Sećanje sačinjava samu bit židovstva. Ono se temelji na dvojini kao svaka micva (naredba) zabrane: “Ne zaboravi”, do naloga: “Seti se”.
Ali ta obaveza ima smisla samo ako postoji održavanje sećanja. Lanac naraštaja je neodvojivo vezan tim prenosom. “I ti ćeš poučavati svoju decu” ponavlja Deuteronom. Ne zaboraviti, setiti se, poučavati, potiče od samog otkrića Sinaja i od prihvaćanja Zakona. Taj Zakon, predložen zajednički čitavom narodu, muškarcima, ženama, deci, prihvaćen je pojedinačno, svako je za njega vezan. Živući Zakon, koji se svake godine ponovno čita u celosti i koji određuje sve do najskromnije svakodnevice. Dakle, zajednički zakon za koga bi obaveza izvršavanja trebala biti ista. Zašto se onda pitamo o ženama i židovskom sećanju?
U stvarnosti, u znanju kao i u usmenoj predaji, žena je bila isključena.
U Zahoru (seti se) profesor Jerusalmi, postavljajući problem odnosa između istorije i sećanja u židovskoj tradiciji, podseća da glagol zahar pod različitim oblicima se pojavljuje šezdeset i devet puta u Bibliji.
“Izrael prima naređenje da se seti”, dakle da prenese svoje pamćenje - da se ne zaboravi.
Ali, ta se zapovest tiče samo muškarca, žena je isključena. Zikaron, pamćenje, obzirom na to da je reč muškog roda i ima isti koren kao zahar, “neki kabalisti naučavaju da je u samoj ženi ono što se prenosi muška obaveza.”
Iz Knjige Postanka, u pripovesti o «dvojnom» stvaranju, sledi ona gde se žena pojavljije druga, Iša, jer je izvedeno od Iš, muškarac. Idući tom etimologijom, “žena gotovo gramatički se izvodi iz muškarca” i muški rod čuva “sigurno prvenstvo”. Prvenstvo koje jedino muškarcu poverava organiziranu reč. Njemu pripada pravo imenovanja, dakle da postoji: samo on učestvuje, na određen način, pri Stvaranju. Tako je uspostavljen asimetričan odnos, gde je moć dodeljena muškarcu.
Zato što od pojedinačnog prelazimo na opšte, od stvarne žene na više nego sporan ženski rod. To je zato jer je Eva kriva što su ona i Adam isterani iz Rajskog vrta: Postanak III., 16-20, to čvrsto potvrđuje. Od tada, greh pripisan ženi je generaliziran na ženski rod. Ali, stvarna je žena ona koja će podnositi sramotu “ženskog roda” uvek negativnu.
Obrnutim pomakom, ovoga puta onog “dvojnog“ stvaranja, muškarac je taj koji postaje povlašteni uzorak čovečanstva. Samo on prima naređenje da se seti, dakle da poučava, jer je jedino on to sposoban. Nije nevino ni to što svaki dan treba zahvaljivati Večnom što ga nije napravio ženom. Naravno, posledica ženskog blagoslova čini ženu Božjom voljom. Međutim, tu je odmah uključeno i odbacivanje. Primeri su mučni. Kao što ni deca, robovi, bogalji, idioti, ni žena ne može pristupiti u svešteničko zvanje ili svedočiti na sudu. Biti žena postaje nedostatak koji zahteva neizbežno nadzor. Muškarac uzima ženu, on je i taj koji odobrava razvod. Iskaže li ona neke želje, njezin otac ili njezin muž mogu ih poništiti. Kći nasleđuje od svog oca samo u slučaju da nema muškog naslednika, i u tom slučaju mora se udati za nekog od članova očevog plemena. Udovica uzima natrag svoj miraz, ali ne nasleđuje ništa od svog muža. Institucija levirata podržava to prisvajanje žene kao nekog “dobra” proširene obitelji. Iako definisana kao potpuno ljudsko biće, a kao majka poštovana kao i otac, žena se u stvarnosti pojavljuje u manjkavom opisu: ne-muškarac, nepotpuna, nezavršena.
Žena je izuzeta od odgovornosti jer je isključena iz učenja. “Oslobođena” pozitivnih naredbi vezanih uz vreme, dakle učenja, jedna pežorativna hijerarhija drži je po strani kako od pismene tako i od usmene predaje. Bilo na koji način da se objašnjava prirodom žene (zgodan izraz) ili različitošću uloga, rezultat je isti: udaljena je od tumačenja Zakona, isto tako i od vlasti. Sve što temelji zajednicu njoj je nedostupno: ona postaje Otsutna. «Žena ostaje kod kuće, dok se muškarac kreće i vežba svoju inteligenciju družeći se s drugim muškarcima». Kreposna žena, ona koja je ponuđena kao model, je ona koja osigurava mužu razvijanje. Tekst to jasno kaže: “Savršena žena je kruna svoga muža.” “Njihova zasluga proističe iz toga što one dovode svoju decu do mesta njihova učenja, i dočekuju svoje muževe kad se vraćaju kući.” Svoju decu? svoje sinove. Kći, kao i majka, živeće samo kroz posredovanje muškarca. Pomoć, pomoćnica - napokon druga. Otsutna: treba deset muškaraca (minjan) da se stvori zajednica za molitvu. Bilo da je koji broj žena, one ne mogu zameniti jednog muškarca da bi se stiglo do tog broja. Nejednakost koju preuzima i obred: čovek je spojen s Bogom, žena s Izraelom.
Ipak, na njh je pao bitan prenos, jer samo one prenose i osiguravaju preživljavanje skupine. Tu skupinu upravo one, doslovno, rađaju. Početkom Knjige Izlaska, dve rodilje, Šifra i Ponia, daju na svet tajno židovsku novorođenčad Egipta, uprkos naredbi da ih se ubije, spašavajući tako muško potomstvo Izraela.
Dajući život, one kuju prvo sećanje. Dete najpre oblikuje njegova majka, svojim mesom i svojom krvlju. Koliko god ju mudraci prezirali, oni to priznaju: Židov je dete od židovske majke. Povlaštena uloga, koja je izazivala sumnju. Endogamija nije bila dovoljna, trebalo je nametnuti čistoću, nadzor, tlačenje, kaznu. Samo je žena prisiljena na monogamiju, samo je njezina nevera podložna smrtnoj kazni. Naročito je ženski rod postao nečist u samoj svojoj biti. Samom svojom prirodom, žena je dovodila u opasnost nepristrano učenje Zakona. Takođe sin, posle prvih godina trebao je učiti sa svojim ocem, s učiteljem. “Onaj ko poučava Toru svoju kćer, taj je uči pohoti” kaže Rabi Eliezer.
Isključena iz teksta i učenja, isključena iz odlučivanja, židovska žena nije dakle učestvovala u preuređivanju židovske istoriji, u prenosu službenog sećanja. Ali ona je iskovala jedno drugo sećanje u nametnutoj tajnosti. Tako sumnjičena, poricana, brisana, žena postoji samo “kao” majka, u seni i uvek prisutna. Ona oblikuje telo, ona stvara ukus, ona predstavlja taj nezaboravni materinski jezik. Njoj pripada svakidašnji jezik, jezik nježnosti, poticaja, preklinjanja, svađe, prema potrebi. Oni koji su je uklonili od govora, rugaju joj se da puno govori. Dakle, ako joj je sveti jezik bio dugo uskraćen, ona je obogatila jezik svakidašnjice, onaj svetovne književnosti, često stvarane zbog nje. Ona tako u svojoj oporuci ostavlja bogati rečnik, slikovit, živ, i okus svoje neusporedive kuhinje. Jer zadnja povezanost uz židovstvo, čak i pre molitve sećanja, Kadiša, to je majčina kuhinja, sećanje na prvi okus i temeljnu ljubav.
Od nametnutog obreda, ona je uspela izvući jedan blizak i topao događaj, obiteljski ritual. Ona ga je prenosila i onda kad mu više nije znala smisao, i njene kćeri su ga preuzele jer je tako radila njihova majka. To je pravi prenos jednog judaizma održavanog mnogim običajima i ponašanjima dosta dugo nakon odustajanja od izvršavanja obreda.
Okamenjenoj, ponavljanoj, mračnoj reči često se stavlja jedno nenapisano i toplo sećanje, druga stranica istorije, ona obespravljena, odbačena kao folklor ili praznoverje. Dakle, to živuće sećanje koje gura drugo, štoviše zamenjuje ga.
Ali taj se prenos, ta tajna moć događala samo od priznate uloge: majke. Žena kao takva ostajala je otsutna. Nepostojeća za skupinu, otsutna od same sebe, jer je bez uzora kao oslonac. Taj su uzor žene počele stvarati ne samo jedan, nego u beskonačnim varijantama. Kad su ušle u dvadeseti vek, otvorili su se svetovni studiji kao i oni za učenje svetih tekstova, one postaju potpuno izjednačeni koautori vlastite istorije, te židovske istorije koja, kako to pokazuje profesor Jerushalmi, počinje postojati kao istorija ne samo kolektivno sećanje.
One ponovno daju pisanoj istoriji, kao i onoj usmenoj, žensko sećanje od kojeg su one bile odsečene. Učestvujući u toj istoriji, židovska žena će se napokon pojaviti. Zatočena u jednoj ulozi ili u službi ona je proživela kao osakaćena u svom biću. Mogla se početi dokazivati samo grubim prekidom s prošlosti, ponekad židovstvom, često s majkom. Materinska slika doživljavala se kao tlačiteljska i odbojna. Bez uzora, prenos je obavljen u tišini, teskobi ili kriku. S jednom drugom ženom, drugačija će se sećanja pojaviti. Ali “otkriće žene” je još uvek “ne još”. Taj “ne još” je “daleko u budućnosti, to je nešto što se treba roditi”. To rađanje dotiče se jednog drugog prenosa sećanja, sećanja ženskog roda koji namerava ponovno dati judaizmu, prečesto fosiliziranom, svoju dimenziju zadovoljstva i ljubavi.
Lilly Scherr, (1928.-2000.) istoričarka Bavila se pitanjima židovske žene i njena predavanja na ovu temu aktuelna su i danas.
Нема коментара:
Постави коментар