Vladislava Gordić Petković, Šekspirove senke

Zastarevanje kritičkog mišljenja Izučavanje Šekspira na našem tlu kao da je sudbinski obeleženo nedostatkom strasti koja bi bila očekivana manifestacija duboke odanosti jednom fascinantnom opusu;  većina kod nas prisutnih knjiga o delu velikog engleskog dramatičara bavi se nepotrebnim biografsko-recepcijskim sintezama ili pak  neinspirativnim sumiranjima dubioznih činjenica i kritičkih dogmi. Utisak je da nismo stvorili svoju šekspirologiju –šekspirologiju koja bi se zasnivala najpre na osluškivanju teksta, potom na prepoznavanju aktuelnog i provokativnog  u njemu, te konačno i  na uzglobljivanju Šekspira i šekspirovskog u našu kulturnoistorijsku matricu.   Kritičko mišljenje neminovno zastareva – menjaju se postavke i pristupi, ishodi i ciljevi –  ali zašto onda opstaju nekreativne sinteze i hodanje po tuđim tragovima? Kako to da se tvrdoglavo uvrežuju apriorne tematizacije, koje, recimo, Hamleta vide ili kao romantičnog heroja  ili kao obavezno univerzalnog junaka koji baš u svemu korespondira sa takozvanim modernim čovekom? Otkud tolika potreba da se mrtvo mišljenje kači na živo tkivo teksta? Knjiga Nikole Koljevića Šekspir tragičar, objavljena u izdanju sarajevske »Svjetlosti« godine 1981, svojim impresionističkim konceptom služi kao primer zastarevanja kritičkog mišljenja upravo zbog referentnog okvira koji nasilnu aktualizaciju i zadatu univerzalnost dovodi u paradoksalnu vezu. Tragajući za suštinom tragedije u registru koji je podrazumevao ideju o nostalgiji za tragedijom kao izrazitom obeležju dvadesetog veka, ova studija je pokušala da uspostavi veze između književnosti dvadesetog veka i Šekspira, zaboravljajući da se modernost ne dokazuje uvek identifikacijom sa sadašnjim.   »Kako ono beše? Šekspir. Đavolski dobro. Da vidim mogu li da se setim. Oh, đavolski dobro. Nekad sam imao običaj da to navodim. Da vidimo: 'Vere mi, ne tiče me se; čovek umire samo jednom; Bogu smo dužni smrt, pa bilo kako bilo, onaj ko umre ove godine, ne duguje ništa sledeće.'«  Ovo je citat iz Hemingvejeve priče Kratak srećan život Francisa Makombera kojim Koljević počinje esej o Kralju Liru, ne potkrepljujući nijednom na ovaj način nagoveštenu vezu između priče i tragedije, izuzev implikacijom da Šekspirov i Hemingvejev naslovni junak dele isto načelo stoicizma. Jedan citat ne obavezuje na paralelu. Šekspir i Hemingvej se, dakako, obojica bave smrću. Za jednog je ona  tek nužnost tragične radnje ili istorijske kauzalnosti, za drugog neskriveno lična opsesija i tu se paralela tvrdoglavo samoukida. Nema pravog dokaza da junaci (safari lovac i engleski kralj) i autori (Amerikanac i elizabetinac) govore o istom.   Zastarelo, međutim, ne možemo automatski poistovetiti sa jalovim. Šekspir tragičar svojom anahronom univerzalnošću i te kako može postati okidač novih značenja. U citatu koji je Nikola Koljević odabrao danas nije više zanimljiv slučajan susret dvojice pisaca, nego metafora odnosa našeg vremena i naše kulturne matrice prema Šekspiru. Kritika i dalje dosadno istrajava na dokazivanju da je Šekspir genije; masovna kultura pristupa mu sa svešću da je on đavolski dobar. Pokušavajući da taj dijabolički kvalitet analizira poetički i politički, Svetislav Jovanov 2003. nastoji da svojom studijom Šekspir, Kot i ja pročita Šekspira na prividno zaobilazan i prividno interaktivan način: njegova knjiga je dijalog sa Janom Kotom  i vremenom sadašnjim više nego sa Vilijamom Šekspirom i njegovom erom, makar samo i zbog toga što Jovanov u ledi Magbet prepoznaje »princezu opranog novca« sa domaćeg tla 1, što pominje argentinsku huntu, Bosnu, Ugandu i Kosovo, »elsinorske lavirinte savremenih berzi« i »virtemberške slušaonice Interneta«. Model je nesumnjivo provokativan i produktivan, jer proishodi iz distorzije i perverzije koju je šekspirologija kao nauka prošla. Naime, danas se Šekspir posvuda ponajviše i čita kao zadati dijalog. Dijalog medija (najčešće knjige i filma), ili dijalog kritičara, ili dijalog metoda. Jovanov razgovara o Šekspiru kako sa Kotom,  Deridom, Terijem Igltonom, tako i sa JUL-om i RTV Pink. Ja iz naslova njegove knjige nije samo Šekspirov čitalac i sagovornik: ono je alegorija medijskog poprišta sačinjenog od rata, seksa i industrije zabave na kome se silikonske dive i psi rata prepoznaju kao Šekspirove senke.     Više ne postoje nevina čitanja Šekspira, svaki pogled je pogled iskosa, reakcije su suzdržane i odmerene jer je iz čitanja iščilela svaka neposrednost. Došlo je vreme u kome o Hamletu, Magbetu i Romeu i Juliji više ne možemo govoriti iz perspektive privatnog čitanja, jer čak i takvo čitanje ima jasno omeđen referentni okvir – A. S. Bredlija, Frojda, Lorensa Olivijea, Pitera Bruka, Akire Kurosave, Baza Lurmana. Šekspira više ni ne čitamo, mi ga dopisujemo. Šekspir je postao ne samo ishodište naših privatnih igara s njegovim tekstom, ne samo igračka teorije i kritike, nego i rudnik tema porno industrije – ne samo zato što je  najzahvalnije podsmehnuti se zajedničkom imenitelju nacionalne kulture i svetske baštine, nego i stoga što je došao trenutak da, umesto da sebe prispodobljujemo njemu (kako to čini većina starostavnih čitača) mi njega prispodobljujemo sebi (onako kako to samo potrošiva masovna kultura ume i može). Jovanovljeva knjiga razbija iluziju o nevinosti čitanja na način na koji prethodna srpska tumačenja Šekspira, sa svojim večito podgrevanim nadama u nekakvu originalnost pristupa, uglavnom nisu uspevala: »Radnja Šekspirove tragedije izniče, ponajpre, iz praznine privida i najzad, iznova, iščezava u prividu praznine. Za nas se ova operacija podrazumeva, njeno naglašavanje je suvišno. Jer, naš prelaz u novi milenijum odigrao se na ivici praznine: u trpljenju između dva ropstva, u očajanju između dva terora – na razmeđi civilizacija, u krizi (po)etika, u relativnosti znanja i zbrci filozofija.« Umesto predmetom stvaranja nove kritičke dogme, Šekspir je danas postao poligon za veselu manipulaciju seksom i politikom – naročito ovim prvim. Pošto se i sam bard sa Avona neumorno poigravao promenama pola i identiteta, njegovim parodičarima je omiljena zabava izvrtanje seksualnih uloga. Tako u filmu Lojda Kaufmana Tromeo i Julija umesto dvoje zaljubljenih srećemo njih dve – ljubavnice iz Verone, a to su ni manje ni više nego Julija i njena dadilja. U Prosperovim knjigama Pitera Grineveja čudovište Kaliban nije samo rob čarobnjaka Prospera, nego i njegova seksualna igračka. Šekspir se stalno iznova citira u američkom filmu, od  komedija i akcionih filmova do crtanih serija, postajući time strategija da američka kultura sebe učini legitimnom, makar i tako što će Hamleta odenuti u kožu Pobesnelog Maksa. Drske parafraze Šekspirovih motiva nisu  rezervisane samo za film: naizgled veran izvorima Hamleta, Džon Apdajk će u romanu Gertruda i Klaudije (2000) do u tančine opisati rađanje rodoskrvne ljubavi koja će Hamletovog oca koštati života i krune; nedužna Ofelija će u romanu Keti Aker Moja smrt, moj život izgovoriti ravno sedamnaest sinonima za reč “prostitutka” pred svojim ocem Polonijem koji je zavisnik od “džonija vokera”, lakih droga i seksa sa služavkama.            Šekspirologija je na vreme shvatila nužnost bavljenja svim off manipulacijama i malverzacijama kojima se delo barda sa Avona podvrgava. Deo suvoparne tradicije može biti sasvim in u internet civilizaciji i elektronskoj eri čije se “biti ili ne biti” sada formuliše kao TO E OR NOT TO E… A tako nastaje...   ...Virtuelni Šekspir Virtuelnu pozorišnu družinu “Hamnet” osnovao je 1993. Stjuart Haris, Englez  nastanjen u Kaliforniji, bivši glumac i stručnjak za kompjutere. Njegovo pređašnje iskustvo i spoj različitih talenata  pomogli su mu da otkrije  dramski potencijal ćaskanja na internetu: »Pošto svako od ćaskača može da izabere nadimak po želji, i pošto na IRC (Internet Relay Chat) kanalu može biti više ljudi koji su samo posmatrači, tu se stiču svi elementi pozorišta.« Haris je svoj poduhvat nazivao “internet pozorištem”, “umetničkim forumom participatornog performansa”, “dramom virtuelne realnosti”, pa čak i  “travestijom” i “burleskom”. Koji god termin upotrebili, Harisove predstave i tekstualni predlošci bili su suštinski postmoderni u svom nehajnom pastišiziranju, a ipak su iza poigravanja Šekspirovim tekstom stajale ozbiljne težnje da se tehnologija IRC-a upotrebi na nov i kreativan način. IRC predstave se prikazuju u realnom vremenu sa živim glumcima i publikom, sa svim nepredviđenim improvizacijama i smetnjama koje internet kao medij povlači za sobom: tako je premijeru predstave Hamnet (rađene po predlošku  Hamleta) prekinula oluja koja je  producenta sprečila da se konektuje na Mrežu. Samo ime trupe i predstave, “Hamnet”, mnogoznačno je, i da se tumačiti na različite načine. Poznavaocima Šekspira prva asocijacija je ime piščevog sina, koji je preminuo u jedanaestoj godini. Naziv ima i autoironičan efekat: “ham” na engleskom označava lošeg glumca ili diletanta, tako da bi se ime trupe moglo protumačiti i kao “glumatanje po Mreži”. U ovom virtuelnom pozorištu postoje sve komponente koje vezujemo za konvencionalno pozorište - uloge, “scena”, zaplet, režija i izvođenje. Na premijeri predstave PCbeth (tj. Magbet na personalnom računaru) u aprilu 1994, Haris i Gejl Kider (autorka teksta i grafike) nosili su kostime iz elizabetanskog doba, a premijera je upličena za Šekspirov četiristotinetrideseti rođendan. Družina je proslavila događaj “pijenjem” virtuelnog šampanjca. Uvođenje Šekspira u nov medij nije ih sprečilo da insistiraju na konvencionalnoj promociji.   Poput klasične farse, tekstovi PCbetha i Hamneta ukidaju psihološku dubinu radnje i karakterizacije: zaplet i junaci iskasapljeni su do neprepoznatljivosti, a Šekspirov predložak postao je predmet parodije i satire, povremeno otvorenog ruganja. Tragedije o danskom princu i škotskom uzurpatoru pretvorene su u  urnebesne komedije sa dosta duhovitih obrta, lascivnih opaski i tehnoloških aluzija. S druge strane, dosledan jezik internet ćaskanja u koji je upakovan kostur Šekspirovog originala navodi i na zaključak da su Hamnet i PCbeth satiričan osvrt na nove vidove komunikacije, njihovu šturost, ekonomičnost i prividnu obestrašćenost. Dakle, ne samo da moderna tehnologija parodira Šekspira, nego Šekspir parodira modernu tehnologiju.   Tekstualni predlošci Harisovih IRC predstava ujedinjuju nespojivo – Šekspirov zaplet i arhaičan jezik sa novom komunikacionom tehnologijom i slengizmima iz savremene popularne i kompjuterske kulture. Najočitiji kontrast je ipak onaj između renesansnog jezika originala i kolokvijalnog registra savremenog američkog engleskog. Samo dva od osamdeset stihova Hamneta verno prenose Šekspirove reči, a sve ostalo je na “IRC-ovskom jeziku”. Umesto da izgovori ono sudbonosno “idi u manastir, zašto da rađaš grešnike”, Hamlet Ofeliji predlaže da se priključi na IRC kanal nazvan manastir: : Oph, suggest u /JOIN nunnery. Tekst ovog dramskog predloška vešta je  mešavina govornih, pisanih i digitalnih odlika onlajn pisma devedesetih, kao što se vidi u tri kratka stiha: 2b or not 2b... Hmmm.... : - (Bummer... Kolokvijalno “bummer” (bestraga) i  ekonomično brzo pisanje (“2b or 2b” je “to be or not to be”, “biti ili ne biti”) ovde zamenjuju ceo Hamletov monolog!   Vizuelni Šekspir Sad kad već neko vreme živi u opasnoj koegzistenciji sa informacionim tehnologijama, reč više ne može da poruku prenese efikasno i nedvosmisleno kao nekad. Zato literaturi u pomoć dolaze novi posrednici njenih poruka: telefonske sekretarice, faks mašine, video, lap-top. Ono što je u klasičnoj književnosti i drevnim zapletima verbalno, pretače se u modernim medijima u vizuelno i kinetičko. Umetnik koji želi da već dobro poznatu priču ponovo ispripoveda upotrebiće novu tehnologiju i novi medij čak bez apriorne svesti o tome da je ono što čini eksperiment, šok ili, jednostavno, bizarnost. Prevođenje na jezik nove civilizacije  jeste tranzicija i preobražaj, ali  nije i prekrajanje. Reditelj prevodi priču u novi medijum kako bi se vratio njenim ključnim temama. Tu dolazimo do prividnog paradoksa:  pripovedanje se menja kako bi  se priča u potpunosti sačuvala. Šekspira osavremenjujemo kako bismo ga prikazali u svetlu njegove univerzalnosti. To što u novim filmskim verzijama njegovih tragedija zamak Elsinor postaje luksuzni hotel, »trula Danska« korporacija locirana na Menhetnu, a zavađene porodice Monteki i Kapuleti  rivalske ulične bande samo su neophodni ustupci novom tehnološkom mizanscenu. Oni ne pojednostavljuju dramsku radnju, nego je izoštravaju. Otud film na ako ne najbolji,  a ono bar na najdirektniji način posreduje odlučujući trenutak u kome se kod Šekspira otelotovoruju ljubav i nasilje. Prenošenje poruka više ne zahteva glasnika, nego se one posreduju tehnologijom, a okruženje se prezentuje kao moderni megalopolis koji mora da funkcioniše na principu brzine. Jer, u njemu je brzina sudbina, baš kao u fatalnoj priči o ljubavnicima iz Verone. U filmskoj verziji Romea i Julije koju je pre nekoliko godina režirao australijski reditelj Baz Lurman sačuvan je važan element ove priče: Šekspirova tragedija o ukletim ljubavnicima ne govori samo o zavađenim porodicama nego je i tragedija okolnosti – ljubavnici su stradali zato što su poruke putovale presporo. Veza između brzine i sudbine tako je jedan od temeljnih motiva priče o ljubavnicima iz Verone. I tu brzinu i njenu uzaludnost na najbolji način manifestuju moderne rediteljske poetike. Svet Lurmanovih junaka je hiperaktivan, inventivan i predstavlja interaktivnu improvizaciju Šekspirovog sveta. Količina kiča i kempa koji reditelj koristi u građenju novog dekora za staru priču ukazuje na potrebu da se preformuliše govor o emociji, da se ona liši svoje eventualne anahronosti: priča o sudbinskoj predodređenosti dvoje ljudi prazna je i sumnjiva, sve dok se ne suočimo sa ljubavlju koja se u svojoj najčistijoj i najsvetijoj inkarnaciji dešava u svetu vrednosne dezorijentacije, informatičke predoziranosti, katoličkog kiča, problematičnih seksualnih identiteta i  maloletničkog kriminala. *** Šekspir je nedavno postao i inspiracija za delo Brada sa Avona, satiričnu komediju iz pera Amerikanke Ejmi Frid. U njemu je bard predstavljen kao biseksualni seoski đilkoš čije je ime samo paravan za plejadu istorijskih ličnosti poput Frensisa Bejkona i Elizabete Prve, pravih autora kanonskih dela koja su pripisana njemu. Enigma identiteta postala je tako i sama predmet podsmeha. Čitanje Šekspira danas mora biti nešto između ritualne izjave ljubavi i surovog ruganja: na to nas sili ne samo balast interpretacija iz vremena prošlog, nego i senke vremena sadašnjeg koje padaju na dramski tekst. Kao što se u Snu letnje noći komad o tragičnoj ljubavi Pirama i Tizbe koji nevešto igra  nekolicina zanatlija usled upadica iz publike i pod teretom komentara i reakcija raspada ni u šta, tako se i vladavina kritičarskog razuma na kraju ipak svede na  potvrdu čitalačke ljubavi. Prividno se rugajući Šekspiru, i virtenberške slušaonice interneta i jeftine porno prevare iskazuju mu duboku ljubav. Poštovanje masovne kulture prema Šekspiru proizlazi iz činjenice da se, suprotno komadu o Piramu i Tizbi, njegovo delo nije urušilo pod teretom banalnih komentara, pakosnih upadica, niti raspalo u serijskom nizu mengeleovskih obdukcija. izvor 1 »Post-socijalistička ledi Magbet na paradoksalan način ispunjava šekspirovski nalog 'unsex me here', pevajući jezovito, avetinjski bespolno, usred krvavih košmara, o prolećnom jutru, majskom cveću i slavujima. Virtuelna Hekata – u vidu princeze opranog novca, levičarke s maskom japijevskog diktatora ili medijske silikonske boginje/kiborga – i dalje vreba na medijskim, virtuelnim (dakle, nestvarnim) raskršćima...« Šekspir, Kot i ja, str. 12.

Džek Kenfild, Snovi

Imam prijatelja koji se zove Monti Roberts i koji ima ergelu konja u San Isidrou. Dopušta mi da u njegovoj kući organizujem prijeme na kojima skupljamo novac za projekte namenjene ugroženoj omladini.

Kad sam poslednji put bio onde ovako nam se obratio:

Želim vam ispričati zašto sam Džeku dopustio da se služi mojom kućom.

Sve je počelo sa pričom o dečaku koji je bio sin putujućeg trenera konja. Išao je od štale do štale, od trke do trke, od imanja do imanja, uvežbavajući konje. Usled toga dečakovo se školovanje stalno prekidalo.

Jednom je u školi trebao napisati pismeni sastav o tome šta bi želeo biti i raditi kad odraste.

Te je noći na sedam stranica opisao kako želi jednog dana imati ergelu.

Detaljno je opisao svoju nameru, čak je nacrtao podroban plan imanja od 8 hektara, prikazujući položaj svih objekata, štala i staze. 

Potom je nacrtao precizan tlocrt kuće od 120 kvadrata, koja će se protezati na zamišljenom imanju od 8 hektara. Uneo se u taj zadatak svim srcem i sledećeg dana je predao pismeni sastav nastavniku.

Nakon dva dana nastavnik je podelio učenicima ocenjene radove.

Na prvoj stranici njegovog rada bila je velika crvena jedinica sa porukom: «Pričekaj me posle časa».

Dečak sa snom došao je kod nastavnika posle časa i upitao ga: – Zašto sam dobio jedinicu?

Nastavnik je rekao: 
-To nije realan san za dečaka poput tebe. Nemaš novca. Porodica ti se stalno seli. Nemaš sredstava. Ergela zahteva mnogo novaca. Moraš kupiti zemlju. Moraš kupiti rasne konje i plaćati dodatne troškove za rasplodnju. Nema teorije da tako nešto ti možeš postići.

Potom je nastavnik dodao:
– Ako ponovo napišeš sastav s realnijim ciljem, promeniću ti ocenu.

Dečak je pošao kući i dugo i naporno mislio o tome. Pitao je oca za savet.Otac mu je rekao:


– Slušaj sine, tu odluku moraš doneti sam. -Ipak, mislim da je vrlo važno šta ćeš odlučiti.

Naposletku, nakon sedam dana razmišljanja, dečak je vratio nastavniku isti pismeni sastav bez ikakvih izmena.Samo mu je ovo rekao: 
-Vi zadržite svoju jedinicu, a ja ću zadržati svoj san.

Monti se tada okrenuo okupljenima i rekao: Pričam vam ovu priču, jer sedite u mojoj kući površine 120 kvadrata, usred mog imanja od 8 hektara. Još uvek imam onaj sastav uokviren iznad kamina. 

Dodao je:
– A najbolje u celoj toj priči je to što je pre dve godine isti onaj nastavnik doveo tridesetoro dece na sedmodnevno logorovanje na mom imanju. Kad je nastavnik odlazio, rekao je:


– Slušaj Monti, sad ti to mogu reći. Kad sam bio tvoj nastavnik, bio sam poput kradljivca snova. 

Godinama sam krao dečije snove. Na svu sreću, ti si bio dovoljno pametan da se ne odrekneš svojih.

Ne dajte nikome da vam krade snove. Sledite svoje srce bez obzira na sve.

Džek Kenfild

Meša Selimović, ispovest iz 1974

Oduvek sаm mnogo čitаo, od nаjrаnijeg detinjstvа: divne, humаne, mаštovite Andersenove bаjke, Zmаj-Jovine srdаčne i jednostаvne pesme, uzbudljive romаne Kаrlа Mаjа, prekrаsne, tople pripovetke Lаze Lаzаrevićа, pune аrome i dogаđаjа romаne Čаrlsа Dikensа, Mаrkа Tvenа, Džonаtаnа Sviftа, zаtim Brаnkа Rаdičevićа i mnoge druge knjige i pisce koji su me zаuvek vezаli zа literаturu.




SAZREVANJE UZ DOSTOJEVSKOG


Često me i zorа zаticаlа s knjigom. U kući smo imаli divnu biblioteku, koju su zа vreme rаtа, kаdа smo svi iz porodice otišli u pаrtizаne, odneli Nemci i ustаše, i jа sаm sve svoje slobodno vreme, osim igrаnjа, koristio zа čitаnje. Tаko je nаjviše strаdаlo učenje, mаdа sаm bio prilično dobаr đаk, аli mi je u školi bilo dosаdno, jer sаm uporno mislio nа knjige i nа fudbаl.

U četvrtom rаzredu gimnаzije pročitаo sаm Bedne ljude Dostojevskogа, а ondа i ostаle njegove romаne u izdаnju „Nаrodne prosvete" iz Beogrаdа. Zаprepаstio sаm se pred tom čudesnom literаturom kojа mi je otkrilа neslućeni svet tаjni ljudske duše, toliko isprepleten i toliko čаrobаn dа sаm ostаo — zаbezeknut.

Čini mi se dа sаm s Dostojevskim nаglo sаzreo. Posle sаm se tom piscu neprestаno vrаćаo, pа i dаnаs gа još čitаm s interesovаnjem, oduševljen tim čаrobnjаkom koji je otkrio sve tаjne književničkog zаnаtа. Bio sаm uveren, а i sаdа sаm, dа je to više nego literаturа, više nego život, dа Dostojevski nаnovo, suvereno oblikuje život.

U njegovim romаnimа susretаo sаm se s dubokim sаznаnjem i prometejski drskim otplitаnjem tаjne čovekove zаpletene misli, sа slutnjom živog duševnog kretаnjа pod debelom korom skrivene ljudske psihe, sа otkrićem metаpsihologije, kojа je i sаmа tаjnа.

Dostojevski mi je ubedljivo ukаzаo nа svet nаgonа, tаko presudаn zа nаšu duhovnu аktivnost. Bilo je rаno zа moj susret s tаkvim piscem, i jа sаm gа odbolovаo, premlаd zа njegovu složenost, zа zаprepаšćujuću sposobnost ronjenjа do vrtoglаvih dubinа duše, gde se gubi dаh i mogućnost prаćenjа. Ali sаm mu ostаo verni poklonik: osvojio me, opčinio, zаrobio zа ceo život.

Pа ipаk, ne mogu dа kаžem dа je Dostojevski presudno uticаo nа mene. To je, doduše, bilа mojа dаlekа, moždа i nesvesnа težnjа, аli je nikаd nisаm mogаo ostvаriti. Zаto što je to nemoguće. Dostojevski se ne može slediti. Dokаz su pisci koji su to pokušаli, zаistа bez ikаkvа uspehа. Dostojevski roni u dubinu, prozire tаjnovito, trаgа po neispitanim predelimа, а to se ne može preuzeti.




TUŠANJ KAO ŽIVOT


Od onogа što nije knjigа, što je čist život, nаjdubljeg trаgа ostаvilа je u meni mаhаlа u kojoj sаm se rodio i u kojoj sаm proveo detinjstvo i mlаdost. To je Tušаnj, nа severozаpаdnoj strаni Tuzle.

Tušаnj je nаstаnjen rudаrimа, rаdnicimа solаne i siromаšnim zаnаtlijаmа, koji su živeli u ružnim kućercimа, bez ikаkvih higijenskih uslovа, sа skromnim mutvаcimа od stаrih dаsаkа i plehа, s mаlim bаštаmа u kojimа se gаjilo povrće i cveće što je skrivаlo ružаn izgled sirotinjskog nаseljа. Rudаri su imаli mnogo dece i mаle nаdnice, i bili su nemilosrdno eksploаtisаni proleteri koji, osim svojih ruku, ništа drugo nisu imаli.

Pа i te grube ruke, crne od ugljа, slаbo su im pomаgаle. Žene i decа rudаrа strpljivo su čekаli pred „kаnаrom" (klаnicom) dа zа jevtine pаre kupe furlu, iznutricu, koju su bogаtiji kupovаli zа pse, pа su to kuvаli s koprivom i jeli s kukuruzom. Pаmtim tu kаnаru kаo mesto očаjа, nа rečici Jаli, u koju su bаcаni otpаci, pа su se nа krvаvoj plitkoj vodi skupljаlа jаtа gаvrаnovа, otimаjući se o otpаtke.

Poznаvаo sаm sve rudаre i njihove žene, posećivаo ih u njihovim sirotinjskim kućаmа, igrаo se s rudаrskom decom, srećаn kаd su hteli dа me prime kаo rаvnoprаvnog učesnikа, jer su nekаko bili zreliji i više su znаli nego mi, iаko smo bili istih godinа. Vezаo sаm se zа njih čudnom ljubаvlju, u kojoj je bilo poštovаnjа, sаžаljenjа, čаk i strаhа, jer su ti dobri ljudi bili strаšni kаdа se opiju.

A opijаli su se često, nаročito subotom i nedeljom. U dаne kаd su primаli plаte, sve birtije i kаfаne od Kreke do Tušnjа bile su pune. Tаdа su rudаri bili veomа opаsni s teškim lаmpаmа kаrbitušаmа u rukаmа, ili obešenim o debele kuke u džepovimа kаputа. Ostаvljаli su težаk i mučаn utisаk.

Ali su još tužnije delovаle njihove žene, koje su, s mаlom decom u nаručju, ili okružene buljukom dečice prikrpljene uz dimije, obilаzile oko krčmi, ne usućujući se dа uđi, očаjne što će ostаti i bez ono mаlo zаrаđenog novcа.

Voleo sаm zаistа te ljude koje je društvo potpuno odbаcilo, а oni su iz očаjаnjа svoj položаj činili još težim. Trezni, bili su meki i dobri ljudi. Gotovo u isto vreme kаd sаm se upoznаo s Dostojevskim, pročitаo sаm i Žerminаl Emilа Zole, i oduševio se tom surovom slikom rudаrskog teškog životа: sve je isto kаo u mome Tušnju, i sirotinjа, i uskrаćene nаdnice, i piće, i kаtаstrofe u rudniku, i strаšne smrti u zаtrpаmim oknimа.

A bilo je i još nečeg težeg i beznаdnijeg, čini mi se, u toj bosаnskoj rudаrskoj sirotinji nego i u jednoj drugoj. I odlučio sаm, pod uticаjem Emilа Zole, i pod uticаjem svoje rаne mаrksističke orijentаcije, dа pišem o sudbinаmа tušаnjskih rudаrа.




PRVA PRIČA U POLITICI


Ispisаo sаm mnoge sveske, а nа drugoj godini studijа poslаo sаm neke od tih zаpisа Živku Milićeviću, uredniku „Politike". On mi je sve to vrаtio, s objаšnjenjem dа to nije zа „Politiku". Milićević je sigurno bio u prаvu, jer su ti zаpisi, ili priče, verovаtno bili slаbi i neupotrebljivi. Ali je to odbijаnje zа mene bilo presudno, porаžаvаjuće, ne zаto što mi rаdovi nisu objаvljeni, već što sаm izgubio sigurnost i veru - i u sebe, i u svoj smisаo zа pisаnje, i u prihvаtljivost teme kojа me je interesovаlа iznаd svegа.

Umesto dа sve mirnije primim, dа objаsnim sаm sebi kаko to, moždа, ne odgovаrа dnevnom listu, ili dа oblik koji sаm izаbrаo nije dobаr, ili dа morаm još dа doterujem svoje pisаnje, jа sаm tаdа, 1932. godine, potpuno prestаo dа pišem, i prvo što sаm posle togа nаpisаo, reportаžu o zločinimа esesovаcа nа Mаjevici, bilo je tek zа vreme rаtа, 1944. godine, а 1945. sаm objаvio prvu pripovetku Pjesmа u oluji, u beogrаdskom čаsopisu „Nаšа književnost".

Tа obeshrаbrenost, tа uplаšenost, tа klonulost zbog tuđeg sudа, to neverovаnje u sebe, ostаli su u meni celog životа, sve do dаnаs. Zаto sаm počeo kаsno dа pišem, zаto sаm nesigurаn u ono što rаdim, zаto svаkom poslu prilаzim kаo početnik, zаto mi se čini dа svаki zаdаtаk nаdrаstа moje snаge.


GRČ PRVOG ROMANA




Kаdа sаm 1959. sklopio ugovor s izdаvаčkim preduzećem „Svjetlost" u Sаrаjevu o štаmpаnju svog prvog romаnа Tišine, trаžio sаm dа se u ugovor unese klаuzulа kojа me obаvezuje dа romаn predаm izdаvаču do određenog dаtumа, inаče dа sаm obаvezаn dа plаćаm kаznu od pet hiljаdа dinаrа zа svаki dаn posle ugovorenog rokа.

Izdаvаč nije hteo dа pristаne nа tаko čudаn zаhtev, аli jа sаm bio uporаn, i ugovor je tаko potpisаn. Nikome nisаm objаšnjаvаo svoju muku dа bih, bez neke izuzetne prisile, produžаvаo pisаnje romаnа do sudnjeg dаnа.

Mаdа je potpisаn ugovor s tаkvom sаnkcijom, izdаvаč Vlаdo Knor, direktor „Svjetlosti", nije nаmerаvаo i dа gа primeni. Srećа što mi to nije rekаo pre nego što sаm rukopis predаo, а predаo sаm gа nа vreme!

Kаd je moj prvi romаn izаšаo iz štаmpe, imаo sаm pedeset i jednu godinu! Niko nije znаo koliko sаm strаhovа pobedio u sebi dok sаm se usudio dа izаđem pred čitаoce. Tаj moj grč se osećа u stilu i kompoziciji romаnа, koji je ostаo stegnut, nerаzvezаn, neoslobođen, nedorečen. Docnije sаm pisаo lаkše, аli se nikаd nisаm oslobodio strаhа od tuđeg sudа. Zаto se nаjviše divim piscimа koji kаžu dа ih se ne tiče mišljenje kritike.


POGLEDAJ DOM SVOJ ANĐELE


Izostаvljаjući mnoge, morаm dа pomenem još jednog piscа. U vreme kаdа sаm trаžio svoj put u literаturi, susreo sаm se s Tomаsom Vulfom i njegovim divnim romаnom Pogledаj dom svoj, аnđele. Oduševio me tаj čudni pisаc koji je pokušаvаo dа izrаzi potpunu sliku životа, onаj totаlitet koji je tаko teško postići.

Govoreći o velikoj petorici аmeričkih romаnsijerа, svojih sаvremenikа, Tomаsu Vulfu, Vilijemu Sаrojаnu, Erskinu Koldvelu, Ernestu Hemingveju i Džonu Dos Pаsosu, Fokner je rekаo dа Vulfа stаvljа nа prvo mesto, jer je pokušаo nemoguće: dа prikаže celokupnost životnih zbivаnjа. Kod Vulfа me oduševilа njegovа rаzuđenа аnаlitičnost, uočаvаnje svih osobinа opisivаnog likа, i pozitivnih i negаtivnih, i prihvаtljivih i neprihvаtljivih.

Uz tu svestrаnost pаnorаmirаnjа, Vulf je sаčupаo toplinu kаzivаnjа i svesrdаn odnos premа svojim likovimа. Po tome je, moždа, i nаjbliži Dostojevskom.
U pogledu jezikа koji je sposobаn dа izrаzi аpstrаkciju, i dа se sublimiše u suptilаn izrаz, nаjviše sаm se oduševljаvаo muslimаnskom nаrodnom bаlаdom i Njegošem. Nаjsublimniji izrаz nаše nаrodne poezije nаći ćemo u bаlаdi Omer i Merimа:
"Đul miriše milа mojа mаjko,
čini mi se Omerovа dušа... "

а nаjmisаoniji kod Njegošа:

"Što je čovjek, а morа bit čovjek,
Tvаrcа jednа te je zemljа vаrа."

Nepojаmnu slаst pričаnjа osluškivаo sаm i lovio kod svojih zemljаkа u Bosni, koji poseduju neponovljivu veštinu usmenog kаzivаnjа, što se sve više gubi.

Ovo što sаm nаveo, nije jedino što je ostаvilo u meni trаgа. Pomenuo sаm sаmo nаjizrаzitije pisce i pojаve koji su uticаli nа moje formirаnje. Ostаo sаm dužаn bezbrojnim knjigаmа i ljudimа koji su mi pomogli dа nаučim ovo mаlo što znаm, dа od mnogih strujа i tokovа stvorim vlаstiti tаnаk curаk, аli — svoj.

Ne mogu reći dа je iko presudno uticаo nа mene. Kаo nаjvećeg romаnsijerа priznаjem piscа koji se ne može slediti, i od kogа sаm mogаo preuzeti sаmo nekoliko ideаlnih sаznаnjа: dа čovek nije ono što izgledа, dа su dobro i zlo često veomа bliski, dа je nemoguće dospeti do dnа čovekove duše, dа ništа čovekovo nije jednostаvno, dа literаturа vredi sаmo аko teži nemogućem.


ŽERMINAL, MUSLIMANSKA BALADA I NJEGOŠ


Nisаm ostvаrio svoju nаjveću želju, dа nаpišem jedаn bosаnski Žerminаl, jer nisаm verovаo u svoje snаge, i ostаo sаm dužаn tušаnjskim rudаrimа.

Jezik zа kojim sаm težio, još uvek trаžim. Moji veliki uzori ostаli su nedostignuti: muslimаnskа bаlаdа i Njegoš.

Nisаm dostigаo spontаnost i slаdost kаzivаnjа bosаnskih usmenih pripovedаčа.

Ali, čovek nije ono što bi želeo dа bude, već ono što od njegа postаne, koliko mu omogućаvаju njegov lični dаr i nаpor dа usvoji mаkаr deo bogаtstvа trаdicije nаrodа i čovečаnstvа...

Rudolf Til, Pismo kao uvodna reč

RASPEVANE VIOLINE








* Elza Reger


Draga, poštovana gospođo Reger,




 ponovo me pitate kako napreduje knjiga o kompozitorima. Evo, mogu konačno da Vam odgovorim da sam na kraju svog osmogodišnjeg rada napisao "finiš". Učestvovali ste u tome i više nego što, možda, i slutite. Doduše, od muzičko-teoretskih studija koje ste u ono najteže doba tako revnosno podržavali, ostao je samo osnovni ton ovih biografija, ali on je ostao upravo zato što sam se neprestano prisećao Vašeg tako toplog priznanja koje ste odavali delima Vašeg muza - kako ste ih doživljavali samo svojim osećanjem, bez pravog racionalnog odnosa prema umetnosti, i upravo ste zato postali njegov najbolji slušalac, njegov najbolji kritiĉar.
 Pisao sam za one prijatelje muzike koji su takvi kao i Vi. Potrošio sam gotovo isto onoliko snage da svoje znanje zaboravim, koliko mi je trebalo da ga steknem. Ovo kolo muzičara činiće Vam se iz dana u dan sve ljudskije, sve životnije, sve sličnije nekom romanu. Znam da istorijske romane primate s nepoverenjem, ali Vas uveravam da možete bezrezervno da se uzdate u svaku pojedinost. Štaviše, i u dijalozima skoro da je svaka reč autentična, komponovao sam ih služeći se pismima ili memoarima.
 Stalna upotreba originalnih reči mojih junaka uticala je i na stil mog pisanja: gotovo ni o jednom životu nisam govorio u istom tonu; jedanput bih isticao dramatičan momenat, drugi put idiličan, onda bi se pojavili tragični akcenti, a nakon toga i humoristički ton koji posle kratkih anegdota prelazi u široku formu opisivanja.
 Kada bih govorio o jednom jedinom kompozitoru, a ne o čitavom nizu životnih sudbina, šema neshvaćenog genija ubrzo bi  postala dosadna; više nas zanimaju razlike nego zajedničke crte i umesto da damo jedinstvenu idealnu sliku muzičara, radije slikamo  pojedine karaktere. Uostalom, već sam materijal utiče na to da se svaki pojedinac prikaze u drukčijem svetlu: istraživaču koji vrši upoređivanja sve se jasnije otkriva boja svakog pojedinog karaktera. Tako nas anegdote o Betovenu i o Bramsu, koje su same po sebi slične, vode u pravcu dvaju suprotnih polova, u prvom slučaju do tragične usamljenosti, u drugom do zajednice koja zrači ljubavlju.
 Konačno, različitos. materijala odredila je čak i spoljnu strukturu ovih biografija: kod Šuberta tok njegovog života ne poklapa se s njegovim muzičkim razvojem; Grigovo poglavlje zahtevalo je sa svoje strane formu novele; razbacani detalji iz Šopenovog života, koji oskudeva u spoljnim doživljajima, grupisali su se prema tonskim rodovima; neobični Berliozovi pustolovni doživljaji upućuju nas, međutim, na tri interesne sfere od kojih se jedna još dalje cepa na tri koncentrična kruga ljubavnog života.
 Svoje delo oblikovao sam osluškujući duh koji struji iz samih izvora, pa se nadam da ću time da zadovoljim i Vaš poseban interes da delo, s jedne strane, bude prikaz, kako promenljivosti i mode muzičkih ideja, tako i ocena vrednosti tih ideja; taj zadatak sam, možda, bolje obavio na ovaj način nego što bi mi to pošlo za rukom u knjizi "Kulturna istorija muzike", koju ste želeli. Kratke marginalne beleške koje su uzete iz pisama, zatim doživljaji i nevolje mladih kompozitora dočaravaju nam, naime, kolorit vremena bolje nego opšti opisi. Kao neki snimci uz magnezijsko svetlo, te beleške dočaravaju duhovnu situaeiju prošlih epoha koje, inače,  poznajemo samo po građevinama, nameštaju i odevanju. Međutim, upravo je "duh vremena" ono što u istoriji najteže shvatamo, a da i ne govorimo o silama koje pokreću duše velikih ljudi.
 Zadovoljite se, sada, ovim što sam iz svega uspeo da dokučim i što sam nastojao da saopštim i dozvolite mi, draga moja prijateljice, da pod Betovenovu sliku, koju ste jednom posvetili svojom suzom, stavim Vaše ime.
 Sa zahvalnošću i poštovanjem
 Rudolf Til


Raspevane violine
Život velikih simfoničara

Floberov Žorž Sandovoj

Žorž Sandovoj, jun ili jul 1869.






- Zašto ste tako tužni? Čovečanstvo ne pokazuje ništa novo. Njegova nepopravljiva beda ispunila me gorčinom još od moje mladosti. Zato se sada ničim ne obmanjujem. Ja mislim da će gomila, prosto krdo, biti uvek mrska. Jedino što važi to je mala grupa duhova, uvek istih, koji jedni drugima predaju svetlost znanja




Žorž Sandovoj








PRE nego što sam tebe upoznao bio sam spokojan, takav sam postao. Ulazio sam u muževno razdoblje moralnog zdravlja. Moja je mladost prošla... Ti si došla da vrhom prsta uzmutiš sve to. Stari talog se opet podigao, jezero moje duše je uzdrhtalo. Ali bura je za okean stvorena! Iz bara, kad se uskomešaju, dižu se samo nezdravi zadasi. Treba da te mnogo volim pa da ti to kažem. Zaboravi me ako možeš, istrgni sebi dušu obema rukama i gazi je, da izbrišeš trag koji sam ostavio na njoj...

 Lujzi Kole avgusta 1846.

Ja sam prvo progutao vašu knjigu, s kraja na kraj, kao što kuvarice gutaju neki podlistak, a sad, ima nedelja dana, čitam je opet, stih po stih, reč po reč, i, iskreno rečeno, sviđa mi se i očarava me. Vi ste pronašli način da podmladite romantizam. Vi ne ličite ni na koga (što je prva od svih vrlina). Originalnost stila proizlazi iz zamisli. Rečenica vam je nabijena idejom, samo što ne prsne. Volim vašu oštrinu, s njenim tananostima jezika koje je ističu, kao šare utisnute na nekom finom sečivu... Ukratko rečeno, u vašoj knjizi mi se sviđa to što u njoj preovlađuje umetnost. Osim toga, vi pevate o slastima puti, a ne volite je, na način setan i razuveren, koji mi se dopada. Vi ste neprobojan kao mermer i prodoran kao engleska magla...

Bodleru povodom “Cveća zla”,


________________________________

Žorž Sand bila je izuzetna ličnost toga vremena. Osim sto se bavila pisanjem,  bila je i novinar i slikar a kasnije, u vreme revolucije, angažovala se i politički. Bila je slobodnog duha, imala mnoge poznate ljubavnike umetnike, nosila pantalone i  insistirala na muškobanjastom izgledu izražavajući time slobodu duha. Divili su joj se mnogi umetnici toga vremena – Prust je odrastao  čitajući njene knjige, slikar Delakroa je imao atelje u njenoj kući, sa Balzakom je bila bliska prijateljica, Flober ju je nazivao “dragom učiteljicom”, Hajne i Turgenjev bili su njeni česti gosti a Viktor Igo je gajio veliko poštovanje prema njoj.

Za sebe je govorila: «Ja jesam to što jesam, oduševljena sam za lepo, željna istine, veoma osetljivog srca, veoma slabog rasudjivanja, često nerazložna, uvek dobronamerna, nikad sitna i osvetoljubiva, prilično plahovita i, hvala Bogu, savršeno zaboravna u odnosu na ružne stvari i na rdjave ljude».

 

Zvezde

Tri dana i tri noći more i nebo bili su spojeni u ludom zanosu, zaslepljeni sevovima munja i zaglušeni parajućom lomljavom gromova. Talasi su se uzdizali dodirujući vrhovima otežale oblake, lomili se, prosipajući belu penu ispred sebe, pa ponovo spajali u moćne vodene planine, da bi se konačno svom silinom obrušili na peščani sprud.

 

Priroda divna, priroda zastrašujuća; nežna i divlja, pitoma i brutalna.
A kada se nebo stišalo i more umirilo, na sprudu je ostalo hiljade morskih zvezda. Ležale su kao pali ratnici; kao nemi svedoci tek završene bitke. Žive, ali bespomoćne, čekale su smrt na samo korak od spasonosne vode.
Posmatrao sam ovaj mučan prizor umiranja i razmišljao o tome kako je svako živo biće, u svakom trenutku, samo korak udaljeno od života i od smrti; od radosti i patnje. 
Šetajući žalom, samo stotinak koraka dalje, primetio sam dečaka kako prilazi jednoj po jednoj zvezdi, podiže ih nežno obema rukama i spušta u more ulazeći skoro do kolena u vodu. Kako bi jednu vratio, tako bi odmah pogledom tražio sledeću. Izmamio mi je osmeh; sažaljiv osmeh. Pa tamo ih je hiljade i hiljade, a on jednu po jednu vraća. Proći će možda sat ili dva i umoriće se, a plaža će i dalje biti prekrivena umirućim zvezdama.
Pogledao me je kratko, zadihan i znojnog čela, zatim se obrisao nadlanicom ostavivši trag od peska i odmah nastavio da vraća zvezde u more.
"Dobar dan." - javio sam mu se prvi,
"To što radiš je divno i plemenito, ali uzaludno. Koliko god se trudio, ostaće ih puna plaža. Ne možeš vratiti sve. Tvoj posao nema mnogo smisla."
Pogledao je ka meni, kao da me meri, zatim zvezdu u rukama, onda ponovo mene; okrenuo se i krenuo ka moru. U jednom trenutku je zastao, osvrnuo se, podigao zvezdu visoko i odmah zatim je vratio u more.
"Za ovu je imalo smisla." - rekao je i pogledom potražio sledeću koja je bila samo korak dalje.