Trideset peta glava
u kojoj se priča o junačnoj i strahovitoj bitki koju je don Quijote izvojevao s mehovima rujna vina i završava se pripovetka o nerazboritom znatiželjniku.
Kad se baš imala dočitati pripovetka, dotrči Sancho Panza sav zaprepašten iz pregratka na tavanu, gde otpočiva don Quijote, i vikne:
— Pohitite brže, gopodo, i priskočite upomoć mojemu gospodaru, jer on je zapodenuo najljući i najžešći boj što sam ga ikad očima video. Tako mi Boga, zviznuo je on gorostasa, neprijatelja gospođe princeze Micomicone, i skinuo mu s ramena glavu, kao da je repa.
— Šta ti to, brate, veliš — zapita pastori prestane čitati što je još preostalo pripovetke. — Jesi li ti, Sancho, pri sebi? Kako, do besa, može to biti kad je gorostas dve hiljade milja odavde?
Uto oni začuju u pregratku silnu halabuku i glas don Quijotov kako viče:
— Stani, lupežu, zlikovče, kukavico! Uhvatio sam ja tebe, i neće ti koristiti tvoja sablja-krivača.
Onima koji su ga čuli učini se kao da on udara po zidovima. A Sancho će reći:
— Ta nemojte se skanjivati i slušati, nego uđite i prekinite im bitku, ili priskočite mojemu gospodaru; ali neće trebati, jer gorostas je jamačno već poginuo, otišao Bogu na račun za svoj pogani život što ga je provodio; vidieo sam ja da teče po podu krv, a glava mu je odsečena i pala na stranu, i velika je kao najveća vinska mešina.
— Bog me ne ubio! — zavapi sada krčmar. — Da nije taj don Quijote ili don Đavo uzeo udarati po kojem od mojih vinskih mehova što su puni rumenoga vina i vise mu povrh glave, a ono što taj čovo misli da je krv bit će proliveno vino.
Tako reče i uđe u komoru, a svi za njim, te zateknu don Quijota u najčudnijoj odeći što se može videti. Bio je u košulji, ali mu je košulja spreda pokratka, tako da ne pokriva bedra, a straga je još šest palaca kraća; noge mu duge, mršave, rutave i nisu baš čiste; na glavi mu crvena masna kapa krčmarova; oko levice omotao pokrivač s postelje, na koji je Sancho besan, a zna i zašto; u desnici mu go mač, mlati on na sve strane i govori takve reči kao da se zbilja bori s nekim gorostasom. A kad tamo, oči mu još zaklopljene, te on spava i sanja da je u boju s gorostasom; tako je živo u mašti zamislio onu pustolovinu što je kani izvršiti, te sada sanja da je stigao u kraljevinu micomiconsku i bije boj s neprijateljem. Tako je on, misleći da udara po neprijatelju, udarao po vinskim mehovima, te je po svoj komori poteklo vino. Kad to vide krčmar, razgnevi se i navali na don Quijota pa ga nemilo izudarao pesnicama: da mu ga ne oteše Cardenio i sveštenik, brzo bi on dokončao bitku s gorostasom. No uza sve to jadnik se vitez nije probudio dokle god nije brijač doneo sa studenca veliko vedro hladne vode i polio ga od glave do pete. Sada se vitez razbudi, ali se još ne razabere toliko da bi video štoa se događa. Dorotea, koja je opazila kako mu je kratka i tanka odeća, ne htede ući da vidi bitku između svojega zaštitnika i svojega neprijatelja.
Sancho pođe tražiti po celom podu gorostasovu glavu, a kako je ne nađe, reče:
— Znam ja već, u ovoj je kući sve začarano. Onomad su me, baš ovde gde sam sada, izbubali i premlatili, a ja niti sam znao ko me lupa, niti sam mogao ikoga videti. Sada eto nema ni traga ni glasa toj glavurdi, a rođenim sam očima video kako je odrubljena i kako iz tela bije krv kao iz vrela.
— O kakvoj ti krvi i o kakvu vrelu govoriš, ti neprijatelju Bogu i svecima? — vikne krčmar. — Zar ne vidiš, lupežu, da ta krv i to vrelo nisu ništa drugo nego moji mehovi, što ih je on isprobadao, i rumeno vino, što je preplavilo ovu komoru. Pakao preplavio dušu onomu što ih je isprobadao!
— Ne znam ja ništa — odgovori Sancho — jedino znam da sam ja nesretnik ako ne nađem tu glavu, jer će mi se grofovija rastopiti kao sol u vodi.
Još je gore Sanchu budnu nego njegovu gospodaru, snenu i zbunjenu; tako su ga sludila gospodarova obećanja. Krčmar da pobesni gledajući ravnodušnost konjušarovu prema šteti što ju je gospodar počinio, te se zakune da neće sada biti onako kao onomad i neće oni izmaći ne plativši, niti će išta vredeti viteški zakoni, nego će oni sada platiti i ovo i prijašnje, pa čak i zakrpe na probodene mehove.
Sveštenik uhvatio don Quijota za ruke, a on misli da je već dokončao pustolovinu te da sada stoji pred princezom Micomiconom. Klekne on dakle pred njega i progovori:
— Uzvišena i slavna vladarice, neka vaša visost živi od današnjega dana bez brige da bi joj mogao nahuditi onaj zlosretnik, a i ja sam slobodan od reči koju sam vam dao, jer sam je izvršio, uz pomoć velikoga Boga i po milosti one za koju živim i dišem.
— Zar vam nisam rekao? — klikne Sancho kad je to čuo. — Eto, da ja nisam bio pijan! Zasolio je moj gospodar gorostasu! Nema sumnje: dobro se piše mojoj grofiji!
Ko se ne bi nasmejao budalaštinama njih dvojice, gospodara i sluge? Svi se i nasmeju, jedini se ne smeje krčmar, nego kune da bi ih đavo odneo. Nakraju uspieje brijaču, Cardeniju i svešteniku da strpaju don Quijota s teškom mukom u postelju, te on zaspi, a videlo se da je sav izmoren. Puste ga neka spava, oni pak izađu u vežu da uteše Sancha Panzu što nije našao gorostasovu glavu. Ali još im veća muka beše dok nisu umirili krčmara, koji je očajavao zbog nenadane smrti svojih mehova. A krčmarica se uzviče i zasikće:
— U zao mi je i proklet čas došao u kuću taj skitnik vitez. Kamo sreće da ga nikada očima nisam videla, jer me skupo stajao. Onomad mi je pobegao i nije platio trošak za noćište, večeru,postelju, slamu i ječam, za sebe i konjušara, za konja i magarca, nego veli da je on veliki skitnik vitez (ubio ga Bog, i njega i sve
skitnike vitezove koliko god ih je na svetu), pa zato ne mora ništa plaćati, jer tako piše u zakonima skitničkog viteštva; a sada, da prostite, došao i ovaj gospodin, pa mi odneo moj rep, a kad mi ga je vratio, ono je za dve četvrtine manji i lošiji, i sav istrcan, pa ne valja mojemu mužu za što mu treba; na kraju, da dokraja zagrdi, razderao nam mehove i prolio nam vino, prolila mu se krv, dabogda. Ali neka on ne misli da će se izvući, jer tako mi kostiju moga oca i pokojne matere, ako mi on ne isplati sve dokraja, ne zvala se ja kako se zovem, i ne bila kći čija sam!
Tako i nalik govori krčmarica u silnoj ljutini, a pomaže joj dobra sluškinja Maritornes. Kći joj ćuti i samo se pogdekada posmeškuje. Sve ih umiri sveštenik, pošto je obećao da će im namiriti štetu što god bolje može, i za mehove i za vino, a pogotovu za oštećeni rep, zbog kojega su se toliko usplahirili. Dorotea pak uteši Sancha Panzu: obeća mu, čim se utvrdi da je njegov gospodar odrubio gorostasu glavu, i čim se ona mirno vrati u svoju kraljevinu, pokloniće mu najbolju grofoviju što je u kraljevini ima. Time se Sancho uteši i reče princezi da je zasigurno video gorostasovu glavu, i na njoj bradu do pojasa; a sada je ne vide zato što je u ovoj kući sve začarano, kao što se on još onomad uverio kad je tu prenoćio. Dorotea mu odgovori da i ona tako sudi, ali neka on ne mari za to,
jer će sve dobro biti i po miloj se volji njegovoj urediti. Kad su se svi umirili, poželi sveštenik da dokraja dočita pripovetku, jer je video da još samo malo preostaje. Cardenio, Dorotea i svi drugi zamole ga da je dočita. A on, da im ugodi svima, a da se i sam zasladi, uzme dalje čitati Pripovetku o nerazboritom
znatiželjniku, koja je završavala ovako.
.............
Kad se dakle Anselmo uverio kako je Camila valjana, umiri se, te je živeo zadovoljno i bezbrižno, a Camila se tobože mrštila na Lotarija, da Anselmo vidi baš ono što je obratno od njene volje. A da još bolje utvrdi što čini, zamoli ga Lotario neka shvati što mu neće više dolaziti u kuću, jer se jasno vidi s kolikom ga zlovoljom dočekuje Camila. No prevareni mu Anselmo odgovori neka to nipošto ne čini. I tako je Anselmo na hiljadu načina kovao svoju beščast, misleći da mu je to sreća. Međutim se Leonela u svojem ljubakanju oslobodila toliko da nije više ni na što pazila, nego se sasvim razuzdala, uzdajući se u svoju gospođu da će je prikrivati i još je upućivati kako da postupa a ne pobudi sumnju. Ali jedne noći začuje na kraju Anselmo korake u Leonelinoj sobi, te htede ući, da vidi čiji su. No oseti da pridržavaju vrata. Zato još jače navali da otvori vrata: upre s tolikom silom da ih je uvalio te ušao u sobu baš u onaj čas da opazi kako je neki čovek skočio kroz prozor na ulicu. Pritrči on brže da ga uhvati ili prepozna, ali nije mogao ni jedno ni drugo, jer ga Leonela obuhvati i reče mu:
— Umirite se, gospodaru, i nemojte se buniti, i ne gonite onoga koji je iskočio: mene se tiče, jer on je moj muž.
Anselmo joj ne poveruje, nego slep od ljutine trgne bodež da će je probosti i zapovedi joj neka govori istinu, a ne bude li govorila, ubiće je. Ona mu pak u strahu odvrati, i ne znajući što govori:
— Nemojte me, gospodaru, ubiti, a ja ću vam kazati mnogo toga o čemu i ne sanjate.
— Govori odmah — reče Anselmo — jer ću te ubiti.
— Ne mogu sada, zbunjena sam — odgovori Leonela. — Pustite me do sutra, a onda ćete čuti i čudićete se. Ali znajte da je ovaj što je skočio kroz prozor mladić iz ovoga grada, te mi se zakleo da će me uzeti.
Anselmo se na to smiri te odluči pričekati koliko ga je zamolila. Nije ni sanjao da će čuti išta protiv Camile, jer o njenoj je čestitosti bio uveren i siguran. Ode on dakle iz sobe, zaključa u njoj Leonelu i zapreti joj da neće odande izići dok mu ne rekne što mu ima kazati. Pođe odmah Camili, da joj pripovedi sve što mu se dogodilo s njenom devojkom, i kako mu je obećala ispričati neke važne događaje. Je li se Camila zbunila ili nije, ne treba ni kazivati: kad je pomislila, a sasvim i pravo, da će Leonela Anselmu sve po istini iskazati što god o njenoj neveri zna, nestane joj srčanosti da sačeka hoće li joj sumnja biti lažna ili neće, te još te noći pokupi svoje vrednije dragocenosti i nešto novaca, išulja se iz kuće da je niko nije opazio, te ode Lotariju. Ispripovedi mu što se dogodilo, i zamoli ga da je zakrili ili da se obadvoje sklone i gde će biti sigurni od Anselma. Lotario se od Camilinih reči tako zbuni da nije znao ni reči progovoriti niti se odlučiti što bi učinio. Na kraju smisli da otpremi Camilu u samostan, u kojem je jedna njegova sestra nadstojnica. Pristane Camila, te je Lotario brzo, kako je već morao u
takvoj prigodi, odvede u samostan i ostavi onde, a sâm se ukloni odmah iz grada, ne kazujući nikomu o svome odlasku.
Kad svane, ustane Anselmo; i ne primećujući da nema Camile do njega, odmah poleti onamo gde je zaključao Leonelu, sav željan da čuje što će mu reći. Otključa sobu i uđe, ali ne nađe Leonelu; jedino vide plahtu, privezanu na prozor, i jasno razabra da se Leonela onuda spustila te izmakla. Vrati se onda ražalošćen, da rekne Camili, a kad je ne zatekne ni u postelji ni u svoj kući, prenerazi se. Zapita kućnu služinčad za nju, ali niko mu nije znao ništa reći. Pođe tražiti Camilu i naiđe na njene otvorene sanduke, iz kojih su povađene dragocenosti, te sada uvidi svoju nesreću i razabere da mu ta nesreća nije od Leonele. Onakav kakav beše, na pola odeven, žalostan i uznemiren, odleti da iskaže prijatelju Lotariju svoju nesreću. Ali kad ga ne nađe, a sluge mu njegove rekoše da je po noći otišao iz kuće i poneo sve novce, Anselmo je gotovo poludeo. A da se prevrši mera, ne nađe on u kući, kad se vratio, nikoga od slugu i sluškinja; kuća mu prazna i pusta.
Nije znao ni što bi mislio, ni što bi govorio, ni što bi radio, i pamet mu se zavrti. Premišlja i vidi da mu je u jedan čas nestalo žene, prijatelja i služinčadi, te mu se čini da ga je ostavilo i samo nebo što je nad njim, a nadasve mu okaljana čast, jer Camilin je beg upropastio i njegovu čast. Na kraju se, nakon duga skanjivanja, odluči otići u selo prijatelju, gde je bio i onda kad je upriličio tu svoju nesreću. Pozaključava vrata na kući, uzjaše konja i krene sav bez duše na put; ali tek što je prevalio pol puta prevladaju ga teške misli, te klone i moradne sjahati. Priveže konja za drvo, te se sruši kraj toga stabla, ganutljivo i bolno uzdišući. Tu ostane dok nije zanoćalo, a onda opazi da od grada jaše neki čovek na konju, pozdravi ga i zapita za novosti iz Firenze. A građanin mu odgovori:
— Najneobičnija zgoda što se već odavno nije čula u gradu. Pripovedaju svi da je Lotario, onaj veliki prijatelj bogataša Anselma, što prebiva kod Svetoga Ivana, oteo noćas Camilu, ženu Anselmovu, a ni njega nema. Sve je to kazala jedna sluškinja Camilina, koju je noćas uhvatio načelnik kad se s pomoću plahte
spuštala s prozora Anselmove kuće. Ne znam baš sasvim dobro kako se dogodilo, samo znam da se sav grad čudi toj zgodi: ta ko bi se i nadao tomu od velikoga prijateljstva njih dvojice, jer prijateljstvo im je bilo toliko da su ih zvali: prisni prijatelji.
— Zna li se možda — zapita Anselmo — kojim su putem udarili Lotario i Camila?
— Ni izdaleka — odgovori građanin — premda je načelnik nastojao još kako da ih nađe.
— S Bogom pošli, gospodine! — reče Anselmo.
— S Bogom ostali! — odvrati građanin i odjaše.
Kad je Anselmo dočuo te zlosretne glase, zamalo da nije poludeo i gotovo se ubio. Jedva jedvice ustane i stigne kući svojega prijatelja, koji mu još nije znao za nesreću, ali kad ga ugleda kako je žut, iscijeđen, propao, razabere da ga je težak jad pogodio. Zamoli odmah Anselmo da ga spreme u postelju i da mu daju pero i papir. Učine mu tako, te ga ostave u postelji, sama, kako je zaželio, i zatvore vrata. Kad je dakle vidio da je sâm, tako mu zaokupi sve misli nevolja njegova te je jasno razabrao da mu je kraj životu. Odluči ostaviti iza sebe viest o uzroku svoje neobične smrti. Započne pisati, ali pre nego što je dokončao što želi, klone te izdahne život u bolima koje mu je zadala nerazborita znatiželja.
Kad bude već kasno, a još se Anselmo ne pojavljuje, odluči domaćin ući i videti nije li mu gore, te ga nađe ispružena, spuštene glave, s polovinom tela na postelji a s polovinom na stolu, na kojemu je ispisan papir, a gostu u ruci još pero. Domaćin ga zovne, a onda mu pristupi i uhvati ga za ruku. Ali kad je vieo da ne odgovara, a hladan je, uveri se da je mrtav. Zapanji se i razjadi jako, te dozove sve ukućane, da vide nesreću Anselmovu. Na kraju pročita pismo, od Anselmove ruke, a pisale su u njem ove reči:
»Luda mi je, nerazborita žeIja prekinula život. Ako glas o mojoj smrti dopre do Camile, neka zna da joj opraštam, jer ona nije bila dužna činiti čudesa, a ja nisam ni smeo zahtevati da ih čini; jer sam dakle ja sâm skrivio svoju nesreću, ne bi bilo...«
Dotle je napisao Anselmo, te se po tome vidi da je umro dok još nije završio rečenicu. Sutradan prijatelj javi o smrti njegovim roditeljima, koji su već znali za nesreću, i znali samostan gde se Camila sklonila. I ona umalo da ne pođe za mužem na taj nepovratni put, ali ne zbog glasa o muževoj smrti, nego zbog toga što je čula o odsutnom prijatelju. Vele da ona, premda je obudovela, ne htede više iz samostana, ali ne htede položiti ni zavet da bude duvna, dokle god joj nije, za kratko vreme, stigao glas da je Lotario poginuo u bitki koju je u ono doba bio Monsieur de Lautrec s velikim vojvodom Gonzalom Fernándezom od Córdobe u Napuljskoj kraljevini, kamo je i njen neprežaljeni prijatelj otišao.
Kad je to dočula Camila, položi zavet i dokonča nabrzo život u ljutoj tuzi i jadu.
Takav beše svima kraj, koji je potekao iz onakva nerazborita početka.
...........
Sviđa mi se ova pripovetka — reče sveštenik — ali ne verujem da je istinita; ako je pak izmišljena, loše ju je pisac izmislio, jer se ni zamisliti ne može da bi bilo takva glupa muža koji bi se dao na onakav opasan pokus kao taj Anselmo. Kad bi se to dogodilo među ljubavnikom i ljubavnicom, još nekako, ali među mužem i ženom, čini mi se, teško da bi moglo biti; što se pak tiče samog pripovedanja, nisam nezadovoljan.
Trideset šesta glava
u kojoj se pričaju druge neobične zgode što su se dogodile u krčmi.
U taj mah reče krčmar, koji je bio na vratima krčme:
— Evo ide lepa povorka gostiju. Ako skrenu amo, biće zabave i zarade.
— Kakav je to svet? — zapita Cardenio.
— Četiri su čoveka — odgovori krčmar — na konjima, s pritegnutim stremenima, s kopljima i štitovima, a svi s crnim krinkama;s njima je žena u belini, na ženskom sedlu, i ona zakrivena lica, i još dva momka pešaka.
— Jesu li blizu? — zapita sveštenik .
— Tako su blizu — odgovori krčmar — da su umalo već ovde.
Kad je to čula Dorotea, pokrije lice, a Cardenio ode u komoru don Quijotu. Tek što oni ođoše, uđu u krčmu svi što ih je krčmar spomenuo.
Sjašu ona četvorica, stasiti i pristali ljudi, pa priskoče ženi da siđe sa sedla. Jedan je od njih dočeka na ruke te je posadi na stolicu, do vrata u onu komoru kamo se sklonio Cardenio. Sve to vreme niti je ona niti su oni skidali krinke, a niti su govorili ijedne reči.
Istom kad je sela, uzdahne žena duboko i ruke joj klonu, kao da je bolesna i iznemogla. Momci pešaci odvedu konje u staju.
Kad ih vidi sveštenik , radoznao da dočuje ko su ti ljudi što dolaze tako odeveni i tako ćutljivi, ode onamo k momcima i upita šta je želeo, a jedan mu odgovori:
— Vere mi, gospodine, ne znam vam ni ja reći ko su; znam jedino da su valjda jako otmeni, posebno onaj što je dočekao na ruke gospođu koju ste videli. Velim tako, jer mu svi oni drugi iskazuju časti jer ništa ne biva nego što on naredi i zapovedi.
— A ko je ta gospođa? — upita sveštenik .
— Ne znam ni to — odgovori momak — jer joj za svega puta nisam video, lice, ali sam joj čuo mnoge uzdisaje i jecaje, i kao da sa svakim izdiše dušu. Nije ni čudo što ne znamo više nego što velimo, jer moj drug i ja istom ih dva dana pratimo; sreli su nas na putu, te nas zamolili i privoleli da pođemo s njima do Andaluzije, a oni će nam vrlo dobro platiti.
— A jeste li čuli kojemu od njih ime? — zapita sveštenik .
— Nismo — odgovori momak — jer svi ćute da je pravo čudo. Ne čuje se, ništa nego samo uzdisanje i jecanje jadne gospođe, od kojega nam srce puca. Zakleli bismo se da nju silom vode nekamo, a po odeći bismo rekli da je duvna, ili će biti; tako valjda i jest, a ona možda ne želi biti opatica, nego ju sile, i zato je, vidi se, žalosna, nesretna.
— Možda je zaista tako — potvrdi sveštenik .
Ode od njih i pođe Doroteji, koja se posve ganula čim je čula onu pod koprenom kako uzdiše, te joj pristupila i zapitala je:
— Zašto se jadate, gospođo? Možda je štogod čemu žene po iskustvu i navici znaju pomoći; ja ću vam evo rado poslužiti.
Na sve je te reči ćutala rastužena gospođa. Dorotea se i dalje trudila oko nje, ali ona je svejedno ćutala, dok onda ne pristupi zakrinkani vitez o kojem je rekao momak da ga drugi slušaju, te on reče:
— Ne mučite se, gospođo, da joj išta nudite, jer njen je običaj da ne zahvaljuje što joj činite, i nemojte nastojati da vam odgovori, ako ne želite čuti kakvu laž.
— Nikada je nisam izrekla — progovori sada ona koja je sve dosad ćutala, nego baš zato što sam istinita i laži ne smišljam, zapala sam u ovu nesreću; posvedočite mi i sami da je moja čista istinitost naterala vas u laž.
Te je reči čuo Cardenio jasno i razgovetno, jer je bio blizu i samo su ga rastavljala od njih vrata komore u kojoj je bio don Quijote. A kad ih je čuo, zavikne na sav glas:
— Bože mili! Šta to čujem? Čiji to glas čujem?
Na taj se uzvik gospođa, sva uprepaštena okrene, te kad ne ugleda onoga koji to govori, ustade i pođe prema komori, ali vitez to opazi, te je zadrži, pa nije smela ni koraknuti dalje. Kako se uzbunila i uznemirila, spadne joj veo kojim joj bijaše zakriveno lice, te se pojavi neprispodobiva krasota i divan lik, bledo, doduše, i zaplašeno lice. Oči joj zveraju na sve strane, kuda god može pogledom dopreti, i tako se upinju kao da nije pri pameti. Jako je požale i Dorotea i svi koji su je gledali, premda nisu znali šta joj je.
Vitez ju je čvrsto držao za ramena i toliko je bio tim zauzet da nije mogao brže pridržati ni svoju krinku koja mu je padala, te mu zbilja i spadne. Dorotea pak, koja je bila ogrlila gospođu, uzdigne oči i opazi da je taj koji je i nju samu ogrlio, njezin muž don Fernando.
Čim ga je prepoznala, zacikne iz dubine grudi otegnutim, žalostivim glasom: jaoh! i sruši se onesveštena nauznak, pa bi i pala na tlo da se nije do nje našao brijač te ju dočekao na ruke. Pritrči odmah sveštenik , da joj skine koprenu i lice joj poprska vodom, a kad on nju otkri, prepozna je don Fernando, te gotovo zamre gledajući je. Ali ipak ne ispusti Luscindu, jer Luscinda bijaše ta koja mu se otimala iz ruku i koja je po glasu prepoznala Cardenija, a on nju. Začuo
Cardenio i onaj Dorotejin jaoh! kad se onesvestila; pomislivši da je Luscinda, istrči prestravljen iz komore i prvo ugleda don Fernanda gde drži u zagrljaju Luscindu. I don Fernando prepozna odmah Cardenija, te sve troje, Luscinda, Cardenio i Dorotea zaneme i zapanje se, kao da ne znaju što im se događa.
Svi ćute i svi se zgledaju: Dorotea gleda don Fernanda, don Fernando Cardenija, Cardenio Luscindu, a Luscinda Cardenija. A prva prekine ćutnju Luscinda i progovori don Fernandu:
— Pustite me, don Fernando, promislite ko ste, ako već za drugi obzir ne marite, pustite me da se privijem uza zid kojemu sam ja bršljan, pustite me potpornju od kojega me nije moglo otrgnuti vaše navaljivanje, vaše pretnje, vaša obećanja, ni vaši darovi. Evo vidite, kako je mene Bog, po neobičnim putovima, tajnim od nas, sastavio s mojim istinskim mužem; i znajte po teškom iskustvu da će mi jedina smrt izbrisati njega iz pameti. Neka vam bude dovoljna ova jasna pouka, pa vi sada, ako ne možete nikako drugačije, pretvorite ljubav u bes, naklonost u srdžbu, i u toj srdžbi dokončajte mi život, jer ako izdahnem pred svojim milim mužem, nije mi život zaludan bio: možda će smrt moja uveriti moga istinskog muža kako sam mu verna bila do poslednjega daha.
Dotle se Dorotea osvestila, te je čula sve što Luscinda govori, i po njezinim rečima dokučila ko je ona. A kako je videla da don Fernando svejednako ne ispušta Luscindu iz ruku i ne odgovara na njezine reči, upne svu snagu, ustane, klekne preda nj te mu progovori, roneći silne suze, gorke i žalostive:
— Ako tebi, gospodaru moj, zrake ovoga sunca, koje pomračeno držiš u naručju, nisu zasenile i zatamnile zrake tvojih očiju, valjda si već razabrao da je ova što ti kleči pred nogama nesretna, dokle god je tvoja volja, i ucviljena Dorotea. Ja sam ona skromna seljanka koju si ti, po svojoj dobroti i ljubavi, uzvisio da se zove tvojom, ja sam ona koja sam, zagrađena granicama čestitosti, živela zadovoljnim životom dokle god nisam, zaokupljena tvojom naoko istinskom ljubavlju, otvorila vrata svoje nevinosti i predala ti ključeve svoje slobode. No nisi ti zahvalan bio na tome daru, dokazao si to jasno, i zato me nalaziš ovde, a ja tebe gledam takva. Ali nemoj ni nakraj pameti pomisliti da sam ja ovamo došla nečasnim putem, jer ja sam stupala samo putem boli i jada što si me ti zaboravio. Ti si želeo da budem tvoja, i tako si silno želeo, te danas, sve ako ne želiš, ne možeš prestati da budeš moj. Promisli, gospodaru, da neprispodobiva ljubav kojom te ljubim, može naknaditi krasotu i plemenitost zbog koje me ostavljaš. Ti ne možeš pripasti Luscindi, jer si moj, a ni ona ne može biti tvoja, jer je Cardenijeva. Ako promisliš, lakše će ti biti vratiti ljubav svoju onoj koja te obožava, negoli onu koja te mrzi navratiti da te ljubi. Ti si zaokupio moju neopreznost, te si namolio moju nevinost; znao si od kojega sam ja staleža, i znaš kako sam se predala svoj tvojoj volji: ne možeš se i ne smeš izgovoriti da si bio u zabludi; ako je tako, a jest tako, te ako si ti hrišćanin i vitez, zašto toliko okolišaš i zatežeš da me napokon usrećiš, kako si me u početku usrećio? A ako zato što sam ova nisi voljan da me uzmeš za pravu i zakonitu ženu, uzmi me i primi me ma i za ropkinju, jer ako budem pod tvojom vlašću, biću sretna i blažena. Ne puštaj me i ne ostavljaj, pa da svet uzima na jezik moju čast; ne jadi mi u starosti roditeljâ, jer nisu to zaslužili poštenom, područničkom službom, kojom služe tvojim roditeljima od veka. A misliš li da ćeš okaljati svoju krv ako je smešaš s mojom, promisli da, malo ima ili i nema na svetu plemenitih rodova koji nisu udarili tim putem; od žene se traži druga plemenitost, a ne plemenito poreklo. Prava je plemenitost u vrlini, pa ako si ti bez nje i kratiš meni što mi tako pravo duguješ, onda sam ja plemenitija od tebe. Na kraju ti velim, gospodaru: ja sam, hteo ti ili ne hteo, žena tvoja; svedoci su reči tvoje, koje ne mogu i ne smeju biti lažne, ako hoćeš da se ponosiš onim zbog čega mene prezireš; posvedočiće to zakletva kojom si mi se zakleo, i Bog, koga si zazvao za svedoka svojoj zakletvi. A da svega toga nema, tu je tvoja savest, koja će te ćuteći glasno opominjati u tvojoj radosti, svagda ti ponavljati ovu istinu što ti je rekoh, i buniti tvoju sreću i slast.
To je i još više govorila ucviljena Dorotea, tako ganutljivo i u suzama da su je čak i oni u pratnji don Fernanda, i svi koji su onde bili, popratili suzama. Saslušao je don Fernando Doroteju, ali joj ne odgovori ni reči, dok ona nije završila svoje i udarila u takvo jecanje i uzdisanje da bi morao biti kamena srca koga takva bol ne bi ganula. Gleda ju Luscinda, rastužena njenim jadom i zadivljena velikom razboritošću i krasotom. Htede joj pristupiti i utešiti je s nekoliko reči, ali ju don Fernando čvrsto drži i ne ispušta iz ruku. A on se zbunio, zapanjio i pozorno se zagledao u Doroteju, te istom nakon dužega vremena rastavi ruke, pusti Luscindu i reče:
— Pobedila si, krasna Dorotea, pobedila si; ničije srce ne može odoleti tolikoj istinitosti.
Luscinda je bila sva iznemogla, te kad je ispusti don Fernando, gotovo se srušila, ali joj se nađe u blizini Cardenio, koji je stao don Fernandu iza leđa, da ga ne prepozna, te on smetne svaki strah i, ne mareći za opasnost, priskoči da pridrži Luscindu, uhvati je u naručje i reče:
— Ako milosrdni Bog hoće i želi da se ti malo smiriš, čestita, verna, krasna družice moja, nigde nisi sigurnija nego u ovim rukama, koje te sada grle kao što su te grlile i onda dok sam te po sreći zvao svojom.
Na te reči upre Luscinda oči u Cardenija, polako ga prepoznavajući, ponajpre po glasu, a onda sve pouzdanije po licu, uveravajući se da je on. Malne sva
obezumljena, i ne pazeći ni na kakav časni obzir, obisnu mu oko vrata, prisloni lice njegovu i reče:
— Da, vi ste istinski gospodar ove vaše ropkinje, koliko god prečila kivna sudbina i koliko god grožnje zaokupljale ovaj život, koji živi sav u vašem životu.
Neobičan to prizor bijaše don Fernandu i svima prisutnima, koji se ne mogoše načuditi toj neviđenoj zgodi. Doroteji se učini da se don Fernando promenio u licu i sprema se osvetiti Cardeniju, jer je opazila kako se mašio rukom za mačem. Čim je to pomislila, obujmi mu brže kolena i poljubi ih, te mu progovori, držeći ga čvrsto, da se ni maknuti nije mogao, i neprestano lijući suze:
— Šta si namerio učiniti u ovoj nenadanoj prigodi, ti, koji si jedino utočište moje? Do nogu ti je venčana druga, a ona koju želiš da ti bude ženom u zagrljaju je svojega muža. Promisli, priliči li, i možeš li rastaviti ono što je Bog sastavio, ili pak priliči da digneš i sa sobom izjednačiš onu koja nije marila ni za kakvu smetnju, nego je odlučna u istini i stalnosti, te ti je pred očima i lije tebi, istinskomu mužu svojemu, ljubavne suze na lice i na grudi. Molim te i zaklinjem Bogom živim, zaklinjem te tobom samim, neka ti ovo jasno razočaranje ne razbudi srdžbu, nego neka je ublaži, da u miru i spokoju pustiš ovo dvoje neka žive mirno i bez smetnje, koliko god im je Bog dosudio. Pokazaćeš u tom velikodušnost otmenoga i plemenitoga srca, a svet će videti da je u tebi jači razbor od požude.
Dok je to Dorotea govorila, Cardenio je držao Luscindu u zagrljaju, ali nije skidao očiju s don Fernanda, jer ako se on samo makne da će na njega, odlučio je braniti se i svom silom navaliti na svakoga ko mu bude želeo nauditi, sve ako ga stalo života. Ali u taj mah pritrče prijatelji don Fernandovi, i sveštenik i brijač, koji su sve gledali; ni čestiti Sancho ne uzmanjka, te svi okruže don Fernanda i navale ga moliti neka se smiluje na suze Dorotejine. Ako je istina što je rekla, a oni ne sumnjaju, nego veruju da je istina, neka ne pušta da je tako opravdane nade izdaju. Neka promisli da ovo nije slučajnost, kako se čini, nego sama Providnost, volja Božja, da su se okupili svi na tome mestu gde niko ne bi ni sanjao. Neka evo zna — reče sveštenik — da jedina smrt može odeliti Luscindu od Cardenija; a sve da ih rastavi oštri mač, oni bi tu smrt smatrali presretnom. U ovakvim zgodama, koje se ne mogu ispraviti, najveća je mudrost primorati i pobediti samoga sebe, pokazati plemenito srce, i pustiti neka po volji uživaju njih dvoje sreću koju im je nebo udelilo. Neka i svrne pogled i na krasotu Dorotejinu, te neka vidi da joj je ravna retko koja ili nikoja, a nijedna je ne natkriljuje; nek gleda i krasotu njenu i poniznost i silnu ljubav kojom ga ljubi, a nadasve neka zna, ako sebe ceni kao viteza i kao hrišćanina, ne može drukčije učiniti nego održati reč, pa će izvršiti dužnost spram Boga i udovoljiće razboritim ljudima, koji znaju i poznaju da se krasna žena, iako je seljanka , samo ako je čestita, može dići te izjednačiti s kojom god ženom visoka roda, bez ikakve štete onomu koji je diže i sa sobom izjednačuje. Kad se dakle izvršuju jaki zakoni ljubavi, ne greši onaj koji ih sluša, samo ako se nije primešao greh.
Uz te reči nadoveže još i mnogo drugih takvih, tako da se čestito srce don Fernandovo, u kojem je ionako plemenita krv, ganu i pokori istini, koju ne bi mogao poreći ni da hoće. U znak da se pokorava i predaje njihovu nagovoru, saže se, zagrli Doroteju i reče:
— Ustani, ljubavi moja, jer nije pravo da mi do nogu kleči ona koju ja nosim u srcu. Ako ja dosad nisam odavao ono što kazujem, možda je tako odredio Bog, da ja vidim s kolikom me vernošću ljubiš, da te znam ceniti kako zaslužuješ. Molim te, nemoj mi zameriti zloće i nehaja, jer ovaj isti povod i sila koja me prinudila da te priznam svojom, ona me i odvraćala da budem tvoj. Da istinu velim, evo se okreni i pogledaj već usrećenoj Luscindi u oči, te ćeš u njima pročitati oprost svim mojim gresima. Ona je našla i postigla što je želela, a ja sam našao u tebi sreću svoju; neka ona dakle poživi bez brige i u zadovoljstvu mnogo godina sa svojim Cardenijem, a ja ću se moliti Bogu da mi dade mnogo sretnih godina s mojom Dorotejom.
Tako reče, te je poče opet grliti i prislanjati lice k njenu licu s takvim nežnim čuvstvom da je jedva suspregao suze, koje bi sasvim odale njegovu ljubav i kajanje. No ne suspregoše suze Luscinda i Cardenio, niti gotovo svi koji onde behu, nego udare u tolik plač, neki od svoje sreće, neki od tuđe, te se činilo kao da svi tuguju tešku i ljutu nevolju. Zaplakao čak i Sancho Panza, ali on je kasnije govorio da je plakao jedino zato što je video da Dorotea nije, kako je on mislio, kraljica Micomicona, od koje se nadao tolikim milostima.
Potraje im svima prilično vreme u plaču i čuđenju, a onda kleknu Cardenio i Luscinda pred don Fernanda, te mu za milost koju im je iskazao zahvale takvim uljudnim rečima da on nije znao kako bi im odvratio. Digne ih dakle i izgrli s velikom ljubavlju i uljudnošću.
Zapita onda Doroteju kako je dospela ovamo, ovako daleko od svojega sela. Ona mu kratkim, razboritim rečima pripovedi sve što je već pripovedila Cardeniju; to se tako svidi don Fernandu i onima s njim, da požališe što nije pripovedanje potrajalo duže; s tolikom je milinom Dorotea pričala svoje nevolje. A kad je završila, pripovedi don Fernando što mu se u gradu dogodilo pošto je našao u njedrima Luscindinim pismo kojim ona izjavljuje da je Cardenijeva žena i ne može biti ničija više. Reče da ju je hteo ubiti, i ubio bi je, da ga nisu sprečili njezini roditelji. Krenuo je dakle od svoje kuće, ljut i posramljen, s odlukom da se osveti čim vidi priliku. Sutradan doznade da je Luscinda nestala iz roditeljske kuće, a niko ne zna kamo se dela. Napokon on, nakon nekoliko meseci, dokuči da je u nekom samostanu, te kani onde provesti život, ako ga ne može s Cardenijem proživeti. Čim je to doznao, odabrao je i okupio ova tri viteza, te se zaputio onamo gde je ona. Nije tražio prilike da govori s njom, jer se pobojao da će u samostanu bolje pripaziti ako dočuju da je on traži. Uvreba dakle dan kad su samostanska vrata bila otvorena, ostavi dvojicu na straži na vratima, a s trećim uđe u samostan da nađe Luscindu. Zateknu je u samostanskom hodniku gde razgovara s nekom duvnom, te je zgrabe i brže odvedu na neko mesto gde se dogovore kako će je otpremiti dalje. Sve im je to lako pošlo za rukom, jer je samostan u polju, podaleko od sela. Kad je, veli, Luscinda videla da je u njegovoj vlasti, onesvestila se, a kad se osvestila, samo je uzdisala i plakala i nije govorila ni reči. Tako su dakle, ćuteći, uza suze njene, stigli ovoj krčmi, te mu je sada kao da je stigao u nebo, gdj se završavaju i dokončavaju nevolje zemaljske.
Trideset sedma glava
u kojoj se nastavlja istorija slavne princeze Micomicone, s drugim veselim zgodama.
Sve je to slušao Sancho, i duša ga bolela, jer je video da mu ginu i kao dim nestaju nade u gospodstvo, a lepa se princeza Micomicona preobratila u Doroteju, gorostas u don Fernanda, a gospodar mu mirno spava i ni brige ga nije za sve to što se zbiva.
Dorotea sve nije verovala da joj ova sreća nije san, Cardenio je isto tako mislio, a i Luscindu je još zaokupljala ta misao. Don Fernando hvalio je Bogu na milosti koju mu je iskazao kad ga je izbavio iz ovoga zbrkanoga nedohoda, gde je gotovo izgubio i čast i dušu; na kraju, i svi u krčmi bijahu zadovoljni i veseli što se tako sretno završila ta zamršena zgoda. Sve je to sveštenik kao pametan čovek uredio kako valja, te je svakomu čestitao sreću koja ga je zapala. Ali najviše se veselila krčmarica, jer su joj Cardenio i sveštenik obećali platiti svu štetu što ju je don Quijote počinio i sav trošak.
Jedini je Sancho, kako već rekosmo, bio ucviljen, nesretan i žalostan. Uđe on dakle turobna lica k svojemu gospodaru, koji se baš budio, te mu reče:
— Spavajte vi samo, gospodaru Tužnog Lika, koliko god vas volja, i ne vodite brigu da ubijete ikakva gorostasa, niti da vratite princezi njenu kraljevinu, jer je sve već učinjeno i završeno.
— Dabome da jest — odgovori don Quijote — jer ja sam održao s gorostasom najstrahovitiji i najbešnji boj što ću ga ikada za života boriti. Ja njega zvizgac! i odlete mu glava na zemlju, a tolika je krv navalila da su po zemlji tekli potoci, kao da je voda.
— Kao da je rujno vino, istinitije biste rekli, gospodaru — odvrati Sancho — jer znajte, ako ne znate još, da je taj ubijeni gorostas proboden meh, a krv, to je šest vedara rumena vina iz njegova trbuha, a odrubljena je glava... vražja mater, koja me rodila, i neka sve đavo nosi.
— Što ti to buncaš, luđače? — zgrane se don Quijote. — Jesi li pri pameti?
— Ustanite, gospodaru — reče Sancho — te ćete videti čudo što ste počinili, i što moramo plaćati. I videćete da se kraljica prometnula u običnu gospođu, po imenu Doroteja, i još ćete se koješta čemu zadiviti dok sve razaberete.
— Ničemu se neću čuditi — odvrati don Quijote — jer ja sam ti, sećaš se, rekao onomad kad smo ovde bili da je ono što se tu dogodilo sve sama čarolija, te ne bi čudo bilo da i sada bude tako.
— Sve bih ja to verovao — reče Sancho — da je od toga soja bilo ono moje loptanje; ali nije, nego je bilo zbiljsko, istinsko; video sam ja kako je taj krčmar, evo ga i danas ovde, držao pokrivač i odbacivao mene uvis lako i živo, i pucao od smeha; kad sam ja te ljude video i znam ih, sudim, ma i bio glup i grešnik, da to nije nikakva čarolija, nego veliko mlaćenje i velika nevolja.
— Dobro dakle, Bog će pomoći — reče don Quijote. — Ded mi pomozi da se odenem pa da izađem, jer želim videti šta se dogodilo i kakve su te preobrazbe što ih spominješ.
Sancho mu dade odeću, a dok se don Quijote odevao, pripovedao je sveštenik don Fernandu i drugima ludorije zaluđenoga viteza, i kakvom su ga lukavštinom odvabili sa Sirotne Stene, gde je namislio prebivati jer ga je prezrela njegova vladarica. Ispriča im gotovo sve pustolovine što ih je Sancho pripovedio, a oni se zadive i nasmeju, jer im se učini, kao i svakomu, da je to najneobičnija vrsta ludovanja što može kojoj mahnitoj glavi na pamet pasti. Reče još sveštenik kako im sretna zgoda Dorotejina preči te ne mogu nastaviti onako kako su naumili: moraju sada smisliti i naći štogod drugo, da mognu don Quijota otpremiti u zavičaj. Ponudi se onda Cardenio: on će nastaviti što su započeli, a Luscinda će preuzeti Dorotejinu ulogu.
— Ne, ne treba — reče don Fernando. — Ja bih da Dorotea nastavi što je zamislila. Nije baš daleko selo toga čestitoga viteza, a ja sam voljan pripomoći da ga izlečimo.
— Nema odavde više od dva dana puta.
— Da je i dalje, rado bih prevalio taj put, samo da učinimo dobro delo.
U taj čas izađe don Quijote, u svoj bojnoj opremi svojoj: na glavi mu Mambrinov šljem, doduše izgruhan, na ruci mu štit, a podštapio se svojom motkom ili ražnjem. Začude se don Fernando i oni drugi neobičnoj spodobi don Quijotovoj, kad mu opaziše lice, otegnuto pol milje, suho i žuto, nejednaku opremu i ozbiljno vladanje. Poćute svi, da vide šta će reći. A on vrlo dostojanstveno i mirno upre oči u krasnu Doroteju, te će joj:
— Doznajem, krasna gospođo, od ovoga svoga perjanika da se vaša visost ponizila i da se vaš stalež preobrazio, jer ste se od kraljice i velike vladarice, kakvom ste običavali biti, prevratili u običnu gospođicu. Ako je to po odredbi kralja čarobnjaka, oca vašega, jer se on boji da vam od mene nema potrebne i dužne zaštite, onda velim da je on taj posao znao i zna ga onoliko koliko i krava latinski, i da je slabo pečen u viteškom znanju i viteškim istorijama: da je on njih pročitao i prošao onako pozorno i polako kao što sam ih prošao i pročitao ja, našao bi na svakoj strani kako su drugi vitezovi od manjega glasa nego što je moj izvršivali i teža dela. Šala je ubiti gorostasića, koliko god drzak bio. Ta i ja sam se evo maločas pobio s njim i... ćutim, jer neću da mi reknu kako lažem; ali vreme, koje raskriva sve na svetu, prokazaće i to kad ne budemo ni sanjali.
— Pobili ste se vi sa dva meha, a niste s gorostasom — priklopi krčmar.
Don Fernando mu zapovedi da ćuti i da nikako ne prekida don Quijotov govor, a don Quijote nastavi:
— Na kraju, visoka i rasčarena gospođo, ako je vas preobrazio otac vaš s onoga razloga koji sam spomenuo, nemojte vi mariti za to ni najmanje, jer nema na svetu opasnosti kroz koju ne bi mač moj prokrčio put, te ću ja njime odrubiti glavu vašemu neprijatelju i za malo vremena vašu glavu okruniti krunom.
Samo to reče don Quijote pa onda počeka da mu princeza odgovori. A ona, znajući već volju don Fernandovu da se dalje nastavi varka, dokle god don Quijota ne otpreme u zavičaj, odgovori umiljato i dostojanstveno:
— Rekao vama ko mu drago, junački Viteže Tužnog Lika, da sam se ja preobrazila i promenila stalež, nije vam rekao celu istinu, jer ja sam i danas ona ista koja sam bila jučer. Istina je doduše da su se zbile neke zgode, koje su mi donele sreću da bolju ne bih mogla poželeti, ali sam ipak svejednako ona koja sam bila, i sve mi je na umu želja, kao i pre, da biste me vi zaštitili svojom hrabrom i nepobedivom rukom. Udobrite se dakle, gospodine, te vratite čast ocu koji me rodio, i uvidite da je on mudar i razborit, jer je po svojem zvanju pronašao ovako lak i prav put da doskoči mojoj nesreći. Ali da vas ne beše, gospodine, nikada ja ne bih postigla ovu sreću koju sam sada postigla; govorim pravu istinu i svedoci su mi sva ova gospoda ovde. Ostaje nam jedino da sutra krenemo na put, jer danas ne bismo više doprli daleko, a za dalju moju dobru sreću, kojoj se nadam, uzdanje mi je Bog i hrabro srce vaše.
Tako reče pametna Dorotea, a kad ju je saslušao don Quijote, okrenu se on Sanchu, te mu ljut preljut progovori:
— Velim ja tebi, Sanchiću, da si ti najgora hulja u Španiji. Reci mi, lupežu i vucibatino, zar nisi ti meni maločas kazao da se ova princeza preobratila u gospođicu koja se zove Dorotea, a glava koju ja mislim da sam odrubio, to je vražja mater koja te rodila, i još druge ludorije, koje su me zbunile kako još nikada nisam bio zbunjen otkad živim? Tako mi... — pogleda on u nebo i zaškripi zubima — učiniću ja od tebe toliko čudo, da će sinuti pamet svima lažljivim perjanicima koliko god ih od dana današnjega bude na svetu u skitnika vitezova!
— Umirite se, gospodaru — odgovori Sancho — jer možda sam se ja i zbilja zabunio što se tiče preobrazbe gospođice princeze Micomicone; ali što se tiče gorostasove glave, ili barem probodenih mehova, i toga da je rumeno vino krv, nisam se ja prevario, tako mi Boga živoga, jer mjehovi su razderani i eno ih čelo vaše postelje, a od rujnoga se vina razlilo čitavo jezero po sobi. Ako ne verujete, uverićete se u pravo vreme;hoću da reknem: sve će se pokazati kad gospodin krčmar zaište da namirite štetu. Ali što je gospođa sve kraljica koja je bila, veselim se ja u duši, jer ako se bude delilo, i mene će zapasti štogod.
— Velim ja tebi, Sancho — reče don Quijote — da si zvekan, i kraj!
— Kraj je — pritvrdi don Fernando — i ni reči više! Kad gospođica princeza veli da ćemo sutra na put, jer je danas prekasno, tako će i biti, a ovu ćemo noć provesti u lepom razgovoru sve do jutra. Onda ćemo otpratiti gospodina don Quijota, jer želimo da budemo svedoci hrabrih i nečuvenih junačkih dela što će ih on izvršiti u velikom poslu kojega se latio.
— Meni je dužnost da vama služim i vas da pratim — odgovori don Quijote — vama pak hvala na milosti koju mi iskazujete, i na dobru sudu o meni, a ja ću nastojati da vaš sud bude opravdan, sve ako me stalo života, i još čega više, ako može biti više.
Mnogo još uljudnih reči i mnogo ljubaznosti bude među don Quijotom i don Fernandom, ali oni ućute, jer u taj čas uđe u krčmu putnik komu se po odeći vidi da je hrišćanin što se vratio iz maorske zemlje. Na njemu je kaput od modra sukna, s kratkim polama, s rukavima dolaktašima i bez ovratnika; hlače su mu od modra platna, a kapa iste boje i tkanine; na nogama mu mrke topanke, a preko prsiju mu visi remen i na njemu maorska sablja. Za njim uđe, na magarcu, žena u maorskoj odeći, lica sakrivena koprenom, s kapicom od brokata i feredžom što ju pokriva od ramena do nogu.
Bio to čovek jaka, lepa rasta, nešto preko četrdeset godina, u licu prilično crn, brkat i njegovane brade; sve u sve, pojava mu takva da bi ga smatrali za otmena čoveka od dobra roda, samo da je bolje odeven.
Uđe on i zaište sobu, a kad mu rekoše da u krčmi nema sobe, kao da se snuždio. Siđe k ženi, koja se po odeći činila da je Maorkinja, te je spusti s magarca. Luscinda, Dorotea, krčmarica, njena kći i Maritornes okruže Maurkinju, radoznale da vide tu novu nošnju kakve još nisu videle, a Dorotea, koja je uvek prijazna, uljudna i razborita, reći će, kad je opazila da su se ona i njen vodič snuždili što nema sobe:
— Nemojte, gospođo, mariti što ovde nemate nikakve udobnosti, jer tako vam je po krčmama; ali ako ste voljni pridružiti se nama — ona pokaže Luscindu — možda će vam ipak biti ugodnije nego što vam je bilo na putu.
Zakoprenjena ne odgovori ništa, nego samo ustane odande kamo je bila sela, prekrsti obadve ruke na prsima, nagne glavu i pokloni se u znak hvale. Po njezinoj ćutnji pomisle da je Maorkinja, te ne zna hrišćanskoga jezika.
Uto pristupi rob, koji je donde bio zaposlen drugim poslom, te kad opazi da su svi okružili ženu što je s njim došla, i da im ona ne odgovara ni na što, reče:
— Gospođe, ova gospođica slabo razume naš jezik i zna samo svoj rođeni. Zato nije valjda ništa odgovorila i ne odgovara, ma što je pitali.
— Ne pitamo je ništa — odgovori Luscinda — nego joj nudimo da nam se noćas pridruži i s nama se smesti u sobi, gde će joj biti udobno, koliko ovde može biti, jer želimo pokazati uslužnost strancima, a pogotovu ako su žene.
— Ljubim vam ruke, gospođo — odgovori rob — i u njeno i u moje ime. Cenim kako je vaša ponuda milostiva i koliko se priliči, a u ovakvoj prilici i od takvih osoba kao što ste vi, napose je velika milost.
— Recite mi, gospodine — zapita Dorotea — je li ova gospođica hrišćanka ili Maorkinja? Po odeći i po ćutnji rekli bismo da je ono što ne bismo želeli da jest.
— Maorkinja je po odeći i po krvi, ali je u duši prava hrišćanka, jer od svega srca želi da bude.
— Nije dakle krštena? — zapita Luscinda.
— Nije joj bilo prilike — odgovori rob — otkad je krenula iz Alžira, svoje domovine i zavičaja, nije do dana današnjega nikada još zapala u smrtnu pogibelj, da bi morala biti krštena dok još ne zna sve obrede koje naređuje Sveta Mati Crkva. Ali Bog će biti milostiv i ona će se nabrzo krstiti kako priliči njenu staležu, jer ona je odličnija osoba nego što biste sudili po odeći i njenoj i mojoj.
Te reči ponesu željom sve koji su ih čuli, da doznaju ko li je ta Maurkinja i njezin pratilac. Ali niko ga ne htede u taj čas pitati, jer su svi uviđali da im je sada preči otpočinak nego ispitivanje o njihovu životu. Dorotea uhvati Maorkinju za ruku, posadi je do sebe i zamoli da skine koprenu. Ona pogleda roba, kao da ga pita što vele i šta bi učinila. Rob joj arapskim jezikom rekne da je mole neka skine koprenu. Skine je ona dakle i otkrije tako krasno lice da se Doroteji učinila lepša od Luscinde, a Luscindi lepša od Doroteje. Svi pak oko njih rekoše da se s njima dvema može takmičiti jedina Mauorkinja, a bilo ih je među njima kojima se po koječem više svidela od njih dve. A kako krasota ima tu vlast i milinu da izmiruje duhove i predobiva volju, svi su želeli biti na usluzi i krasnoj Maurkinji ugoditi.
Zapita don Fernando roba kako se zove Maurkinja, a on odgovori da se zove Lela Zoraida. A kad ona to začu, razabra što su zapitali hrišćanina, te reče brže, nezadovoljna ali umiljata:
— Ne, ne Zoraida! Marija, Marija! — objasni ona da se zove Marija, a ne Zoraida.
Te riječi i velika revnost s kojom ih je Maurkinja izgovorila izmame dosta suza nekojima od njih, osobito ženama, koje su po prirodi nežne i milosrdne. Zagrli je Luscinda a brižnom i zaštitničkom ljubavlju i reče joj:
— Jest, jest, Marija, Marija.
A Maurkinja joj potvrdi:
Jest, jest, Marija! Zoraida macange! — a to znači: NeZoraida.
Uto i zanoća, a po naredbi pratilaca don Fernandovih pobrinuo se i upeo krčmar da im spremi večeru, što god može bolju. Kad bude dakle vreme večeri, posedaju svi za velik stol, nalik na družinski, jer gostinskoga ni drugačijega stola nije bilo u krčmi. U pročelje posade, premda se nećkao, don Quijota, a on poželi da do njega sedne gospođica Micomicona, jer je on njen zaštitnik. Onda posedaju Luscinda i Zoraida, njima nasuprot don Fernando i Cardenio, zatim robi oni drugi vitezovi, a do gospođâ sveštenik i brijač. Tako večeraju u velikom zadovoljstvu, a ono im još poraste kad videše da je don Quijote prestao jesti te progovorio, jer ga je opet poneo duh koji ga je ono pre navratio na govor kad je večerao s kozarima:
— Zaista, gospodo moja, ako se dobro promisli, velikih i nečuvenih zgoda doživljuju oni koji su od reda skitnika vitezova. Ta ima li živa čeljadeta na svetu koje bi sada ušlo na vrata ovoga grada i videlo nas kako smo se okupili, te bi mislilo i verovalo da smo mi oni koji jesmo? Ko bi rekao da je evo ova gospođa do mene velika kraljica, koju svi znamo, i da sam ja onaj Vitez Tužnog Lika o kome se raznosi slava od usta do usta? Nema dakle sumnje da moja umeština i posao natkriljuje sve druge koje ljudi izmisliše, pa se moraju to više ceniti što su opasniji. Neka mi ne dolaze oni koji vele da je nauka iznad oružja! Njima ja velim, bili oni ko im drago, da ne znaju što govore. Takvi ljudi dokazuju, i toga se drže, da su dela duha znamenitija od telesnih, i da oružjem radi samo telo, kao da je to nadničarski posao, za koji ne treba ništa osim čestite snage! Kao da se u bojnom poslu, kako ga zovemo mi koji smo od toga posla, ne izvršavaju hrabra dela, za koja treba mnogo pameti! Ili kao da ratnik komu je na brizi vojska, ili odbrana, ne radi isto tako pameću kao i telom. Ta promislite mogu li telesne sile postići da razumeš i dokučiš neprijateljevu nakanu, plan, lukavštine, zapreke, i da se očuvaš od opasnosti koja ti preti. Sve to radi pamet, a nipošto telo. Bojni posao iziskuje dakle duha, kao što ga iziskuje i nauka, te ćemo sada pogledati koji od ta dva duha prevladava, učenjakov ili ratnikov. Razabraće se to po svrsi i cilju za kojim svaki od njih ide, jer ona namera mora se više ceniti koja ide za plemenitijom svrhom. Cilj je i svrha nauci — a ja ne govorim sada o božanskom nauku kojemu je svrha da duše diže i upućuje k Bogu, jer s takvom se beskrajnom svrhom ne može takmičiti nijedna druga — nego govorim o ljudskoj nauci da je njezina svrha krčiti put pravici, svakomu davati što je njegovo, paziti i raditi da se dobri zakoni održavaju i provode. To je zasigurno plemenita i uzvišena svrha i vredna velike hvale. Ali nije ipak zavredila onoliku hvalu koliku zavređuje svrha za kojom teži oružje, jer oružju je cilj i svrha: mir, a to je najveće dobro što ljudi mogu zaželeti u životu. Zato je prvi dobri glas koji je svetu i ljudima javljen bio onaj što su ga u visini zapevali anđeli u noći, koja je nama postala danom: »Slava Bogu na visini i mir ljudima dobre volje na zemlji!« A pozdrav kojemu je najveći učitelj na zemlji i na nebu učio svoje učenike i sledbenike bio je neka govore kad uđu u koju kuću: »Mir ovomu domu!«I često im je govorio: »Mir s vama dajem, mir vam ostavljam, mir s vama bio!« To je blago, zalog i poklada od takve ruke da bez toga blaga nema nikakva dobra ni na zemlji ni na nebu. Taj je mir prava svrha ratu, jer isto je, rekao oružje ili rat. Ako je dakle istina da je ratu svrha mir, te da po tome rat nadvisuje svrhu nauke, pređimo sada na telesnu muku učenjakovu i ratnikovu, da vidimo koja je
teža.
Tako i takvim razboritim rečima nastavi don Quijote svoj govor, te ga niko od onih što ga slušaju ne bi mogao smatrati za luđaka. Štaviše, kako su ponajviše slušaoci bili vitezovi, oružju vični, slušaju ga s uživanjem. A on nastavi i reče:
— Učenjakova je muka dakle ova: prvo je siromaštvo; ne velim da su svi oni siromašni, nego napominjem krajnost koja ga može biti, a čim rekoh da ga bije siromaština, ne treba valjda ni redati druge nevolje, jer siromah je čovek gotovo đavo. Ta ga siromaština bije svakojako, čas gladom, čas zimom, čas golotom, čas svime zajedno, ali ipak nije tolika da ne bi imao šta jesti, ma bilo to i nešto kasnije nego što je običaj, i ma jelo bilo i od otpadaka bogataških; a najgora im je nevolja trčati »trbuhom za kruhom«,kako oni vele. No njima se vazda nađe kojagod tuđa peć ili kamin, a na kraju i noćuju oni pod pokrivačem. U druge sitnice neću ni da tičem; dovoljno je spomenuti da je u njih navek nestašica u košuljama, a nije nikada suvišak u cipelama; loša im je, istrcana odeća, a prejedaju se kad im dobra sreća namakne da budu gdegod počašćeni. Po tome vrletnom i tegobnom putu koji sam vam ocrtao, tu se oni spotiču, tamo padaju, ovde ustaju, onde se opet strovaljuju, uspinju se do časti koju su želeli, a kad su je postigli, vidimo da sada, gde su prošli kroz te Sirte i Scile i Haribde, kao da ih je dobra sreća prenela na krilima, vladaju i upravljaju sa svojega sedišta svetom, pa im se glad prevrati u sitost, hladnoća u hladovitost, golota u odeću i sjaj, a spavanje na rogožini u počinak na holandskom platnu i damastu, sve za pravedno zasluženu nagradu vrlini. Ali ako usporedimo i prispodobimo njihove muke s mukama vojnika ratnika, zaostaju one daleko, kao što ću sada
izložiti.
Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor
- Cervantes,Miquel de, Don Kihot, ( predgovor, prva glava )
-
- Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava
- Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava
- Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava
- Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava
- Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava
- Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava
- Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava
- Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava
- Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
- Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava
- Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava
