolini jezera Mjøsa. Nalazi se u pokrajini Hedmark koja ima najviše šume, najviše irvasa i najveće površine obradivog zemljišta. Tunsberg, u pokrajini Vestfold (danas je ”glavni” grad Larvik). Sør-Trøndelag – pokrajina, proteže se do trondhejmskog fjorda i od švedske granice do ostrva Hitra i Frøya.
¹² Delo je prevedeno na naš jezik.

autor : Jelana Kovač
izvor

Sigrid Unset

Kao ptice selice

“... Najzad stigoše. Jedna usamljena lučnjača gorela je ispred stanice. Crne prilike koje su izlazile iz voza gubile su se u mraku. Torkild i Roza uputiše se prema rečici gde su se u noći belasale kamare čamove građe, iz kojih je izbijao svež i prijatan miris.
- Je li? - reče Roza najedanput. - Šta će reći sutra gospođa Stranden... jer mi više nismo muž i žena?
- Ah, gospođa Stranden! - nasmeja se Torkild. - I ona je sigurno mišljenja da muškarac i žena koji su jednom venčani ostaju supružnici celog života, bez obzira na sve ludorije današnjice.
Pređoše preko mosta i uputiše se stazom između fabričkih zgrada i rečice, dok su im zarđali gvozdeni opiljci škripali pod nogama. - O, taj šum! - reče Roza tiho. - Često sam za sve ovo vreme mislila na njega. - I ona se priljubi uz njega.
- Torkilde, Torkilde, ne mogu shvatiti da je sve ovo istina. Idem li ja, zbilja, našoj kući?
... Najzad stigoše pred kuću, koja se belela u noći; njeni zatvoreni prozori kao da su bili utonuli u san, dok su sporedne zgrade izgledale kao izrasle pod golim starim drvećem u dvorištu. Zastadoše za trenutak i baciše pogled niz put, koji je vodio dalje i ponovo ulazio u šumu, u pravcu njihovog starog doma. U vazduhu, visoko iznad njihovih glava, začuše se neki čudni i nerazgovetni glasovi.
- Ptice selice - reče Torkild. Zagrljeni, oni pogledaše u sivo, oblačno nebo, ali nisu mogli ništa da vide. Zatim se uputiše, čvrsto pripijeni jedno uz drugo, prema kući. Torkild otključa vrata i oni uđoše u mali hodnik, koji je odisao čistoćom. I, privlačeći Rozu k sebi, on pokuša da izgovori mirnim i odmerenim glasom:- Sad smo... opet kod kuće...

(Odlomak iz „Proleća”)
_________________________________________

Kristina – Lavransova kćerka




”Čula je potok koji je tekao i žuborio negde u blizini; pošla je prema zvuku dok ga nije pronašla; popela se gore na neki veliki kamen i oprala ruke i lice, znojno, izujedano od komaraca. Ispod kamena videla se voda u tihom, slabom padu, a u sredini odsjaj planinskog zida i nekoliko malih breza i busenja – bilo je to najlepše ogledalo, a Kristin je radosno dotrčala do potoka i posmatrala se u vodi – htela se uveriti u ono što joj je Istrid rekla, da sliči svome ocu.⁶ Smejala se, micala glavom i naginjala napred, sve dok se njena kosa nije susrela sa onom svetlijom koja je ovijala njeno lice u potoku.
Svuda okolo raslo je neverovatno mnogo svetlocrvenog cveća koje se zove vodeni koren; cvetovi su bili crveniji i lepši ovde kod planinskog potoka nego kod kuće duž reke. Onda je Kristin brala i povezala svaki cvet uzicom od trave sve dok nije napravila najlepši, najbogatiji svetlocrveni venac. Devojčica ga je postavila na glavu i potrčala do slapa da vidi kako izgleda, sad je bila udešena poput odrasle devojke koja se sprema da ide na igranku.”

(Kristina – Lavransova kćerka)


Udarila je čoveka u lice zavežljajem u kojem je držala novac, a on se zateturao, udarila ga je ponovo u prsa, a on se zanio i odgegao prema steni i još komad puta nizbrdo. Onaj drugi Nemac zgrabio ju je ozada, istrgnuo joj novčanik iz ruke i lančić s vrata, iznemogla devojka pokušala je da mu ga otme. On je hteo da se oslobodi, a tada su pljačkaši čuli da neko dolazi.”

(Kristina – Lavransova kćerka)
____________________________________________




”Tog malog terakota konjica iz Troje koji je dobio od Schliemanna; posudio je Ingvildi, jer je uživao u razmišljanju, ovde se igra njegovo malo mlado s bucmastim, oznojenim rukama sa jednom igračkom kojom se možda igralo neko dete iz Troje pre nekih hiljadu godina.”

”Sva izdanja saga ležala su na najdonjoj polici regala, a Ingvild je ležala na stomaku, na tepihu, kad bi čitala svome ocu.”

(autobiografsko delo, Jedanaest godina )

__________________________________________

ZAŠTO BAŠ... Sigrid Unset

Žene ove generacije su bile čudnovato izolovane u tom začudnom svetu. Daleko od bilo kakve podrške u tek stvorenim društvenim pravilima, one su morale, s punom odgovornošću, da se odreknu nasleđa prošlosti. Neprijateljski raspoložene prema celokupnom društvenom poretku, koji su smatrale beskorisnim jarmom, mogle su da računaju jedino same na sebe kako bi stvorile novo društvo, sačinjeno od uverenja, nesumnjivo iskreno u svojoj suštini, ali ono koje lako obmanjuje.
Sa prelepom maštom, Sigrid Unset je živela život ovih žena; oslikavala ih je s puno saosećanja i sa isto toliko nemilosrdne istine. Ona je prikazala tragediju njihovih života bez ukrašavanja ili preterivanja; i prikazala je logični razvoj njihovih sudbina, koje su ih poricale kao heroine u svetu u kojem su živele...
Erotski život, zajednički problem oba pola, što čini centralnu okosnicu psihološkog interesa Sigrid Unset, ponovo je pronađen, gotovo bez promena, i u njenim istorijskim romanima. U tom smislu, primedbe prirodno padaju na pamet. U srednjovekovnim dokumentima, feminističko pitanje nije bilo suviše poznato; teško bi se pronašli tragovi unutrašnjeg ličnog života koji je kasnije narastao do ovog pitanja. Istoričari, odbacujući dokaze, im

Sergej Stepnjak,Kućica na Volgi

 

 

 

 

 

 

 „Kućica na Volgi“ (u originalu na ruskom: Домик на Волге) je još jedna sjajna pripovetka Sergeja Stepnjaka. Napisana je daleke 1889. godine, tokom njegovih izgnaničkih dana u Londonu. U vreme dok je čekao izlazak iz štampe svog poznatog romana „Andrej Kožuhov“, Stepnjak je rešio da u delo sprovede svoju davnašnju zamisao i osim novinskih članaka, publicističkih knjiga i romana sebe posveti i pisanju jednog drugačijeg književnog formata – kratkih priča i pripovedaka. Jedna od najuspelijih iz tog niza, „Kućica na Volgi“ je, razume se, priča o revolucionarima. Njen glavni junak, Vladimir Murinov, takođe je jedan od onih „oduševljenih humanista“ što hrle u smrt u ime slobode naroda. Čuvajući u svom sećanju živu uspomenu na voljene saborce i njihove dogodovštine, Stepnjak nam donosi priču o čoveku koji tek što se bio izbavio iz smrtne opasnosti pokušava da u redove boraca za slobodu vrbuje svoju slučajnu poznanicu – Kaću Prozorovu. Mada u tome ne uspeva odmah, on vremenom uspeva da stekne njeno poverenje, te je nakon dugog kolebanja i mučnog razlaza sa njenim nesuđenim mužem, ubeđuje da mu se pridruži i ostavi svoje pitomo gnezdo kraj Volge, posvećujući život borbi „za mir i sreću miliona drugih gnezda“. Divna ilustracija svega nežnog u jednom od najtraženijih ruskih „terorista“ druge polovine XIX veka,

 

____________________________________________________

 

Noćni ekspresni voz prelete poslednje stotine vrsta do mesta S. – jednog gubernijskog grada pokraj Volge. Vatre u selima su davno ugašene i bezgranična poljana obalskog pojasa Volge preobražena je u pravo more tame. Utonula su polja i livade, utonule su crne prostrane šume, utonula su sela. Tu i tamo rasipale su se u hrpama omanje kolibe sa visokim krovovima od slame – siromašni domovi seljaka na obali Volge. U pozadini, dalje od koliba, stajale su druge, mnogo pravilnije gomile tek požnjevenog žita, koje je u tami moguće bilo zameniti sa selom, a selo sa plastovima. Mesec još ne beše izašao. Lagani noćni vetar dolazeći sa moćne reke, tromo je ganjao masivne crne oblake, koji su ograničavali vidljivost, ne dozvoljavajući da im zvezdani zrak probije gusto tkivo. Rominjala je sitna kiša. Trgovac koji je, vraćajući se iz grada, okasnio, jedva je nazirao vijugavu stazu pa je, pustivši dizgine, iznalaženje puta prepustio konju. Mudri je konj išao odsečnim korakom, nailazeći s vremena na vreme na toliko nizak železnički nasip da ga je jedva primećivao nad površinom zemlje, a koji je prolazio tom zelenom pustinjom. 

Tanke, blistave šine, prave poput strele na širokim železničkim pragovima, koje su se krajevima zarivale u neprobojni mrak, već su drhtale sasvim tiho, za ljudsko uho nečujno, nagoveštavajući približavanje voza. Negde, u beskrajnoj daljini, čuo se slab i otegnut zvižduk lokomotive. Konj zavrte ušima, frknu, onjuši vazduh. Domaćin se prihvati dizgina i malo skrenu u stranu. Posle nekoliko minuta na horizontu se pojaviše dva vatrena oka. Približavala su se. Šine zadrhtaše i uskoro gromki voz, koketno skliznuvši po glatkom putu, poput klizača na ledu, prolete kao oluja u kolutovima dima, na trenutak osvetlivši poljanu i bacivši purpuran odblesak na niske oblake, koji su s visine posmatrali njegovu plamenu utrobu. Bilo je nečeg prazničnog, trijumfalnog u tom dugom nizu jarko osvetljenih pokretnih palata, koje su bez napora, za tren oka projurile kroz usnulo selo, crna polja i šume, podsmevajući se prostranstvu, mraku i nevremenu. Tako spolja izgleda balska dvorana koja blješti od sjaja i pozlate, dok orkestar grmi a nakinđureni parovi promiču iza ogledala-prozora. I posmatrač koji stoji u mraku i na hladnoći tada nehotično misli o sreći, veselju, zadovoljstvu. Ali, na balovima se često liju nevidljive suze i upravo se u tom letećem dvorcu tog trenutka odigravala teška drama.

U zasebnom kupeu jednog od prvih vagona bilo je tri putnika. Dvojica su bila vojna lica – po njihovim plavim mundirima sa belim epoletama lako je bilo zaključiti da su iz redova žandarmerije. Treći je bio civil. Bio je to mlad čovek, ako je suditi po vitkoj, stasitoj figuri, svetlo smeđoj, kuštravoj bradici i brkovima koji se virili ispod šešira nataknutog preko čela.

Jedan od žandarma je, opružen na klupi, spavao. Drugi je sedeo u uglu i, usiljeno se ispravivši, očajnički pokušavao da pobedi san.  Ali, povremeno je dremao sedeći, da bi se zatim energično trznuo i strogo posmatrao mladog čoveka. Bilo je očigledno da je on politički zatvorenik pod pratnjom.

Mladić je, činilo se, čvrsto spavao u uglu, ukoso isteglivši noge. Grudi su mu se nadimale lagano i ravnomerno, a tiho sanjivo disanje čulo se među treskom voza.

Ali, ako bi se neko neočekivano zagledao ispod širokog polja njegovog nadenutog šešira, susreo bi se sa dva sura oka, ispunjena jakom, napregnutom pažnjom, koja su jasno pokazivala da mladom čoveku i nije do sna.  U njegovoj glavi sazreo je plan bekstva – drzak, očajnički plan – i sada mu je sudba zavisila od toga hoće li taj trapavi, nakazni žandarm zaspati. Pod šeširom nataknutim na obrve, pomno je posmatrao žandarma.

Žandarm se lagano njihao, poput dugog klatna koje tek što se nije zaustavilo. A onda je odjednom klimnuo unapred i umalo mlatnuo svog druga po glavi i stresao se, pažljivo osmotrivši uhapšenog. Ovaj je ležao u istom položaju. Tada se žandarm umiri i, razgoračenih očiju, zagleda u zavesu, trudeći se da ne trene.

Prošlo je nekoliko minuta. Voz je grabio napred. Mašina je grmela ravnomerno, kao u taktu. Slabašno, nekako žalosno, zveketali su prozori. Lagani, neprekidni udarci koji su se predavali kroz meke naslone sa oprugama delovali su kao nesavladivo uspavljujuće sredstvo na trom mozak, nenaviknut na bilo kakav rad. Sve češće je žandarmu padala glava, a zatvorenik je, goreći od uzbuđenja, brojao minute, čekajući da se njegov čuvar sruši i zahrče.

No, ovaj odjednom živnu: priseti se da je bolje sredstvo za pobeđivanje sna – lula. Uzeo je kesu za duvan, temeljno napunio kratku drvenu nosogrejku i udobno se namestivši u uglu, metnuo lulu u zube i kresnuo šibicom. Zatvorenik s očajanjem sklopi oči.

                „Prokletnik!’’, promrmlja u sebi: gasila se njegova zadnja nada.

Ali, u tom trenutku nešto tresnu na pod. On brzo baci pogled u pravcu zvuka i pod naspramnom klupom spazi lulu koja je ispala iz žandarmove ruke. Žandarm je spavao čvrsto i sa najblaženijim izrazom lica, koji beše načinio još maločas, dok se spremao da uživa u duvanu.  

Radost, gotovo isto tako bolna kao i pređašnje očajanje, obuze dušu zatvorenika. Kao da je sloboda već bila na korak od njega. Kao da između njega i nje više nije bilo ogromne prepreke koju je samo uz očajničku smelost i ludu sreću bilo moguće savladati.

Sačekavši par minuta, on oprezno ustade, namesti šešir i načini par koraka po uskom prolazu. Pod svetlom fenjera bilo je moguće podrobnije ga osmotriti. Po izgledu, imao je dvadeset četiri, dvadeset pet godina. Bio je višeg rasta, prilično proporcionalne, mada ne jake građe. Sitne, izuzetno pokretljive crte omanjeg lica sa visokim, pomalo stešnjenim čelom na slepoočnicama, kakve bivaju kod muzičara; gladak, pravi ženski vrat i tanke, bele ruke sa dugim, pravilnim prstima – sve je razotkrivalo živahnu, napetu, strasnu prirodu, koja više odgovara portretu umetnika nego borca. Takve fizionomije često se sreću među takozvanim ruskim „nihilistima“, a opet, izuzetno retko među ljudima umerenih opredeljenja, čak naprotiv. Opšti utisak napetosti i neke ženstvenosti dopunjavao je par lepih, surih očiju koje bi se čas gasile pod dugim trepavicama, čas plamtele nekim vrelim bleskom. Te oči nisu jemčile istrajnost i postojanost volje, one su ispoljavale trenutnu spremnost ogromne energije kojom se odlikuju živahni ljudi.

Mladić lupi potpeticom o pod ne bi li premerio dubinu sna svog čuvara i uperi u njega svoje plamteće sive oči. Pod uticajem tog upornog pogleda, žandarm se malo maknu. Mladi zatvorenik brzo skloni svoj pogled sa žandarma i, ostavivši ga na miru, krenu k svom prozorčiću.

Nije bilo vremena za gubljenje. Još čas putovanja i pred njim će se ukazati crna čeljust tamnice, odakle on, možda do kraja života, neće izaći na svetlost dana. Uhapšen je pod tuđim imenom. Policija nije sumnjala u njegov identitet. No, u tamnici, kuda su njega vodili, bio je izdajnik Harin, njegov nekadašnji prijatelj, koji bi ga u isti mah prepoznao i tada bi mu odzvonilo. Njegov plan bio je koliko jednostavan, toliko i očajnički: baciti se iz voza u punoj brzini i, ukoliko ne pogine na mestu ili polomi obe noge, dovući se do grada, sakriti se, sačekati prolaz hajke i vratiti se u Peterburg. Srećom, uspeo je da sakrije sav svoj novac od glupe sreske policije, koji mu je ostao ušiven u odelu.

Oba vratanca su bila zaključana, to je znao. Ali, prozor je bio sasvim dovoljno širok. Spustio je staklo. Šum i grohot voza ispuniše vagon, zajedno sa strujom svežeg vazduha.

Nijedan od žandarma nije se pomakao. Mladić naviri kroz prozor i poče da osmatra tamu. Vrhovi grmova proletali su mu pred očima. Voz je išao kroz mladu orahovu šumu, ponegde presečenu tamnim grmovima korova ispod kojih se naziralo beličasto peskovito zemljište.

                „Taman stižemo“, pomisli on. 

Ali, kada je spustio glavu i pogledao pravo pod voz, u njemu zavlada užas. Zemljište koje je velikom brzinom promicalo, ovde je jurilo munjevito. Kamen, železnički pragovi, sve se slivalo u jedan neprekidni, neobuzdani, smrtonosni potok. U njegovom mozgu, rastrojenom od dugih, besanih noći, sinula je živa slika na kojoj je sebe jasno video povređenim, iskidanim na komade tim granama, trupcima i kamenjem.  

Uzdah koji je podsećao na jecaj ote mu se iz grudi: slabašno telo se odupiralo i malodušno molilo za milost.

Ali, to potraja samo trenutak.

           -          Sad il’ nikad! – progovori i, popevši se na sedište, kliznu kroz prozor, ispruživši obe noge van. 

           -          Ta, hvataj ga... drži! – začu se za njegovim leđima.

Mladić se sa užasom osvrnu – to je govorio bunovni žandarm pod uticajem nekog maglovitog osećaja realnosti.

Ne gubivši ni trena više, mladi čovek skliznu kroz prozor i ostade da visi pod pravim uglom nad crnim, dubokim bezdanom. Zavrte mu se u glavi od strašnog grohota, vrtloga dima kojeg je udisao i vrućih žeravica koje su ga udarale po licu. Voz je u tom trenutku skretao nadesno. Mladić se odvoji od prozorčeta.

Još časak i ostao bi bez svesti. No, u njegovoj glavi postojale su čvrste instrukcije koje je sebi zadao, skrojivši ovaj očajnički plan. Napipavši desnom nogom oslonac i držeći do iznemoglosti pravac kretanja voza, on se odjednom odbaci rukom i nogom i polete u vazduh.

Činilo mu se da leti dugo, bez kraja. Vrtlog je prestao, a on je i dalje leteo. Mislio je da nikad neće sleteti. Ma, da li je stvarno skočio? Ili je to samo san?

Odjednom oseti nešto pod nogama, peščani sprud odnese mu udove, a strašni udarac u leđa opruži ga ničice. Prebrojio je sve zvezde, a zatim izgubio svest.

 

 

 

Duga gravitacije, Thomas Pynchon

Priroda ne poznaje izumiranje; znana joj je samo preobrazba. Sve čemu me nauka naučila, i čemu me i dalje uči, snaži moje uverenje u nastavak našega duhovnog bitka nakon smrti.
 Wernher von Braun



Vrištanje dopire nebom. Bilo je toga i pre, ali ovo sad nema se s čime usporediti.

Prekasno je. Evakuacija se još uvek odvija, ali posve scenski. Nema svetla u kolima. Nigde nema svetla. Nad njim grede dizala stare poput čelične kraljice, i negde visoko gore staklo koje bi propuštalo dnevnu svetlost. Ali noć je. Strah ga je načina na koji će staklo pasti — uskoro — biće to dojmljiv prizor: pad kristalnog dvorca. No ruši se u posvemašnjem zamračenju, bez ijednog odsjaja, samo uz veliki nevidljivi lom.

Unutar kola, izrađenih na par nivoa, sedi u baršunastoj tami, nema što pripaliti, oseća gde se metal bliže i dalje trlja i spaja, para beži u pahovima, drhtanje u podvozju kola, uravnotežavanje, nelagoda, svi oko njega natiskani, slabašni, druge ovce, sa sve manje sreće i vremena: pijanci, stari veterani još ošamućeni od granatiranja minulog pre 20 godina, laktaroši u odelima za izlazak, podrtine, iscrpljene žene s više dece no što bi iko mogao imati, posložene uz ostale stvari koje treba izneti u spas. Samo su bliža lica iole vidljiva, i to tek kao napola posrebreni likovi u okularu, zelena lica uglednika zapamćena iza neprobojnih prozora što jure gradom...

Počeli su se kretati. Voze jedan za drugim, od glavnog kolodvora, od centra, i prodiru ka starijim i opustelim delovima grada. Je li ovamo izlaz? Lica se okreću prozorima, no nikome se ne pita, ne naglas. Pristiže kiša. Ne, ovo nije ispetljavanje, već postupno utkivanje — put ih vodi ispod lukova, tajnih ulaza od istrunulog betona koji su se samo doimali poput svodova nadvožnjaka... izvesne skele od pocrnjelog drveta polako su promakle nad njima i započeli su smradovi ugljena iz dana daleko iz pravca prošlosti, smradovi iz petrolejskih zima, nedelje bez ikakvog prometa, koraljolikog i tajanstveno izdržljivog raslinja, oko slepih okuka i iz usamljenih potporanja, gorki smrad izgubljenog kolnog parka, zrijuće hrđe, razvijen u tim sve praznijim danima do briljantnosti i dubine, posebno u zoru, plavih sena koje mu pečate prolaz, kako bi doveo zbivanja do Apsolutne nule... i sve je bedniji što dublje idu... ruševni tajni gradovi sirotinje, mesta kojima imena nikad nije ni čuo... zidovi se razvaljuju, krovova je sve manje, kao i prilika za svetlost. Cesta, koja bi se trebala nadovezivati na širi autoput, umesto toga sve je uža, raspucanija, tešnja i tešnja sve dok odjednom, itekako prerano, nisu pod završnim lukom: kočnice se jezivo stežu i istežu. Na ovome sudištu nema priziva.

Karavan se zaustavio. Putovanju je kraj. Svim se evakuiranima nalaže da izađu. Pokreću se polako, no bez otpora. Njihovi sprovodnici nose kape sa značkama olovne boje, i ne govore. To je nekakav golemi, vrlo star i mračan hotel, čelični nastavak tračnica i skretnica uz koje su pristigli... Kuglaste svetiljke, obojane u tamnozeleno, vise pod kićenim čeličnim strehama, neupaljene stoljećima... gomila se kreće bez mrmljanja ili kašlja niz hodnike ravne i funkcionalne poput prolaza u skladištu... baršunasto crne površine ograđuju pokrete: miriši po starom drvetu, po dalekim, svo ovo vreme praznim krilima, taman rastvorenim kako bi primila ovaj nalet duša, po hladnim štukaturama gde su svi štakori pomrli, samo se njihovi duhovi, nepomični poput spiljskih slikarija, koče uporno i sjajno po zidovima... evakuisani se odvoze u skupinama, liftom — pokretnom drvenom skelom otvorenom sa svih strana, zakvačenom na staru užad masnu od katrana i vitla od levanog gvožđa, prečaka u obliku slova S. Na svakom smeđem katu, putnici izlaze i odlaze... hiljade tih ušutkanih soba bez svetla...

Neki čekaju sami, neki dele svoje nevidljive sobe s drugima. Nevidljive, da, koliko vridi dekor, kad se dovde došlo? Pod stopalom krcka najstarija gradska prašina, zadnje kristalizacije svega što je grad odbacio, zapretio, slagao svojoj deci. Svaki je čuo glas, jedan je mislio da govori samo njemu, kao, “Nisi odista verovao da ćeš biti spašen. Dođi, sad već svi znamo ko smo. Niko nije imao nameru ikad se potruditi da spasi tebe, stari moj...”
Nema izlaza. Leži i čekaj, leži mirno i tiho. Vrištanje se drži nebom. Kad stigne, hoće li stići u tami, ili će doneti vlastitu svetlost? Hoće li svetlost doći pre ili posle?

Ali već je svetlo. Koliko je već svetlo? Celo ovo vreme, svetlo se cedi unutra, skupa s hladnim jutarnjim zrakom koji mu sad teče preko bradavica: počelo je otkrivati šarolik izbor supijanih protuha, nekih u odori a nekih ne, praznih ili skoro praznih boca u rukama, ovde prebačenih preko naslonjača, onde šćućurenih u hladnom kaminu, ili izvaljenih na raznovrsnim kaučevima, neusisanim sagovima i kočijaškim prostirkama niz različite razine ove pogoleme prostorije, oni hrču i otpuhuju u mnogim ritmovima, u samoobnavljajućim refrenima, dok londonsko svetlo, zima i elastično svetlo, rastu između lica razdeljenih prozora, rastu među slojevima sinoćnjeg dima još obešenog, u iščezavanju, s navoštanih greda stropa. Svi ovi uvodoravnjeni ovde, svi ti drugovi po oružju, izgledaju rumeno koliko i hrpa holandskih seljaka koja sniva o svom izvesnom uskrsnuću u narednih par minuta.

Ime mu je satn. Geoffrey (“Pirate”) Prentice. Umotan je u debelu deku, tartan s narančastom, grimiznom i bojom hrđe. Oseća da mu je lobanja napravljena od kovine.

Odmah iznad njega, dvanaest stopa poviše, Teddy Bloat sprema se ispasti s trubadurskog kora, s obzirom da je odabrao kolabirati upravo na mestu gde je neko u dojmljivu besu, nedeljama ranije, izbio iz balustrade dva stupića od ebanovine. Sad se, u svojoj omami, Bloat malo pomalo provukao kroz otvor, glavom, rukama i torzom, i još ga tamo gore jedino održava napola puna boca šampanjca u džepu hlača, koja se nekako zakvačila – Pirate se zasad uspio uspraviti na svom uskom samačkom krevetu, i zatreptati unaokolo. Kako grozno. Kako dovraga grozno... iznad sebe, čuje gde se para tkanina. Izvršno telo Specijalnih operacija podučilo ga je brzim reakcijama. Skoči s postelje i udari je nogom kako bi se na kotačićima otkotrljala u Bloatovu smeru. Bloat, u slobodnom padu, pogodi posred madraca uz živopisan akord opruga. Jedna od nogu pukne. “Dobro jutro”, primeti Pirate. Bloat se nakratko nasmeši te vrati snu, dobro se ušuškavajući u Pirateovu deku.

Bloat je jedan od sustanara ovde, u katnici koju je prošlog veka, nedaleko od Nasipa Chelsea, podigao Croydon Throsp, poznanik Rossettijevih koji je nosio kute od dlake i voleo kultivisati farmaceutsko bilje na krovu (ovu je tradiciju mladi Osbie Feel nedavno obnovio), među njima i par vrsta otpornih na magle i mrazeve, no većina se vraća, u fragmentima neobičnih alkaloida, zemlji na krovištu, skupa s gnojivom poteklim od trija krmača sorte Wessex Saddleback kojeg je onde udomio Throspov naslednik, i mrtvim lišćem s mnoštva dekorativnog drveća koje su na krov presadili kasniji stanari, te ponekim nesvarivim obrokom kojeg je onamo bacio ili povratio ovaj ili onaj osetljivi epikurejac — sve se to skupa sjedinilo, naposletku, sečivima godišnjih doba, u namaz, više stopa debeo, neverojatnog crnog humusa u kojem može rasti sve, pa tako naravno i banane. Pirate, bačen u očaj ratnom nestašicom banana, odlučio je izgraditi staklenik na krovu, i nagovoriti prijatelja koji je letio na potezu Rio—pa—Ascension—pa—Fort–Lamy da za njega mrkne koju sadnicu banana, u zamenu za nemački fotoaparat, naiđe li Pirate na kakav prilikom svoje naredne padobranske misije.

Pirate je postao slavan po svom Banana doručku. Korisnici menzi širom Engleske slevaju se ovamo, među njima čak i neki alergični ili posve neprijateljski nastrojeni prema bananama, samo kako bi posmatrali — jer zbog politike bakterija, prstenastog i lančanog tkanja tla u mreže kojima samo Bog može otkriti očice, plod često sazrije do dužine od stope i pol, da neverovatno ali istinito.

Pirate u zahodu stoji i piša bez ijedne misli u glavi. Potom se uvuče u vuneni ogrtač koji nosi naopako kako bi mu džepovi s cigaretama ostali skriveni, nije da to ima naročitog uspeha, i zaobilazeći topla telesa prijatelja dođe do staklenih vrata, izvuče se van na studen, prostenje kad mu prodre do plombi u zubima, popne se spiralnim stubištem koje dopire do vrta na krovu i prostoji tamo neko vreme, gledajući reku. Sunce je još pod obzorjem. Danas sluti na kišu, ali zasad je zrak neuobičajeno bistar. Velika elektrana, i plinara iza nje, stoje precizno: kristali uzgojeni u menzuri jutra, dimnjaci, ventili, tornjevi, cevi, čvornati ispusti pare i dima...

“Hhahh”, Pirate u bezglasnom urliku promatra kako mu dah klizi niz ogradu, “hhahhh!” Krovovi plešu u jutru. Njegove divovske banane zbijaju se u grozdove, blistavo žute, vlažno zelene. Njegovi sudruzi kat niže slinavo sanjaju o Banana doručku. Ovaj dobro izribani dan ne bi trebao biti gori od bilo kog — Bi li? Daleko na istoku, dole na ružičastom nebu, nešto se upravo zaiskrilo, vrlo sjajno. Nova zvezda, ništa manje uočljivo od toga. Nasloni se na ogradu da to promotri. Briljantna tačka već je postala kratka okomita bela crta. Sigurno je negde tamo iznad Severnog mora... barem toliko daleko... nad prostranstvima ledenjaka s hladnim premazom sunca...

Šta je to? Ništa takvo nikad se ne može videti. No Pirate zna, napokon. Vidio je to na filmu, baš pred par nedelja... to je trag isparenja. Već je sad viši za širinu prsta. Ali nije od aviona. Avioni ne poleću uspravno. Ovo je nova, i još uvek najtajnija, nemačka raketna bomba.

“Stiže pošta.” Je li to prošaptao, ili samo pomislio? Stegne istrošeni pojas svoga ogrtača. Pa, njihov domet trebao bi biti veći od 200 milja. Ne možeš videti trag isparenja na 200 milja, čuj, zar ne.

O. O da: niz krivulju Zemlje, dalje na istoku, tamošnje sunce, koje je taman svanulo u Holandiji, osvetljava ispuh rakete, kapljice i kristale, tako da im sjaj jasno blista preko mora...

Bela se crta, nenadano, prestala uspinjati. To bi bio prekid dotoka goriva, kraj sagorevanja, kako to oni vele... Brennschluss. Mi nemamo reči za to. Ili možda imamo, ali je strogo poverljiva. Dno crte, početna zvezda, već je stalo nestajati u crvenom praskozorju. Ali raketa će stići ovamo pre nego što Pirate ugleda sunce kako se rađa.
Trag, zamrljan, pomalo iskidan u dva ili tri smera, visi na nebu. Raketa se već, sad posve balistički, uspela još više. Ali sad je nevidljiva.

Zar ne bi trebao nešto napraviti... otići do operacijskih prostorija u Stanmoreu, sigurno je imaju na radarima koji pokrivaju Kanal — ne: nema vremena, zbilja. Ima manje od pet minuta od Haaga dovde (vreme koje je potrebno da bi se otišlo do čajane na uglu... da bi svetlost sunca stigla do planeta ljubavi... nikakvo vreme). Istrčati na ulicu? Upozoriti ostale?
Brati banane. Provuče se kroz crni kompost do staklenika. Oseća da se mora posrati. Projektil, na visini od šezdeset milja, sad već sigurno dolazi do vrha svoje putanje... započinje padati... sada...

Kroz rešetke se probija svetlost dana, mlečni paneli zrače dobrohotno naniže. Kako bi moglo biti zime — čak i ove — dovoljno sive da postara ovaj čelik koji može pevati na vetru, ili zamuti ove prozore koji se rastvaraju u jedno drugo godišnje doba, ma koliko lažno očuvano ono bilo?

Pirate pogleda na sat. Ništa se ne oseća. Peckaju ga pore na licu. Oslobađajući se misli — komandoski trik — uđe u sparinu svojeg bananišta, krene brati najzrelije i najbolje, pridigavši skut ogrtača sprema ih u njega. Dozvoljavajući si da broji samo banane, krećući se bosonog među klatećim grozdovima, među tim žutim lusterima, ovog tropskog svanuća...

izvor

Thomas Pynchon: Man of Mystery

Dvadeseti vek, pored tehnološke revolucije, obeležio je postmodernizam, protivrečni fenomen nastao kao reakcija na modernizam. Uz zagovaranje negativističke retorike, istovremeno produktivan i rušilački, postmodernizam direktno zagovara doba u kojem se živi svojim stilskim pluralizmom, pozivanjem na antitotalizaciju, disrupciju, dekontinuitet i dr. Mnogi pisci smatrani su humanistima, uprkos tome što sami nisu verovali u postojanje istog. Među mnogim imenima posebno treba pomenuti autore: Rolan Bart, Žan-Fransoa Liotar, Džejms Džojs, T. S. Eliot, Vladimir Nabokov, Semjuel Beket, Mišel Fuko i naravno Tomas R. Pinčon.
Po rečima M. Fukoa „Postmoderna umetnost je samosvesna umetnost unutar arhive.“ Što se tiče Tomasa Pinčona, on je živo ovaploćenje strukturalističke teorije o smrti autora, autora koji je poetički čvrsto okrenut ka dvadeset i prvom veku (o čemu svedoči tvrdnja Frederika Džejmsona da je čuvena serija „Dosije X“ nastala prema Pinčonovom romanu „Objava broja 49.“)  Pinčon je jedan od onih briljantnih ljudi koji pišu legende, a istovremeno grade legendu oko sebe; rađao se mit o Kolosu koji čvrsto brani dvadeseto stoleće od zaborava, i istovremeno brisala se Pinčonova fizička pojava, njegovo biološko biće u smislu osobe sa mestom prebivališta i životom koji se uklapa u režim društvene konvencije. Ali ime je ostalo u arhivi, ostala je samosvesna umetnost da, poput krajputaša, opominje svakog putnika koji se usudi da vrati vreme unazad; Pinčon je čvrsti dantel oko vrata XX veka. I smeje nam se iz prikrajka neke udaljene galaksije.
Budući da je grad tokom perioda defibrilacije postao živo stanje uma koji nas promišlja (ne vidimo samo mi gradove, već i oni vide nas, mudro je zborio Merlo- Ponti), Pinčon postaje njegovo srce, centralna figura u konfuznom spletu u literarnim i kulturnim promenama. On sistematski podriva mitske, istorijske, estetske i moralne elemente modernizma, stvarajući niz likova kojima nedostaje subjektivnost (trostruka Frojdova svest) a čija prošlost ne sadrži ništa osim pukog shematskog značenja – oni su siluete, nazvani i stvoreni sa namerom da uzmu učešće u predstavi, u potrazi po novonapisanoj, novokreiranoj „Pustoj zemlji“; uspešno iskoristivši elemente istoriografske fikcije, parodije, autofikcije, Pinčon uspeva da izgubi svest čitaoca u gigantskom lavirintu koji je sagradio svojevremno Dedal i koji je proživeo svoju transformaciju u postmoderni grad. Čitav opus je gorka metafora jedne velike umetničko-socijalne istorije civilizacije. Roman je kompleksan jer je čitava planeta bila. Jeste. Biće.


KRATAK PREGLED PINČONOVE POSTMODERNISTIČKE ARHIVE
 
I RANI JADI
Skupljajući mitove, priče, fusnote i paragrafe o Pinčonu, postavlja se pitanje da li je uopšte rođen, ili je naprosto išetao iz jednog od svojih romana. Navodno, 1937-ma godina ima tu čast da se njenog osmog maja iz Ledinog jajeta izlegao Thomas R. Pynchon Jr. (na isti datum su, mnogo pre njega, umrli G. Flober, Helena Blavacki i Pol Gogen). Mesto rođenja – Glen Cove, Long Island, New York. Načulo se da ima roditelje, čak i braću i sestre, ali to je laž – bogovi se uvek rađaju blistavi i sami.
Nakon što akceleracijom prolazi kroz period jeftine obavezne edukacije, pogrešno okarakterisan kao ljudsko biće (završio je srednju školu sa šesnaest godina, a zatim se upisuje na Cornell, odsek za fiziku, a po povratku iz vojske završava englesku književnost), Pinčon, podstaknut knjigama koje čita i Vladimirom Nabokovom počinje da piše – sitni ujedi za vrat književnosti, da joj privuče pažnju i da mu postane milosnica. Beži u Sijetl da radi u Boingu, ali ona je već usmerila svoje gigantsko svetleće oko na njega. I bog u njemu se probudio.
II HOMO POETICUS
U romanu V. (1963), Pinčon se konkretno suprostavlja modernizmu kao fenomenu, redigujući Eliotovog genija. Vitez kreće u potragu za Gralom u Eliotovoj poemi, a Herbert Stensil kreće u potragu za svojom izgubljenom majkom. Edipovski mit je živ i fluentan u svom izopačenom obličju. Roman poseduje dve udaljene i naizgled nepovezive putanje koje se spajaju u jednoj tački nalik na njegov naslov – V.
V. je devetnaestogodišnja devojka iz Jorkšira po imenu Viktorija Ren, lepotica iz Firence, lezbijka u Parizu, Veronika Manganiz na Malti, Vera Meroving u jugozapadnoj Africi i sveštenik koji gine u Drugom svetskom ratu. V. kroz fabulu prolazi kroz proces mehanizacije, gubi ljudskost i postaje više simbol nego stvarna ličnost (na samom kraju jer rašrafi banda dečurlije koja je nađe zarobljenu u jednoj zgradi, srušenoj tokom bombardovanja. Deca joj čupaju stakleno oko koje umesto zenice ima časovnik (jer je V. nesretna vremenska zabelška epohe i ništa više), njena perika nestaje, skidaju joj veštačku nogu i konačno je ubiju kada joj iz pupka iščupaju safir u obliku zvezde.) V. je roman o disfunkcionalnosti ljudskog bića kao jednike, o gušenju seksualnosti i svođenja odnosa na parenje i rađanje, dugački silazak Orfeja u pakao, kontaminirani aerodrom besnila, Džojsov bordel desetog pevanja „Odiseje“. Dishumaizacija je, najzad, vrhovno božanstvo.
III PSALAM 49
U Objavi broja 49 (1966), ljudska entropija stvorila je armiju odmetnika koji čine Tristero – grupu potrošenih osoba od strane kapitalističkog društva, oglodanih i disfunkcionalnih, rečju – nepotrebnih. Tristero je tajna organizacija nastala da bi se suprotstavila puritanizmu i kapitalizmu. Pinčon piše transparent kapitalizmu govoreći da je potekao od puritanske misli a istovremeno se prvi put susrećemo sa misterijom odnosa grada i osobe, u ovom slučaju Edipe. Ona mora da preživi u „vučjaku-veku“ (Mandeljštamova definicija) i da definiše grad koji je stvoren da bi ga ona pročitala i razumela. Međutim, kad se jednom kroči u lavirint bez Arijadninog konca, grad implantira sebe u mozak pojedinca; to je dvopolan i dvofunkcionalan grad, fiktivan i stvaran. Moderni grad uspostavio je novi skup ograničenja koja su označila najdalju tačku do koje muškarci i žene mogu ići i pri tom zadržati ljudskost. Imperativ ljudskosti biva dezintegrisan u postmodernizmu. Kako postmodernisti eliminišu svest i iz subjekta i iz urbanog sveta, vlastito biće pretvara se u klasifikovanu robu, ono što je humano postaje razriveno u procesu dezinfekcije, pri čemu nam ostaje samo svet stvari, znakova, simbola kao i odnosi između njih. Moderni grad, koji je stvorio pojedinca, uništio je individualizam i pretvorio se u obor za ovce. Najzad, „ako želite život, morate ga ukrasti“ (Lu Salome).
IV ENCIKLOPEDIJA MRTVIH
„Somewhere over the rainbow, blue birds fly / Birds fly over the rainbow / Why then, oh why can’t I? / If happy little bluebirds fly beyond the rainbow / Why, oh why can’t I?“ (Judy Garland, „Over The Rainbow“). Nesvesno odlično pogođena poenta Pinčonovog romana „Duga gravitacije“. Kako to već biva, „bio je vedar i hladan aprilski dan a na časovnicima je izbijalo trinaest sati“ (Džordž Orvel, „1984“) i Slotropov seksualni čin je prekinut padanjem raketa. Okrećemo se surovom realizmu – svet koji smo kreirali se okrenuo protiv nas („Hell is empty and all the devils are here“, Šekspir). Stupaju na scenu predviđene scene iz „Terminatora“ – naša tela su kontrolisana ali posedujemo kakav-takav razum. Ponavlja se sistem mehanizacije, Veliki Brat nas posmatra a „Oni“ vuku sve konce, postavlja se pitanje da li androidi sanjaju električne ovce, a svi smo zaboravili da se zapitamo koliko anđela može da stane na vrh jedne igle. Tomas Pinčon to zna. Ali nam nikada neće reći.
Pinčon uprkos nestanku sa planete javlja se iz svemira romanima  „Vajnlend“ (1990), „Mejson i Dikson“ (1997), „Protiv dana“ (2006) i „Skrivena mana (2009)“. U Srbiju je stigao zbunjen i sveže preveden tek 26 godina nakon objavljivanja originala „Objave broja 49“ nakon što su vredni filolozi udružili snage i uspeli u nameri da prenesu koliko je moguće Pinčonovu kompleksnost na srpski jezik. „Večiti kandidat za Nobela“ se vrlo verovatno slatko osmehivao negde sa Sirijusa, Zemlji najbižoj zvezdi – dovoljno udaljenoj, ali ipak blizu, jer su Pinčon i grad kao parabola koja se proteže od začetka rađanja istog (ab urbe condita) pa do njegovog obimnog talenta, ogromna kriva (jer nesavršenstvo je jedna od njegovih najlepših osobina) koja ih spaja negde u crnoj rupi (ili pak u „Crnoj knjizi“, gde Pinčon sedi kao večito zadovoljavani demon koji nas oholo posmatra).
Već više od četiri decenije Pinčon je skriven i razgolićen pred očima javnosti. Kao pisac rano je shvatio da skribomanija čoveku skida odeću, kosu, kožu i nokte pred publikom, pa je zato rano otkrio metaforu. Pinčon nikad neće imati pravo potomstvo, jer njegova deca su njegov genetski produžetak, a njegove knjige su produkt uma, koji je istovremeno produkt urbanizovane sredine koju Pinčon prezire. Pinčonovo potomstvo će biti neki novi bog literature koji će preokrenuti svet slovom, rečju, koji će se nanovo razgoliti i upozoravati glumeći Hrista, a svi znamo da se bogovi ne rađaju, već stvaraju.
Ostalo nam je samo da čekamo sledeći osmi maj.

Vanja Pavlović

izvor

Prepiska Slavoja Žižeka i Nadežde Tolokonikove

Nadežda Tolokonnikova
Članica ruskog punk kolektiva Pussy Riot
Slavoj Žižek, filozof
 2. januar 2013.

Draga Nadežda,
Nadam se da si u mogućnosti da svoj život u zatvoru organizuješ oko malih rituala koji ga čine podnošljivim, i da imaš vremena za čitanje. Šaljem ti svoja razmišljanja o nevolji koja te je zadesila.
Američki politički esejista Džon Džej Čepmen 1900. godine ovako je pisao o radikalima: „Oni u stvari uvek ponavljaju jedno te isto. Ne menjaju se, za razliku od svih ostalih. Optužuju ih za nemoguće prestupe, egoizam i glad za moći, ravnodušnost prema ishodu svoje borbe, za fanatizam, trivijalnost, nedostatak humora, kreveljenje i nepoštovanje. Ali oni ipak daju osnovni ton. Otuda je praktična moć upornih radikala velika. Na prvi pogled niko ih ne sluša, pa ipak im svi veruju. Oni drže zvučnu viljušku i intoniraju notu A i svi znaju da je to nota A, iako je tradicionalni zvuk G mol“. Nije li ovo dobar opis i za dejstvo koje su imali performansi Pussy Riot? Uprkos svim optužbama, dali ste osnovni ton. Možda izgleda da vas ljudi ne slušaju ali potajno vam veruju, znaju da govorite istinu ili radije, da zastupate istinu.
Ali šta je ta istina? Zašto su reakcije na nastupe Pussy Riot bile tako nasilne, ne samo u Rusiji? Sva su srca kucala sa vama sve dok ste im ličile na još jednu verziju liberalno-demokratskog protesta protiv autoritarne države. Onog trenutka kada je postalo jasno da se protivite globalnom kapitalizmu, izveštaji o Pussy Riot više nisu bili tako nedvosmisleni. Pussy Riot je uznemirio liberalni pogled na svet, jer ste učinile vidljivim skriveni kontinuitet između staljinizma i savremenog globalnog kapitalizma.
[Žižek potom razmatra ono što smatra globalnim trendom ograničenja demokratije.] Od finansijske krize 2008. u zapadnim zemljama raste nepoverenje u demokratiju, ranije ograničeno na zemlje trećeg sveta i postkomunističke ekonomije u razvoju. Ali šta ako je ovo nepoverenje opravdano? Šta ako nas samo eksperti mogu spasiti?

Ali kriza je dokazala da baš eksperti nemaju pojma šta rade, a ne građani. U zapadnoj Evropi vidimo da vladajuće elite sve manje znaju kako da vladaju. Pogledaj šta Evropa radi sa Grčkom.
Nije čudo onda što Pussy Riot čini da se osećamo neprijatno – vi vrlo dobro znate šta ne znate i ne pretvarate se da imate brze i lake odgovore, ali nam govorite da ne znaju ni oni koji imaju vlast. Vaša poruka je da u današnjoj Evropi slepi vode slepe. Zato je važno da ostanete uporne. Kada je video Napoelona kako jaše kroz Jenu uoči slavne pobede, Hegel je zapisao da je to izgledalo kao da na konju jaše Svetski Duh; vi ste ništa manje kritička svest svih nas, u zatvoru.
Drugarski pozdrav, Slavoj

23. februar 2013.
Dragi Slavoj,
Jednom, u jesen 2012, dok sam još bila u pritvoru u Moskvi sa drugim aktivistkinjama iz Pussy Riot, posetila sam te. U snu, dabome.
Razumem tvoje argumente o konju, Svetskom Duhu, kreveljenju i izrugivanju, kao i zašto i kako su svi ti elementi povezani jedni s drugima.
Zaista se ispostavilo da je Pussy Riot deo te snage kojoj je svrha u kritici, kreativnosti i saradnji, eksperimentisanju i neprestanim provokacijama. Da se poslužim Ničeovim opisom, mi smo Dionisova deca, plovimo u vinskom buretu i ne priznajemo nikakav autoritet.
Deo smo te snage koja ne poseduje konačne odgovore ni apsolutne istine, jer naše je poslanstvo postavljanje pitanja. U svetu postoje arhitekti apolonske statike i (pank) pevači dinamike i transformacije. Jedni nisu bolji od drugih. Samo zajedno možemo omogućiti da svet dejstvuje onako kako je to Heraklit opisao: Ovaj svet oduvek traje u ritmu vatre, koja se s merom pali i s merom gasi. Tako diše večni svet.
Mi smo pobunjenici koji traže oluju i veruju da se istina može naći samo u neprestanoj potrazi. Ako te „Svetski Duh“ dodirne, ne očekuj da će biti bezbolno.
Lori Anderson je pevala: Samo eskpert može rešiti problem. Bilo bi lepo kada bi Lori i ja mogle da stavimo te eksperte na njihovo mesto i budemo slobodne da se same bavimo svojim problemima. Jer status eksperta ni na koji način ne otvara pristup u kraljevstvo apsolutne istine.
Dve godine zatvora za Pussy Riot je naša posveta usudu koji nam je dao oštar sluh i omogućio nam da damo ton A kada su svi ostali navikli da slušaju G mol.
U pravom trenutku, uvek će se desiti čudo u životima onih koji detinjasto veruju u pobedu istine nad lažima, u trijumf uzajamne pomoći i onih koji žive u skladu sa ekonomijom darovanja.
Nađa

4. april 2013.
Draga Nadežda,
Tvoje pismo je stiglo kao vrlo prijatno iznenađenje – zastoj me je zabrinuo, u smislu da bi vlasti mogle da onemoguće našu prepisku. Duboko sam počastvovan, čak polaskan svojim prisustvom u tvom snu.
U pravu si kada dovodiš u pitanje ideju da su „eksperti“ bliski moći sposobni da odlučuju. Eksperti su po definiciji sluge moćnih: oni u stvari ne razmišljaju već samo primenjuju svoja znanja na probleme koje postavljaju oni na vlasti (kako povratiti stabilnost? kako ugušiti proteste?). Jesu li dakle savremeni kapitalisti, takozvani finansijski čarobnjaci, zaista eksperti? Ili su samo glupava odojčad koja se igra našim novcem i našom sudbinom? Sećam se surove šale iz filma Ernesta Lubiča „Biti ili ne biti“. Kada su ga pitali za nemačke koncentracione logore u Poljskoj, nacistički oficir se brzo dosetio: „Mi radimo koncentraciju, a Poljaci logorovanje“. Zar se isto ne može reći za bankrot Enrona iz 2002? Sigurno je da su se hiljade radnika koji su tada ostali bez posla izložili riziku, ali nikada nisu imali pravog izbora – za njih je rizik bio kao slepa sudbina. Ali oni koji su imali uvid u rizike i mogućnost da intervenišu (menadžeri sa vrha), smanjili su svoje rizike tako što su unovčili deonice pre bankrota. Istina je dakle da živimo u društvu rizičnih izbora; jedino što neki ljudi (menadžeri) biraju dok drugi (običan svet) rizikuje.
Mislim da je pravi zadatak radikalnih emancipatorskih pokreta ne samo da protresu stvari iz samodovoljne inercije, već da promene same koordinate društvene stvarnosti, tako da se jednom, kada se stvari vrate u normalnu, omogući nova, bolja „apolonska statika“. I što je još važnije, kako se savremeni globalni kapitalizam uklapa u ovu šemu?
Delezijanski filozof Brajan Masumi kaže da je kapitalizam već prevazišao logiku totalizujuće normalnosti i usvojio logiku nasumičnog ekscesa: „Što raznovrsnije, čak nasumično, to bolje. Normalnost gubi uporište. Pravilnosti postaju labave. To popuštanje je deo dinamike kapitalizma.“
Ali osećam krivicu dok ovo pišem: ko sam ja da se prepuštam narcističkim teorijskim izlivima dok si ti izložena sasvim stvarnim gubicima? Molim te, ako možeš i želiš, pričaj mi o svojoj situaciji u zatvoru: o svom dnevnom ritmu, o malim privatnim ritualima koji olakšavaju preživljavanje, o vremenu koje imaš za čitanje i pisanje, o tome kako se druge zatvorenice i čuvari odnose prema tebi, o kontaktima sa tvojim detetom… istinsko herojstvo leži u naizgled malim sredstvima organizacije života kako bismo preživeli luda vremena, a da ne izgubimo dostojanstvo.
S ljubavlju, poštovanjem i divljenjem, mislim na tebe!
Slavoj

16. april 2013.
Dragi Slavoj,
Da li je savremeni kapitalizam zaista prestigao logiku totalizujućih normi? Ili samo treba da nas uveri da je prevazišao logiku hijerarhijskih struktura i normalizacije?
Dok sam bila mala maštala sam da se bavim advertajzingom. Bila sam zaljubljena u tu industriju, i zato sad mogu da procenjujem njene vrednosti. Anti-hijerarhijske strukture kasnog kapitalizma zapravo su samo slike iz uspešne reklamne kampanje. Savremeni kapitalizam mora da se prikazuje kao fleksibilan i čak pomalo ekscentričan. Sve je upravljeno ka osvajanju emocija potrošača. Savremeni kapitalizam nastoji da nas uveri kako operiše u skladu sa principima slobodne kreativnosti, beskrajnog razvoja i raznovrsnosti. Tom površnom glazurom prikriva se stvarnost u kojoj su milioni ljudi porobljeni svemoćnom i fantastično stabilnom normom proizvodnje. Mi želimo da ogolimo tu laž.
Ne treba da brineš da li se baviš teorijskim konstrukcijama dok ja stradam u „stvarnim teškoćama“. Cenim svoja stroga ograničenja kao izazov. Istinski sam radoznala: kako ću izaći na kraj sa ovom situacijom? I kako mogu da je pretvorim u produktivno iskustvo za mene i moje drugarice? Nalazim izvore nadahnuća; to doprinosi mom razvoju. Ne zahvaljujući, već uprkos sistemu. I u toj borbi mi pomažu tvoje misli, ideje i priče.
Drago mi je da smo u kontaktu. Čekam tvoj odgovor i želim ti sreću u našoj zajedničkoj borbi.
Nađa

10. juni 2013.
Draga Nadežda,
Duboko sam posramljen tvojim odgovorom. Napisala si: „Ne treba da brineš da li se baviš teorijskim konstrukcijama dok ja stradam u ’stvarnim teškoćama’“. Ova jednostavna rečenica mi je pomogla da shvatim da je bolećivost na kraju mog poslednjeg pisma bila lažna: saosećaj za tvoju muku u stvari je značio, „ja sam privilegovan da se bavim pravom teorijom i držim ti teorijska predavanja, dok si ti dobra za izveštavanje o svom teškom iskustvu“. Tvoje poslednje pismo pokazuje koliko si mnogo više od toga, da si ravnopravna partnerka u teorijskom dijalogu. Primi moje iskreno izvinjenje za taj dokaz duboke ukorenjenosti muškog šovinizma, posebno kada je sakriven iza saosećaja za tuđe patnje, i dozvoli da nastavim s našim dijalogom.
Sumanuta dinamika globalnog kapitalizma otežava i osujećuje delotvoran otpor. Seti se velikog talasa protesta koji se proširio Evropom 2011. godine, od Grčke i Španije do Londona i Pariza. Čak i bez konzistentne političke platforme koja bi mobilisala ljude, protesti su bili deo širokog obrazovnog procesa: očaj i nezadovoljstvo demonstranata transformisani su u veliki kolektivni čin mobilizacije – na stotine hiljada ljudi okupilo se po javnim trgovima da kažu da im je dosta, da tako više ne može. Međutim, ti su protesti na kraju ispali samo još jedan negativan gest besnog odbijanja i podjednako apstraktnog zahteva za pravdom; nedostajala im je sposobnost da taj zahtev prevedu u konkretan politički program.
Šta se može učiniti u takvoj situaciji, kada demonstracije i protesti nisu od koristi, kada demokratski izbori nisu od koristi? Možemo li ubediti umorne i izmanipulisane mase da nismo spremni samo da podrivamo postojeći poredak, da učestvujemo u provokativnom otporu, već i da ponudimo izglede za novi poredak?
Performansi Pussy Riot ne mogu se svesti samo na subverzivne provokacije. Ispod dinamike njihovog gesta, postoji unutrašnja stabilnost čvrstog etičko-političkog stava. U nekom dubljem smislu, upravo je današnje društvo zahvaćeno sumanutom kapitalističkom dinamikom bez unutrašnje svrhe i mere, dok zapravo Pussy Riot nudi stabilan etičko-politički stav. I samo postojanje Pussy Riot ljudima govori da oportuni cinizam nije jedina opcija, da nismo potpuno dezorijentisani, da još uvek ima opšteg dobra za koje je vredno boriti se.
I ja tebi želim sreću u našoj zajedničkoj borbi. Biti veran našem opštem cilju znači biti hrabar, posebno danas, a kako stara poslovica kaže – sreća prati hrabre!
Tvoj Slavoj

13. juli 2013.
Dragi Slavoj,
U svom poslednjem pismu, napisanom u žurbi za vreme rada u krojačnici, propustila sam da pojasnim razlike između „globalnog kapitalizma“ u Evropi i Americi s jedne, i u Rusiji s druge strane. Međutim, razbesneli su me nedavni događaji u Rusiji – suđenje Alekseju Navaljnom i donošenje neustavnih zakona protiv slobode. Prinuđena sam da govorim o specifičnim političkim i ekonomskim praksama u mojoj zemlji. Poslednji put sam ovakav bes osećala 2011. kada je Putin najavio da će se po treći put kandidovati na predsedničkim izborima. Moj bes i odlučnost doveli su do stvaranja Pussy Riot. Šta će se sada desiti? Pokazaće vreme.
Ovde u Rusiji imam snažan utisak o cinizmu zemalja takozvanog prvog sveta u odnosu na siromašnije narode. Po mom skromnom mišljenju, „razvijene“ zemlje pokazuju preteranu lojalnost prema vladama koje ugnjetavaju svoje građane i krše njihova prava. Evropske i američke vlasti bez rezervi sarađuju sa Rusijom, dok ona nameće srednjovekovne zakone, a opozicione političare šalje na robiju. Sarađuju sa Kinom gde su ljudi toliko potlačeni da me užasava i sama pomisao na to. Gde su granice tolerancije? I kada tolerancija postaje saradnja, konformizam i saučesništvo?
Ciničan stav „nek’ svako u svojoj zemlji radi šta hoće“ više nije održiv jer su Rusija, Kina i slične države sada deo globalnog kapitalističkog sistema.
Putinova Rusija, duboko zavisna od trgovine sirovinama, bila bi znatno oslabljena kada bi nacije koje uvoze rusku naftu i gas pokazale hrabrost svojih uverenja i obustavile kupovinu. Kada bi Evropa učinila čak i skroman korak poput usvajanja „Magnicki zakona“ [Magnicki zakon omogućava Americi da pod sankcije stavi one ruske zvaničnike za koje sumnja da su učestvovali u kršenju ljudskih prava]; s moralne strane bi to imalo ogroman značaj. Bojkot zimskih olimpijskih igara u Sočiju 2014. bio bi još jedan etički gest. Ali učešće u trgovini sirovinama prećutno je odobravanje režima u Rusiji – ne rečima, već novcem – i razotkriva želju da se sačuvaju politički i ekonomski status quo i podela rada koja leži u suštini svetskog ekonomskog sistema.
Citiraš Marksa: „Društveni sistem koji stoji i rđa… ne može opstati“. Pa ipak, ja sam ovde, odrađujem svoju zatvorsku kaznu u zemlji u kojoj su desetak ljudi koji kontrolišu najveće sektore ekonomije istovremeno Putinovi najstariji prijatelji. S nekima je studirao ili trenirao, s drugima je radio u KGB-u. Zar to nije društveni sistem zaglavljen u mestu? Zar to nije feudalizam?
Slavoj, iskreno sam ti zahvalna na našoj prepisci i jedva čekam tvoj odgovor.
Tvoja Nađa

Prepisku je priredio magazin Philosophie u saradnji sa New Times. Duže verzije mogu se pronaći na nemačkom na philomag.de, ili na francuskom jeziku na philomag.com. Pisma Tolokonikove sa ruskog je prevela Galja Akerman.
The Guardian, 15.11.2013.
Prevela Milica Jovanović

Orhan Pamuk, Putovanje u drugi svet

 

 

 

Kad sam se posle dužeg vremena probudio, Fusun još ne beše došla u sobu. Ustao sam iz kreveta misleći da se vratila kod majke, i zapalio cigaretu gledajući kroz prozor. Sunce još ne beše izašlo, ne beše se razdanilo, bilo je samo neke neodređene svetlosti. Kroz otvoren prozor dopirao je miris vlažne zemlje. Neonske svetiljke obližnje benzinske stanice koja se nalazila nedaleko odatle, svetlo na tabli hotela Veliki Semiramis, odražavali su se na svim vlažnim mestima po ivičnjacima asfaltnog puta i na braniku našeg ševroleta parkiranog ispred hotela.
Video sam da restoran u kojem smo večerali i verili se ima malu baštu koja je gledala na glavni put. Tamošnje stolice i jastuci bili su vlažni. Fusun je sedela malo dalje na jednoj klupi pri svetlosti gole sijalice koja se, obavijena oko smokvinog drveta, probijala kroz lišće. Bila je malo okrenuta u stranu u odnosu na mene i pušeći čekala rađanje sunca.
Odmah sam se obukao i sišao. "Dobro jutro, lepa moja", šapnuh.
Ništa nije rekla, samo je mahnula glavom kao neko ko je pretužan utonuo u misli. Na stolici odmah pored klupe video sam čašu rakije.
"Dok sam uzimala vodu videla sam da ima i jedna otvorena flaša!", reče. Na tren joj se na licu pojavio izraz koji je podsetio da je kći pokojnog gospodina Tarika.
"Šta bi smo radili u najlepše jutro na svetu ako ne bismo pili", rekoh. "Na putu će biti vruće, ceo dan ćemo spavati u kolima. Mogu li da sednem do vas, gospođice?"
"Ja više nisam gospođica."
Nisam odgovorio, seo sam tiho do nje. Dok smo gledali prizor pred sobom, uzeo sam je za ruku kao da smo u bioskopu Saraj.
Dugo smo, ništa ne govoreći, gledali kako se polako razdanjuje. U daljini su još sevale ljubičaste munje; narandžasti oblaci izazivali su kišu negde na Balkanu. Neki međugradski autobus bučno je minio kraj nas. Dugo smo gledali njegova crvena stražnja svetla, sve dok se nije sasvim izgubio.
Jedan pas nam se polako približavao iz pravca benzinske pumpe prijateljski mašući repom. Bio je to običan ulični pas bez ičeg posebnog, lutalica. Najpre je onjušio mene, potom Fusun i naslonio nos na Fusunino krilo.
"Dopala si mu se", rekoh.
Ali Fusun ne odgovori.
"I juče je dok smo mi ovde ulazili tri puta zalajao", rekoh. "Jesi li primetila... Nekad je na vašem televizoru bila figura istog takvog psa."
"I njega si ukrao i odneo."
"Ne može se to smatrati krađom. I tvoja majka i tvoj otac, i svi vi, već posle dve godine znali ste za to."
"Da."
"Šta su govorili?"
"Ništa. Ocu je bilo žao. Majka se ponašala kao da je to bilo beznačajno... Želela sam da budem filmska zvezda."
"Bićeš."
"Kemale, ta ti je poslednja reč laž, ni ti u to ne veruješ", reče ozbiljno. "Na to se stvarno ljutim. Neverovatno lako možeš da lažeš."
"Zašto?"
"Ti već znaš da me nikad nećeš učiniti filmskom zvezdom. Više za to nema potrebe."
"Zašto nema potrebe? Biće i to ako želiš."
"Ja sam to zaista godinama želela, Kemale. Vrlo dobro znaš."
Pas je načinio skok ljubavi prema Fusun.
"Ista ona figurica psa. Štaviše, baš kao on, žućkast je i ima crne uši", rekoh.
"Šta si radio sa svim onim kucama, češljevima, satovima, cigaretama, svim?.."
"Činili su mi dobro", rekoh pomalo ljutito. "Sad sve to stoji kao velika zbirka u zgradi Merhamet. Uopšte se ne stidim pred tobom, lepotice moja. Želim da ti sve to pokažem kad se vratimo u Istanbul."
Nasmešila se gledajući me. Saosećajno i istovremeno sa podrugljivošću kakvu, što se mene tiče, zaslužuje moja priča i opsesija.
"Hoćeš li opet da me ubaciš u garsonjeru?", upita potom.
"Više za to nema potrebe", rekoh nadureno, ponavljajući njene reči.
"U pravu si. Sinoć si me zaveo. Uzeo si mi najdragocenije blago pre udaje, imaš me. Takvi kao ti se ne žene. Ti si takav."
"Tačno", rekoh napola srdito, a napola glumeći. "Devet godina sam to čekao, patio. Zašto bih se konačno i ženio!"
Ali još smo se držali za ruke. Ispružio sam se da bih igru završio lepo, a da ne postane suviše ozbiljna i svom snagom je poljubio u usta. Fusun je najpre uzvratila poljubac, a potom odmakla usne.
"U stvari bih želela da te ubijem", reče i ustade.
"Zato što znaš koliko te volim."
Nisam mogao da procenim da li je to čula ili ne. Moja pijana lepotica išla je besna i uvređena, čvrsto gazeći u cipelama sa visokim potpeticama.
Nije ušla u hotel. I pas je išao za njom. Izašli su na glavni put i pošli u pravcu Jedrena, Fusun napred, a pas pozadi. Popio sam rakiju koja je ostala na dnu Fusunine čaše (bilo je to nešto što sam godinama zamišljao). Dugo sam gledao za njima. Učinilo mi se kao da je nemoguće da je izgubim iz vida zato što je put u pravcu Jedrena bio potpuno ravan i što se prostirao gotovo do u beskraj, kao i zato što se crvena haljina na Fusun još više videla što je dan postajao svetliji.
Ali posle nekog vremena nisam više mogao da čujem bat koraka koji je dolazio iz ravne doline. Kada je Fusun postala nevidljiva crvena mrlja koja je putem išla prema beskraju, baš kao na kraju filmova iz produkcije "Ješilčam", uznemirio sam se.
Malo potom, ponovo sam ugledao crvenu mrlju. Moja ljuta lepotica i dalje je uvek hodala. U meni se probudila izuzetna nežnost. Proveo bih ostatak života vodeći s njom ljubav kao prethodne noći i svađajući se kao maločas. Ipak, želeo sam da se manje sa njom svađam, da je odobrovoljim, da je učinim srećnom.
Saobraćaj na putu Jedrene – Istanbul postajao je gušći. Ne bi ostavljali na miru lepu ženu sa lepim nogama u crvenoj haljini koja sama ide ivicom puta. Seo sam u naš ševrolet iz ’56. ne kvareći šalu i krenuo za njom.
Posle pola kilometra ugledao sam psa ispod jednog platana. Sedeo je i čekao Fusun. Duša mi je plamtela, srce mi je snažno lupalo. Usporio sam.
Video sam bašte, polja suncokreta, male seoske kuće. Ogroman reklamni pano poručivao mi je "al tat krompir". Sredina slova "O" bila je meta izrešetana mecima pištolja potezanog iz automobila. I rupe behu zarđale.
Kad sam posle minut na horizontu ugledao crvenu mrlju, prsnuo sam u smeh od sreće. Smanjio sam brzinu dok sam joj prilazio. I dalje je sa ljutitim i uvređenim izrazom hodala desnom stranom puta. Nije stala kad me je videla. Ispružio sam
se i otvorio desni prozor automobila.
"Hajde, dušo, uđi da se vratimo, kasnimo."
Ali ona ne odgovori.
"Fusun, veruj, danas nas čeka dug put."
"Ja neću doći, vi idite", reče kao dete, uopšte ne usporavajući hod.
Vozio sam brzinom kojom je išla i dovikivao joj sa vozačkog sedišta.
"Fusun, dušo, pogledaj lepotu ovog sveta, ovog fantastičnog sveta", rekoh. "Nema nikakvog smisla trovati život ljutnjama i svađama."
"Ti uopšte ne razumeš."
"Šta to?"
"Zbog tebe nisam mogla da živim svoj život, Kemale", reče. "Ja sam odista želela da postanem glumica."
"Žao mi je."
"Šta znači to – žao mi je?", reče neočekivano gnevno.
Ponekad se brzina automobila i njena brzina nisu slagale, pa nismo mogli da razumemo jedno drugo.
"Žao mi je", ponovo sam povikao, ovog puta misleći da me je razumela.
"Ti i Feridun ste svesno bili prepreka da igram u filmovima. Da li se zato izvinjavaš?"
"Jesi li zaista želela da budeš kao Papatija, kao one pijane žene iz Pelira?"
"Ionako smo, već, uvek pijani", reče. "Povrh toga, ja nikad ne bih bila kao one. Ali vi ste me uvek držali u kući iz ljubomore da ću biti slavna i da ću vas ostaviti i otići."
"Fusun, ti si se uvek plašila da se sama otisneš na taj put a da pored sebe nemaš moćnog muškarca."
"Šta?", upita. Stvarno se mnogo naljutila, osetio sam to.
"Hajde, dušo, uskači u auto, uveče ćemo da pijemo i da se ponovo raspravljamo", rekoh. "Mnogo, mnogo te volim. Imamo čudesan život pred sobom. Uskači u auto."
"Imam jedan uslov", reče detinjasto, kao kad je pre mnogo godina želela da joj lično na kućni prag donesem dečji bicikl.
"Da."
"Ja ću da vozim."
"Saobraćajci u Bugarskoj su podmitljiviji od naših. Kažu da ima mnogo krivina."
"Ne, ne...", reče. "Hoću sad da vozim dok se vraćamo u hotel."
Odmah sam zaustavio auto, otvorio vrata i izašao. Dok smo menjali mesta, uhvatio sam Fusun na haubi i svom snagom je poljubio. I ona me je svom snagom obema rukama obujmila oko vrata. Zagrlila me je tako snažno, pritom pritiskajući svoje lepe grudi na moje da sam se od toga gotovo obeznanio.
Prešla je za vozačko sedište. Upalila je motor s pažnjom koja je podsetila na naše prve časove u parku Jildiz, lepo spustila ručnu kočnicu i krenula. Lakat leve ruke beše oslonila na otvoren prozor, baš kao što je radila Grejs Keli u filmu Drž’te lopova.
Kretali smo se sporo, tražeći mesto gde će na praviti okret u obliku slova U. U jednom potezu želela je da se okrene tamo gde se blatnjavi seoski put ukrštao sa glavnim putem, ali to nije uspela da uradi. Automobil se zaustavio tresući se.
"Pazi na kvačilo!", rekoh.
"Nisi primetio čak ni moju minđušu", reče.
"Koju minđušu?“
Upalila je. Vraćali smo se.
"Ne ubrzavaj toliko!", rekoh. "Koju minđušu?"
"Na uvu...", prostenja polusanjivim glasom nekoga ko se probudio iz narkoze.
Imala je samo jednu minđušu, na desnom uvu. Da li ju je imala dok smo vodili ljubav? Zašto to nisam primetio? Automobil je naglo ubrzao.
"Uspori malo!", povikah, ali ona je pritiskala gas do daske.
Dosta daleko pas-prijatelj je izlazio na sredinu puta kao da je prepoznavao automobil i Fusun. Želeo sam da pas primeti da Fusun povećava brzinu i da besomučno pritiska gas, da se povuče u stranu, ali on se ni je sklanjao.
Sve više smo ubrzavali. Da bi upozorila psa, Fusun je počela da pritiska sirenu.
Vrludali smo čas levo, čas desno, ali je pas još bio daleko. U tom je automobil počeo da pravi sasvim pravu liniju uopšte se ne njišući poput jedrenjaka što se u jednom trenutku ispravi u talasima kad prestane vetar. Ali to je bila linija koja je neznatno izlazila van puta. Shvatio sam da se svom brzinom približavamo ne hotelu već stablu platana, nedaleko od nas, tamo, uz ivicu puta, i da je udes neizbežan.
Tada sam iz dubine duše osetio da je došao kraj sreći u kojoj sam živeo i da je vreme da se napusti ovaj lepi svet. Najvećom brzinom smo se kretali prema platanu. Fusun me je čvrsto spojila sa tim ciljem. Tako sam sve to osetio, više nisam video za sebe drugu budućnost osim njene. Gde god da sam išao, išao sam zajedno s njom i propustio sreću na ovom svetu. Bila je to prava šteta, ali to kao da je bilo neizbežno.
Ipak sam instinktivno povikao – "Pazi", kao da Fusun uopšte nije pridavala pažnje onome što se događa. U stvari sam se nesvesno oglasio, kao neko ko viče da bi mogao da se probudi iz košmara i vrati se u običan, lepi život. Po mom mišljenju, Fusun je bila malo pijana, ali uopšte nije imala potrebu za mojim upozorenjima da pazi. Brzinom od sto pet kilometara na sat predavala je automobil sto pedeset godina starom platanu kao da je odlično znala šta čini. Shvatio sam da je to kraj.
Očev četvrtvekovni ševrolet iz ’56. svom brzinom i snagom udario je u platan na levoj strani puta.
Polje suncokreta i kuća u sredini iza stabla platana bili su deo uljare u kojoj se proizvodilo suncokretovo ulje batanaj koje se godinama koristilo za trpezom Keskinovih. Dok se automobil brzo kretao pre udesa i ja i Fusun smo to primetili.
Dodirivanje jednog po jednog dela ševroleta koji sam u rashodovanom stanju našao posle više meseci i neki snovi koje sam sanjao posle mnogo godina podsetili su me na to da sam neposredno posle nesreće susreo Fusunin pogled.
Fusun, koja je shvatila da umire, u tom poslednjem pogledu licem u lice, koji je trajao dve-tri sekunde, poručivala je, očima koje su me preklinjale, da je spasem, da ne želi da umre i da je do poslednjeg damara vezana za život. A ja, budući da sam mislio da i sâm umirem, samo sam se nasmešio svojoj voljenoj verenici punoj života, svojoj velikoj ljubavi, s radošću, što zajedno krećemo na put u drugi svet.
Šta je posle bilo, nisam se setio, u stvari, ni dok sam mesecima ležao u bolnici niti posle mnogo godina, nego sam to skupio od reči drugih ljudi, iz njihovih izveštaja, od svedoka koje sam našao kad sam posle više meseci otišao na mesto nesreće.
Fusun je, pritisnuta volanom koji joj se zario u grudi, u automobilu zgnječenom kao limenka, izdahnula šest-sedam sekundi od sudara. Glavom je iz sve snage udarila u šoferšajbnu. (U Turskoj je imalo da prođe još pet godina do upotrebe sigurnosnih pojaseva u vozilima.) Prema izveštaju sa mesta udesa koji ovde izlažem, kosti glave su joj bile smrskane, a membrana mozga čijim sam se čudima uvek čudio sasvim pocepana. Pretrpela je i težak prelom vrata. Osim naprsnuća grudne kosti i posekotina od stakla na čelu, nije bilo nikakve povrede na njenom lepom telu, tužnim očima, čudesnim usnama, velikom ružičastom jeziku, baršunastim obrazima, zdravim ramenima, svilenoj koži vrata, grudima, zatiljku, stomaku, dugim nogama koje bi me, kad god ih vidim, na tren naterale da se nasmešim. Nije ih bilo ni na dugim, vitkim rukama boje meda, mladežima po svilenoj koži, smeđim dlačicama, oblinama bedara… A ni na duhu uz koji sam uvek želeo da budem.

prevela s turskog: Mirjana Marinković