Eva Zonenberg

 

U sobi praskozorja umesto zidova su naša tela

Ulovljena u svojim skrovištima: shvati

Konačno shvati da je otvoren prostor manji od mladeža

Da bismo disali umesto prozora otvarali smo širom svoja lica

A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir

Pogovor

Ova knjiga je svaki put pisana za tebe
ostavljam je između susretnutog i nesusretnutog
između mene i tebe
između onog koji je naučio da ne bude i onog koji je to primetio
ne upisujem posvetu jer su posvete za sve
ova knjiga je samo tvoja
ponesi je sa sobom stavi je na policu kada izlaziš
da bi se susreo s onim što si u njoj upamtio
ova knjiga je uvek na tvojoj strani kao amulet
ali ne sreće jer je sreća suviše jednostrana
ne čuva ni od zla već od nečeg goreg
da greškom ne bi obukao na sebe svet okrenut na levu stranu
u stvari ti si je napisao
čekajući velike stvari i prepoznajući mnoge male stvari
ne umem da lažem niti da govorim istinu nadrasla je očigledno i nužno
ne imponuje joj smrtnost ona je dar susreta koji ne očekujemo
kako je peto godišnje doba počelo u jesen a završilo se u proleće
kao da su se mladost i starost nebo i zemlja zaljubili
jer je srce čudna zverka: bez godina izvanprostorna
"da" i "ne" prestaju da zvuče kao nekad

Skala osetljivosti

Posle onog što se dogodilo
ne umem da razgovaram sa mrtvima
a ni sa živima
ne umem da delim život na dan i noć
a ni na sate
ne polazi mi za rukom molitva šapatom
a ni glasna
neću da gledam u ogledalo
a ni u ljude
posle onog
od vere je ostalo nekoliko zrnaca brojanica
od snova nekoliko belih tabletica
od stihova jedan kompromitujući naslov
od razgovora gađanje mesom
od prijateljstva jeza posle prvih slova imena
od znanja smrad lakiranih omota
od sećanja uvek sveži ugrušci
odučila sam se od istinskog života
zaboravila sam čemu služi telo
bojim se da budem voljena
posle onoga što se dogodilo
ne koristim dodir.

 

Posle si dugo češljao moju kosu: tako pada kiša

A još kasnije smo igrali šah belo-crna polja bila su kao sunca i meseci

Razmenjivali smo tela i već je nastupila noć

Ali budući čak zajedno blizu da bliže ne može biti

Čak i tada smo očekivali nešto kao da se nikada nismo sreli

Kao da nas je u tom bivanju zajedno nešto preduhitrilo

2

Poljubac oslonjen o ogradu srebrne kiše: jer padamo mi, a ne kiša

Silazio je niz azurne stepenice i ponovo se penjao kao da je nešto zaboravio

U našim ustima rascvetao se cvet njegov miris se rastapao u našoj pljuvački

Brojala sam svaki dodir tvog jezika kao da želim da izbrojim sve tajne sveta

Tim poljupcem prenosili smo mesečevu svetlost od jednih ustiju do drugih

Zbog toga su se sjedinile naše senke, a ne mi: tako pada mesečeva prašina

Odražavajući svetlost nekog sunca koje nismo uspeli da imenujemo

3

Opazili smo kako su nam veoma potrebne naše ruke radi potvrde

Da ono što se uzima želi i da daje, da dajući uzimamo, a uzimajući dajemo

Neizvesna granica: svila oko članaka

Plovim od jednog članka do drugog: upoznajem težinu tvoga dodira

Narukvice su kao sledeći obzori sledećih svetova

Postajem nestalna u ispovestima zbog toga možda želiš da ih pišem

Iz mojih reči pašće kiša u njoj ćeš prepoznati toplinu moga daha

Pokušavam da imenujem samo ono što mogu da pretpostavim:

Tvoje ruke mokre od kiše spavaju na mojih rukama

4

Kiša ne plače ne ume da plače ona samo podseća na bliskost

Prodire u osušenu zemlju kao što dodir prodire u telo

Koliko napora je potrebno da se iz kiše iščupa komadić istine

Izgovarao si kišu na raznim jezicima:

Čak kada bismo je razumeli ne bismo razumeli njena osećanja

Čak kada bismo doprli do prve suze nikada je ne bismo zaustavili

5

Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život?

6

Suza koja veruje odvaja se od lica mraka i pada u pukotinu u steni

Suza koja bdi posle duge ćutnje trči ka prvoj reči

Prećutana suza donosi na svet plod s ukusom gorčine

Mnogo vremena je prošlo dok dobro nije sazrelo u sebi

Opazio si obećanje u jednoj latici ruže: poklon neznanke

I postao si cvet ranjen nežnim daškom vetra

7

Učio si me suptilnosti: to te ulica grli a ne ja

To te sve ciklame na balkonima drže za ruku a ne ja

I poverovala sam i verujem da je u očima svakoga tvoj pogled

Učio si me da čeznem: da ne smem da verujem rastancima

Tvoje reči njišu se kao vlat obećanja samo gde potražiti onu livadu?

Učio si me prolaznosti: da li su tvoji filigranski trenuci uspeli da obodre svet?

Da li su podigli teret koji zbog mene pretvaraš u lakoću voala?

Ali kada bi ga otkrili pojavila bi se rana bolnija od svemira

Učio si me smrti: tako počinje zrelost prvi korak ka razumevanju detinjstva

Paprat koju si sakupljao na strmim padinama jutra

8

Neprestano se vraćamo ne znajući po šta zbog čega i gde: poljubac

Posezali smo za tim darom koji je kao zlatan novac svetlucao u našim ustima

Zagnjurivali smo se sve dublje u svoju pljuvačku da li se tako meri duša?

Na dnu zaboravljeni biser je trebalo da izgovori jednu jedinu reč

Ukus poljupca u kome je svetlucalo korenje koje je na poljima lavande iščupao vetar

Potpuno smo spoznali ukus koji nas je ispunio od glave do pete: mesec koga nema

Jer počinje i završava se samo u našim ustima

9

Sakupićemo kapi kiše i od njih sastaviti našeg dobrog duha

Glasnika koji će kružiti među nama sjedinjujući naše misli

Kao noćni leptir udara u prozorsko staklo kao da ima nešto važno da kaže

Međutim neće ti reći da sam u tvojim očima videla suze kišu suza

I da sam iz njih pila tvoj bol kao još uvek žedna biljka

10

Tvoji prsti su s druge strane žeđi: tako izlazi sunce kiše

I dao si mi svoju nagost pomaljajući se iznad horizonta telesnosti

Glad ritam predanost uzajamnost nezasito upijaju toplinu

Brinući o dodiru zaklinjemo se licem uz lice da nikada više

Nećemo posmatrati kišu

I više ne znam da li tražim tvoja usta ili usta kiše

I ne uspevam da zaustavim plimu: more se budi more se budi

Bacamo moje tvoje mreže da bismo ulovili bujanje: neimenovano

Onaj jedini pogled iz ogromne daljine kada smo u sebi opazili da više

Pripadamo «spoljašnjem» nego bilo kom ovdašnjem da smo to «spoljašnje» mi

11

Tvoja stopala koliko bih samo želela da budem tvoja stopala

Da zajedno s tobom nosim onu veliku kap kiše koju nosiš na ramenima

Možda je to kap istine oko koje se spore mudraci

Onaj jedini drhtaj vetra: poverava ti sebe celog celcijatog

Obećavao si da češ biti u svakom drvetu

Da će svako jutro kao puls otkucavati u tvojim grudima

Obećavala sam da nas telesnost nikada neće razdvojiti

12

Poljubac noći da li si je već prepoznao?

Kao da u čestaru zvezda tražimo uspomene iz detinjstva

Ti svoju paprat ja svoj jasmin jer smo deca prostora

Deca bašti polja i šuma deca nad kojom bdiju planine

Znamo jezik zvezda životinja i bilja osećamo nežnost stenja i kamenja

Znam da je to samo na časak zbog toga te upijam svakim milimetrom tela

Zbog toga te započinjem uvek ispočetka i još jednom ispočetka

Ova noć se nikada neće završiti neprestano će u nama postojati: poljubac noći

13

Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše

Mali moj dečko koji se povijaš pod teretom onog što kiša priča

Sklon pogledima u kojima je neka vrsta bestidnog dodira

Neprestano gledamo sebe u sebi i van sebe kao da želimo

Da odgonetnemo čije plavetnilo je realnije: očiju ili neba?

Pogled-ispovest za kojom sam pošla na kraj sveta

Sada niko ne upeva da me nađe premda sam ja pronašla sve

14

Poljubac koji traje celu noć jer sam neprekidno žedna tvoje pljuvačke

U našim ustima kiša celoga neba našla je predah

Potrebna nam je ta kiša da se zauvek dublje ukorenimo u sebi

Noć koju merimo jednim beskonačnim poljupcem

Postajemo usta noći a noć naša usta

Naši jezici: koji traže i koji su traženi

Žeđ neprestana žeđ kao svitanje kao sumrak

Neuhvatljiva bolna žeđ dozivanje kiše tebe

15

Mali moj dečko priljubljujem se uz tebe svim što te okružuje

Tvoj užas tvoj strah grlim vrškom jezika

Tako se naše duše međusobno zavode: naš zajednički pogled na borove

Razgovaramo o onome o čemu misli vetar i naše reči kao da se vole

Posle kamena staza gušterica leptir zvezda dovršavaju priču koja

Kao nevidljiva kopča povezuje slučajnosti u celinu

Budući sama sa sobom videla sam kako je izmilela zmija

Kako je gomilala svoj otrov kao svet koji te boli

Odlomci kuća koji ciljaju u tvoje srce

Jer nijedna od tih kuća nije naša

16

Dopusti mi da okusim tebe: kakvog si ukusa u sumrak?

Kada je za nama već toliko toga kada više ništa ne očekujemo

Dopusti da makar na časak osetim ukus tvoje bespomoćnosti

Moj nezasiti gramzivi ruž na obrazima: želim te

Ukus tvoga nepca miris tvoga daha

Da li ćemo ikada to razumeti?

Onaj jedini trenutak kada smo želeli da legnemo jedno pokraj drugog

Sada smesta na livadu na travu na zemlju da bismo posmatrali zvezde?

Tvoj jezik je pikantan kao orijentalno jelo

Tvoj glas je sladak kao turski kolač

Puderišem lice da ne bi prepoznao moje osećanje

Ali nebo pijano od osećanja govori umesto mene

Nazivajući te kišnim ljubavnikom

17

Ulice su se otvarale ničijim gestom: sve se može

Sve se može kada ljubav skrozira ulice

Jer ulice kao da su stvorene za tiho prikradanje na prstima

Da ne probudimo kišu da ne nadvikujemo kišu da stignemo do prve kapi

Prva kap je kao vezivo svemira koje nas je sjedinilo

Zahvatio si me kao dah zahvatio si me kao vodu kojom umivaš lice

Kada su se moj i tvoj dah sjedinili upitao si me: na šta misliš?

Kao da si hteo da proveriš da li je sjedinjeni dah sjedinio i naše misli

18

Ogledala sam se u tvojoj nagosti htela sam da doprem do pravog ti

Neprestano sam hitala sve dublje i dublje i sve više te je bilo u meni:

Želim da se sakrijem u tebi da imenujem svaki tvoj gest

Kada budeš daleko da ga dozivam šapatom

Pripadati tebi znači ukrasti sve cveće iz obližnje cvećare

Pripadati tebi znači ne pripadati nikome: plesati bosa na kiši

Daleko blizu samo su sledeća prerušavanja posle kojih smo uvek ja i ti

19

Govorio si sobom govorio si celim celcijatim sobom

Dodirivali smo jedno drugo kao da smo zalutali u pomrčini tuđih reči

Bilo ih je tako mnogo da se ona jedinstvena koju smo toliko čekali zagubila

Gde si sakrio ključ od slova u kome je prostor našeg osećanja?

Dodirivali smo se kao da želimo

Da proverimo koliko postojimo i koliko imamo hrabrosti

Da prihvatimo da nam ono pod prstima uopšte ne pripada

Otvarao si vrata malog balkona kao da si otvarao sebe

Mali moj dečko kome kupujem ljubičice zimi

Tvoje promrzle ruke su jedini odgovor na to šta je bliskost

20

Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe

Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata

Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove

U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu

U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša

Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje

Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu?

21

Celim bićem upijala sam noć kao da se neće dogoditi nijedna druga noć

Udisala sam dah noći koji se probija između rebara zvezda

I na tvojoj koži napisala sam pesmu koju nikada niko neće umeti da pročita

I kada se sretnemo kroz hiljadu godinu prepoznaću te po toj pesmi

22

Ne volim kada govoriš o smrti jer kiša nikada ne umire

A mi smo u celosti od kiše u celosti smo od prozračnih kapi opsene

Ne volim kada govoriš o smrti o provaliji između reči i nade

Jer mi još uvek nismo dorasli da skočimo u tu provaliju

Nečeg će biti previše a nešto će nam nedostajati

Razgovaraj sa mnom makar tim kapima koje udaraju u parapet

Da znam da je u svakoj kapi tvoj poljubac

Ne govori da očajanje ide u stopu za nama

Jer naše omiljeno zanimanje je gubljenje pravih staza

Poznaješ me bolje poznaješ me više ali da li si me prepoznao?

23

Dospeli smo do trenutka: do osećanja bez granica

Mostić na kome je klečala prosjakinja

To sam mogla da budem ja to si mogao da budeš ti

Da li smo sustigli njena krvava kolena?

Tvoj začuđeni plavi pogled intenzivniji je od dodira

Svaki put kada mi se obratiš sebe ponovo vraćam sebi

Puna sam kiše koja hoće da padne na tvoja kolena

Imam samo jednu molbu: ne dopusti da te zaboravim

Bilo kud da kreneš povedi me sa sobom biću tvoji prsti

Poslušna onom što želi tvoj dodir i onom što želiš da dodiruješ

Mnome zacrtaj granice svog malog sveta

Svaki put kada mi se približiš osetićeš moju bezgraničnost

24

Da li ćemo prepoznati ko je kiša?

Kiša ljubavnih noći koja na časak zaglušuje strah

Možda je naš život jedna ljubavna noć s nebom

Bestelesna žudnja koja iskoračuje van dodira

Preobražavajući nas u dve beskonačne osamljenosti.

 

 

Eva Zonenberg

između poezije i filozofije

Eva Zonenberg je poljska umetnica koja živi i radi u Krakovu, je završila Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja i jedan je od prvih diplomaca na književnih i umetničkih studija na Institutu za poljsku filologiju Jagelonskoh Univerziteta u Krakovu.
izvor

Megare Lizistrati i atenskim ženama

VARAŠ SE, LIZISTRATO!

Christine BRÜCKNER


Govor hetere Megare upućen je Lizistrati i ženama Atene
 

Slušaj me, Lizistrato! I vi druge! Ja imam više iskustva s muškarcima nego vi. Ti, Lizistrato, poznaš samo svoga vlastitog muža i misliš: kakav je on - takvi su i drugi. Ali ja poznam mnoge.
Ti zahtevaš od žena atenskih da ne obavljaju bračne dužnosti dok muškarci ne sklope mir. Ja se tome mogu samo smejati! Suzdržavanje dovodi do agresivnosti. Osim toga: rat traje već dve decenije, većina Atenjanki su udovice, pa kome onda da uskraćuju ljubav? Samo im se podajte!
 
Slušajte što vam govori iskusna hetera! Zašto verujete samo onome čime vam muževi pune uši?
Lizistrato, lepo je od tebe što želiš nešto poduzeti, ali ovo što ti predlažeš, sasvim je pogrešno. “Učinimo ih ludima i pohotnima!” U tome se slažem s tobom. Ipak, premalo poznajete muške nagone. Samo jedno “ne” više, i oni će odmah žudnju za ženom zameniti žudnjom za ratovanjem, bračnu postelju bojnim poljem - i na obe će strane hteti biti pobednici.
Svojim “ne” samo pojačavate volju za ratovanjem umesto da je slabite. Budu li zadovoljni, neće hteti ništa drugo nego mirovati.
Ako im ljubav uskraćujete, otići će kurvama i platiti ono što u kući nema, a što vi, uostalom, trebate. Prostitutke ne mogu pružiti apstinenciju.
Lizistrato, ti bi uskratila ljubav svome mužu? Pa on već odavna ništa od tebe ne očekuje. Pred tim ti ne pomaže zatvarati uši.
I vi snosite krivicu za rat! Dopuštate ga, jer ne činite ništa, znači: također nešto činite! Mi smo samo žene, veliš. To “samo” neću da čujem! Nisi dovoljno promislila, Lizistrato! Muškarci će sve obećati, samo ako smo spremne na ljubav. Budu li zadovoljni, splasnut će njihova potreba za ratnim pohodima. Svaka želja vremenom jenjava.
 
Kako to misliš, Lizistrato, da jedna žena ništa ne znači? Govoriš kao muškarci. I oni tvrde da je pojedinac ravan nuli, ali mnoge nule čine mnoge nule, nikada jedno celo. Na bojnom polju je važno da ih ima mnogo, ali žena je efikasna samo onda kada je sama s muškarcem. Nije li tako?
 
Ja često s filozofima besedim. Oni osećaju potrebu besediti sa mnom jer kod kuće imaju Ksantipe. Vi se žalite da vas muževi opterećuju svojom nasrtljivošću, misle filozofi. Oni se ne zadovoljavaju uobičajenim nežnostima. Kod mene možete o tome doznati detalje, svaka ponaosob, jer to ne želim govoriti javno. No, ako hoćete doznati o čemu ja besedim s muškarcima, evo vam: Pitaju me odakle dolaze oblaci, što su atomi itd. Besedimo o stvarima koje ne poznamo, pa tako razmenjujemo svoja neznanja. Jedno ću vam kazati: Nijedan muškarac koji je bio u postelji s nekom heterom, nikad nije sanjao o tiraniji. Reč rat ili bitka ne sme se kod nas spomenuti a da se zbog toga ne bude kažnjen. Umesto toga, mi se šalimo i bančimo do prvih pevaca. Tada oni mirno usnu, umornih bedara, i spavaju do kasno.
 
Kamo god se okrenem, vidim udovice i buduće udovice. Zašto se ne naučite štogod od hetera? Želite da vam muževi postanu junačine! Težite za ordenjima! Njihovim se delima hoćete hvalisati! Ma shvatite već jednom: Živ muž bez ordenja više vredi nego mrtav pobednik na koplju! Zašto im laštite koplja! Sakrijte svome junaku oružje, istaknite svoje!
Rano ujutro, odmah nakon prvih pevaca, muškarci će požuriti na brodove. Sprečite ih! Muškarac koji  ranim  jutrom napust svoj dom - ili ima lošu, ili glupu ženu, koja ne zna slomiti ratobornu ćud svoga muža, niti ukrotiti snagu njegovih udova.
Neka sutra ujutro bude tiho na ulicama atenskim! Neka se ne čuje nikakvo zveckanje oružja nakon peva pevca! A ona od vas koja ne ljubi svoga muža, možda ljubi svoga devera ili komšiju? Zaklinjem vas, ne budite uskogrudne!
Prinesite žrtvu, ako to hoćete nazvati tim imenom! Pa vi se volite žrtvovati. Ujedinite se! Tamo gde ne bude išlo drukčije, borite se za svoje muževe, učinite ih pohotnima!
Neka Atena noćas bude kuća radosti! S vremena na vreme stavite malko tamjana u vatru, a kuhinjski mirisi neka nadraže njihove nosnice. Bude li pitao čemu kolač, recite: Za sutrašnje selo žena atenskih na kojem ćemo žaliti za muževima svojim.
Zakoljite najdeblju kokoš i recite da ćete je sutra žrtvovati boginji. Tek ako bude moljakao, budite spremne da još danas i za njega ispečete jednu.
Nabavite ulje rujevine, nauljite kosu. Budite konačno jedanput složne pa dajte malo od toga i svojim prijateljicama. Neka jedna drugu ukrašava! Promatrajte jedna dugu ljubopitljivo, ali dobronamerno!
Molite se Afroditi, ali neka svejedno svaka uradi sve što je u njezinoj moći.
O Ateni se radi! Rat zahteva žrtve, mir također. Tepajte im reči koje će im ispuniti grudi, kao: Dođi mi, petliću, laviću moj ili biču moj! Ali oklevajte, namerno odugovlačite neko vreme!
Setite se Megarina govora! Stavite u kosu limunov cvet! Priredite mu svečano jelo i diskretno kukajte kako mu je to možda zadnje…
 
Stanuje li u vašoj kući i stara mati vašega muža? Ili možda sedi deda, recite mi?! I u tom slučaju napustite dom i pođite na Likabet, gde ispod tri eukaliptusa izvire jedan vrutak. Mesto znate, veoma je idilično. Tlo je mekano od deteline i lotosa, poslednji zumbuli mirišu. Grmuše pevaju do pozno u noć, a čim one umuknu, oglase se kukuvije.
Doterajte se! Raskrijte sve što je i bez uljepšavanja najljepše. Neka vam sluškinje napune košare najboljim jelima! Ne zaboravite i njih okititi hibiskusovim cvetom! Povremeno ohladite teško vino iz Samosa, ako još imate vina u podrumu. Tada pozovite svoje muževe koji su vas s nepoverenjem gledali. Dobrodošao, Lah! Pamfile, pridruži nam se! Hajdemo se ratosiljati od mira!
Osećate li kako vam požuda raste u bedrima? Dobro je to. Upravo sam to želela. Požuda je zarazna vrućica. Po Ateni će se raširiti prava epidemija. Muškarce moramo oslabiti, a ne podstrekavati!
Ne mora se samo boginja Atena brinuti za mir. Pomozite joj pri tome! Ne oslanjajte se samo na bogove!
To je moj plan danas. Ali što će sutra biti? Uprkos svim svojim umećima ne možemo biti sigurne da će se zaustaviti žeđ za ratovanjem u vašim muževima. Oni će otići na trg i govoriti, govoriti tako dugo dok njihove reči ne pređu u dela i dok ponovno ne posegnu za oružjem.
A sada slušaj, Lizistrato! Imam planove kako ćemo dalje postupati. Ako oni budu hteli voditi svoje ratove, mi moramo u štrajk. Samo ne u postelji, to naglašavam. Što ste do sada radile? Glancale  im kacige, skidale rđu s njihova štita. A kad bi ratnik odlazio, mahale ste mu i plakale, i zatim se odmah dale na posao. Održavale ste kuću, podizale decu, obrađivale polja, pravile vino. Dok su oni bojevali, vi ste plele girlande za preživele i vence za poginule. Diveći se svojim junačinama, učinile ste im ratovanje ugodnijim.
Sada to mora biti drugačije. Ostavite svoja polja neobrađena! Neka ptice zoblju zrelo grožđe. Radite samo toliko da vi i deca vaša ne morate gladovati! Nemojte se previše mučiti! Jer slava će ipak pripasti njima - ne vama.
Ni kod Spartanki nije drukčije. Moramo se povezati sa ženama neprijatelja. Budimo muškarci u ratu, a žene u miru! Pitate kako to? Jeste li ikad videle muškarce u ulozi žena - kako doje decu, predu kudelju ili peku hleb? Niste, već ste dodatno obavljale i njihove poslove!
Kada ubuduće budu hteli slaviti svoje pobede, kažite im da su krčazi prazni. Imate još samo nekoliko glavica luka i pregršt suhoga graha od lani koji biste mu rado spravile da se jučer nije razbio poslednji krčag. A kod lončara nema novog krčaga. Kako se ne razumete u ribarenje, ne možete mu, na žalost, pripremiti ribu sa zelenom kaduljom. Krčag za ulje već je odavno prazan, odavno nisu preše bile u pogonu. Zahrđale su, a oba magarca pobegla jer je špaga bila trula. Magarce možete negde sakriti.
Pokvarićemo mi njima radost ratovanja, mi žene Atene, Arkadije, Boetije i Sparte!
Neka muškarci ne troše zlato na oružje i opremu. Prigovorimo im! I mi želimo odlučivati za što će se ono trošiti. Zašto za oružje, a ne za vrčeve, ukosnice ili sandale?
Oni žele obraniti svaki kamen atenskih pločnika, svaku stopu zemlje Atike. Ratovaće tako dugo dok mi ne izgladnimo i ne pojedemo najdražu mačku pre nego je se dočepa komšija. Jedno zapamtite: Majke su te muškarce tako vaspitale. I muškarci bi se bojali da im se nije govorilo: Muško si, budi hrabar! Ne plači!
Dopuštajte sinovima svojim da se igraju vretenom i bodrite ih: Samo plači. I muškarci smeju plakati! Posle kiše nebo je vedrije.
Zlato koje se troši na njihove ratne pohode, neka koristi našem gradu. Pa znamo da je ratni plen uglavnom mršav. Muškarci misle da mi ne znamo računati, da nismo svesne koliko vredi jedan dan mira, a koliko stoji samo dan ratovanja. Što se pravite glupe? Zašto im ne podnesete račun?
A sada dolazi zadnji deo moga plana, Lizistrato! Što je to drukčije na Spartancima? Priča se da su im uši klempave kao drške na loncu. Dobro, tada ih uhvatite za te drške! Spartanci su snažni! Zar vam to nije drago?
Očarat će ih lepota atičkih žena. U pravom času zamenićemo muško oružje ženskim. Oslabit ćemo snagu Spartanaca! To se mora dogoditi noću. Bosih nogu prišuljaćemo se u tabor, nenaoružane. A onda, kada naši muževi primete gde smo se otišle, same ćemo se pobrinuti za ostalo!
Sada smo same, Lizistrato! One neće slediti tvoj plan. A ni moj!
Sve će ostati kako je bilo.


S nemačkog preveo Mario Kopić

Marcello Bernardi - Pismo Katarini

Ovo je pismo koje je jedan deda napisao svojoj unuci. Deda je Marcello Bernardi italijanski pedijatar i psiholog, devojčica je njegova unuka Katarina.

Draga Katarina,

predložili su mi da ti napišem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo što imam reći tebi odnosi se i na sve tvoje vršnjake, ustvari sve vas koji će te 2000. godine imati oko 20 godina. Kad budeš čitala ovo što ti sada pišem, mene više verovatno neće biti. Zato, ovo pismo ima i vrednost testamenta, jer mislim da drugi neću pisati, budući da ti ne mogu ostaviti ništa osim – sećanja. Ne želim te savetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti učiniti bilo šta što je slično tome. Mnoge savete, dobre ili loše, već si imala prilike ćuti i mnoge ćes tek ćuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nešto pomogao. Zato ću se i zadovoljiti da ti ovde izrazim svoje misli, osećaje i uverenja.

 

Ponavljam, naime, da je sećanje jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Sećanje na jednu osobu koju si, verujem, volela i to nezavisno od njene vrednosti, što smatram još važnijim. Ko zna šta ćeš ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ćeš biti. Ko zna da li ćeš i tada, kao danas, biti inteligentna, nežna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za šalu. Nadam se da hoćeš, ali je sigurno da će svet učiniti sve da ti pomogne da izgubiš te lepe osobine. Protiv tebe udružiće se mnoge sile, a naročito jedna – strah.

 

Strah od izolacije i zameranja društvu, strah od siromaštva, strah od neuspeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoće, strah od ljudi, strah od smrti. Čini mi se da je strah najteža bolest koja ugrožava čovečanstvo i, ocčto, sredstvo koje osigurava uspeh svakoj uceni; osnovni instrument pomoću koga se svako može prisiliti da se prilagodi određenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako može prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se ničega ne plašiš i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi još ne zapažam znake onih strahova koje samo odrasli umeju usaditi u glave dece.

 

Volim te promatrati kako sama stičeš iskustva, kako se krećeš po mračnoj sobi, kako proučavaš insekte i životinjice u prirodi, kako pokušavaš pomilovati psa lutalicu ili mirno prilaziš nepoznatim ljudima. U ovom svetu, ti i tvoji vršnjaci predstavljate pravu utehu i, naravno, nadam se da će to večno trajati, da ćeš uvek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspeš, imaćeš, po mome mšsljenju, sve uslove da izabereš pravi put. Mogu ti reći, bar što se mene tiče, da sam sve ne bas srećne odluke u životu uvek donosio pritisnut strahom i nesigurnošću.

Jednom prilikom, pošto si mi ručicom pokazala četvrtinu meseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uveravala da si ti to učinila i pokazala si mi kako si učinila: uhvatila si ga obema rukama i snažno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 meseci. Ustvari, tvojoj mašti i mašti tvojih vršnjaka nema granica. Uvereni ste u svoju nesalomljivost, svemoć. Verujete da možete izmeniti svet.

 

Preterujete. Ali, odrasli preteruju u drugom smislu. Oni su "praktični", "realni", "konkretni". Videćeš: govoriće ti da je svet oduvek bio takav i da će takav uvek biti. Govoriće ti da je oduvek bilo bogatih i siromašnih, da je oduvek bilo bede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govoriće ti da je svako ko je nešto pokušao izmeniti išao ravno u propast. Sasvim su lišeni maste. Čak i nade.

Ako nešto već nije ostvareno, reći će ti da je to nemoguće ostvariti. Da je čovek sazdan tako, da je društvo takvo, da je svet takav. I reći će ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagođavanje, isto tako. Ako i kroz 20 godina budeš posedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolažeš danas, i ako im odgovoriš da se, uz volju, sve može menjati, naročito položaj ljudi; ako im odgovoriš da se svet može zasnivati na osećajnim odnosima umesto na novcu; ako im odgovoriš da treba razmišljati o svetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoriš, reći će ti da je sve to samo jedna utopija.

U tvojoj kući 2000. godine biće još uvek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim dedovima, njihovim roditeljima, njihovim dedovima i roditeljima njihovih dedova. Biće tu knjiga, slika, nameštaja, predmeta svake vrste, crteža, rukopisa, fotografija, svega što je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarčica bez vrednosti, ako hoćeš, ali svedočanstava duge istorije čiji si i ti deo bila i pre nego što si se rodila.

 

Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje značenje, mada ne ono koje joj se najčešće daje. Pre svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvek i svuda slediti, kao skup običaja i navika koje treba netaknute sačuvati i u sadašnjosti i u budućnosti. Ja, opet, smatram da vrednost tradicije nije u tome, već u nečemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve što se odnosi na prošlost, treba isključivo služiti kao polazna tačka da se učini i više i bolje, znači drugačije. Iranski filozof Dzubran rekao je: "Život se nastavlja, ne zaustavlja se na juče." Mi se, međutim, očajnički hvatamo za juče, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopušta da napredujemo, zatvor iz kojega ne mozemo izaći. Čak to i ne želimo, jer budučnost, nepoznato, novo, drugačije, izazivaju – strah. Eto, ta se reč opet vraća. Reći će ti da je strah osećaj koji obuzima svakoga. Da, tačno je. Ali, strah svakoga ne uništava. Tebe neće, naprimer, i ne samo zbog tvog dečijeg neznanja, već zato što si sva okrenuta stvarima i ljudima koje voliš, osvajanju i progresu, svetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje ličnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jači od bilo kakvog straha.

Ovo su, kao što sam ti u početku rekao, moje misli i osećaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je delić moga života. Učini od njega, naravno, samo ono što ti sama budes želela.

Tvoj deda.

 

Sonja ( Sofija) Kovaljevska, prva žena doktor nauka,

Sonja Kovaljevska nije bila samo veliki matematičar već i pisac i borac za ženska prava u 19. veku, dakle jedna zaista izuzetna žena. Njena borba da sebi obezbedi najbolje moguće obrazovanje je omogućila ženama da pohađaju univerzitetske studije kao ravnopravni studenti. Osim toga, njena dostignuća u matematici su naterala njene muške kolege da preispitaju svoja staromodna shvatanja o ženskoj inferiornosti u odnosu na muškarce u naučnom radu.

Sonja Krukovski Kovaljevska (Sonya Krukovski-Kovalevskaya) rođena je 1850. u ruskoj plemićkoj porodici i odrasla je okružena luksuzom. Međutim, nije bila baš srećno dete. Osećala se zapostavljenom, kao srednje dete, pored svoje starije veoma voljene sestre, Anite i mlađeg brata, Feđe, naslednika. Tokom najvećeg dela detinjstva imala je veoma strogu guvernantu koja je vaspitavanje Sonje da postana dama shvatila kao svoju ličnu misiju. Kao posledica toga, Sonja je postala poprilično nervozna i povučena što ju je pratilo celog života.

Matematiku je otkrila kao veoma mlada. Ona tvrdi da je dobro proučila beleške svog oca koje su stajala na zidu njene sobe umesto tapeta. Takođe, ona smatra da je za njenu ljubav prema matematici najviše "kriv" njen ujak Petar koji je dosta vremena provodio sa njom rasplarvaljajući o pojedinim matematičkim pojmovima. Kada je imala 14, sama je naučila triginometriju da bi mogla da shvati poglavlje o optici u knjizi iz fizike koju je tada čitala. Autor te knjige i njen komšija, profesor Tirtov (Tyrtov), bio je impresioniran njenim sposobnostima i ubedio je Sonjinog oca da joj dozvoli da ode u St. Peterburg da nastavi školovanje.

Po završetku srednje škole Sonja je čvrsto odlučila da nastavi školovanje na univerzitetskom nivou. Međutim, najbliži univerzitet otvoren i za žene bio je u Švajcarskoj, a u to doba mladim, neudatim ženama nije bilo dozvoljeno da putuju same. Kako bi rešila taj problem, Sonja se, septembra 1868, udala za Vladimira Kovaljevskog. Prvih par meseci braka su proveli u Petersburgu a zatim otišli u Hajdelberg gde je Sonja prvi put privukla pažnju. Svima je bila interesantna tiha mlada Ruskinja sa izvanrednim akademskim ugledom.

1870, Sonja je odlučila da svoje studije nastavi kod Karla Vajerstrasa (Karl Weierstrass) na Univerzitetu u Berlinu. Vajerstras je već tada smatran za najuglednijeg mateamtičara svog vremena ali u početku nije Sonju shvatao ozbiljno. Dao joj je par problema da reši i tek posle pregledanja njenog rada otkrio je kakav genije stoji pred njim. Odmah je počeo da je privatno podučava jer univerzitet tada nije dozvoljavao ženama da studiraju. Sonja je kod njega učila 4 godine. Jednom prilikom je rekla: "Te godine imale su najveći mogući uticaj na moju karijeru kao matematičara. Tada sam konačno i neopozivo odlučila koji ću pravac slediti u svom radu: sav moj rad biće u duhu Vajerstrasa." Na kraju te četiri godine imala je već tri rada za sobom za koja se nadala da će joj doneti diplomu. Jedan od njih, "O parcijalnim diferencijalnim jednačinama", objavljen je u Krelovom (Crelle) časopisu, što je bila velika čast za nepoznatog matematičara.

U junu 1874, Sonja Kovaljevska je dobila doktorsku titulu od Univerziteta u Getingenu (Gottingen). I pored te prestižne titule i Vajerstrasove pomoći nije uspevala da pronađe posao. Ona i Vladimir su se vratili u Palobino, Sonjinoj porodici. Ubrzo po njenom povratku kući njen otac je preminuo. Posle očeve smrti Sonja i Vladimir su se napokon zaljubili. Iz te ljubavi se rodila jedna kći. Tokom svog boravka kod kuće Sonja je u potpunosti zanemarila matematiku. Umesto toga, okušala se u književnosti, pišući priče, pozorišne kritike i naučne članke za novine.

1880, Sonja se vratila matematici sa novim žarom. Na jednoj konferenciji izlagala je rad o integralima i bila je veoma dobro primljena. Ponovo se našla u situaciji da traži posao u oblasti koju najviše voli - matematici. Odlučila je da se vrati Vajerstrasu. Nedugo po dolasku u Berlin saznala je za Vladimirovu smrt. On je počinio samoubistvo kada je sav njegov posao propao. Tuga je učinila da radi više nego ikad.

Konačno, 1883, Sonji se ponovo osmehnula sreca. Dobila je poziv da predaje na Univerzitetu u Štokholmu od Vajerstrasovog bivšeg učenika Goste Mitag - Leflera. U početku je to bilo samo privremeno zaposlenje, ali pet godina rada je bilo dovoljno da uprava Univerziteta shvati koliko je Sonja bila značajna. Usledio je period velikih uspeha. Dobila je trajno zaposlenje na Univerzitetu, postala je urednik matematičkog časopisa, napisala je svoj prvi rad o kristalima i, 1885, postala je šef katedre za matematiku. U međuvremenu je sa prijateljicom Anom Lefler napisala pozorišni komad "Borba za sreću".

1887, Sonja je ponovo dobila užasavajuće vesti. Smrt njene sestre, Anite, je bila pogotovo teška s obzirom na to da su njih dve bile veoma bliske. Na sreću, nedugo potom je došao njen najveći trijumf. 1888, predala je rad "O rotaciji krutog tela oko fiksirane tačke" na takmičenje za nagradu Bordin Francuske Akademije nauka i - pobedila. "Pre Sofije Kovaljevski (Sonje Kovaljevske) jedino su razmatrani slučajevi rotiranja simetričnog tela" (Rapaport). U svom radu, Sonja je razvila teoriju o rotaciji nesimetričnog krutog tela kod koga se centar mase ne nalazi na osi rotacije. Rad je bio toliko uspešan da je nagrada sa 3000 povećana na 5000 franaka.

Otprilike u isto vreme, još jedan čovek je ušetao u Sonjin život. Maksim Kovaljevski je dosao u Stokholm da održi niz predavanja. Tu je upoznao Sonju i oni su imali burnu vezu. Osnovni problem bilo je to što su oboje bili strasno vezani za svoj rad i nisu želeli da ga napuste zbog drugog. Rad je odveo Maksima iz Štokholma i on je želeo da Sonja napusti svoj teško stečeni položaj da bi postala njegova žena. Sonja je dosta hladno odbila tako nešto ali i pored toga nije mogla da podnese da ga izgubi. Ostala je u Francuskoj tokom leta sa njim i zapala u još jedno stanje depresije. Ponovo se okrenula pisanju i do kraja svog boravka u Francuskoj završila je "Sećanja na detinjstvo".

U jesen 1889, vratila se u Štokholm. I dalje je bila tužna zbog Maksima iako je često putovala i Francusku da ga vidi. Kao posledica svega toga, razbolela se od upale pluća i depresije. Desetog februara 1891, Sonja Kovaljevska je umrla. Ceo naučni svet je s tugom reagovao na tu vest. Tokom svoje karijere, Sonja je objavila deset radova iz matematike i matematizke fizike i nekoliko književnih dela. Veliki deo njenih naučnih radova sadržavao je fundamentalne teorije ili je otvarao vrata budućim otkrićima. Nema sumnje da je Sonja Krukovski Kovaljevska bila izvanredna osoba. Predsednik Akademije nauka, koji je Sonji uručio nagradu Bordin, jednom je rekao:

"Naši članovi smatraju da njen rad svedoči ne samo o dubokom i širokom obrazovanju, već i o umu neverovatne inventivnosti".


Perl, Terry. "Sonya Kovalevskaya" Math Equals: Biographies of Women Mathematicians and Relates Activities

izvor

Petnaesto pismo - Bela Hamvas

I gle, iz tih vremena se sačuvalo jedno celo pismo, jer ga nisam poslao:

"Nalazim se u osobenoj situaciji, potpuno lud, jer te ludo volim. Ali je ova ljubav budna i pametna i zdrava. Ludo budna i ludo pametna. Dvostruka ludost, odnosno potpuno čisto ludilo. Sada sve smem. Oslobađam se, nekoliko sedmica i sve stvari su u redu, tako sam blizu tebe ako se jako ispružim, već dosežem tvoju senku. Do sada je svaki plan bio fantazija. Počev od prekjuče svaki san se ostvaruje, primičem se svojoj radosti i svojoj opasnosti. S radošću je u redu, kažeš, ali šta je opasnost? Haljina na tufne? Da. Koliko čekaju negde mene? Upravo koliko ja čekam nekoga. Samo ne razumem ako već toliko čekamo, zašto se ne susrećemo?"

Tada sam verovao sad. Odlazim kod nje i sedam u travu. Da kažem da sam stigao? Vidi. Da kažem - šta. Šta da kažem? Dobro je ovde biti? I šta da kaže ona?

Pogledam je. Lepa? Ne znam. Uhvatim je za ruku. Ova ruka mi je poznata od pre rođenja. Ovaj vrat je njen vrat. Uvek je ovakav u meni bio ovaj vrat. Poznajem njen struk i njeno rame, kao što poznajem njenu toplotu i miris njenog daha. Takav sam poznavalac u njoj kao jezik u ustima.

Kod kuće sam. Ne ustajem, ni ona, ustajemo. I do sada sam ovako živeo, ali je stolica pored mene bila prazna, i prazna druga polovina postelje. Već nema ja. Hodamo, idemo, spavamo, gledamo, živimo. Ne okreće se nazad. Ništa nije kod kuće zaboravila. Nema nikome ništa da kaže.

Spavala si naše prve noći i ja sam se na trenutak probudio. Ruke, noge, kose su nam se doticale. Zagrlila si me oko vrata, tvoje lice na mom ramenu, šta je trebalo reći ramenu da bi se s licem razumelo?

I reći, da li je ikada postojala žena koju, ako se na drumu susretne s muškarcem, nije trebalo ubeđivati i kojoj nije trebalo objašnjavati? Koja zna da nikada, nikada još jednom, kažem, nikada još jednom neće umeti da izgladi ono što je tada propustila ako govori, ako pita, ispituje, očekuje nagovor. Nešto je trebalo reći, bar - ne.

Zbog nečega je trebalo da ode kući, zbog mačke ili trake. Neophodan joj je bio saveznik protiv mene, trebalo je to odati bar čipki. Svejedno je šta je bilo, novac ili religija, majka ili haljina.

I sada veruješ da je ovako bolje? Veruješ da postoji takav saveznik, traka, očeva kuća, sveštenik ako ima nešto zbog čega žena krišom žrtvuje muškarca, pa onda je na dobitku? Veruješ li da nisi sebe izdala?

Na koncu sam pisao da ni jedan naš zagrljaj nije bio potpun. Ti s bolom i očajno pitaš kako je moguće. Pisala si da si sve odbacila sa sebe i da si htela biti samo žena, kako je moguće da nisam umeo da ti pružim radost koju si želela.

Odgovaram.

Ne umeš da se potpuno prepustiš, jer ne pripadaš meni. Nisi li proneverila radost već time što se cenkas? Ali reci, samo si je meni proneverila? Posle zagrljaja ja sam tužan? Ne zato što te nisam domašio sasvim, nego i zato sšo me ti nisi domašila sasvim.

O, ako čovek laže i sebe samog laže. Nisi dala i nisi dobila ništa. Telo je veoma teško prevariti. Ako govoriš, sve ti poverujem, ali ako si mi u rukama, onda ono daješ što je u tebi, i što je istina, jer sam neposredno s tobom. Reci, koliko puta si me izdala počev od tada što si me već u prvom trenutku izdala? Koliko puta si me prevarila s haljinama i sveštenicima i čipkama? I još smeš da čekaš celinu? Uvek si se lepila za nešto, a još očekuješ da se tim zagrljajem zadovoljim?

Propašću, ali ćeš i ti propasti. Shvati, ne zahtevam te ja. Ti si ta koja posredstvom mene zahtevaš samu sebe. Posrednik sam za tebe samu. Jedno kroz drugo hrlimo sami u sebe. I ako meni lažeš, prisiljavaš me da ja lažem sebi. Posredstvom sebe ja sam tebi ti. Nema poricanja, bekstva, pogađanja, prevare, izdaje da nas ne otruju odmah i podjednako oboje. Otrov, otrov, otrov propuštenih, ubijenih trenutaka. Da li će ikada biti drugačije? Da li cć biti? Reci!

Bora Stanković: Ne hvata se ptica kad jednom odleti

Zatekao sam jednog sredovečnog gospodina, u tamnom odelu, gde sedi u trskanoj naslonjači (na maloj terasi koja završava tunel od vinove loze) pušeći. On ima plave oči koje gledaju pomalo ispod obrva, mršave potšišane brkove. U dvorištu se susrećem sa tri ljupke gospođice Stanković koje reduju po kući; na ulazu sa Gospođom koja me dovodi do terase.
– Ah, razgovori, intervjui! – počinje g. Stanković preko duvanskog dima, jednim vrlo dubokim i tihim glasom. – Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je po sredi i rat. Posle ovih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne da oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv? A mi koji smo bili tu i videli ne možemo da idemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je se oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga treba bar deset godina... Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo! A zašto? Čemu?

Ne, svemu tome je kriv jedan rđavo shvaćen nacionalizam! Ono što se zove: bugarofilstvo, srbofilstvo. A zašto? Čemu?

Staro Vranje

Ne volim kod ovih najmlađih ono stalno isticanje svoga ja. Ja, ja, dobro... svoje ja je najpreče i vrlo zanimljivo, ali to ja treba da bude sa nama, sa našom kulturom. Inače ima ih... mladi i talentovani. Uzmite Ujevića, samo dok se još malo razbistri, ili, Crnjanskog... ovaj samo još malo da ostari i da se sredi. Pogreška koju je učinio Skerlić i njegova grupa sa svojim stilom još ima svojih žrtava i danas. Tražen je, kao prvi uslov jednog književnog dela, stil, korektno pisanje, uglađenost. A taj je stil upropastio nekoliko srpskih talenata, uzmite samo kao primer Uskokovića i još nekoliko mlađih. Sve im je bilo šta će kritika reći. Kod Uskokovića, ako se sećate, ima jedno mesto, mislim u Došljacima, gde tako neki studenti povaljuju neke studentkinje. I on, da bi ostao „u stilu", napiše prosto na tom mestu: „I oni pređoše granicu"... To je Skerlićev greh. Nema tu, brajko, da oni tamo „prelaze granicu", jer to ne znači ništa, to je novinarska fraza. Ima da se bude u takvim trenucima ili umetnik ili da se ode u pornografiju. Oni koji nemaju snage ili odlaze u pornografiju ili u „stil". Kod mene imate u Nečistoj krvi ono mesto sa Sofkom i mutavkom kada mu ona uzima ruku i meće je u svoja nedra. A je li to pornografija?

(...)

– Pa rekao sam vam... Sva je stvar u ovome: ja sam to osetio i hoću da izrazim. To je prosto. A bilo je jedno vreme kada su pisci polazili u stvaranju od jedne lektire: pročitaju Turgenjeva, dopadne im se ono njegovo pisanje, oni njegovi karakteri, pa onda traže oko sebe, po svojoj okolini nešto slično. To je bilo jedno vreme u modi. Sada imate drugu modu, sa ovim najmlađim. Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.

Biti po modi to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.

Više književnika, govoreći o neorijentisanosti u našoj književnosti, podvlači činjenicu da danas nemamo pravih kritičarskih duhova. Šta vi mislite o kritičarima i kritici uopšte?

G. Borisav Stanković ima jedan šeretski osmeh i jedno sleganje ramenima.
– Šta da vam kažem o tome? Prosto nekoliko zaključaka, jedino to. Na primer, u predratnoj maloj Srbiji bilo je više morala u kritici nego što ga danas ima. Drugo, sve što se piše to je apstraktno, bez veze sa nama. Pronalaze, povodom jednog dela, sve neke sličnosti sa ovim ili onim stranim piscem, tek koliko da pokažu da su oni to pročitali, da znaju. Pokojni Domanović se već ljutio zbog toga. Obično je govorio: „Upoređuju me tamo sa nekim stranim piscima, koje nisam ni čuo ni video – a ne vidim šta treba da ispravim i šta mi se zamera." Ova današnja kritika nema ljubavi prema talentovanim početnicima, ne pokazuje nikakvu simpatiju prema njima, ne čini ništa da ih kulturno uzdigne. Književnih društava nema, a neko mora pomoći mlade talente.
(...)

– Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.

Jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost.

– Osećate li vi ono što neki nazivaju „radost stvaranja"? – Ne, ja ne volim da radim. I teško je to; to je kao kad čovek uzme da kopa. – Danas imate jedno izvanredno doba traženja puteva i ciljeva. Da li bi rekli koju reč o pravcu kojim bi imao da krene naš savremeni roman? – Ne, ne! – g. Stanković se ponovo osmehnu jedva primetnim osmehom – i ovako sam dosta govorio. Šta misliš šta bi oni tamo estetičari rekli? Dosta ti je ovo. I umoran sam.

Osetih da je razgovor svršen. Pokušah da dobijem još koji odgovor ali je g. Stanković vešto prelazio na druge stvari. U ove kišovite letnje dane po vinovom lišću ima uvek po malo vode; videh da se po zelenim grozdovima blistaju kapljice. Jedna kokoška je kokotala negde u dvorištu. Ipak ne htedoh otići pre nego što dobijem obaveštenja o „Tašani", jednoj već gotovoj drami, koja je za vreme rata izgubljena.
– Pred samu bežaniju dobio sam rukopis iz Pozorišta na čuvanje. Metnuo sam ga u svoju fioku, u svoj sto koji sam imao u Ministarstvu prosvete. Ko zna ko je sa mojom Tašanom uvijao svoje prljave cipele. Nije bila što i Koštana, ali je bila interesantna. – Ali „Tašana" nije cela uništena. Sećam se da su objavljeni pojedini činovi i scene po „Zvezdi", „S.K. Glasniku" i nekim dnevnim listovima. Zar nemate namere da dopunite ono malo što nedostaje?
G. Stanković ustade, zapali novu cigaretu i, prateći me kroz tunel od vinove loze ka kapiji, reče zamišljeno:
– Čemu? Ti si još mlad, ti to ne razumeš. Ne hvata se ptica kad jednom odleti...
—
Intervju je zabeležen u Beogradu, 13. 8. 1926. Ovo je skraćena verzija, a celokupan tekst može se naći u knjizi Deset pisaca – deset razgovora čiji je autor Branimir Ćosić, izdatoj 1931.

izvor



 

Osobenosti Gogoljeve pripovetke ( II deo )

Dejan Vukićević

Može se uočiti paralela između razvoja Gogolja-pisca i načina na koji koristi humor. U Večerima... nailazimo na razuzdan, neposredni, seljačko-idilični humor čiji je glavni pokretač niko drugi do sam đavo: "Mraz je još jače stegao i gore u visinama je tako zahladnelo da je đavo skakutao s jednoga kopitašca na drugo i duvao u promrzle šake ne bi li ih bar malo ugrejao. Nije ni teško promrznuti onome, ko po čitav dan tumara po paklu, u kome, kao što je poznato, zimi nije tako hladno kao kod nas. On tamo natakne kalpak i stane pred ognjište kao pravi glavni kuvar, pa s istim uživanjem peče grešnike s kakvim obično žene na Božić peku kobasice."1 Đavo kija od burmuta, ne voli pešačenje, ali voli da mu zvecka u džepu, da se kocka, i – ta "đavolska bagra ne drži postove", uzvikuje deda iz Izgubljenog pisma otišavši do pakla.
U pripovetkama Mirgoroda – Starovremske spahije, Taras Buljba i Vij – humora gotovo da i nema, a ako se i gde-gde javi, prigušen je, ali zato Priča o tome kako su se zavadili...2 vrca humorom koji postiže najrazličitijim efektima koji se uglavnom mogu svesti na jedan nivo – jezički. Jedno od ključnih sredstava u predstavljanju lika je i alogizam (kao što je slučaj s "divnim čovekom Ivanom Ivanovičem" u jednom od narednih citata). Naime, retko ćemo sresti komičnu scenu ili događaj (npr. kad svinja uleće u sudnicu i zgrabi optužnicu), uvek je to kod Gogolja neka igra rečima, neobičan opis, stilska figura ("Agafja Fedosejevna je na glavi nosila maramu, na nosu tri bradavice")3. Ovakva karakterizacija pre je parodija sebe same.
"Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore."4 Dva junaka su jezgrovito i slikovito predstavljena kao lice i naličje jedne iste stvari. Uopšte, uvode se likovi na dotad skoro nepoznat način. To što je Akakijev krojač Petrovič ćorav na jedno oko svakako umanjuje njegove radne sposobnosti, ali kakve veze ima njegovo rošavo lice sa spretnošću kojom je krpio pantalone i frakove i to "razume se, kada je bio trezan i kada u glavi nije imao nikakvih drugih planova"?
U sudskom sporu jedan od dva Ivana krajnje ozbiljnim i zvaničnim tonom objašnjava da je nazvan "gusanom, dok ceo srez mirgorodski zna da se ja ovom gnusnom životinjom nisam nikad nazivao, niti nameravam da se ubuduće nazivam". Kao dokaz pruža se matična knjiga crkve Svete trojice, "a gusan, kako je svima iole učenim ljudima poznato, ne može biti zapisan u matičnu knjigu, jerbo gusan nije čovek, već živina, što je čak i onima koji nisu bili u seminariji opštepoznato"5.
Realizovanu metaforu Gogolj na najbolji način koristi u Nosu, Portretu i Zapisima jednog ludaka. Nos majora Kovaljova je "odšetao", "živi" portret zaista oživljava, a "živeti kao kralj" se može, doduše, u ludnici. Raznim digresijama6, narušavanjem motivisanog pripovedanja i poigravanjem čitalačkom pažnjom Gogolj postiže i efekt autopoetičnosti koji se bitno vezuje za tzv. postmodernu književnost.
Najčešće se komični efekt postiže beskrajnim ponavljanjem istih rečenica čiji je predmet obično neka sitnica kao što je i u našem gornjem primeru dijaloga Ivana Ivanoviča sa sudijom Demjanom Demjanovičem, ili npr. na samom početku te pripovetke: "Divnu dolamu ima Ivan Ivanovič! Savršenu! A astrahan što je! Uh, što je astrahan!... Kladim se da niko nema takvog astrahana"7, ili iznenadnim obrtom: "Znate li Agafju Fedosejevnu? To je ona što je odgrizla uho članu sudskoga veća. Divan je čovek Ivan Ivanovič!"8
Digresivnost je jedna od karakteristika Gogoljevog stvaranja kojom, takođe često, postiže komičan efekt poigravajući se pravilima motivisanog pripovedanja i našom čitalačkom pažnjom: "O ovome krojaču, razume se, ne bi trebalo mnogo govoriti, ali pošto je uobičajeno da se u pripoveci karakter svake ličnosti potpuno ocrta, nema druge, nego i Petroviča na sredu", i malo dalje: "Kad smo već spomenuli njegovu ženu, treba i o njoj kazati reč-dve; na žalost, o njoj se malo šta znalo, valjda samo toliko da je Petrovičeva žena i da na glavi nosi kapu a ne maramu".9 To može biti i nemotivisana, besmislena digresija o nekoj sitnici: "Na mundiru načelnika policije bilo je osam dugmadi, a deveto, kako se pre dve godine za vreme litije, prilikom osvećivanja božjeg hrama, otkinulo, tako ga panduri i dan-danas ne mogu da nađu, premda načelnik policije, pri raportu koji mu kvartalni nadziratelji podnose svakog dana, uvek pita: da li se našlo dugme."10
Nemotivisanim pripovedanjem, možda je bolje to definisati motivacijskim iskliznućem, Gogolj se vrlo rado koristi. Katkad je u pitanju nemotivisani gest junaka: "Starica ga dočeka, pokloni se, pa se zablenu nekud i ostade na mestu"; "Dolazak Ivana Nikiforoviča, i to još u sud, beše tako neobičan da sudija dreknu a sekretar prekide čitanje. Jedan od pisara, obučen u nešto nalik na sukneni polufrak, gurnu pero u usta a drugi proguta muvu. Čak i onaj invalid koji je obavljao dužnost kurira i stražara i do tog trenutka stajao na ulazu i češao se ispod prljave, na ramenu zakrpljene košulje, čak i on zinu i nagazi nekog na nogu."11 Katkad naratorovo skakanje s teme na temu, s jednog na drugi biografski detalj: "Njegova pedanterija išla je dotle da je odredio sebi da ženu ne ljubi više od dva puta na dan, a da je nekim slučajem ne bi još koji put poljubio, nikada nije stavljao u supu više od jedne kašičice bibera. Međutim, nedeljom to pravilo nije tako strogo poštovao, jer je tada ispijao po dve flaše piva i jednu flašu rakije od kima, koju je posle uvek kudio."12 I pored sviklosti na gotovo manir neočekivanog svršetka priče, poput kraja pripovetke Zapisi jednog ludaka i bradavice ispod nosa alžirskog beja, čitalac se (a samo se može zamišljati reakcija onog iz 19. veka), ipak, iznenadi kad, na svršetku priče (Kako su se zavadili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič), pročita: "Dosadno je na ovom svetu, gospodo!" Po komičnom, i u isto vreme grotesknom, iz petrogradskog ciklusa izdvajaju se i Nos, Šinjel i, posebno, Zapisi jednog ludaka.
Onomastika kod Gogolja značajna je bar iz tri razloga. Prvi bi bio značenjski, drugi zvukovni, a treći – humoristički. Govorenje kroz imena svakako nije nov postupak. Jurij Man u tekstu Realno i fantastično daje kraći pregled onomastike kod Gogoljevih prethodnika – Izmajlove, Narežnog, Bulgarina. Gogoljevi "potomci" takođe su to radili (da pomenemo samo imena Raskoljnjikova i Smerdjakova). U Mirgorodu i takozvanim "petrogradskim pripovetkama" Gogolj počinje da govori i kroz imena likova (imena koja će po Ejhenbaumovom tvrđenju vrlo brižljivo davati i menjati iz redakcije u redakciju) tako što ih "opredmećuje". Ponavljanjem glasovnih grupa i imena u prezimenu, kao i davanjem istih imena nekolicini likova, oni dobijaju crtu uniformnosti i tako se gradi izvestan podsmešljiv ton: Demjan Demjanovič, Akakije Akakijevič, Pifagor Pifagorovič Čertokucki, Ivan Ivanovič i njegov suparnik Ivan Nikiforovič13. Drugima će dati posprdna ili, jednostavno, smešna imena-složenice kao Čuhopupenko (Svrbonjić), Kizjakopupenko (Suva balega), Pupopuz (Trbonjić), Sverbiguz, Golopuz, Golopupčenko, Golokopitenko, Zakrutiguba (čovek stisnutih usana), Smačnjenkij (Ukusni), Balaban (Ždrebac), Krutoriščenko (Tvrdi sir), Hlosta (Lenčuga), Nazarovič (Okati), Pereperčiha (переперчить – zabiberiti), Kuročka (Kokica), Šponjka (Klin), Vakula (Varalica), Dejepričastije (glagolski prilog, inače profesor ruske gramatike), Piskarjov (od reči šaran), a kobili iz Kočije puno ime Agrafena Ivanovna14. Ovaj će postupak dovesti, reklo bi se, do savršenstva u kasnijim delima – Ženidbi, Revizoru, Mrtvim dušama: Čičikov, Ljuljukov, Petar Ivanovič Bopčinski i Petar Ivanovič Dopčinski, Ljapkin-Tjapkin (brzo-kuso), Anton Antonovič, Luka Lukič itd.15
Samo Gogoljevo prezime zaslužio je neki njegov predak, verovatno se noseći kicoški jer гоголь znači patak (u smislu šepurenja). Svoj nadimak iz detinjstva Rudi (riđi) Panjko iskoristio je u Večerima... davši naratoru to ime.
Stilska figura koju ćemo veoma često sresti je kontrast. Ali, prilikom krutog definisanja ovog termina primenjenog na Gogoljevu prozu nailazi se na otpor. Naime, u Gogoljevom kontrastu naići ćemo istovremeno i na ironiju, oksimoron, paradoks i antitezu. "Da bismo čitaocima još bolje pokazali stepen obrazovanosti P-skog pešadijskog puka, dodaćemo da su dvojica oficira bili strašni kockari."16 "Njegov mrtvački sanduk tiho, bez religioznog obreda, povezli su na Ohtu, za njim je išao i plakao samo jedan vojnik-stražar, i to zato što je bio pijan."17 Kasnije će u Mrtvim dušama Gogolj biti jasniji, "decidiraniji i kontrastniji": "Onde je samo jedan jedini valjan čovek – javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja."18 Vitomir Vuletić dobro uočava da je obično negiranje jače što je sama pohvala snažnija, kao u prethodnom primeru.
Dovođenjem u vezu "svinjskog karaktera" sa valjanošću čoveka, pijanstvo s plakanjem na sahrani ili kockanje s obrazovanošću Gogolj postiže humorni efekt, istovremeno bespoštedno karakterišući svoje junake.
Govoreći o grotesknom kod Gogolja, Boris Ejhenbaum kaže da je za stil groteske neophodno situaciju smestiti u vrlo mali zatvoren krug "nestvarnih emocija" da bi se u tako od realnosti izolovanom krugu mogla razviti "igra sa realnošću" u kojoj će se zanemariti psihološka i logička uslovljenost, gde će nastati mogućnost da "sitnica može narasti do kolosalnih razmera", i gde će se tako stvoriti prostor za hiperbolu. Nana Bogdanović za osobenosti Gogoljevog stvaralaštva uzima tri osnovna činioca: "Intenzivno osećanje realnosti, specifičan, najčešće tragično obojen humor, ubedljivo hiperbolisanje do groteske i čak do apsurda"19, a mi bismo mogli da proširimo i na digresivnost, nemotivisanost, dubok osećaj za fantastično, isticanje sporednog umesto glavnog, nebitnog umesto bitnog itd.
Hiperbola je, može se reći, Gogoljevo omiljeno stilsko sredstvo kad je u pitanju čitav opus. Čini se da Andrej Beli ne preteruje kad za njega kaže da se "otrovao hiperbolama". Ilustrovaćemo to kratkim reprezentativnim citatima iz Revizora:
"– Recite, molim vas, čini mi se da ste juče bili malo niži rastom, zar ne?
– Lako je moguće."20
i Mrtvih duša:
"Čičikov pogleda i vide da doista nema na njemu ni lančića ni sata. Njemu se čak učini da mu je i jedan bakenbard manji i da nije onako gust kao onaj drugi."21
Na početku pripovetke Nos berberin Ivan Jakovljevič se budi na sledeći način: "Pridigavši se u krevetu, video je svoju suprugu, damu dostojnu poštovanja i veliku ljubiteljku kafe, kako izvlači iz peći porumenele hlepčiće". Dama dostojna poštovanja, koja je pri tom i velika ljubiteljka kafe odlična je ilustracija za Gogoljev tipičan spoj uzvišenog i banalnog. Ali, kad se tome doda scena u kojoj takva dama vadi iz peći porumenele hlepčiće, dobije se i hiperbola navedenog grotesknog spoja. Preterivanjem je posebno bogata pripovetka Taras Buljba, što je logično jer je to uobičajen način predstavljanja epskih junaka. Kad Ostap zahrče na livadi, trava se povija.
Po sopstvenom svedočenju Gogolj nije stvarao ništa "iz glave"22 već je sve uočavao u prirodi, oko sebe, dakle, njegov svet nije izmišljen, već svet prema kome, čini se, oseća pritajenu nelagodnost i odbojnost i prikazujući ga na baš takav način, želi da ga menja (što je, uostalom, i sam često napominjao). "Skupiti sve odvratno na jedno mesto i to ismejati", deviza je Gogoljeva. Smeh, "jedini pozitivni junak", kod Gogolja lako preraste u satiru, a kad sve preraste u grotesku onda se, čitalac, da parafraziramo Bjelinskog, smeje dok čita, a plače kad pročita.

ilustracija za Nevski prospekt

Pesimizam, sumornost, seta 

 Gogoljevu sklonost pesimizmu i melanholiji srećemo na stranama pripovedaka, a napose u pismima i svedočenjima poznanika i savremenika. Kada se tome pridodaju manična kao i izrazita hipohondrična priroda, bude jasniji njegov nesmiraj i večita težnja za odlaskom, traganjem, ako ne, zapravo, bežanjem. U korenu Gogoljeve hipohondrije, duševnog rastrojstva, strahova, lutanja i traganja za nečim što ni on sam nije znao da definiše, svakako je njegov temperament. Ovako će se na jednom mestu autopoetički osvrnuti: "Ja sam obično bio pre melanholičan, sklon meditiranju. Kasnije su se tome pridružile bolest i depresija. I upravo ta bolest i depresija behu razlog onog vedrog raspoloženja koje se pojavilo u mojim prvim delima: da bih razonodio samog sebe ja sam bez daljeg cilja i plana izmišljao junake, stavljao ih u smešne situacije – to je poreklo mojih pripovesti."23
Tema koja će u ovom radu biti svesno zaobiđena, pre svega zbog neiscrpnosti, jeste Gogoljeva religioznost. Da li se radilo o ljubavi prema Bogu ili o strahu od đavola – ni umnije glave od ove nisu mogle da dokuče. Zašto nema radosti, lepote i ljubavi, već praznine, dosade, greha, tuge i pustoši? Kako to da religiozan pisac, a Gogolj nam se tako zasigurno predstavljao, vidi i prikazuje samo ružne pejzaže ljudske duše? "Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu."24 "Napuštenog vreba čama. I biva teško i tužno na srcu, i ničim da mu pomogneš."25 Kao da eho poslednjih rečenica odzvanja Ujevićevom Svakidašnjom jadikovkom. Ta čama, "izrovano, crno polje", "dosadna kiša, plačljivo nebo" pejzaži su Gogoljeve proze. "Miris groba" veje iz "nepojamno užasne sudbine svega dobrog na zemlji".
Motiv izopštenosti i nepripadanja ovom svetu čest je kod Gogolja. Sa ove strane su čamotinja, progon, muke, bolest, ludilo, greh, sa druge idilična predstava spokoja i kuće u "plavoj daljini": "Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom... Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete!"26
U smislu eksplikacije očaja i straha, nemogućnosti opstanka u ovome svetu indikativna je scena iz Strašne osvete s kojom su neki poredili Gogoljev odnos sa ocem Matvejem, a u kojoj se grešnik obraća isposniku:
"– Oče! moli se! moli se! – viknu očajnički. – Moli se za izgubljenu dušu! – i stropošta se na zemlju.
Sveti isposnik se prekrsti, uze knjigu, otvori je, ali užasnut ustuknu – i ispusti knjigu.
– Ne, grešniče nad grešnicima! Nema za tebe milosti! Idi odavde, ne mogu se moliti za tebe!
– Ne možeš? – viknu kao pomahnitao grešnik.
– Pogledaj, sveta slova u knjizi puna su krvi. Još nikad na svetu nije bilo takvog grešnika!
– Oče, ti mi se podsmevaš!
– Odlazi, prokleti grešniče! Ja ti se ne podsmevam. Mene strah obuzima. Nije dobro biti s tobom."27
Možda bi lakše, u poslu detektovanja osobenosti Gogoljevih pripovedaka (a i stvaralaštva uopšte), bilo krenuti sa suprotne strane, tj. otkrivati čega nema. Ako bi istraživanje krenulo u tom pravcu, upadljivo bi se pojavio nedostatak motiva – ljubavi. Ako se izuzme romantična veza Andreja Buljbe sa Poljakinjom iz neprijateljskog tabora, surovo kažnjena veza, teško da se mogu naći stranice na kojima Gogolj koristi motiv ljubavi koji je inače najčešći pokretač radnje. S druge strane, nije retko Gogoljevo poistovećivanje žene i đavola. Iz ove dve premise Močuljski izvlači sledeći zaključak navodeći na kraju Gogolja: "Gogoljeve misli o demonskoj prirodi lepote i pogubnosti zasnovane [su] na njegovom ličnom psihološkom iskustvu: on se užasavao ljubavi predosećajući njenu strašnu rušilačku snagu na svojoj duši, njegova priroda je bila u tolikoj meri osećajna da bi ga ’taj plamen pretvorio u prah za jedan tren’."28

                                                                       ilustracija za nevski prospect
Hofman – Gogolj – Harms 




 Osmatrajući s našeg vidikovca, početka 21. veka, uočavamo značaj književne tradicije i nasleđa u proučavanju književnosti i onih koji je stvaraju. Po pravilu, pisci ili negiraju ili se oslanjaju na prethodnike. Ni Gogolj nije izuzetak. Ono što je zatekao u ruskoj literaturi nije bilo mnogo, tako se pretpostavlja da su značajniji uticaj na njega izvršili samo Veljtmanovi putopisi, Daljova upotreba skaza i Solovjovljeva književnost nonsensa. Međutim, ogroman uticaj s početka 19. veka pretrpela je ruska književnost i misao uopšte, pa i sam Gogolj, od nemačke romantičarske književnosti i filozofije. Pouzdano se zna da se Gogoljevo iako neveliko obrazovanje oslanjalo na nemačku književnost, a onaj ko je privukao njegovu najveću pažnju, čini se, bio je Ernst Teodor Amadeus Hofman. Nekoliko biografskih tačaka čak im se i podudaraju: doživeli su približno iste godine – Hofman 46, Gogolj 43, bavili se činovničkim poslom, imali sklonost ka pozorištu, osrednje i nesistematično obrazovanje, psihičku labilnost – Hofman je umro od Tabesa dorsalisa29, Gogolj od duševnog rastrojstva. Zna se da je Hofman bio zainteresovan za stare hronike i legende koje je nazivao "rudnikom đavolija", i da su njegova pripovetka Falunski rudnici i Tikova Volšebna ljubav veoma bliske Gogoljevoj Noći uoči Ivanj-dana. Isto tako se dovode u vezu Hofmanov Ignac Dener, Tikov Petrus Apone i Gogoljeve Strašna osveta i Majska noć. Osnovna razlika u predstavljanju đavola u Hofmanovoj i Gogoljevoj prozi je u tome što je kod prvog on ozbiljan gradski gospodin, a kod drugog seoski šeret.
Nana Bogdanović u eseju Gogolj i Hofman, navodeći sličnosti i razlike između dvojice autora ostaje pri tezi da se oni, ipak, razdvajaju u velikoj meri jedan od drugog u "dva sasvim posebna, svoja sveta"30, a mi ćemo, iako potvrđujući ovu tezu, pokušati da uticaju nemačkog na ruskog pisca pridamo malo veći značaj.
Brižljivim posmatranjem uočilo bi se mnogo niti koje vežu književnost nemačkog romantizma s Gogoljem. Hofman je često koristio dijabolične, bolesne, opsesivne i tipove opsednute ludilom31. Paralele možemo naći i u sukobljavanju realnog i idealnog, sna i jave, u korišćenju humora. Pirogov, Poprišćin i Čartkov slični su Hofmanovim likovima sa opsesijama, halucinacijama, bolesnim stanjima; tu je i zajednički motiv razumnih životinja u Zapisima jednog ludaka i Mačku Muru; likovi činovnika i umetnika itd.
Neizbežno je poređenje Hofmanove Priče koja opisuje nekoliko potpuno neverovatnih događanja: Izbor neveste, i pripovetke Nos. "Ali tada, Kraljevom ulicom naiđe neki nitkov i, onako u prolazu, otrgnu mi obe noge pa pobeže s njima trkom, smejući se glasno. A ja, jadni tajni kancelarijski sekretar, ljosnuh u gadno ulično blato i stadoh da zapomažem: ’Noćni stražaru, slavna policijo! Trčite ovamo, ovamo, držite lopova, držite lopova! Ukrao je moje noge!’ Međutim, gore, u opštini, iznenadno se sve umirilo i zamračilo, a moj glas se izgubi u vazduhu i niko ga ne ču! Već sam počeo da očajavam kad se onaj čovek vrati i, trčeći besomučno, dobaci mi u lice moje noge. Tada skočih koliko sam mogao brže, onako potpuno zgranut, i uleteh u Špandausku ulicu. Stigoh do svoje kućne kapije, sa već izvađenim ključem od kuće u ruci, a kad tamo, ja – lično ja – već stojim pred vratima i besno gledam sebe, ovim istim krupnim crnim očima koje su u mojoj glavi", malo kasnije: "Venijaminov naočiti nos odjedanput se toliko izduži da je prošao pored samog Albertininog lica i glasnim praskom čvrsto udario u suprotni zid, Venijamin ustuknu nekoliko koraka, a nos se odmah uvuče natrag", i pre toga: "O bože – viknu tajni kancelarijski sekretar izvan sebe – o bože, zauvek zeleno lice! Šta će na to ljudi, šta će da kaže njegova ekselencija gospodin ministar? Neće li njegova ekselencija poverovati da sam lice obojio zelenom bojom prosto usled sramotne svetske taštine? Ja sam propao čovek, izgubiću službu jer država ne može da trpi tajne kancelarijske sekretare sa zelenim licima. Jao meni, najjadnijem među ljudima..."32
Već na prvi pogled jasno su uočljivi predmetna podudarnost, tretiranje problema na sličan način; tu se, kao i kod Gogolja, bez ikakvog racionalnog razloga i povoda dešavaju najneverovatnije stvari, major Kovaljov bez nosa ima iste probleme kao i Tusman sa zelenim licem. Poznati su i motivi iz Šamisoovog Petera Šlemila sa čovekom bez senke i Hofmanovog Erazmusa Špikera sa čovekom bez odraza u ogledalu, koji se mogu dovesti u vezu s nestankom nosa i oživljavanjem portreta u istoimenoj Gogoljevoj pripoveci.
Na samom početku Izbora neveste nailazimo na sledeći "događaj": "Navikao se na to da svlačenje kaputa i čizama završi upravo u trenutku kad na tornjevima crkava Sv. Marije i Sv. Nikole počne da izbija jedanaest časova, tako da već bude u udobnim papučama i da navuče noćnu kapu kad zabruji poslednji udar zvona"33, i ako uporedimo sa sledećim mestom iz Priče o tome kako su se zavadili...: "Potom naredi Gapki da mu donese mastionicu i pero, pa sam, svojom rukom ispiše na hartiji sa semenom: ovu dinju pojeo sam toga i toga datuma. A ako se tom prilikom desi i neki gost, doda: učestvovao taj i taj"34, videćemo podudarnost u suvišnoj preciznosti, dokonom sitničarenju junaka, onome u čemu će Gogolj postati "nenatkriljiv majstor ’sitnica’, minijaturni slikar, cizelir"35.
Ako uzmemo pojam fantastičnog u onom užem hofmanovsko-poovskom smislu, dakle ako podrazumevamo efekt čuđenja i osećanja straha, nepostojanje granice realnog i irealnog, onda za pripovetke Vij, Portret i, delimično, Nevski prospekt možemo reći da su hofmanovske, čime se naravno, ne negira originalnost i autohtonost Gogoljevog dela.
O Gogoljevom uticaju na druge pisano je mnogo. Lav Zaharov u jednom članku kaže: "Pred tim delom, može se reći, položili su zakletvu gorostasi ruske književnosti. A prvi među njima – F. M. Dostojevski".36 Na listi su i Turgenjev, Pisemski, Njekrasov, Remizov, Zamjatin, Piljnjak, Bulgakov, Tolstoj, Mereškovski, Beli, Ostrovski i ostali. Gogolj je uticao i na srpski romantizam i realizam, na Glišića, Lazarevića, Sremca, Nušića37.
Međutim, ovde ćemo, bez pretenzija da do kraja objasnimo, pokušati da osvetlimo jedan "slučaj", koji je, čini se, ostao nezasluženo u tami – "slučaj Petrograđanina Danila Ivanoviča Juvačova Harmsa (1905–1942)". Gogoljev uticaj uočljiv je pri prvom pogledu na Harmsove "slučajeve" – kratke priče, drame, pisma, anegdote. Imena junaka analogna su Gogoljevim: Semjon Semjonovič, Aleksej Aleksejevič Aleksejev, Pakin i Rakukin, Koškin i Maškin. Siže je uprošćen, a najčešće ga i nema, korišćeni su kalamburi, neočekivani završeci, nemotivisano pripovedanje, grotesknost, zanimanje za ružnu stranu života, zamena bitnog nebitnim, glavnog sporednim, obični ljudi iz gomile kao junaci, humor zasnovan na efektu iznenađenja i apsurdu.
Kada bismo pročitali, recimo, rečenice: "Razmišljao je, razmišljao, i na kraju nije znao šta da misli", ili: "Međutim, tu zbivanja odjednom prekriva magla, tako da niko ne zna šta se dalje dogodilo" van konteksta, pre bi nam pao na pamet Harms kao autor. No, u pitanju je Gogolj, iako bi navedene rečenice sasvim lako mogle da se nađu i u Harmsovoj prozi.
"Zanima me isključivo ružna strana života. Herojstvo, patos, neustrašivost, čojstvo, higijena, moral, patetika i hazard – mrski su mi i kao reči i kao osećanja"38, piše Harms u dnevniku iz 1937. Da je bio veliki poštovalac Gogolja, govori i podatak o prvom mestu na njegovoj "rang listi" pisaca, a o odnosu ova dva autora u građenju svojih junaka govori Dejan Mihailović: "Ovi psihološki svedeni likovi, papirnati ’građani’ predstavljeni, u pravilu, samo svojim karikiranim imenom, takođe su model ’malih ljudi’ kakve je u evropsku književnost uveo Gogolj, ali ovoga puta njihove parodije i karikature, spodobe u ljudskom liku koje pokušavaju da se međusobno onesposobe, obogalje ili zauvek ućutkaju".39
Harms "teoriju besmislice" dovodi do krajnjih granica, a granice logičnog razmiče, apsurd izdiže iznad stvarnog, umetnost iznad istine i, ako smo za Gogoljevo delo rekli da je fantastični realizam, za Harmsovo možemo reći da je realna, živa fantastika.40
*

ilustracija za nevski prospect

 "Ukrajinski slavuj"41, "veliki talenat, genijalni pesnik i prvi pisac savremene Rusije"42, "osnivač naturalne škole"43, "otac ruskog romana i proze"44, "đavo koga su zbog nekakvog dobrog dela prognali iz pakla na zemlju"45, hrišćanski mistik, "veliki snevač, spadalo, mag"46, rđav profesor istorije, "jedan od rijetkih klasika koga ruski avangardisti nisu zbacili s parobroda suvremenosti"47, fantasta i realista, "jedan od najoriginalnijih stvaralaca za koga zna svetska književnost"48, i valjda nećemo preterati ako kažemo – preteča (uz Bodlera) "estetike ružnog" 20. veka, autor čiji je stvaralački opus (relativno kratak – 1829–1847) (ili "štampani grehovi" kako je on to voleo da nazove) tako širok da ide od ukrajinskih "đavolijada" inspirisanih neiscrpnim folklorom, preko Tarasa Buljbe, nadahnutog nacionalnim romantizmom, petrogradskih pripovedaka prepunih apsurda i nemotivisanog pripovedanja, Zabeležaka jednog ludaka – duboko psihološki motivisanog prikaza ludila, do Revizora, Ženidbe i Mrtvih duša – poema ljudske niskosti i gluposti. Pisac koji će se, verovatno, uvek čitati i čije će se implikacije tek otkrivati i tumačiti.
Gogoljev "pošljak" istrgnut iz gomile, bez sadržaja i lica, bez nosa i šinjela49, postaje značajan poput Odiseja, Hamleta, Don Kihota, Jozefa K., pomoću veličanstvene magije svog tvorca. Njegovi likovi tako, paradoksalno, dobijaju neku punoću, boje, značenje u kontekstu čitavog opusa i postaju pravi junaci u antimitskom i antijunačkom vremenu. Ne samo da je zadovoljio zahteve romantičara za ironijskom distancom, već je sve što je uradio obojio ironijom. Posebno svoje likove koji su se s mukom otcepljivali od njega, tako da se može govoriti i o samoironiji, pa i o "gogoljevskoj" ironiji.
Njegova najveća zasluga je, možda, u proširivanju granica ljudskog znanja i mašte. Kontrastiranjem, pre svega, ukazao je na sličnost našeg sveta sa paklom, istovetnost sna i jave; da nije uvek sve logično, da sitnica može biti velika (za banalno50 on nam je prvi širom otvorio oči), da je nemoguće moguće, da tanka crta razdvaja ludost od umetnosti51.
izvor

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Kabanica 

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Smešne i strašne priče 

Nikolaj Vasiljevič Gogolj , analiza 

Osobenosti Gogoljeve pripovetke (I) 

                        

..1 N. V. Gogolj, Večeri u seocetu kraj Dikanjke, str. 152.
..2 Prva ruska humoreska po rečima R. Šovarija.
..3 N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 183.
..4 Isto, str. 172.
..5 Isto, str. 190. Ovakvih primera bi se, posebno u ovoj priči, moglo naći gotovo na svakoj strani. Prijavljivanje krađe od strane jedne svinje i zahtev za njenim hapšenjem ili klanjem, ali da se donosiocu vesti, pri tom, ako se budu pravile kobasice, pošalje par od onih od krvi i sala, jer ih Agrafena Timofejevna mnogo voli!
..6 Treba se samo setiti one digresije-uvoda na samom početku Šinjela o tome kako je Akakije Akakijevič dobio ime.
..7 N. V. Gogolj, Izabrane pripovetke, str. 134.
..8 Isto, str. 134.
..9 Isto, str. 258–259.
10 Isto, str. 169.
11 N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 176, 189–190.
12 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 34.
13 Ali Gogolju nije dovoljno što se glavni junaci zovu isto već uvodi i trećeg Ivana Ivanoviča koji je, doduše, lako prepoznatljiv: "Ivan Ivanovič – ne naš Ivan Ivanovič, već drugi, koji je ćorav na jedno oko." N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 202.
14 U dramskom odlomku Kockari špil karata se zove Adelaida Ivanovna!
15 V. Jurij V. Man, Realno i fantastično, Treći program, br. 96–99, 1992; Vitomir Vuletić, Nikolaj Gogolj i njegove tri "idile", Novi Sad, 2004.
16 N. V. Gogolj, Večeri na seocetu kraj Dikanjke, str. 225.
17 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 27. Moglo bi se navesti sijaset sličnih primera: "Dobar kozak. Voli ponekad da ukrade i slaže bez ikakve nužde, ali je kozak bez mane." Mirgorod, str. 156. "Filozof je pripadao onoj vrsti ljudi u kojih se, kad ih dobro nahranite, budi snažna ljubav prema bližnjima." Isto, str. 160. "Šefa policije, koji je bio pametan čovek, ali je po čitav dan spavao: od ručka do večere, i od večere do ručka." Šinjel i druge pripovetke, str. 139. "Načelnik je bio veliki ljubitelj umetnosti i manufakture, ali je državnu novčanicu pretpostavljao svemu ostalom." Isto, str. 51.
18 N. V. Gogolj, Mrtve duše, str. 97.
19 N. Bogdanović gest cenzora koji je odbio štampanje knjige ne otvorivši je, zbog učenja pravoslavne crkve o dušama koje ne mogu biti mrtve, naziva "replikom dostojnom junaka Revizora i Mrtvih duša".
20 N. V. Gogolj, Revizor, str. 62.
21 N. V. Gogolj, Mrtve duše, str. 64.
22 "Nikad ništa nisam stvarao u mašti i nisam imao tu osobinu. Dobro mi je polazilo za rukom samo ono što sam uzimao iz stvarnosti, iz podataka kojima sam raspolagao... moja mašta me dosad nije obdarila nijednim izuzetnim karakterom i nije stvorila ni jedne stvari koju moj pogled nije negde uočio u prirodi". M. Stojnić, nav. delo, str. 292. Nešto slično kaže i u Autorskoj ispovesti: "Moj predmet su uvek bili stvarnost i život u njegovom sadašnjem obliku, možda stoga što je moj um uvek bio sklon realnosti i opipljivoj koristi. S vremenom se u meni sve više učvršćivala želja da postanem savremeni pisac. Ali istovremeno sam uvideo da je nemoguće, prikazujući stvarnost, ostati u onom uzvišenom i spokojnom stanju koje je neophodno za stvaranje velikog i skladnog dela. Sadašnjost je suviše živa, suviše pogađa, suviše razdražuje i piščevo pero neosetno i neprimetno prelazi na satiru, pored toga, kada si sa drugima i manje-više stvaraš s njima, vidiš pred sobom samo one ljude koji stoje pored tebe; celu gomilu i masu ne vidiš, ne možeš sagledati celinu. Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene – kako da sadašnjost, odvojivši je od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost." N. V. Gogolj, Članci i pisma, str. 132.
23 N. V. Gogolj, Članci i pisma, str. 364.
24 Gogoljeve reči u: K. Močuljski, Gogoljev duhovni put, str. 121.
25 N. V. Gogolj, Soročinski sajam, str. 88.
26 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 170.
27 N. V. Gogolj, Večeri u seocetu kraj Dikanjke, str. 215–216.
28 K. Močuljski, nav. delo, str. 74.
29 Sušenje leđne moždine praćeno poremećajima stabilnosti hoda, posledica sifilisa.
30 N. Bogdanović, Književne analize, Novi Sad, 1987, str. 24.
31 Hofmanovo delo često se naziva i "epopejom ludila".
32 Ernst Teodor Amadeus Hofman, Izbor neveste, Beograd, 1980, str. 98.
33 Isto, str. 43.
34 N. V. Gogolj, Izabrane pripovetke, str. 135.
35 R. Šovari, nav. delo, str. 704.
36 Lav Zaharov, Realnost nerealnog kod Gogolja, Život, br. 9–10, 1958, str. 790.
37 Nušić čak svoje Sumnjivo lice naziva "gogoljijadom u dva čina".
38 Preuzeto iz: Dejan Mihailović, Pogovor, u: Danil Harms, Slučajevi, Beograd, 1989, str. 236.
39 Isto, str. 233.
40 Da pomenemo i jednu zanimljivost. Gogolj u Nevskom prospektu jednom obućaru, sporednom liku, daje Hofmanovo ime. Nešto slično radi i Harms kada Gogolja u dramoletu stavlja u potpuno besmislenu situaciju gde se neprestano sapliće o Puškina, kao i ovaj o njega. I Gogolj i Harms, ovim već poznatim postupkom, kao da žele da svoje pisce-uzore, stavljajući ih u smešne situacije, prizeme (možda se na taj način oslobađajući njihovog uticaja).
41 A. Blok, nav. delo, str. 248.
42 V. G. Bjelinski, nav. delo, str. 163.
43 Isto, str. 219.
44 Nikolaj G. Černiševski, Estetički i književno-kritički članci, Beograd, 1950, str. 158.
45 Ruska fantastična pripovetka, Beograd, 1987, str. 321.
46 Isto, str. 321.
47 Pojmovnik ruske avangarde, br. 6, Zagreb, 1989, str. 312.
48 Ruska fantastična pripovetka, str. 321.
49 "Gogolj je prvi zapazio nevidljivo i najstrašnije zlo ne u tragediji, već u nepostojanju svega tragičnog, ne u snazi, već u nemoći, ne u neobuzdanim krajnostima, već u isuviše razumnoj osrednjosti, ne u izoštrenosti i dubini, već u osrednjosti i banalnosti, površnosti svih čovekovih misli i osećanja, ne u najvećem, već u najmanjem." D. S. Mereškovski, Gogolj, stvaralaštvo, život, religija, Savremenik, br. 5, 1984, str. 355.
50 Zanimljiva je Bahtinova sintagma "katarza banalnosti"!
51 Kad npr. Poprišćin u Zabeleškama jednog ludaka kaže: "Priznajem, odskora mi se događa da čujem i vidim stvari koje još niko nije ni video ni čuo". Zar se ista stvar ne događa i sa piscem?