Gustav Maler nije bio Almina prva ljubav, a neće biti ni poslednja. Nakon kratkog, ljubavnog susreta sa Gustavom Klimtom koji je Almina majka oštro osudila, prva osoba o kojoj je Alma s ljubavlju i željom pisala u svom dnevniku bio je kompozitor Alexander von Zemlinsky. Zemlinski, koji je među svoje učenike ubrajao i Arnolda Šenberga, bio je talentovan mladi muzičar u Beču. Odnos između Alme i Aleksa, kako ga je nazivala u svojim pismima, nije bio bez problema. Zemlinksyjevo nižeklasno poreklo (i njegov izgled) nije ga činilo idealnim partnerom za Almu, koja je i tada uživala određeni javni status. Kada je 1902. upoznala blistavog i uglednog Gustava Malera, bila je suočena s teškom odlukom. Njeni dnevnici govore o tome kako je odmerila dvojicu muškaraca jedan protiv drugog, pitajući se da li bi joj brak sa Gustavom Malerom ponudio isto što i brak sa Zemlinskim. Na kraju se odlučila za Malera i tada je njena kompozitorska karijera dobila ključni zaokret. Dok se Zemlinski divio i hvalio njenoj muzici, Maler je uvek pokazivao samo prolazno interesovanje za njenu pesničku i kamernu muziku.
Kada je Gustav Mahler u sada već poznatom pismu jasno stavio do znanja svojoj zaručnici da u njihovom braku ima mesta samo za jednog kompozitora – i nema sumnje koji će od njih to biti – Alma se suočila sa oštrim izborom. Mogla je slediti svoje umetničke težnje i otkazati venčanje, ili izabrati Gustava Malera i život u službi njegove muzike. Međutim, potonja opcija ne bi nužno značila život u seni, posvećen samo brigama domaćinstva koje su u to vreme po definiciji bile ženski posao. Pristankom na brak zamenila je neizvesnu budućnost (za ženu) kao kompozitor za ulogu muze i zaštitnice umetnosti. U društvenom kontekstu Beča ranog 20. veka, možda je čak imala veći uticaj u toj ulozi nego što bi imala kao kompozitor.
Tokom svog turbulentnog života, Alma bi inspirisala više od jednog umetnika. Gledajući dalje od sočnih detalja (u sopstvenim memoarima, kao i u bezbrojnim pričama iz njenog života), vidimo harizmatičnu ženu sa sposobnošću da očara umetnike. Tokom braka s Malerom, imala je i vezu sa arhitektom Walterom Gropiusom. Ta afera je bila jedan od teških udaraca koje je Maler pretrpeo u poslednjim godinama svog života, uz gubitak ćerke i dijagnozu teškog srčanog oboljenja. Nakon te afere, Maler je takođe preispitao svoje ranije viđenje njenih kompozitorskih aktivnosti, pomažući joj da ipak objavi neke od svojih pesama. Legenda kaže da ga je konsultacija sa nikom drugim do Sigmundom Frojdom uverila da treba podržati Alminu umetničku praksu ako želi da svoju ženu u potpunosti pridobije za sebe. Felix i Percy Adlon su 2010. snimili film zasnovan na ovoj priči.
Nakon Malerove smrti, Alma je imala strastvenu, ali burnu vezu sa umetnikom Oskarom Kokoschkom. Više od četiri stotine ljubavnih pisama svedoči o gotovo opsesivnoj ljubavi, ali posebno o velikoj ljubomori s njegove strane. Kada ga je Alma napustila nakon tri godine jer je veza postala neodrživa za nju, dao je napraviti lutku u prirodnoj veličini po njenom liku, koju je u početku obožavao kao da je to sama Alma. Ipak, na kraju bi lutku uništio u naletu ludila.
Nakon toga se udala za svog bivšeg ljubavnika Waltera Gropiusa, da bi se pet godina kasnije ponovo razvela. Njen poslednji i najduži brak bio je sa piscem Francom Verfelom, čije prezime je nastavila da koristi zajedno sa Malerovim. Iako je njihov brak ubrzo postao prilično hladan i poslovni, ona je s njim emigrirala u Sjedinjene Države 1938. Nemačka aneksija Austrije i sve veći uticaj nacizma učinili su da je za njih, zajedno s mnogim drugim Evropljanima, ostanak u Evropi bio preopasan. Franz Werfel je umro na Beverly Hillsu 1945. Alma je živela kao udovica u SAD-u skoro još dvadeset godina, do svoje smrti u New Yorku 1964. Imala je 85 godina.
Almina zaostavština i 'Problem Alme'
Budući da sama nije bila posebno zabrinuta za istorijsku tačnost, uništavajući ili menjajući mnoga originalna pisma i dokumente, veo misterije uvek je okruživao Almin život. Muzikolozi govore o 'Problemu Alme': činjenica da su njena biografija i mnoge priče o njenim ljubavnicima uglavnom zasnovane na jednom subjektivnom, nepouzdanom izvoru. To često dovodi do kontradikcija. Ono što njenu životnu priču čini još složenijom je činjenica da je zapravo imala antisemitske ideje, uprkos tome što se družila sa raznim Jevrejima tokom svog života. Ono što je sigurno jeste da nikoga nije ostavila ravnodušnim, te da i danas intrigira ljude, o čemu svedoči i gore navedeni film. Još jedan slučajni primer je ovaj crtež Andrewa Crusta, dirigenta i umetnika koji na svom Instagram kanalu “ @stick.and.brush ” deli radove na kulturnoj, često muzičkoj osnovi.
A šta je sa Alminom muzikom? Postepeno je ponovo otkrivan tokom poslednjih nekoliko decenija. Znamo da je komponovala više od 100 pesama i nekoliko orkestarskih dela. Počela je da komponuje i operu, njen krajnji san kao mladog kompozitora, ali je nikada nije uspela da završi. Većinu partitura je sama uništila, inače su izgubljene u metežu Drugog svetskog rata. Ostalo je sedamnaest zanimljivih pesama koje nemaju ništa zajedničko sa stilom muzike njenog supruga. U stvari, Mahlerova muzika joj se uopšte nije dopala, jer je više privlačila estetiku Bramsa, Zemlinskog i njenog velikog idola, Richarda Wagnera.
Prve note Pete simfonije ne zvuče kao zvučni zapis za sretan i uspešan brak. Tek u nizu uzastopnih stavaka iz partiture se može manje-više zaključiti biografski kontekst simfonije – do te mere da bi simfoniju uopšte trebalo tumačiti biografski. Zapravo, prvi od pet stavaka počinje kao neka vrsta pogrebnog marša, sa mračnim motivom trube.
Kada sat kasnije počne finale simfonije, dovoljne su samo reči kao što su energija, euforija, slava i intenzivna radost. Put do te destinacije vodi nas kroz burni drugi stavak pun iznenađenja i skerca koji se vijuga među bezbrižnim plesnim melodijama – uz bečki valcer nikad daleko – i uzburkanim ritmovima. Nakon svog tog uzbuđenja, vreme je za smirivanje četvrtog stava. Ovaj čuveni Adagietto – kojeg je Visconti na veličanstven način iskoristio u svom filmu Thomasa Manna u noveli Smrt u Veneciji – čista je i iskrena izjava ljubavi Almi. Osim što stvara prekrasan, zadivljujuće spor stav pun ljubavi i nežnosti, Mahler je u partituru ubacio i nekoliko muzičkih poruka koje su joj bile jasne kao dan. Na primer, početna melodija sadrži referencu na motiv 'ljubavnog pogleda', jedan od mnogih lajtmotiva u Wagnerovoj operi Tristan i Izolda. Alma je od malih nogu bila fascinirana Wagnerovom muzikom i poznavala je njegove partiture kao svoj džep. Priča se da je celu operu mogla odsvirati napamet na klaviru.
.jpg)