RUKE
.
Siguran sam da je mogao biti umetnik. Možda je čak mogao i dobro zarađivati od svoje umetnosti. U nekoj drugoj zemlji. Ali ne u osakaćenoj gladnoj Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata. Trebalo je raditi, prehraniti sebe i porodicu, podići zemlju iz pepela. Nije bilo vremena za maštanje i za uzaludno trošenje lojanica na nekakve umetničke tričarije duboko u noći. Život nije mogao da čeka.
.
Mislim da bi mu dobro stajala ona bradica koju su nosili francuski slikari i avangardne poete ili oni dalijevski brkovi. Možda čak i beretka, nakrivljena ulevo tek toliko da otkrije muževne zaliske u povoju. Njegov kvrgavi nos bio bi manje upadljiv da je imao nešto dlaka na licu. Ali on se uredno izbrijavao svako jutro, oblačio jednu od dve košulje koje je imao i išao služiti narodu i svom predsedniku. Ili je služio predsedniku, pa onda narodu. Nije ni važno.
Voleo je da peva. Kada je obuvao cipele i išao na posao, kada je gradio kuću, kada je mene držao u krilu, kada ga je pijanog kući ispraćao orkestar specijalizovan za tužbalice, on je pevao. A ta njegova pesma uvek je bila nekako samozatajna, tiha i plačna. Ili se meni samo tako činilo. To njegovo plitko pevušenje upravo opisuje kakav je bio – neupadljiv, nikada željan da bude u centru pažnje, nikada galamdžija, skroman, povučen i smiren. A čovek zaista mora biti smiren da bi stvorio ono što su njegove ruke podarile nama, njegovim potomcima. Dom, nežnost i prekrasne komade izrađene od drveta.
.
Imao je dar, u to sam siguran, ali nisam siguran kada je tačno život postao dovoljno dobar i lagodan da je mogao samo njemu da se posveti. Verujem da je bilo teško držati ga u kavezu sve te godine. To nije ljudski. Nije pošteno. Opet, mnogo toga nije pošteno. Nije bilo ni tada, a nije ni danas. Ali dar koji je dobio od Boga nije bilo moguće ugušiti. Iako je bio komunista, bio je zahvalan Gospodu na tom daru i uzvratio mu je veličanstvenim duborezom Crkve Svetog Marka. Bilo je to 1968. godine. To je jedan od prvih njegovih radova za koje znam, ali ne znam u kom drvetu je načinjen. Pamtim kako sam se kao dete igrao sa figurama vola i krave koje je izradio od lipe, čini mi se. Volu sam lomio krhke rogove nekoliko puta, a on ih je svaki put strpljivo lepio. Onda bi se blago nasmešio i pomilovao me po temenu. Još uvek u nozdrvama osećam taj miris svežeg tutkala na njegovim rukama.
.
Kasnije je od duda, šljive, oraha i kruške pravio prekrasne okvire za slike, posude za voće i mala umetnička dela sa motivima ruža i drugog cveća. Jednom je čak načinio i svojevrsnu futrolu za flašu od šuplje grane. I uvek kad je obrađivao drvo on je pevušio. Kao da ponavlja neku samo njemu znanu molitvu. Kao mali znao sam satima gledati kako radi. Crtež na ravnoj plohi, šaputanje godovima, a zatim dubljenje malenim dletom. Nije imao mnogo alatki, tek nekoliko dleta, jedna čakija i fini sitni šmirgl-papir poput peska na plažama Balija. Ni prostor za rad nije bio savršen – balkon na četvrtom spratu socijalističke kutije šibica leti i mala soba sa dovoljno svetla zimi. Ni materijala nije bilo u izobilju. Pevušeći i obrađujući priprostu balkansku krušku maštao je o komadu mahagonija koji će pretvoriti u neko tamnocrveno remek-delo. Mislim da se ne bi opirao ni da mu je jedna jarkožuta i tvrda ploča šimšira pala u šake. O dugovečnom komadu abonosa sa Cejlona, koji u preseku ima fantastičan metalni sjaj, nije smeo ni da sanjari. Uostalom, skroman kakav je bio, zadovoljavao se vrstama koje su rasle u našim šumama.
.
Sećam se kako mi je jednom dopustio da i ja probam. Izgledalo je tako lako kad njegova ruka klizne, a opiljci krenu da se uvijaju kao kora sočne zelene jabuke dok je ljuštiš. Nespretan, nejak i nestrpljiv zario sam dleto tako duboko da sam odlomio komadić koji je završio u saksiji sa begonijama. Ništa nije rekao. Nije ni morao, jer sam znao da sam pogrešio. Onda je svoj dlan stavio preko moje male šake koja je, zgrčena, još uvek čvrsto držala dleto. Osetio sam toplinu i moja šaka počela je polako da se opušta. Njegov dlan išiban godinama napornog rada lako je prekrio moju šaku i mi smo zajedno zaplesali valcer uvijajući ruke oko iscrtanih linija. Ne znam da li sam se ikada osećao tako sigurno, tako spokojno. Znam međutim, da moj talenat, ako ga uopšte imam, nije umetnička obrada drveta. Mislim da je i on to znao, ali mi to nikada nije rekao. Pustio me je da maštam još neko vreme. Pustio me je da budem dete.
.
A onda je rat, taj pogani usud svih ovdašnjih generacija, ponovo počeo da oštri zube na našim pragovima. I gotovo preko noći više nisam bio dete, a on je pevao sve manje i sve tiše. Polugladne i sumorne dane uglavnom je provodio izrađujući duboreze. Ali to više nisu bili obični duborezi, to su bila predskazanja, to su bile i poruke i nadanja i želje i snovi. Sad kada razmišljam o njima, uviđam da oni nisu tek nasumično odabrani i da u sebi nose neki dublji smisao. Kako drugačije objasniti njegov predivni rad Starog mosta u Mostaru čije je rušenje tako simbolično označilo kraj jedne ljubavi za koju se i on sam borio pola veka ranije? Zašto nije izabrao neki drugi motiv? Zašto je njegov poslednji rad – čuvena Kosovka djvojka – ostao nezavršen i zašto ga je nebo pozvalo k sebi baš tada?
..
Mojoj majci je ostavio sećanje na dobroćudnog i raspevanog oca. Mom bratu je, sada znam, nimalo slučajno ostavio svoje najlepše delo – ikonu porodičnog sveca. Drhtavim, staračkim i već pomalo onemoćalim rukama i slabog vida završio je i delo koje je posvetio meni. To je malena stolna lampa izrađena veličanstvenim kombinovanjem tamnog i svetlog drveta i ukrašena krasnim motivima cveća. Želeo je, siguran sam, da mi poruči kako zaista postoje tama i svetlo, dobro i zlo, i da će mi svetlost ove lampe pomoći da pronađem svoj put. Onaj pravi put svetlom obasjan, pravičan, pošten i ispunjen dobrotom.
Onaj put kojim je hodao i on, moj djeda."
.
Mislim da bi mu dobro stajala ona bradica koju su nosili francuski slikari i avangardne poete ili oni dalijevski brkovi. Možda čak i beretka, nakrivljena ulevo tek toliko da otkrije muževne zaliske u povoju. Njegov kvrgavi nos bio bi manje upadljiv da je imao nešto dlaka na licu. Ali on se uredno izbrijavao svako jutro, oblačio jednu od dve košulje koje je imao i išao služiti narodu i svom predsedniku. Ili je služio predsedniku, pa onda narodu. Nije ni važno.
Voleo je da peva. Kada je obuvao cipele i išao na posao, kada je gradio kuću, kada je mene držao u krilu, kada ga je pijanog kući ispraćao orkestar specijalizovan za tužbalice, on je pevao. A ta njegova pesma uvek je bila nekako samozatajna, tiha i plačna. Ili se meni samo tako činilo. To njegovo plitko pevušenje upravo opisuje kakav je bio – neupadljiv, nikada željan da bude u centru pažnje, nikada galamdžija, skroman, povučen i smiren. A čovek zaista mora biti smiren da bi stvorio ono što su njegove ruke podarile nama, njegovim potomcima. Dom, nežnost i prekrasne komade izrađene od drveta.
.
Imao je dar, u to sam siguran, ali nisam siguran kada je tačno život postao dovoljno dobar i lagodan da je mogao samo njemu da se posveti. Verujem da je bilo teško držati ga u kavezu sve te godine. To nije ljudski. Nije pošteno. Opet, mnogo toga nije pošteno. Nije bilo ni tada, a nije ni danas. Ali dar koji je dobio od Boga nije bilo moguće ugušiti. Iako je bio komunista, bio je zahvalan Gospodu na tom daru i uzvratio mu je veličanstvenim duborezom Crkve Svetog Marka. Bilo je to 1968. godine. To je jedan od prvih njegovih radova za koje znam, ali ne znam u kom drvetu je načinjen. Pamtim kako sam se kao dete igrao sa figurama vola i krave koje je izradio od lipe, čini mi se. Volu sam lomio krhke rogove nekoliko puta, a on ih je svaki put strpljivo lepio. Onda bi se blago nasmešio i pomilovao me po temenu. Još uvek u nozdrvama osećam taj miris svežeg tutkala na njegovim rukama.
.
Kasnije je od duda, šljive, oraha i kruške pravio prekrasne okvire za slike, posude za voće i mala umetnička dela sa motivima ruža i drugog cveća. Jednom je čak načinio i svojevrsnu futrolu za flašu od šuplje grane. I uvek kad je obrađivao drvo on je pevušio. Kao da ponavlja neku samo njemu znanu molitvu. Kao mali znao sam satima gledati kako radi. Crtež na ravnoj plohi, šaputanje godovima, a zatim dubljenje malenim dletom. Nije imao mnogo alatki, tek nekoliko dleta, jedna čakija i fini sitni šmirgl-papir poput peska na plažama Balija. Ni prostor za rad nije bio savršen – balkon na četvrtom spratu socijalističke kutije šibica leti i mala soba sa dovoljno svetla zimi. Ni materijala nije bilo u izobilju. Pevušeći i obrađujući priprostu balkansku krušku maštao je o komadu mahagonija koji će pretvoriti u neko tamnocrveno remek-delo. Mislim da se ne bi opirao ni da mu je jedna jarkožuta i tvrda ploča šimšira pala u šake. O dugovečnom komadu abonosa sa Cejlona, koji u preseku ima fantastičan metalni sjaj, nije smeo ni da sanjari. Uostalom, skroman kakav je bio, zadovoljavao se vrstama koje su rasle u našim šumama.
.
Sećam se kako mi je jednom dopustio da i ja probam. Izgledalo je tako lako kad njegova ruka klizne, a opiljci krenu da se uvijaju kao kora sočne zelene jabuke dok je ljuštiš. Nespretan, nejak i nestrpljiv zario sam dleto tako duboko da sam odlomio komadić koji je završio u saksiji sa begonijama. Ništa nije rekao. Nije ni morao, jer sam znao da sam pogrešio. Onda je svoj dlan stavio preko moje male šake koja je, zgrčena, još uvek čvrsto držala dleto. Osetio sam toplinu i moja šaka počela je polako da se opušta. Njegov dlan išiban godinama napornog rada lako je prekrio moju šaku i mi smo zajedno zaplesali valcer uvijajući ruke oko iscrtanih linija. Ne znam da li sam se ikada osećao tako sigurno, tako spokojno. Znam međutim, da moj talenat, ako ga uopšte imam, nije umetnička obrada drveta. Mislim da je i on to znao, ali mi to nikada nije rekao. Pustio me je da maštam još neko vreme. Pustio me je da budem dete.
.
A onda je rat, taj pogani usud svih ovdašnjih generacija, ponovo počeo da oštri zube na našim pragovima. I gotovo preko noći više nisam bio dete, a on je pevao sve manje i sve tiše. Polugladne i sumorne dane uglavnom je provodio izrađujući duboreze. Ali to više nisu bili obični duborezi, to su bila predskazanja, to su bile i poruke i nadanja i želje i snovi. Sad kada razmišljam o njima, uviđam da oni nisu tek nasumično odabrani i da u sebi nose neki dublji smisao. Kako drugačije objasniti njegov predivni rad Starog mosta u Mostaru čije je rušenje tako simbolično označilo kraj jedne ljubavi za koju se i on sam borio pola veka ranije? Zašto nije izabrao neki drugi motiv? Zašto je njegov poslednji rad – čuvena Kosovka djvojka – ostao nezavršen i zašto ga je nebo pozvalo k sebi baš tada?
..
Mojoj majci je ostavio sećanje na dobroćudnog i raspevanog oca. Mom bratu je, sada znam, nimalo slučajno ostavio svoje najlepše delo – ikonu porodičnog sveca. Drhtavim, staračkim i već pomalo onemoćalim rukama i slabog vida završio je i delo koje je posvetio meni. To je malena stolna lampa izrađena veličanstvenim kombinovanjem tamnog i svetlog drveta i ukrašena krasnim motivima cveća. Želeo je, siguran sam, da mi poruči kako zaista postoje tama i svetlo, dobro i zlo, i da će mi svetlost ove lampe pomoći da pronađem svoj put. Onaj pravi put svetlom obasjan, pravičan, pošten i ispunjen dobrotom.
Onaj put kojim je hodao i on, moj djeda."
.
