Oskar Vajld, Slavuj i ruža

Rekla mi je da će plesati sa mnom ako joj donesem crvenih ruža - kliknuo student - ali u svom mojem vrtu nema crvene ruže .

Iz svog gnezda na hrastu ljutiku čuo ga slavuj i izvirio između lišća i čudio se .

- Nema crvene ruže u celom mojem vrtu ! - Uzvikivao i krasne mu se oči napunile suzama . - Ah , do kakvih sitnica stoji sreća ! Pročitao sam sve što su napisali mudraci i znam filozofiji sve tajne , ali mi je život bedan jer mi nedostaje crvena ruža .

- Evo napokon verna ljubavnika - reče slavuj . - Noć po noć pevao sam o njemu , iako ga nisam znao : noć po noć pričao sam njegovu zgodu zvezdama , a sada ga vidim . Kosa mu je tamna kao zumbulov cvet , a usne mu rumene kao ruža koju želi ; ali lice mu je od ljubavi pobledelo kao belokost i jad mu se ubeležio na čelu .

- Sutra uveče priređuje vladar ples - mrmljao je mladi student - a moja će ljubav biti na plesu . Ako joj donesem crvenu ružu , plesaće sa mnom sve do jutra . Ako joj donesem crvenu ružu , držaću je u zagrljaju i ona će mi nasloniti glavu na rame , i stezaću ruku njenu u svojoj . Ali nema crvene ruže u mom vrtu , pa ću sedeti sam a ona će proći mimo mene . Neće ni mariti za mene i srce će mi pući .

- To je zaista pravi ljubavnik - reče slavuj . - O čemu ja pevam , to on trpi : što je meni radost , njemu je jad . Ljubav je zaista divota . Vrednija je od smaragda i skupocenija od finih opala . Biser i mogranj ne mogu je kupiti niti se prodaje na tržištu . Ne stiču je trgovci niti se može zameniti na vagi za zlato .

- Muzičari će sedeti na svojoj galeriji - reče mladi student - i sviraće na svojim instrumentima , a moja će ljubav plesati uz glas harfe i gusala . Plesaće tako lako da se nogama neće dodirivati poda , a dvorani će se u šarenim haljinama zgrtati oko nje . Ali sa mnom neće plesati jer nemam crvenu ružu da joj dam - i on se bacio u travu , pokrio lice rukama i zaplakao .

- Zašto on plače ? - Zapita mali zeleni gušter kad je protrčao kraj njega , a rep napeo uvis .

- Zbilja , zašto ? - Reče leptir koji je lepršao za sunčanom zrakom .

- Zbilja , zašto ? - Šapne svom susedu bela nežnim , tihim glasom .

- Plače zbog crvene ruže - reče slavuj .

- Zbog crvene ruže ! - Zaviču oni - jako je smešno !

A mali gušterčić , koji je bio cinik , nasmeje se na sav glas .

Ali slavuj je razumeo tajnu studentovog jada te je ćuteći sedeo na hrastu i promišljao o tajnoj ljubavi .

Odjednom on raširi smeđa krila za let i ustremi se u vazduh . Proleti šumarkom kao sena i kao sena proleti vrtom .

Usred tratine stajala je krasna ruža pa kad ju je slavuj spazio , poleti  njoj i spusti joj se na grančicu .

- Daj mi crvenu ružu - dovikne joj - a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu . No ruža odmahne glavom .

- Moje su ruže bele - odgovori ona - bele kao pena morska i belje nego sneg na planini . Ali otiđi mojoj sestri koja se plete oko starog sunčanika i možda će ti ona dati što ti želiš .

Odleti slavuj k ruži što se plete oko starog sunčanika .

- Daj mi crvenu ružu - dovikne joj a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu . Ali ruža odmahne glavom .
- Moje su ruže žute - odgovori ona - žute kao kosa morske vile što sedi na prestolu jantarovu i žuće nego sunovrat što cvate na livadi dok je kosac ne pokosi . Ali otiđi mojoj sestri koja raste pod studentovim prozorom i možda će ti ona dati što želiš .

Odleti slavuj k ruži što raste pod studentovim prozorom .

- Daj mi crvenu ružu - dovikne joj - a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu . Ali ruža odmahne glavom .

- Moje su ruže crvene - odgovori ona - crvene kao golubove noge i crvenije nego silni koralj što se vije po okeanskoj pećini . Ali zima je sledila moje žile , mraz je oprljio moje pupoljke , bura je slomila moje grančice i ja neću imati ruže cele ove godine .

- Samo jednu jedinu crvenu ružu želim ja - uzvikne slavuj - jednu jedinu crvenu ružu ! Zar nema nikakav način kako bih je dobio ?

- Ima način - odgovori ruža - ali je tako strahovit te se ne usuđujem da ti ga kažem .

- Reci mi - reče slavuj - ja se ne plašim .

- Ako želiš crvenu ružu - reče ruža - moraš je stvoriti pesmom po mesečini i obojiti je krvlju iz svoga srca . Moraš prsa nabosti na trn i pevati mi . Cele celcate noći moraš da mi pevaš , a trn ti se mora zabadati u srce , tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom .

- Smrt je velika cena za crvenu ružu - reče slavuj - a život je svakomu jako drag . Radost je sedeti u zelenoj šumi , motriti Sunce u zlatnim kolima i gledati Mesec u bisernim kolima . Sladak je glogov miris , slatki su zvončići što se kriju u dolini i crnica što cvate na brijegu . Ali ljubav je bolja nego život , a šta je ptičje srce prema ljudskome srcu ?
Raskrilio on smeđa svoja krila za let i uzvio se u vazduh . Preleteo baštom kao sena i kao sena projurio šumarkom .

Mladi je student još ležao u travi gde ga je slavuj ostavio i još mu se nisu bile osušile suze u krasnim očima .

- Veseli se - dovikne mu slavuj - veseli se , dobićeš svoju crvenu ružu . Stvoriću je pesmom na mesečini i obojiti ću je krvlju iz srca svog . Za uzvrat tražim jedino da budeš veran ljubavnik jer ljubav je mudrija od filozofije , koliko god bila filozofija mudra , i moćnija od vlasti , koliko god vlast bila moćna . Krilima joj je boja kao plamen , a plamene je boje telo njeno . Usne su joj slatke kao med , a dah joj je kao tamjan .

Student pogleda iz trave i oslušne , ali nije razumeo šta mu slavuj veli jer je znao jedino ono što piše u knjigama .

No hrast je razumeo i rastužio se jer je jako voleo maloga slavuja koji je sagradio gnezdo u njegovim granama .

- Otpevaj mi poslednju pesmu - šapne mu - ostat ću sam samcat kad tebe ne bude .

Tako je slavuj otpevao hrastu pesmu i glas mu je bio kao voda što klokoće iz srebrna vrča .

Kad je on otpevao pesmu svoju , ustane student i izvadi iz džepa beležnicu i olovku .

- On ima formu - govorio je sam sebi , odlazeći šumarkom - to mu se ne može poreći , ali ima li čuvstva ? Čini mi se da nema . Zaista je poput većine umetnika ; sasvim je stil , a nema nikakve iskrenosti . Ne bi se žrtvovao za druge . Misli jedino na muziku , a svako zna da su umetnosti sebične . Ali mora se priznati da ima u glasu nekih krasnih zvukova . Žalost je što ti zvuci ne kazuju ništa i nisu od nikakve praktične koristi .

I ode u svoju sobu , legne na svoj slamnati krevetac i stane misliti o ljubavi ; a nakon časka zaspi .

A kad je Mesec zasjao na nebu , odleti slavuj k ruži i nabode prsa na trn . Cele celcate noći pevao je grudi nabodenih na trn , a hladni kristalni Mesec nagnuo se i slušao . Cele je noći pevao slavuj , a trn mu se zabadao sve dublje i dublje u grudi i živa mu je krv isticala .

Pevao je najpre kako se ljubav rodi u srcu mladića i devojke . A navrh ruže procvetala je divna ruža , latica za laticom redala se kao što se pesma redala za pesmom . Bila je isprva bleda kao magla nad rekom , bleda kao prvo jutro i srebrna poput krila zorinih . Kao sena nizija u srebrnom ogledalu , kao sena ružina u ribnjaku , takva je bila ruža što je procvala na najvišoj grančici .

Ali ružino stablo dovikne slavuju neka se jače pritisne uz trn . - Pritisni jače , mali slavuju - doviknulo mu ružino stablo - jer će svanuti dan dok još nije dokončana ruža .

Slavuj pritisne jače uz trn , a sve glasnije i glasnije orila mu je pesma jer je pevao kako se rađa strast u duši muškarčevoj i devojčinoj .

A nežna rumen sunula u ružine latice , kao rumen na mladoženjinu licu kad nevesti poljubi usta . Ali trn se još nije bio zabo u srce i ružino je srce bilo još belo jer jedino krv iz slavujeva srca može zacrveniti ružino srce .

A stablo dovikne slavuju neka pritisne jače na trn . - Pritisni jače , mali slavuju - doviknulo mu stablo - jer će svanuti dan pre no što je dokončana ruža .

Pritisnuo slavuj jače na trn i trn mu dopro do srca i ljuta ga bol probola . Gorka je , gorka bila bol , a sve uznositija i uznositija bila je njegova pesma jer je pevao o ljubavi što se usavršava u srcu , što ne umire u grobu .

A divna se ruža zarumenila kao rumen na istočnom nebu . Crvenio se rub laticama , a kao rubin crvenelo se srce .
Ali slavuju je sve slabio glas i krila mu lepršala , a oči se zamaglile . Pesma mu je slabila te slabila i on je osećao da mu nešto guši grlo .

A zatim ispeva poslednji pev . Beli ga je Mesec čuo te zaboravio na svanuće i zastao na nebu . Crvena ga je ruža čula , sva zadrhtala od zanosa i rastvorila latice hladnom jutarnjem povetarcu . Jeka ga je odnela u svoju purpurnu pećinu u brdima i probudila pastire iz sna . Preleteo je preko trske kraj reke i ona je javila moru glas .

- Praćenje , gledaj ! - Uzvikne ružino stablo - ruža je sada savršena - ali slavuj mu nije odgovorio jer je ležao mrtav u visokoj travi , s trnom u srcu .

A u podne otvorio student prozor i pogledao - Divna li slučaja ! - Uzviknuo - evo crvene ruže ! Otkad živim , nikad nisam video ovakvu ružu . Tako je divna da verovatno ima dugačko latinsko ime - i on se nagnuo i otrgnuo je .

Nataknuo zatim šešir i pohrlio k profesorovoj kući s ružom u ruci .

Profesorova je ćerka sedela na vratima i motala na vitlo modru svilu , a pseto joj ležalo do nogu .

- Rekli ste da ćete plesati sa mnom ako vam donesem crvenu ružu - reče student . - Evo najcrvenije ruže na svetu . Večeras ćete je nositi kraj srca , a kad budemo plesali , pričaće Vam ona kako vas ljubim .

Ali devojka se namršti .

- Bojim se da mi neće pristajati uz haljinu - odgovori ona - osim toga , kancelarov mi je nećak poslao pravih dragulja , a svako zna da su dragulji vredniji nego cveće .
 Kunem se doista , vi ste jako nezahvalni - reče student zlovoljan i baci ružu na drum gde je pala u jarak i kola je pregazila točkom .

- Nezahvalna ! - Reče devojka . - Reći ću vam nešto , vi ste jako surovi ; a napokon , ko ste vi ? Samo student . Mislim da vi nemate ni srebrne kopče na cipelama kao što ih ima kancelarov nećak - i ona ustade i ode u kuću .

- Kako je ljubav glupa - reče student odlazeći . - Nije ni napola toliko korisna kao logika jer ne dokazuje ništa i uvek kazuje ono što se ne zbiva i navodi te da veruješ što nije istina . Zaista je sasvim nepraktična , a kako je u naše doba glavno biti praktičan , vratiću se ja k filozofiji i učiću metafiziku .

Vratio se dakle u svoju sobu , izvadio veliku prašnu knjižurinu i uzeo čitati .

Slava i tragedija Oskara Vajlda

Slava i tragedija Oskara Vajlda



 Pisac koji je za kratko vreme doživeo vrhunac uspeha i totalni pad bio je Oskar Vajld. Nekim piscima tamnica je bila početak književne karijere, nekima dalji podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i snaga.
Godina 1892. za autora „Slike Dorijana Greja“ bila je period velikog uspeha. Njegove drame i komedije se izvode na najvećim londonskim pozornicama, a njegovim ekscentričnim ispadima pričaju se anegdote. Jedna od tih anegdota nastala je posle premijere komada „Lepeza ledi Vindermir“.
Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: Oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: „Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim“.
Nastavio je da priča arogantno i nemarno. Publika je prihvatila svaki hir omiljenog pisca, i aplaudirala. Vajld se smešio misleći da će ga ti isti ljudi uskoro obasuti pogrdama i potpuno uništiti. Hir mase? Kazna za odstupanje od uobičajenih moralnih normi? Možda je Oskar Vajld najbolje objasnio svoju tragediju. U čuvenom delu „Slika Dorijana Greja“ piše: „Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju u stopu prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je ne razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze ružni i glupi. Oni mogu mirno da sede i da bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar posteđeni saznanja o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takva kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote...“
Iste godine Vajld je upoznao mladog aristokratu i pesnika Ferda Daglasa. Mladi lord je izuzetno lep, obrazovan, šarmantan. I tada se nešto neobično dogodilo sa piscem. U njemu se probudila, do tada prikrivena osećanja. Bio je oženjen, otac dvoje dece, ali lord Daglas sve više zaokuplja njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno su pričali u otmenim londonskim krčmama i novinskim redakcijama.
Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa, u takvim prilikama, nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj javno ga je optužio i uvredio. Vajld na uvredu odgovara pred tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvorila u optužbu.
Prijatelji i rođaci, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: „Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš“.
I želju su mu uskoro ispunili. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala protiv prirodni blud. Na sudu je po svom običaju bio drzak i arogantan, još zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi. Sa njegovog suđenja sačuvana su ova osećanja.
Pročitali su jedno previše intimno i lascivno pismo Vajldovo upućeno lordu Daglasu. Sudija je pitao slavnog pisca? „Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu“? „Obično. Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan“. Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao. Sudija ga je pitao: „Priznajete li bar da je ovo izdanje nemoralno“? „Još gore. Priznajem da je rđavo napisano.“ Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: „Rekoh, da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva ne veruje više u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene“.
Sud razgnevljen njegovim drskim ponašanjem osudio ga je na dve godine robije. Svu imovinu su mu prodali na licitaciji. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili.
Njegova supruga je, sa sinovima, pobegla iz Engleske. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinuli su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se nisu više interesovali za njegove knjige.

Čuveni roman „“Slika Dorijana Greja“ objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečačena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i samoću.
Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Ali pisac još nije bio slomljen. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov pesnički dar, niko mu nije mogao oduzeti. U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo „De Profundis“. Delo je posvetio mladom lordu Daglasu prema kome je još uvek gajio nezna osećanja. „De Profundis“ je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.
Dok je Vajld ležao u tamnici francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariških časopisa objavljeni su polemički članci, priređena su predavanja o uhapšenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariškim pozornicama. Ali hladne engleske puritance ni malo nije tronula francuska sentimentalnost. O svojim sunarodnicima Vajld je napisao u eseju „Duša čoveka u socijalizmu“: „Ne postoji ni jedan pravi pesnik ili prozaik u ovom veku kojem britanska publika nije svečano dodelila diplomu nemorala. Te diplome kod nas praktično igraju ulogu onoga što je u Francuskoj formalno priznanje Akademije književnosti.
U tamnici, u dugim časovima očaja i samoće, sećao se svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: „Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godini na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju“.
U tamnici je zamislio svoju „Baladu o tamnici u Redingu“ koju je objavio po izlasku iz zatvora.
Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnim novostima bio je Robert Ros. Njega je pisac odredio za izvršitelja svoje književne oporuke. Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag u Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i njegove reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani starac u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su u nepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reči. „Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati...“
Omražen, ismejan i napušten Oskar Vajld je promenio ime u Sebistijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti i lepih uspomena - Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili, robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.
Na svetlim pariškim bulevarima, u zadimljenim bistroima, u pozorištima, na licima prolaznika tražio je Oskar Vajld srećne dane svoje mladosti.
Sve je bilo uzaludno, sa svih strana pritiskali su ga jezivi zidovi Redinga. Kuda? Lutao je mesecima Italijom i vratio se ponovo u Pariz. Bio je fizički iscrpljen i oronuo, psihički nesposoban, bez sredstava za život i nade u bolje dane. Ipak je uspeo da potpiše nekoliko ugovora za nove komedije ali nije bio sposoban da ih ispuni. Kao i da je poslednji trag njegovog dara ostao iza sumornih zidova Redinga.
Krajem novembra 1908. godine u hotelu „Alzas“ ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na početku novog veka, još mlad u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariških bistroa.