Priče o Ani Ahmatovoj, Anatolij Najman

       Ahmatova je revoluciju dočekala kao potpuno formirana ličnost sa načelima i kriterijumima koje kasnije nije menjala. Ne samo zbog toga, već i zbog strogog i uravnoteženog ponašanja, moglo bi se objasniti, da su i nju i Mandeljštama – tridesetogodišnjake u to vreme, smatrali za starce i tako govorili o njima. Nju je vaspitala dvestogodišnja peterburška, i šire – ruska, viševekovna kultura! Vrednosti koje je prihvatila posedovale su sadržaje ogromnog istorijskog perioda, moralna ocena onoga što se dešavalo bila je ista kao recimo, u kneginje Ane Kašinske, ili kneginje Ane, žene Jaroslava Mudrog, ili kod proročice Ane. Ona je za svoju prijateljicu ispričala: nekoliko godina posle revolucije prala je veš u lavoru, u kuhinji gusto naseljenog stana. Ćerka je dotrčala iz škole i, prolazeći pored majke, jednostavno je i pomalo izazovno izustila: „Mama, Boga nema". Majka je umorno, ne prekidajući da pere veš, odgovorila: „Pa gde je nestao?" Ahmatova nije pristajala da sa „broda savremenosti" baci nepotrebni kulturni balast, nije odbacivala provereno i staro radi reklamiranog novog. Zato, kad se odazivala na tvoje „ej", zvuk svake njene reči odzvanjao je kao eho u perspektivi epoha koje odlaze neznano gde, i ne udara u obližnji zid novog vremena.

     Nije cenila estradnu poeziju 50-ih i početka 60-ih. Pritom sam primetio, kvalitet stihova nije igrao glavnu ulogu, mogla je da oprosti lažno otkriće, ako je u njemu videla pošteno traganje. U prvom redu bili su neprihvatljivi duhovno stanje autora, moralni principi vezani samo za dati trenutak stvarnosti, loš ukus.

      Moj poznanik, mladi moskovski pesnik, zamolio me je da mu dogovorim sastanak. Rekao sam joj to, preporučio ga, ona me je zapitala, sećam li se nekih njegovih stihova. Rekao sam joj dva reda iz mladićeve pesme:
„Svakom različito stiže jesen – stihovima, ženama, vinom".
– „Isuviše mnogo žena" –reče.
Prihvatila je da ga primi. 

    Ili o Robertu Roždestvenskom koji je tada ulazio u modu: „Kako neko ko nastupa sa takvim imenom može biti pesnik? On ne čuje da je rusko popovsko prezime nespojivo sa prekomorskim operetskim imenom?" 

      I kad sam pokušao da ga branim, velim, roditelji su odgovorni, usledilo je: „Zato si pesnik, da bi mogao da izmisliš pristojan pseudonim".

      Jednom su joj doneli poštu, ona je počela da čita pismo od Hane Gorenko, njene snahe, a ja da pregledam „Novi svet”. Posle nekog vremena digla je glavu i zapitala, šta sam u njemu pronašao. „Jevtušenka". Zamolila me je da pročitam pesmu po svom izboru: „Ja ga grdim, a skoro da ga nisam ni čitala". Stihovi su bili o tome, kako čovek gubi pamćenje, i još drugo sećanje, drugo (čini mi se srca), preostaje mu treće: „Neka se ruke sete ovog, ovog i ovog, neka se koža seti, neka se noge sete prašine puteva, neka usne..." U pesmi je bilo desetak strofa, primetio sam da je posle treće slušala manje pažljivo i pogledala u nedočitano pismo. Kad sam završio, rekla je: „U neku ruku Hanino pismo je popravilo utisak... Ima osetljive noge!" 

      U drugim stihovima koje sam pročitao u električnoj željeznici na putu za Komarovo, u ono vreme pomodni lenjingradski pesnik izveštačeno je i ne mnogo maštovito varirao temu: veli, u dolazećem veku će se pojaviti mogućnost veštačkog stvaranja ljudi koji su ranije živeli. I onda će rđavi, tako reći reakcionari, biti reprodukovani u mnogo primeraka, kako bi poslužili kao očigledan primer u školama; a dobre, progresivne – moći će samo u jednom. Zapamtio sam da je bilo desetak Muhameda, a Majakovski je eto jedan.
– Dozvolite – rekla je Ahmatova – to nije samo banalno, to je i unosno.

       Uskoro posle revolucije pred njenim očima se desilo ono, što su ponosno i dubokomisleno počeli da zovu preorijentacijom poetskih interesa. Međutim, spoljnja ubedljivost formule, samopouzdanje sa kojim se izgovarala, bili su u prvom redu sračunati da prevare čitaoca, da mu sugerišu zakonitost, izdaju onoga, odbacivanje i odbijanje onoga, što stihove čini poezijom. Lično mišljenje, poseban pogled, jednom reči ličan pesnikov odnos prema svemu na svetu, čini jedinu garanciju autentičnosti svakog njegovog rada. Kada je pesnik svečovečan, kao što je Puškin, njegovi lični stihovi stižu pravo da predstavljaju „sve", da govore „u ime svih" – tačnije, u ime svakog. To jest: i ja se sećam čudesnog trenutka, i ja sam proveo veče s Lejlom, i uopšte sve je to „o meni rekao". Ali i kad je pesnik individualista, čak i egoista, kao što su Baljmont ili Igor Severjanin, on nema izbor: on govori u svoje ime i za sebe, a čitaocu predlažu da se divi njegovoj izuzetnosti ili da je prenebregne.

                                      ***

    " Ne sme se zaboraviti” – insistira ona u Listićima iz dnevnika, sećajući se Mandeljštamovog izlaganja o akmeizmu u Voronježu – „Šta je on rekao 1937. godine: ,Ne odričem se ni živih, ni mrtvih’. Ona je disala novim vazduhom, ali njena pluća su bila ispunjena pređašnjim, što ga je udahnula za svojih mladih godina. Pričala je kako se marta 1935. godine našla na železničkoj stanici – pratila je nekog – bilo je to onog dana kad su iz Lenjingrada iseljavali plemiće, oni su se okupili na peronu i svi su je pozdravljali dok je prolazila: „Nikad nisam mislila da poznajem toliko plemića". Preko nje sam se upoznao sa nekoliko njenih prijateljica, „mlađim savremenicama". Tada sam smatrala, da su te šezdesetogodišnjakinje i sedamdesetogodišnjakinje – prirodna konstanta svakog društva, da takve vremešne dame i takve starice, izmučene, ali ne i ogorčene, napaćene, ali ne i očajne, bledih lica, tužnih očiju, ali samopžrtvovane, one praštaju i izlaze u susret, njih je uvek bilo I uvek će biti. A ispostavilo se da su to bili poslednji primerci izumirućeg plemena. Današnje sedamdesetogodišnjakinje mogle bi da budu njihove pitomice, ali one od rođenja žive u atmosferi kvalitativno drukčijeg sklopa, to nije prošlo bez traga samo za njihovu psihosomatiku, što bi rekli savremeni lekari, već i za krvnu formulu. Ljubav Davidovna Stenić–Boljšincova rekla mi je kad je umro Čaplin: „Bila sam redov armije, čiji je on bio general". Koja starica može danas da kaže i za koju armiju i za sebe nešto slično?

Ahmatova je istraživala carsku reč, Danteovu muzu, labudove iz Carskog Sela, Rusiju Dostojevskog, majčinu dobrotu. Ona je od toga, po svoj prilici, učinila sve što se može, preuredivši na svoj način dom poezije od kamenja kuće što joj je pripala i ostavivši je u nasleđe budućnosti. Ovo kamenje je večito i kao i uvek, kao što je od pamtiveka, valjalo je i za sledeću gradnju. Valjalo je, ali zasad nepotrebno, neupotrebivo. Novo življenje, nove funkcije arhitekture, novi materijali, popularna je plastika – „večita šperploča", kako je govorila Ahmatova.

                                           ***
Pa eto, ponekad – uzgred rečeno, ne tako često, kao što bi se moglo pretpostaviti– obraćali su joj se ljudi koji pišu stihove, obraćali su joj se da čuju njen sud. Ona je molila da joj ostave pesme, počinjala bi da čita i, ako bi ostajala ravnodušna – a to se često dešavalo – ograničila bi se na čitanje nekoliko redova, ređe bi pročitala celu pesmu. Pri tom, kad bi autor dolazio po odgovor, ona se trudila da ga ne uvredi i govorila je nešto neobavezno što bi se od nje moglo shvatiti kao pohvala. I ovde je takođe postojala „gramofonska ploča", dve-tri fraze, koje su se uspešno upotrebljavale, zavisno od okolnosti.

    Ako je u tome što je pročitala, bio opisan pejzaž, Ahmatova bi govorila: „U vašim stihovima se oseća priroda". Ako je bilo dijaloga – „Dopada mi se kad u stihovima upotrebljavaju upravni govor". Ako su stihovi bez rime – „Slobodne stihove je teže pisati nego rimovane". Onaj ko je posle toga molio da pogleda nekoliko novih pesama, mogao je da čuje: „To nosi vaš pečat". I najzad, u rezervi je uvek bilo univerzalno: „U vašim pesmama reči su uvek na svom mestu".

    Krajem te večeri, kad sam joj pročitao svoju poemu, ona je ispričala, kako je Ina Erazmovna, njena majka, pročitavši neke stihove Ahmatove (ili ih je možda čula od nje?) iznenada zaplakala i rekla: „Ne znam, samo vidim da je mojoj kćeri loše". „I ja eto sada vidim da je vama loše". U stvari, od tog dana smo počeli često da se višamo i dugo razgovaramo.

      U to vreme ona uopšte nije imala visoko mišljenje čak ni o poeziji onih mladih pesnika čije je stihove nekako izdvajala. Sve je to bilo divljaštvo, u najboljem slučaju, (već viđeni) „pređeni put likvidiranje nepismenosti", kako je jednom zapečatila. Jednom smo sedeli na verandi, posmatrali borove, travu, vresak, i ona je sa podrugljivim izrazom lica govorila: „Kolja je stajao visok i prav nasuprot isto tako visokog ali pogrbljenog Gorkog i mentorskim tonom je poučavao: ,Vi ne umete da pišete stihove i ne treba time da se bavite. Vi ne poznajete osnove versifikacije, ne razlikujete metre,ne osećate ritam stiha. To zapravo nije vaš posao’. A ovaj je pokorno slušao. Posmatrala sam tu scenu i bilo mi je dosadno”.

     Ovo je pravo mesto da se u celini navede njeno pismo iz 1960. g. Ja sam ga dobio iz njenih ruku, iako nije napisano za mene, tačnije – ne baš za mene. To je jedno od pisama upućenih NN, koje je najtemeljitiji istraživač poezije Ahmatove – Timenčik nazvao „poslanicama za donosioca". Tokom poslednje decenije života ona ih je napisala za desetak ljudi, jedan od njih sam ja.

Mogli bi sa prilično sigurnosti, pozivajući se na ovu ili onu konkretnu rečenicu, utvrditi ko su adresati. Ono o kojem je reč stajalo je u starom italijanskom sanduku, škrinji pto je stajala u njenoj sobi punoj rukopisa, fascikli, svezaka, starih korektura i t.d. Jedne zimske večeri 1964. godine, prekinuvši razgovor koji se ticao tadašnjeg pesničkog buma i preokreta u njenoj sudbini (objavljivanja Rekvijema na Zapadu, italijanska nagrada i.t.d.), reče: „Otvorite škrinju i pronađite u njoj takvo i takvo pismo". Našao sam, u njemu je bio još jedan ispisani list, o kojem ćemo kasnije. „To je za vas". Zahvalio sam i stavio u džep. Ona poče razgovor na drugu temu.

         Na čitav niz Vaših pisama htela bih da odgovorim sledeće:

         U poslednje vreme primećujem nesumnjivo udaljavanje čitalaca od mojih stihova. Ono što mogu da objavljujem ne zadovoljava čitaoce. Mog imena neće biti među imenima koje će omladina sada (stihovima uvek upravlja omladina) podići na štit.
         Iako postoji stotina dobrih pesama one ništa neće spasiti. Zaboraviće ih. 

         Ostaće knjiga osrednjih, jednoličnih i uz to naravno staromodnih stihova. Ljudi će se čuditi što su se nekad u mladosti zanosili ovim stihovima, ne primećujući da se nisu zanosili ovim stihovima, već drugim koji nisu ušli u knjigu. 

          Ova knjiga će biti kraj moga puta. U onaj polet i zanimanje za poeziju, koji se sada tamo burno ocrtavaju – ja neću ući, isto onako kao što Sologub nije zakoračio u 1917. godinu i ostao je zauvek zazidan u 1916. Ne znam u koju će me godinu zazidati – ali to i nije tako važno. Isuviše sam dugo bila na sceni, vreme mi je da se sklonim iza kulisa.
           Juče sam prvi put pročitala ovu fatalnu knjigu. To je dobar solidan treći razred. Sve se stapa – mnogo vrtova i parkova, pred kraj je malčice bolje, ali niko neće pročitati do kraja. I najzad mnogo je prijatnije da se lično konstatuje pesnikov potpuni pad (chute complète). To nam je poznato još od Puškina, koga su svi napustili (uključujući i prijatelje, v. Karamzin). 

         Ja sam između ostalog (mada je to već druga tema) sigurna, da danas uopšte nema čitalaca poezije. Postoje prepisivači, postoje oni koji pesme znaju napamet. Kriju u nedrima papiriće sa pesmama, šapuću pesme na uho, tražeći da se istog časa sve zauvek zaboravi i t.d.
         Objavljeni stihovi već samim svojim izgledom izazivaju zevanje i mučninu – ljudi su zasićeni lošim stihovima. Stihovi su postali vlastita suprotnost. Umesto da pale ljudska srca – rimovani redovi izazivaju dosadu.
        Ali sa mnom je nešto komplikovanije. Osim svih teškoća i nevolja na zvaničnom planu (dve rezolucije u CK), meni su se i na stvaralačkom planu neprekidno dešavale nevolje, možda je čak zvanična nevolja delimično prikrivala ili ublažavala ono glavno. Ja sam se prilično brzo našla krajnje desno (nepolitično). Oni što su bili više levo, svi su prema tome bili i moderniji: Majakovski, Pasternak, Cvetajeva. Da i ne govorim o Hlebnjikovu koji je i sada – novator par excellance. Zato su „mladi" koji su išli iza nas uvek bili tako oštri i nepomirljivi prema meni, na primer, Zabolocki i ostali obereuti. Salon bračnog para Brik planski se borio protiv mene istakavši optužbu koja je zaudarala na denunciranje – da sam unutrašnji emigrant. Ejhenbaumljeva knjiga o meni ispunjena je zebnjom i nemirom, kako se zbog mene ne bi našao u poslednjim književnim redovima. Posle nekoliko decenija, to sve se preselilo u inostranstvo. Tamo su radi komfora i kako bi imali odrešene ruke, počeli tako što su me proglasili ništavnim pesnikom (Harkins), posle toga je bilo jednostavno da se sa mnom obračunaju, što napr. graciozno u svojoj antologiji čini Ripolino. Ne znajući, šta pišem, ne shvatajući u kakvom sam se položaju našla, on samo viče da sam se potrošila, da sam dosadila i da sam to i sama shvatila 1922. i tako dalje.
       To je, mislim, sve što sam tim povodom želela da Vam kažem. Ja razume se imam mnoštvo primera koji potvrđuju moje misli. Uostalom, to vas sigurno ne zanima.
1960.
22. jan. – 29. febr.
Lenjingrad – Moskva.

                                                    * * *

      Većina dnevničkih zapisa Ahmatove poslednjih godina posvećeni su „početku srebrnog veka", tadašnjim odnosima, akmeizmu. Objašnjavala je razloge, razobličavala klevete i laži, ispravljala greške i netačnosti i meni se uopšte čini pomalo je ispravljala čas ovu, čas onu crticu nestale stvarnosti – ne zato da bi ulepšala, ne radi koristi u budućnosti, već najpre mutatis mutandis, u skladu sa prilikama koje se menjaju. Isuviše je mnogo toga počelo da zvuči i da izgleda drukčije, ponekad i potpuno suprotno od onoga kako je zvučalo i izgledalo u trenutku kad se događalo. Ona je na to obraćala pažnju, govorila, kako je dvadeseti vek ukinuo neke reći kao što je „tišina", drugima je promenio značenje, na primer, „kosmosu" ili „beskraju", trećima je oduzeo njihova ranija svojstva: „Kad se izgovara reč ,sused’ niko ne zamišlja ništa prijatno, svi zamišljaju zajedničku kuhinju”. Od potrebnih i najbezazlenijih ispravki napisanih u mom primerku Brojanica ona je u stihu „Svi smo ovde ispičuture, bludnice" precrtala „ispičuture" I „bludnice" i zapisala „Stvoreni smo od izmišljenog". Tome bi mogli da se smejemo, da nije milionskih tiraža novina iz avgusta 1946-te godine sa Ždanovljevim rečima o njoj – „polukaluđerici, polubludnici", kasnije ponovljenih u hiljadama referata, na hiljadama skupova.

U kojoj meri je Ahmatova ostala „čovek svoga vremena", odnosno po čemu se razlikovala od onog što je bilo pre 1910. g. i od onoga što se desilo posle? Osim socijalno-političkog preokreta i promena u najraznovrsnijim oblastima života vreme je pretrpelo, trpelo pred njenim očima, i niz evolucija, takoreći prirodnih, one nisu menjale lice, već izraz lica epohe. Menjali su se ukusi, estetika, mode. Prvo, sa Anjenskim je došao kraj onim pesnicima čije su reči bile osigurane imenicom nihove ranije upotrebe, a ne biografijom stihotvorca; sa Blokom – onima, koji su sledili cilj da poezijom služe lepoti, a ne kulturi. Drugo, umetnost je kao zanat, kao činodejstvovanje, kao sredstvo za preobražaj sveta bila suština koja je određivala osobenost kruga, u koji je da bi zauzela svoje mesto, ušla Ahmatova.

      Ona je pričala, kad bi se Anjenski zaljubio u neku damu, njegova žena bi prodavala sledeći brezik i slala ga u Švajcarsku, odakle se vraćao „izlečen". Govorila je i pisala, da su „oslepljena deca" u Mojoj tuzi – njegovi stihovi izbačeni iz druge sveske časopisa „Apolon". Međutim ovi podaci i tumačenja, možda pomažu da se shvati psihologija njegovog stvaralaštva, ali oni su više nametnuti njegovoj poeziji nego što potiču od njegove poezije. Sudbina činovnika, sudbina nastavnika, ne dodaje ništa njegovim stihovima, ne postaje pesnikova sudbina u kasnijem, u ahmatovskom smislu te reči. „Smatra se da su Španci u poeziji dvadesetog veka – bogovi, a Rusi – polubogovi, mi imamo isuviše samoubica ” – rekla je ona onog dana kada je pročitala Istragu Leone Felipea. (Neposredna reakcija je bila: „Kakav starac!" – i „zavidim što nisam ja", i divljenje Geleskulovom prevodu). U tom slučaju, da li je Anjenski čiji je infarkt tumačila prenošenjem stihova u sledeći broj časopisa, „bog" ili „polubog"?
          Jedne blistave večeri 1963. g. iznenada odlučismo da odemo u Komarovo. Ana Andrejevna, Nina Antonovna Oljševska, njen sin i ja. Dok smo jurili po konjak, dok smo pozivali taksi, dok smo izašli iz grada, ispostavilo se da je prošlo deset, ali sunce je bilo visoko i celim putem udaralo je u oči. Bili smo razdragani, osećao se miris avanturizma, bez pripreme, bez običnog pakovanja, nismo znali da li su stari Arensi, koji su tog leta brinuli o Ahmatovoj, u kućici. Usput je sve pričinjavalo radost, nije bilo povezanog razgovora, slučajne replike su izgovarane brzo i veselo – imajući u vidu raspoložene i vesele slušaoce. Nina Antonovna je planirala kako da se smestimo. Rekoh: „Kad stignemo i popijemo, onda ćemo se i smestiti". A. A. je odgovorila: „Jeste li sigurni da je to što govorite sasvim pristojno?... Borja, zar sam tebe i tvog brata u detinjstvu tako vaspitavala?" Boris me je pogledao sa saosećanjem. Kad smo stigli, počelo je da se smrkava. Upalismo sveće, noć je bila topla, borovi su bili tik uz otvoreni prozor. Imali smo čudan osećaj, da sedimo među njima, a svetlost je istovremeno, kao na De La Turovim slikama slikama istrgnula policu, sto, ikonu. Ispijali smo konjak, sve ređe smo razmenjivali misli. Neočekivano za sebe – sa iznenadnim uzbuđenjem – rekoh: „Negde postoje tako prekrasni stihovi, da je sve ono što je napisano ovde na zemlji – Ana Andrejevna, oprostite mi, i vaši takođe – u poređenju sa njima strašna grubost, nesklad, mucanje. Jedina zemaljska reč koja je u njima moguća, iako je najružnija je – ,prekrasno’...
Pojedinim svojim stihovima, možda o njima pruža neku daleku predstavu, iako veoma daleku, samo Blok..." Prošlo je nekoliko trenutaka tišine, za mene tog trenutka potpuno prirodne. Videći da Ana Andrejevna žuti, Nina Antonovna i Boris su počeli da me zadirkuju, na isti način, kako je to bilo i u kolima. Ahmatova je iznenada veoma ozbiljno izustila: „Ne, on govori o pravoj stvari".

      Drugi put, kad se razgovor poveo o savremenoj francuskoj poeziji, rekla je: „Znam da je Apoliner – poslednji pesnik, ne treba me u to ubeđivati". Moguće – „poslednji evropski", ali u svesti je ostalo „uopšte poslednji". Setio sam se toga ovde, zato što je odmah posle Apolinerovog imena u tom razgovoru iskrslo ime Bloka, sa istom odrednicom – „poslednji". Smisao je bio taj, da je posle svega – ili posle njih – počelo nešto drugo.

          Počela je poezija koja je svesno bila montirana na citat. Uglavnom tuđi tekst, pesnički, dokumentarni, upućivanje na mit, isto tako i muzika, I slikarstvo su počeli da se uvode u poeziju novog doba na novim osnovama, demonstrativno i obavezno. Znaci kulture raspoređivali su se u stihovima kao orijentacije, očigledni i skriveni – u poslednjem slučaju sa zahtevom da se traga za ključem za dešifrovanje.

        U našim razgovorima ne jednom smo se doticali T. S. Eliota: 60-ih godina je oživeo interes prema njemu, kao da ga je doneo vetar odjeka Nobelove nagrade. Došlo je njegovo vreme, nakratko, fokusirano snagom svetlosti što je osvetlila figuru, ideje su postale aktuelne, ponovo su se izdavali eseji. On se rodio godinu dana pre nje i umro godinu dana ranije. Progovorila je o njemu prilično detaljno i baš o njemu, a ne „povodom", nekoliko dana pre njegove smrti. (Isto je tako bez razloga povela reč o Nehruu uoči njegove smrti, o Korbizjeu, nedelju dana pre infarkta). Govorila je sa nežnošću, kao o mlađem bratu, koji je čitavog života čekao i najzad dočekao uspeh. „Jadnik, godinama je radio u banci, bilo mu je jako teško. Pa bar u starosti– priznanje i slava". Kasnije je pokazivala gostima dirljivu, upečatljivu fotografiju: on stoji malo povijen iza ženine fotelje – u svesci časopisa "Europa Letteraria" gde je objavljeno da joj je dodeljena nagrada „Etna Taormina". U to vreme sam prevodio poglavlje iz Neplodne zemlje, zatim poglavlje iz četiri kvarteta. U četiri kvarteta ona je označila redove:

„The only wisdom we can hope to acquire
Is the wisdom of humility: humility is endless”.
(Jedina mudrost kojoj se možemo nadati, to je mudrost skrušenosti, skrušenost je beskonačna.)  Često je ponavljala: „Humility is endless". I u to vreme se pojavio epitaf za Pismo* – In my beginning is my end (u mom početku je moj kraj), takođe iz četiri kvarteta. 

       Eliot je u tekst pesme na svakom koraku otvoreno unosio citate. Ahmatova nema takve kolaže, ona uživljava citat, prethodno preporođen, tako da se tuđa materija uskladi sa njenom. Ali oboje su imali iste izvore: Dante, Šekspir, Bodler, Nerval, Laforg... Mislim, baš stihom koji je citirao Eliot iz El Desdichado Žerara de Nervala ona je jednom započela razgovor o toj pesmi, izgovorila je napamet nekoliko stihova, uzela sa police, odnosno izvadila je iz fioke tanku knjižicu Les Chimères, otvorila je na El Desdichado i rekla podsmešljivo: „Ovo prevedite". Uskoro je polustih iz ovog soneta postao epitaf za Predprolćnu elegiju: „Toi qui m'a console", promenjenog gramatičkog roda („Ti koji si me utešio”).

                              ***
        Jedne aprilske večeri 1964. godine sedeli smo kod stola kod Ardovih, na Ordinki: Ahmatova, Amanda Hejt, mlada Engleskinja koja je u to vreme pisala doktorsku disertaciju o njenoj poeziji, druga Engleskinja, Amandina prijateljica, i ja. Dan pre toga, ja sam se dogovorio sa devojkama da će one svratiti do mene i mi ćemo otići u jednu kuću, gde ću ja snimiti na magnetofon, naročito pažljivo pazeći na izgovor – antologijske ruske pesme, posle čega ćemo na istom magnetofonu slušati zapise Beatles-a, koji su nedavno postali moderni. Kad je došlo vreme za odlazak i mi to rekli Ahmatovoj, ispostavilo se da je ona računala da će sa nama provesti celo veče. Devojke su evropski ljubazno i kategorično rekle da se „mora ići, ako nas čekaju". Ja sam se kolebao da ne pogazim dogovor, a najvažnije nisam hteo da odustanem od planirane zabave. Posedeli smo još neko vreme, onda smo se digli. Ana Andrejevna nas je ironično pogledala I žalosno rekla, pokazujući u mene: „Vodite ga? A tobože ste prosvećene mornarke!"
To jadikuje prebijeni Raspljujev iz Svadbe Krečinskog: „Boks!... engleski pronalazak!... A?... Englezi su obrazovani narod, prosvećeni moreplovci..."
             Bilo je smešno, jer je bilo umesno, i još smešnije, jer po logici onog što se dešavalo, bilo je potpuno neumesno. Čemu ovde, ovde gde ona tek što je sedela, veličanstvena, ljutnjiva, nepokretna, a ovog časa silazi oslanjajući se na moju ruku – kao da se statua pokrenula; ona, iz čijih tužno sklopljenih usta očekuješ da čuješ samo prigušene i svečane reči o tome kako šušti trava i uzvikuju muze – čemu ovde Bobik? Šta će ovde, u skučenom sobičku, gde zajedno sa posetiocem koji briše odmrzli nos, prodire kuhinjski vonj i gde su ispod ležaja ugurana dva kartonska kofera: rukopisi i odelo – kakve veze sa ovim ima Lorelaj?
             Bio je to, tako reći, patentirani postupak Ahmatove, skoro pravilo, navući rukavicu sa leve ruke na desnu, izvrnuti situaciju natraške, da spusti uzvišeno, uzdigne prizemno, da spoji nespojivo, da u stihovima rasporedi reči pod novim uglom, jedne naspram drugih. „Tada se pojavila njegova teorija poznavanja reči" – piše ona o Mandeljštamu. Tvrdila je da je pesnik uvek „nezgodan", uvek je ovaploćena „bezobzirnost", navodila je primer Puškina, koji je u časopisu „Biblioteka za čitanje", u bujici prazničnih stihova raznih pesnika posvećenih godišnjici rata 1812. godine i povodom otvaranja Aleksandrovog stuba na Dvorskom trgu, objavio elegiju „Bezumnih godina ugasla veselost", „Tako neumesno, tako netaktično".
          „Po meni, u stihovima sve mora da bude drukčije, ne kao kod ostalog sveta". 

            Pa ipak, neprikladna sećanja, neumesna poređenja ostavljala su utisak prirodnosti, nečeg što se samo po sebi razume. Pozivanje na Horacija i aluzija na Šekspira, dovikivanje na ulici i povici muza dopirali su do ljudi i osvajali su ljude svakidašnjom , svakodnevnom intonacijom, sto puta slušanom i toliko raširenom; ako po Zoščenku može da se rekonstruiše gradski jezik 20-tih, 30-tih godina, onda se po Ahmatovoj može rekonstruisati intonacija ruskog govora prve polovine XX veka. Intonacija Ahmatove delovala je istovetno i na domaćicu koja nije bila vična poeziji i na strukturalistu oprobanog u analizi tekstova, to se vidi po tome što su se oboje vezivali za stihove Ahmatove, a ne na primer za Vjačeslava Ivanova ili u najgorem slučaju za Vološina, koji nisu bili ništa manje „kulturni". 

            Ahmatova je bila antiteatralna, ona nije umela da imitira čoveka, da prikaže kako on govori, ali ona je imala idealan, izvanredan sluh i pamćenje onoga kako su u replici, rečenici, odlomku raspoređene reči, ili, ako su bile netačno raspoređene – kako bi trebalo da budu raspoređene. Ona je tvrdila da se može biti siguran, da je rečenica koju je čuo mladi Ivan Sergejević Turgenjev u predsoblju kod Pletnjova, potpuno verodostojna. Obukavši šinjel i stavivši šešir, Puškin se obraćao sagovorniku: „Baš su dobri naši ministri: nema šta!" „Pred očima ti iskrsava Arapin!"

                                          ***
           „Čehov je kontraindikovan poeziji (kao uostalom i ona njemu). Ne verujem ljudima koji kažu da vole i Čehova, i poeziju. U svakom njegovom delu postoji ,roba iz bakalnice’, zagušljivost dućana, što je nespojivo sa poezijom. Njegovi su junaci dosadni, banalni, provincijalni. Krajnje je čak neprivlačna i moda koju im je odabrao: nakazne haljine, šeširići. Reči će, takav je bio život, ali kod Tolstoja je nekako isti život – drukčiji, čak i ne liči".  Ahmatova je ovu antičehovsku ne toliko kritiku, koliko poziciju, uporno deklarisala, i ona je ponekog duboko žalostila, a mnoge je bacala u nedoumicu ili zabavljala svojom paradoksalnošću. Od vanknjiževnih tumačenja – jer je je teško prihvatiti književna i prestati sa osluškivanjem harmoničnog ritma Čehovljevih pripovedaka ili melodiju Višnjika u direktnom i prenosnom smislu; zašto Zoščenko sa njegovom robom i modom nije suprotstavljen poeziji, a Čehov jeste – ovo se nameće kao psihološko pitanje.
             Život koji je prikazao Čehov, to je stvarni život „otuđenih, grubih i prljavih gradova", koji su veći deo detinjstva i mladosti okružavali i ugnjetavali Anju Gerenko, i koji je Ana Ahmatova potisnula ne samo iz biografije, već i iz svesti – hersonskom, crnomorskom prostranošću i velelepnošću Carskog Sela. U poverljivim pismima iz 1906.–1907. godine jasno se razaznaje sloj Čehovljeve stilistike. „Lepi trenuci nastaju tek onda kad svi odlaze u krčmu da večeraju..."; „Leti me je Fjodorov opet ljubio, kleo se da me voli i mirisao je na ručak"; „... razgovori o politici i riba za obed"; „On (ujak) je vikao dva puta dnevno: za vreme ručka i posle večernjeg čaja"; „Nikad naravno neću moći da idem na viši ženski tečaj, možda samo na kuvarski",„Nema para. Tetka me kinji. Brat od tetke, Demjanovski, svakih pet minuta mi izjavljuje ljubav (prepoznajete li Dikensov stil?)". Kao da se Dikensov stil nastavlja u Čehovljevom stilu? „Iznenada sam poželela da odem u Peterburg, da živim, da čitam knjige"; „Gde su vaše sestre? Sigurno su na višem ženskom tečaju, o, kako im zavidim". – U Moskvu, na univerzitet. Napustiti ovde sve – i u Moskvu! – kao da odjekuju Tri sestre. 

             To je pismo Čehovljeve provincijalne devojke, nezadovoljne sumornim životarenjem negde, svejedno gde: u Taganrogu ili u Jevpatoriji. Čak je i siže njihove zaljubljenosti u „elegantnog i tako ravnodušno hladnog" prestoničnog studenta – tipično Čehovski. Kao i konkretno ispoljavanje te zaljubljenosti: „Hoćete li da me usrećite? Ako želite, onda mi pošaljite njegovu fotografiju"; „Lako je umreti"; „Završila sam sa životom, a da još nisam ni počela da živim. To je tužno, ali je tako".
Situacija je za Ahmatovu– ako u devojci Gorenko već vidimo Ahmatovu – izuzetna: to je svet, stil i glas Čehovljevih junakinja, ali uključen u sistem njenih sredstava izražavanja ne po „složenosti i bogatstvu ruskog romana 19-og veka", ne „sa osvrtanjem na ,psihološku prozu’”, kako je o njoj kasnije pisao Mandeljštam, već svojom svakodnevicom. Nije Ahmatova citirala Čehova, već je to Čehov citirao neku devojku Gorenko. I u kasnijem, pa i u najbeznačajnijem prihvatanju Čehova ako bi se tako nešto i desilo, bilo bi to neko rodoskrnavljenje, kako se izrazila povodom nečeg sličnog.

         Mislim da je glavni razlog njene antipatije prema Čehovu – bio njihov dijametralno suprotan odnos prema umetnosti. Imao sam utisak da pretenzije koje je Ahmatova iskazivala govoreći o Čehovu bile iskazivane kako bi prikrile onu neizrečenu. Ona je govorila da su Čehovljeve drame zapravo raspad pozorišta. A drugi put ona je pak govorila da MHAT za svoj uspon treba da zahvali Stanislavskom, koji je posle neuspeha Galeba u Aleksandrijskom pozorištu, otkrio kako treba režirati Čehovljeve drame, „i one su imale ludački uspeh". Lidija Čukovska je zapisala reči negodovanja Ahmatove koja je okrivila Čehova maltene zbog laži: „Čehov je čitavog života prikazivao umetnike kao besposličare... A u stvari umetnik – to je strašan napor, duhovni i fizički... Odlazeći, Zamjatini su mi ostavili album Borisa Grigorjeva – tamo ima hiljade skica za jedan portret... Čehov je nehotice išao u susret ukusu svojih čitalaca – babica, učiteljica, – a one su nesumnjivo želele da u umetnicima vide neradnike”. Skoro isto mi je govorila o Iljfu i Petrovu: „Oni su lagali o piscima... U vozu pretrpanom piscima, lopov je bio darovitiji i pametniji od svih". Međutim, monologom kojim brani umetnike Ahmatova skreće razgovor od prve, neposrednije replike: Lidija Čukovska je u toku razgovora o ekranizaciji Čehova ironično primetila da u pripovetki Vetropirka postoji sve što se traži; i „negativna junakinja i pozitivni junak..."– „I ismejani su umetnici” – istog časa je ljutito prihvatila Ana Andrejevna. „Stvarno, sve što je potrebno!" I tek posle nekog vremena je usredsredila prekore na iskrivljavanje lika umetnika–trudbenika.
            Zašto su Čehovljevi čitaoci bili samo babice i učiteljice, i ako je to tako, zašto je i sada, kad su se čitaoci bitno promenili, ipak ismevanje umetnika popularno? Ahmatova, nesumnjivo, nije propuštala ni jednu priliku da istakne vrline „umetnika". Ona nije oprostila ni Vološinov šamar Gumiljovu, ni Aleksej-Tolstojevo ponižavanje Mandeljštama: bez obzira na to što su oni što su vređali bili iz istog esnafa kao i uvređeni – ponižavajući pesnike oni su se poistovetili sa gomilom. Kad su joj telefonirali iz „Književnih novina" kako bi objasnili, da su zbog objavljivanja aktuelnijih pesama O. Bergoljc, prinuđeni da prenesu stihove Ahmatove u naredni broj, ona je prekinula: „Nemam nameru da bilo kome stajem na put, poznato mi je šta je to lepo ponašanje u književnosti" – i spustila slušalicu. I tako dalje, i tako dalje. Medjutim, skoro pedeset godina njenog života, sve do kraja, ljudi koji su se bavili umetnošću bili su poštovani i na visokoj ceni – isključujući one, koji su zvanično proglašeni izvan umetnosti, ništarijama, društvenim parazitima,i sl., što je u očima malograđana bilo isto tako nesumnjivo, kao što su „talenat i vrednoća" priznatih. I Rjabovski u Vetropirki, nije podrivao poverenje savremenih babica i učiteljica prema Johansonovom „strašnom naporu duhovnom i fizičkom", nije raskrinkavao „besposličara" Faljka, koji u očima babica i učiteljica jednostavno nije ni postojao.

          Nije bilo „ruganja umetnicima", već je o umetnosti bila izrečena ubistvena istina, bar u onom obliku, kako je to formulisao „srebrni vek". Lav Tolstoj je istini za volju, 1909. g. govorio o Andreju Belom i uopšte o „dekandentizmu" da je to buncanje ludaka. „Ja ne opštim sa tim ljudima. A želeo bih da ih pitam, šta oni žele da učine". I još: Reći, da je ,Neko u crnom strašan’ – to će svi razumeti i svako može. A da ispriča, kako ljudi žive, kako rade, osećanja, sukobi – ne može svako. Sa stanovišta XX veka Tolstoj je old hat, dedin šešir, starac koji ne shvata novu umetnost. Ali on je na drukčiji način računao vreme. I on, i dekadenti su predosećali potrese koje donosi novo doba: Revoluciju, Rat, razvrat, teror i najglavnije – nema-Boga, samo on je to posmatrao hrabro, tražeći i pronalazeći objašnjenje u iskonskim svojstvima čovekove prirode – kao Servantes, kao Šekspir, a oni kao da su bili pometeni, objašnjavali su to posebnim svojstvima XX veka i počeli su da stvaraju i opisuju svet, paralelan sa stvarnim, gde je delovao „Neko u crnom" i gde se „osećao sumpor". Pojam „srebrni vek" smislili su kasnije njegovi predstavnici, kako bi novu umetnost približili „zlatnom veku" i nekorektno i čisto formalno sve što je bilo između Puškina i Bloka „srebrni vek" kao da nije primećivao. Ahmatova i – nešto neodređenije – Mandeljštam nazvali su stvari svojim imenom tek dvadeset godina kasnije, i to je uglavnom bilo učinjeno uprkos „novoj umetnosti", umetnosti „XX veka".
          Umetnost je za Ahmatovu – i šire – za umetnike 1900-ih– 1910-ih godina – bilo služenje ne samo u opšteprihvaćenom, već i u religioznom smislu reči. Tih se godina tako mnogo govorilo o Bogu u filozofskim kružocima i u pozorištima, u stihovima, feljtonima, u restoranima, salonima, da je sama reč „Bog" postala jednaka svakoj drugoj, i prisni prijatelj Ahmatove Boris Anrep pronašao je za svoju poemu epigraf u duhu vremena:

Neka bude svetlost.
Bog.

Bogoslovlje koje je uvek bilo rezultat duhovnog podviga, usmerenog prema spoznaji istine, široko je zamenjivano religiozno-filozofskim ili etičko-estetskim spekulacijama, ili spekulacijama sazdanim na osećaju istančanih duša. Gumiljov je mogao da napiše: „I u Jevanđelju po Jovanu je rečeno da je Bog reč”, stavljajući na mesto Boga – Reči Hristove – profanu reč. Akmeizam se takođe nazivao adamizmom, pošto su akmeisti sebe smatrali sledbenicima praoca Adama, a ovaj kakvo bi ime nadenuo nekoj tvari, takvo bi joj ime i ostalo. 

           Pri takvom mešanju tajni i iluzija, znanja i nagađanja, istine i mišljenja – moglo se reći sve, bilo šta, i opravdati bilo šta. Paganski mitovi su zadovoljavali prihvaćeni nivo verodostojnosti isto tako – ako ne i bolje nego Sveto pismo. Kao što je u dnevniku zapisao Blok: „Ne, ipak Hristos" – o predvodniku crvenogardejaca. Samo je umetnost bežala od spajanja ovih nespojivih stvari, samo su magijom umetnosti ponovo spajani u jedinstvenu sliku sveta idoli, zbačeni stotine godina pre toga i likovi koje su uklonili volterijanci ili ničeanci. „Kao što je poznato, hrišćanstvo se u Rusiji još nije proširilo" – volela je da se šali Ahmatova. 

           Umetnost se, govoreći njenim stihovima, „umetnost se zabija u zabranjene zone prirode" i uopšte se ne kloni kontakta sa sitnim i ne baš sitnim demonima. O crnim misama u kući ovih ili onih „ljudi od umetnosti" govorilo se šapatom, ali i ne baš tako tajno: ili je umetnost zauzdala đavola, ili je đavo – umetnost. I revolucija davši razvalinama duha materijalne forme kao da je otklonila i poslednje sumnje da je spas samo u umetnosti i da je umetnost iznad svega.

                                      ***

U njenim procenama ljudi, pri čemu je ona u svojim sudovima bila sam zdravi razum, u prvi plan je isticana njihova pripadnost umetnosti i njihov odnos prema njoj. „I nizašta nije kriv, ni za jedno, ni za drugo, ni za treće... Pesnicima uopšte ne dolikuju grehovi" – završava ona himnu Pesniku u Poemi bez junaka.   Znajući da je meni tuđa ova u praksi ozakonjena nekažnjivost, pa čak i provociranje izvršenja bilo kakvog hirovitog postupka,naročito rasprostranjeno među umetničkom omladinom (dokazivao sam Brodskom da pesnik ne sme da izlaže ruglu prijateljicu koja ga je napustila već i zato što ima dar da to učini na najbolji način, a ona ne može da mu odgovori), ona se nije doticala ove teme u mom prisustvu, možda tek u razgovoru sa trećim licem. Ali evo njenih reči koje je zapisala Lidija Čukovska: „... modernisti su učinili veliku stvar za Rusiju... Oni su napravili potpuno drukčiju zemlju od one kakvu su dobili. Oni su ponovo naučili ljude da vole stihove..." Ili o Majakovskom. „On je odgovorio: ,A zašto sada izdavati Hlebnjikova?’ Tako se odazvao o svom drugu i učitelju... U čemu je onda razlika između njega i Brikovih? Oni su ravnodušni prema izdavanju njegovih stihova, a on prema izdavanju Hlebnjikovljevih stihova.  Razlika postoji, i to velika, ali ona je u drugom: u njegovom velikom talentu. On je isto kao i oni bivao i mračan, i dvosmislen, i neiskren... Ali to mu nije zasmetalo da postane jedan od najvećih ruskih pesnika XX veka”. O Stanislavskom: „On me privlači istinskom opsednutošću umetnošću.NJemu je naravno sve i uvek bilo svejedno: samo da režira i režira drame, samo da trijumfuje pozorište. ,Život’ izvan pozorišta ga prosto nije zanimao..." I isto to o Maršaku. „Prvi put sam shvatila, u čemu je snaga tog čoveka: mahnito je obuzet umetnošću".  Pročitavši, pomislih da je Ahmatova morala da upotrebi drugu reč, za pravoslavnog čoveka, što je ona bila po svom vaspitanju, obuzetost – to je obuzetost demonom; ali eto, o sebi, o tome kako je ona bila obuzeta, ona svedoči da je „demonskom crnom žudnjom obuzeta"; u svakom slučaju jasan je pravac njenog patosa. I Anjenski, koji je „upio sav taj otrov, ispio svu tu omamu i slavu čekao je, i slavu nije dočekao – i ugušio se", i pade prepukla srca na stepenike Carskoseljske železničke stanice, ubiše ga, kako se može razumeti iz njenih reči, neprijatelji umetnosti, ne objavivši na vreme njegove stihove.

      Čehov koji je pisao samo ono što je zasigurno znao, a ono što je bilo sumnjivo: „došapnuto intuicijom", snovi, slutnje – smatrao je sumnjivim, ustima Nine Zarečne govori o „svetoj" umetnosti: „... u našem poslu je svejedno igramo li na bini ili pišemo – nisu najvažniji slava, sjaj ni ono o čemu sam maštala, već umeće trpljenja". A pre nje se ispoveda Trigorin. „Dan i noć me opseda jedna nametljiva misao, ja moram da pišem, moram... Pišem neprekidno, kao da putujem u poštanskoj kočiji, i drukčije ne mogu. Šta je tu divno i svetlo, pitam ja vas?... Vidim eto oblak nalik klaviru. Mislim: trebalo bi pomenuti negde u pripovetki, da nebom plovi oblak nalik na klavir... Dakle uvek, uvek, i nema mi mira od samog sebe, i ja osećam da proždirem vlastiti život, što se tiče meda, koji dajem nekom u prazno, ja skupljam cvetni prah sa svog najboljeg cveća, kidam cveće i gazim njegovo korenje. Zar nisam lud? Isto, isto i čini mi se da ta pažnja poznanika, pohvale, divljenje – sve je to prevara, varaju me, kao da sam bolestan, i ja se ponekad plašim, da će mi se prikrasti s leđa, uhvatiti i kao Popriščina odvesti me u ludnicu... Tek što je izašlo iz štampe, ja ne mogu da podnesem, i već vidim da to nije ono pravo, da je to pogreška, nije ga uopšte trebalo ni pisati, I teško mi je, i na duši mi je gadno..."

        Zarečnaja je skoro vršnjakinja Komisarževske*, koju je obožavao „srebrni vek". Trepljov, o čijem stvaralaštvu Arkadina kaže: „nema tu nikakvih novih formi, to je prosto loš karakter", njemu se rugaju, njega objavljuju, ali ga ne čitaju – to je takozvani stariji simbolista, jedan od prethodnika Ahmatove, autoritet i učitelj. I to u Galebu, drami gde intriga između majke I sina, koji igraju epizodu između Gertrude i Hamleta, celo vreme, ima na umu, potpuno „na ahmatovski način" Šekspirovu situaciju, isto tako kao i pozivanje na Puškinovu Rusalku. U Rusalki mlinar govori, da je on vrana, tako ona u pismima stalno ponavlja, da je ona galeb. Ovde i oblak nalik na klavir počinje da izgleda kao parodija na čuveno ahmatovsko „Visoko u nebu siveo se oblačić, kao prostrta veveričina koža".

         Nova umetnost – sveto služenje mogla je da se „sporazume sa umetnošću-analizom, umetnošću-idejom, umetnošću-propovedi XIX veka – već I zbog toga, što je i ona, i ove druge „više nego umetnost". Ali sa Čehovom, koji je smatrao da je umetnost zanat, nije se moglo sporazumeti. Jezik je bio isti – tonalitet različit. Različiti registri: ono što je Čehov isticao kao smešno, skoro kao vodvilj, počelo je da se prikazuje sasvim ozbiljno i dramatično. Replike ranih stihova i Čehovljevih junakinja su uzajamno povezane, moglo bi se reči doslovno.

         Gde i čijem tekstu pripisati ovaj ili onaj red, zavisi od fokusiranja, kao u crtežu sa skrivalicom, ako se posmatra vertikalno, vidi se krošnja drveća, cveće i ptice, a ako po tangentnoj ravni – lovac zgrčen među granama. Ako ciljaš direktno – Ana Ahmatova, ciklus Pometnja – ublažiš li malo – Medved Čehontea.
        Lidija Jakovljevna Ginzburg, koja se dugi niz godina susretala sa Ahmatovom, rekla je posle njene smrti: „Zašto joj nisam postavila glavno pitanje: Kako ste počeli tako da pišete, to jest odmah na početku?" Možda Čehov daje neku vrstu odgovora: tada su tako govorile gospođice, mlade žene. U Galebu, mudrac Dorn, lekar koji smatra da nije velikodušno žaliti se u starosti na život, valerijani je davao prednost nad svim lekovima i verovao u svetsku dušu, tek kad se našao u gomili kaže o Trepljovu: „On misli u slikama, njegove priče su živopisne, blistave i ja ih snažno osećam. Šteta je samo što on nema određene zadatke. Ostavlja utisak i ništa više, a samo na utisku nećeš daleko stći". To je presuda novoj umetnosti; ili, ako je umetnost sveta stvar („naš sveti zanat") – dosledna „profanacija tajne" („Oseća se sumpor. Da li je to tako potrebno?"); ili usmereno i rigorozno spuštanje stila, sračunato, kao što se ispostavilo, na budućnost, zapravo, na isto tako usmerenu uzvišenost Ahmatove, što samo po sebi otkriva zajedničke korene; lakej koji zaudara na kokošku, u svim mhatovskim i ne mhatovskim izvođenjima Višnjika podseća na zagušljivost i trivijalnost prilika njenog detinjstva i mladosti; ili je sve to zajedno bilo uzrok njene antipatije prema Čehovu, ali antipatija, pa čak i mržnja, bili su postojani. I kad sam joj rekao, da Lenfilm snima film prema Čehovljevoj priči Jonić, ona nije propustila priliku: „Aha! Tamo će biti čak dva lekara".

                               * * *

            Prijatelj koji je fijakerom vozio pakete tankih knjiga sa lirom na koricama bio je isto toliko stvaran kao i gosti na gozbi gde je bio pominjan. Možda čak i stvarniji: kao što je trista stvarnije od pedeset hiljada, kao Jevrejin, izdavač Kamena koji je rekao Mandeljštamu: „Mladiću, vi ćete pisati sve bolje i bolje" – stvarniji nego Dimšic, koji je trideset pet godina posle pesnikove pogibije u logoru na dalekom istoku, objavio njegove pesme sa rečenicom: „Stvaralački put Mandeljštama prekinuo se 1937. godine".

          Sećala se umrlih, naročito prijatelja iz mladosti, na isti način, isto tako živo, kao i jučerašnjeg gosta, često baš povodom jučerašnjeg ili današnjeg gosta. „Ja sam sada madam Larus, pitaju me o svemu" – ali njene replike nisu bile enciklopedijska informacija iz istorije književnosti i umetnosti, već anegdota, to nije bio sud, već živi detalj. Pisala je beleške o akmeizmu, o borbi književnih pravaca, o Modiljaniju, o Bloku, ali u razgovoru su se pojavljivali „Kolja", „Osip", Nedobrovo, Anrep, „Olga", Lurje, Lozinski, Šilejko, ako je Modiljani, onda kao „Modi", nepoznat, drag, „svoj". Stvarao se utisak da su je prisiljavali da se seća Bloka, bila je prinuđena da nastupa kao „Blokov savremenik", ali on je bio „tu". O njegovoj ženi Ljubovi Dmitrijevni Mendeljejevoj je govorila: „Imala je ovolika leđa” – i pokazivala šireći ruke – „velika, glomazna i grubo crveno lice" – i pojavljivala se Muza carinika Rusoa. Ali Blok zbog toga nije bio manji, bio je veći, zato što je naklonost prema njegovim rečenicama koje je objavila u memoarima o Tolstoju, o Igoru Severjaninu, ili ona koja je ispalio na stanici Podsolnečnaja – ista je kao i prema njegovim stihovima, a leđa i obrazi koje on nije video, u svakom slučaju ih nije video kao pesnik, pružaju nam sliku o uglu, pod kojim je njegov pesnički pogled bio uperen u stvarnost. I akmeizam se pojavljuje kao ceh pesnika, za čije je skupove pozivnice slala Gumiljovljeva žena – Ana Ahmatova, i Šilejko se žalio da se na njima, zbog toga što je bila nepismena, potpisivala „sikletar Ana Gu" – to je akmeizam Kolje, „Osipa" i „Mićenjke" Zenkevića, a ne akmeizam filologa. A ako je to tako, ako je Blok – Blok i sa takvom muzom i akmeizam je akmeizam i pored takve neozbiljnosti, onda je i o Puškinu, centralnoj figuri tog trećeg „istorijskog vremena", u kojem je živela Ahmatova, ona mogla veselo da kaže, ne škodeći njegovom dostojanstvu i ponavljajući rečicu Fjodora Sologuba: „Arapin koji se bacao na ruske žene", i da je Natalija Nikolajevna bila žena tipa „gasi sveću" – kao da ga je zatekla živog, kao o stvarno živom a ne uparađenom u frak, predpostavljenom „da je sada živeo".
           Sadašnjost proklijala iz prošlosti puštala je nove izdanke negdašnjeg u nepredviđenom trenutku. Ahmatova je pričala kako je 1935. godine, noć posle hapšenja njenog sina i njenog tadašnjeg muža Punjina, zajedno sa prvom Punjinovom ženom Anom Jevgenjevnom, rođenom Arens, očekujući pretres, palila u furuni hartije

Prevela Lidija Subotin

izvor

Sudbina Kafkine zaostavštine

Sudski spor oko vlasničkih prava na Kafkine rukopise traje već neko vreme. Sporu je došao kraj   kada je sud u Tel Avivu naložio da rukopisi Franza Kafke trebaju biti prebačeni u Nacionalnu biblioteku Izraela u Jeruzalemu. Novinar Michael Handelzalts iskoristio je taj povod kako bi nas podsetio na same početke života Kafkinih dela.


Tokom života, Kafka je objavljivao samo kod jednog izdavača, Kurta Wolffa. Wolff je Kafku upoznao preko Maxa Broda u jednoj neobičnoj situaciji. Brod je doveo Kafku u Wolffov ured poput "impresarija koji predstavlja zvezdu koju je otkrio". Upoznavanje s Kafkom bilo je nelagodno jer je Kafka bio "fragilan, ranjiv, prestrašen poput školarca pred ispit, siguran da ne može ispuniti očekivanja koja je pumpao njegov impresario." Wolff je ipak pristao objaviti Kafkina dela, a ona tokom Kafkinog života nisu privukla znatniju javnu pažnju . Uprkos tome, Wolff je posthumno objavio Dvorac (1926.) i Ameriku (1927.).


Nakon Kafkine smrti, njegovi rukopisi izbegli su spaljivanje dva puta: prvi put kad je Max Brod izneverio Kafkinu oporuku i odbio spaliti rukopise. Drugi put tokom nacističke ere kad se na popisu štetnih knjiga nisu našla i Kafkina dela. Izgleda da su njegova dela tad bila toliko slabo poznata da nisu bila zanimljiva režimu. Dela koja niko ne čita, smatrali su nacisti, ne treba ni spaliti.


Kafkini rukopisi spasili su se uz pomoć brige jednog čoveka i zaborava skoro cele čitateljske populacije Kafkinog vremena. Deo tih rukopisa ostao je do danas zaboravljen, u posedu Brodove sekretarice Esther Hoffe i njene porodice. Sto godina nakon što je Kafka stidljivo počeo objavljivati knjige koje nisu zanimale skoro nikoga, svet nestrpljivo očekuje da izraelska biblioteka objavi rukopise novih i nikad pročitanih Kafkinih dela.

TAJANSTVENE KUTIJE

Dobro poznata anegdota kaže kako je Franz Kafka zamolio svog prijatelja Maxa Broda da spali njegove rukopise. Srećom, Brod ga nije poslušao, nego je objavio dela koja su danas poznata kao klasici 20. veka.

Ipak, izgleda da nismo baš u potpunosti imali sreću sa Kafkinim delima. Naime, deo njegovih rukopisa završio je kod Brodove sekretarice Esther Hoffe koja ih je stavila pod ključ. Njena kćerka Eva Hoffe nasledila je navedene rukopise i također odbila objaviti Kafkina dela. Međutim, sud u Tel Avivu upravo je presudio kako se navedena Kafkina dela trebaju učiniti javno dostupnima.



Rukopisi u posedu Eve Hoffe navodno većinom sadrže prepisku između Kafke i Broda, kao i jednu kratku priču koja nije nikad ranije objavljena. Osim ovih rukopisa, navodno su u Zürichu i Tel Avivu otkrivene i druge kutije s Kafkinim rukopisima.

Mišel de Montenj,O vaspitanju

O VASPITANJU




(…) Kada je reč o jednom etetu iz plemićke kuće  koje teži obrazovanju, ne radi dobiti (jer jedan tako nizak cilj nije dostojan milosti i blagonaklonosti muza, a zatim on zavisi od drugih), ni toliko radi neke spoljne koliko radi svoje sopstvene koristi, i u cilju da bi se obogatio i ukrasio njegov duh, u želji da od njega stvori više inteligentnog nego učenog čoveka, hteo bih isto tako da se vodi računa o izboru takvog vaspitača koji bi imao dobru i pametnu glavu više nego punu i nabijenu, i da se traži oboje, ali više karakter i inteligencija nego učenost; i da on, vršeći svoju dužnost, postupa sa vaspitanikom na nov način. Nama se neprestano trubi u uši, kao kad neko sipa u kakav levak,  i naša je samo dužnost da reprodukujemo ono što su nam rekli. Ja bih hteo da vaspitač tu manu našu ispravi i da, od samog početka, prema sposobnostima uma koji su mu poverili, počne da njegovu snagu ogledava, dajući mu da sam stvari okuša, izabere i razabere: pokazujući mu sam ponekad put, puštajući ga ponekad da ga on sam pronađe. Neću da on sam pronalazi i govori, hoću i da čuje svog učenika kako govori. Sokrat, i potom Arkesilaj  tražili su od svojih učenika da prvo oni govore, a zatim su oni sami sa njima razgovorali.

Obest plerumgue iis qui discere volunt auctoritas eorum qui docent.  (Autoritet učitelja često škodi onima koji hoće da nauče; Cicerenon, De natura deorum, I, V.)



Dobro je da ga vaspitač pusti da kaska pred njim, kako bi se ocenio njegov hod, kao i to do kog stepena treba da se spusti da bi se prilagodio njegovim snagama. Usled pomanjkanja toga pravog srazmera, mi sve pokvarimo: znati njega podesiti, i održati s merom, jeste jedna od najtežih stvari za koje znam; umeti pak spustiti se do detinjih posupaka i rukovoditi njima – predstavlja stvar velikog i vrlo snažnog duha. Ja idem sigurnijim i odlučnijim korakom uzbrdo nego nizbrdo.
Oni koji su se, kako nam to pokazuje i sama praksa, poduhvataju da u isti mah i jednakim merilom predaju većem broju mladih umova, toliko različitih po svojoj meri i obliku, nailaze – što nije nikakvo čudo – u čitavoj jednoj gomili dece jedva na dvoje troje koja iz svog vaspitanja izvlače neku istinsku korist.

Neka vaspitač ne traži od svoga vaspitanika samo to da da računa o rečima svoje lekcije, nego i o njenom smislu i suštini, neka mu, kao dokaz o koristi koju bude izvukao, posluži ne njegovo pamćenje, nego njegov život. Neka ga natera da ono što bude naučio odmah i razmotri u sto raznih vidova  i prilagodi tolikom istom broju predmeta, da vidi da li je to dobro shvatio i usvojio, sudeći o njegovom napredovanju na osnovu Platonovih pedagoških metoda. Povratiti hranu onakvu kakvu smo progutali, dokaz je rđavog varenja i probave. Stomak nije obavio svoj posao ako nije izmenio izgled i oblik onoga što mu je dato da prokuva.

(…) Neka vaspitač udesi tako da sve što se daje učeniku prođe kroz rešeto, i da mu ne uđe ništa u glavu prostim autoritetom i na tuđu veru; neka Aristotelovi principi ne znače za njega ništa više nego principi stoičara i epikurejaca. Neka se iznesu pred njega sva ta raznolika mišljenja: on će izabrati neko od njih, inače će ostati u sumnji. Samo su lude sigurne i ne sumnjaju.
Jer sumnja mi nije manja ugodna od znanja. (Dante, Pakao, XI, 93.)

Jer, ako prihvati Ksenofonovo i Platonovo mišljenje na osnovu svog vlastitog rasuđivanja, neće to biti više njihova mišljenja, već njegova. Onaj ko ide za drugim, ne ide ni za čim. On ne nalazi ništa i čak ne traži ništa.

Non sumus sub rege; sibi quisque se vindicet. (Ne živimo pod kraljem; neka svako raspolaže sam sobom. Seneka, Ad Lucilium…, XXXIII.)
Neka zna šta zna, u u najmanju ruku. Treba da se on prožme njihovim stremljenjima, a ne da nauči njihova pravila. I neka hrabro zaboravi, ako hoće, odakle ih je uzeo, ali neka ume da ih usvoji. Istina i razlog su svačija svojina, i ne pripadaju nimalo više onome koji ih je prvi rekao nego onome koji ih je rekao posle njega. To nije nimalo više po Platonu nego po mome sopstvenom mišljenju, budući da on i ja to shvatamo i vidimo na isti način. Pčele pomalo pljačkaju cveće ovd-onde, ali one, zatim, od toga prave svoj sopstveni med; nije to više majčina dušica ili majoran: na isti način će učenik stvari pozajmljene od drugih preinačiti i stopiti sa svojima, da bi od toga izgradio potpuno svoje delo, to će reći svoje suđenje. Njegovo vaspitanje, njegov rad i učenje ne idu za nekim drugim ciljem do da ga formiraju.
Neka on prećuti sve što mu je bilo od pomoći, i pokaže samo ono što je od toga učinio. Pljačkaši, zajmoprimaoci razmeću se svojim građevinama, kupljenim stvarima, ne onim što izvuku od drugoga. Vi ne vidite nagrade i poklone koje sudija prima, već srodstva i počasti koje je pribavio svojoj deci. Niko javno ne iznosti svoj primitak: svako iznosi svoj dobitak. Dobitak koji nam donosi učenje sastoji se u tome što smo postali bolji i pametniji.
Inteligencija, govorio je Epikarm,  vidi i čuje, inteligencija izvlači korist iz svega, raspoređuje sve, dela, upravlja i vlada: sve druge stvari su slepe, gluhe i bez duha. Izvesno, mi je činimo servilnom i plašljivom, pošto joj ne puštamo slobodu da čini nešto sama od sebe. Ko je ikad zapitao svoga učenika šta misli o retorici i o gramatici, i o kakvoj Ciceronovoj misli? Nego nam ih utisnu u pamćenje neočerupane, kao kakva proročanstva u kojima slova i slogovi predstavljaju suštinu stvari. Znati napamet ne znači znati, to znači sačuvati ono što je pamćenju dato na čuvanje.
(…) Stoga, druženje sa ljudima je za to neobično podesno, kao i posećivanje stranih zemalja, ne zato da bismo iz njih doneli sa sobom samo, poput naših francuskih plemića,  podatke o tome koliko koraka ima Santa Rotonda, ili koliko su raskošne gaćice Sinjore Livije , ili, kao drugi, koliko je Neronovo lice, sa neke stare tamošnje ruševine, duže ili šire od lica neke slične medalje, nego da iz njih donesemo poglavito dobar ukus tih naroda i njihov način života i ponašanja, i da izglačamo i izoštrimo svoj mozak o njihov. Ja bih želeo da se sa detetom počnu izvoditi putovanja od njegovog ranog detinjstva, i to prvo, da bi jednim hicem ubili dva zeca,  u zemlje susednih naroda, čiji se jezik ponajviše razlikuje od našega, i kome se, ako ne počnete formiranje rano, jezik ne može prilagoditi.
(…) Upozorićemo ga , kada bude u društvu, da baci pogled svuda unaokolo; jer nalazim da prva mesta zauzimaju obično manje sposobni ljudi i da veličina položaja ne ide često uporedo sa sposobnostima. Video sam, dok se u pročelju stola razgovoralo o lepoti nekog zidnog ćilima ili o ukrasu malvazije,  kako mnoge lepe stvari promiču na drugom kraju stola. On će ispitati intelektualni domet svakoga: govedara, zidara, prolaznika; treba iz svega izvući korist, iskoristiti svakoga prema robi koju ima, jer je sve od koristi u vođenju kućanstva; čak i tuđa glupost i slabost biće za njega pouka. Ispitujući blagonaklonost i ponašanje svih ljudi, u njemu će se pojaviti želja za oponašanjem dobrog vladanja, a prezir prema lošem.
(…) Nauče nas da živimo kada je život već prošao. Stotine učenika se zarazilo sifilisom pre nego što su došli do svoje lekcije iz Aristotela – njegovog poglavlja O neumerenosti. Ciceron je govorio, kada bi poživio i dva čovečija veka, da ne bi našao vremena da proučava lirske pesnike. A ja nalazim da su ona skolastička džangrizala još jadnije beskorisna. Našem se detetu mnogo više žuri: ono ima da radi sa učiteljem samo prvih petnaest do šesnaest godina svoga života; ostali deo života pripada delanju. Upotrebimo tako kratko vreme za učenje onoga što je nužno. Zablude su to: izbacite sva ta mučna dijalektička dovijanja, od kojih naš život ne može postati bolji, uzmite one jednostavne rasprave iz filozofije, naučite da ih odaberete i tretirate kako i kada treba: lakše je shvatiti njih nego neku Bokačevu pripovetku. Dete je za njih sposobno, čim se odbije od dadilje, mnogo više nego da nauči čitati i pisati. U filozofiji ima rasprava namenjenih dobu detinjstva kao i dobu oronulosti.


(…) Da se vratim na svoj predmet: važno je samo da se kod učenika probudi želja i sklonost za znanjem, inače od njih činimo samo magarce natovarene knjigama. Batinama im dajemo na čuvanje pune torbe nauke, koju, ako hoćemo dobro da postupimo, ne treba samo u sebe uneti, nego je treba i usvojiti.

Lilly Scherr,Žene i židovsko pamćenje

                Sećanje sačinjava samu bit židovstva. Ono se temelji na dvojini kao svaka micva (naredba) zabrane: “Ne zaboravi”, do naloga: “Seti se”.

Ali ta obaveza ima smisla samo ako postoji održavanje sećanja. Lanac naraštaja je neodvojivo vezan tim prenosom. “I ti ćeš poučavati svoju decu” ponavlja Deuteronom. Ne zaboraviti, setiti se, poučavati, potiče od samog otkrića Sinaja i od prihvaćanja Zakona. Taj Zakon, predložen zajednički čitavom narodu, muškarcima, ženama, deci, prihvaćen je pojedinačno, svako je za njega vezan. Živući Zakon, koji se svake godine ponovno čita u celosti i koji određuje sve do najskromnije svakodnevice. Dakle, zajednički zakon za koga bi obaveza izvršavanja trebala biti ista. Zašto se onda pitamo o ženama i židovskom sećanju?

                U stvarnosti, u znanju kao i u usmenoj predaji, žena je bila isključena.
U Zahoru (seti se) profesor Jerusalmi, postavljajući problem odnosa između istorije i sećanja u židovskoj tradiciji, podseća da glagol zahar pod različitim oblicima se pojavljuje šezdeset i devet puta u Bibliji.

“Izrael prima naređenje da se seti”, dakle da prenese svoje pamćenje - da se ne zaboravi.

                Ali, ta se zapovest  tiče samo muškarca, žena je isključena. Zikaron, pamćenje, obzirom na to da je reč muškog roda i ima isti koren kao zahar, “neki kabalisti naučavaju da je u samoj ženi ono što se prenosi muška obaveza.”

Iz Knjige Postanka, u pripovesti o «dvojnom» stvaranju, sledi ona gde se žena pojavljije druga, Iša, jer je izvedeno od Iš, muškarac. Idući tom etimologijom, “žena gotovo gramatički se izvodi iz muškarca” i muški rod čuva “sigurno prvenstvo”. Prvenstvo koje jedino muškarcu poverava organiziranu reč. Njemu pripada pravo imenovanja, dakle da postoji: samo on učestvuje, na određen način, pri Stvaranju. Tako je uspostavljen asimetričan odnos, gde je moć dodeljena muškarcu.
Zato što od pojedinačnog prelazimo na opšte, od stvarne žene na više nego sporan ženski rod. To je zato jer je Eva kriva što su ona i Adam isterani iz Rajskog vrta: Postanak III., 16-20, to čvrsto potvrđuje. Od tada, greh pripisan ženi je generaliziran na  ženski rod. Ali, stvarna je žena ona koja će podnositi sramotu “ženskog roda” uvek negativnu.

                Obrnutim pomakom, ovoga puta onog “dvojnog“ stvaranja, muškarac je taj koji postaje povlašteni uzorak čovečanstva. Samo on prima naređenje da se seti, dakle da poučava, jer je jedino on to sposoban. Nije nevino ni to što svaki dan treba zahvaljivati Večnom što ga nije napravio ženom. Naravno, posledica ženskog blagoslova čini ženu Božjom voljom. Međutim, tu je odmah uključeno i odbacivanje. Primeri su mučni. Kao što ni deca, robovi, bogalji, idioti, ni žena ne može pristupiti u svešteničko zvanje ili svedočiti na sudu. Biti žena postaje nedostatak koji zahteva neizbežno nadzor. Muškarac uzima ženu, on je i taj koji odobrava razvod. Iskaže li ona neke želje, njezin otac ili njezin muž mogu ih poništiti. Kći nasleđuje od svog oca samo u slučaju da nema muškog naslednika, i u tom slučaju mora se udati za nekog od članova očevog plemena. Udovica uzima natrag svoj miraz, ali ne nasleđuje ništa od svog muža. Institucija levirata podržava to prisvajanje žene kao nekog “dobra” proširene obitelji. Iako definisana kao potpuno ljudsko biće, a kao majka poštovana kao i otac, žena se u stvarnosti pojavljuje u manjkavom opisu: ne-muškarac, nepotpuna, nezavršena.

Žena je izuzeta od odgovornosti jer je isključena iz učenja. “Oslobođena” pozitivnih naredbi vezanih uz vreme, dakle učenja, jedna pežorativna hijerarhija drži je po strani kako od pismene tako i od usmene predaje. Bilo na koji način da se objašnjava prirodom žene (zgodan izraz) ili različitošću uloga, rezultat je isti: udaljena je od tumačenja Zakona, isto tako i od vlasti. Sve što temelji zajednicu njoj je nedostupno: ona postaje Otsutna. «Žena ostaje kod kuće, dok se muškarac kreće i vežba svoju inteligenciju družeći se s drugim muškarcima». Kreposna žena, ona koja je ponuđena kao model, je ona koja osigurava mužu razvijanje. Tekst to jasno kaže: “Savršena žena je kruna svoga muža.” “Njihova zasluga proističe iz toga što one dovode svoju decu do mesta njihova učenja, i dočekuju svoje muževe kad se vraćaju kući.” Svoju decu? svoje sinove. Kći, kao i majka, živeće samo kroz posredovanje muškarca. Pomoć, pomoćnica - napokon druga. Otsutna: treba deset muškaraca (minjan) da se stvori zajednica za molitvu. Bilo da je koji broj žena, one ne mogu zameniti jednog muškarca da bi se stiglo do tog broja. Nejednakost koju preuzima i obred: čovek je spojen s Bogom, žena s Izraelom.

                Ipak, na njh je pao bitan prenos, jer samo one prenose i osiguravaju preživljavanje skupine. Tu skupinu upravo one, doslovno, rađaju. Početkom Knjige Izlaska, dve rodilje, Šifra i Ponia, daju na svet tajno židovsku novorođenčad Egipta, uprkos naredbi da ih se ubije, spašavajući tako muško potomstvo Izraela.

                Dajući život, one kuju prvo sećanje. Dete najpre oblikuje njegova majka, svojim mesom i svojom krvlju. Koliko god ju mudraci prezirali, oni to priznaju: Židov je dete od židovske majke. Povlaštena uloga, koja je izazivala sumnju. Endogamija nije bila dovoljna, trebalo je nametnuti čistoću, nadzor, tlačenje, kaznu. Samo je žena prisiljena na monogamiju, samo je njezina nevera podložna smrtnoj kazni. Naročito je ženski rod postao nečist u samoj svojoj biti. Samom svojom prirodom, žena je dovodila u opasnost nepristrano učenje Zakona. Takođe sin, posle prvih godina trebao je učiti sa svojim ocem, s učiteljem. “Onaj ko poučava Toru svoju kćer, taj je uči pohoti” kaže Rabi Eliezer.

                Isključena iz teksta i učenja, isključena iz odlučivanja, židovska žena nije dakle učestvovala  u preuređivanju židovske istoriji, u prenosu službenog sećanja. Ali ona je iskovala jedno drugo sećanje u nametnutoj tajnosti. Tako sumnjičena, poricana, brisana, žena postoji samo “kao” majka, u seni i uvek prisutna. Ona oblikuje telo, ona stvara ukus, ona predstavlja taj nezaboravni materinski jezik. Njoj pripada svakidašnji jezik, jezik nježnosti, poticaja, preklinjanja, svađe, prema potrebi. Oni koji su je uklonili od govora, rugaju joj se da puno govori. Dakle, ako joj je sveti jezik bio dugo uskraćen, ona je obogatila jezik svakidašnjice, onaj svetovne književnosti, često stvarane zbog nje. Ona tako u svojoj oporuci ostavlja bogati rečnik, slikovit, živ, i okus svoje neusporedive kuhinje. Jer zadnja povezanost uz židovstvo, čak i pre molitve sećanja, Kadiša, to je majčina kuhinja, sećanje na prvi okus i temeljnu ljubav.

                Od nametnutog obreda, ona je uspela izvući jedan blizak i topao događaj, obiteljski ritual. Ona ga je prenosila i onda kad mu više nije znala smisao, i njene kćeri su ga preuzele jer je tako radila njihova majka. To je pravi prenos jednog judaizma održavanog mnogim običajima i ponašanjima dosta dugo nakon odustajanja od izvršavanja obreda.
Okamenjenoj, ponavljanoj, mračnoj reči često se stavlja jedno nenapisano i toplo sećanje, druga stranica istorije, ona obespravljena, odbačena kao folklor ili praznoverje. Dakle, to živuće sećanje koje gura drugo, štoviše zamenjuje ga.

                Ali taj se prenos, ta tajna moć događala samo od priznate uloge: majke. Žena kao takva ostajala je otsutna. Nepostojeća za skupinu, otsutna od same sebe, jer je bez uzora kao oslonac. Taj su uzor žene počele stvarati ne samo jedan, nego u beskonačnim varijantama. Kad su ušle u dvadeseti vek, otvorili su se svetovni studiji kao i oni za učenje svetih tekstova, one postaju potpuno izjednačeni koautori vlastite istorije, te židovske istorije koja, kako to pokazuje profesor Jerushalmi, počinje postojati kao istorija ne samo kolektivno sećanje.
One ponovno daju pisanoj istoriji, kao i onoj usmenoj, žensko sećanje od kojeg su one bile odsečene. Učestvujući u toj istoriji, židovska žena će se napokon pojaviti. Zatočena u jednoj ulozi ili u službi ona je proživela kao osakaćena u svom biću. Mogla se početi dokazivati samo grubim prekidom s prošlosti, ponekad židovstvom, često s majkom. Materinska slika doživljavala se kao tlačiteljska i odbojna. Bez uzora, prenos je obavljen u tišini, teskobi ili kriku. S jednom drugom ženom, drugačija će se sećanja pojaviti. Ali “otkriće žene” je još uvek “ne još”. Taj “ne još” je “daleko u budućnosti, to je nešto što se treba roditi”. To rađanje dotiče se jednog drugog prenosa sećanja, sećanja ženskog roda koji namerava ponovno dati judaizmu, prečesto fosiliziranom, svoju dimenziju zadovoljstva i ljubavi.
Lilly Scherr, (1928.-2000.) istoričarka Bavila se pitanjima židovske žene i njena predavanja na ovu temu aktuelna su i danas.

Vinston Čerčil, govor 1946

5. MART 1946. -VESTMINSTER KOLEDŽ,
FULTON (DRŽAVA MISURI), SAD

NITI MIRA

Drago mi je što sam došao na Vestminster koledž ovog popodneva, i počastvovan sam Vašom odlukom da mi dodelite diplomu. Ime „Vestminster“ mi je nekako poznato. Čini mi se da sam ga već čuo negde. Uistinu, na Vestminsteru sam stekao vrlo veliki deo svog političkog, dijalektičkog i
govorničkog znanja, i još jednu-dve stvari. Zapravo, obojica smo bili obrazovani na istim ili sličnim ili, u najmanju ruku, srodnim ustanovama.

Isto tako je čast, možda i gotovo jedinstvena, da jednog nezvaničnog posetioca akademskoj publici predstavipredsednik Sjedinjenih država. I pored svog teškog bremena, dužnosti i obaveza, koje nije tražio ali od kojih nije ni ustuknuo, predsednik je prešao hiljadu milja ne bi li udostojio
i uveličao naš susret danas ovde, da bi mi pružio priliku da se obratim ovoj srodnoj naciji, kao i svojim zemljacima preko okeana, i možda još nekim zemljama. Predsednik Vam je
rekao da je njegova želja, baš kao što sam siguran da je i Vaša, da bi trebalo da imam punu slobodu u davanju svog istinitog I vernog saveta u ovim napetim i zbunjujućim vremenima. Ja ću se,
 vakako, okoristiti ovom slobodom i smatrati da je u redu da učinim tako, tim pre jer su se bilo kakve lične ambicije kakve sam mogao gajiti u svojim mlađim danima već ispunile, dalje od mojih najluđih snova. Dopustite mi, međutim, razjasniti da nemam nikakvo zvanično poslanstvo niti status bilo koje vrste, i da govorim samo za sebe. Ovde nema ničega do onoga što vidite.

Stoga, mogu dopustiti svom umu, sa životnim iskustvom, da ponovno saopštim probleme koji nas spopadaju u jutro nakon naše potpune pobede oružjem, i da pokušam da učinim sigurnim, sa ono snage što imam, da ono što je dobijeno uz tako mnogo žrtvi i patnje bude sačuvano za buduću
slavu i bezbednost čovečanstva.

Sjedinjene države u ovom vremenu stoje na vrhuncu svetske moći. Ovo je uzvišen trenutak za američku demokratiju. Jer s primatom u moći spojena je i strahovita odgovornost za budućnost. Ako pogledate oko sebe, morate imati ne samo osećaj dužnosti već I teskobe zbog straha da ne podbacite ispod nivoa postignutog. Prilika je sada ovde, čista i sjajna za obe naše zemlje. Odbaciti je ili ignorisati, ili je proćerdati, doneće nam svima prekor u vremenu koje dolazi.

Neophodno je da postojanost uma, istrajnost svrhe i velika jednostavnost odluke vode i upravljaju ponašanje zemlje engleskog govornog područja u miru, kao što su i u ratu. Moramo se pokazati
doraslima ovoj ozbiljnoj potrebi, i ja verujem da hoćemo.

Kada američki vojnici dođu u kakvu ozbiljnu situaciju, imaju običaj da na početku svoje direktive napišu reči „sveukupni strateški koncept“. U tome je mudrost, jer to vodi jasnoći misli. Šta je, onda, sveukupni strateški koncept koji bismo mi danas napisali? Ništa manje nego bezbednost i
blagostanje, sloboda i napredak svih domova i porodica, svih muškaraca I žena, u svim zemljama. Ovde naročito pričam o mnogobrojnim kolibama I stanovima gde onaj koji zarađuje teži da, uprkos svim nedaćama I poteškoćama života, zaštiti svoju ženu i decu od oskudice, i da vaspita porodicu u strahopoštovanju prema Svevišnjem, ili na etičkim shvatanjima koje često odigraju veliku ulogu.

Da bi se obezbedila sigurnost ovim bezbrojnim domovima, oni moraju biti zaštićeni od dva džinovska harača – rata i tiranije. Svi znamo užasne poremećaje koji zahvate običnu porodicu kada se  usud rata obruši nadonosioca hleba i one za koje radi i proizvodi. Strašna razvalina Evrope, sa
svim svojim iščezlim slavama, i velikih delova Azije, gleda nas pravo u oči. Kada zamisli zlih ljudi ili agresivni porivi moćnih država nad vekim oblastima polome okvire civilizovanog društva, smerni narod suočen je sa nedaćama iz kojih ne može izaći. Za njih, sve je izopačeno, sve je polomljeno, čak zdrobljeno u kašu.

Kada stojim ovde, ovog tihog popodneva, stresem se od slike onoga što se sada zaista dešava milionima, i onogo što će se tek dešavati u ovom vremenu kaad glad korača zemljom. Niko ne može izračunati ono što je nazvano „neprocenjivim zbirom ljudskog bola“. Naš vrhovni zadatak i
dužnost jeste da štitimo domove običnog čoveka od užasa i bede još jednog rata. Oko toga smo se svi složili.

Naše američke kolege iz vojske, pošto obznane svoj „sveukupni strateški koncept“ i procene raspoložive resurse, uvek nastave ka sledećem koraku, to jest, metodu. I ovde postoji opšteprihvaćeni dogovor. Svetska ogranizacija čija je prevashodna svrha sprečavanje rata već je ustanovljena, Organizacija ujedinjenih nacija (OUN), naslednik Društva naroda, s ključnim dodatkom Sjedinjenih država i svega što to nosi, već je na delu. Moramo se postarati da njen rad donese rezultate, da je ona
stvarna, a ne varka, da je ona sila za delanje a ne samo prazno
blebetanje, da je istinski hram mira u kojem štitovi mnogih nacija mogu biti okačeni jednog dana, a ne puka arena u Kuli vavilonskoj. Pre nego što odbacimo čvrste garancije nacionalog naoružanja zarad samoodržanja, moramo biti sigurni da je naš hram izgrađen ne na pesku ili blatu već na
steni. Svaka osoba otvorenih očiju može videti da će naš put biti i težak I dug, ali ako zajedno istrajemo, kao što smo i u dva svetska rata – mada ne, avaj i u vremenu između njih –  ne mogu imati sumnje da ćemo na kraju ostvariti naš zajednički cilj.

Imam, međutim, da uputim jedan određen i praktičan predlog za akciju. Sudovi i sudije mogu biti postavljeni, ali bez šerifa i pozornika ne mogu funkcionisati. Mora se smesta početi sa opremanjem Organizacije ujedinjenih nacija sa međunarodnom oružanom silom. U takvoj stvari možemo ići samo korak po korak, ali moramo početi odmah. Predlažem da se pozove svaka od velikih sila i država da odredi određeni broj vazduhoplovnih eksadrila u službu svetske organizacije. Ove eskadrile bi se obučavale i spremale u svojim zemljama, ali bi se razmeštale po rotaciji od jedne zemlje u drugu. Nosile bi uniformu svojih zemalja, ali sa različitim znamenjem. Ne bi bile obavezne da delaju protiv sopstvene nacije, ali u drugim pogledima njima bi upravljala svetska organizacija. S ovim bi se moglo početi na skromnom stupnju koji bi rastao u skladu sa rastom poverenja. Želeo sam da vidim ostvarenje toga po završetku Prvog svetskog rata, i svesrdno verujem da bi se moglo ostvariti smesta, sada.

Bilo bi ipak pogrešno i nerazborito poveriti tajno znanje ili iskustvo atomske bombe, koje Sjedinjene države, Velika Britanija i Kanada sada dele, sa Svetskom organizacijom dok je ona još u povoju. Bilo bi zločinačko ludilo pustiti i prepustiti ga u ovom još uvek uznemirenom I razjedinjenom svetu. Niko ni u jednoj zemlji nije spavao lošije u svom krevetu zato što su ovo znanje, metod i sirovine potrebne da bi se ono napravilo za sada prevashodno ostali u američkim rukama. Ne verujem da bismo svi spavali tako bezbrižno da je situacija obrnuta, i da su neke komunističke ili neofašističke države monopolizovale do daljnjeg ova strahotna sredstva. Sâm strah od tih sredstava mogao je lako da bude
upotrebljen za nametanje totalitarnih sistema slobodnom, demokratskom svetu, sa posledicama jezivim po ljudsku maštu. Bila je božija volja da toga ne bude, i da imamo vremena za predah i sređivanje sopstvene kuće, pre nego se suočimo sa ovom opasnošću: čak i tad, ukoliko ne
žalimo napora, i dalje ćemo posedovati tako strahovitu nadmoć da nametnemo efi kasna ograničenja drugima za njegovu upotrebu, ili pretnju upotrebom. Na kraju, kada se suštinsko bratstvo čoveka zaista otelotvori i iskaže u svetskoj organizaciji sa svim neophodnim jemstvima koja bi je učinila efi kasnom, ove moći bi se, razumljivo, poverile svetskoj organizaciji.

Sada dolazim do opasnosti onog drugog harača koji preti kućici, domu i običnom čoveku, štoćereći – tiraniji. Ne možemo biti slepi pred činjenicom da slobode koje uživaju pojedinci i građani širom britanskog carstva ne postoje u znatnom broju zemalja, od kojih su neke izuzetno moćne. U njima, kontrola države nametnuta je običnim ljudima raznim vrstama svuda prihvaćene policijske vlasti. Trenutno nije naša dužnost, kada su nedaće tako brojne, da se silom mešamo u unutrašnje stvari
zemalja koje nismo osvojili u ratu. No, nijednog trena ne smemo prestati da neustrašivim glasom oglašavamo velike principe slobode i prava čoveka koji su zajedničko nasleđe anglofonog sveta i koji su, kroz Magna Cartu, Povelju o pravima, Habeas Corpus, suđenje porotom i englesku pravnu tradiciju, pronašli svoj najpoznatiji izraz u američkoj Deklaraciji nezavisnosti.

Sve ovo znači da ljudi svake zemlje imaju pravo i da bi trebalo da imaju moć da ustavnom akcijom, slobodnim nesputanim izborima sa tajnim glasanjem, biraju ili smene karakter ili formu vlade pod kojom žive; da sloboda govora i misli mora postojati; da bi sudovi, nezavisni od izvršne
vlasti i nepristrasni ma kojoj strani, trebalo da primenjuju zakone koji su dobili široku podršu velike većine ili zadobili svoju moć vremenom I običajem. Ovo je tapija slobode koje bi trebalo biti u svakom domu. Ovu je poruka britanskog i američkog naroda čovečanstvu. Propovedajmo ono
što radimo – radimo ono što propovedamo. Do sada sam izneo dve velike opasnosti koje ugrožavaju domove ljudi: rat i tiraniju. Nisam još govorio o siromaštvu i oskudici koje su u većini slučajeva preovlađujuća strepnja. Međutim, ako opasnosti rata i tiranije budu uklonjene, nema sumnje da nauka i saradnja, u narednih nekoliko godina, a svakako tokom narednih nekoliko decenija koje će biti iznova promišljene imajući u vidu školu rata, mogu doneti svetu širenje materijalnog blagostanja kakvo se nije desilo nikada ranije u ljudskom iskustvu. Sada, u ovom tužnom trenutku zadržanog daha, bačeni smo u glad i nedaće koje su posledica naše ogromne borbe; no, one će proći I mogle bi proći brzo, i nema razloga, osim ljudske gluposti ili neljudskog zla, da se inauguracija i zadovoljstvo doba obilja uskrati svim narodima. Često sam govorio reči koje sam naučio pre pedeset godina od jednog velikog irsko-američkog govornika, mog prijatelja, gospodina Burka Kokrana: „Ima dovoljno za sve. Zemlja je velikodušna majka; ona će obezbediti izdašno izobilje hrane za svu njenu decu ako ova samo budu obrađivala njeno tle u pravdi i miru.“ Za sada, osećam da se potpuno slažemo.

Eh, sada, baveći se metodom ostvarenja našeg sveukupnog strateškog koncepta, dolazim i do srži problema zbog kojeg sam ovde i došao. Ni sigurna prevencija rata, ni stalni uspon Svetske organizacije neće biti dostignuti bez onoga što sam nazvao bratskim savezom anglofonih naroda.
To su specijalni odnosi između britanskog Komonvelta, carstva I Sjedinjenih država. Ovo nije vreme za uopštavanje i usudiću se da budem precizan. Bratski savez zahteva ne samo prijateljstvo koje raste i uzajamno razumevanje između naša dva ogromna ali srodna društvena sistema već i nastavak prisnog odnosa naših vojnih savetnika, što bi vodilo ka zajedničkom proučavanju mogućih opasnosti, sličnosti oružja I uputstava za upravljanje, i razmeni naših ofi cira i kadeta na koledžima
tehnike. Trebalo bi nastaviti sa održavanjem sadašnjih resursa za zajedničku bezbednost zajedničkom upotrebom svih pomorskih i vazduhoplovnih baza širom sveta koje su u posedu jedne ili druge zemlje. Ovo bi možda dupliralo pokretljivost američke fl ote i vazduhoplovstva, i značajno bi uvećalo pokretljivost snaga britanskog carstva i moglo bi da vodi, ako i dok se svet smiruje, važnim fi nansijskim uštedama. Već zajedno koristimo veliki broj ostrva; još više može biti povereno našoj
združenoj brizi u bliskoj budućnosti. Sjedinjene države već imaju sporazum o trajnoj odbrani sa Dominionom Kanade koji je tako posvećeno odan britanskom Komonveltu i carstvu. Ovaj sporazum delotvorniji je od mnogih koji su nastajali kao deo zvaničnih saveza. Ovaj princip trebalo bi proširiti na ceo britanski Komonvelt s potpunim reciprocitetom. Na taj način, štagod se desilo, i samo na taj način, mi ćemo moći da se osiguramo i radimo zajedno za uzvišene i obične ciljeve koji su nam dragi i koji nikome ne donose zla. Na kraju može doći – ja osećam da će I doći – do načela zajedničkog državljanstva, ali možemo se osećati zadovoljno prepuštajući to sudbini, čiju ispruženu ruku mnogi od nas već jasno vide.

Međutim, ostaje jedno važno pitanje koje moramo postaviti sebi: da li bi specijalni odnosi između Sjedinjenih država i britanskog Komonvelta bili u neskladu sa našom primarnom lojalnošću prema Svetskoj organizaciji? Odgovaram, baš naprotiv – to je veroavtno jedini način kojim će organizacija dosegnuti svoju punu zrelost i snagu. Već postoje specijalni odnosi Sjedinjenih država sa Kanadom, koje sam malopre spomenuo, i postoje specijalni odnosi između Sjedinjenih država i Južnoameričkih republika. Mi Britanci imamo svoj dvadesetogodišnji Ugovor o saradnji i uzajamnoj podršci sa sovjetskom Rusijom. Slažem se sa g. Bevinom, državnim sekretarom Velike Britanije, da je to mogao biti i pedesetogodišnji ugovor, što se nas tiče. Mi ciljamo ka ničemu drugom do ka uzajamnoj podršci i saradnji. Britanci imaju savez sa Portugalom koji je neprekinut od 1384, i koji je dao korisne rezultate u kritičnim trenucima u prošlom ratu. Nijedan od njih ne sudara se sa opštim interesom svetskog dogovora ili Svetske organizacije; na protiv, pomažu je. „Mnogi su stanovi u kući oca mojega.“2 ( Jevanđelje po Jovanu 14:2.) Specijalni odnosi između članica Ujedinjenih nacija koje nemaju agresivne namere prema nekoj drugoj zemlji, koje ne prave planove nespojive sa Poveljom Ujedinjenih nacija, daleko su od štetnih, korisni su, i verujem, nužni.


Pričao sam ranije o hramu mira. Radnici iz svih zemalja moraju izgraditi taj hram. Ako dvojica radnika poznaju jedan drugog prilično dobro, i stari su prijatelji, ako su njihove porodice povezane i ako imaju „vere u namere onog drugog, nadu u budućnost onog drugog i ljubav prema nedostacima
onog drugog“ – da citiram neke dobre reči koje sam pročitao ovde pre nekoliko dana – zašto ne bi mogli da rade skupa na zajedničkom zadatku kao prijatelji i partneri? Zašto ne bi mogli da dele svoje alatke, i tako uvećaju svoju radnu snagu? Zbilja, oni moraju tako da rade, inače hram možda neće biti podignut, ili, pošto se podigne, može se srušiti, i svi ćemo opet potvrditi da smo nesposobni da učimo i da moramo opet da pokušamo da prođemo po treći put kroz školu rata, neuporedivo suroviju
od one koju samo što smo prošli, ne bismo li je savladali. Mračno doba može se vratiti, kameno doba može se vratiti na svetlim krilima nauke, I ono što sada obasipa čovečanstvo neizbrojnim materijalnim blagodetima, može čak dovesti i do njegovog totalnog uništenja.


Čuvajte se, kažem, može biti malo vremena. Ne prepuštajmo događajima da se odvijaju, a da
posle bude prekasno da ih zaustavimo. Ako će biti bratskog saveza kakvog sam opisao sa svim dodatnim snagama i jemstvima koje obe naše zemlje mogu da izvuku iz njega, postarajmo se da se ta važna činjenica objavi svetu i da igra ulogu u podupiranju i stabilizaciji temelja mira. Postoji
staza mudrosti. Bolje sprečiti nego lečiti.
Senka je pala na scenu tako skoro obasjanu savezničkom pobedom. Niko ne zna šta sovjetska Rusija i njene komunističke međunarodne organizacije planiraju da rade u skorijoj budućnosti, ili šta su granice, ako ih uopšte imaju, njihovih ekspanzionističkih i prozelitskih namera. Gajim veliko divljenje i uvažavanje za hrabri ruski narod i za mog ratnog druga, maršala Staljina. U Britaniji – i ne sumnjam, ovde – postoji duboka naklonost prema ljudima svih Rusija i odlučnost da se, uprkos mnogim razlikama i odbacivanjima, istraje u uspostavljanju trajnog prijateljstva. Razumemo rusku potrebu da bude bezbedna na svojoj zapadnoj granici uklanjanjem bilo kakve mogućnosti nemačke agresije. Želimo Rusiji dobrodošlicu na njeno pravedno mesto među vodećim zemljama sveta.
Dobrodošlica i njenoj zastavi na morima. Iznad svega, pozdravljamo stalne, česte i sve brojnije kontakte između ruskog i našeg naroda na obe strane Atlantika. Moja je dužnost, međutim, jer sam siguran da biste voleli da Vam iznesem činjenice kako ih ja vidim, da iznesem pred Vas određene
fakte o trenutnom stanju u Evropi. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Iza te linije su sve prestonice drevnih država Centralne I Istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi poznati gradovi i stanovništvo oko njih, leže u onome što moram nazvati sovjetskom sferom, i svi su podložni, u jednom obliku ili drugom, ne samo sovjetskom uticaju već i, u velikoj meri, a u nekim slučajevima i povećanoj, kontroli iz Moskve. Samo Atina – Grčka sa svojom besmrtnom slavom – slobodna je da odlučuje o svojoj budućnosti na izborima pod britanskim, američkim i francuskim posmatranjem.
Poljska vlada, kojom Rusi dominiraju, bila je ohrabrena da sprovede ogromna i nepravedna zadiranja u Nemačku, a sada se dešavaju i masovna isterivanja miliona Nemaca u bolnim i nezamislivim razmerama. Komunističke partije koje su bile vrlo male u svim ovim istočnim državama Evrope
uzdigle su se do prvenstva i moći daleko iznad svoje brojnosti, i svuda traže totalitarnu kontrolu.


Policijske države dominantne su u gotovo svim slučajevima, i za sada, osim u Čehoslovačkoj, nema prave demokratije. Turska i Persija su obe duboko uzbunjene i uznemirene zahtevima koji se traže od njih i pritiskom koji vrši vlast u Moskvi. Rusi pokušavaju da u Berlinu uspostave kvazikomunističku partiju u njihovoj zoni okupirane Nemačke, favorizovanjem grupa nemačkih levičarskih vođa. Po
završetku sukoba prošlog juna, američka i britanska vojska povukle su se ka zapadu, u skladu sa ranije sklopljenim dogovorom, čak 150 milja sa nekih tačaka na frontu dugačkom gotovo 400 milja, kako bi omogućili našim ruskim saveznicima da okupiraju ovo ogromno prostranstvo koje su zapadne demokratije osvojile. Ako sada sovjetska vlada pokuša da jednostranom akcijom ustanovi pro-komunističku Nemačku u svojim oblastima, ovo će izazvati nove ozbiljne poteškoće u američkoj i britanskoj zoni, i dace poraženim Nemcima priliku da se stave na prodaju Sovjetima ili zapadnim
demokratijama. Kakvi god zaključci sledili iz ovih činjenica – a ovo jesu činjenice – to svakako nije oslobođena Evropa za čije stvaranje smo se borili. Niti ona sadrži osnove trajnog mira.


Bezbednost sveta zahteva novo jedinstvo u Evropi, iz kojeg nijedna nacija ne bi bila trajno izopštena. Iz svađa jakih roditeljskih rasa u Evropi izrodila su se dva svetska rata čiji smo svedoci bili, ili koji su se zbili u prošlom vremenu. Dva puta u našim životima videli smo Sjedinjene države, protivno njihovim željama i tradicijama, protivno argumenatima čiju je jačinu nemoguće ne razumeti, uvučene neodoljivim silama u ove ratove. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Vreme da se osigura pobeda dobrog cilja, ali samo pošto su se strašni
pokolji i razaranja već dogodili. Dva puta su Sjedinjene države morale poslati nekoliko miliona svojih mladića preko Atlantika da nađu rat; ali, sada, rat može naći bilo koju naciju, ma gde ona živela, između sumraka i svitanja. Zasigurno bi trebalo da radimo sa svesnom namerom ka
velikoj pacifi kaciji Evrope, unutar strukture Ujedinjenih nacija i u skladu sa njihovom poveljom. To je, osećam, otvoreni politički cilj od velikog značaja.


Ispred gvozdene zavese koja se pruža preko Evrope postoji još razloga za brigu. U Italiji je Komunistička partija sputana jer je podržala pretenzije od komunista obučenog maršala Tita na nekadašnju italijansku teritoriju na severu Jadrana. Pa ipak, budućnost Italije je još uvek neizvesna. Opet, ne može se zamisliti zalečena Evropa bez jake Francuske. Celog svog političkog života zalagao sam se za jaku Francusku, i nikada nisam izgubio veru u njenu sudbinu, čak ni u najcrnjim trenucima. Neću je izgubiti ni sada. Međutim, u velikom broju zemalja, daleko od granica Rusije i širom sveta, oformljavaju se komunističke pete kolone koje rade u potpunom jedinstvu i apsolutno poštujući uputstva koja primaju iz komunističkog centra. Osim u britanskom komonveltu i u Sjedinjenim državama, gde je komunizam tek u povoju, komunističke partije ili pete kolone tvore sve veći izazov i opasnost po hrišćansku civilizaciju. Za bilo koga je sumorno deklamovati ove činjenice u jutro pobede, izvojevane za ciljeve slobode I demokratije drugarstvom po oružju, ali postupili bismo najnerazboritije ako se direktno ne suočimo s njima, dok još ima vremena.


Perspektiva na Dalekom istoku takođe izaziva zabrinutost, pogotovo u Mandžuriji. Dogovor iz Jalte, u kojem sam i sâm bio strana, bio je izuzetno naklonjen sovjetskoj Rusiji, ali bio je sačinjen u vreme kada niko nije mogao da kaže da se rat u Nemačkoj neće otegnuti kroz leto i jesen 1945, i kada se očekivalo da će rat sa Japanom trajati još 18 meseci nakon pobede nad Nemačkom. U ovoj zemlji ste svi vrlo dobro informisani o Dalekom istoku i svi ste tako posvećeni prijatelji Kine, da ne vidim potrebu da raspredam o situaciji tamo.
Osećao sam se obavezanim da opišem senku koja, kako na Zapadu tako i na Istoku, pada na svet. Bio sam visoki zvaničnik u vreme Versajskog ugovora i blizak prijatelj g. Lojda Džordža koji je predvodio britansku delegaciju u Versaju. Nisam se slagao sa mnogim stvarima koje su učinjene, ali sam imao u svojoj svesti vrlo jak utisak tadašnje situacije, I nalazim da je bolno uporediti je sa onim koji sada preovlađuje. U to vreme, vladale su uzvišene nade i neobuzdano uverenje da su ratovi svršeni, i da će Društvo naroda postati svemoćno. Ne vidim i ne osećam to uverenje, pa ni iste nade u ovom izmoždenom svetu sadašnjice.
S druge strane, gnušam se ideje da je rat neizbežan; još više one da nam uskoro predstoji. Upravo zato što sam siguran da su naše sudbine još uvek u našim rukama i da imamo moć da spasemo budućnost, osećam se dužnim da progovorim sada kada imam priliku i zgodu. Ne verujem da sovjetska Rusija želi rat. Ono što žele su ratni plen i neograničena ekspanzija njihove moći i doktrina. Međutim, ono što moramo da razmotrimo ovde i danas, dok još ima vremena, jeste večito sprečavanje rata i uspostavljanje uslova slobode i demokratije što je pre moguće u svim zemljama. Naše teškoće I opasnosti neće nestati tako što ćemo zatvoriti oči pred njima. Neće nestati pukim čekanjem da vidimo šta će se dogoditi, niti će se one povući politikom udovoljavanja. Ono što je potrebno jeste pogodba i što duže to odlažemo biće sve teže, a naše opasnosti postaće veće.
Po onome što sam u toku rata video od naših ruskih prijatelja i saveznika, ubeđen sam da nema ničega što cene više nego snagu, i ničega što poštuju manje nego slabost, pogotovo vojnu slabost. Zbog toga, stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ne možemo priuštiti da zakidamo, ako možemo nešto da uradimo povodom toga, jer ih time dovodimo u iskušenje da se okušaju silom. Ako zapadne
demokratije zajedno ostanu čvrsto privržene principima Ujedinjenih nacija, njihov kapacitet za širenje tih principa biće ogroman i malo je verovatno da će ih neko kinjiti. No, ukoliko postanu podeljene ili omanu u svojoj dužnosti i ukoliko se ovim najključnijim godinama dopusti da tek tako
minu, onda zaista možemo očekivati da nas sve zahvati katastrofa.


Poslednji put video sam da nam se tako nešto sprema i uzbunjivao sam svoje zemljake i svet, ali niko nije hajao. Sve do 1933, pa čak i 1935, mogli smo da spasemo Nemačku od užasne kobi koja ju je snašla, i svi smo mogli biti pošteđeni strahota koje je Hitler pustio na čovečanstvo. Nikada u celoj istoriji nije bilo rata koji se mogao lakše sprečiti pravovremenom akcijom od onog koji je bio razorio tako veliki deo sveta. Po mom mišljenju, mogao se sprečiti bez ijednog opaljenog pucnja, I Nemačka bi danas bila moćna, prosperitetna i poštovana; ali niko nije hteo da sluša, i jedan po jedan bivali su usisani u strašni vrtlog. Sigurno da ne možemo dopustiti da se to ponovi. Ovo se može postići samo sporazumom sa Rusijom o svim tačkama sada, 1946, pod okriljem Organizacije
… stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ujedinjenih nacija i održavanjem tog sporazuma mnogim godinama mira, svetskim instrumentom, podržanim svom snagom anglofonog sveta i svih
njegovih saveznika. Postoji rešenje koje Vam, pun poštovanja, nudim u ovom obraćanju, a koje sam nazvao „Sveze mira“.
Neka nijedan čovek ne potceni postojanu moć britanske imperije I komonvelta. Samo zato što na našem ostrvu vidite 46 miliona uznemirenih oko zaliha hrane, od koje sami uzgoje tek polovinu, čak i u ratu, ili zatošto imamo poteškoća u ponovnom pokretanju svoje industrije i izvoza posle šest godina napora u ratnoj pasiji, ne sumnjajte da ćemo izaći iz ovih teških dana oskudice baš kao što smo prošli i kroz slavne godine agonije, niti da ćete, za pola veka od danas videti 70 ili 80 miliona Britanaca rasutih po celom svetu, ujedinjenih u odbrani naših tradicija, našeg načina života i svetskih ciljeva koje zastupamo. Ako se populacija anglofonih komonvelta doda onoj Sjedinjenih država, sa svim što bi takva saradnja uključivala u vazduhu, na moru, celoj kugli zemaljskoj i u nauci I u industriji i u moralnoj snazi, neće biti treperave i nepouzdane ravnoteže moći koja bi mamila svojim iskušenjima ambicije i avanture. Ako se čvrsto držimo Povelje Ujedinjenih nacija i hodamo pravo mirne i trezvene snage, netražeći zemlju i blaga nijednog čoveka, netražeći postavljanje bilo kakve proizvoljne kontrole nad mislima ljudi; ako se ceo britanski duh I materijalna snaga i ubeđenja udruže sa Vašim u bratskom savezu, glavni putevi budućnosti biće prohodni, ne samo za nas, već za sve,i ne samo u našem vremenu, već i u veku koji dolazi.


izvor