Sudski spor oko vlasničkih prava na Kafkine rukopise traje već neko vreme. Sporu je došao kraj kada je sud u Tel Avivu naložio da rukopisi Franza Kafke trebaju biti prebačeni u Nacionalnu biblioteku Izraela u Jeruzalemu. Novinar Michael Handelzalts iskoristio je taj povod kako bi nas podsetio na same početke života Kafkinih dela.
Tokom života, Kafka je objavljivao samo kod jednog izdavača, Kurta Wolffa. Wolff je Kafku upoznao preko Maxa Broda u jednoj neobičnoj situaciji. Brod je doveo Kafku u Wolffov ured poput "impresarija koji predstavlja zvezdu koju je otkrio". Upoznavanje s Kafkom bilo je nelagodno jer je Kafka bio "fragilan, ranjiv, prestrašen poput školarca pred ispit, siguran da ne može ispuniti očekivanja koja je pumpao njegov impresario." Wolff je ipak pristao objaviti Kafkina dela, a ona tokom Kafkinog života nisu privukla znatniju javnu pažnju . Uprkos tome, Wolff je posthumno objavio Dvorac (1926.) i Ameriku (1927.).
Nakon Kafkine smrti, njegovi rukopisi izbegli su spaljivanje dva puta: prvi put kad je Max Brod izneverio Kafkinu oporuku i odbio spaliti rukopise. Drugi put tokom nacističke ere kad se na popisu štetnih knjiga nisu našla i Kafkina dela. Izgleda da su njegova dela tad bila toliko slabo poznata da nisu bila zanimljiva režimu. Dela koja niko ne čita, smatrali su nacisti, ne treba ni spaliti.
Kafkini rukopisi spasili su se uz pomoć brige jednog čoveka i zaborava skoro cele čitateljske populacije Kafkinog vremena. Deo tih rukopisa ostao je do danas zaboravljen, u posedu Brodove sekretarice Esther Hoffe i njene porodice. Sto godina nakon što je Kafka stidljivo počeo objavljivati knjige koje nisu zanimale skoro nikoga, svet nestrpljivo očekuje da izraelska biblioteka objavi rukopise novih i nikad pročitanih Kafkinih dela.
TAJANSTVENE KUTIJE
Dobro poznata anegdota kaže kako je Franz Kafka zamolio svog prijatelja Maxa Broda da spali njegove rukopise. Srećom, Brod ga nije poslušao, nego je objavio dela koja su danas poznata kao klasici 20. veka.
Ipak, izgleda da nismo baš u potpunosti imali sreću sa Kafkinim delima. Naime, deo njegovih rukopisa završio je kod Brodove sekretarice Esther Hoffe koja ih je stavila pod ključ. Njena kćerka Eva Hoffe nasledila je navedene rukopise i također odbila objaviti Kafkina dela. Međutim, sud u Tel Avivu upravo je presudio kako se navedena Kafkina dela trebaju učiniti javno dostupnima.
Rukopisi u posedu Eve Hoffe navodno većinom sadrže prepisku između Kafke i Broda, kao i jednu kratku priču koja nije nikad ranije objavljena. Osim ovih rukopisa, navodno su u Zürichu i Tel Avivu otkrivene i druge kutije s Kafkinim rukopisima.
(…) Kada je reč o jednom etetu iz plemićke kuće koje teži obrazovanju, ne radi dobiti (jer jedan tako nizak cilj nije dostojan milosti i blagonaklonosti muza, a zatim on zavisi od drugih), ni toliko radi neke spoljne koliko radi svoje sopstvene koristi, i u cilju da bi se obogatio i ukrasio njegov duh, u želji da od njega stvori više inteligentnog nego učenog čoveka, hteo bih isto tako da se vodi računa o izboru takvog vaspitača koji bi imao dobru i pametnu glavu više nego punu i nabijenu, i da se traži oboje, ali više karakter i inteligencija nego učenost; i da on, vršeći svoju dužnost, postupa sa vaspitanikom na nov način. Nama se neprestano trubi u uši, kao kad neko sipa u kakav levak, i naša je samo dužnost da reprodukujemo ono što su nam rekli. Ja bih hteo da vaspitač tu manu našu ispravi i da, od samog početka, prema sposobnostima uma koji su mu poverili, počne da njegovu snagu ogledava, dajući mu da sam stvari okuša, izabere i razabere: pokazujući mu sam ponekad put, puštajući ga ponekad da ga on sam pronađe. Neću da on sam pronalazi i govori, hoću i da čuje svog učenika kako govori. Sokrat, i potom Arkesilaj tražili su od svojih učenika da prvo oni govore, a zatim su oni sami sa njima razgovorali.
Obest plerumgue iis qui discere volunt auctoritas eorum qui docent. (Autoritet učitelja često škodi onima koji hoće da nauče; Cicerenon, De natura deorum, I, V.)
Dobro je da ga vaspitač pusti da kaska pred njim, kako bi se ocenio njegov hod, kao i to do kog stepena treba da se spusti da bi se prilagodio njegovim snagama. Usled pomanjkanja toga pravog srazmera, mi sve pokvarimo: znati njega podesiti, i održati s merom, jeste jedna od najtežih stvari za koje znam; umeti pak spustiti se do detinjih posupaka i rukovoditi njima – predstavlja stvar velikog i vrlo snažnog duha. Ja idem sigurnijim i odlučnijim korakom uzbrdo nego nizbrdo. Oni koji su se, kako nam to pokazuje i sama praksa, poduhvataju da u isti mah i jednakim merilom predaju većem broju mladih umova, toliko različitih po svojoj meri i obliku, nailaze – što nije nikakvo čudo – u čitavoj jednoj gomili dece jedva na dvoje troje koja iz svog vaspitanja izvlače neku istinsku korist.
Neka vaspitač ne traži od svoga vaspitanika samo to da da računa o rečima svoje lekcije, nego i o njenom smislu i suštini, neka mu, kao dokaz o koristi koju bude izvukao, posluži ne njegovo pamćenje, nego njegov život. Neka ga natera da ono što bude naučio odmah i razmotri u sto raznih vidova i prilagodi tolikom istom broju predmeta, da vidi da li je to dobro shvatio i usvojio, sudeći o njegovom napredovanju na osnovu Platonovih pedagoških metoda. Povratiti hranu onakvu kakvu smo progutali, dokaz je rđavog varenja i probave. Stomak nije obavio svoj posao ako nije izmenio izgled i oblik onoga što mu je dato da prokuva.
(…) Neka vaspitač udesi tako da sve što se daje učeniku prođe kroz rešeto, i da mu ne uđe ništa u glavu prostim autoritetom i na tuđu veru; neka Aristotelovi principi ne znače za njega ništa više nego principi stoičara i epikurejaca. Neka se iznesu pred njega sva ta raznolika mišljenja: on će izabrati neko od njih, inače će ostati u sumnji. Samo su lude sigurne i ne sumnjaju. Jer sumnja mi nije manja ugodna od znanja. (Dante, Pakao, XI, 93.)
Jer, ako prihvati Ksenofonovo i Platonovo mišljenje na osnovu svog vlastitog rasuđivanja, neće to biti više njihova mišljenja, već njegova. Onaj ko ide za drugim, ne ide ni za čim. On ne nalazi ništa i čak ne traži ništa.
Non sumus sub rege; sibi quisque se vindicet. (Ne živimo pod kraljem; neka svako raspolaže sam sobom. Seneka, Ad Lucilium…, XXXIII.) Neka zna šta zna, u u najmanju ruku. Treba da se on prožme njihovim stremljenjima, a ne da nauči njihova pravila. I neka hrabro zaboravi, ako hoće, odakle ih je uzeo, ali neka ume da ih usvoji. Istina i razlog su svačija svojina, i ne pripadaju nimalo više onome koji ih je prvi rekao nego onome koji ih je rekao posle njega. To nije nimalo više po Platonu nego po mome sopstvenom mišljenju, budući da on i ja to shvatamo i vidimo na isti način. Pčele pomalo pljačkaju cveće ovd-onde, ali one, zatim, od toga prave svoj sopstveni med; nije to više majčina dušica ili majoran: na isti način će učenik stvari pozajmljene od drugih preinačiti i stopiti sa svojima, da bi od toga izgradio potpuno svoje delo, to će reći svoje suđenje. Njegovo vaspitanje, njegov rad i učenje ne idu za nekim drugim ciljem do da ga formiraju. Neka on prećuti sve što mu je bilo od pomoći, i pokaže samo ono što je od toga učinio. Pljačkaši, zajmoprimaoci razmeću se svojim građevinama, kupljenim stvarima, ne onim što izvuku od drugoga. Vi ne vidite nagrade i poklone koje sudija prima, već srodstva i počasti koje je pribavio svojoj deci. Niko javno ne iznosti svoj primitak: svako iznosi svoj dobitak. Dobitak koji nam donosi učenje sastoji se u tome što smo postali bolji i pametniji. Inteligencija, govorio je Epikarm, vidi i čuje, inteligencija izvlači korist iz svega, raspoređuje sve, dela, upravlja i vlada: sve druge stvari su slepe, gluhe i bez duha. Izvesno, mi je činimo servilnom i plašljivom, pošto joj ne puštamo slobodu da čini nešto sama od sebe. Ko je ikad zapitao svoga učenika šta misli o retorici i o gramatici, i o kakvoj Ciceronovoj misli? Nego nam ih utisnu u pamćenje neočerupane, kao kakva proročanstva u kojima slova i slogovi predstavljaju suštinu stvari. Znati napamet ne znači znati, to znači sačuvati ono što je pamćenju dato na čuvanje. (…) Stoga, druženje sa ljudima je za to neobično podesno, kao i posećivanje stranih zemalja, ne zato da bismo iz njih doneli sa sobom samo, poput naših francuskih plemića, podatke o tome koliko koraka ima Santa Rotonda, ili koliko su raskošne gaćice Sinjore Livije , ili, kao drugi, koliko je Neronovo lice, sa neke stare tamošnje ruševine, duže ili šire od lica neke slične medalje, nego da iz njih donesemo poglavito dobar ukus tih naroda i njihov način života i ponašanja, i da izglačamo i izoštrimo svoj mozak o njihov. Ja bih želeo da se sa detetom počnu izvoditi putovanja od njegovog ranog detinjstva, i to prvo, da bi jednim hicem ubili dva zeca, u zemlje susednih naroda, čiji se jezik ponajviše razlikuje od našega, i kome se, ako ne počnete formiranje rano, jezik ne može prilagoditi. (…) Upozorićemo ga , kada bude u društvu, da baci pogled svuda unaokolo; jer nalazim da prva mesta zauzimaju obično manje sposobni ljudi i da veličina položaja ne ide često uporedo sa sposobnostima. Video sam, dok se u pročelju stola razgovoralo o lepoti nekog zidnog ćilima ili o ukrasu malvazije, kako mnoge lepe stvari promiču na drugom kraju stola. On će ispitati intelektualni domet svakoga: govedara, zidara, prolaznika; treba iz svega izvući korist, iskoristiti svakoga prema robi koju ima, jer je sve od koristi u vođenju kućanstva; čak i tuđa glupost i slabost biće za njega pouka. Ispitujući blagonaklonost i ponašanje svih ljudi, u njemu će se pojaviti želja za oponašanjem dobrog vladanja, a prezir prema lošem. (…) Nauče nas da živimo kada je život već prošao. Stotine učenika se zarazilo sifilisom pre nego što su došli do svoje lekcije iz Aristotela – njegovog poglavlja O neumerenosti. Ciceron je govorio, kada bi poživio i dva čovečija veka, da ne bi našao vremena da proučava lirske pesnike. A ja nalazim da su ona skolastička džangrizala još jadnije beskorisna. Našem se detetu mnogo više žuri: ono ima da radi sa učiteljem samo prvih petnaest do šesnaest godina svoga života; ostali deo života pripada delanju. Upotrebimo tako kratko vreme za učenje onoga što je nužno. Zablude su to: izbacite sva ta mučna dijalektička dovijanja, od kojih naš život ne može postati bolji, uzmite one jednostavne rasprave iz filozofije, naučite da ih odaberete i tretirate kako i kada treba: lakše je shvatiti njih nego neku Bokačevu pripovetku. Dete je za njih sposobno, čim se odbije od dadilje, mnogo više nego da nauči čitati i pisati. U filozofiji ima rasprava namenjenih dobu detinjstva kao i dobu oronulosti.
(…) Da se vratim na svoj predmet: važno je samo da se kod učenika probudi želja i sklonost za znanjem, inače od njih činimo samo magarce natovarene knjigama. Batinama im dajemo na čuvanje pune torbe nauke, koju, ako hoćemo dobro da postupimo, ne treba samo u sebe uneti, nego je treba i usvojiti.
Sećanje sačinjava samu bit židovstva. Ono se temelji na dvojini kao svaka micva (naredba) zabrane: “Ne zaboravi”, do naloga: “Seti se”. Ali ta obaveza ima smisla samo ako postoji održavanje sećanja. Lanac naraštaja je neodvojivo vezan tim prenosom. “I ti ćeš poučavati svoju decu” ponavlja Deuteronom. Ne zaboraviti, setiti se, poučavati, potiče od samog otkrića Sinaja i od prihvaćanja Zakona. Taj Zakon, predložen zajednički čitavom narodu, muškarcima, ženama, deci, prihvaćen je pojedinačno, svako je za njega vezan. Živući Zakon, koji se svake godine ponovno čita u celosti i koji određuje sve do najskromnije svakodnevice. Dakle, zajednički zakon za koga bi obaveza izvršavanja trebala biti ista. Zašto se onda pitamo o ženama i židovskom sećanju? U stvarnosti, u znanju kao i u usmenoj predaji, žena je bila isključena. U Zahoru (seti se) profesor Jerusalmi, postavljajući problem odnosa između istorije i sećanja u židovskoj tradiciji, podseća da glagol zahar pod različitim oblicima se pojavljuje šezdeset i devet puta u Bibliji.
“Izrael prima naređenje da se seti”, dakle da prenese svoje pamćenje - da se ne zaboravi. Ali, ta se zapovest tiče samo muškarca, žena je isključena. Zikaron, pamćenje, obzirom na to da je reč muškog roda i ima isti koren kao zahar, “neki kabalisti naučavaju da je u samoj ženi ono što se prenosi muška obaveza.” Iz Knjige Postanka, u pripovesti o «dvojnom» stvaranju, sledi ona gde se žena pojavljije druga, Iša, jer je izvedeno od Iš, muškarac. Idući tom etimologijom, “žena gotovo gramatički se izvodi iz muškarca” i muški rod čuva “sigurno prvenstvo”. Prvenstvo koje jedino muškarcu poverava organiziranu reč. Njemu pripada pravo imenovanja, dakle da postoji: samo on učestvuje, na određen način, pri Stvaranju. Tako je uspostavljen asimetričan odnos, gde je moć dodeljena muškarcu. Zato što od pojedinačnog prelazimo na opšte, od stvarne žene na više nego sporan ženski rod. To je zato jer je Eva kriva što su ona i Adam isterani iz Rajskog vrta: Postanak III., 16-20, to čvrsto potvrđuje. Od tada, greh pripisan ženi je generaliziran na ženski rod. Ali, stvarna je žena ona koja će podnositi sramotu “ženskog roda” uvek negativnu. Obrnutim pomakom, ovoga puta onog “dvojnog“ stvaranja, muškarac je taj koji postaje povlašteni uzorak čovečanstva. Samo on prima naređenje da se seti, dakle da poučava, jer je jedino on to sposoban. Nije nevino ni to što svaki dan treba zahvaljivati Večnom što ga nije napravio ženom. Naravno, posledica ženskog blagoslova čini ženu Božjom voljom. Međutim, tu je odmah uključeno i odbacivanje. Primeri su mučni. Kao što ni deca, robovi, bogalji, idioti, ni žena ne može pristupiti u svešteničko zvanje ili svedočiti na sudu. Biti žena postaje nedostatak koji zahteva neizbežno nadzor. Muškarac uzima ženu, on je i taj koji odobrava razvod. Iskaže li ona neke želje, njezin otac ili njezin muž mogu ih poništiti. Kći nasleđuje od svog oca samo u slučaju da nema muškog naslednika, i u tom slučaju mora se udati za nekog od članova očevog plemena. Udovica uzima natrag svoj miraz, ali ne nasleđuje ništa od svog muža. Institucija levirata podržava to prisvajanje žene kao nekog “dobra” proširene obitelji. Iako definisana kao potpuno ljudsko biće, a kao majka poštovana kao i otac, žena se u stvarnosti pojavljuje u manjkavom opisu: ne-muškarac, nepotpuna, nezavršena. Žena je izuzeta od odgovornosti jer je isključena iz učenja. “Oslobođena” pozitivnih naredbi vezanih uz vreme, dakle učenja, jedna pežorativna hijerarhija drži je po strani kako od pismene tako i od usmene predaje. Bilo na koji način da se objašnjava prirodom žene (zgodan izraz) ili različitošću uloga, rezultat je isti: udaljena je od tumačenja Zakona, isto tako i od vlasti. Sve što temelji zajednicu njoj je nedostupno: ona postaje Otsutna. «Žena ostaje kod kuće, dok se muškarac kreće i vežba svoju inteligenciju družeći se s drugim muškarcima». Kreposna žena, ona koja je ponuđena kao model, je ona koja osigurava mužu razvijanje. Tekst to jasno kaže: “Savršena žena je kruna svoga muža.” “Njihova zasluga proističe iz toga što one dovode svoju decu do mesta njihova učenja, i dočekuju svoje muževe kad se vraćaju kući.” Svoju decu? svoje sinove. Kći, kao i majka, živeće samo kroz posredovanje muškarca. Pomoć, pomoćnica - napokon druga. Otsutna: treba deset muškaraca (minjan) da se stvori zajednica za molitvu. Bilo da je koji broj žena, one ne mogu zameniti jednog muškarca da bi se stiglo do tog broja. Nejednakost koju preuzima i obred: čovek je spojen s Bogom, žena s Izraelom. Ipak, na njh je pao bitan prenos, jer samo one prenose i osiguravaju preživljavanje skupine. Tu skupinu upravo one, doslovno, rađaju. Početkom Knjige Izlaska, dve rodilje, Šifra i Ponia, daju na svet tajno židovsku novorođenčad Egipta, uprkos naredbi da ih se ubije, spašavajući tako muško potomstvo Izraela. Dajući život, one kuju prvo sećanje. Dete najpre oblikuje njegova majka, svojim mesom i svojom krvlju. Koliko god ju mudraci prezirali, oni to priznaju: Židov je dete od židovske majke. Povlaštena uloga, koja je izazivala sumnju. Endogamija nije bila dovoljna, trebalo je nametnuti čistoću, nadzor, tlačenje, kaznu. Samo je žena prisiljena na monogamiju, samo je njezina nevera podložna smrtnoj kazni. Naročito je ženski rod postao nečist u samoj svojoj biti. Samom svojom prirodom, žena je dovodila u opasnost nepristrano učenje Zakona. Takođe sin, posle prvih godina trebao je učiti sa svojim ocem, s učiteljem. “Onaj ko poučava Toru svoju kćer, taj je uči pohoti” kaže Rabi Eliezer. Isključena iz teksta i učenja, isključena iz odlučivanja, židovska žena nije dakle učestvovala u preuređivanju židovske istoriji, u prenosu službenog sećanja. Ali ona je iskovala jedno drugo sećanje u nametnutoj tajnosti. Tako sumnjičena, poricana, brisana, žena postoji samo “kao” majka, u seni i uvek prisutna. Ona oblikuje telo, ona stvara ukus, ona predstavlja taj nezaboravni materinski jezik. Njoj pripada svakidašnji jezik, jezik nježnosti, poticaja, preklinjanja, svađe, prema potrebi. Oni koji su je uklonili od govora, rugaju joj se da puno govori. Dakle, ako joj je sveti jezik bio dugo uskraćen, ona je obogatila jezik svakidašnjice, onaj svetovne književnosti, često stvarane zbog nje. Ona tako u svojoj oporuci ostavlja bogati rečnik, slikovit, živ, i okus svoje neusporedive kuhinje. Jer zadnja povezanost uz židovstvo, čak i pre molitve sećanja, Kadiša, to je majčina kuhinja, sećanje na prvi okus i temeljnu ljubav. Od nametnutog obreda, ona je uspela izvući jedan blizak i topao događaj, obiteljski ritual. Ona ga je prenosila i onda kad mu više nije znala smisao, i njene kćeri su ga preuzele jer je tako radila njihova majka. To je pravi prenos jednog judaizma održavanog mnogim običajima i ponašanjima dosta dugo nakon odustajanja od izvršavanja obreda. Okamenjenoj, ponavljanoj, mračnoj reči često se stavlja jedno nenapisano i toplo sećanje, druga stranica istorije, ona obespravljena, odbačena kao folklor ili praznoverje. Dakle, to živuće sećanje koje gura drugo, štoviše zamenjuje ga. Ali taj se prenos, ta tajna moć događala samo od priznate uloge: majke. Žena kao takva ostajala je otsutna. Nepostojeća za skupinu, otsutna od same sebe, jer je bez uzora kao oslonac. Taj su uzor žene počele stvarati ne samo jedan, nego u beskonačnim varijantama. Kad su ušle u dvadeseti vek, otvorili su se svetovni studiji kao i oni za učenje svetih tekstova, one postaju potpuno izjednačeni koautori vlastite istorije, te židovske istorije koja, kako to pokazuje profesor Jerushalmi, počinje postojati kao istorija ne samo kolektivno sećanje. One ponovno daju pisanoj istoriji, kao i onoj usmenoj, žensko sećanje od kojeg su one bile odsečene. Učestvujući u toj istoriji, židovska žena će se napokon pojaviti. Zatočena u jednoj ulozi ili u službi ona je proživela kao osakaćena u svom biću. Mogla se početi dokazivati samo grubim prekidom s prošlosti, ponekad židovstvom, često s majkom. Materinska slika doživljavala se kao tlačiteljska i odbojna. Bez uzora, prenos je obavljen u tišini, teskobi ili kriku. S jednom drugom ženom, drugačija će se sećanja pojaviti. Ali “otkriće žene” je još uvek “ne još”. Taj “ne još” je “daleko u budućnosti, to je nešto što se treba roditi”. To rađanje dotiče se jednog drugog prenosa sećanja, sećanja ženskog roda koji namerava ponovno dati judaizmu, prečesto fosiliziranom, svoju dimenziju zadovoljstva i ljubavi. Lilly Scherr, (1928.-2000.) istoričarka Bavila se pitanjima židovske žene i njena predavanja na ovu temu aktuelna su i danas.
5. MART 1946. -VESTMINSTER KOLEDŽ,
FULTON (DRŽAVA MISURI), SAD
NITI MIRA
Drago mi je što sam došao na Vestminster koledž ovog popodneva, i počastvovan sam Vašom odlukom da mi dodelite diplomu. Ime „Vestminster“ mi je nekako poznato. Čini mi se da sam ga već čuo negde. Uistinu, na Vestminsteru sam stekao vrlo veliki deo svog političkog, dijalektičkog i govorničkog znanja, i još jednu-dve stvari. Zapravo, obojica smo bili obrazovani na istim ili sličnim ili, u najmanju ruku, srodnim ustanovama.
Isto tako je čast, možda i gotovo jedinstvena, da jednog nezvaničnog posetioca akademskoj publici predstavipredsednik Sjedinjenih država. I pored svog teškog bremena, dužnosti i obaveza, koje nije tražio ali od kojih nije ni ustuknuo, predsednik je prešao hiljadu milja ne bi li udostojio i uveličao naš susret danas ovde, da bi mi pružio priliku da se obratim ovoj srodnoj naciji, kao i svojim zemljacima preko okeana, i možda još nekim zemljama. Predsednik Vam je rekao da je njegova želja, baš kao što sam siguran da je i Vaša, da bi trebalo da imam punu slobodu u davanju svog istinitog I vernog saveta u ovim napetim i zbunjujućim vremenima. Ja ću se, vakako, okoristiti ovom slobodom i smatrati da je u redu da učinim tako, tim pre jer su se bilo kakve lične ambicije kakve sam mogao gajiti u svojim mlađim danima već ispunile, dalje od mojih najluđih snova. Dopustite mi, međutim, razjasniti da nemam nikakvo zvanično poslanstvo niti status bilo koje vrste, i da govorim samo za sebe. Ovde nema ničega do onoga što vidite.
Stoga, mogu dopustiti svom umu, sa životnim iskustvom, da ponovno saopštim probleme koji nas spopadaju u jutro nakon naše potpune pobede oružjem, i da pokušam da učinim sigurnim, sa ono snage što imam, da ono što je dobijeno uz tako mnogo žrtvi i patnje bude sačuvano za buduću slavu i bezbednost čovečanstva.
Sjedinjene države u ovom vremenu stoje na vrhuncu svetske moći. Ovo je uzvišen trenutak za američku demokratiju. Jer s primatom u moći spojena je i strahovita odgovornost za budućnost. Ako pogledate oko sebe, morate imati ne samo osećaj dužnosti već I teskobe zbog straha da ne podbacite ispod nivoa postignutog. Prilika je sada ovde, čista i sjajna za obe naše zemlje. Odbaciti je ili ignorisati, ili je proćerdati, doneće nam svima prekor u vremenu koje dolazi.
Neophodno je da postojanost uma, istrajnost svrhe i velika jednostavnost odluke vode i upravljaju ponašanje zemlje engleskog govornog područja u miru, kao što su i u ratu. Moramo se pokazati doraslima ovoj ozbiljnoj potrebi, i ja verujem da hoćemo.
Kada američki vojnici dođu u kakvu ozbiljnu situaciju, imaju običaj da na početku svoje direktive napišu reči „sveukupni strateški koncept“. U tome je mudrost, jer to vodi jasnoći misli. Šta je, onda, sveukupni strateški koncept koji bismo mi danas napisali? Ništa manje nego bezbednost i blagostanje, sloboda i napredak svih domova i porodica, svih muškaraca I žena, u svim zemljama. Ovde naročito pričam o mnogobrojnim kolibama I stanovima gde onaj koji zarađuje teži da, uprkos svim nedaćama I poteškoćama života, zaštiti svoju ženu i decu od oskudice, i da vaspita porodicu u strahopoštovanju prema Svevišnjem, ili na etičkim shvatanjima koje često odigraju veliku ulogu.
Da bi se obezbedila sigurnost ovim bezbrojnim domovima, oni moraju biti zaštićeni od dva džinovska harača – rata i tiranije. Svi znamo užasne poremećaje koji zahvate običnu porodicu kada se usud rata obruši nadonosioca hleba i one za koje radi i proizvodi. Strašna razvalina Evrope, sa svim svojim iščezlim slavama, i velikih delova Azije, gleda nas pravo u oči. Kada zamisli zlih ljudi ili agresivni porivi moćnih država nad vekim oblastima polome okvire civilizovanog društva, smerni narod suočen je sa nedaćama iz kojih ne može izaći. Za njih, sve je izopačeno, sve je polomljeno, čak zdrobljeno u kašu.
Kada stojim ovde, ovog tihog popodneva, stresem se od slike onoga što se sada zaista dešava milionima, i onogo što će se tek dešavati u ovom vremenu kaad glad korača zemljom. Niko ne može izračunati ono što je nazvano „neprocenjivim zbirom ljudskog bola“. Naš vrhovni zadatak i dužnost jeste da štitimo domove običnog čoveka od užasa i bede još jednog rata. Oko toga smo se svi složili.
Naše američke kolege iz vojske, pošto obznane svoj „sveukupni strateški koncept“ i procene raspoložive resurse, uvek nastave ka sledećem koraku, to jest, metodu. I ovde postoji opšteprihvaćeni dogovor. Svetska ogranizacija čija je prevashodna svrha sprečavanje rata već je ustanovljena, Organizacija ujedinjenih nacija (OUN), naslednik Društva naroda, s ključnim dodatkom Sjedinjenih država i svega što to nosi, već je na delu. Moramo se postarati da njen rad donese rezultate, da je ona stvarna, a ne varka, da je ona sila za delanje a ne samo prazno blebetanje, da je istinski hram mira u kojem štitovi mnogih nacija mogu biti okačeni jednog dana, a ne puka arena u Kuli vavilonskoj. Pre nego što odbacimo čvrste garancije nacionalog naoružanja zarad samoodržanja, moramo biti sigurni da je naš hram izgrađen ne na pesku ili blatu već na steni. Svaka osoba otvorenih očiju može videti da će naš put biti i težak I dug, ali ako zajedno istrajemo, kao što smo i u dva svetska rata – mada ne, avaj i u vremenu između njih – ne mogu imati sumnje da ćemo na kraju ostvariti naš zajednički cilj.
Imam, međutim, da uputim jedan određen i praktičan predlog za akciju. Sudovi i sudije mogu biti postavljeni, ali bez šerifa i pozornika ne mogu funkcionisati. Mora se smesta početi sa opremanjem Organizacije ujedinjenih nacija sa međunarodnom oružanom silom. U takvoj stvari možemo ići samo korak po korak, ali moramo početi odmah. Predlažem da se pozove svaka od velikih sila i država da odredi određeni broj vazduhoplovnih eksadrila u službu svetske organizacije. Ove eskadrile bi se obučavale i spremale u svojim zemljama, ali bi se razmeštale po rotaciji od jedne zemlje u drugu. Nosile bi uniformu svojih zemalja, ali sa različitim znamenjem. Ne bi bile obavezne da delaju protiv sopstvene nacije, ali u drugim pogledima njima bi upravljala svetska organizacija. S ovim bi se moglo početi na skromnom stupnju koji bi rastao u skladu sa rastom poverenja. Želeo sam da vidim ostvarenje toga po završetku Prvog svetskog rata, i svesrdno verujem da bi se moglo ostvariti smesta, sada.
Bilo bi ipak pogrešno i nerazborito poveriti tajno znanje ili iskustvo atomske bombe, koje Sjedinjene države, Velika Britanija i Kanada sada dele, sa Svetskom organizacijom dok je ona još u povoju. Bilo bi zločinačko ludilo pustiti i prepustiti ga u ovom još uvek uznemirenom I razjedinjenom svetu. Niko ni u jednoj zemlji nije spavao lošije u svom krevetu zato što su ovo znanje, metod i sirovine potrebne da bi se ono napravilo za sada prevashodno ostali u američkim rukama. Ne verujem da bismo svi spavali tako bezbrižno da je situacija obrnuta, i da su neke komunističke ili neofašističke države monopolizovale do daljnjeg ova strahotna sredstva. Sâm strah od tih sredstava mogao je lako da bude upotrebljen za nametanje totalitarnih sistema slobodnom, demokratskom svetu, sa posledicama jezivim po ljudsku maštu. Bila je božija volja da toga ne bude, i da imamo vremena za predah i sređivanje sopstvene kuće, pre nego se suočimo sa ovom opasnošću: čak i tad, ukoliko ne žalimo napora, i dalje ćemo posedovati tako strahovitu nadmoć da nametnemo efi kasna ograničenja drugima za njegovu upotrebu, ili pretnju upotrebom. Na kraju, kada se suštinsko bratstvo čoveka zaista otelotvori i iskaže u svetskoj organizaciji sa svim neophodnim jemstvima koja bi je učinila efi kasnom, ove moći bi se, razumljivo, poverile svetskoj organizaciji.
Sada dolazim do opasnosti onog drugog harača koji preti kućici, domu i običnom čoveku, štoćereći – tiraniji. Ne možemo biti slepi pred činjenicom da slobode koje uživaju pojedinci i građani širom britanskog carstva ne postoje u znatnom broju zemalja, od kojih su neke izuzetno moćne. U njima, kontrola države nametnuta je običnim ljudima raznim vrstama svuda prihvaćene policijske vlasti. Trenutno nije naša dužnost, kada su nedaće tako brojne, da se silom mešamo u unutrašnje stvari zemalja koje nismo osvojili u ratu. No, nijednog trena ne smemo prestati da neustrašivim glasom oglašavamo velike principe slobode i prava čoveka koji su zajedničko nasleđe anglofonog sveta i koji su, kroz Magna Cartu, Povelju o pravima, Habeas Corpus, suđenje porotom i englesku pravnu tradiciju, pronašli svoj najpoznatiji izraz u američkoj Deklaraciji nezavisnosti.
Sve ovo znači da ljudi svake zemlje imaju pravo i da bi trebalo da imaju moć da ustavnom akcijom, slobodnim nesputanim izborima sa tajnim glasanjem, biraju ili smene karakter ili formu vlade pod kojom žive; da sloboda govora i misli mora postojati; da bi sudovi, nezavisni od izvršne vlasti i nepristrasni ma kojoj strani, trebalo da primenjuju zakone koji su dobili široku podršu velike većine ili zadobili svoju moć vremenom I običajem. Ovo je tapija slobode koje bi trebalo biti u svakom domu. Ovu je poruka britanskog i američkog naroda čovečanstvu. Propovedajmo ono što radimo – radimo ono što propovedamo. Do sada sam izneo dve velike opasnosti koje ugrožavaju domove ljudi: rat i tiraniju. Nisam još govorio o siromaštvu i oskudici koje su u većini slučajeva preovlađujuća strepnja. Međutim, ako opasnosti rata i tiranije budu uklonjene, nema sumnje da nauka i saradnja, u narednih nekoliko godina, a svakako tokom narednih nekoliko decenija koje će biti iznova promišljene imajući u vidu školu rata, mogu doneti svetu širenje materijalnog blagostanja kakvo se nije desilo nikada ranije u ljudskom iskustvu. Sada, u ovom tužnom trenutku zadržanog daha, bačeni smo u glad i nedaće koje su posledica naše ogromne borbe; no, one će proći I mogle bi proći brzo, i nema razloga, osim ljudske gluposti ili neljudskog zla, da se inauguracija i zadovoljstvo doba obilja uskrati svim narodima. Često sam govorio reči koje sam naučio pre pedeset godina od jednog velikog irsko-američkog govornika, mog prijatelja, gospodina Burka Kokrana: „Ima dovoljno za sve. Zemlja je velikodušna majka; ona će obezbediti izdašno izobilje hrane za svu njenu decu ako ova samo budu obrađivala njeno tle u pravdi i miru.“ Za sada, osećam da se potpuno slažemo.
Eh, sada, baveći se metodom ostvarenja našeg sveukupnog strateškog koncepta, dolazim i do srži problema zbog kojeg sam ovde i došao. Ni sigurna prevencija rata, ni stalni uspon Svetske organizacije neće biti dostignuti bez onoga što sam nazvao bratskim savezom anglofonih naroda. To su specijalni odnosi između britanskog Komonvelta, carstva I Sjedinjenih država. Ovo nije vreme za uopštavanje i usudiću se da budem precizan. Bratski savez zahteva ne samo prijateljstvo koje raste i uzajamno razumevanje između naša dva ogromna ali srodna društvena sistema već i nastavak prisnog odnosa naših vojnih savetnika, što bi vodilo ka zajedničkom proučavanju mogućih opasnosti, sličnosti oružja I uputstava za upravljanje, i razmeni naših ofi cira i kadeta na koledžima tehnike. Trebalo bi nastaviti sa održavanjem sadašnjih resursa za zajedničku bezbednost zajedničkom upotrebom svih pomorskih i vazduhoplovnih baza širom sveta koje su u posedu jedne ili druge zemlje. Ovo bi možda dupliralo pokretljivost američke fl ote i vazduhoplovstva, i značajno bi uvećalo pokretljivost snaga britanskog carstva i moglo bi da vodi, ako i dok se svet smiruje, važnim fi nansijskim uštedama. Već zajedno koristimo veliki broj ostrva; još više može biti povereno našoj združenoj brizi u bliskoj budućnosti. Sjedinjene države već imaju sporazum o trajnoj odbrani sa Dominionom Kanade koji je tako posvećeno odan britanskom Komonveltu i carstvu. Ovaj sporazum delotvorniji je od mnogih koji su nastajali kao deo zvaničnih saveza. Ovaj princip trebalo bi proširiti na ceo britanski Komonvelt s potpunim reciprocitetom. Na taj način, štagod se desilo, i samo na taj način, mi ćemo moći da se osiguramo i radimo zajedno za uzvišene i obične ciljeve koji su nam dragi i koji nikome ne donose zla. Na kraju može doći – ja osećam da će I doći – do načela zajedničkog državljanstva, ali možemo se osećati zadovoljno prepuštajući to sudbini, čiju ispruženu ruku mnogi od nas već jasno vide.
Međutim, ostaje jedno važno pitanje koje moramo postaviti sebi: da li bi specijalni odnosi između Sjedinjenih država i britanskog Komonvelta bili u neskladu sa našom primarnom lojalnošću prema Svetskoj organizaciji? Odgovaram, baš naprotiv – to je veroavtno jedini način kojim će organizacija dosegnuti svoju punu zrelost i snagu. Već postoje specijalni odnosi Sjedinjenih država sa Kanadom, koje sam malopre spomenuo, i postoje specijalni odnosi između Sjedinjenih država i Južnoameričkih republika. Mi Britanci imamo svoj dvadesetogodišnji Ugovor o saradnji i uzajamnoj podršci sa sovjetskom Rusijom. Slažem se sa g. Bevinom, državnim sekretarom Velike Britanije, da je to mogao biti i pedesetogodišnji ugovor, što se nas tiče. Mi ciljamo ka ničemu drugom do ka uzajamnoj podršci i saradnji. Britanci imaju savez sa Portugalom koji je neprekinut od 1384, i koji je dao korisne rezultate u kritičnim trenucima u prošlom ratu. Nijedan od njih ne sudara se sa opštim interesom svetskog dogovora ili Svetske organizacije; na protiv, pomažu je. „Mnogi su stanovi u kući oca mojega.“2 ( Jevanđelje po Jovanu 14:2.) Specijalni odnosi između članica Ujedinjenih nacija koje nemaju agresivne namere prema nekoj drugoj zemlji, koje ne prave planove nespojive sa Poveljom Ujedinjenih nacija, daleko su od štetnih, korisni su, i verujem, nužni.
Pričao sam ranije o hramu mira. Radnici iz svih zemalja moraju izgraditi taj hram. Ako dvojica radnika poznaju jedan drugog prilično dobro, i stari su prijatelji, ako su njihove porodice povezane i ako imaju „vere u namere onog drugog, nadu u budućnost onog drugog i ljubav prema nedostacima onog drugog“ – da citiram neke dobre reči koje sam pročitao ovde pre nekoliko dana – zašto ne bi mogli da rade skupa na zajedničkom zadatku kao prijatelji i partneri? Zašto ne bi mogli da dele svoje alatke, i tako uvećaju svoju radnu snagu? Zbilja, oni moraju tako da rade, inače hram možda neće biti podignut, ili, pošto se podigne, može se srušiti, i svi ćemo opet potvrditi da smo nesposobni da učimo i da moramo opet da pokušamo da prođemo po treći put kroz školu rata, neuporedivo suroviju od one koju samo što smo prošli, ne bismo li je savladali. Mračno doba može se vratiti, kameno doba može se vratiti na svetlim krilima nauke, I ono što sada obasipa čovečanstvo neizbrojnim materijalnim blagodetima, može čak dovesti i do njegovog totalnog uništenja.
Čuvajte se, kažem, može biti malo vremena. Ne prepuštajmo događajima da se odvijaju, a da posle bude prekasno da ih zaustavimo. Ako će biti bratskog saveza kakvog sam opisao sa svim dodatnim snagama i jemstvima koje obe naše zemlje mogu da izvuku iz njega, postarajmo se da se ta važna činjenica objavi svetu i da igra ulogu u podupiranju i stabilizaciji temelja mira. Postoji staza mudrosti. Bolje sprečiti nego lečiti. Senka je pala na scenu tako skoro obasjanu savezničkom pobedom. Niko ne zna šta sovjetska Rusija i njene komunističke međunarodne organizacije planiraju da rade u skorijoj budućnosti, ili šta su granice, ako ih uopšte imaju, njihovih ekspanzionističkih i prozelitskih namera. Gajim veliko divljenje i uvažavanje za hrabri ruski narod i za mog ratnog druga, maršala Staljina. U Britaniji – i ne sumnjam, ovde – postoji duboka naklonost prema ljudima svih Rusija i odlučnost da se, uprkos mnogim razlikama i odbacivanjima, istraje u uspostavljanju trajnog prijateljstva. Razumemo rusku potrebu da bude bezbedna na svojoj zapadnoj granici uklanjanjem bilo kakve mogućnosti nemačke agresije. Želimo Rusiji dobrodošlicu na njeno pravedno mesto među vodećim zemljama sveta. Dobrodošlica i njenoj zastavi na morima. Iznad svega, pozdravljamo stalne, česte i sve brojnije kontakte između ruskog i našeg naroda na obe strane Atlantika. Moja je dužnost, međutim, jer sam siguran da biste voleli da Vam iznesem činjenice kako ih ja vidim, da iznesem pred Vas određene fakte o trenutnom stanju u Evropi. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Iza te linije su sve prestonice drevnih država Centralne I Istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi poznati gradovi i stanovništvo oko njih, leže u onome što moram nazvati sovjetskom sferom, i svi su podložni, u jednom obliku ili drugom, ne samo sovjetskom uticaju već i, u velikoj meri, a u nekim slučajevima i povećanoj, kontroli iz Moskve. Samo Atina – Grčka sa svojom besmrtnom slavom – slobodna je da odlučuje o svojoj budućnosti na izborima pod britanskim, američkim i francuskim posmatranjem. Poljska vlada, kojom Rusi dominiraju, bila je ohrabrena da sprovede ogromna i nepravedna zadiranja u Nemačku, a sada se dešavaju i masovna isterivanja miliona Nemaca u bolnim i nezamislivim razmerama. Komunističke partije koje su bile vrlo male u svim ovim istočnim državama Evrope uzdigle su se do prvenstva i moći daleko iznad svoje brojnosti, i svuda traže totalitarnu kontrolu.
Policijske države dominantne su u gotovo svim slučajevima, i za sada, osim u Čehoslovačkoj, nema prave demokratije. Turska i Persija su obe duboko uzbunjene i uznemirene zahtevima koji se traže od njih i pritiskom koji vrši vlast u Moskvi. Rusi pokušavaju da u Berlinu uspostave kvazikomunističku partiju u njihovoj zoni okupirane Nemačke, favorizovanjem grupa nemačkih levičarskih vođa. Po završetku sukoba prošlog juna, američka i britanska vojska povukle su se ka zapadu, u skladu sa ranije sklopljenim dogovorom, čak 150 milja sa nekih tačaka na frontu dugačkom gotovo 400 milja, kako bi omogućili našim ruskim saveznicima da okupiraju ovo ogromno prostranstvo koje su zapadne demokratije osvojile. Ako sada sovjetska vlada pokuša da jednostranom akcijom ustanovi pro-komunističku Nemačku u svojim oblastima, ovo će izazvati nove ozbiljne poteškoće u američkoj i britanskoj zoni, i dace poraženim Nemcima priliku da se stave na prodaju Sovjetima ili zapadnim demokratijama. Kakvi god zaključci sledili iz ovih činjenica – a ovo jesu činjenice – to svakako nije oslobođena Evropa za čije stvaranje smo se borili. Niti ona sadrži osnove trajnog mira.
Bezbednost sveta zahteva novo jedinstvo u Evropi, iz kojeg nijedna nacija ne bi bila trajno izopštena. Iz svađa jakih roditeljskih rasa u Evropi izrodila su se dva svetska rata čiji smo svedoci bili, ili koji su se zbili u prošlom vremenu. Dva puta u našim životima videli smo Sjedinjene države, protivno njihovim željama i tradicijama, protivno argumenatima čiju je jačinu nemoguće ne razumeti, uvučene neodoljivim silama u ove ratove. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Vreme da se osigura pobeda dobrog cilja, ali samo pošto su se strašni pokolji i razaranja već dogodili. Dva puta su Sjedinjene države morale poslati nekoliko miliona svojih mladića preko Atlantika da nađu rat; ali, sada, rat može naći bilo koju naciju, ma gde ona živela, između sumraka i svitanja. Zasigurno bi trebalo da radimo sa svesnom namerom ka velikoj pacifi kaciji Evrope, unutar strukture Ujedinjenih nacija i u skladu sa njihovom poveljom. To je, osećam, otvoreni politički cilj od velikog značaja.
Ispred gvozdene zavese koja se pruža preko Evrope postoji još razloga za brigu. U Italiji je Komunistička partija sputana jer je podržala pretenzije od komunista obučenog maršala Tita na nekadašnju italijansku teritoriju na severu Jadrana. Pa ipak, budućnost Italije je još uvek neizvesna. Opet, ne može se zamisliti zalečena Evropa bez jake Francuske. Celog svog političkog života zalagao sam se za jaku Francusku, i nikada nisam izgubio veru u njenu sudbinu, čak ni u najcrnjim trenucima. Neću je izgubiti ni sada. Međutim, u velikom broju zemalja, daleko od granica Rusije i širom sveta, oformljavaju se komunističke pete kolone koje rade u potpunom jedinstvu i apsolutno poštujući uputstva koja primaju iz komunističkog centra. Osim u britanskom komonveltu i u Sjedinjenim državama, gde je komunizam tek u povoju, komunističke partije ili pete kolone tvore sve veći izazov i opasnost po hrišćansku civilizaciju. Za bilo koga je sumorno deklamovati ove činjenice u jutro pobede, izvojevane za ciljeve slobode I demokratije drugarstvom po oružju, ali postupili bismo najnerazboritije ako se direktno ne suočimo s njima, dok još ima vremena.
Perspektiva na Dalekom istoku takođe izaziva zabrinutost, pogotovo u Mandžuriji. Dogovor iz Jalte, u kojem sam i sâm bio strana, bio je izuzetno naklonjen sovjetskoj Rusiji, ali bio je sačinjen u vreme kada niko nije mogao da kaže da se rat u Nemačkoj neće otegnuti kroz leto i jesen 1945, i kada se očekivalo da će rat sa Japanom trajati još 18 meseci nakon pobede nad Nemačkom. U ovoj zemlji ste svi vrlo dobro informisani o Dalekom istoku i svi ste tako posvećeni prijatelji Kine, da ne vidim potrebu da raspredam o situaciji tamo. Osećao sam se obavezanim da opišem senku koja, kako na Zapadu tako i na Istoku, pada na svet. Bio sam visoki zvaničnik u vreme Versajskog ugovora i blizak prijatelj g. Lojda Džordža koji je predvodio britansku delegaciju u Versaju. Nisam se slagao sa mnogim stvarima koje su učinjene, ali sam imao u svojoj svesti vrlo jak utisak tadašnje situacije, I nalazim da je bolno uporediti je sa onim koji sada preovlađuje. U to vreme, vladale su uzvišene nade i neobuzdano uverenje da su ratovi svršeni, i da će Društvo naroda postati svemoćno. Ne vidim i ne osećam to uverenje, pa ni iste nade u ovom izmoždenom svetu sadašnjice. S druge strane, gnušam se ideje da je rat neizbežan; još više one da nam uskoro predstoji. Upravo zato što sam siguran da su naše sudbine još uvek u našim rukama i da imamo moć da spasemo budućnost, osećam se dužnim da progovorim sada kada imam priliku i zgodu. Ne verujem da sovjetska Rusija želi rat. Ono što žele su ratni plen i neograničena ekspanzija njihove moći i doktrina. Međutim, ono što moramo da razmotrimo ovde i danas, dok još ima vremena, jeste večito sprečavanje rata i uspostavljanje uslova slobode i demokratije što je pre moguće u svim zemljama. Naše teškoće I opasnosti neće nestati tako što ćemo zatvoriti oči pred njima. Neće nestati pukim čekanjem da vidimo šta će se dogoditi, niti će se one povući politikom udovoljavanja. Ono što je potrebno jeste pogodba i što duže to odlažemo biće sve teže, a naše opasnosti postaće veće. Po onome što sam u toku rata video od naših ruskih prijatelja i saveznika, ubeđen sam da nema ničega što cene više nego snagu, i ničega što poštuju manje nego slabost, pogotovo vojnu slabost. Zbog toga, stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ne možemo priuštiti da zakidamo, ako možemo nešto da uradimo povodom toga, jer ih time dovodimo u iskušenje da se okušaju silom. Ako zapadne demokratije zajedno ostanu čvrsto privržene principima Ujedinjenih nacija, njihov kapacitet za širenje tih principa biće ogroman i malo je verovatno da će ih neko kinjiti. No, ukoliko postanu podeljene ili omanu u svojoj dužnosti i ukoliko se ovim najključnijim godinama dopusti da tek tako minu, onda zaista možemo očekivati da nas sve zahvati katastrofa.
Poslednji put video sam da nam se tako nešto sprema i uzbunjivao sam svoje zemljake i svet, ali niko nije hajao. Sve do 1933, pa čak i 1935, mogli smo da spasemo Nemačku od užasne kobi koja ju je snašla, i svi smo mogli biti pošteđeni strahota koje je Hitler pustio na čovečanstvo. Nikada u celoj istoriji nije bilo rata koji se mogao lakše sprečiti pravovremenom akcijom od onog koji je bio razorio tako veliki deo sveta. Po mom mišljenju, mogao se sprečiti bez ijednog opaljenog pucnja, I Nemačka bi danas bila moćna, prosperitetna i poštovana; ali niko nije hteo da sluša, i jedan po jedan bivali su usisani u strašni vrtlog. Sigurno da ne možemo dopustiti da se to ponovi. Ovo se može postići samo sporazumom sa Rusijom o svim tačkama sada, 1946, pod okriljem Organizacije … stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ujedinjenih nacija i održavanjem tog sporazuma mnogim godinama mira, svetskim instrumentom, podržanim svom snagom anglofonog sveta i svih njegovih saveznika. Postoji rešenje koje Vam, pun poštovanja, nudim u ovom obraćanju, a koje sam nazvao „Sveze mira“. Neka nijedan čovek ne potceni postojanu moć britanske imperije I komonvelta. Samo zato što na našem ostrvu vidite 46 miliona uznemirenih oko zaliha hrane, od koje sami uzgoje tek polovinu, čak i u ratu, ili zatošto imamo poteškoća u ponovnom pokretanju svoje industrije i izvoza posle šest godina napora u ratnoj pasiji, ne sumnjajte da ćemo izaći iz ovih teških dana oskudice baš kao što smo prošli i kroz slavne godine agonije, niti da ćete, za pola veka od danas videti 70 ili 80 miliona Britanaca rasutih po celom svetu, ujedinjenih u odbrani naših tradicija, našeg načina života i svetskih ciljeva koje zastupamo. Ako se populacija anglofonih komonvelta doda onoj Sjedinjenih država, sa svim što bi takva saradnja uključivala u vazduhu, na moru, celoj kugli zemaljskoj i u nauci I u industriji i u moralnoj snazi, neće biti treperave i nepouzdane ravnoteže moći koja bi mamila svojim iskušenjima ambicije i avanture. Ako se čvrsto držimo Povelje Ujedinjenih nacija i hodamo pravo mirne i trezvene snage, netražeći zemlju i blaga nijednog čoveka, netražeći postavljanje bilo kakve proizvoljne kontrole nad mislima ljudi; ako se ceo britanski duh I materijalna snaga i ubeđenja udruže sa Vašim u bratskom savezu, glavni putevi budućnosti biće prohodni, ne samo za nas, već za sve,i ne samo u našem vremenu, već i u veku koji dolazi.
„Nema tako malene stvari koju ne bih saslušao ako mi se obraćaš iz dubine srca...“
12. decembar 1943.
Prekjuče i juče vraćala mi se misao Hofmanstala: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Koliko god puta sam okretao leđa spoljnjem svetu, pogled prema unutra pratila je ova misao poput nekog kliktaja. Inače me ždere rad. Onaj rad koji ne dopušta ništa izvan njega samog. O, voleo bih da se zadubim, voleo bih da se ceo dan molim i da meditiram i da služim Njemu, i da budem u Njegovoj blizini. Od 1939. godine Gospod mi se više puta pojavljivao u snovima. Sedmicama sam stalno u sebi čuvao delovanje objavljenja. Za vreme poslednje podrug godine nije, mada sam često veoma jako želeo. Danima sam mislio: Gospod se uvek drugačije pojavljuje. Najprimitivnijoj duši u vidu slike. Kasnije već u duhovnom vidu. Lane u Rusiji kao „prisustvo“... Živeo sam pred njegovim svetim licem. Novembra 11. javio se u meni kao Živa Reč kada mi je rekao: „Nema tako malene stvari koju ne bih saslušao ako mi se obraćaš iz dubine srca...“ Kakva je to velika milost bila! I kakva velika milost ako sam je povrh toga još i razumeo jasnom svešću. Sada već znam šta je objavljenje, i kako se događa. Ne treba za to magija, trik. O, ne. Čisto srce, ništa drugo – i Njegova milost.
19. decembar 1943.
Kalemljen nespokojem. Nestrpljenje. Ono što se u ovome životu objavljuje samo je kopija i kasna posledica onoga što se već zbilo u mom višem bivstvu. Ushićena pažnja prema mojoj višoj egzistenciji. Nesrpljiva radoznalost kako bi moj niži život bio potpuno istovetan s višim. Žudnja i strast realizacije. Jer je više realnije. – Popodne sam pomislio: kakva je neznatna razlika između mog sadašnjeg života i onoga od pre deset godina – spolja. Kakva je ogromna razlika – iznutra. Kakva je pak neznatna istinska realizacija što se spolja ne vidi ono što se nalazi iznutra – ili spolja se ne nalazi ono što se iznutra vidi. Kako to ume da me muči! Da li je zabluda sve – što sve (sebe) vidim izmenjenim – mada su mi se izmenili samo pogled i shvatanje?
S jeseni sam se zaputio u produbljavanje. Ali time što se Kato vratila kući, ja sam bio poremećen. Ne mogu da meditiram, uveče se u postelji površno molim. I time što je ovaj život olabavljen, olabavljeno je i sve ostalo. Mili, Dragi, Dobri Oče moj! Pomozi. Kakva je duboka i čista radost bila jesenas hitati uveče u tvoj zagrljaj – i sada čeznem za njim, o jedna kap Tvoga prisustva! Jedna kap! Žedan sam.
Tada sam počeo da dokučujem misteriju realizacije. Sakralnost. Svetlost koja dremlje u čoveku –
(Rukopis se ovde preikida.)
22-23. februar 1945. Sentandreja-Budimpešta (Stari Budim, Vihor ulica 29)
Pred Bogom niko ne može reći za sebe da je dobar. Pred njim nema zasluge. Svaka naša velika osobina njegov je dar. I sada, kada danima osećam u sebi da se upalio podsticajni plam, gorim u specifičnoj vatri: kada Njegovo ime u sebi izustim, padam gotovo u izvansebnost, jer znam, to nije dobrota, nije zasluga, nije velika osobina, nego Njegov dar. U sebi to nazivam vatra Molitve. Upalila se konačno, posle dugog preklinjanja, mučenja, i još duže nemoći. Kada ga moja misao dosegne, Njemu se primakne, usmeri se, Njega priziva, gleda prema Njemu, pipka, kliče mu, moli, zahvaljuje – toliko puta koliko samo uzdahne ili se pomoli, mili topli plan se razliva u meni, iz moga srca – ili iz Njegovog srca? – ne znam, jer tada je moje srce takvo kao da je Njegovo. Vatra ljubavi. Gospode moj, dragi dobri Oče. Dragi Hriste. Dugo kao da sam uzalud zvao. Kao da mi je okrenuo leđa. Možda baš u onim mojim najtežim danima, najmračnijim danima moga života. A ovi dani su bili tako tamni i teški zbog toga što me On nije saslušao, i moj poklik nije stizao do Njega. A potom odjednom, kao kada kroz dim iznenada sukne plam, moj poklik je dospeo do Njega. Obratno? Njegova reč je dospela do mene? Kako je čudno što se ne sećam kojega dana se to zbilo. Ali znam pak da je to ono vreme kada je trebalo da se poduhvatim opisa svoga obračuna. Naročit obračun! Ne obračunavam ja. Sa mnom se obračunava. Obračun ne obavljam ja, nego sam ja onaj s kojim se obračunava. Presuda – presuda nada mnom. Nemam nikakvog udela, nisam ni imao i nisam ni mogao imati. Moja jedina delatnost: shvatiti šta mi se događa i šta mi se dogodilo. Kakav je smisao onoga što mi se događa i što se dogodilo? Ono o čemu je reč: život jednog čoveka. Mojih četrdeset osam godina, to je moj život koji sam živeo i za koji sam osećao da ću živeti do kraja, dospeo je na terazije, pod sud, i osuđen je a da ga sam čovek ni dotakao nije. Čoveku je povereno da čini što hoće. Usled neizbežne prinude sudbine savršena i potpuna izmena smera. Jedino slično tome: apokalipsa, ili sud drugoga sveta. Preživeti Artaka Viraza, Bardo Todol i Pert em Heru. Istupanje iz dana. Već me je mesecima ranije obuzimala duboka natmurenost. Krajem februara dovršio sam veliki rad koji je trajao podrug godine, potom sam zgotovio manja dela kada su Nemci okupirali zemlju. Počev od tog trenutka kao da sam bio iščupan iz sopstvenog života. Posle dve sedmice započelo je bombardovanje Budimpešte. Posle mesec dana dobio sam poziv u vojsku, i otišao sam u Sokoju. Pokušao sam, glupo, da se izvučem, ali bez uspeha. Jedva i da sam imao dva-tri uravnotežena dana. Srećan nijedan. Sredinom oktobra sam se vratio, i tada je započeo potpuni sumrak.
Svakodnevno sam u Buđenom preklinjao da odem kući, i prispevši kući gotovo isti dan sam osetio i znao i razumeo: nisam smeo da moljakam, jer ako se moja molba i ostvarila, uopšte nisam napredovao. Ali ono što sam doživeo, to je bilo neobičnije čak i od toga. Želeo sam iz „loše“ situacije u „bolju“ i kada sam to dosegao, video sam da je to bilo još „gore“ nego „loše“. Moja svest je osetljiva na stepenice: primetio sam to u trenutku povratka iz Rusije. Međutim, nisam znao da onaj ko želi da skrati vreme određeno za sudbinu svoje stanice, on nužno priziva na sebe umnožene težine stanice.Na svakoj se stanici treba zadržati onoliko vremena koliko je određeno, niko nekažnjeno ovo vreme ne može da skrati. Bila je ironija moga dajmona što me je pre vremena propustio u sledeće vreme, ali se moralo pokazati da sam ja još za to bio nepogodan. I pošto sam bio nepogodan, nisam mogao to da podnesem. I pošto nisam mogao da podnesem, stadijum je bio „loš“. Čak je bio „lošiji“. Trebalo je da ostanem u Buđenom. Kao što kasnije nisam smeo od bombardovanja da bežim u Sokoju. Kao što još kasnije, u doba Božića, nije trebalo da bežim iz stana u podrum zamka Kišceli. Podrum zamka Kišceli bio je pouzdana zaštita od bombardovanja prema ljudskom računanju. Kada sam ušao, obuzela me je prijatna smirenost, a kada smo drugi dan Božića došli s našim koferima i ćebadima, odahnuo sam. Prethodni dani su proticali usred gotovo neprekidnih vazdušnih napada i granatiranja. Na brdu je bilo više nemačkih teških baterija, i povremeno su otvarale vatru. Prozori su podrhtavali. I mi smo drhtali. Već smo se sedmicama smeli da razodevamo tek posle ponoći. Radio se jedva čuo.
Živeo sam pod neprekidnom grižom savesti. U takvoj depresiji kakvu nisam mogao ni da zamislim. I ako sada zapitam zašto sam imao grižu savesti, mogao bih da odgovorim samo sledeće: od Buđena, prilikom svakog obrta moje sudbine sam sam hteo da odredim tok svoga života. Ja sam sam hteo da budem sopstvena promisao. Nisam se pouzdavao u to da će On usmeravati sudbinu bolje nego ja. Nisam verovao. Bio sam nepoverljiv prema Promisli i mislio sam da sam sigurniji u svojoj, nego u Njegovoj ruci. Zbog toga sam verovao da sam treba da usmeravam svoju sudbinu i zato sam molio Njega da me pre vremena uzdigne preko stepenika. Rezultat je da sam dospevao u sve teži i teži položaj. Na kraju je usledio slom. Vrativši se kući iz Sokoje ispostavilo se da ni to nisam smeo da tražim ni da iznudim. Bolje bi bilo da sam tamo ostao? Bolje bi bilo da sam s ostalima pobegao u šume Zale? Sada to više ne znam. U svakom slučaju trebalo je prepustiti Promisli da se ispolji i nije trebalo verovati da ja znam bolje od Njega kakva da bude moja sudbina. Griža savesti mi nije davala mira. Svakodnevno me je obuzimalo ridanje. Užasno sam se plašio. Najpre od vazdušnih napada. Kasnije od artiljerijske vatre i od legitimisanja i deportovanja, i od toga da treba da odem u Zalu. Tako je stigao Božić. Spremili smo se. Jedan kofer i jedan zavežljaj odeće. Jedan kofer životnih namirnica. Četiri ćebeta. Dve baštenske stolice. Povukli smo se u podrum, i verovali smo da će vihor minuti za nekoliko dana. Dolaze Rusi i uspostaviće se mir. Svi, svi bez i jednog izuzetka, svi su verovali u ovo ludilo I kada su pete sedmice Rusi zaista stigli, još i onda su svi u to verovali. Kazujem samo zato kako bih označio osnovu zajedničkog raspoloženja. Niko nije unapred video ono što je usledilo. Čak ni san. U podrumu su mnogi sanjali i najčešći san je bio: proleće, cveće, svetlost. Često sam i ja isto to sanjao. Svako je to smatrao za ohrabrujući predznak. Ko zna, možda je to i bio ohrabrujući predznak s nekog sasvim drugog gledišta nego sa stanovišta ljudskog života na zemlji. I jedino što me od podruma do današnjeg dana teši i što održava u meni veru jeste: sve ovo gorko, užasno, grozno, nezamislivo teško vreme i ova neizmerna patnja ima neki drugi smisao, ne zemni nego nebeski smisao. Danas već mislim da me smiso zemnih stvari gotovo uopšte ne interesuje, samo onih drugih. Naravno, samo u najređim slučajevima vidim ovaj nebeski smisao. Ono što je zemno, dosadno mi je. Beskrajno dosadno. Ništa me više ne muči i više ne ponižava kao moje telesne potrebe: topla soba, odeća, hrana, naročito hrana, glad. Teška robija. Biti rob tela. Ali izgleda da još nije došlo vereme da se toga oslobodim. Još nisam za to zreo i nisam dostojan.
U poslednje vreme nastalo je prilično veliko nepoverenje prema mnogostranosti drevnog velikog čoveka, pa je mnogostruka sposobnost predistorijskih ličnosti okvalifikovana kao legenda. Nema nikakvog razloga za ovakvo nepoverenje. Pitagorina delatnost pada na granicu istorijskih vremena, Empedoklova je još kasnija. Svi znaci govore da ovaj čovek, ako i nije sasvim svakodnevna pojava, nije bio legendaran. I ako smo u istorijskim vremenima ovoga čoveka gotovo videli svojim očima, nemamo razloga da pretpostavimo da slični nisu mogli živeti sto-dvesto godina ranije. Današnji specijalista i stručnjak, naravno, nehotično je skeptičan u svojoj suženoj situaciji sveta naspram kosmički prostrane i univerzalno prozračne ljudske ličnosti
-------
Život je zatvoren u istim ovim pravcima. On ne vidi iznad čulno vidljive prirode; izgubio je osetljivost za svet s one strane prirode; upravo je zbog toga prinuđen da poriče natprirodni svet. I pošto je prinuđen na poricanje, nikada ga neće prenuti istinska stvarnost. Naizmerna većina istorijskog čovečanstva nikada nije bila oči u oči sa stvarnošću. Ono što je videla, što je učila, protiv čega se borila, ono što je želela, zbog čega je umirala, bila je sopstvena uobrazilja, najviše kolektivni san svoga doba. Duhovno zdanje u kojem je stanovala bilo je njeno shvatanje sveta, ali to je bio poseban svet za koji Heraklit veli: u njemu ljudi dremaju. Shvatanje sveta ili pogled na svet nije ništa drugo do uobrazilja Ja koje živi u individualnoj, drugačije rečeno, degradiranoj stvarnosti, koje ima vezu sa stvarnošću samo u pojedinim tačkama i izuzetno. Individualno Ja dremajući živi svoj život ovde, usred pogleda na svet. Vera mu je Ja-vera: taština; odbrana; sebičnost; strahovanje; zabrinutost.
------
U celom novom svetu postoji neko neosnovano, naduvano, lažno, iznutra prazno blefiranje, koje se poziva na uzvišene ideje, na hrišćansku religiju, na moralne vrednosti, ali ih ne uzima ozbiljno i čak i ne pokušava da ih realizuje. U celokupnom modernom životu postoji nešto što nije verodostojno. I ono što razlikuje drevnog i novog čoveka upravo i jeste to: istinitost čoveka. Duhovnost se u suštini ne razlikuje: ideje i ciljevi religije, metafizike, morala, državnog uređenja su istovetni, jer su oni isti u svim vremenima i kod svih naroda. Razlika je u tome što drevni čovek živi u ovom duhu, veruje u to, sadržina i sudbina njegovog života je da ostvari ovaj duh. Čovek novog doba, mada zna za metafiziku, za svojstvo kulta delatnosti, za religioznu prirodu negovanja, ne veruje u njih, zapostavlja ovaj duh i sadržaj života mu je da umesto očinske ljubavi sopstveno Ja stavi u središte.
---------
Sve ono što pripada duhu novog doba ima utopistički karakter koji će jednom da bude realizovan. Naravno, ono što tek treba da bude realizovano, nikada neće doći u realizaciju i ostaće utopija: zbog toga će utopija biti karakteristična reč i utopizam karakteristično ponašanje novog doba. Zbog toga celokupno čovečanstvo novog doba ima lošu savest: zna da svemu što kaže, ispoveda zahteva, objavljuje, tvrdi duguje realizaciju. Skuplja teorije, postavlja ciljeve, govori o nivou, objavljuje vrednosti – ali govornik i objavljivač su prvi koji ne misle na podmirenje dugovanja. Sve što je čovečanstvo novog doba mislilo i planiralo, prinuđeno je da nosi na sebi kao stalni teret, bez i najmanje nade za otplatu. Moderni duh nije egzistencijalan što je samo druga reč za to da je on beznačajan i bez duha i bezličan i prazan i nerealizovan. Čovečanstvo novog doba svoju celokupnost brka sa svojim teorijama; ljudi novog doba, svaki ponaosob, naročito takozvani stvaraoci kulture, moralisti, profesori, naučnici, sveštenici, državnici, svi oni su ubeđeni da žive uzvišenim životom i ne primećuju da ne realizuju ništa od one duhovnosti koju objavljuju. Od lepih i uzvišenih misli ne ostvaruje se ništa ni univerzalno ni individualno, sve je intelektualna iluzija pod kojom često živi ordinaran, arogantan, razmetljiv, tašt, plitak, jadan, podao čovek, i u svakom slučaju primitivan čovek.
----------
Zadatak Evropejca danas nije da se halapljivo hvata praktične primene uz svoj nezreli duh, da nestrpljivo žudi za delovanjem metoda, nego da pokuša da razume duh drevnih celina. Ova varvarska gomila želi da smesta prodre u svetilište i gladna je ezoterizma, a još ne ume ni da opere ruke. Prvi korak prema drevnoj baštini ne može biti ništa drugo do učenička pokornost: jer čoveka ne preobražava tehnika, nego duh. Vreme i način prilagođavanja, ako duh za to bude sazreo i bude mu to potrebno, uslediće sami po sebi. Znanje se može naučiti. Viđenje ne može. Još manje pretpostavka za oboje: budnost. Onaj ko je viđenje i budnost predao dalje novim generacijama, bio je sakralni subjekat i on je nestao. Nama je preostalo samo znanje; iz tog znanja moramo naučiti da vidimo; a iz ovoga viđenja moramo naučiti da budemo budni.
----------
Budnost je intenzivna osetljivost koja ne pripada samo čulima i duši, nego i intelektu i instinktu i duhu. A najviša je budnost viša od najintenzivnije osetljivosti. Božja budnost nije čulna i nije duševna i nije duhovna, nego je ona: ljubav.. Lao-ce kaže: Koga nebo hoće da zaštiti, ljubavlju ga čuva. Bog štiti svet ljubavlju i čuva ga ljubavlju. Najviši stepen sličnosti čoveka s bogom nije duh, nego budnost srca: ljubav. Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno slep je upoređen s arhaičkim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka apstraktna je i irealna. Konstrukcija slike u ogledalu, koja je rezultat razmišljanja u suprotnostima, pojmovna je, drugim rečima ona je bez slike, bez svetlosti, fiktivna, nebitna i prazna. U stvarnosti nema suprotnosti. Šta je to što postoji u stvarnosti? Jednom jedinom rečju: razlike. Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama.
----------
Svaka delatnost je postala rad izuzev umetnosti. Umetnička delatnost je jedina koja je sačuvala i održala izvorni smisao delatnosti: ostala je duhovna služba koja ulepšava svet. Izvorno je svaki rad bio negovanje i nikada nije imao značaj opstanka, a još manje individualnog ćara. Ako se iz delatnosti izgubi izvorni postupak negovanja, nestaje i sakralna prožetost, a s njom zajedno gubi se i smisao delatnosti… U drevnosti je delatnost bila takva vrsta negovanja kakva se danas može videti jedino kod genijalnog čoveka, koji predano, sa strašću, s metafizičkim akcentom, na život i smrt čini ono što čini, i zna da rezultat njegovog dela ne pripada njemu, nego uzdizanju i produhovljivanju sveta.
Bela Hamvaš
izbor iz knjige Scientia Sacra I (u prevodu Save Babića)
"Otac mi se prezivao Pirip, a moje kršteno ime je Filip, ali moj detinji jezik nije mogao od oba ta imena da stvori ništa duže ni jasnije do Pip. I tako nazvah sebe Pipom, pa me i drugi prozvaše Pip.
Znam da mi se otac prezivao Pirip, jer o tome svedoci njegov nadgrobni spomenik i kazivanje moje sestre – gospo]e Džoa Gardžerija, koja se udala za kova;a. Kako nikad nisam video oca i majku, pa ni njihove slike (jer oni su živeli davno pre doba fotografskih snimaka), moje prve zamisli o tome kakvi su oni bili nerazumno su izvedene iz njihovih nadgrobnih spomenika. Oblik slova na očevom nadgrobnom spomeniku dao mi je čudnu predstavu da je bio zdepast, crnomanjast čovek, kudrave crne kose. Po obliku i obrtu natpisa „Takođe Džordžijana, supruga gornjeg“, izveo sam detinjast zaključak da mi je mati bila pegava i bolešljiva. A na osnovu onih pet malih kamenih ploča, svake oko stopu i po dugačke, poređanih u spretnom redu pored njihovog groba i posvećenih uspomeni na moje petoro male braće – koja su u ovoj opštoj borbi za opstanak vrlo rano napustila trud oko zarađivanja nasušnog hleba – stekao sam uverenje, u koje sam pobožno verovao, da su sva rođena na leđima, s rukama u džepovima od čakšira, iz kojih ih nisu nikad vadila u svom ovozemaljskom životu.
Naš kraj je bio močvarna oblast, dole pored reke, koja se odatle vijuga do mora nekih dvadeset milja. Izgleda mi da sam svoj prvi najopštiji utisak o identitetu stvari dobio jednog nezaboravnog studenog predvečerja.
Tada sam ustanovio da je ovo mesto, turobno i zaraslo u koprive, groblje, i da su Filip Pirip, nekadašnji žitelj ove parohije, i Džordžijana, supruga gornjeg, mrtvi i pokopani, i da su Aleksander, Bartolomju, Abraham, Tobajas i Rodžer, dečica prednjepomenutih, takođe mrtvi i pokopani, a da
je tamna ravna pustara iza groblja ispresecana jarkovima, nasipima i branama, sa raštrkanom stokom koja je pasla na njoj, močvara, i da je ona tamo niska olovna pruga reka, i da je ono daleko pomamno ležište, iz kog vetar juri, more, a da je mali svežanj drhtavih živaca, koji se uplašio od svega toga i počeo da plače, Pip.
– Zatvori njušku! – povika užasan
Gola istina je, kada sam voleo Estelu ljubavlju čoveka, voleo sam je prosto zato što je za mene bila neodoljiva. Jednom zauvek, znao sam svoju žalost, često i često, iako ne uvek, da sam je voleo nasuprot razumu, nasuprot obećanju, nasuprot miru, nasuprot nadi, nasuprot sreći, nasuprot svim mogućim obeshrabrenjima.
Jednom zauvek, nisam je voleo ništa manje zato što sam sve ovo znao, i to me nije ništa više obuzdavalo, nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savršenstvo.
„...Ni moji pojmovi o teološkim stavovima, na koje me je obavezivao katehizam nisu bili nimalo tačni; jer se dobro sećam da sam smatrao a me je moja izjava da ću da idem istim putem celoga svoga života, obavezala da uvek idem kroz selo u jednom određenom pravcu i da ga nikada ne menjam skretanjem dole pored radionice, ili gore pored vodenice.“
„Tada počeh da shvatam da je sve u toj sobi stalo, kao sat i zidni časovnik, pre mnogo vremena (...) Bez ovog zaustavljanja svega, ovog nepomičnog stanja svih bledih istrulelih predmeta, čak ni uvenula venčana haljina na usahlom telu ne bi mogla izgledati tako slična mrtvačkoj odeći, niti dugi veo tako sličan pokrovu (...)“
„Vatra beše nedavno založena u vlažnom staromodnom ognjištu, i bila je sklonija da se ugasi nego da gori, a len dim koji je lebdeo u sobi izgledaše hladniji od ostalog vazduha – kao magla naše močvare" izvor
Božična priča
Nikada nije bilo takve guske. Bob je izjavio da ne veruje da je ikada takva guska bila spremljena. Njena mekoća i njen ukus, njena veličina i niska cena, predstavljali su predmet sveopšteg divljenja. Dopunjena umakom od jabuka i pireom od krompira, bila je to večera dovoljna za celu porodicu; i zaista – kao što je gospođa Krečit na kraju sa velikim uživanjem rekla (proučavajući jedinu trunku kosti u činiji) – nisu je pojeli celu! A ipak, svi su dobili dovoljno, i svi su bili, a naročito najmlađi Krečiti, umazani u žalfiju i luk do ušiju! Ali sada, kada je gospođica Belinda promenila tanjire, gospođa Krečit je sama napustila prostoriju – previše nervozna da bi podnela prisustvo svedoka – da uzme božićni kolač i da ga unese.
Šta ako nije dovoljno pečen? Šta ako se izmrvi pri presipanju na tanjir? Šta ako je neko došao preko zida dvorišta i ukrao ga, dok su se oni sladili guskom: pretpostavka na koju su dvoje najmlađih Krečita pomodreli od besa! Svakakvi užasi su mogli da se pretpostave. ((- ovaj pasus nije u obliku dijaloga!!! ))
Ehej! Velika količina pare! Kolač je izvađen iz bakrača. Mirisalo je kao dan za pranje rublja! To je bilo zbog platna*. Mirisalo je kao gostionica, i kao poslastičarnica koja je odmah do nje, sa vešerajem koji se nalazi pored! To je bio kolač. Pola minuta kasnije, gospođa Krečit je ušla: crveneći, ali sa ponosnim osmehom, noseći kolač u obliku istačkanog topovskog đuleta, težak i čvrst, koji se sijao u polovini od pola četvrtine zapaljenog brendija, i sa grančicom zelenike zabodenom na vrhu.
Oh, veličanstveni kolač! Bob Krečit je rekao, sasvim spokojno, da smatra da je to najveći uspeh koji je postigla gospođa Krečit otkada su u braku. Gospođa Krečit je rekla da bi sada kada je to breme više ne mori, mogla priznati da je imala sumnje u pogledu količine brašna. Svi su imali nešto da izjave tim povodom, ali niko niti je rekao niti pomislio da je to u stvari vrlo mali kolač za tako veliku porodicu. Bila bi vrhunska jeres to izgovoriti. Bilo koji Krečit bi pocrveneo kada bi samo nagovestio tako nešto. ((- ovaj pasus je potpuno izostavljen!!! ))
Napokon je večera bila završena, stolnjak pospremljen, ognjište očišćeno, a vatra podložena. Smešu iz bokala su probali i našli da je savršena, na sto su izneli jabuke i narandže, a na vatru stavili punu lopatu kestenja. Tada se cela porodica Krečit okupila oko ognjišta, obrazujući ono što je Bob Krečit nazivao krug (misleći pritom na pola kruga), a na ispustu kamina pored Boba Krečita stajala je čitava porodična izložba staklarije: dve obične čaše sa debelim dnom i jedna činija za puding bez drške.
U njima se pušila vruća smeša iz bokala, jednako dobro kao što bi se pušila u zlatnim peharima; i Bob ju je ozarenog izraza lica posluživao, dok je kestenje na vatri vrskalo i bučno pucalo. Onda je Bob izrekao zdravicu:
„Srećan nam Božić, dragi moji. Bog nas sve blagoslovio!“
A cela je porodica te reči ponovila.
„Bog blagoslovio svakoga od nas!“, rekao je naposletku i Mali Tim.
