William Shakespeare ,Soneti tamnoj dami

Soneti tamnoj dami


128

Dok, muziko moja, ti muziku sviraš
na drvetu svetom koje zvuke stvara,
kad prstima nežnim žicama prebiraš,
i sazvučje struna uho mi začara,

zavidim toj dirki što poskoči često
da poljubi nežnu školjku šake tvoje;
moje jadne usne, čije je to mesto,
od zavisti žarke crveneći stoje.

Samo da ih tako zagolicaš, namah
došle bi na mesto žice te raspusne
što joj tvoji prsti daju nežni zamah:
srećnije je drvo nego žive usne.

          Kad već dlan ti zbog tih drskih struna gubim,
          daj im ga— a meni usne, da ih ljubim.

130

Oko moje drage ko sunce ne blista;
od korala mnogo bleđe joj usnice;
grudi su joj tamne naspram snega čista,
kosa ne od zlatne, već od crne žice;

video sam belih i crvenih ruža
ali takve ruže njen obraz ne boje;
i poneki miris veću radost pruža
nego miris daha u najdraže moje;

Znam da, mada volim kad govori mila
zvuk muzike ipak slađe uho mazi;
i ne videh nikad kako hoda vila:
gospa mi, kad hoda, samo po tlu gazi.

           Al' neba mi, moja ljubav nije bleđa
           od one što lažna poređenja ređa.

138

Kad se draga kune da istinu živi,
verujem joj zdušno, mada znam da laže;
kad mi se ko mladom, prostodušnom divi,
k'o nekom ko sveta ne poznaje lâže,

taštinu mi hrani sto me mladim smatra
premda dobro zna da moja mladost vene;
lažljiv jezik njen je vera mi i vatra,
istinu smo skrili: mi ljubimo sene.

Zašto ona svoje ne prizna mi laži?
I iskustvo zašto ja ne priznam svoje?
Privid poverenja ljudsku ljubav snaži:
u strasti se nikad godine ne broje.

           Jedno s drugim tako ležimo u laži,
          dok laskanjem slasnim laž nam sumnju blaži.

147

U groznici, moja ljubav večno žudi
Za otrovom koji bolest njenu snaži:
za truleži koja mučninu joj budi,
al' jedina žeđ joj kolebljivu taži.

Razum, mojoj žudnji lekar, već se ljuti
što s primenom znanja lekovitog čeka,
i okreće ledja; ja, očajan, slutim—
žudnja vodi smrti, i nema joj leka.

Od razuma bežim, pa bez nade bludim,
od nemira mutnog i bezumlja stradam,
govor me i misli odaju da ludim,
nesuvislo, mučno za istinom tragam—

             jer kleh se da blistaš u sjaju i moći,
             a crnja si, pakle, od najcrnje noći.

151

Premlada je ljubav da zna šta je savest,
a opet – svi znaju – ljubav savest rađa;
pa me, zloćo nežna, nemoj grehom zavest',
tad bi moji gresi bili tvoja građa.

Jer, ako me izdaš, tad izdaću i ja
plemeniti deo sebe svome telu:
čim u duši nada telesna zasija
da trijumf se bliži, meso hrli delu,

na ime ti raste, pokazuje na te -
svoj ponos, svoj zanos pobedničkog slada;
i žudi da bude do igračka za te,
u tvojem' da stoji, kraj tebe da pada.

           “Ljubav” zovem onu – dok savešću stradam –
           za čiju se ljubav uzdižem i padam.
 

Prepev: Danijela Kambasković-Sawers

Pisma Mileni Jesenskoj , Franc Kafka

 

Kad je Franc Kafka umro, u njegovom pisaćem stolu pronađeno je ovo pisamce naslovljeno na njegovog dugogodišnjeg prijatelja Maksa Broda:

Dragi Makse, moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo gde odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, beleške i tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi moji spisi ili zapisi koji se nađu kod Tebe ili kod drugih, od kojih ih zatraži u moje ime. Pisma koja Ti ne budu hteli dati neka bar sami pošteno spale...

Tvoj Franc Kafka.

 

Kafka je neprestano težio ženidbi i braku. U 'Pismu ocu', pismu koje nikada nije poslao, napisao je:

Oženiti se, osnovati porodicu, uzeti svu decu koja dođu, održati ih u ovom nesigurnom svetu, i čak još malo voditi, najviše je, po mom mišljenju, što uopšte može uspeti nekom čoveku. Što to prividno lako uspeva mnogima nije nikakav protivdokaz, jer, prvo, uspeva to stvarno malobrojnima i, drugo, većinom ti malobrojni ne 'izvode' to, nego se to s njima naprosto događa; to nije, doduše, ono najviše, ali još uvek je vrlo veliko i vrlo časno (pogotovo što se ono 'izvoditi' i 'događati se' ne može se potpuno razdvojiti jedno od drugog). I konačno, ne radi se o tom najvišem, nego samo o nekakvom dalekom, ali pristojnom približavanju; nije ipak potrebno odleteti nekuda ravno do sunca, ali je svejedno potrebno dopuzati do nekog čistog mestanca na zemlji, koje katkada obasjava sunce i gde se čovek može malo ogrejati...

 Kafka je u toku Prvog svetskog rata oboleo od tuberkuloze, koja je u to vreme bila gotovo neizlečiva bolest. Godine 1920. napušta službu i od tada se leči po raznim sanatorijumima, ali bez naročitog uspeha. Tek tada pošlo mu je za rukom da se otrgne uticaju svojih roditelja i da se preseli u Berlin, gde je živeo oko godinu dana s ortodoksnom Židovkom Dorom Dyamant. Pred kraj života bolest zahvata i grlo pa više ne može ni da govori i sporazumeva se s okolinom samo pismenim putem.

Umire u sanatorijumu Kierling kod Beča 3. juna, u četrdesetoj godini života. Sahranjen je na židovskom groblju Strašnice u Pragu

 

 

Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:

(Četvrtak)

Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F.

 subota uveče)

Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.

Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.

***

Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."

Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.

***

Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.

* * *

Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.

 

 

 

______________________________

 

Pisati pisma znači razotkriti se pred avetima, što one lakomo iščekuju – napisao je Franc Kafka u jednom od svojih pisama Mileni.

Aveti su kao istina – neuhvatljive, neobuzdane, lutaju po prostoru i vremenu, zaustave se samo za trenutak na nekoj raskrsnici ili u nečijem snu da izazovu, a onda iščeznu u senke.
 

Sudbina Milene Jesenske, najsnažnije ljubavi u životu Franca Kafke, koju je nazvao svojim morem, probudila je u meni želju, nakon čitanja Pisama Mileni, šezdesetih godina proslog veka, da saznam nesto više o njoj, da eventualno pronađem njena izgubljena pisma.
 

Milena Jesenska je bila novinar, dopisnik praske Tribune i drugih listova iz Beča, u vreme između dva Svetska rata, slobodoumna i samosvesna žena. Ona je prva shvatila veličinu Kafkinog dela koji je rođen u Českoj, a pisao na nemačkom jeziku. Prevodila je njegove pripovetke i uvela ga u svet literature. Kafka joj je bio ne samo neizmerno zahvalan, već i smrtno zaljubljen u nju. Ali, Milena je bila udata, nije joj bila dozvoljena ni prepiska sa Kafkom. Ipak, iz njegovih pisama mogli su se naslutiti njeni odgovori.
 

Počela sam da istražujem život Milene Jesenske. Pisala sam prijateljima u Prag, u nadi da ću saznati još nešto, sem onog što je Kafka napisao u Pismima Mileni. Međutim, te godine su u Pragu bile vreme kada su se sva vrata zatvarala preda mnom, kao da je postojala zavera ćutanja. Arhiv Tribune bio je nedostupan. Čak ni u Muzeju Franca Kafke nisu bili predusretljivi. Moje interesovanje prihvatili su sa podozrenjem. Tako mi nije preostalo ništa drugo već da čitam ono do čega sam mogla da dospem, Dnevnik Franca Kafke, njegov Zamak , nedovršene rukopise i sve ono što je pre toga objavio.
 

Ali, najviše sam saznala o Mileninom načinu mišljenja iz njenih feljtona do kojih sam ipak došla. Milica Vujičić, sa Katedre za istoriju umetnosti Beogradskog univerziteta, donela mi je iz Praga foto-kopije Mileninih feljtona koje je nakon mnogo peripetija pronašla u podrumu gde se čuva Tribuna iz 1920-1930. Feljtone mi je prevela koleginica sa Radija, Milada Pavlović.
 

Nastavila sam istraživanje o Mileninom životu. U knjizi Margarete Buber-Nojman Zatočenice Hitlera i Staljina pročitala sam da je autor ovog dela bila s Milenom Jesenskom do poslednjeg dana njenog života, 17. maja 1944. godine, kada je umrla u svojoj 48. godini. Iz odgovora koje joj je Kafka slao, mogle su se naslutiti i njene reči: Tvoja mudrost i gordost nisu mogle da prihvate privid . Polovičnost je van tvog sistema, a ja sam shvatila da naša sudbina nije naša, već da ona traje u nama, te stoga njome ne možemo upravljati. Ja ću ti ipak ostati večni pratilac i ti ćeš jednom otkriti moju vernost negde na drugoj strani sveta.
 

Milena je, dakle, ispunila svoje obećanje Kafki. Nije ga napustila ni dve decenije nakon njegove smrti, kada je stavila žutu zvezdu na rukav i dobrovoljno se pridružila Jevrejima koji su odvedeni u logor. Pošla je za njim – na drugu stranu sveta – kako piše u jednom tekstu, objavljenom u Tribuni 21. juna 1921. pod pseudonimom A.X. Nessey, kako je često potpisivala svoje tekstove.

 

Margareta Buber-Nojman upoznala je Milenu u logoru Ravensbrik i postala njen poverenik i jedini prijatelj. Ona će kasnije napisati knjigu Milena Kafka's Freundin. Ali, trebalo je da prođe mnogo vremena da njeno delo odjekne u svetu. Naime, prema Margareti Buber-Nojman postojalo je nepoverenje kao i onih dana kada je u Ravensbrik dovedena iz koncentracionog logora u Karagandi /Kazahstan/, gde je bila zatočenik NKVD-a. Sovjetska policija predala ju je 1940. berlinskom Gestapou. Njenim rečima, da su je nakon pet godina prinudnog rada u kazahtanskom logoru, Rusi predali Gestapou, bilo je zaista teško poverovati, i to je prva učinila Milena Jesenska.

Margareta je nije zavolela samo zbog toga, veš i zato što je Milena bila ličnost snažnog duha i svetlog pogleda, kako je predstavila u svojoj knjizi. I u Kafkinim pismima moglo se pročitati - poput mora, svetlost koja zrači cak i kada je više nema, - i onda kada kažu da nije postojala sem kao žena kojoj je čuveni pisac slao ljubavna pisma. Mozaik njihove prepiske ipak se mogao sklopiti. Kafkina ljubav, kao što je ona verovala, nadživela je njihovo bivstvovanje. Moralo je da prođe vreme da bi se to dokazalo – doba iskušenja, proba, inicijacije, smrti…
 

Poslednje dane svog života Kafka je proveo u sanatorijumu Kirling kod Klosternojburga u Donjoj Austriji. Tamo ga je posećivao njegov verni prijatelj Maks Brod. Kraj njega je bila i Dora Dijamant, o kojoj pišu kao o poslednjoj Kafkinoj ljubavi. Ali, u poslednjem pismu koje je on pisao, toliko je bio slab da nije uspevao da završi rečenicu. To je učinila ona, Dora Dijamant. Napisala je zatim adresu Kafkinih roditelja. Da li je Franc svoje poslednje pismo želeo njima da uputi...?
 

Gde su nestala Milenina pisma? Da li ih je tog proleća Franc Kafka uništio ili je to neko drugi učinio?

Pokušala sam da odgonetnem odgovore Milene Jesenske, da odgovorim umesto nje na pisma koja bi bila poput njenih. Naše je doba vreme novih zaborava i vaskrsnuća, drugih verovanja i simbola. Nastojala sam da prizovem te prohujale godine. Kada sam završila Milenina pisma i predala ih izdavaču, jedne noći probudio me je urednik i upitao - da li sam ih odista pronašla?
 

Tog istog proleća, kako mi je pisao Ernst Pavel, autor The Nightmare of Reason iz Grejt Neka kraj Njujorka: U Francuskoj se događaju neverovatne stvari. Francuzi su konačno otkrili Evropu. Izložba o Beču – Apocalypse Joyeuse – u Muzeju Pompidu – nouvel vague.
Vitrine svih knjižara su pune prevoda. Bio sam u Parizu kada je Margaret Buber-Nojman, o kojoj Vi pišete, dobila nagradu za najbolju knjigu prevedenu te godine na francuski jezik – O Mileni Jesenskoj.
Sada u svojoj 86. godini, pozvana je u Pariz i gotovo je neverovatno da je s obzirom na sve ono kroz šta je prošla – fizički i intelektualno u odličnom stanju. Kupio sam i zbirku Mileninih članaka “Vivre”, koje je sakupila Dorothea Rein 1985. I izvinite za unakazivanje srpskog jezika – nous sommes tous des Juifs allemands… Ernst Pavel je dobio nagradu za The Nightmare of reason, najvišu američku nagradu za biografsko delo. Pavel je godine pred Drugi svetski rat proveo u Beogradu i radio u knjižari Gece Kona, što je vrlo zanimljivo, ali trenutno nije predmet našeg interesovanja. Ukoliko se moja osnovna želja zaturila, bila je da zabeležim: gotovo istovremeno pojavu tri knjige o Mileni Jesenskoj, nakon četrdeset godina od dana kada je njeno srce prestalo da kuca.

Da, moj odgovor uredniku je glasio:
 

Sve ličnosti u knjizi istinite su, kao što su autentični geografski pojmovi i vreme u kome se sve ovo zbivalo. Izmišljeni su samo neki događaji. Ali, da su morske struje odredile drugi pravac vetrova nad Evropom, mozda bi se sve događalo kao što je ovde zapisano.
 

Knjigu Milenina pisma Kafki objavila je 1988. godine Književna zajednica Novog Sada. Sada se ova zamišljena pisma objavljuju sa Kafkinim autentičnim pismima Mileni Jesenskoj. Kafkina pisma, koje sam koristila, prevodi su Zdenke Brkić.

Ana Somlo
Avgust 2005

 

George Orwell, Tolstoj i Shakespeare

Tolstoj i Shakespeare

Prošle nedelje istakao sam da umetnost i propaganda nisu nikada potpuno razdvojene i da je to ono što smatramo čistim estetičkim sudovima uvek do određene mere iskrivljeno moralnim, političkim ili religioznim sklonostima. Dodao sam da su u mukotrpnim vremenima, kao što je poslednih deset godina, u kojima nijedna razumna osoba ne može zanemariti što se događa oko nje ili izbeći opredeljivanje, te potisnute skonosti došle bliže do naše svesti. Kritika sve više i više postaje otvoreno borbena, i čak prikazivati se ravnodušnim postaje vrlo teško. Ali se na osnovi toga ne može zaključiti da ne postoji estetsko prosuđivanje, te da je svako umetničko delo jednostavno i isključivo politički pamflet koji se može vrednovati jedino kao takav. Ako tako razmišljamo onda se dovodimo u slepu ulicu u kojoj se izvesne brojne i očite činjenice više ne mogu objasniti. Da bih to pokazao primerom, ispitaću jednu od najvećih moralnih, neestetičkih kritika –– antiestetičkih kritika, moglo bi se reći –– koja je ikada napisana: Tolstojv esej o Shakespeareu.

Pri kraju svog života Tolstoj je napisao snažan napad na Shakespearea, nastojeći dokazati ne samo da Shakespeare nije bio veliki čovek, kako se o njemu govori, već da je bio pisac bez ikakve vrednosti, jedan od najgorih i najpodlijih pisaca koje je svet ugledao. Taj je esej u svoje vreme izazvao veliko ogorčenje, ali sumnjam da je na njega ikad odgovoreno na zadovoljavajući način. Štaviše, pokazaću da se na njega uglavnom nije ni moglo odgovoriti. Deo onoga što Tolstoj tvrdi potpuno je tačno, a ostali delovi su odviše stvar ličnog mišljenja da bi o njima vredilo raspravljati. Ne smatram naravno da u tom eseju nema pojedinosti na koje se ne bi moglo odgovoriti. Tolstoj protureči sam sebi u nekoliko navrata; budući da se bavi stranim jezikom, mnogo toga krivo shvata, a zbog mržnje i ljubomore na Shakespearea nalazi pribežište u krivim tumačenjima, ili barem u svesnom slepilu. Ali to nije predmet našeg razmatranja. U većini onoga što kaže, Tolstoj je na svoj način u pravu, i u svoje vreme to je verovatno poslužilo kao korisna ispravka preteranom divljenju Shakespeareu, koje je tada bio u modi. Odgovor se ne nalazi u bilo čemu što bih ja mogao reći, već u određenim stvarima koje je Tolstoj sam sebe prisilio da iznese.
Tolstojeva glavna tvrdnja da je Shakespeare beznačajan, površan pisac, bez dosledne filozofije, bez misli i ideja kojima bi se bilo vredno baviti, bez zanimanja za religiozne i društvene probleme, bez razumevanja za likove ili uverljivost, a ukoliko se može reći da uopšte ima neko gledište koje se može odrediti, to je ciničan, nemoralan i svetovan nazor na svet. Optužuje ga da na brzinu piše svoje komade ne brinući ni najmanje za verovatnost, da se bavi fantastičnim pričama i nemogućim situacijama, da mu svi likovi govore veštačkim, kićenim jezikom koji se u potpunosti razlikuje od stvarnog života. Takođe ga optužuje da u svoje komade trpa sve i sva –– solilokvije, odlomke balada, rasprave, prostačke viceve i tako dalje –– ne zaustavljajući se da razmisli da li to ima ikakve veze sa sadržajem, te da kao gotovu stvar uzima nemoralnu politiku sile i nepravedne društvene razlike vremena u kojem je živeo. Ukratko, tvrdi da se Shakespeare sam optužuje, jer je nepromišljen i nemaran pisac, čovek sumnjivog morala, i, iznad svega, nije mislilac.

Dobrom delu toga moglo bi se suprotstaviti. Nije istina, u smislu u kojem to implicira Tolstoj, da je Shakespeare nemoralan pisac. Njegov moralni stav može biti različit od Tolstojevog, ali on ga zasigurno ima  i vidljiv je u čitavom njegovom delu. On je mnogo veći moralista nego, na primer, Chauser ili Boccaccio. On također nije ni takva budala kakvom ga Tolstoj pokušava prikazati. Na trenutke, uzgredno, moglo bi se reći, pokazuje pronicljivost koja znatno nadilazi njegovo vreme. U vezi s tim želeo bih upozoriti na kritiku koju je Karl Marx –– on se, za razliku od Tolstoja, divio Shakespeareu –– napisao povodom Timona Atenjanina. Ali da još jednom ponovim, ono što kaže Tolstoj, u potpunosti je istinito. Shakespeare nije mislilac, i kritičari koji tvrde da je on bio jedan od najvećih filozofa koje je svet vidie, govore gluposti. Njegove misli naprosto su bile zbrkane, poput vreće za krpe. On je, kao i većina Engleza, bio sistematičan u postupcima, ali nije imao pogled na svet, odnosno filozofske sposobnosti. Potpuno je tačno da je Shakespeare vrlo malo brinuo za verovatnost i da je svoje likove retko pokušavao načiniti doslednim. Kao što znamo, obično bi ukrao siže od drugih i na brzinu ga pretvorio u dramu, često uvodeći apsurdnosti i nedoslednosti kojih nije bilo u originalu. Tu i tamo, kada bi došao do jednog sižea –– Macbetha, na primer –– njegovi likovi su razložno dosledni, ali u mnogim situacijama prisiljeni su na postupke koji su potpuno neverovatni po svim uobičajenim kriterijumima.
Mnogi njegovi komadi nemaju čak ni onu vrstu uverljivosti koja spada u područje bajki. U svakom slučaju nemamo podataka da ih je on samo uzimao ozbiljno, osim kao sredstvo za život. U sonetima se nikada ne poziva na svoje komade kao deo svog književnog opusa, i samo jednom, na prilično sramežljiv način, spominje da je bio glumac. Što se toga tiče, Tolstoj je u pravu. Tvrdnja da je Shakespeare bio dubok mislilac koji je iznosio doslednu filozofiju u komadima koji su tehnički bili savršeni i prepuni profinjenih psiholoških zapažanja, glupa je.

Šta je Tolstoj postigao? Tako žestokim napadom trebao je potpuno uništiti Shakespearea, i on je očito verovao da je u tome uspeo. Od vremena kada je Tolstojev esej bio napisan, ili barem otkad je počeo biti čitan, Shakespeareov ugled je trebao nestati. Shakespeareovi ljubitelji morali su uvideti da im je idol skinut s pijedestala, da je u stvari bezvredan i morali su odmah prestati u njemu uživati. Ali to se nije dogodilo. Shakespeare je razoren, pa ipak je nekako ostao. Ne samo da zbog napada nije bio zaboravljen, već je sam napad bio gotovo zaboravljen. Iako je Tolstoj u Engleskoj popularan pisac, oba prevoda ovog eseja su izvan štampe, a ja sam morao pretražiti čitav London pre nego što sam jedan pronašao u muzeju.

Ispada, dakle, da iako je Tolstoj mogao objasniti gotovo sve o Shakespeareu, ostaje jedna stvar koju nije mogao objasniti, a to je njegova popularnost. Bio je sam toga svestan, i tome se jako začudio. Ranije sam spomenuo da se odgovor Tolstoju krije u nečemu što je sam sebe primorao da kaže. On se pita kako to da se jednom tako lošem, glupom i nemoralnom piscu, kao što je Shakespeare, posvuda dive, i na kraju, on to može jedino objasniti opštesvetskom zaverom za izopačenje istine. Ili je to neka vrsta kolektivne tlapnje –– on to zove hipnozom –– u koju su uvučeni svi osim Tolstoja. Budući da ta zavera ili zabluda postoji, on se oseća obaveznim da je pripiše mahinacijama nekih nemačkih kritičara s početka devetnaestog veka. Oni su počeli s pokvarenim lažima da je Shakespeare dobar pisac, a niko od onda nije imao hrabrosti da im se suprotstavi. Na teoriju takve vrste ne treba trošiti mnogo vremena. Ona je besmislena. Jer Shakespeareova popularnost je dovoljno stvarna, to je popularnost koja seže do običnih, a ne samo knjiških ljudi. Od svog života pa nadalje Shakespeare je bio najpopularniji pozorišni pisac. On nije popularan samo u zemljama engleskog govornog područja već i u velikom delu Evrope i delovima Azije. Tako reći dok ovo govorim, Sovjetska vlast slavi tri stotine dvadeset i petu godišnjicu njegove smrti, a ne Ceylonu sam jednom video predstavu njegovog dela na jeziku od kojeg ne razumem nijednu reč. Mora se zaključiti da kod Shakespearea postoji nešto dobro, nešto trajno, što milioni običnih ljudi mogu ceniti, iako Tolstoj to nije bio u stanju. Shakespeare može preživjeti činjenicu da je bio smušen mislilac čija su dela puna neverovatnosti. Takvim načinom ne možete mu naškoditi, kao što ne možete uništiti cjet držeći mu moralne pridike.

I to, čini mi se, još jednom govori nešto više o onome o čemu sam govorio prošle nedelje: o granicama umetnosti i propagande. To pokazuje granice svake kritike koja je isključivo kritika sadržaja i tendencije dela. Tolstoj kritikuje Shakespearea ne kao pesnika već kao mislioca i učitelja, i na tom planu on nema poteškoća da ga satre. Pa ipak, sve to što kaže je nebitno: Shakespeare ostaje potpuno netaknut. Ne samo njegov ugled već i uživanje koje nalazimo u njegovu delu ostaju isti kao i pre. Očito, pesnik je više nego učitelj i mislilac, iako treba biti i to. Svako napisano delo nosi svoj propagandni smisao, pa ipak u svakoj knjizi, ili drami, ili pesmi, ili bilo čemu ne zavisi o moralu ili tendenciji –– mesta za nešto što jedino možemo nazvati umetnošću. Unutar određenih granica, loša misao i loš moral mogu biti dobra književnost. Ako tako velik čovek kao Tolstoj nije mogao pokazati suprotno, sumnjam da će to uspeti nekom drugom.

Govor na BBC-ju, 7. maja 1941.
Objavljeno u „Listeneru” 5. juna 1941.

Oskar Vajld, Slavuj i ruža

Rekla mi je da će plesati sa mnom ako joj donesem crvenih ruža - kliknuo student - ali u svom mojem vrtu nema crvene ruže .

Iz svog gnezda na hrastu ljutiku čuo ga slavuj i izvirio između lišća i čudio se .

- Nema crvene ruže u celom mojem vrtu ! - Uzvikivao i krasne mu se oči napunile suzama . - Ah , do kakvih sitnica stoji sreća ! Pročitao sam sve što su napisali mudraci i znam filozofiji sve tajne , ali mi je život bedan jer mi nedostaje crvena ruža .

- Evo napokon verna ljubavnika - reče slavuj . - Noć po noć pevao sam o njemu , iako ga nisam znao : noć po noć pričao sam njegovu zgodu zvezdama , a sada ga vidim . Kosa mu je tamna kao zumbulov cvet , a usne mu rumene kao ruža koju želi ; ali lice mu je od ljubavi pobledelo kao belokost i jad mu se ubeležio na čelu .

- Sutra uveče priređuje vladar ples - mrmljao je mladi student - a moja će ljubav biti na plesu . Ako joj donesem crvenu ružu , plesaće sa mnom sve do jutra . Ako joj donesem crvenu ružu , držaću je u zagrljaju i ona će mi nasloniti glavu na rame , i stezaću ruku njenu u svojoj . Ali nema crvene ruže u mom vrtu , pa ću sedeti sam a ona će proći mimo mene . Neće ni mariti za mene i srce će mi pući .

- To je zaista pravi ljubavnik - reče slavuj . - O čemu ja pevam , to on trpi : što je meni radost , njemu je jad . Ljubav je zaista divota . Vrednija je od smaragda i skupocenija od finih opala . Biser i mogranj ne mogu je kupiti niti se prodaje na tržištu . Ne stiču je trgovci niti se može zameniti na vagi za zlato .

- Muzičari će sedeti na svojoj galeriji - reče mladi student - i sviraće na svojim instrumentima , a moja će ljubav plesati uz glas harfe i gusala . Plesaće tako lako da se nogama neće dodirivati poda , a dvorani će se u šarenim haljinama zgrtati oko nje . Ali sa mnom neće plesati jer nemam crvenu ružu da joj dam - i on se bacio u travu , pokrio lice rukama i zaplakao .

- Zašto on plače ? - Zapita mali zeleni gušter kad je protrčao kraj njega , a rep napeo uvis .

- Zbilja , zašto ? - Reče leptir koji je lepršao za sunčanom zrakom .

- Zbilja , zašto ? - Šapne svom susedu bela nežnim , tihim glasom .

- Plače zbog crvene ruže - reče slavuj .

- Zbog crvene ruže ! - Zaviču oni - jako je smešno !

A mali gušterčić , koji je bio cinik , nasmeje se na sav glas .

Ali slavuj je razumeo tajnu studentovog jada te je ćuteći sedeo na hrastu i promišljao o tajnoj ljubavi .

Odjednom on raširi smeđa krila za let i ustremi se u vazduh . Proleti šumarkom kao sena i kao sena proleti vrtom .

Usred tratine stajala je krasna ruža pa kad ju je slavuj spazio , poleti  njoj i spusti joj se na grančicu .

- Daj mi crvenu ružu - dovikne joj - a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu . No ruža odmahne glavom .

- Moje su ruže bele - odgovori ona - bele kao pena morska i belje nego sneg na planini . Ali otiđi mojoj sestri koja se plete oko starog sunčanika i možda će ti ona dati što ti želiš .

Odleti slavuj k ruži što se plete oko starog sunčanika .

- Daj mi crvenu ružu - dovikne joj a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu . Ali ruža odmahne glavom .
- Moje su ruže žute - odgovori ona - žute kao kosa morske vile što sedi na prestolu jantarovu i žuće nego sunovrat što cvate na livadi dok je kosac ne pokosi . Ali otiđi mojoj sestri koja raste pod studentovim prozorom i možda će ti ona dati što želiš .

Odleti slavuj k ruži što raste pod studentovim prozorom .

- Daj mi crvenu ružu - dovikne joj - a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu . Ali ruža odmahne glavom .

- Moje su ruže crvene - odgovori ona - crvene kao golubove noge i crvenije nego silni koralj što se vije po okeanskoj pećini . Ali zima je sledila moje žile , mraz je oprljio moje pupoljke , bura je slomila moje grančice i ja neću imati ruže cele ove godine .

- Samo jednu jedinu crvenu ružu želim ja - uzvikne slavuj - jednu jedinu crvenu ružu ! Zar nema nikakav način kako bih je dobio ?

- Ima način - odgovori ruža - ali je tako strahovit te se ne usuđujem da ti ga kažem .

- Reci mi - reče slavuj - ja se ne plašim .

- Ako želiš crvenu ružu - reče ruža - moraš je stvoriti pesmom po mesečini i obojiti je krvlju iz svoga srca . Moraš prsa nabosti na trn i pevati mi . Cele celcate noći moraš da mi pevaš , a trn ti se mora zabadati u srce , tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom .

- Smrt je velika cena za crvenu ružu - reče slavuj - a život je svakomu jako drag . Radost je sedeti u zelenoj šumi , motriti Sunce u zlatnim kolima i gledati Mesec u bisernim kolima . Sladak je glogov miris , slatki su zvončići što se kriju u dolini i crnica što cvate na brijegu . Ali ljubav je bolja nego život , a šta je ptičje srce prema ljudskome srcu ?
Raskrilio on smeđa svoja krila za let i uzvio se u vazduh . Preleteo baštom kao sena i kao sena projurio šumarkom .

Mladi je student još ležao u travi gde ga je slavuj ostavio i još mu se nisu bile osušile suze u krasnim očima .

- Veseli se - dovikne mu slavuj - veseli se , dobićeš svoju crvenu ružu . Stvoriću je pesmom na mesečini i obojiti ću je krvlju iz srca svog . Za uzvrat tražim jedino da budeš veran ljubavnik jer ljubav je mudrija od filozofije , koliko god bila filozofija mudra , i moćnija od vlasti , koliko god vlast bila moćna . Krilima joj je boja kao plamen , a plamene je boje telo njeno . Usne su joj slatke kao med , a dah joj je kao tamjan .

Student pogleda iz trave i oslušne , ali nije razumeo šta mu slavuj veli jer je znao jedino ono što piše u knjigama .

No hrast je razumeo i rastužio se jer je jako voleo maloga slavuja koji je sagradio gnezdo u njegovim granama .

- Otpevaj mi poslednju pesmu - šapne mu - ostat ću sam samcat kad tebe ne bude .

Tako je slavuj otpevao hrastu pesmu i glas mu je bio kao voda što klokoće iz srebrna vrča .

Kad je on otpevao pesmu svoju , ustane student i izvadi iz džepa beležnicu i olovku .

- On ima formu - govorio je sam sebi , odlazeći šumarkom - to mu se ne može poreći , ali ima li čuvstva ? Čini mi se da nema . Zaista je poput većine umetnika ; sasvim je stil , a nema nikakve iskrenosti . Ne bi se žrtvovao za druge . Misli jedino na muziku , a svako zna da su umetnosti sebične . Ali mora se priznati da ima u glasu nekih krasnih zvukova . Žalost je što ti zvuci ne kazuju ništa i nisu od nikakve praktične koristi .

I ode u svoju sobu , legne na svoj slamnati krevetac i stane misliti o ljubavi ; a nakon časka zaspi .

A kad je Mesec zasjao na nebu , odleti slavuj k ruži i nabode prsa na trn . Cele celcate noći pevao je grudi nabodenih na trn , a hladni kristalni Mesec nagnuo se i slušao . Cele je noći pevao slavuj , a trn mu se zabadao sve dublje i dublje u grudi i živa mu je krv isticala .

Pevao je najpre kako se ljubav rodi u srcu mladića i devojke . A navrh ruže procvetala je divna ruža , latica za laticom redala se kao što se pesma redala za pesmom . Bila je isprva bleda kao magla nad rekom , bleda kao prvo jutro i srebrna poput krila zorinih . Kao sena nizija u srebrnom ogledalu , kao sena ružina u ribnjaku , takva je bila ruža što je procvala na najvišoj grančici .

Ali ružino stablo dovikne slavuju neka se jače pritisne uz trn . - Pritisni jače , mali slavuju - doviknulo mu ružino stablo - jer će svanuti dan dok još nije dokončana ruža .

Slavuj pritisne jače uz trn , a sve glasnije i glasnije orila mu je pesma jer je pevao kako se rađa strast u duši muškarčevoj i devojčinoj .

A nežna rumen sunula u ružine latice , kao rumen na mladoženjinu licu kad nevesti poljubi usta . Ali trn se još nije bio zabo u srce i ružino je srce bilo još belo jer jedino krv iz slavujeva srca može zacrveniti ružino srce .

A stablo dovikne slavuju neka pritisne jače na trn . - Pritisni jače , mali slavuju - doviknulo mu stablo - jer će svanuti dan pre no što je dokončana ruža .

Pritisnuo slavuj jače na trn i trn mu dopro do srca i ljuta ga bol probola . Gorka je , gorka bila bol , a sve uznositija i uznositija bila je njegova pesma jer je pevao o ljubavi što se usavršava u srcu , što ne umire u grobu .

A divna se ruža zarumenila kao rumen na istočnom nebu . Crvenio se rub laticama , a kao rubin crvenelo se srce .
Ali slavuju je sve slabio glas i krila mu lepršala , a oči se zamaglile . Pesma mu je slabila te slabila i on je osećao da mu nešto guši grlo .

A zatim ispeva poslednji pev . Beli ga je Mesec čuo te zaboravio na svanuće i zastao na nebu . Crvena ga je ruža čula , sva zadrhtala od zanosa i rastvorila latice hladnom jutarnjem povetarcu . Jeka ga je odnela u svoju purpurnu pećinu u brdima i probudila pastire iz sna . Preleteo je preko trske kraj reke i ona je javila moru glas .

- Praćenje , gledaj ! - Uzvikne ružino stablo - ruža je sada savršena - ali slavuj mu nije odgovorio jer je ležao mrtav u visokoj travi , s trnom u srcu .

A u podne otvorio student prozor i pogledao - Divna li slučaja ! - Uzviknuo - evo crvene ruže ! Otkad živim , nikad nisam video ovakvu ružu . Tako je divna da verovatno ima dugačko latinsko ime - i on se nagnuo i otrgnuo je .

Nataknuo zatim šešir i pohrlio k profesorovoj kući s ružom u ruci .

Profesorova je ćerka sedela na vratima i motala na vitlo modru svilu , a pseto joj ležalo do nogu .

- Rekli ste da ćete plesati sa mnom ako vam donesem crvenu ružu - reče student . - Evo najcrvenije ruže na svetu . Večeras ćete je nositi kraj srca , a kad budemo plesali , pričaće Vam ona kako vas ljubim .

Ali devojka se namršti .

- Bojim se da mi neće pristajati uz haljinu - odgovori ona - osim toga , kancelarov mi je nećak poslao pravih dragulja , a svako zna da su dragulji vredniji nego cveće .
 Kunem se doista , vi ste jako nezahvalni - reče student zlovoljan i baci ružu na drum gde je pala u jarak i kola je pregazila točkom .

- Nezahvalna ! - Reče devojka . - Reći ću vam nešto , vi ste jako surovi ; a napokon , ko ste vi ? Samo student . Mislim da vi nemate ni srebrne kopče na cipelama kao što ih ima kancelarov nećak - i ona ustade i ode u kuću .

- Kako je ljubav glupa - reče student odlazeći . - Nije ni napola toliko korisna kao logika jer ne dokazuje ništa i uvek kazuje ono što se ne zbiva i navodi te da veruješ što nije istina . Zaista je sasvim nepraktična , a kako je u naše doba glavno biti praktičan , vratiću se ja k filozofiji i učiću metafiziku .

Vratio se dakle u svoju sobu , izvadio veliku prašnu knjižurinu i uzeo čitati .

Franc Kafka, pripovetke

Iznenadna šetnja

 

 

Kad čovek uveče kao da se konačno odlučio da ostane kod kuće, kad navuće domaću haljinu i kad posle večere sedne za sto, kraj svetiljke, i uzme da se bavi onim poslom ili onom igrom posle čijeg dovršetka po navici odlazi na spavanje, kad je napolju ružno vreme, usled čega ostajanje kod kuće biva razumljivo samo po sebi, i kad čovek, mada je toliko vremena već proveo pritajen za stolom da bi izlaženje moralo prouzrokovati opste čuđenje, i mada je sad stepenisše već mračno, a kapija zaključana, -kad čovek onda uprkos svemu tome ustane, obuzet iznenadnom nelagodnošću, kad promeni kaput i za tili čas se pojavi obučen za ulicu, i kad izjavi da mora izaći pa to, posle kratkog pozdrava, i učini, s utiskom da je za sobom ostavio više ili manje ljutnje, već prema brzini s kojom zatvara vrata stana, kad se nađe na ulici, s udovima koji izuzetnom pokretljivošću odgovaraju na ovu već neočekivanu slobodu koja im je pala u deo, kad čovek, zahvaljujući ovoj jednoj odluci, oseti da je u njemu sabrana svekolika sposobnost za donošenje odluka, kada, pridajući tome značaj veći od uobičajenog, uvidi da se u njemu nalazi zapravo više snage nego potrebe da lako izazove i podnese čak i najbržu promenu, i kad tako korača niz dugačke ulice-onda je taj čovek za to veće potpuno izašao iz kruga svoje porodice, koja se gubi u nesuštasvenosti, dok se sam čovek, potpuno čvrst, crn od oštre omeđenosti, lupajući se po bokovima, uzdiže put svoga istinskog obličja.

Sve se to još pojačava kad u taj pozni većernji čas čovek poseti nekog prijatelja da bi video kako mu je.

______________________________________

 

 

U kažnjeničkoj koloniji

Vojnik i osuđenik isprva nisu ništa razumeli. U početku nisu ni motrili šta se zbiva. Osuđenik beše jako ohrabren što su mu rupčići bili vraćeni,  ali nije mu bilo suđeno da se duho veseli, jer vojnik mu ih uzme naglim zahvatom koji se nije dao predvideti. Sada je pak, osuđenik pokušao da vojniku izvuče rupce iza pojasa, gde ih je ovaj zadenuo, ali vojnik beše budan. Tako su se, napola u šali svađali. Tek kada je oficir bio potpuno go, svratiše pozornost na ono što se zbivalo. Osobito je osuđenik bio kanda pogođen slutnjom nekog velikog preokreta. To što se njemu dogodilo, događalo se sada oficiru. Možda će se to tako nastaviti sve do konačnog kraja. Sigurno je strani putnik dao takvo naređenje. Beše to, dakle, osveta. A da sam nije do kraja svoje patnje prepatio, ipak je do kraja bio osvećen. Tada mu se širok bezglasan smeh pojavi na licu i više nije iščezao.

 Oficir se, pak okrenuo stroju. Ako je već pre bilo jasno da se dobro razume u taj stroj, sada bi te gotovo zaprepastilo kako je sa njim postupao, a on se njemu pokorava. Samo što se rukom približio “drljači”, ona se već nekoliko puta diže i spusti dok nije došla u pravilni položaj da ga primi; dohvatio je “postelju”  samo s ruba, i već se počela tresti; pusteni čep približavao se njegovim ustima, videlo se kako ga oficir zapravo ne želi imati, ali to oklevanje je trajalo samo trenutak, odmah se oficir pokori te ga uzme u usta. Sve beše spremno, samo je ramenje bilo labavo ovešeno, ali očito ono nije bilo ni potrebno, oficira nije trebalo vezati. Sada osuđenik opazi slobodno ramenje; po njegovu mišljenju, smaknuće nije bilo savršeno, ako se ramenje ne veže, mahne vojniku, i oni dobežaše da privežu oficira. Ovaj je već ispružio jednu nogu da gurne ručicu kojom se imalo pokrenuti “crtalo”, tada vide da su došla ona dvojica; zato povuče nogu i pusti da ga privežu. Sada, dakako nije mogao dosegnuti ručicu; ni vojnik  ni osuđenik neće je naći, a putnik beše čvrsto odlučio da se ne makne. No, to nije bilo ni potrebno; tek što je ramenje bilo pričvršćeno, stroj je već počeo raditi, daska je drhtala, igle su plesale po koži, “drljača”  je lebdela gore- dole. Putnik je već neko vreme zurio onamo pre no što se setio da bi jedan od kotača u “crtalu” mogao škripati; no sve beše tiho, nije se čulo ni najmanje zvrjanje.

 

 

O priči

Putnika za koga ne znamo kuda je krenuo, ni odkuda, zatičemo u ovoj Kafkinoj priči u kažnjeničkoj koloniji. Iz učtivosti odaziva se pozivu komadanta da prisustvuje smaknuću nekog vojnika. Smaknuću prisustvuju oficir koji je fasciniran spravom i  bivšim zapovednikom koji ju je konstruisao,, osuđenik, vojnik stražar… Drugih zainteresovanih za smaknuće  nema.  Osuđenika kao da ne interesuje kazna koja će nad nim biti izvršena, kada oficir sredi izlizan župčanik. Ni samog putnika ne zanima sve to, ali on je pristojan stranac. Šeta za osuđenikom dok oficir obavlja poslednje pripreme. Kada završi pripreme, uljudno, kao da je popravio auto, zamenio pregorelu sijalicu, oficir oduševljeno  priča  o bivšem zapovedniku-konstruktoru sprave za pogubljenje, genijalnoj mašini za ubijanje koja  ko se sastoji iz tri dela: postelje, crtala, drljače. Iako nije uopšte zainteresovan, putnik  sluša  iako je protivnik smrtne kazne oseća se potpuno bespomoćan da bilo šta uradi ,  da razume oficirevo divljenje jedinstvenosti te sada već zapuštene sprave koja je u vreme bivšeg zapovednika neumorno i savršeno funkcionisala. Žali se oficir-egzekutor da sadašnji komadant uopšte nije zainteresovan za očuvanje sprave, da ne daje novac za rezervne delove koje treba s vremena na vreme zameniti. O izumitelju, bivšem zapovedniku, oficir govori sa ushićenjem i čudi se sadašnjem koji nikakvo interesovanje ne pokazuje za pogubljenja, za tu spravu koja je po njemu plod velikog truda i specifična je po toj drljači koja služi za ispisivanje presude osuđeniku na golom telu privezanom za “postelju “ pokrivenu slojem vate. Detaljno oficir objašnjava i funkciju čepa, koji treba da “spreči vikanje i ugrizanje za jezik”.
Naravno, ova neobična, ili tako obična kafkijanska priča u kojoj putnik shvata da bi njegovo protivljenje primeni sprave za ubijanje osuđenika bilo mešanje stranca u život tu, u toj kažnjeničkoj koloniji,po tom neizdrživoj vrelini dana, završava se tako što oficir posle pokušaja da usmrti osuđenika, a osuđenik se ne ponaša po konstrukturovoj zamisli, odvezuje ga, odgurne i sam zauzima njegovo mesto. Osuđenik i stražar mu pripomažu, mada nije bilo neophodno, jer sprava počinje besprekorno da funkcioniše…



 

 

Franc Kafka, Seoski lekar

Seoski lekar Bio sam u velikoj neprilici: predstojilo mi je hitno putovanje; težak bolesnik očekivao me u selu udaljenom deset milja; jaka vejavica ispunjavala je  široko prostranstvo između mene i njega; imao sam kola,laka, s velikim kotačima, baš kakva su potrebna na našim cestama;umotan u bundu, s kovčežićem s instrumentima u ruci, stajao sam već u dvorištu, spreman za put; ali konja, konja nije bilo. Moj konj je uginuo prošle noći od naprezanja po ovoj ledenoj zimi; moja je služavka trčkarala po selu da pozajmi konja; no bilo je to bezizgledno, ta znao sam ja, i sve većma zasipan snegom, stajao sam i sve ukočeniji od studeni. Na kapiji se pojavila služavka, sama, i mahala fenjerom, pa naravno, ko da sada pozajmi svoga konja za takvu vožnju? Još jednom pređoh po dvorištu; nisam nalazio nikakva rešenja; rasejan i izmučen udarim nogom o trošna vrata svinjca što ga već nekoliko godina nismo upotrebljavali. Vrata se otvoriše i zanjihaše na šarkama, otvarajući se I zatvarajući. Zapahnu me toplina i zadah kao od konja. Unutra se mutan stajski fenjer njihao o konopcu. Čovek, zguren u majušnom pregratku, pokazivaše svoje otvoreno lice plavih očiju.

 »Da upregnem?« upita dobauljavši bliže.
Nisam znao šta da kažem, samo se nagnuh da vidim čega još ima u staji. Služavka stajaše kraj mene. »Ni sam ne znaš što sve imaš u vlastitoj kući«, reče devojka i oboje se nasmejasmo.

 »Ej,Brate, ej, Seko!« usklikne konjušar, a dva konja, golema i snažnih sapi, počeše jedan za drugim, pritiskujući noge uz telo, sagibajući lepo oblikovane glave kao deve, jedino snagom savijanja trupa da se guraju kroz otvor što su ga sasvim ispunjavali.
No odmah zatim stadoše uspravno, dugonogi, dok im je iz jela izbijala gusta para.

»Pomozi mu«, rekoh, i poslušna devojka požuri da sluzi doda hamove.
Ali tek što mu se približila, sluga je obuhvati , udari licem o njeno. Ona krikne i pobegne k meni; u devojčin obraz crveno su utisnuta dva reda zubi.

»Životinjo!« viknuh besno, »hoćešli da te maznem bičem?«

no odmah mi padne na pamet da je to stranac, da ne znam odakle je, i da mi od svoje volje pomaže, kada su me svi drugi izneverili. A on, kao da čita moje misli, i ne zamera mi što mu pretim, već se samo još jedared okrene k meni, sve jednako zabavljen konjima.

»Popnite se«, reče zatim, i doista: sve je spremno.
S ovako lepom zapregom, to sam odmah primetio, još se nikada nisam vozio, i ja veselo uđem u kola.

»Ali ja ću kočijašiti, jer ti neznaš put«, velim.
 »Dakako«, veli on, »ja uopće neću s vama, ostat ću kod Roze.
« »Ne!« vikne Roza i pobeže s pravim predosećajem neumitnosti svoje sudbine u kuću; čujem zveckanje lanca kojim ona osigurava vrata; čujem kako je ključ škljocnuo u bravi; vidim gde još u hodniku, a onda, jureći dalje kroz sobe, gasi sve svetiljke da je niko ne bi pronašao.

 »Ti ćeš sa mnom«, rekoh sluzi, »ili ću odustati od vožnje, ma kako važna bila.
Ne pada mi ni na pamet da ti kao vozarinu izručim devojku.

« »Samo žustro!« veli sluga, pljesne rukama, kola sunuše napred kao drvo nošeno strujom; još čujem kako se moja kućna vrata pod naletom sluge razvaljuju i rasprskavaju, zatim su mi oči i uši ispunjene hučanjem što podjednako nadire u sva moja čula. No i to traje samo trenutak, jer kao da se neposredno pred mojom kapijom otvara dvorište moga bolesnika, već sam stigao onamo; mirno stoje konji; sneg je prestao padati; oko mene mesečina; bolesnikovi roditelji lete iz kuće; njegova sestra za njima; gotovo me dižu iz kola;iz njihovih zbrkanih reči ne mogu ništa razabrati; u bolesnikovoj sobi zrak se jedva može disati. Zapušteno ognjište se dimi; rastvorit ću prozor širom; ali najpre hoću videti bolesnika. Mršav, bez groznice,ni hladan, ni topao, praznih očiju, bez košulje, diže se mladić ispod perine, zagrli me, šapće mi u uho:

»Doktore, pusti me umreti«.
Ogledam se; niko to nije čuo; roditelji stoje nemo nagnuti napred I očekuju moj sud; sestra je donela stolicu za moju ručnu torbu.Otvaram je i tražim među instrumentima; mladić svejednako iz kreveta brbajući pruža ruke za mnom da bi me podsetio na moje obećanje;dohvatim pincetu, promatram je pri svetlosti sveće i opet je metnem na njeno mesto.

»Dakako«, mislim huleći, »u takvim slučajevima bogovi pomažu, šalju konja kojega nema, radi hitnje dodaju još i drugoga, pa još pride daruju te konjušarom.« —
Tek tada se setim Roze; što da radim, kako da je spasim, kako da je odvučem od toga konjušara, deset milja od nje udaljen, s neukrotivim konjima pred kolima? S tim konjima što su sada nekako olabavili remenje; koji ni sam ne znam kako, izvana otvoriše prozore, i nemareći za krikove obitelji, guraju glavu svaki kroz jedan prozor temirno promatraju bolesnika.

»Odmah ću se odvesti natrag«, pomislim,kao da me konji pozivaju da krenemo, ali ipak dopuštam da mi sestra,koja misli da me je toplina omamila, skida bundu. Stavljaju pred mene čašu ruma, stari me tapše po ramenu, izručivanje toga blaga opravdava tu intimnost. Vrtim glavom, u uskom misaonom krugu ovoga starca spopala bi me mučnina; samo zbog toga otklanjam piće. Majka stoji kraj postelje i znakovima me mami da dođem; ja je poslušam i, dok jedan konj u sav glas rže prema stropu, prislanjam glavu na prsi mladića kojega prođoše srsi pod dodirom moje vlažne brade. Potvrđuje se ono što znam: mladić je zdrav, ima slabu cirkulaciju krvi; brižna majka ga previše napajala crnom kavom, ali je mladić zdrav, i najbolje bi bilo da ga se jednim udarcem izbaci iz kreveta. Ja nisam od onih koji popravljaju svet i puštam mladića neka leži. Mene je kotar namestio i ja izvršavam svoje dužnosti do kraja, pa čak i preterujem u revnosti.Mada sam slabo plaćen, ipak sam prema sirotinji darežljiv i spreman da pomognem. Još mi se za Rozu pobrinuti, onda neka je i mladić u pravu,a i ja ću rado umreti. Šta radim ovde u ovoj beskonačnoj zimi! Konj mi je uginuo, a u selu nema nikoga ko će mi pozajmiti svoga. Kola moram izvući iz svinjca; i da to slučajno nisu konji, morale bi svinje vući moja kola. Tako je to. I klimajući glavom gledam članove porodice.Oni o tome ništa ne znaju, a i kad bi znali, ne bi verovali. Pisati  recepte nije teško, ali u svemu drugom se sporazumevati s ljudima, to je zaista teško. No, ovde je, dakle, moja poseta završena, opet su me bez potrebe namučili; na to sam navikao; pomoću moga noćnog zvonca muči me celi kotar, ali da sam ovaj put morao žrtvovati i Rozu, tu lepu devojku, koja godine i godine, a da je ja gotovo nisam ni zapažao, živi u mojoj kući — to je odveć velika žrtva, i ja moram skupiti svu svoju oštroumnost da iznađem nekakva oštroumna objašnjenja da ne nasrnem na tu porodicu , koja mi ni uz najbolju volju ne može vratiti Rozu.

No dok zatvaram ručnu torbu te mahnem da mi donesu bundu, a sva se porodica  skupila, otac njuškajući čašu ruma koju drži u ruci, a majka verovatno razočarana — ta šta zapravo očekuju ti ljudi od mene? — sva u suzama grize usne, a sestra maše ručnikom natopljenim krvlju, ja sam nekako spreman da pod izvesnim okolnostima priznam da je mladić, možda, ipak bolestan. Idem k njemu, a on mi se osmehuje, kao da mu nosim, na primer, najjaču supu — ah, sada njište oba konja; bit će da je ta buka usledila po višoj naredbi da olakša pregled — i sada nalazim: jest, mladić je bolestan. S desne strane, blizu bedra, razjapila se kao dlan velika rana. Ružičasta,s mnogim prelivima, u dubini tamna, po rubovima postajući sve svetlija, nežno zrnasta, s neredovitim naviranjem krvi, otvorena kao rudokop danju. Tako iz daljine. Izbliza se pokazuje još jedna poteškoća. Ko to može pogledati, a da pri tom tiho ne zazviždi? Crvi,debeli i dugački poput moga malog prsta, ružičasti od vlastite krvi, a osim toga još poprskani krvlju, s belim glavicama i mnogim noškama, pripijeni u unutrašnjosti rane, kao da se hoće iskobeljati. Jadni mladiću, tebi nema spasa. Pronašao sam tvoju veliku ranu; taj cvet o boku će te upropastiti. Obitelj je srećna, vidi da nešto radim; sestra to veli majci, majka ocu, otac nekim gostima koji na nožnim prstima, balansirajući ispruženih ruku, ulaze kroz mesečinu otvorenih vrata.

»Hoćeš li me spasiti?«, jecajući šapće mladić, sav zaslepljen životom u svojoj rani. Takvi su vam ljudi mojega kraja. Uvek traže od lečnika ono što nije moguće. Staru su veru izgubili; sveštenik sedI kod kuće i raščevljava misnice, jednu za drugom; ali lekar treba da sve uspešno obavlja svojom nežnom kirurškom rukom. No, kako vam drago: ja vam se nisam nudio; ako me vi utrošite u svete svrhe, dopustit ću i to, ja, stari seoski lekar, kome su ugrabili služavku! I oni dolaze, članovi porodice  i seoske starešine, i svlače me; školski zbor, što ga predvodi učitelj, stoji pred kućom i peva neobično priprostu melodiju na tekst

Svucite ga, pa će lečiti,
ne izleči li, ubijte ga!
On je samo lekar, samo lekar.

Tada sam razodjeven i promatram ljude, zarivši prste u bradu I oborivši glavu. Potpuno sam pribran i nadmoćniji od svih, a to I ostajem, premda mi to ništa ne koristi, jer sada me hvataju za glavu i za noge i nose u postelju. Polože me uza zid, s one strane gde je rana. Zatim svi izlaze iz prostorije i zatvaraju vrata; pevanje utihne; oblaci polegnu na mesec; zašto je sva ta posteljina oko mene; sablasno se njišu konjske glave u prozorskim otvorima.

»Znaš«, čujem kako mi neko šapće u uho, »ja imam vrlo malo poverenja u tebe. Pa i tebe su odnekud otresli, ne dolaziš na vlastitim nogama. Mesto da mi pomogneš, stiskajući se uza me uzimaš mi mesto na samrtnoj postelji. Najradije bih ti iskopao oči.

« »U pravu si«, velim, »to je prava sramota. Ali ja sam lekar. Šta da radim? Veruj mi, nije ni meni lako.«
»I tom isprikom da se zadovoljim?
Ah, čini se da moram. Uvek je tako: moram se nečim zadovoljiti. Na svet sam došao s lepom ranom; to mi je bila sva oprema.«
 »Mladi prijatelju«, rekoh, »evo u čemu je tvoj nedostatak: nemaš nikakva pregleda. Ja, koji sam već bio po svim bolesničkim sobama, ovde i posvuda, ja ti velim: tvoja rana I nije tako teška. Ona je nastala pomoću dva udarca sekirom pod oštrim uglom. Mnogi pružaju svoj bok i jedva čuju sekiru u šumi, a kamoli kako im se ona približava.«
 »Je li zbilja tako ili me obmanjuješ u groznici?« »Zbilja je tako, ponesi časnu reč lekara onamo preko.«
I on je ponese i utihne. No sada je došao čas da mislim na svoje izbavljenje. Još su konji verno stajali na svojim mestima. Nije mi trebalo mnogo vremena da zgrabim odeću, bundu i torbu; nisam hteo potratiti odveć vremena za oblačenje; budu li se konji požurili kao na putu ovamo, skočiću, tako reći, iz ove postelje u svoju. Jedan se konj poslušno odmače od prozora; hitnuh svežanj u kola; bunda odlete odveć daleko i samo se jednim rukavom zakači o neku kuku. Pa, može i tako. Skočih na konja. Remenje se labavo vuklo po zemlji, konji gotovoi nisu bili međusobno vezani, kola su u ševuljici tandrkala iza njih, a kao poslednja vukla  bunda po snegu.

 »Samo žustro!« rekoh, ali se nije moglo žustro; polako, poput starih ljudi prolazili smo snežnom pustinjom; dugo jeza nama odzvanjala nova, ali pogrešna dečija pesma:

»Vesel'te se, o pacijenti, doktor je s vama u krevetu!«

Ovako nikad neću stići kući; moja dobra praksa je upropaštena; moj naslednik me pokrada, ali bez koristi jer me ne može zameniti; u mojoj kući besni odvratni konjušar; Roza je njegova žrtva; neću da do kraja sve to zamišljam. Obnažen, izložen mrazu ove najnesretnije epohe, sa zemaljskim kolima i nezemaljskim konjima, ja, starac, lutam unaokolo. Bunda mi visi ostrag na kolima, a ne mogu je dohvatiti. Niko od uzmuvane bagre pacijenata ni prstom da makne. Prevaren!Prevaren! Ako se jednom odazoveš  lažnoj zvonjavi noćnoga zvonca — nikada više da to popraviš.

_________________________________

 

Joseph Belloc ,Portret deteta

U vrtu, koji verovatno leži na odvojenom i zatvorenom mestu u jednoj od dolina središnje Engleske, u leto, ispod sene drveta, naišli ste na englesku travu. Trčali ste, ali vaše su ruke bile ispružene ispred vas u nekoj vrsti plesa kao da ste više pripadali zraku i rastućim stvarima oko vas i iznad vas negoli zemlji po kojoj ste gazili; niste imali niti tri godine.

Ova šarmantna vizija zabeležena je kamerom koju je jedan od gostiju imao kod sebe. Sretnim slučajem se dogodilo da je vaša figura, kad se fotografija izradila, sjajila svuda uokolo svetlošću.

Ne mogu, dok gledam tu sliku ispred sebe i pišem ove reči, izraziti, koliko god pokušavao pronaći način, koliko veliko značenje naglašava ta slučajnost, niti koliko je puna sudbine i smisla i sugerisane istine, da aureola raste dok zurim u sliku. Vaša je nevinost blagoslovljena njome, i prima s veličanstvom slavu koja leži iza svih nevinosti, ali koju naše oči nikada ne mogu videti. Vaša se sreća u tom maglovitom svetlu čini odvojenom i trajnom. Običan svet u kom se krećete prolazi, kroz ovaj trik objektiva, u snažniji svet pogodniji za takav prizor, onaj u kom, gotovo sam uveren (dok gledam u sliku), blaženstvo nije retka stvar, nego prirodna i zajamčena.

Drago dete, privid koji je kamera napravila znači mi sve više i više dok posmatram tvoju sliku, jer u tome svetlu nije prisutno samo blaženstvo, nego i svetost također. Lakoća tvoga pokreta i tvoje poze (kao da si otpuhnuto poput cveta po vrhovima trave) sjaji posvuda, a tvoje lice, posebice njegov spreman i lutajući osmeh, nadahnuto je kao da ga je Svetlost ispunila, tako da se čini kao da ne gledam u tebe, nego kroz tebe. Rekoh da u ovome portretu koji držim nije samo blaženstvo, nego i svetost, svetost koja je uzrok toga blaženstva i koja ga sadržava. Svetost kojom je u tajnosti prožet čitav svet.

U tvome portretu prisutna je i treća stvar, drago dete. Ta igra svetla, svetla koje je svuda okolo i koje sjaji kroz tvoje lice, nije samo blažena, niti samo sveta, nego je također posvećena, a s tom mišlju vraća mi se, dok to posmatram, ono što bi se uvek trebalo vraćati čoveku ako želi pronaći bilo kakvu korist u razmatranju nadnaravnih stvari. U blaženstvu je prisutna radost za koju nismo napravljeni na ovome svetu, tako da je možemo uhvatiti samo na mahove ili u skicama, a u svetosti, kada je opazimo, opazimo nešto udaljeno. To je ono iz čega smo došli i čemu ćemo se vratiti. Ipak, svetost nije ljudska stvar. Ali posvećene stvari - stvari posvećene svrsi, stvari u vezi kojih leži ogromna potreba za žrtvovanjem, stvari koje su odane i nužno pate određenu kob, to su sigurno stvari od ovoga sveta, koje uistinu svi ljudi na kraju spoznaju i uočavaju kao ono kroz što njihove potrebe trebaju proći. Ljudske uspomene, budući da su samo uspomene, ljudske privrženosti, budući da su prinesene i završavaju, veliki ljudski strahovi i beznadne ljudske čežnje - to su posvećene stvari vezane uz žrtvu, i u ovoj tvojoj slici, sa svetlom koje tako veliča tvoj lik, niko ko vidi ne može sumnjati da će posvećenost ljudskog života biti tvoja također. To jest, moraš naučiti kako se nudi određenoj svrsi i koju žrtvu to nosi sa sobom.


Mogao bih poželeti, dok to razmatram, da kamera nije napravila taj trik, i da nije otkrila u toj maglovitosti strašnog značenja sve ono što leži iznad tvoje prirode, drago dete. Ali to je istina koja je tako otkrivena, i ne smemo, po cenu kazne mnogo strašnije od same smrti, negirati nijednu konačnu istinu vezanu uz naš smrtni put.

Tvoje noge, koje sada kao da uopšte ne pritišću travnjak po kom trče, moraju preći više milja nego što možeš sanjati, proći više mesta nego što bi se ti usudilo čuti, i moraju biti usmerene prema cilju koji neće u tvojem mladenačkom oduševljenju biti spomenut ispred tebe, ili koji, ako ga se spomene, nećeš razumeti po imenu. Tvoje ručice, koje držiš ispred sebe s laganom gestom letećih stvari, držat će najčvršće ono što najmanje mogu sačuvati, pokušat će oblikovati ono što nikada ne može biti dovršeno, milovat će ono što neće reagovati na milovanje. Tvoje oči, koje su sada tako ispunjene nevinošću tako da ta svetla kvaliteta zasenjuje sve ostalo, gledaće toliko smrtonosne patnje i zlobe u ljudima, da će se vrlo brzo pretvoriti u ljubazne. Čitavo tvoje lice, koje se sada malgovito seća samo nejasnih vizija iz kojih se detinjstvo nastavlja, postaće izduženo i zatvoreno, preživeti neke muke, nekoliko očaja, bezbrojne izmorenosti, sve dok ne postane lice odrasle žene. Niti ova sveta kob, koju jeliš s celim čovečanstvom, neće nestati, ili se smanjiti, ili se ublažiti na bilo koji način. Povećaće se stalnošću kojom rastu godine, sve dok napokon nećeš napustiti svjtlost i znanje danjih stvarih radošću kojom se sada budiš kako bi ih videla.

Jer ti si posvećena, i svi ti odrasli oko tebe, čije te svečano ponašanje ponekad navodi u simpatičnu zbunjenost koja im ubrzo vraća osmeh, imaju srca sasvim različita od tvog sasvim bezbrižnog srca, jer su upoznali stvari kojima su, na način žrtve, oni posvećeni.
Moram verovati da ćeš činiti sve ono čime bolno zarađujemo čestitost i pravilnu ravnotežu u vođenju naših kratkih poslova, i moram verovati, dok te gledam u lice, gledajući tvoje samouvereno napredovanje (kao da letiš iz svog ranog detinjstva u svoj mladi život bez ikakvog straha), da će te vrline koje te sada okružuju i čine neku vrstu igrališta oko tebe i koje su tvoji anđeli kuda god kreneš, pratiti i biti uz tebe sve do kraja. Čak i tada, i tim više, shvatićeš (ako ovo budeš ponovno čitala) koliko je istine u tome. U suprotnosti s tvojim ponašanjem, tvojim besmrtnim nadanjima i tvojim pobožnim nastojanjima, svet oko tebe će se činiti mračnijim i manje sigurnim sa svakom žetvom koja prođe, i u meri u kojoj se budeš sećala djetinjstva koje me nagnalo da pišem o tebi, u meri u kojoj se budeš sećala veselja i nevinosti sa svom potpunom radošću, u toj meri ćeš pronaći barem olakšanje tereta u težini ovog sveta.

Možeš me sada pitati, drago dete, koja je svrha celog ovog govora, i zašto ti govorim ove stvari?

Pišem ti stoga jer su u portretu ispred mene svetost, blaženstvo, i stoga posvećenost, toliko očite. Jer moraš znati da postoji lažni izlaz i prividno olakšanje čovekovih tegoba, i da tim putem idu mnogi. Budući da si ti posvećena, nemoj ići tim putem, nego nosi teret. Osobina je svega što je posvećeno da ne ide tim putem; nego, poput istinske žrtve, ostaje do kraja, spremno dovršiti žrtvu.

Izlaz je u tome da čovek zaboravi da je posvećen, a to muškarci i žene čine na razne načine. Većina njih to čini izdajom. Oni se iznejeruju. Oni krše, s početka nelagodno, kasnije s lakoćom, i na kraju nesvesno, reč koju je svaki od nas dao pre negoli je bio rođen u raju. Svi muškarci i žene su svesni tog obećanja, jer iako ga njihove usne ne mogu formulisati ovde, i iako su pojmovi obećanja zaboravljeni, sjćanje na tu obavezu ispunjava um. Ali dolazi dan, i to brzo u životima mnogih, kada prvo kršenje te reči deluje poput osveženja i spuštanja tereta; drugi, treći ili četvrti put se to počinja mnogo lakše sve dok, na kraju, ne postoji više potreba za muškarca ili ženu za kršenje reči ponovno i ponovno; slomljena je do kraja i za sve stvari. Ovo je uobičajeni put na koji se kvaliteta posvećenja gubi: put izdaje. Oko onih koji biraju ovakav način olakšanja raste ozračje izdaje. Takvi na kraju izdaju sve stvari, čak i uobičajeno prijateljstvo. Kraj ovog lažnog stanja je očaj.

Drugi izlaz je beg od nas samih u užitke, a to često čine, ne lošiji, nego bolji ljudi od prethodnih; jer među njima postoje neki, nekolicina njih, koji nikada ne bi izdali ili prekršili svoje drevno obećanje, ali koji, nevidevši nikakvu svrhu u požrtvovnosti ili bremenu, beže od nje kroz užitke kao kroz drogu, a ove užitke pronalaze u svakojakim stvarima, i uvek ih duh koji je kraj njih, koji uništava njihovu oznaku posvećenosti, uverava da su u pravu, i da je na ovaj način žrtva izbegnuta. Neki od njih će se natapati u rimama, neki u krajolicima, neki u slikama, neki u promatranju kompleksnosti i promeni u stvarima, neki u muzici, neki u delovanju, neki u pukoj udobnosti. Čini se kao da su muškarci i žene koji bi tako zaboravili svoju posvećenost više voljeni od onih koji uzimaju prvi put, jer nikada ne zaboravljaju određene blagotvorne stvari koje bi trebale biti pogodne umu, i ne gube svoje prijatelje. Ali to da su krenuli krivim putem može se lagano uočiti iz znakova: ovi užici, kao i svaka druga droga, ne zasićuju niti zadovoljavaju, nego ih se mora povećavati sa svakom dozom, pa čak i tako brzo blede, a nastavljaju se ne zato jer su još uvek užici, nego zato što se, iako su ostali bez sjaja, bez njih oseća snažna bol.

Nemoj ići nijednim od tih puteva, nego zadrži, preklinjem te, kada vreme dođe, tu kvalitetu posvećenosti o kojoj govorim, jer ne postoji alternativa. Nekakva je nevolja zadesila naš rod, i svi mi moramo na sebe preuzeti zadatak i teret. Ako pokušaš bilo koji izlaz iz toga vodiće te u gore stvari. Nemamo ispred sebe sve moguće izbore, nego samo jedan, ili samo nekolicinu, i svaki od te nekolicine je smrtan, i svaki od njih osim jednoga je zao.

Upamti i ovo, drago dete, da na početku - oh, samo na početku života - čak i tvoj razum koji ti je Bog darovao može te prevariti. Jer s tim sećanjima o savršenoj volji, o jasnom razumevanju, i o skladnoj lepoti oko sebe, verovaćeš da je svet u kojem stojiš onaj svet iz kojega si došla i prema kojemu si usmerena. Ako se makar nakratko budeš odnosila prema ovom svetu kao da je onakav kakvim ga smatraš, ubrzo ćeš shvatiti da nije takav.

Znaš li da ono što najsnažnije miriše u ovom životu besmrtnosti, ono što je pesnik nazvao "krajnje predvorje večnosti", nesigurno i nestalno? Mislim na strastvenu zanesenost rane mladosti. Ako to ne ostaje, što onda uopšte može ostati? Kažem ti da ništa što smatraš trajnim oko sebe kada si jako mlada nije više od simbola ili privida trajnosti. Jedan drugi pesnik je zapisao govoreći o brdima od krede

Samo nakratko ostaju u svojoj uzvišenosti,
Ova uzrečica nije preterana. Muškarci i žene ne mogu se vezati čak niti uz brežuljke na kojima su se prvo igrali.

Neki ljudi, mudri ali neprosvećeni, i nesvesni svetla koje ovde fizički vidim kako svetli uokolo i kroz tebe, u slici koja je ispred mene dok pišem, su rekli da je umreti mlad i završiti svoj posao rano veliki blagoslov. Ne znamo. Ali znamo da umreti dugo nakon toga i proći kroz ovaj zadatak mora biti blagoslovljeno, s obzirom da su blagoslovenost, svetost i posvećenost sve troje povezani u jedno.

Ali, od ovog troje, budi uverena da je posvećenost tvoj glavni zadatak. Blaženstvo, nakon svog ranog detinjstva više nećeš upoznati, a svetost možeš upoznati samo kao što čovek vidi udaljene planine podignute iznad ravnice; ona ne može biti tvoje prebivalište. Posvećenost, koja je obeležje te svrhe čiji je naslednik blaženstvo, a čiji je kraj svetost, će biti nad tobom sve dok ne umreš. Zadrži je, neka bude tvoja glavna briga.