Mišel Uelbek o Lavkraftu - Protiv sveta, protiv života

Alternativni univerzum

Život je pun razočaranja i tuge. Bilo bi, onda, besmisleno pisati realistične romane. Uopšteno, već znamo šta nam stvarnost sprema, a nemamo nimalo želje da znamo više. Samo čovečanstvo u nama ne izaziva ništa više do blage znatiželje. Sva „pisanija“ u svoj svojoj impresivnoj suptilnosti, „događaji“, anegdote… Sve to neće imati svrhe jednom kada se knjiga zatvori, osim što u nama potkrepljuje blagi osećaj mučnine, već dovoljno pothranjen bilo kojim danom „stvarnog života“.

A sada, poslušajte Hauarda Filipsa Lavkrafta: „ Ja sam toliko sit čovečanstva i sveta da me ništa ne zanima, osim ako ne podrazumeva bar dva ubistva po stranici ili govori o bezimenim strahotama koje dolaze iz svemira.“ Hauard Filips Lavkraft. Potreban nam je savršen protivotrov svim oblicima realizma. Kada neko voli život, on ne čita. Čak jedva da odlazi u bioskop. Drugim rečima, pristup univerzumu umetnosti je manje-više predodređen za one koji su malo poremećeni.

Lavkraft je bio više nego malo poremećen. Godine 1908, u svojoj osamnaestoj godini, bio je žrtva nečega što bi se dalo opisati kao nervni slom, i zapao je u letargiju koja će potrajati više godina. U dobu kada su se njegovi stari školski drugovi, koji su nestrpljivo prelazili preko mosta detinjstva, upustili se u život kao u divnu avanturu nepoznatog, on se učaurio u svom domu, nije govorio sa svojom majkom, odbijao je da ustane iz kreveta po čitav dan, vukao se po kući u svom penjoaru cele noći. Povrh svega, još nije ni počeo da piše. A šta je radio? Verovatno je pomalo čitao. U to nismo sigurni. U stvari, njegovi biografi se slažu da ne znaju puno, i po svemu, barem između osamnaeste i dvadeset treće godine, nije radio apsolutno ništa.

Onda, između 1913. i 1918., vrlo lagano su stvari krenule na bolje. Malo po malo, on je ponovo uspostavio kontakt sa ljudskom rasom. Nije bilo lako. Maja 1918. pisao je Alfredu Galpinu: „Samo sam poluživ; veći deo moje energije potroši se na sedenje i hodanje; moj nervni sistem je u stanju potpunog sloma, a ja sam sasvim otupeo i apatičan, osim kada naiđem na nešto što me naročito zanima.“

Sasvim je bespotrebno ovde ulaziti u psihodramatične pretpostavke, zbog toga što je Lavkraft lucidan, inteligentan i iskren čovek. Nekakav letargičan strah spopao ga je kada je napunio osamnaest godina, i on je odlučno znao njegovo poreklo. U pismu iz 1920, nadugačko se priseća svog detinstva. Svog malog voza, sa vagonima natovarenim sanducima… kutije sa prorezima u koju je smestio svoje lutkarsko pozorište. I kasnije, svog vrta, za koji je sam osmislio plan i staze; navodnjavan sistemom kanala koje je svojim rukama iskopao vrt je imao terasast oblik, sagrađen oko malog travnjaka, sa sunčanim satom na sredini. Bilo je to, rekao je, „carstvo moje adolescencije“.

Onda dolazi onaj pasus, kojim završava pismo: „Vidim sada da postajem suviše star da bih osetio bilo kakvo zadovoljstvo. Nesaosećajna vremena dozvolila su da me ščepa njihova svirepa šapa, a ja imam sedamnaest godina. Veliki dečaci se ne igraju kućama za lutke i kobajagi baštama, a ja, prepun tuge, moram da predam svoj svet mlađem dečaku koji živi na drugoj strani vrta. I posle toga, nikada više neću kopati zemlju ili praviti staze i putiće, jer će mi prolazna radost detinjstva biti strana. Zrelo doba je pakao.“

Zrelo doba je pakao. Suočeni sa ovako tvdim stavom, „moralisti“ našeg vremena gundjaju pomalo negodujući, i čekaju pogodan trenutak da promovišu svoja opscena učitavanja. Možda Lavkraft zaista nije mogao postati odrasla osoba; ali ono što je sigurno, jeste da nije hteo. A s obzirom na vrednosti koje vladaju u svetu odraslih, teško ih je podržati. Princip realnosti, princip zadovoljstva, nadmetanje, stalni izazovi, seks i rad… ništa što bi se slavilo.

Lavkraft zna da u ovom svetu ništa nema smisla. I svaki put igra ulogu gubitnika. U teoriji, kao i u praksi. Izgubio je svoje detinjstvo, ali je izgubio i svoju veru. Svet mu se gadi, a on ne vidi razloga da pretpostavi da bi se stvari mogle predstaviti i drugačije, sa svetle tačke. On smatra da su sve religije jednako kompromitovane svojim „sladunjavim iluzijama“, koje su zastarele usled napretka naučnog saznanja. Onda kada je posebno dobro raspoložen, on govori o „začaranom krugu“ religioznog verovanja; ali ovo je krug iz koga je, oseća, prognan.

Malo nas je ikada bilo u takvom stanju prezasićenosti, kada je u srž prodro apsolutni nedostatak svakog ljudskog stremljenja. Univerzum je samo slučajni spoj elementarnih čestica. Prolazna slika usred haosa. Što će se završiti neizbežnim: ljudska rasa će isčeznuti. Druge vrste će se pojavljivati i nestajati naizmenično. Nebesa su hladna i prazna, a njima kruže slaba svetla poluugašenih zvezda. Koje će, takodje, nestati. Sve nestaje. A ljudski potezi su isto tako slučajni i besmisleni kao i kretanja elementarnih čestica. Dobro, zlo, moralnost, fina osećanja? Čista „viktorijanska fikcija“. Postoji samo egoizam. Hladan, čist i zapanjujući.

Lavkraft je veoma svestan obeshrabrujuće prirode ovih zaključaka. Ovo je napisao 1918: „Sav racionalizam teži da umanji vrednost i pomrači važnost života i da pomuti celokupnu ljudsku sreću. U nekim slučajevima istina može dovesti do samoubistva, ili bar izazvati gotovo samoubilačku depresiju.“

Njegova ateistička i materijalistička ubedjenja neće se ni malo promeniti. Ona će se ponavljati iz pisma u pismo, sa skoro mazohističkim užitkom.

Naravno, život nema smisla. Ali nema ni smrt. I to je jedna od stvari koja ledi krv kada se otkrije Lavkraftov univerzum. Smrt njegovih junaka nema smisla Ona ne donosi olakšanje. Ona ne dovodi do zaključka u priči, nipošto. Bez milosti, HFL uništava svoje likove a da tome ne nagoveštava značaj veći od kamadanja lutke. Ravnodušan prema njihovom jadnom dolaženju i odlaženju, kosmički strah raste i dalje. On se širi i uobličava.

Veliki Ktulu se budi iz svoje usnulosti.

Šta je Veliki Ktulu? Raspored elektrona, kao što smo i mi. Strah kod Lavkrafta je striktno materijalistička. Ali je vrlo moguće, zbog slobodnih uticaja kosmičkih sila, da Veliki Ktulu na raspolaganju ima silu i snagu delanja znatno nadmoćnije od naših. Što a priori nije naročito ohrabrujuće.

Sa svojih putovanja u neznane svetove nepoznatog Lavkraft nikada ne donosi nijednu dobru vest. Možda, potvrdjuje nam, postoji nešto skriveno, što će se nekad moći uvideti, iza vela realnosti. Ali, uistinu, to je nešto pokvareno.

Verovatno je moguće da izvan ograničenog delokruga naše percepcije postoje drugi entiteti. Druga stvorenja, druge vrste, drugi koncepti i druge inteligencije. Medju ovim entitetima moraju postojati neki sa znatno superiornijom inteligencijom i znanjem. Ali ovo nije samim tim dobra vest. Šta bismo pomislili kada bi ova stvorenja, tako drugačija od nas, ispoljila, na neki način, sličnu moralnu prirodu? Ništa nam ne daje za pravo da pretpostavimo nepoštovanje univerzalnih zakona egoizma i izopačenosti. Smešno je zamisliti da bi nas ova bića čekala u nekom dalekom uglu kosmosa, prepuna mudrosti i dobrodušnosti, da nas povedu prema nekoj zajedničkoj harmoniji. Da bismo zamislili kako bi postupala s nama kada bismo stupili u kontakt, bolje je da se prisetimo toga kako mi postupamo sa „inferiornim inteligencijama“, zečevima i žabama, U najboljem razvoju dogadjaja, oni služe kao hrana; često ih ubijamo jednostavno iz zadovoljstva. Ovo su, upozorava nas Lavkraft, pravi modeli našeg budućeg odnosa sa „vanzemaljskim inteligencijama“. Možda će neki naročito fini uzorci ljudske rase imati čast da završe na stolu za seciranje; i toliko.

I, ponovo, ništa od ovoga nema ikakvog smisla. Za ljude s kraja XX veka, ovaj kosmos lišen nade potpuno je naš svet. Ovaj bedni univerzum, gde se strah širi u koncentričnim krugovima od neimenovanog otkrivenja, ovaj univerzum gde je naša zamišljena sudbina biti zdrobljen i prožderan, mi prepoznajemo kao naš mentalni univerzum. A Lavkraftov uspeh je već sama naznaka onih koji hoće da uhvate ovo stanje svesti u brzim i preciznim isečcima. Danas, kao nikada, možemo učiniti ovu deklaraciju principa kojom započinje „Artur Džermin“: „Život je ogavna stvar; a iz pozadine onoga što o njemu znamo vire demonske naznake istine koje ga čine još hiljadu puta ogavnijim.“

Paradoksalno je, pored svega, to što mi volimo ovaj univerzum, ma kako ogavan, više od naše realnosti. Po tome smo pravi čitaoci koje je Lavkraft čekao. Njegove priče čitamo u isto tako obolelom duhu u kome ih je on pisao. Sotona ili Niarlatotep, bez obzira – ne možemo da podnesemo još jedan trenutak realizma. I neka se zna, Sotona je nekako potcenjen zbog svoje prisnosti sa sramnim klupkom naših jednostavnih grehova. Mnogo bolji je Niarlatotep, pakostan, neljudski, hladan kao led.

Lako možemo videti zašto čitanje Lavkrafta predstavlja paradoksalnu utehu za izgubljene duše ovoga sveta. Možemo, u stvari, to preporučiti svima onima koji su, iz ovog ili onog razloga, počeli da osećaju pravu odvatnost prema životu u svim njegovim oblicima. Šok za sitem koji izaziva prvo čitanje je, u nekim slučajevima, ogroman. Neko se smeška, pevuši melodiju iz operete. Nečiji život, ipak, biva zauvek izmenjen.

Nakon što je Žak Beržije uveo ovaj virus u Francusku, njegova čitalačka publika se znatno proširila. Kao i mnogi zaraženi, otkrio sam HFL-a kad sam imao sedam godina, preko „prijatelja“. Kakav šok! Nisam znao da književnost može tako da deluje. I još važnije, još uvke nisam sasvim siguran. Ima nečega ne baš literarnog kod Lavkrafta. Da bismo se u to uverili, treba uzeti u obzir da je dobrih petnaestak pisaca (uključujući Franka Belknapa Longa, Roberta Bloha, Lin Karter, Freda Čapela, Augusta Derleta, Donalda Vandreija) posvetilo čitave ili delove svojih opusa razvoju i obogaćivanju mitova koje je stvorio HFL. I to ne diskretno, tajno, već potpuno otvoreno. Povezanost je čak sistematično utvrdjena time što su koristili iste reči, koje imaju odredjeni magični dah (divlja brda istočno od Arkhama, Miskatonik univerzitet, Irem, grad hiljadu stubova… R’lieh, Sarnat, Dagon, Niarlatotep… i iznad svega, neimenovani, bogohulni Nekronomikon, čije se ime mora izgovarati prigušeno). la! la! Shub-niggurath! Koza sa hiljadu mladih! U razdoblju koje ceni originalnost kao vrhovnu umetničku veličinu, ima nečeg začudjujućeg u tome. Naime, da citiramo Frensisa Lakasina, ništa slično nije zabeleženo od Homera i epskih pesama srednjeg veka. Ovde imamo, zato moramo priznati, „tvorca mitova“.

Ritualna književnost

Stvoriti popularan mit znači stvoriti ritual koji citalac iščekuje s nestrpljenjem, koji otkriva iznova svaki put s većim zadovoljstvom, zaveden novim ponavljanjem u nešto drugačijoj formi, koji se svaki put iskusi kao veća dubina.

Kada se ovako posmatraju, stvari izgledaju skoro jednostavne. A ipak, takvi uspesi su retki u književnoj istoriji. Nije nipošto lako stvoriti u stvarnosti novu religiju.

Da bi se razumelo o čemu se radi, mora se uvideti snaga razočaranja koje je prevladalo Engleskom kada je umro Šerlok Holms. Konan Dojl nije imao izbora: bio je primoran da oživi svog junaka. Kada je, poražen sopstvenom smrću, autor položio oružje, osećanje rezignirane tuge pronelo se svetom. Ljudi su se morali zadovoljiti sa pedesetak postojećih priča o Šerloku Holmsu, ponovo ih neumorno čitajući. Primajući sa mirnim osmehom neminovne (i retko zabavne) parodije, zadržavajući u srcu san o nemogućem produženju centralne srži, stvarnog srca mita. Recimo, da se u jednom starom indijskom vojnom sanduku tajanstveno otkriju neke nepoznate priče o Šerloku Holmsu…

Lavkraft, koji se divio Konanu Dojlu, uspeo je da stvori mit isto toliko popularan, isto toliko živopisan i neodoljiv. Ovoj dvojici zajednički je bio, moglo se reći, izvanredan talenat za pripovedanje. Naravno. Ali ovde se radi o nečem drugom. Ni Aleksandar Dima niti Žil Vern nisu bili osrednji pripovedači. Ali ništa u njihovim delima nije ni blizu stamenog velikog detektiva iz ulice Bejker. Naravno, središte priče o Šerloku Holmsu je jedan lik, dok se kod Lavkrafta ne susrećemo samo s jednim pravim predstavnikom ljudskog roda. Zasigurno, ovo je važna razlika, vrlo važna; ali ne i suštinska. Mogla bi se porediti s razlikom izmedju teističkih i ateističkih religija. Istinsku fundamentalnu osobinu koju dele, onu koju s pravom možemo nazvati religioznom, teško je definisati – čak i kada joj se pristupi direktno.

Možemo primetiti i drugu manju razliku – nevažnu za književnu istoriju, za tragediju pojedinca – to što je Konan Dojl shvatio činjenicu da je bio u procesu stvaranja jednog suštinskog mita. Lavkraft nije. U trenutku svoje smrti, imao je jasan utisak da će njegova tvorevina umreti s njim.

Ipak, već je tada imao svoje učenike. Ali ih nije smatrao važnima. Dopisivao se s mladim piscima (Blohom, Belknapom Longom…) ali ih nije preterano savetovao da podju istim putem kao on. Nikada nije zauzimao poziciju učitelja ili uzora. Njihove prve pokušaje primao je s primernom taktičnošću i smirenošću. Bio im je iskren prijatelj, učtiv, obziran i prijatan; nikada intelektualni mentor.

Lavkraft se celog života ophodio kao pravi gospodin: nije mogao da propusti da odgovori na pismo, bio je nevoljan da proganja dužnike kada mu nije bilo plaćeno priredjivanje tudjih tekstova, i sistematski je potcenjivao svoj doprinos novodošlima koji, bez njega, ne bi ugledali svetlo dana.

Naravno, voleo je da bude pisac. Ali ne po svaku cenu. Godine 1925, u trenutku očaja zabeležio je: „Skoro da sam odlučio da više ne pišem, već samo da sanjarim, kada se rešim, a da se ne spuštam na nivo da zapisujem svoje snove za svinjsku publiku. Zaključio sam da književnost nije zgodno zanimanje za gospodina; i da se pisanje nikada neće smatrati elegantnom umetnošću, kojoj se možeš isključivo posvetiti bez premišljanja.“

Na sreću, nastavio je, a njegove najbolje priče napisane su posle ovog pisma. Ali, do kraja je ostao, pre svega, „fini stari gospodin, rodjen u Providensu, Roud Ajlend“. I nikada baš nikada, profesionalni pisac.

Pardoksalno, Lavkraftov lik zadivljuje nas delimično zbog toga što je njegov sistem vrednosti potpuno suprotan našem. U suštini rasista, otvoreni reakcionar, on veliča puritansko potiskivanje i sasvim jasno smatra odbojnim bilo koje „otvoreno ispoljavanje erotskog“. Odlučan u svom protivljenju komercijalizaciji, on prezire novac, smatra da je demokratija sušta budalaština, a napredak – varka. Reč „sloboda“, tako draga Amerikancima, kod njega izaziva samo sumoran podsmeh.

Čitavog života imao je tipično aristokratski prezrivi stav prema čovečanstvu u celini, ali i izrazitu zabrinutost za neke konkretne pojedince.

Ono u čemu se svi slažu jeste da su oni koji su lično poznavali Lavkrafta osećali veliku tugu kada su saznali za njegovu smrt. Robert Bloh, na primer, napisao je: „Da sam znao istinu o njegovom zdravstvenom stanju, pohitao bih u Providens da ga vidim.“ August Derlet je svoj dalji život posvetio prikupljanju, uredjivanju i posthumnom objavljivanju fragmenata svog izgubljenog druga.

A zahvaljujući Derletu i drugima (a najpre Derletu), Lavkraftov opus je sada dostupan svetu. Danas nam se čini kao jedno impresivno barokno zdanje, uzvišeno i s velikim bogatim stupovima, kao niz koncentričnih krugova oko vrtloga strave i apsolutnih čudesa.

Holokaust

Dvadeseti vek će ostati upamćen kao zlatno doba epske i fantastične književnosti, vreme kada se morbidna sumaglica mlitave avangarde razišla. Već je utrla put R. E. Hauardu, Lavkraftu i Tolkinu. Tri radikalno drugačija univerzuma. Tri stupa književnosti snovidjenja, koju je kritika toliko omalovažavala koliko ju je publika volela. Ovo nije važno. Kritika uvek na kraju priznaje svoje greške; ili, bolje rečeno, kritičari na kraju umru i budu zamenjeni drugim. Stoga, posle trideset godina prezrive tišine, „intelektualci“ su počeli da naginju Lavkraftu. Njihov zaključak je da je ova ličnost imala zadivljujuću imaginaciju (što je neophodno, uostalom, da se objasni njegov uspeh), ali da mu je stil jadan.

Ovo je površno. Ako je Lavkraftov stil jadan, moglo bi se srećno zaključiti da stil, u književnosti, nema ni najmanje važnosti; i preći na druge stvari.

Ovaj glupi pogled na svet je ipak razumljiv. Mora se reći da HFL nije imao nimalo udela u tom elegantnom, suptilnom, minimalističkom i suzdržanom stilu pisanja koji danas dobija sva priznanja. Ovde ću dati, primera radi, odeljak iz priče „Ispod piramida“: „Sagledavao sam stravičnu i štetnu drevnost Egipta, njegovu odvajkada postojeću jezovitu vezu s grobovima i hramovima mrtvih. Video sam fantastične povorke sveštenika s glavama bivola, sokola i ibisa; avetinjske povorke što nezadrživo naviru podzemnim lavirintima izmedju džinovskih propileja, pored kojih je čovek bio manji od muve, nudeći bezimene žrtve nezamislivim bogovima. Kameni kolosi marširali su u beskrajnoj noći, vukući krda iskeženih sfingi s ljudskim licima prema obalama beskrajnih ustajalih reka katrana. A iza svega toga ugledah neizrecivu opakost pradavnog prizivanja umrlih duša, crnih i bezobličnih, koje su me pohlepno tražile u tami da bi ugušile nekog ko se usudio da ih oponaša.“

Ovakvi komadi izrazito bombastičnog stila očigledno su kamen spoticanja za svakog učenog čitaoca; ali mora se jednako istaći da su ovi ekstremni pasusi bez sumnje oni koje pravi amateri vole više od svega. U ovom registru niko nije bio ravan Lavkraftu. Može se kopirati način na koji koristi matematičke koncepte, odredjuje topografiju svake scene drame; može se oživeti njegova mitologija, njegov zamišljeni demonski rečnik; ali ne može se nikada zamisliti podražavanje onih pasusa gde on gubi svu stilsku rezervu, gde se pridevi i prilozi gomilaju do tačke iscrpljenosti, gde on pušta na volju povicima čistog delirijuma, kao: „Ne! Nilski konji ne mogu imati ljudske šake niti mogu nositi baklje!“ A ipak, ovo je prava svrha njegovog dela. Moglo bi se reći da konstrukcije, često suptilne i razradjene njegovih „velikih dela“, nemaju drugu svrhu osim da utiru put pasusima stilske eksplozije. Kao noveli „Senka nad Insmutom“, gde se sreće halucinatorna ispovest Zadoka Alena, poluludog devedesetogodišnjeg alkoholičara: „Heh, heh, heh, heh! Je l’ sad počinješ da s’vataš? Možda bi ‘teo da si bio k’o ja u oni dani, kad sam noću vidjao morski stvarovi iz kupolu na vr’ moje kuće. O, mogu ti kažem da klinčadija ima velike uši, i meni ništa nije promaklo što se pričalo od Kap’tana Obeda i njegovi sledbenici na Greben. Heh, heh, heh. Ili, recimo, šta kažeš na to kad sam uz’o dvogled od oca i iz kupolu video greben gusto načičkan s oblici koji su smesta zaronili čim se mesec podig’o? Obed i njegovi ljudi bili su u čamac, al’ ovi stvarovi su zaronili s druge strane, u dubine, i više nisu izronili… Da l’ bi vol’o da si klinac, sam u kupolu na krov, i da posmatraš figure koje nisu ljucke figure? A?… Heh, heh, heh?“

Lavkraftova suprotstavljenost predstavnicima dobrog ukusa je više nego pitanje detalja. HFL bi verovatno smatrao da je priča loša da nije bio u stanju, bar jednom u toku pisanja, da prevrši sve mere. Ovo on potvrdjuje a contrario u proceni kolege: „Henri Džejms je možda previše rasplinut, previše blag i previše sviknut na suptilnosti jezika kao bi na pravi način došao do sirove i razorne strave.“

Još je značajnija činjenica da je Lavkraft celog života bio uzoran diskretan gospodin, uzdržan i učen. Uopšteno nije bio čovek koji bi govorio o užasima, ili koji bi pomahnitao u javnosti. Niko ga nikada nije video ljutitog; nije plakao, niti se glasno smejao. Život sveden na minimum, iz kojeg su sve vitalne snage prenete na pisanje i snove. Život za uzor.

Autobiografija

Hauard Filips Lavkraft je primer svima onima koji žele da nauče da promaše u životu, a ipak, možda, uspeju u radu. Mada, što se tiče ovog poslednjeg, uspeh nije zagarantovan. Vodeći politiku potpunog neučestvovanja u stvarnosti, rizikujete da utonete u duboku apatiju, i da ne budete u stanju da pišete; a to je ono što je usporavalo njegov napredak, mnogo puta. Samoubistvo je druga opasnost s kojom se morate izboriti; zato je Lavkraft uvek na dohvat ruke godinama držao bočicu cijanida. Mogla se pokazati vrlo korisnom, zavisno od toga da li bi se mogao izvući ili ne bi. On se izvukao, ali ne bez poteškoća.

Mišel Uelbek

izvor

Hauard Lavkraft, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, br 12 Romani u nastavcima

Hauard Lavkraft, Niarlatotep ( Negronomikon ) 

Mišel Uelbek, Elementarne čestice, ( 17- 22 )

 

17.

Pismo je Michela zateklo usred snažne teorijske obeshrabrenosti. Prema Margenauovoj hipotezi, osobna svest može se prispodobiti polju verovatnosti u Fockovom prostoru, koji se definise kao direktni zbroj Hilbertovih prostora. Taj se prostor u načelu može utvrditi na osnovu elementarnih elektronskih pojava koje se događaju na nivou sinaptičkih mikropozicija. Normalno je ponašanje tako uporedivo elastičnom izobličenju polja, a slobodan čin njegovom deranju: ali u kojoj topologiji? Nije nimalo očigledno da je prirodna topologija hilbertovskih prostora dovoljna da se objasni pojava slobodnog čina; čak nije ni sigurno da je danas moguće postaviti taj problem, osim krajnje metaforičnim pojmovima. No ipak, novi je konceptualni okvir postao neophodan, Michel je u to bio uveren. Svake večeri, pre nego što bi ugasio svoj kompjuter, putem Interneta bi poslao upit za podacima vezanim uz rezultate eksperimenata objavljene tokom dana. Sledećeg bi ih jutra proučavao, i ustanovio da svuda u svetu istraživački centri sve više rade na slepo, u duhu empirizma lišenog smisla. Nijedan rezultat nije omogućivao približavanje ni najmanjem zaključku, niti formulisanje ikakve teoretske hipoteze. Licna se svest javila naglo, bez ikakva vidljivog razloga, usred niza životinjskih generacija; nesumnjivo je daleko starija od jezika. Sledeći svoju nesvesnu teleologiju, darvinovci kao i obično ističu selektivne hipotetske prednosti vezane uz javljanje licne svesti, i kao i obično to ništa ne objašnjava, to je samo zgodna mitska rekonstrukcija; ali antropološko načelo u ovom slučaju nije nimalo uverljivije. Svet je stvorio oko za posmatranje, mozak za razumevanje; da, i onda? To nimalo ne doprinosi shvaćanju te pojave. Svijest o sebi, odsutna kod nematoda, utvrđena je kod ne posebni razvijenih guštera kao što je Lacerta agilis; vrlo je verovatno uključivala i prisutnost središnjeg nervnog sistema, i još nešto više. To je nešto ostalo potpuno tajanstveno; izgleda da se javljanje svesti ne može povezati ni s kakvom anatomskom, biohemijskom ni celijskom činjenicom; to obeshrabruje.

Sta bi učinio Heisenberg? Sta bi učinio Niels Bohr? Odmaknuo se od predmeta, razmislio; prošetao prirodom, slušao muziku. Do novog se nikad ne dolazi jednostavnim premetanjem starog; informacije se danas pridodaju drugim informacijama poput šake peska, njihova je priroda predodređena konceptualnim okvirom koji omeđuje istraživačko polje; danas je više no ikada potreban novi ugao posmatranja.

Dani su bili topli i kratki, proticali su tužno. U noći 15. septembra, Michel je usnio neuobičajeno radostan san. Bio je s devojčicom koja je jahala šumom, okružena leptirima i cvećem (probudivši se, shvatio je da taj prizor, uskrsnuo nakon trideset godina, pripada špici »Kraljevića Safira«, televizijske serije koju je gledao nedeljom popodne u bakinoj kući, serije koja je tako tačno pogađala prolaz u njegovo srce). Tren kasnije hodao je sam, nepreglednom brežuljkastom livadom, kroz visoku travu. Kraj se nije nazirao, travnati bregovi kao da su se beskrajno nizali, pod blistavim nebom lepe svetlosive boje. No ipak je odmicao, bez kolebanja i bez žurbe; znao je da nekoliko metara ispod njegovih nogu teče podzemna reka, i da će ga koraci neizbežno, nagonski voditi duž reke. Oko njega, trava se u valovima povijala pod vetrom.

Probudivši se, osetio je veselje i živost, kao nikad otkako je uzeo slobodne dane, pre više od dva meseca. Izašao je, skrenuo u Aveniju Emilea Zole, stao šetati drvoredom lipa. Bio je sam, ali to ga nije tištilo. Zaustavio se na uglu Poduzetničke ulice. Prodavaonica Zolacolor upravo se otvarala, prodavačice Azijatkinje zauzimale su mesta uz svoje blagajne; bilo je oko devet sati. Između tornjeva Beaugrenellea, nebo je bilo čudnovato svetlo; sve je to bilo bezizlazno. Možda je trebao razgovarati sa komsinicom preko puta, onom iz 20 Ans. Kako radi u časopisu širokog spektra, upućena je u društvene pojave, i verovatno poznaje mehanizme stapanja sa svetom; ni psihološki joj podaci zasigurno nisu strani; ta ga djevojka verovatno može mnogo čemu naučiti. Pošao je kući velikim koracima, gotovo trčeći, u jednom se dahu uspeo do sprata na kom stanuje njegova sustanarka. Zvonio je dugo, triput. Niko se nije odazvao. Smeten, uputio se prema svojoj zgradi; pred liftom se zamislio nad sobom. Je li depresivan, te ima li to pitanje smisla? Poslednjih se godina u četvrti pojavljuje sve više plakata koji pozivaju na građansku svest i otpor Nacionalnom frontu. Krajnja ravnodušnost koju je pokazivao prema tom pitanju, prema oba suprotstavljena uverenja, već je sama po sebi bila zabrinjavajući znak. Tradicionalna lucidnost depresivnih, često opisivana kao drastični pad uživljenosti u ljudske brige, očituje se pre svega u vidu gubitka zanimanja za stvari koje su zaista nezanimljive. Tako se, u krajnjoj liniji, može zamisliti zaljubljenog depresivca, dok je patriotsko raspoložen depresivac, reklo bi se, jednostavno nepojmljiv.

Vrativši se u kuhinju, spoznao je kako je uverenje u slobodan i razložan izbor licnog političkog opredeljenja — kao prirodan temelj demokracije - verovatno rezultat brkanja slobode i nepredvidljivosti. Vrtlozi vodene struje uz noseći stup mosta strukturno su nepredvidljivi; no niko stoga neće ni pomisliti da ih proglasi slobodnima. Nalio se čašu belog vina, navukao zavese i legao da razmisli. Jednadžbe teorije kaosa uopste se ne pozivaju na fizičko okruženje u kojem se pokazuju; njihova im sveprisutnost omogućuje da primenu ostvare u hidrodinamici kao i u genetici životinjskih vrsta, u meteorologiji kao i u sociologiji skupina. Njihova je moć morfološke modelizacije zadovoljavajuća, ali prediktivne su im sposobnosti gotovo nikakve. Jednacine kvantne mehanike, naprotiv, omogućavaju da se ponašanje mikrofizičkih sistema predvidi s izvanrednom preciznošću, pa čak i s potpunom preciznošću ako se odustane od svake nade u povratak materijalističkoj ontologiji. Prerano je, a možda i nemoguće, za uspostavljanje matematičke veze između te dve teorije. Međutim, Michel je bio uveren da je stvaranje atraktora putem stalno evoluirajuće mreže neurona i sinapsa ključ objašnjenja ljudskih stavova i dela.

Tražeći presliku iz jedne od recentnih publikacija, shvatio je da već više od nedelju dana zaboravlja otvarati svoju poštu. Dakako, sastojala se uglavnom od reklama. Preduzeće TMR nakanilo je, porinućem Coste Romantice, stvoriti novu institucijsku normu u domenu luksuznih krstarenja. Taj je brod opisan kao autentični ploveći raj. Evo kako bi se mogli - zavisi samo o njegovoj odluci -odviti prvi trenuci njegovog krstarenja: »Najpre ćete ući u suncem okupano veliko predvorje, pod golemu staklenu kupolu. Panoramskim ćete se dizalom uzdignuti do gornje palube. Odatle ćete, kroz ogromnu stakleni zid na pramcu, moći posmatrati more kao na divovskom ekranu.« Odložio je prospekte, obećavši je sebi da će ih kasnije podrobnije razgledati. Šetati gornjom palubom, posmatrati more kroz prozirni zid , nedeljams ploviti pod jednoličnim nebom... zašto ne? Za to vreme, zapadna se Evropa može slobodno srušiti pod bombama. Oni će se, glatki i osunčani, iskrcati na novi kontinent.

U međuvremenu treba živeti, i to se može na veseo, inteligentan i odgovoran način. U svem poslednjem izdanju, Najsvežije Vesti iz Monoprixa naglasak su više no ikad stavile na pojam građanske preduzetnosti. Uvodničar se još jednom uhvatio u koštac s predrasudom da je gastronomija nespojiva s dobrom linijom. Svojim asortimanom, svojim izborom proizvođača, brižljivim nadzorom kriterija, Monoprbc je od svojeg nastanka svakim potezom pokazivao upravo suprotno uverenje. »Uravnoteženost je svima ostvariva, i to odmah«, bez oklevanja je tvrdio urednik. Nakon te prve udarne, društveno svesne stranice, ostatak su brošure u veselije tonove bojili praktični saveti, edukativne igre, korisne informacije. Michel se tako zabavio izračunavanjem svoje dnevne potrošnje kalorija. Poslednjih nedelja nije ni čistio, ni peglao, ni plivao, ni igrao tenis, ni vodio ljubav; jedine tri aktivnosti koje je zaista mogao označiti bile su: sedenje, ležanje, spavanje. Sve zbrojivši, njegove su potrebe iznosile 1750 kilo kalorija na dan. Iz Bruninog se pisma moglo zaključiti da on mnogo pliva i vodi ljubav. Ponovio je operaciju zbrajanja s tim podacima: dnevne energetske potrebe su porasle na 2700 kilokalorija.

Medu poštom je bilo još jedno pismo, koje su mu poslale opstinske vlasti Crecy-en-Briea. Zbog proširenja autobusne stanice, bilo je nužno preurediti mesno groblje i premestiti neke grobove, medu kojima i grob njegove bake. Prema propisu, jedan član porodicd morao je pridustvovati prenosu posmrtnih ostataka. Službu grobnih mesta mogao je posetiti između deset i trideset i dvanaest sati.

18.
Ponovni susret

Sinobus do Crecy-la-Chapellea zamenjen je prigradskim vozom. Samo se selo uvelike promenilo. Zaustavio se na autobuskom trgu, s iznenađenjem se osvrnuo oko sebe. U Aveniji generala Leclerca, na izlasku iz Crecvja, izgrađen je trgovački centar Casino. Posvuda oko sebe video je nove porodicne kuće, stambene zgrade.

Tako je od otvaranja Eurodisneva, objasnio mu je opstinski službenik, i još više od produženja metroa do Marne--la-Valee. Mnogi su se Parižani odlučili doseliti ovamo; cena zemljišta gotovo se utrostručila, i poslednji su poljoprivrednici prodali svoje farme. Sada su imali teretanu, višenamensku sportsku dvoranu, dva bazena. I ponešto problema s delinkvencijom, ali ne više no drugde.

Uputivši se prema groblju, dok je hodao duž starih kuća i neizmenjenih kanala, ipak je osetio onu uznemirenost i tugu koja se uvijek javlja pri povratku na mesto gde je čovek proveo detinjstvo. Prešavši put koji je okruživao mesto, našao se pred mlinom. Klupa na kojoj su Annabelle i on rado sedeli nakon nastave još je bila tu. U mutnoj vodi, velike su ribe plivale suprotno od struje. Sunce je nakratko zabljesnulo, između dva oblaka.

Čovek je Michela čekao kod ulaza na groblje. »Vi ste...« »Da.« Kojom savremenijom rečju treba nazvati grobara? U ruci je držao lopatu i veliku vreću za smeće od crne plastike. Michel je krenuo za njim sledeći ga u stopu. »Ne morate gledati...«, promrmljao je prilazeći otvorenom grobu.
Smrt je teško shvatiti, ljudsko se biće uvek teška srca odvaži tačno je dočarati. Michel je video bakino truplo dvadeset godina ranije, poljubio ju je poslednji put. No na prvi je pogled bio iznenađen onime što je otkrio u jami.

Njegova je baka bila pokopana ukovceguu; u sveže raskopanoj zemlji, međutim, razabiralo se samo iverje drveta, jedna trula daska, i neke manje prepoznatljive bele stvari. Kada je shvatio šta mu je pred očima, žustro je okrenuo glavu, prisiljavajući se da gleda u suprotnom smeru; ali bilo je prekasno. Video je zemljom uprljanu lobanju, šupljih dupalja, s obešenim busenima siedih vlasi. Video je razbacane kralješke, pomešane sa zemljom. Shvatio je.

Čovek nastavi trpati ostatke u plastičnu vreću, bacivši pogled na Michela koji se srušio pored njega. »Uvek isto...«, progundao je. »Ne mogu se suzdržati, moraju pogledati. Pa ne može les izdržati dvadeset godina!« reče s nekakvim besom. Michel ostade na nekoliko koraka od njega dok je prekrcavao sadržaj vreće u njegovo novo počivalište. »Je li u redu?« Potvrdio je. »Nadgrobna ploča će biti premeštena sutra. Vi ćete mi potpisati zapisnik.«

Dakle, tako to izgleda. Nakon dvadeset godina, to tako izgleda. Kosti pomešane sa zemljom, i klupko sedih vlasi, neverovatno brojnih i živih. Video je svoju baku kako veze pred televizorom, kako hoda prema kuhinji. To tako izgleda. Prolazeći pored kafića koji se zvao Bar des Sports, primetio je da drhti. Ušao je, naručio anisovac. Smestivši se, opazio je da je unutrašnje uređenje vrlo različito od onog iz njegovog sećanja. Sada je tu bio američki bilijar, video igre, televizor koji je prikazivao spotove programa MTV. Naslovna stranica Neivlooka izložena na reklamnoj ploči velikim je slovima najavljivala članke o fantazijama Žare Whites i o velikom belom morskom psu koji živi kod Australije. Malo-pomalo, potonuo je u laganu omamljenost.
Annabelle je prva prepoznala njega. Platila je svoje cigarete i uputila se prema izlazu kada ga je opazila, skutrenog na klupici. Oklevala je dve ili tri sekunde, pa mu prišla. Podigao je oči. »Gle iznenađenja...«, reče blago; potom sede nasuprot njemu na tapaciranu klupu. Gotovo se nimalo nije promenila. Lice joj je ostalo neverovatno glatko i čisto, kosa blistavo plave boje; cinilo se nezamislivim da joj je četrdeset godina, čovek bi joj dao najviše dvadeset sedam ili osam.

U Crecv ju je doveo razlog sličan njegovom. »Otac mi je umro pre nedelju dana«, reče. »Rak creva. Bilo je dugotrajno, teško - i strahovito bolno. Ostala sam neko vreme da pomognem mami. Inače živim u Parizu - kao i ti.«

Michel obori oči, na tren zavlada tisina. Za susednim stolom, dva su mladića razgovarala o karate borbama.

»Slučajno sam naletela na Brunu, pre tri godine, na nekom aerodromu- Rekao mi je da si postao istraživač, i to značajan, uvažen u svojem području. Rekao mi je takođe da nisi oženjen- Kod mene je manje blistavo, bibliotekarka sam, u gradskoj biblioteci. Ni ja se nisam udala. Cesto sam mislila na tebe. Mrzila sam te kad nisi odgovorio na moja pisma. Ima tome dvadeset tri godine, ali još uvek se koji put toga setim.«

Otpratila ga je do stanice. Spuštala se veče, bilo je skoro šest sati. Žaustaviše se na mostu preko Grand Morina. Tu je bilo vodenog bilja, kestenova i vrba; voda je bila mirna i zelena. Corot je voleo taj prostor, i više ga puta naslikao. Jedan je nepomični starac u svom vrtu nalikovao strašilu. »Sada smo u istom položaju. Jednako udaljeni od smrti.«

Popela se na stepenice da ga poljubi u obraze, netom pre polaska voza. »Videćemo se«, reče on. Ona odgovori: »Hoćemo.«

Pozvala ga je na večeru sledeće subote. Živela je u malenoj garsoneri u Ulici Legendre. Prostor je bio strogo funkcionalan, ali odisao je toplim ugođajem — strop i zidovi bili su obloženi tamnim drvetom, kao u brodskoj kabini. »Stanujem ovde već osam godina«, reče ona. »Uzela sam ga kada sam prošla na konkursu za bibliotekarku. Ranije sam radila na TF1, u odeljenju koprodukcija. Bilo mi je dosta, nije mi se sviđala ta sredina. Promena posla mi je platu podelila s tri, ali ovako je bolje. Radim u gradskoj biblioteci XVII. okruga, na dečjem odeljenju«

Pripremila je janjetinu s currvjem i indijskom lećom. Michel je za večerom malo govorio. Raspitivao se za Annabellinu porodicu. Stariji joj je brat od oca preuzeo preduzeće. Oženio se, dobio troje dece - sina i dve kćeri. Preduzeće je, nažalost, bilo u poteškoćama, na području precizne optike konkurencija je postala vrlo oštrom, već su nekoliko puta umalo otišli u stečaj; brige je olakšavao ispijajući anisovac i glasajući za Le Pena. Mladi se brat zaposlio u marketingu L'Oreala; nedavno je odselio u Sjedinjene Države, nakon imenovanja za šefa marketinškog odeljenja za Severnu Ameriku; prilično su ga retko viđali. Dva različita životna puta, dakle, ali gotovo jednako simptomatična.

»Život mi nije bio sretan«, reče Annabelle. »Mislim da sam previše važnosti pridavala ljubavi. Olako sam se davala, muškarci su me odbacivali čim bi došli do svog cilja, i onda bih patila. Muškarci ne vode ljubav zato što su zaljubljeni, nego zato što su uzbuđeni; godine su mi trebale da shvatim tu banalnu očevidnost. Svi su oko mene tako živeli, kretala sam se u oslobođenom svetu; ali nije mi pružalo nimalo užitka izazivati ni zavoditi. Seks mi se na kraju čak zgadio; postao mi je nepodnošljiv njihov pobednički osmeh u trenu kada bih skidala haljinu, njihov kretenski izgled dok bi svršavali, a naročito njihova neotesanost nakon obavljenog čina. Bili su jadni, mlitavi i pretenciozni. Na kraju je uvek mučno kad te posmatraju kao zamenjivu stoku — premda su me smatrali dobrim komadom, jer sam bila estetski besprekorna, i jer su bili ponosni kad bi me izveli u restoran. Samo sam jedan jedini put mislila da proživljavam nešto ozbiljno, živela sam s jednim tipom. Bio je glumac, u njegovom je izgledu bilo nešto vrlo zanimljivo, ali nije se uspevao probiti - zapravo sam uglavnom ja plaćala režije. Dve smo godine živeli zajedno, ostala sam trudna. Tražio je da pobacim. Učinila sam to, ali na povratku iz bolnice znala sam da je gotovo. Napustila sam ga iste večeri, na neko sam se vreme smestila u hotelu. Imala sam trideset godina, to mi je bio drugi pobačaj i bio mi je pun kofer. Bila je 1988, svi su postali svesni opasnosti side, ja sam to dočekala kao oslobođenje. Spavala sam s desecima muškaraca i nijedan nije zaslužio da ga se sećam. Danas mislimo da jedno životno razdoblje služi za izlaske i zabavu; zatim se ukazuje slika smrti. Sve muškarce koje sam upoznala užasavalo je starenje, neprestano su mislili na svoje godine. Ta opsednutost godinama počinje vrlo rano — opazila sam je kod dvadesetpetogodišnjaka - a kasnije se samo pojačava. Odlučila sam prekinuti, izaći iz igre. Vodim miran život, lišen radosti. Uveče čitam, kuvam čaj, tople napitke. Svakog vikenda odlazim roditeljima, mnogo vremena posvećujem nećaku i nećakinjama. Istina je da katkad imam potrebu za muškarcem, noću se bojim, teško zaspim. Postoje sedativi, tablete za spavanje; to nije baš sasvim dovoljno. Zapravo bih želela da život prođe vrlo brzo.«

Michel je ostao da cutu ; nije bio iznenađen. Većina žena proživi mladost punu uzbuđenja, živo ih privlače muski i seks; potom se malo-pomalo zasite, izgube želju da razmaknu bedra, da naprće dupe; tragaju za nežnom vezom koju ne uspevaju naći, za strašću koju više nisu u stanju istinski osetiti; tada za njih počinju teške godine.

Razvučen, kauč je zauzimao gotovo sav raspoloživi prostor. »Ovo je prvi put da ga koristim«, reče ona. Legoše jedno pored drugog, zagrliše se.

»Već odavno ne koristim kontraceptive, a kod kuće nemam prezervativa. Imaš ih ti?«
Nemam...«, ta mu je misao izmamila osmeh. »Hoćeš da ti ga uzmem u usta?«
Tren je razmislio, naposletku odgovorio: »Da.« Bilo je ugodno, ali užitak nije bio posebno snažan (u biti mu nikada nije bio takav; seksualni užitak, kod nekih tako intenzivan, kod drugih ostaje skroman, zanemariv; je li to stvar obrazovanja, neuronskih veza ili čega već?) Ta je felacija bila nadasve dirljiva: bila je simbol ponovnog susreta, i njihova prekinutog životnog puta. Ali bilo je divno potom zagrliti Annabelle, kad se okrenula da zaspi. Telo joj je bilo podatno i meko, toplo i neopisivo glatko; imala je uzak struk, široke bokove, malene čvrste grudi. Uvukao je nogu medu njezine, položio dlanove na njezin trbuh i prsa; usred te mekoće, te topline, bio je na početku sveta. Zaspao je gotovo odmah.

Najpre vidje nekog čoveka, deo zastrtog prostora; jedino mu je lice bilo razotkriveno. Usred lica, oči su sjajile; izraz im je bilo teško odgonetnuti. Nasuprot njemu nalazilo se ogledalo. Pri prvom pogledu u ogledalo, čoveku se učini da propada u bezdan. No uspe se pribrati, sede; sagledao je samu sliku, kao mentalnu formu nezavisnu od njega, saopstivu drugima; minutu kasnije, nastupila je relativna ravnodušnost. Međutim, ako bi odvratio glavu nekoliko trenutaka, sve je trebalo učiniti ispočetka; morao je ponovno, mukotrpno, poput oka kada se prilagodjava na posmatranje nekog bliskog predmeta, uništiti taj osećaj poistovećenja sa svojom vlastitom slikom. Naše je »ja« trenutacna neuroza, i čovek je bio još daleko od ozdravljenja.

Potom vidje beli zid unutar kog su nastajala slova. Malo-pomalo slova poprimiše debljinu, tvoreći na zidu niski reljef koji se micao, gnusno pulsirajući. Najpre se ispisala reč »MIR«, pa reč »RAT«; zatim ponovno reč »MIR«. Zatim ta pojava naglo nestade; površina zida ponovno postade glatka. Vazduh se pretvori u tekućinu, kojom prođe val; sunce je bilo golemo i žuto. Vide mesto gde se začinje koren vremena. Taj je koren puštao izdanke preko čitavog sveta, vitice čvornate kod središta, lepljive i sveže na krajevima. Te su vitice stezale, omatale i međusobno povezivale delove prostora.

Vide mozak mrtvog čoveka, deo prostora koji je sadržavao prostor.

Na kraju vidje mentalni zbroj prostora, i njegovu suprotnost. Vidje mentalni sukob koji je ustrojavao prostor, i nestanak prostora. Vide prostor kao vrlo tanku crtu koja je razdvajala dve sfere. U prvoj je sferi bio bitak, i razdvojenost; u drugoj je sferi bio ne-bitak, i licni nestanak. Mirno, bez oklevanja, okrenu se i uputi prema drugoj sferi.

Odvojio se i uspravio u krevetu. Pored njega, Annabelle je pravilno disala. Imala je sat Sony u obliku kocke, koja je pokazivala 03:37. Hoće li moći ponovno zaspati? Mora ponovno zaspati. Ponio je Xanaxe.

Sutradan ujutro, skuvala mu je kafu; sebi je pripremils čaj i prepekla hleb. Dan je bio lep, ali već prohladan. Pogledala je njegovo nago telo, začudno mladenačko zbog vitkosti koju je zadržalo. Imali su četrdeset godina, to je bilo teško verovati. No ona više nije mogla imati decu bez ozbiljnog rizika genetskih oštećenja; što se njega tiče, potencija mu se poprilično umanjila. S stanovista interesa ljudske vrste, bili su dvoje pojedinaca na putu prema starosti, slabe genetske vrednosti. Ona je proživela svoje; uzimala je koku, ucestvovala u grupnjacima, spavala u raskošnim hotelima. Njezina ju je lepota dovela u epicentar tog pokreta oslobađanja društvenog morala koji joj je obeležio mladost, pa je zbog toga i naročito patila — i nesumnjivo, tu je potrošila gotovo sav život. Njegova ga je ravnodušnost ostavila na periferiji tog pokreta, kao i ljudskog života, kao i svega ostalog, pa ga je on samo površinski dotaknuo; bilo mu je dovoljno što je verni kupac Monoprixa u svojoj četvrti i što koordinira istraživanja na području molekularne biologije. Te su dve tako različite egzistencije ostavile malo vidljivih tragova na njihovim telima; no sam je život izvršio svoje razorno delo, polako otežao sposobnost replikacije njihovih stanica i organela. Ti su se inteligentni sisavci, koji su se nekoć mogli voleti, posmatrali u blistavoj svetlosti tog jesenjeg jutra. »Znam da je prilično kasno«, reče ona. »Svejedno želim pokušati. Još imam svoju mesečnu kartu za vozvškolske godine '74- 75, poslednje u kojoj smo zajedno išli u gimnaziju. Svaki put kad je pogledam, plače mi se. Ne shvatam kako su se stvari mogle toliko zasrati. Ne mogu to nikako prihvatiti.«

19.

Bilo je jasno da na tom samoubilačkom zapadu nemaju nikakve šanse. No ipak su se nastavili viđati jednom ili dvaput nedeljno. Annabelle je ponovno otišla ginekologu i počela uzimati pilule. Uspevao ju je penetrirati, ali najdraže mu je bilo spavati pored nje, osećati njezinu živu put. Jedne je noći sanjao lunapark smešten u Rouenu, na desnoj obali Seine. Veliki kotač, gotovo prazan, okretao se pod olovnim nebom, nadvisujući obrise nasukanih teretnih brodova, čije je metalne kosture izjedala hrđa. Prolazilo se između baraka obojenih zagasitim a ujedno i drečavim tonovima; ledeni je vetar nosio kišu i šibao ga po licu. U trenu kada je stigao do izlaza iz lunaparka, napali su ga mladići u kožnim jaknama, naoružani britvama. Obrušili su se na njega, pa ga nakon nekoliko minuta pustili da ode. Oči su mu krvarile, znao je da će zauvek ostati slep, i desna mu je šaka bila napola odrezana; ali istovremeno je znao, uprkos krvi i boli, da će Annabelle ostati uz njega, i večno ga obavijati svojom ljubavlju.

Na vikend Svih svetih otputovali su zajedno u Soulac, u letnjikovac Annabellinog brata. Ujutro po dolasku, otišli su zajedno do plaže. On oseti umor, sede na klupu dok je ona nastavila hodati. More je na pučini hučalo, valjalo se nepravilnim, sivim, srebrnim komešanjem. Razbijanje valova na peščanim žalima u suncem je okupanom vazduhu podizalo blistavo lepu maglicu. Annabellina se silueta, gotovo neprimetna u svetlom kaputiću, kretala duž vode. Jedan je nemački ovčar kružio medu belim plastičnim stolovima i stolcima kafića na plaži, i on jedva vidljiv, kao prebrisan maglicom od zraka, vode i sunca.

Za večeru je ispekla lubina; društvo u kojem su živeli pružalo im je određeni višak u odnosu na strogo zadovoljenje njihovih prehrambenih potreba; mogli su, dakle, pokušati živeti; ali istina je da im više nije posebno bilo do toga. Saosećao je s njom, zbog golemih zaliha ljubavi čije je treperenje slutio u njoj, a koje je život upropastio; saosećao je, i to je možda jedini ljudski osećaj koji je još mogao dopreti do njega. Što se ostalog tiče, ledeni mu je breg zarobio telo; zaista više nije mogao voleti.

Po povratku u Pariz iskusili su radosne trenutke, poput onih na reklamama za parfeme (kada se dvoje zajedno sjure stepenicama Montmartrea; ili ostanu u zagrljaju, na Pont des Arts, naglo osvtljeni reflektorima turističkih brodova koji se polukružno okreću). Iskusili su takođe one polusvade nedeljom poslepodne, one trenutke tisine kada se telo sklupča izmedju carsafa, one pukotine tisine i dosade u kojima se život raspada. Annabellina je garsonera bila mračna, trebalo je upaliti svetlo već u četiri popodne.
20 NA SCRIBDU JE GRESKA...IZOSTAVLJEN JE zadnji deo 19. i prvi deo 20.

Bruno ....

Bili su katkad tužni, ali nadasve su bili ozbiljni da joj pokaže svoje grudi. Ova druga zavrne suknju, razotkrivajući gusto obraslu piću, također crvenim dlakama. Christiane joj uze ruku i prinese je Bruninom udu. Žena mu poče drkati, a Christiane ponovno primakne jezik. Za samo nekoliko sekundi, u naletu nesvladiva užitka, on joj svrši po licu. Žustro ustane, zagrli je. »Žao mi je, reče. Oprosti.« Ona ga zagrli, priljubi se uz njega, on oseti svoju spermu na obrazu. »Ništa zato«, reče ona nežno, »nema nikakve veze.« »Hoćeš da odemo?« predloži malo kasnije. On tužno potvrdi, uzbuđenje mu je potpuno splasnulo. Brzo se obukoše i odmah otidoše.

Sledećih se nedelja malo uspešnije suzdržavao i bio je to početak jednog dobrog, sretnog razdoblja. Život mu je sada imao smisla, koji se svodio na vikende provedene s Christiane. Na medicinskom odeljenju FNAC-a otkrio je knjigu neke američke seksologinje, koja je tvrdila da muškarce može naučiti obuzdavanju svoje ejakulacije nizom progresivnih vežbi. U osnovi se radilo o ojačavanju malenog lučnog mišića, smeštenog odmah ispod testisa, pubo-kocigealnog mišića. Snažnim stezanjem tog mišića neposredno pre orgazma, uz duboki udisaj, u načelu je moguće izbeći ejakulaciju. Bruno poče vežbati: bio je to cilj dostojan ustrajnosti. Pri svakom ga je njihovom izlasku zapanjio prizor muškaraca, katkad starijih od njega, koji su penetrirali nekoliko žena zaredom, kojima su satima drkali i pušili a pritom uopste nisu gubili erekciju. Također ga je uzrujavala činjenica da je većini kurac bio mnogo veći od njegovog. Christiane mu je ponavljala da to nema nikakve veze, da je njoj to potpuno nevažno. Verovao joj je, videlo se da je zaljubljena; ali ujedno je imao utisak da se većina žena koje susreće u tim klubovima pomalo razočara kad on izvadi svoj kurac. Nikada nije bilo neugodnih komentara, svi su bili primerno uljudni, ugođaj je bio prijateljski i uglađen; ali neki pogledi nisu mogli prevariti, i malo-pomalo počeo je shvatati da ni na seksualnom planu nije sasvim na visini. Ipak, doživljavao je neverovatne, zaslepljujuće trenutke užitka, na granici nesvestice, koji bi mu izmamili prave urlike; no to nije imalo ništa s potencijom, više je bilo povezano s nežnošću grade, s osetljivošću organa. Inače, znao je izvrsno milovati, Christiane mu je tako rekla, i znao je da je istina, retko se događalo da ženu ne dovede do orgazma. Oko polovice meseca primetio je da Christiane pomalo mršavi, da joj se lice prekriva crvenim plikovima. Njena bol u leđima nije prestala, reče, bila je prisiljena pojačati doze lekova; mršavost i plikovi bili su samo sekundarni učinak lekova. Brzo je promenila temu; osetio je da joj je nelagodno, i ostao mu je utisak teskobe. Zasigurno je bila kadra lagati da ga ne zabrine: bila je i previše nežna, previše draga. Subotom uveče u pravilu je kuvala, spremila bi nešto vrlo ukusno; potom bi izašli u klub. Nosila je pripijene suknje, prozirne topiće, haltere, katkad body otvoren medu nogama. Pića joj je bila meka, uzbudljiva, odmah se vlažila. Te su večeri bile divne, kakvima se nikada nije nadao. Katkad, dok bi se muškarci redali na Christiane, njezino bi srce podivljalo, stalo prebrzo tući, najednom bi se čitava oznojila, i Bruno bi se uplašio. Tada bi prekinuli; ona bi se sklupčala u njegovom naručju, ljubila ga, milovala mu kosu i vrat.

21.

Dakako, ni to nije bio izlaz. Muškarci i žene koji zalaze u klubove za parove brzo odustanu od želje za užitkom (koji zahteva nežnost, osećajnost, polaganost) te je zamene u načelu prilično neiskrenim činom seksualne fantazije koji direktno oponaša prizore gang banga »modernih« pornića kakve emitira Canal+. U čast Karlu Marxu koji je u srce svog sistema, poput smrtonosne entelehije, smestio zagonetni koncept »tendencije pada profita«, cini se privlačnim u srce razbludnog sistema u koji su ušli Bruno i Christiane postulirati načelo tendencije pada užitka; no to bi bilo ne samo brzopleto, nego i netačno. Kulturne, antropološke pojave kao što su žudnja i užitak, budući da su sekundarne, u krajnjoj liniji gotovo nimalo ne pomažu da se objasni polnost; one nikako nisu određujući faktor, nego su naprotiv u potpunosti sociološki određene. U monogamnom, romantičnom ljubavnom sistemu, do njih se može doći jedino posredstvom voljenog bića, njegove jedinstvenosti. U slobodoumnom društvu kojem su pripadali Bruno i Christiane, obrazac polnosti koji je promovisala službena kultura (reklame, časopisi, ustanove socijalne brige i zdravstva) temeljio se na avanturi: unutar takvog se sistema žudnja i užitak pojavljuju kao rezultat procesa zavođenja, koji promovise novitete, strast i licnu kreativnost (odlike koje, uostalom, od zaposlenih zahteva njihov profesionalni život). Odbacivanje kriterija intelektualnog i moralnog zavođenja u korist čisto telesnih kriterija, posetioce klubova za parove postupno je vodilo prema nešto drugačijem sistemu, koji se može smatrati fantazijom službene kulture: to je sadistički sistem. Unutar takvog sistema kurci su nepogrešivo kruti i golemi, grudi nafilane silikonom, pice depilirane i slinave. Posetioci klubova za parove, većinom ujedno i čitaoci časopisa Connexion ili Hot Video, svojim su izlascima postavljali jednostavan cilj: nabosti se na što više debelih kuraca. Sledeću su etapu za njih najčešće činili sado-ma-zohistički klubovi. Orgazam je stvar običaja, verovatno bi bio rekao Pascal da se zanimao za takve stvari.

Sa svojim kurcem od trinaest centimetara i dugim pauzama između erekcija (nikada ga nije mogao dugo održati napetim, osim u najranijoj adolescenciji, a vreme pasivnosti između dve ejakulacije otada se znatno produžilo: dakako, nije više bio u cvetu mladosti), Bruno se nije nimalo osećao kod kuće na takvim mestima. Bio je, međutim, sretan što mu na raspolaganju stoji više pica i usta nego što je mogao sanjati; zbog toga se osećao zahvalnim Christiani. Najnežniji su trenuci ipak bili kada je milovala druge žene; nove bi partnerice uvek očarala okretnost njezina jezika i veština prstiju u otkrivanju i nadraživanju klitorisa; nažalost, kada bi im odlučile uzvratiti, najčešće je stizalo razočaranje. Prekomerno proširene redaljkama i brutalnim uguravanjem prstiju (često po nekoliko odjednom, čak i čitavih šaka), njihove su pice bile osetljive otprilike kao komadi sala. Opsednute mahnitim ritmom glumica u institucijskim pornićima, drkale su mu grubo, kao da u rukama drže neosetljiv mesnati štap, smešnim pokretima osovine klipa (sveprisutna techno-muzika koja je sasvim istisnula suptilnije, senzualnije ritmove, svakako je odigrala svoju ulogu u krajnje mehaničkom utisku čitave predstave). Svršio bi brzo, i bez istinskog užitka; za njega je veče tada bila završena. Ostali bi još pola sata ili sat; Christiane je tada puštala da je muškarci penetriraju jedan za drugim, istodobno nastojeći, uglavnom bezuspešno, oživeti njegovu muškost. Probudivši se ujutro, ponovno bi vodili ljubav; prizori protekle noći tada bi mu se ublaženi vraćali u polusan; ti su trenuci bili iznimno nežni.

Idealno bi bilo ipak pozvati nekoliko odabranih parova i veče provesti kod kuće u ugodnom razgovoru, razmenjujući nežnosti. Bruno je u sebi bio siguran da će stvari krenuti tim putem; takođe je odlučio nastaviti vežbe za jačanje mišića koje je zagovarala američka seksologinja; veza s Christianom, koja mu je donela više radosti od ijednog događaja u životu, bila je važna i ozbiljna. Tako je barem katkad mislio, promatrajući je kako se oblači ili obavlja kuhinjske poslove. No najčešće je ipak, tokom radne nedelje kada je bila daleko od njega, predosećao da se radi o zloćudnoj farsi, o poslednjoj prljavoj podvali koju mu je priredio život. Naša nesreća doseže vrhunac tek kada praktičnu mogućnost sreće ugledamo nadomak ruke.

Udes se dogodio jedne noći u februaru, kada su bili u Chris et Manu. Ispružen na madracu u središnjoj prostoriji, s jastucima pod glavom, Bruno je uživao u Christianinom pušenju, i držao je za ruku. Ona se u klečećem položaju nadnela nad njega, raširivši noge, stražnjicu nudeći muškarcima koji bi se postavili iza nje, navukli prezervativ i jedan za drugim ulazili u nju. Već se izmenilo pet muškaraca, na koje se nije ni jednim pogledom osvrnula; poluotvorenih očiju, kao u snu, oblizivala je Brunin ud, istraživala centimetar po centimetar. Najednom krikne, kratko, samo jednom. Tip iza nje, visok i nabit, kovrčave kose, nastavio ju je predano ubadati, snažnim pokretima bokova; pogled mu je bio prazan i pomalo rastresen. »Stanite! Stanite!«, poviče Bruno; imao je utisak da viče ali nije imao glasa, uspeo je samo slabašno propsiktati. Ustao je i grubo odgurnuo tipa, koji je ostao zabezeknut, uzdignutog uda, raširenih ruku. Christiane je ležala prevrnuta na stranu, lica izobličenog od bola. »Ne možeš se pomaknuti?« upita on. Ona nečno odmahne glavom; on jurne prema šanku, zatraži telefon. Hitna je pomoć stigla deset minuta kasnije. Svi su se sudionici obukli; u potpunoj su tišini posmatrali bolničare kako podižu Christiane i poležu je na nosiljku. Bruno se odvezao s njom u bolničkom vozilu; bili su sasvim blizu bolnice Hotel-Dieu. Nekoliko je sati čekao u linoleumom obloženom hodniku, potom stiže dežurni internist da ga izvesti: sada spava, život joj nije u opasnosti.

Tokom nedelje uzeli su joj uzorak koštane srži; Bruno je ponovno došao oko šest sati. Već se bila spustila noć, sitna i hladna kiša padala je na Seinu. Christiane je seedila u krevetu, oslonjena na hrpu jastuka. Nasmešila se ugledavši ga. Dijagnoza je bila jednostavna: nekroza kralježaka dosegla je neizlečiv stadij. Ona je to već mesecima očekivala, moglo se dogoditi u bilo kojem trenu; premda su lekovi usporili razvoj bolesti, nisu ga zaustavili. Stanje se sada neće pogoršavati, ne treba se bojati nikakvih komplikacija; ali ostaće trajno nepokretnih nogu.

Iz bolnice je izašla deset dana kasnije; Bruno je došao. Situacija je sada bila drugačija; duga razdoblja neodređene dosade su jedno od obeležja života, najčešće je izrazito sumoran; a onda se najednom pojavi raskrsnics, i skretanje se pokaže nepovratnim. Christiane je odsad dobivala invalidsku penziju, više nikada neće morati raditi; čak je imala pravo na besplatnu pomoć pri kućanskim poslovima. Pokrenula je svoja kolica prema njemu, još je bila nespretna - trebalo je snažno zamahnuti, a nedostajalo joj je snage u rukama. Poljubio ju je u obraze, potom i usne. »Sada se možeš doseliti meni«, reče. »U Pariz.« Podigla je lice prema njemu, pogledala ga u oči; nije mogao podneti njen pogled. »Siguran si«, ona upita nežno, »siguran si da to želiš?« Nije odgovorio; ili je odugovlačio s odgovorom. Nakon trideset sekundi tisine, ona dometne: »Ne moraš. Ostaje ti još nešto vremena da ga proživiš; ništa te ne prisljava da ga provedeš brinući se za invalidnu ženu.« Faktori svesti savremenog čoveka više nisu prilagođeni našoj smrtnosti. Nikada, ni u jednoj epohi niti u kojoj drugoj civilizaciji nije se tako nadugo i neprestano razmišljalo o vlastitim godinama; svakome je u glavi jednostavna slika budućnosti: i za njega će doći trenutak kada će zbroj telesnih užitaka koje može očekivati od života postati manji od zbroja boli (sve u svemu, u dubini svog bića oseća da se brojilo okreće - a okreće se uvek u istom smeru). To racionalno odvagivanje užitka i boli, koje se svakome pre ili kasnije nametne, nakon određenih godina neizbežno vodi prema samoubistvu. S tim je u vezi zabavno primetiti da su Deleuze i Debord, dva ugledna intelektualca s kraja veka, obojica izvršili samoubistvo bez određenog razloga, jedino stoga što nisu mogli podneti izvesnost svojeg telesnog propadanja. Ta samoubistva nisu izazvala nikakvo čuđenje, nikakav komentar; uopsteno govoreći, samoubistva ostarelih osoba, daleko najbrojnija, danas nam se cine potpuno logičnima. Također se kao simptomatičan može istaknuti način na koji se javnost suočava s mogućnošću terorističkog napada: gotovo bi svi ispitanici više voleli poginuti na licu mesta nego ostati osakaćeni, pa čak i unakaženi.

Dakako, delom zbog toga što im je pomalo dosta života; ali nadasve stoga što im se ništa, uključujući smrt, ne cini tako strašnim kao živeti u oštećenom telu.

S autoputa je skrenuo kod La Chapelle-en-Serval. Najjednostavnije bi bilo zabiti se u stablo pri prolasku kroz šumu Compiegne. Kolebao se nekoliko trenutaka predugo; jadna Christiane. Kolebao se takođe nekoliko dana predugo pre nego što ju je nazvao; znao je da je sama u predgradskom stanu koji je delila sa sinom, zamišljao ju je u kolicima, s telefonom pri ruci. Ništa ga ne prisiljava da se brine o invalidnoj ženi, tako je rekla, i znao je da je umrla bez mržnje. Kolica su pronašli razbijena, pored poštanskog sandučića, na dnu stepeništa. Lice joj je bilo otečeno a vrat slomljen. Brunino je ime stajalo u rubrici »osoba koju treba obavestiti u nesretnom slučaju«; preminula je na putu prema bolnici.

Pogrebni je kompleks bio smešten malo izvan Noyo-pna, uz put prema Chaunvju, trebalo je skrenuti odmah nakon Baboeufa. Dva službenika u plavim uniformama dočekala su ga u beloj montažnoj kućici, pregrejanoj, opremljenoj brojnim radijatorima, nalik učionici srednje tehničke škole. Veliki su prozori gledali na niske, moderne zgrade pretežito stambene zone. Još otvoreni kovceg bio je postavljen na sto s nogarima. Bruno se približi, vide Christianino telo i oseti kako pada unatrag; glavom snažno udari o pod. Službenici ga obzirno pridigoše. »Plačite! Treba plakati!...«, potakne ga stariji od njih zapovednim glasom. On protrese glavom; znao je da ne bi uspeo. Christianino se telo više ne može micati, ne može disati ni govoriti. Christianino telo više ne može voleti, pred njim više nema nikakva životnog puta i krivica je za to samo njegova. Ovog su puta sve karte podeljene, sve su igre odigrane, poslednja je kocka bačena i doneela je konačan poraz. Baš kao ni njegovi roditelji pre njega, nije bio sposoban za ljubav. Čudno otupelih oseta, kao da lebdi na nekoliko centimetara od zemlje, gleda službenike kako učvršćuju poklopac bušilicom-pritežačkom vijaka. Pošao je za njima do »zida tišine«, sivog betonskog zida visine tri metra, u kom su bile naslagane pogrebne ćelije; otprilike polovina ih je bila prazna. Stariji službenik pogleda papir s nalozima, uputi se prema ćeliji 632; njegov je kolega za njim gurao kovceg na kolicima s dva točka Bilo je vlažno i hladno, čak je počelo i kišiti. Ćelija 632 nalazila se usred zida, otprilike na metar i po od zemlje. Gipkim i spretnim pokretima, koji su trajali samo nekoliko sekundi, službenici podigoše kovceg i ubaciše ga u ćeliju. Pneumatskim raspršivačem ubrizgaše malo ultra-brzosušećeg betona u otvor; stariji službenik potom Bruni pruži zapisnik da ga potpiše. Može ovdje odati počast pokojnici ako želi, reče mu na odlasku.

Bruno se vratio autoputem 11 i oko jedanaest sati stigao do prigradske magistrale. Uzeo je slobodan dan, ne sluteći da bi obred mogao biti tako kratak. U grad je ušao chatillonskim vratima i u Ulici Albert-Sorel pronašao mesto za parkiranje, tačno pred stanom svoje bivše žene. Nije morao dugo čekati: deset minuta kasnije, izašavši iz Avenije Ernesta Revera, pojavio se njegov sin, sa školskom torbom na leđima. izgledao je zabrinut , u hodu je razgovarao sa sobom. Na što li misli? Mladic je sklon osamljivanju, rekla mu je Anne; umesto da ruča u školi s ostalima, draže mu je bilo vratiti se kući, podgrejati jelo koje bi mu ostavila pre odlaska na posao. Pati li zbog njegove odsutnosti? Verovatno, ali nije ništa rekao. Deca su prisiljena da istrpe svet koji su im odrasli stvorili, nastoje mu se prilagoditi kako najbolje znaju; kasnije ga u pravilu reprodukuju. Victor je stigao do vrata, otkucao kod; bio je na nekoliko metara od auta, ali nije ga video. Bruno uhvati kvaku, uspravi se na sedištu. Vrata zgrade zatvoriše se za dečakom; Bruno ostade nepomičan nekoliko trenutaka, potom se svali natrag u sedište. Sto je mogao reći sinu, kakvu mu je poruku mogao preneti? Nikakvu. Nije se imalo šta reći. Znao je da mu je život završen, ali nije razumeo završetak. Sve je ostalo tamno, bolno i nerazgovetno.

Krenuo je i uputio se autoputem prema jugu. Izašavši kod Antonvja, skrenuo je prema Vauhallanu. Psihijatrijska klinika Ministarstva prosvete nalazila se malo izvan Verrieres-le- Buissona, uza samu verrieresku šumu; parka se vrlo dobro sećao. Parkirao je u Ulici Victora Conside-ranta, peske je nekoliko metara do gvozdend ograde. Prepoznao je dežurnog bolničara. Reče: »Vratio sam se.«

Saorge - poslednja stanica

22.

»Reklamne poruke, previše usredotočene na zavođenje juniorskog tržišta, često su se gubile u strategijama koje se oslanjaju koliko na podilaženje toliko na karikaturu i porugu. Kako bi se nadoknadio taj deficit pažnje, prirođen društvima kao što je naše, nužno je postići da svaki saradnik našeg prodajnog aparata postane našim 'veleposlanikom' kod seniora.« (Corinne Megy — Pravo lice seniora)

Možda se sve to moralo tako završiti; možda nije bio nikakvog drugog načina, nijednog drugog izlaza. Možda je trebalo razrmrsiti ono što se zapetljalo, dovršiti ono što je započeto. Djerzinski se tako morao uputiti u to mesto zvano Saorge, na 44° severne širine i 7°30 istočne dužine; mesto koje se nalazi na nadmorskoj visini nešto većoj od 500 metara. U Nici je odseo u hotelu Windsor, poluotmenom i prilično smrdljivom hotelu, u sobi čije je uređenje potpisao oskudno nadareni umetnik Philippe Perrin. Sutradan ujutro seo je na voz Nica-Tende, poznat po lepoti okoline. Voz je prošao severnim predgrađem Nice, između njegovih novogradnji punih Arapa, njegovih reklama za vrući Minitel i njegovih 60% glasova za Nacionalni front. Nakon stanice Peillon-Saint-Thecle, ušao je u tunel; po izlasku iz tunela, usred zaslepljujuće svetlosti, Djerzinski s desne strane ugleda obrise sela Peillon, posađenog poput priviđenja na vrh litice. Upravo su prolazili područjem koje nazivaju zaleđem Nice; ljudi su dolazili iz Chicaga ili Denvera razgledavati lepote zaleđa Nice. Potom uroniše u kanjone Roye. Djerzinski je sišao na stanici Fanton-Saorge; nije imao prtljage; bio je kraj maja. Sišao je na stanici Fanton-Saorge i hodao oko pola sata. Na pola puta, morao je proći kroz tunel; nije naišao nijedan automobil.

Guide du routard, koji je kupio na aerodromu Orly, tvrdio je da selo Saorge, koje strmoglavo nadvisuje dolinu, sa svojim visokim kućama građenim u stepeničastim katovima, »ima nešto tibetansko«; to je sasvim moguće. U svakom slučaju, Janine, njegova majka, koja se prekrstila u Jane, ovo je mesto izabrala za umiranje, nakon pet godina provedenih u Goi, na zapadu indijskog poluotoka.

»Dobro, odlučila je doći ovamo, ali sasvim sigurno nije odlučila riknuti«, ispravi Bruno. »Izgleda da se stara kurvetina preobratila na islam — putem sufističke mistike, takve neke idiotarije. Došla je s čoporom hippija koji žive u napuštenoj kući izvan sela. Ljudi zamišljaju da su hippiji i klošari nestali zato što novine više ne govore o njima. Naprotiv, sve ih je više, broj im je znatno porastao zajedno s nezaposlenošću, može se reći da se roje kao mravi. Malo sam se raspitao...« Spustio je glas. »Lukavstvo kojeg su se dosetili je da se prozovu neo-ruralcima, ali ustvari ne rade ništa pod milim Bogom, osim što uzimaju socijalnu pomoć i tobožnju pomoc za planinske poljoprivrednike.« Znalački je protresao glavom, ispraznio čašu jednim pokretom, naručio još jednu. Michelu je sastanak zakazao u kafiću Cbez Gilou, jedinom u selu. Svojim prostačkim razglednicama, uokvirenim fotografijama pastrva i plakatom »Saorgaških boćara« (čije predsedništvo nije brojilo ništa manje od četrnaest članova), taj je lokal prekrasno stvarao ugođaj »Lov-Ribolov-Priroda-Tradicija«, sušta suprotnost neowoodstockovskom pokretu koji je proklinjao Bruno. On oprezno iz novčanika izvadi letak naslovljen SOLIDARNOST S BRIGAŠKIM OVCAMA! »Noćas sam je otkucao ..«, tiho reče. »Sinoć sam razgovarao sa stočarima. Više ne mogu spojiti kraj s krajem, puni su mržnje, ovce su im doslovno desetkovane. To je zbog ekologa i nacionalnog parka Mercantour. Ponovno su naselili vukove, čopore vukova. Oni im jedu ovce!« Najednom podigne glas, naglo brižne u plač. U svojoj poruci Michelu, Bruno je naznačio da se ponovno preselio u Psihijatrijsku kliniku Verrieres-le-Buisson, ovaj put »verovatno trajno.« Očito su ga, dakle, pustili da iziđe za ovu priliku.

»Znači, majka nam umire...«, prekine ga Michel, nestrpljiv da se konačno pređe na stvar. »Upravo tako! Na Rtu Agde je jednako, čujem da su područje nasipa zabranili za javnost. Odluka je donesena pod pritiskom Društva za zaštitu priobalnog pojasa, koje je potpuno u rukama ekologa. Ljudi tamo nisu radili nikakvu štetu, mirno su se grupno ševili; ali kažu da to smeta morskim lastavicama. Morske lastavice spadaju u porodicu vrabaca. Jebali ih vrapci!« zapali se Bruno. »Hoće da nam ukinu grupnjake i ovčji sir, to su pravi nacisti. Socijalisti su im pomagači. Oni su protiv ovaca jer su ovce desnica, dok su vukovi levica; premda vukovi sliče nemačkim ovčarima, koji su krajnja desnica. Kome verovati?« Smrknuto protrese glavom.

»U kom si hotelu u Nici?« najednom upita. »U Windsoru.«

»Zašto Windsor?« Bruno se ponovno poče uzrujavati. »Sad voliš raskoš? Jesi li pri sebi? Licno (svoje rečenice je izgovarao odsečno i sve energičnije), ostajem veran hotelima Mercure! Jesi li se barem potrudio i raspitao se? Jesi li znao da hotel lanca Mercure 'Baie des Anges' ima degresivni sistem cena za izvansezonsko razdoblje? U plavom periodu, soba stoji 330 franaka! To je cena hotela s dve zvezdice! Uz udobnost na nivou tri zvezdice, pogled na Englesko šetalište i room service od 0 do 24 sata!« Bruno je sada gotovo urlao. Uprkos pomalo nastranom ponašanju svog gosta, vlasnik kafića Chez Gilou (je li Gilou bilo njegovo ime? verovatno) pazljivo je slušao. Priče o novcu i odnosu kaliteta i cene uvek jako zanimaju ljude, to je jedno od njihovih tipičnih obeležja.

»A, evo Supčine!« reče Bruno razigranim, posve izmenjenim tonom, pokazujući mladića koji je upravo ušao u kafić. Mogle su mu biti dvadeset dve godine. Odjeven u vojničke hlače i majicu s natpisom Greenpeace, bio je zagasite puti, crne kose spletene u sitne pletenice, ukratko: bio je sledbenik rasta-stila.. »Bok Supčino«, živahno reče Bruno. »Ovo je moj brat. Idemo videti staru?« Ovaj pristane bez reči; zbog nekakva svojeg razloga, očito je odlučio ne uzvraćati na provokacije.

Put je vodio izvan sela i blago se uspinjao planinskim obronkom, u smeru Italije. Popevši se na jedan prevoj, izbili su na vrlo široku visoravan, omeđenu šumovitim padinama; granica je bila udaljena samo desetak kilometara. Na istoku se razabiralo nekoliko snežnih vrhunaca. Potpuno pusta okolina stvarala je utisak prostranosti i spokoja. »Lekar je opet navratio«, objasni hippie-crnac. »Ne bi podnela prevoz, i u svakom slučaju više se nema šta učiniti.

Zakon prirode...«, reče s ozbiljnošću. »Čuješ ovo?« podrugljivo će Bruno. »Čuješ ovog pajaca? 'Priroda', samo im je ta reč na jeziku. Sada kad je bolesna žuri im se da krepa, kao živina u svojoj rupi. To mi je majka, Supčino!« reče razmetljivo. »A jesi li video njegov look? Oni drugi su jednaki, čak i gori. Gadni su k'o smrt.«

»Okolina je ovde vrlo leps...«, rastreseno odgovori Michel.

Kuća je bila prostrana i niska, od grubih kamenih blokova, prekrivena pločama od škriljevca; podignuta je nedaleko od izvora. Pre nego što je ušao, Michel iz džepa izvadi fotoaparat Canon Prima Mini (uvlačivi zoom 38-105 mm, 1290 F u FNAC-u). Napravio je puni krug oko svoje osi, dugo se nameštao pre nego što je okinuo; potom se pridružio ostalima.

Osim hippija-crnca, središnju su prostoriju zaposeli neka neartikulisana spodoba isprano- plave kose, verovatno Nizozemka, koja je pored kamina štrikala pončo, i neki stariji hippie sede kose, takođe sede bradice, i profinjenim licem inteligentne koze. »Ovde je...«, reče hippie--crnac; razmaknuo je komad tkanine pribijen na zid i uveo ih u susednu sobu.

Dakako, Michel je sa zanimanjem osmotrio mrku prikazu sklupčanu u dnu kreveta, koja ih je pratila pogledom dok su ulazili u sobu. To je ipak bio tek drugi put da vidi svoju majku, i po svoj će mu prilici biti i zadnji. Prvo što ga je iznemadilo bila je njezina strahovita mršavost, od koje su joj jagodice stršale, ruke se cinile iščašenima. Put joj je bila boje zemlje, vrlo tamna, teško je disala, ocito je bila pri samom kraju; ali iznad nosa, koji je izgledao kukast, neobično velike i bele oči sjajile su u polumraku. Oprezno se približi polegnutoj silueti. »Ne moraš se truditi, više ne može govoriti.« Možda više nije mogla govoriti, ali očigledno je bila svesna. Je li ga prepoznala? Sigurno nije. Možda ga je pobrkala s njegovim ocem; e to je bilo moguće; Michel je znao da neverovatno nalikuje svojem ocu u istoj životnoj dobi. A neka bića uprkos svemu, što god se govorilo, u životu vam odigraju vaznu ulogu, bez problema ga odvedu novim smerom, nesumnjivo ga preseku na pola. A za Janine, koja se prekrstila u Jane, postojalo je pre i posle Michelova oca. Pre nego što ga je srela u biti je bila samo razvratna buržujka puna love; nakon susreta je postala nešto drugo, nešto daleko katastrofalnije. »Susret« je, uostalom, samo prazna reč; jer istinskog susreta nije ni bilo. Naleteli su jedno na drugo, stvorili potomka, i to je sve. Ona nije uspela shvatiti tajnu u dubini bića Marca Djerzinskog; nije joj se uspela čak ni približiti. Je li mislila na to dok se završavao njezin kukavni život? To nije bilo nimalo cudno. Bruno se svali na stolicu pored njenog kreveta. »Ti si obična stara kurva...«, reče didaktičnim tonom. »Zaslužuješ da krepaš.« Michel sede nasuprot njemu, na uzglavlje kreveta, i pripali cigaretu. »Htela si biti kremirana?« u žaru nastavi Bruno. »Imaš sreće, bićeš kremirana. Ono što ostane od tebe staviću u jednu posudu, i svako jutro, kad se probudim, pisaću po tvom pepelu.« Zadovoljno kimne glavom; Jane iz grla ispusti hropac. U tom se trenu ponovno ukaže hippie-crnac. »Hoćete što popiti?« dobaci ledenim tonom. »Naravno, sine«, zaurla Bruno. »Treba li takvo što pitati? Daj briju, Supčino!« Mladić izađe i vrati se s bocom whiskyja i dve čaše. Bruno napuni čašu, otpije dobar gutljaj. »Oprostite mu, potresen je...«, reče Michel gotovo nečujno. »Tako je«, potvrdi njegov polubrat. »Ostavi nas s našom boli, Supčino.« Bruno isprazni čašu coknuvši jezikom, ponovno se posluži. »Bolje im je da se čuvaju, pederčine...«, primeti on. »Prepisala im je sve što ima, a dobro znaju da deca imaju neotuđivo pravo na nasledstvo. Da želimo osporiti oporuku, sigurno bismo dobili.« Michel je curai, nije želeo raspravljati o toj temi. Ni u susednoj sobi niko nije govorio, culo se hrapavo i slabo disanje umiruce.

Htela je ostati mlada, to je sve...«, reče Michel umornim i pomirljivim glasom. »Želela se družiti s mladima, a nikako sa svojom decom, koja su je podsećala da je njezina generacija prošlost. To nije posebno teško objasniti, niti shvatiti. Ja bih sad otišao. Misliš da će uskoro umreti?« Bruno slegne ramenima. Michel ustade i pređe u drugu prostoriju; sedi hippie sada je bio sam, zabavljen guljenjem biotičkih mrkvi. Pokušao ga je ispitati, doznati šta je tačno rekao lekar; ali od starog marginalca mogao je dobiti samo neodređene informacije, nepovezane s pitanjem. »Ta je žena zračila...«, naglasi on, s mrkvom u ruci. »Mislimo da je spremna za umiranje, jer je dosegla dovoljno visok nivo duhovnog ostvarenja.« Sta je time želeo reći? Beskorisno je ulaziti u detalje. Očigledno, stari nije zaista izgovarao reči; bilo mu je dovoljno ustima proizvoditi glasove. Michel se nestpljivo okrene na petama i vrati se Bruni. »Ti hippijevski kreteni...«, reče ponovno sedajući, »i dalje su uvereni da je vera licni čin zasnovan na meditaciji, duhovnom traganju, itd. Nesposobni su shvatiti da se, naprotiv, radi o čisto društvenoj aktivnosti, zasnovanoj na fiksaciji, na obredima, pravilima i ceremonijama. Auguste Comte tvrdi kako je jedina uloga vere dovesti čovečanstvo do potpunog ujedinjenja.«

»Nabijem ti Augustea Comtea!« besno upadne Bruno. »Kad čovek prestane verovati u večni život, vera više nije moguća. A ako je društvo nemoguće bez vere, kao što ti izgleda misliš, ne može više biti ni društva. Podsećaš me na one sociologe koji zamišljaju da je kult mladosti prolazna moda nastala u 50-ima, koja je svoj vrhunac dosegla u 80-ima, itd. U zbilji, čovek se oduvek užasava smrti, i nikad nije mogao bez užasavanja razmišljati o izvesnosti vlastitog nestanka, niti o svem propadanju. Od svih zemaljskih dobara, telesna je mladost neupitno najdragocenija; a danas verujemo samo još u zemaljska dobra. Ako Hrist ne uskrsne', iskreno kaže sveti Pavao, 'naša je vera uzaludna.' Hrist nije uskrsnuo; izgubio je borbu sa smrću. Napisao sam jedan scenarij za film o raju, na temu novog Jeruzalema. Radnja je smeštena na ostrvo naseljeno samo golim ženama i malim psima. Usled biološke katastrofe muškarci su izumrli, kao i gotovo sve životinjske vrste. Vreme se zaustavilo, klima je jednolična, blaga; stabla rode voće tokom čitave godine. Žene su večno polno zrele i sveže, mali psi večno živahni i veseli. Žene se kupaju i miluju, mali se psi igraju i vragolasto trčkaraju oko njh. Svih su boja i svih pasmina: ima pudlica, foks-terijera, vorkshirskih terijera, briselskih pinčeva, Shi-Tzuova, španijela Kralja Charlesa, kovrčavih bišona, vvestiea, beagleova. Jedini je veliki pas jedan labrador, miran i nežan, koji ostalima služi kao savetnik. Jedini trag postojanja muškaraca je videokaseta koja prikazuje izabrane televizijske nastupe Edouarda Balladura; ta kaseta umirujuće deluje na neke žene, kao i na većinu pasa. Tu je i kaseta s jednom epizodom Života životinja, koju tumači Claude Darget; ona se nikada ne gleda, ali služi kao uspomena, kao svedočanstvo divljaštva ranijih epoha.

»Znači, daju ti da pišeš...«, reče blago Michel. Nije bio iznenađen. Većina je psihijatara blagonaklona prema žvrljotinama svojih pacijenata. Nije da im pripisuju nekakvu terapijsku vrednost; ali smatraju da se radi o kakvoj--takvoj zanimaciji, u svakom slučaju boljoj od razrezivanja podlaktica žiletom.

»Na tom se ostrvu ipak dogodi pokoja mala drama«, nastavi Bruno glasom punim ganuća. »Naprimer, jednog dana, jedan od malih pasa otpliva neoprezno daleko. Srećom, njegova gospodarica opaža da je u opasnosti, skače u jednu barku, vesla svom snagom i uspeva ga izvući u poslednjem trenu. Jadni je mali pas popio previše vode, onesvestio se i moglo bi se pomisliti da će umreti; ali njegova ga gospodarica uspeva povratiti u život dajući mu vestacko disanje, i sve se odlično završava, mali je pas ponovno radostan.« Bruno naglo zamukne. Sada se cinio vedrim, i gotovo ushićenim. Michel pogleda na sat, potom oko sebe. Majka više nije davala ni glasa od sebe. Bilo je blizu podne; vladao je nepodnošljiv mir. Ustao je, vratio se u središnju prostoriju. Sedi je hippie nestao, ostavivši mrkvu. Nalio je sebi pivo, otišao do prozora. Pogled je pucao na kilometre brežuljaka obraslih jelama. Medu snežnim vrhuncima u daljini se razabiralo plavičasto ljeskanje jezera. Ozračje je bilo blago i bogato mirisima; bilo je prekrasno proletno jutro.

Tako je stajao neko teško odredivo vreme a paznja mu je, odvojena od tela, mirno lebdela medu vrhuncima, kada ga je u stvarnost vratilo nešto što mu se najpre učinilo urlikom. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da podesi slušnu percepciju, potom brzo krene prema sobi. I dalje sedeći pored kreveta, Bruno je pevao na sav glas:

Svi su došli, sva dečica Cim su krike začula Umreće
Oni su lakoumni; lakoumni, besramni, skloni majmunarijama, eto takvi su ljudi.
Bruno ustade i još glasnije otpeva sledeću strofu:

Svi su došli, sva dečica Cak i s italijanskoga juga Tu je i Giorgio, proterani sin Ruku punih poklonaaaa...

U tišini koja je usledila nakon te vokalne izvedbe, jasno se čulo muvu kako proleće prostorijom pre no što je sletela na Janino lice. Obeležje je dvokrilaca njihova opremljenost samo jednim parom opnastih krila posade nih na drugi prsten toraksa, parom pipaka za ravnotežu (kojima se se koriste pri letu), posađenih na treći prsten toraksa, i usnih organa za ubadanje ili sisanje. U trenu kada se muva odvažila zakoračiti na površinu oka, Michel nasluti. Približi se Jane, ali ne dodirujući je. »Mislim da je mrtva«, reče nakon kraćeg proučavanja.

Lekar je bez poteškoća potvrdio tu dijagnozu. Bio je u pratnji opstinskog službenika, i tu počeše problemi. Gde žele prevesti telo? Možda u porodicnu grobnicu? Michel nije imao pojma, osećao se iscrpljen i smeten. Da su znali razviti porodicne odnose prožete toplinom i pažnjom, ne bi do ovoga došlo - do izvrgavanja ruglu pred opstinskim službenikom, koji se, treba reći, ponašao dolično. Bruno se potpuno isključio iz te situacije; seo je malo podalje i počeo partiju Tetrisa na svojoj mobilnoj konzoli. »E pa onda...«, opet preuze službenik, »možemo vam ponuditi parcelu na groblju u Saorgeu. Biće vam malo izvan ruke za posete pokojnici, naročito ako niste iz ovog kraja; ali što se prevoza tiče, naravno, tako je praktičnije. Pogreb bi se mogao održati već danas poslepodne, trenutno nismo u gužvi. Pretpostavljam da neće biti problema s dopuštenjem za pokapanje...« »Nikakvih problema!« dobaci lekar s pomalo prevelikim žarom. »Doneo sam obrasce...« Uz živahni osmeh izvadi hrpicu papira. »Pas mater, najebao sam...«, reče Bruno poluglasno. Zaista, njegova je konzola veselo zasviruckala. »I Vi se slažete s pokopom, gospodine Clement?« podvikne službenik. »Niti slučajno!« Bruno se u hipu uspravi. »Moja je majka želela biti kremirana, to joj je bilo posebno važno!« Službenik se smrkne. Opstina Saorge nije bila opremljena za kremiranje; radilo se o sasvim posebnoj opremi, koja bi bila neopravdana s obzirom na broj zahteva. Ne, to će zaista teško ići. »To je poslednja želja moje majke...«, važno reče Bruno. Nastupi tisina. Opstinski je službenik munjevito razmišljao. »Istina, postoji krematorij u Nici...«, reče skromno. »Mogao bi se organizovati prevoz tamo i natrag, ako se i dalje slažete s pokopom u našoj opstini. Dakako, troškove biste vi podmirili...« Niko ne odgovori. »Moram telefonirati«, nastavi službenik, »da se odmah raspitam za satnicu kremacija.« Pogledao je u svoj rokovnik, izvadio mobitel i kada je kucao brojeve, Bruno ga ponovno prekide. »Odustajemo...«, reče široko odmahnuvši rukom. »Tu ćemo je pokopati. Briga nas za njezinu poslednju želju. Ti plaćaš!«, nastavi autoritativno obraćajući se Michelu. Bez ikakve rasprave, ovaj izvadi svoju čekovnu knjižicu i upita za cenu koncesije parcele na trideset godina. »To je dobar izbor«, potvrdi opstinski službenik. »Koncesija na trideset godina vam daje vremena da vidite kako će se stvari razvijati.«

Groblje se nalazilo stotinjak metara poviše sela. Dva su čoveka u plavim radnim odelima nosila kobveg. Odabran je osnovni model, od jelovine, kakvih je bilo na zalihi u opstinskom skladištu; pogrebna je služba bila primerno organizovana u Saorgeu. Bilo je kasno poslepodne, ali sunce je još grejalo. Bruno i Michel su hodali jedan do drugog, dva koraka za nosačima; sedi hippie bio je uz njih, stalo mu je da isprati Jane do njenog poslednjeg počivališta. Put je bio neravan, kamenit, i sve je to verovatno imalo nekakvog smisla. Jedna je ptica grabežljivica — verovatno škanjac — polako kružila vazduhom, poluvisoko. »Biće da tu ima zmija...«, zaključi Bruno. Tada pokupi jedan beli, jako zašiljen kamen. Pred samim skretanjem prema groblju, kao da želi potvrditi njegove reči, jedna se ridovka ukaže između dva grma koji su rasli uza zidine; Bruno nacilja i hitnu svom snagom. Kamen se razbije na zidu, za dlaku promašivši gmazovu glavu. »Zmijama pripada mesto u prirodi...«, primeti sedi hippie s određenom strogošću.

»Jebala te tvoja priroda, prijatelju. Serem se na nju!« Bruno je ponovno bio izvan sebe. »Usrana priroda... nabijem ti prirodu!« kipteći je mrmljao još nekoliko minuta. No dok su spuštali kovceg dvržao se pristojno, jedino je ispuštao zvukove nalik hihotu i kimao glavom, kao da mu taj događaj pobuđuje neke sasvim nove misli, još nedovoljno jasne da bi ih eksplicitno izrazio. Nakon pogrebnog obreda, Michel je dvojici radnika dao dobru napojnicu - pretpostavivši da je takav običaj. Imao je četvrt sata da uhvati voz; Bruno također odluči njime otputovati.

Rastaše se na peronu stanicd u Nici. Tada to još nisu znali, ali neće se više nikada videti.

»Je li ti u redu u klinici?« upita Michel. »Ma nema frke, laganiška, imam svoj litij.«

Bruno se lukavo nasmeši. »Neću se vratiti ravno u kliniku, mogu se zagubiti jednu noć. Idem u jedan klub u kojem ima kurvi, Nica ih je puna.« Čelo mu se namršti, on se smrkne. »S litijem mi se više uopste ne diže, ali nema veze, svejedno to volim.«

Michel se rastreseno složi, popne se u vagon: rezervisao je ležaj u spavaćim kolima.

Nastavci : Romani u nastavcima 

Mišel Uelbek, Elementarne čestice, treci deo - BEZGRANIČNA EMOTIVNOST, 1-7

 

BEZGRANIČNA EMOTIVNOST

1.

Po povratku u Pariz, pronašao je Desplechinovo pismo. Prema članku 66 pravilnika CNRS-a, morao je zatražiti povratak u službu, ili produžetak neplaćenog dopusta, dva meseca pre isteka odobrenog razdoblja. Pismo je bilo uljudno i puno humora, Desplechin se sprdao s administrativnim obavezama; no uprkos tome, rok je nesporno istekao tri nedelje ranije. Odložio je pismo na radni sto, u stanju duboke nesigurnosti. Tokom protekle godine, bio je slobodan da sam određuje područje svojih istraživanja; što je postigao? Nesporno, gotovo ništa. Uključivši svoj kompjuter, s gađenjem ustanovi da je u njegov e-mail pristiglo još osamdeset stranica; premda je bio odsutan svega dva dana. Jedan od dopisa poslan mu je iz Instituta za molekularnu biologiju u Palaiseau. Kolega koji ga je menjao pokrenuo je program istraživanja DNA kod mitohondrija; za razliku od DNA u jezgri, ove su molekule izgleda bile lišene mehanizama popravka koda oštećenog napadima radikala; to nije bilo posebno iznenađenje. Sa Univerziteta Ohio stigla je zanimljivija poruka: njihova su istraživanja Saccharomycea pokazala da vrste koje se reprodukuju polnim putem evoluiraju sporije od onih koje se reprodukuju kloniranjem; proizvoljne se mutacije, dakle, stoga se cine delotvornijima od prirodnog odabira. Eksperimentalno je kombinovanje zabavno, i rezultati mu protureče jasnoći klasične hipoteze o polnoj reprodukciji kao pokretaču evolucije; ali kako god bilo, svemu se tome vrednost sada svodi na anegdotsku. Čim genetski kod bude potpuno dešifrovan (a to će se dogoditi tokoom predstojećih meseci), čovečanstvo će biti u stanju nadzirati vlastitu biološku evoluciju; polnost će tada jasno razotkriti svoju bit, beskorisne, opasne i regresivne funkcije. Ali čak i kada bi se uspelo otkriti pojavu mutacija, šta više proračunati njihov mogući štetni učinak, ništa zasad ne baca ni najmanje svetlo na njihovu determiniranost; stoga ništa ne omogućuje da im se prida određen i upotrebljiv smisao; jasno je da u tom pravcu treba usmeriti istraživanja.

Rasterećen spisa i knjiga kojima su bile pretrpane police, Desplechinova se kancelarija cinila golemom. »E, da...«, reče uz diskretan osmeh. »Idem u penziju po isteku meseca.« Djerzinski ostade rastvorenih usta od iznenađenja. Čovek nekog godinama poznaje, katkad desecima godina, pomalo se navikne izbegavati licna pitanja i uistinu važne teme; ali zadržava nadu da će kasnije, u povoljnijim okolnostima, naći dobar razlog da postavi ta pitanja, da načne te teme; unedogled odgađana vizija čovečnijeg i potpunijeg odnosa nikad se posve ne izbriše, jednostavno stoga što je on nemoguć, jer se ni jedan ljudski odnos ne da strpati u nepromenjivo skučen i krut okvir. Ostaje, dakle, vizija »autentičnog i dubokog« ljudskog odnosa; ostaje godinama, katkad desecima godina, sve dok vam neki konačan i brutalan događaj (najčešće tipa smrti) ne ukaže da je prekasno, da se ni taj »autentičan i dubok« odnos čiju ste sliku negovali neće razviti, ništa više od drugih. U petnaest godina njegovog radnog veka, Desplechin je bio jedina osoba s kojom je poželeo uspostaviti bliskost koja bi izišla iz okvira slučajnog, čisto utalitarnog, beskrajno dosadnog ljudskog okruženja koje tvori prirodnu klimu kancelarijskog života. E pa, propalo je. Bacio je snuždeni pogled na kutije knjiga nagomilane na podu ureda. »Mislim da bi bolje bilo da odemo negde na piće...«, predloži Desplechin, vrlo prikladno sažimajući trenutni ugođaj.

Prošli su uzduž muzeja Orsay, seli za sto na terasi u stilu XIX. stoleća. Za susednim je stolom pet-šest italijanskih turistkinja živahno ćeretalo, poput nevine peradi. Djerzinski naruči pivo, Desplechin whisky bez leda.

»Sta ćete sad raditi?«

»Ne znam...« Desplechin je zaista izgledao kao da ne zna. »Putovati... Možda se odlučim za malo seksualnog turizma.« Nasmeši se; lice mu je još uvek bilo vrlo šarmantno dok se smešio; taj je šarm, doduše, bio pun razočaranja, očito se radilo o potrošenom čoveku, ali šarm je svejedno bio pravi. »Šalim se... Istina je da me to više uopste ne zanima. Znanje, da... Ostaje želja za znanjem. Čudna je stvar ta želja za znanjem... Vrlo je malo ljudi ima, čak i medu naucnicima; većina ih se zadovolji građenjem karijere, brzo pređe na administrativne položaje; premda je ona strahovito važna u istoriji čovečanstva. Mogla bi se zamisliti bajka u kojoj se sasvim malena skupina ljudi — najviše nekoliko stotina osoba na zemaljskoj kugli — sa žarom bavi vrlo teškom, vrlo apstraktnom aktivnošću, potpuno nerazumljivom neupućenima. Ti ljudi zauvek ostaju nepoznati ostatku naroda; nikada im ne pripadne ni vlast, ni bogatstvo, ni počasti; niko nije u stanju čak ni shvatiti zadovoljstvo koje im pruža njihova sitna zanimacija. No ipak, oni su najmoćnija sila na svetu, i to zbog vrlo jednostavnog, sasvim skromnog razloga: jer su im u rukama ključevi racionalne sigurnosti. Sve što oni proglase istinitim, kao takvo pre ili kasnije prihvati i celokupno čovečanstvo. Nijedna ekonomska, politička, društvena ni verska sila nije u stanju sačuvati verodostojnost pri suočenju s racionalnom sigurnošću. Može se reći da se Zapad preko svake mere zanimao za filozofiju i politiku, da je potpuno nerazumno lomio koplja na filozofskim i političkim pitanjima; takođe se može reći da je Zapad strastveno voleo književnost i umetnost; ali u zbilji, ništa u njegovoj istoriji nije imalo toliku težinu kao potreba za racionalnom sigurnošću. Toj je potrebi za racionalnom sigurnošću Zapad na kraju sve žrtvovao: svoju veru, svoju sreću, svoja nadanja, i kad se sve zbroji, svoj život. Toga bi se trebalo setiti kada se pokuša prosuđivati celokupnost zapadnjačke civilizacije.« Ucutao je, ostavši zamišljen. Pogled mu je trenutak lebdio medu stolovima, pa se usredotočio na čašu.

»Sećam se jednog dečaka koga sam upoznao u trećem razredu, kada mi je bilo šesnaest. Vrlo komplikovan, teskoban tip. Bio je iz bogate, konzervativne porodicd i, uostalom, potpuno je prihvatao vrednosti svog okruženja. Jednog dana, usred neke rasprave, rekao mi je: 'Ono što određuje vrednost neke vere je kakvoća morala koji se na njoj može utemeljiti.' Zanemeo sam od iznenađenja i divljenja. Nikada nisam doznao je li sam došao do tog zaključka, ili je izrečenu tezu pronašao u nekoj knjizi; u svakom slučaju, rečenica me se silno dopala. Već četrdeset godina o njoj razmišljam; danas mislim da je u krivu. Čini mi se nemogućim u verskim pitanjima zauzimati isključivo moralistička stajališta; no ipak, Kant ima pravo kada tvrdi da se i sam Spasitelj čovečanstva mora prosuđivati prema univerzalnim etičkim kriterijima. Ali ja sam došao do uverenja kako su vere nadasve pokušaji objašnjavanja sveta; a nijedan pokušaj objašnjavanja sveta nije održiv ako se sukobi s našom potrebom za racionalnom sigurnošću. Matematički dokaz, eksperimentalni postupak, to su trajne stečevine ljudske svesti. Dobro znam da izgleda kao da mi činjenice protivreče, dobro znam da islam - daleko najgluplja, najpretvornija i najnazadnija od svih vera — trenutno kao da se širi; no to je samo površna i privremena pojava: dugoročno, islam je osuđen na propast, još izvesnije od hrišćanstva.«

Djerzinski podiže glavu; slušao je s velikom paznjom. Nikada ne bi bio pomislio da je Desplechin osetljiv prema tim pitanjima; on, pak, nakon kraćeg kolebanja nastavi:

»S Philippeom sam izgubio vezu nakon mature, ali doznao sam da je počinio samoubistvo nekoliko godina kasnije. Dobro, ne mislim da je to povezano; ali istovremeno biti homoseksualac, katolički integrist i rojalist, to zasigurno ipak nije baš jednostavan spoj.«

U tom trenu Djerzinski shvati da njega samog nikada nisu opsedala ozbiljna verska preispitivanja. Znao je, međutim, i to odavno, da je materijalistička metafizika, nakon što je pomela verska uverenja prethodnih vekova, sama stradala od najnovijih dostignuća fizike. Neobično je da se ni njemu niti ijednom od fizičara koje je upoznao nije nikada javila makar kakva sumnja, kakva duhovna teskoba.

»Sto se mene licno tiče«, reče upravo kada mu se probudila spoznaja o tome, »rekao bih da sam se držao onog temeljnog pragmatizma koji je u načelu tipičan za istraživače. Činjenice postoje, zakonitosti ih ulančavaju, pojam uzroka nije naucan. Svet je jednak zbiru znanja koja imamo o njemu.«

»Ja više nisam istraživač...«, odgovori Desplechin s razoružavajućom jednostavnošću. »Nesumnjivo se upravo zbog toga pod stare dane prepuštam metafizičkim pitanjima. Ali, naravno, vi ste u pravu. Treba nastaviti istraživati, eksperimentisati, otkrivati nove zakone, ostalo je potpuno beznačajno. Setite se Pascala:' Treba reći otprilike: to činimo figurama i gestovima, jer to je istinito. Ali reći kojima, i načiniti masinu, to je smešno; jer to je beskorisno, nesigurno i mukotrpno' Dakako, on je još jednom u pravu, a ne Descartes. Uzgred... jeste li odlučili šta ćete? Pitam zbog... (učinio je pokret izvinjenja) te gnjavaže oko rokova.«

»Jesam. Treba mi premeštaj u Centar za genetska istraživanja Galway, u Irskoj. Potrebna mi je mogućnost da brzo instaliram jednostavne eksperimentalne sklopove, u uslovima dovoljno precizne temperature i pritiska, sa širokim spektrom radioaktivnih obeleživača. Nadasve mi je potrebna velika kompjuterska moć — mislim da se sećam da imaju dva paralelno povezana Craya.«

»Mislite krenuti novim smerom istraživanja?« Iz Desplechinovog je glasa provirio tračak uzbuđenja; opazivši to, ponovno navuče svoj diskretni smešak, kojim kao da se sebi rugao. »Želja za znanjem...«, reče blago.

»Mislim da je pogreška u odluci da se radi isključivo na prirodnoj DNA. Molekula je DNA složena, i razvijala se manje-više slučajno: ima neopravdanih viškova, dugih nekodirajućih sekvenci, ukratko ima koječega. Ako želimo ozbiljno testirati opste uslove mutacije, treba krenuti od jednostavnijih samoreprodukujućih molekula, s najviše nekoliko stotina valencija.«

Desplechin je kimao glavom, sa sjajem u očima, više nije pokušavao sakriti uzbuđenje. Italijanske su turistkinje otišle; osim njih, u kafiću nije bilo nikoga.

»To će svakako trajati vrlo dugo«, nastavi Michel, »ne može se unapred govoriti o posebnim obeležjima promenjivih konfiguracija. Ali zasigurno postoje uslovi strukturne stabilnosti na subatomskom nivou. Ako se uspe izračunati stabilnu konfiguraciju, makar na samo nekoliko stotina atoma, ostalo će zavisiti samo o kapacitetu obrade... Zapravo, možda malo previše žurim.«

»Ne mora biti...« Desplechin je sada govorio sporim i sanjarskim glasom čoveka koji nazire beskrajno daleke horizonte, fantomske i neistražene mentalne sklopove.

»Potrebna mi je mogućnost da radim posve nezavisno, izvan hijerarhije centra. Ima tu stvari koje su čisto hipotetične: bilo bi predugo, preteško za objašnjavanje.«

Svakako. Pisaću Walcottu, direktoru centra. On je u redu, pustiće vas na miru. Uostalom, već ste radili s njima, ako se ne varam. Nešto s kravama...« »Da, neka sitnica.«

»Ne brinite. Idem u penziju... (ovog mu se puta u osmehu pojavilo malo ogorčenja), ali to je još u mojoj moći. U administrativnom smislu, imaćete status naucnika na posudbi — koji ćete moći produziti iz godine u godinu, koliko god budete želeli. Ma ko bio moj naslednik, nema ni najmanje mogućnosti da taj ugovor bude doveden u pitanje.«

Rastaše se nedugo potom, kod Pont Rovala. Desplechin mu pruži ruku. Nije imao sina, njegove su ga seksualne sklonosti u tome sprečile, ideju pretvornog braka oduvek je smatrao smešnom. Tih nekoliko sekundi, dok mu je stiskao ruku, reče sebi da ono što upravo proživljava spada na neki viši nivo; potom sebi reče da je silno umoran; potom se okrene i podje duž gata, uz knjižarske štandove.

Djerzinski je minutu-dve posmatrao tog čoveka kako nestaje u smiraju dana.

2.

Sledećeg je dana večerao kod Annabelle i vrlo joj razložno, na sažet i precizan način objasnio zašto mora otići u Irsku. Pred njim stoji zacrtan program, sve je jasno povezano. Ono bitno je ne usredotočiti se na DNA, živo biće posmatrati u najopstijem smislu kao samoreproduktivan sistem.

U prvi tren, Annabelle ne odgovori ništa; nije mogla suzbiti lagano krivljenje usta. Potom mu doli vina; te je večeri spremila ribu, i njezina je malena garsonjera više no ikad podsećala na brodsku kabinu.

»Nisi me mislio povesti...« Reči joj snažno odjeknuvše u tišini; tišina se otegne. »Nisi čak ni pomislio na to...«, reče napola iznenađeno, napola detinje uvređeno; potom brizne u plač. Nije se ni pomaknuo; da je u tom trenu učinio kakav gest, ona bi ga zasigurno otklonila; ljudi moraju plakati, nema se što drugo učiniti. »A tako smo se dobro slagali kada nam je bilo dvanaest godina...«, reče ona u suzama.

Zatim podiže pogled prema njemu. Lice joj je bilo pravilno, iznimno lepo. Reče bez razmišljanja: »Napravi mi dete. Trebam nekoga uza sebe. Nećeš ga morati odgajati, niti brinuti za njega, čak ni priznati ga. Uopste te ne tražim da ga voliš, niti da mene voliš; samo mi napravi dete. Znam da imam četrdeset godina: svejedno mi je, preuzimam rizik. Ovo mi je poslednja prilika. Koji put mi dođe žao što sam pobacila. Ali prvi muškarac s kojim sam zatrudnela bio je ološ, a drugi neodgovoran; kad mi je bilo sedamnaest nisam ni pomišljala da bi život mogao biti tako ograničen, mogućnosti tako kratkotrajne.«

Michel upali cigaretu da razmisli. »Čudna ideja...«, reče kroz zube. »Čudno je doći na ideju da se reprodukuješ, ako ne voliš život.« Annabelle ustade, komad po komad skine svoju odeću. »U svakom slučaju, dođi da vodimo ljubav. Već barem mesec dana nismo vodili ljubav. Prestala sam uzimati pilule pre dve nedelje; sad sam usred plodnih dana.« Stavila je ruke na trbuh, podigla ih do grudi, lagano razmaknula bedra. Bila je lepa, poželjna i umiljata; zašto nije ništa osećao? To je neobjašnjivo. On pripali još jednu cigaretu, naglo shvati da mu razmišljanje neće ništa pomoći. Dete se napravi, ili ne napravi; to ne zavisi o racionalnoj odluci, to ne spada medju odluke koje ljudsko biće racionalno donosi. On zgnječi opušak u pepeljari, promrmlja: »Pristajem.«

Annabelle mu pomoge da skine odeću i nežno ga rukama nadraži kako bi mogao ući u nju. Nije osećao bog-zna šta, osim mekoće i topline njezine vagine. Brzo se prestade micati, zatečen geometrijskim izgledom koitusa, te ujedno zadivljen gipkošću i osetilnim bogatstvom sluznica. Annabel ustima dotakne njegova, obgrli ga. On zatvori oči, jasnije oseti vlastiti ud, ponovno se stade micati gore-dole. Malo pre ejakulacije ukaže mu se vizija -posebno jasna vizija - spajanja rasplodnih celija a odmah potom prvih deoba. To je bilo poput skoka u neizbežno, poput malog samoubistva. Val svesti popne mu se udom, oseti štrcanje svoje sperme. Annabelle ga također oseti, duboko uzdahne; potom ostadoše potpuno mirni.

»Trebali ste se naručiti za papa-test pre mesec dana...«, reče ginekolog umornim glasom. »Umesto toga, prekidate s pilulom bez mog znanja i upuštate se u trudnoću. Dajte, pa niste balavica!...« Vazduh je u ordinaciji bio hladan i pomalo lepljiv; Annabelle se iznenadila što je pri izlasku ponovno zatekla sunce.

Nazvala je sutradan. Ispitivanje celija otkrilo je »prilično ozbiljne« anomalije; trebaće učiniti biopsiju i kiretažu sluznice maternice. »Od trudnoće je, razume se, bolje zasad odustati. Razumno je stvari raditi na sigurnim temeljima, ne?...« Nije izgledao jako uznemiren, samo malo zabrinut.

Annabelle je tako treći put pobacila - fetus je imao samo dve nedelje, bilo je dovoljno kratko usisavanje. Instrumenti su znatno napredovali od poslednjeg zahvata koji je pretrpela, i na njeno veliko iznenađenje, sve je bilo gotovo za manje od deset minuta. Rezultati analize stigli su tri dana kasnije. »Pa eto...«, lekar je izgledao strašno star, kompetentan i žalostan. »Bojim se, nažalost, da nema nikakve sumnje: imate mikro-invazivni stadij raka maternice.« Namestio je naočale, ponovno pregledao papire; to je osetno pojačalo utisak opste kompetencije. Nije bio posebno iznenađen; rak materice često napada žene u godinama koje prethode menopauzi, a rizik se povećava ako nisu rađale. Način tretmana je poznat, tu nema ničega spornog. »Treba izvršiti abdominalnu histerektomiju i bilateralnu salpingo-ovarektomiju. To su danas lagani operacijski zahvati, opasnost od komplikacija je zanemariva.« Bacio je pogled na Annabelle: loše je što ne reaguje, što ostaje potpuno bez reči; to je verovatno uvertira u krizno stanje. Lekarima se u načelu preporučuje da pacijenticu usmere na psihoterapiju potpore — pripremio je mali popis adresa — i nadasve da težište stave na sledeću misao vodilju: kraj plodnosti nikako ne znači kraj polnog života; kod nekih pacijentica, naprotiv, to osetno pojača polnu žudnju.

»Znači, izvadiće mi matericu...«, reče ona s nevericom.

»Matericu, jajnike i Falloppijeve tube; bolje je izbeći svaku opasnost od širenja. Prepisaću vam terapiju nadomeštanja hormona - ona se, uostalom, sve češće prepisuje, čak i u slučajevima obične menopauze.«

3

Otputovala je toditeljima u Crecy-en-Brie; operacija je zakazana za 17. Michel ju je, zajedno s majkom, otpratio u bolnicu u Meauxu. Nije se bojala. Hirurški je zahvat trajao nešto duže od dva sata. Annabelle se probudila sutradan. Kroz prozor je videla plavo nebo, lagani dah vetra u krošnjama. Nije osećala gotovo ništa. Želela je videti ranu na svom trbuhu, ali nije se usudila zatražiti sestru. Bilo je čudno misliti kako je sad ista žena, osim što su joj uklonjeni reprodukcijski organi. Reč »ablacija« neko joj je vreme lebdela u duhu, dok je nije zamenila jedna brutalnija slika. »Ispraznili su me«, reče sebi; »očistili su mi utrobu kao piletu.«

Iz bolnice je izašla nedelju kasnije. Michel je pisao Wal-cottu da ga izvesti kako odgađa dolazak; nakon malo izmotavanja pristao se smestiti kod njenih roditelja, u nekadašnjoj bratovoj sobi. Annabelle je primetila da se zbližio s njenom majkom dok je ona bila u bolnici. Stariji je brat takođe radije navraćao otkako je Michel boravio u kući. U biti nisu imali bog zna šta reći; Michel se nije ni najmanje razumeo u probleme malih preduzeća, a Jean--Pierreu su pitanja koja je otvarao razvoj istraživanja u molekularnoj biologiji ostala potpuna nepoznanica; no ipak bi se uz čašicu pre večere naposletku uspostavilo muško, delomično lažno razumevanje. Ona se morala odmarati, i izbegavati dizanje teških predmeta; ali sada se mogla sama prati i normalno jesti. Poslepodneva je provodila sedeći u vrtu; Michel i njezina majka brali su jagode ili šljive žutice. To je nalikovalo nekim čudnim praznicima, ili povratku u detinjstvo. Ona je osećala kako je sunce miluje po licu i rukama. Najčešće bi tako sedela ne radeći ništa; katkad je vezla, ili izrađivala plišane lutkice za svog nećaka i nećakinje. Psihijatar iz Meauxa prepisao joj je sredstvo za spavanje, i prilično jaku dozu sedativa. U svakom slučaju mnogo je spavala, i snovi su joj redovno bili mirni i radosni; moć je duha golema, dokle god ostane neometan u vlastitoj sferi. Michel je ležao pored nje u krevetu; obgrlivši je oko struka, osećao je kako joj se prsni koš pravilno uzdiže i spušta. Psihijatar ju je redovno posećivao; izgledao je zabrinuto, nešto je mrmljao, spominjao »gubitak veze sa stvarnošću«. Ona je postala vrlo plaha, pomalo čudna, i često se bezrazložno smejala; katkad bi joj se, pak, oči naglo napunile suzama. Tada bi uzela još jedan Tercian.

Od treće nedelje smela je izlaziti, i nakratko prošetati uz reku ili obližnjim šumama. Vreme je bilo lepo; dani su se nizali, istovetno blistavi, bez najmanje pretnje olujom i bez najmanjeg nagoveštaja nekog kraja. Michel ju je držao za ruku; često bi seli na klupu uz Grand Morin. Trava je na obali bila spaljena od sunca, gotovo izbeljena; u seni bukava reka je beskrajno valjala svoje tamnozelene valove. Vanjski je svet imao svoje vlastite zakone, a ti zakoni nisu ljudski.

25., jedna je pretraga ukazala na metastaze u području abdomena; bilo je za očekivati da se nastave širiti, i da proces završi infaustno. Mogla se pokušati terapija zračenjem, istinu govoreći to je jedino što se moglo učiniti; ali bolje je ne prikrivati zbilju, radi se o teškoj terapiji, i lečenje je uspešno u jedva 50% slučajeva.

Večera je bila posebno tiha. »Izlečićemo te, zlato moje malo...«, reče Annabellina majka pomalo drhtavim glasom. Ona uhvati majku oko vrata, nasloni čelo na njezino; ostadoše tako otprilike minutu. Nakon što je majka otišla u krevet, ona se nastavi povlačiti po dnevnoj sobi, odsutno listati knjige. Michel ju je iz svoje fotelje pratio pogledom. »Mogli bismo se obratiti nekom drugom lekaru...«, reče nakon duge cutnje. »Da, mogli bismo«, odgovori ona nehajno.

Nije mogla voditi ljubav, rana je bila previše sveža i bolna; ali dugo ga je držala u zagrljaju. Ćula je kako u tišini škrguće zubima. U jednom trenu, pogladivši ga po licu, ona primeti da je mokro od suza. Stala mu je nežno milovati ud, to ga je istovremeno uzbuđivalo i smirivalo. Uzeo je dve tablete Mepronizina, i naposletku zaspao.

Oko tri ujutro ona ustade, navuče kućnu haljinu i side u kuhinju. Iz dna kredenca iskopa šolju sa svojim urezanim imenom, koju joj je kuma poklonila za deseti rođendan. U nju brižljivo istrese sadržaj svoje bočice Rohyp-nola, doda malo vode i šećera. Nije osećala ništa, osim neke krajnje gotovo metafizičke tuge. Život je tako uređen, pomisli; u telu joj je nešto pošlo tim putem, nešto je nepredvidljivo i neopravdano skrenulo tim pu tem; i telo joj sada više može biti izvorom sreće i radosti. Naprotiv, postupno će, ali zapravo prilično brzo, i njoj i drugima postati izvorom tegoba i nesreće. Stoga treba uništiti to telo. Zidni sat od barem naizgled masivnog drveta zvučno je otkucavao sekunde; njezina ga je majka nasledila od svoje majke, već ga je posedovala u vreme svog venčanja, to je bio najstariji komad nameštaja u kući. Dodala je još malo šećera u šolju. Njezin je stav bio vrlo daleko od pomirenosti, život joj je izgledao poput neslane šale, nedopustive šale; no, nedopustiva ili ne, tako stoje stvari. Tih nekoliko nedelja bolesti iznenađujuće ju je brzo dovelo do osećaja koji se tako često javlja starim ljudima: više nije htela drugima biti na teret. Život joj se pretkraj mladenačkog doba počeo odvijati vrlo brzo; potom je stiglo dugo razdoblje dosade; na samom kraju, sve se ponovno jako ubrzalo.

Pred zoru, okrenuvši se u krevetu, Michel je primetio Annabellinu odsutnost. Obukao se i sišao: njezino je beživotno telo ležalo na kauču u dnevnoj sobi. Pored sebe, na stoliću, ostavila je pismo. Prva je rečenica glasila: »Radije ću umreti medu onima koje volim.«

Sef hitne službe bolnice u Meauxu bio je muškarac tridesetih godina, tamne kovrčave kose, susretljiva lica; odmah im je ostavio izvrstan utisak. Izgledi da se probudi su slabi, reče im; mogu ostati uz nju, licno u tome ne vidi ništa neprilično. Koma je čudno, slabo poznato stanje. Gotovo je sigurno da Annabelle nije nimalo svesna njihove prisutnosti; no ipak, u mozgu je i dalje primetan slabi elektricitet; on zasigurno odražava neku mentalnu aktivnost, čija priroda ostaje potpuno tajanstvena. Sama je prognoza bez ikakve sigurnosti: poznati su slučajevi bolesnika koji su u dubokoj komi proveli nekoliko nedelja, šta više nekoliko meseci, pa se odjednom vratili u život; najčešće, nažalost, stanje kome jednako naglo odvede u smrt. Njoj je četrdeset godina, barem je sigurno da će joj srce izdržati; to je zasad sve što se može reći.

Dan se budio nad gradom. Sedeći kraj Michela, Annabellin je brat tresao glavom mrmljajući. »To nije moguće... To nije moguće...«, neprestano je ponavljao, kao da te reči imaju neku moć. Ali naprotiv, moguće je. Sve je moguće. Ispred njih je prošla jedna sestra, gurajući metalna kolica na kojima su bočice seruma udarale jedna o drugu.

Nešto kasnije sunce je razderalo oblake i nebom se razlilo plavetnilo. Dan će biti lep, isto kao i prethodni. Annabellina se majka s naporom pridigla. »Bolje se malo odmoriti...«, reče obuzdavajući drhatanje glasa. Njezin se sin također pridigao, beskorisno klateći rukama, i krenuo za njom kao robot. Michel je glavom dao znak da ne želi poći s njima. Nije osećao ni najmanji umor. Tokom sledećih minuta nadasve je osećao čudnu prisutnost vidljivog sveta. Sedeo je sam u suncem okupanom hodniku, na stolici od levane plastike. To je krilo bolnice bilo neverovatno tiho. Povremeno bi se u dnu otvorila koja vrata, sestra bi izišla, krenula prema nekom drugom hodniku. Zvukovi grada, nekoliko spratova niže, bili su vrlo prigušeni. S potpunim mentalnim odmakom, pretresao je sled okolnosti, etape procesa koji im je slomio život. Sve je izgledalo konačno, kristalno jasno i neumoljivo. Sve je izgledalo očigledno u nepomičnosti ograničene prošlosti. Mala je verovatnost da sedamnaestogodišnja devojka u današnje vreme pokaže takvu naivnost; nadasve je mala verovatnost da sedamnaestogodišnja devojka danas prida toliku važnost ljubavi. Dvadeset pet godina je prošlo od Annabellinog mladenačkog doba, i stvari su se mnogo promenile, ako je za verovati ispitivanjima javnosti i časopisima. Mlade su devojke danas opreznije i racionalnije. Zaokupljene su pre svega svojim uspehom u školi, nastoje pre svega osigurati pristojnu profesionalnu budućnost. Izlasci s dečacima njima su samo slobodna aktivnost, razonoda u kojoj s podjednakim udelom ucestvuju seksualni užitak i zadovoljenje vlastitog narcizma. Kasnije nastoje sklopiti razuman brak, utemeljen na dovoljnoj uravnoteženosti društveno-profesionalnog statusa i određenoj podudarnosti ukusa. Dakako, na taj način ukidaju svaku mogućnost sreće — jer ona je nerazdvojiva od fuzijskih i regresivnih stanja nespojivih s praktičnom primenom razuma - ali nadaju se da će tako izbeći emocionalne i moralne patnje koje su mučile njihove prethodnice. Ta se nada, međutim, ubrzo izjalovi; nestanak muka izazvanih strastima zapravo oslobađa prostor dosadi, osećaju praznine, teskobnom iščekivanju starosti i smrti. Stoga je drugi deo Annabellinog života bio tužniji i sumorniji od prvog; na samom kraju nije joj od njega ostala nikakva uspomena.

Oko podneva, Michel je gurnuo vrata njene sobe. Disanje joj je bilo iznimno slabo, carsaf koji joj je prekrivao grudi bio je gotovo nepomičan-prema lekarevim rečima, to je ipak bilo dovoljno za opskrbu tkiva kisikom; kada bi disanje još oslabilo, razmotrili bi mogućnost da je priključe na respirator. Zasad je dobijala infuziju, kroz iglu koja joj je u ruku ulazila iznad lakta, na čelo joj je bila pričvršćena elektroda, i to je sve. Jedna se zraka sunca probila kroz besprekorno čistu plahtu i obasjala joj pramen divne svetle kose. Njezino lice zatvorenih očiju, neznatno bledje nego obično, izgledalo je gotovo spokojno. Činilo se da ju je napustila svaka bojazan; Michelu se nikada nije cinila tako sretnom. Istina, uvek je bio sklon brkati komu i blagostanje; no ipak, izgledala mu je beskrajno sretna. Prošao joj je rukama kroz kosu, poljubio je u čelo i jedva tople usne. Dakako, bilo je prekasno; ali ipak, bilo je dobro. U sobi je ostao dok se nije spustila veče. Vrativši se u hodnik, otvorio je knjigu budističkih meditacija koje je prikupio doktor Evans--Wentz (već ju je nekoliko nedelja nosio u džepu; bila je to sasvim malena knjižica s tamnocrvenim koricama).

Neka sva bića na Istoku, Neka sva bića na Zapadu, Neka sva bića na Severu, Neka sva bića na Jugu Budu sretna, i sačuvaju svoju sreću; Neka uzmognu živeti bez neprijateljstva.

Krivica nije sasvim njihova, pomisli Michel; žive u mukotrpnom svetu, svetu nadmetanja i borbe, taštine i nasilja; taj svet u kojem žive nije skladan. No s druge strane, nisu ništa učinili da promene taj svet, nimalo doprineli njegovom poboljšanju. Reče sebi da je trebao Annabelle napraviti dete ; potom se najednom seti kako ga je i napravio, ili kako ga je počeo raditi, kako je u najmanju ruku prihvatio takvu mogućnost; i ta ga misao ispuni velikom radošću. Tada shvati mir i blagost koji su ga preplavili poslednjih nedelja. Sada nije više ništa mogao, niko nije ništa mogao vladavini bolesti i smrti; no ipak, barem tokom nekoliko nedelja, ona je iskusila osećaj da je voljena.

Ako neko neguje misao ljubavi i ne odaje se pohotnim radnjama; Ako
prekine veze sa strastima i pogled usmeri prema Putu,

Stoga što je uspeo negovati tu ljubav, Ponovno će se roditi na Brahminom nebu
Brzo će prispeti do Oslobođenja i zauvek se skrasiti u sferi Apsolutnog.

Ako ne ubije i ne kani naškoditi,

Ako se ne nastoji isticati ponižavajući drugog, Ako neguje ljubav prema svemu
Umirući, u mislima neće imati mržnje. 

 Tokom večeri mu se pridružila Annabellina majka. Došla je videti ima li šta novo. Ne, stanje se nije promenilo; duboka koma može biti vrlo stabilna, strpljivo ga je podsetila medicinska sestra, katkad prođu nedelje pre nego što se može izreći prognoza. Ušla je da pogleda kćer, pa minutu kasnije izašla jecajući. »Ne shvatam...«, reče tresući glavom. »Ne shvatam kako je to napravljen život-Bila je tako draga cura, znate. Uvek puna nežnosti, 1 nikad nije bilo problema s njom. Nije se žalila, ali znam da nije bila sretna. Nije od života dobila što je zaslužila- «

Ubrzo je otišla, vidljivo obeshrabrena. Začudo, nije bio gladan niti mu se spavalo. Stao je hodati gore-dole hodnikom, sišao u predvorje. Jedan je crnac, poreklom s Antila, na recepciji ispunjavao križaljku; kimnuo mu je glavom. Uzeo je toplu čokoladu iz automata, prišao staklenim vratima. Mesec je lebdeo medju neboderima; nekoliko je automobila prolazilo Avenijom Chalons. Dovoljno je znao o medicini da bude svestan kako Annabellin život visi o niti. Majka joj je imala pravo što je odbijala shvatiti; čovek nije stvoren da prihvati smrt: ni svoju, ni svojih bližnjih. On priđe čuvaru, upita ga može li mu posuditi malo papira; malo iznenađen, ovaj mu pruži snop listova sa zaglavljem bolnice (to će zaglavlje, mnogo kasnije Hubczejaku omogućiti da locira taj tekst, medu gomilom beležaka pronađenih u Clifdenu). Neka se ljudska bića grčevito zgrabe za život, i kako je govorio Rousseau, napuštaju ga zlovoljno; već je predosećao da s Annabelle neće biti tako.

Za sreću je stvoreno to dete, Blago je srca svoga nudila svakom ko je hteo Za
druga je bića mogla život dati Okružena plodovima postelje svoje

U detinjem plaču, U krvi njena roda Njezin bi neprekinut san
Ostavio trag Zapisan u vremenu, Zapisan u prostoru

Zapisan u puti
Zauvek posvećen
Na planinama, u zraku
I u vodi reka,
Na izmenjenom nebu.

Sada si tu,
Na svojoj samrtnoj postelji Tako spokojna u komi i zauvek tako
blaga.

Naša će tela postati hladna i tek prisutna U travi, moja Annabelle Ništavih će
progutati nas bitak.

Malo smo voleli
U svojem ljudskom obliku
Možda će sunce i kiša na našim grobovima, vetar i mraz
Dokinuti naše muke.

4.  

 Annabelle je umrla dva dana kasnije, i za potodicu je tako možda bilo bolje. Kad neko umre, ljudi su uvek skloni govoriti takve budalaštine; ali istina je da bi njezina majka i brat teško podneli stanje duze neizvesnosti.

U zgradi od belog betona i čelika, onoj istoj u kojoj je umrla i njegova baka, Djerzinski je po drugi put spoznao moć praznine. Prešao je sobu i prišao Annabellinu telu. To je telo bilo istovetno onom koje je poznavao, osim što ga je polagano napuštalo to malo preostale topline. Put joj je sada bila gotovo hladna.

Neki ljudi dozive sedamdeset, čak i osamdeset godina, u uverenju da će uvek doći nešto novo, da pustolovine, kako se kaže, čekaju iza ugla; sve u svemu, treba ih praktički ubiti, ili barem ozbiljno osakatiti, da ih se privede razumu. Michel Djerzinski nije bio od njih. Svoje je zrelo doba proživeo sam, u izvanzemaljskoj praznini. Pridoneo je razvoju znanja; to mu je bila vokacija, to je način koji je pronašao da iskaže svoj prirodni dar; ali ljubav nije upoznao. Ni Annabelle, uprkos svojoj lepoti, nije upoznala ljubav; a sada je bila mrtva. Telo je ležalo poluvisoko, sad beskorisno, poput čiste težine, obasjano svetlošću. Ponovno su zaklopili poklopac kovcega.

U svojem oproštajnom pismu zatražila je da bude kremirana. Pre obreda, popili su kafu u bistrou bolničkog predvorja; za susednim je stolom jedan Ciganin, s bočicom iz koje je primao infuziju, razgovarao o autima s dvojicom prijatelja koji su mu došli u posetu. Osvetljenje je bilo slabo - nekoliko rasvetnih tela na stropu, u ružnom interijeru ukrašenom nečime nalik golemim plutenim čepovima.

Izašli su u suncem okupan dan. Zgrade krematorija nalazile su se nedaleko od bolnice, u istom bloku. Dvorana za kremiranje bila je velika bela betonska kocka, okružena jednako belim, zaslepljujuće blještavim predvorjem. Valovi vrućeg zraka uvijali su se oko njih poput mnoštva malih zmija.

Kovceg je položen na pokretnu platformu koja je vodila do otvora peći. Skupna je počast pokojnici trajala trideset sekundi, potom jedan službenik uključi mehanizam. Zupčanici koji su pokretali platformu lagano zacvilješe; vrata se zatvoriše. Prozorčić od vatrostalnog stakla omogućivao je da se promatra spaljivanje. U trenu kada je iz golemih plamenika suknula vatra, Michel okrene glavu. Crveni je bljesak potrajao dvadesetak sekundi na rubu njegova vidna polja; i to je bilo sve. Službenik je pepeo nagrnuo u malenu kutiju, kvadar od jelovine, i uručio ga starijem Annabellinom bratu.

Krenuše prema Crecvju vozeći polagano. Sunce je sjalo kroz lišće kestenova duž Avenije većnice. Annabelle i on su šetali tom alejom dvadeset i pet godina ranije, nakon završetka nastave. Petnaestak je osoba bilo okupljeno u vrtu roditeljske kuće. Mladi je brat zbog te tužne prigode stigao iz Sjedinjenih Država; bio je mršav, živčan, vidljivo pod stresom, odeven pomalo preotmeno.

Annabelle je zatražila da pepeo bude rasut u vrtu kuće; to je takođe učinjeno. Sunce je upravo zamiralo. U kutiji je bila prašina — gotovo bela prašina. Polagano se, poput vela, spustila na zemlju medu ružama. U tom se trenu, u daljini, začu zvono sa železničkog nadvožnjaka. Michel se seti poslepodneva, u svojoj petnaestoj, kada je Annabelle dolazila pred njega na stanicu, i stiskala mu se u zagrljaj. On pogleda zemlju, sunce, ruže; elastičnu površinu trave. To je neshvatljivo. Okupljeni su ostali u tišini; Annabellina je majka napunila čaše vinom u čast pokojnice. Pruži mu jednu, pogleda ga u oči. »Možete ostati koji dan, Michel, ako želite«, reče tiho. Ne, otići će; počeće da radi. Nije znao ništa drugo. Nebo mu se učini ispruganim; potom shvati da plače.

5.

Dok se zrakoplov primicao svodu od oblaka, koji se u beskraj širio pod nedohvatnim nebom, ukazalo mu se da je čitav njegov život bio usmjeren prema tom trenu. Još se nekoliko sekundi vidjela samo golema modra kupola i nepregledno valovito prostranstvo u kojem se izmjenjivala zasljepljujuća i zagasita bjelina; potom su ušli u neko medupodručje, nestalno i sivo, u kojem su osjeti postali nejasni. Tamo dolje, u svijetu ljudi, bilo je livada, životinja i stabala; sve je bilo zeleno, vlažno i razgranato do beskrajno sitnih detalja.

Walcott ga je čekao na aerodromu Shannon. Bio je zdepast, žustrih pokreta; izrazito mu je ćelava glava bila okrunjena pojasom crvenkasto-plave kose. Brzo je vozio svoju tovotu starlet medu pašnjacima, brežuljcima. Centar se nalazio sjeverno od Galwaya, u općini Rosscahill. Wal- cott mu je pokazao uređaje i upoznao ga s tehničarima; biće mu na raspolaganju za izvršavanje pokusa, za programiranje proračuna konfiguracije molekula. Sva je oprema bila ultramoderna, prostorije besprekorno čiste — sve je financirala Evropska unija. U jednoj rashlađenoj prostoriji, Djerzinski baci pogled na dva velika Craya, u obliku tornjeva, čije su upravljačke ploče svetlile u polumraku. Milioni njihovih paralelno povezanih procesora bili su spremni za izračunavanje Lagrangeovih jednacina i funkcija valova, za spektralne analize i Hermiteove operacije; u tom će se svetu odsad odvijati njegov život. Prekrstio je ruke na grudima, stisnuo ih uz telo, ali nije uspevao odagnati utisak tuge, unutrašnje hladnoće. Walcott ga je ponudio kafom iz automata. Kroz velike su se ostakljene plohe razabirali zeleni obronci koji su uranjali u tamnu vodu Lough Corriba. Spuštajući se cestom koja je vodila do Rosscahilla, prošli su pored blagog obronka na kojem je paslo stado krava, manjih od običnih, lepe svetlosmede boje. »Prepoznajete ih?« upita Walcott smešeći se. »Da... to su potomci prvih krava koje su nastale iz vaših istraživanja, ima tome već deset godina. U to smo vreeme bili sasvim malen centar, ne baš jako dobro opremljen, silno ste nam pomogli. Otporne su, bez poteškoća se razmnožavaju i daju izvrsno mleko. Hoćete li ih videti?« Parkirao je na putu uz cestu. Djerzinski priđe kamenom zidiću koji je ograđivao livadu. Krave su mirno pasle, trljale glave o bokove svojih družica; dve ili tri su ležale. On je stvorio genetski kod koji upravlja replikacijom njihovih stanica, ili ga je barem poboljšao. U njihovim je očima trebao biti poput Boga; no izgledale su ravnodušne prema njegovoj prisutnosti. Oblak se magle spustio s vrha brežuljka, postupno ih skrivajući njegovom pogledu. Vratio se do auta.

Sedeći za volanom, Walcott je pušio svoj Craven; kiša je prekrila vetrobran. Blagim, diskretnim glasom (ali čija diskretnost ni u kojem slučaju nije odavala ravnodušnost), upita ga: »Imali ste smrtni slučaj?...« On mu tada ispriča o Annabelli, i kako je skončala. Walcott je slušao, povremeno kimao glavom, ili uzdisao. Nakon priče ostade da cuti, pripali još jednu cigaretu, ugasi je, pa reče: »Ja nisam poreklom iz Irske. Rođen sam u Cambridgeu, i kažu da sam uvelike ostao Englez. Cesto se kaže da su Englezi razvili vrline hladnokrvnosti i suzdržanosti, što im takođe omogućava da životne događaje — uključujući najtragičnije - primaju s humorom. To je prilično tačno; to je potpuno glupo od njih. Humor ne spašava; humor, kad se sve zbroji, ne služi gotovo ničemu. Životne događaje može se godinama primati s humorom, katkad dugi niz godina, u nekim slučajevima može se zadržati humoristički stav praktički do samog kraja; ali na koncu konca, život ti slomi srce. Kakve god vrline hrabrosti, hladnokrvnosti i humora čovek razvije tokom života, naposletku završi slomljenog srca. Tu prestaje smeh. Kad se sve zbroji, ostaje samo usamljenost, hladnoća i cutnja. Kad se sve zbroji, ostaje samo smrt.«

Uključio je brisače, ponovno upalio motor. »Ovde je mnogo katolika«, dodao je. »Zapravo, u toku je promena. Irska se modernizuje Nekoliko preduzeća koja razvijaju visoku tehnologiju doselilo se ovamo zbog smanjenih doprinosa i poreza - u regiji imamo Roche i Lilly. I naravno, tu je i Microsoft: svi mladi u ovoj zemlji sanjaju kako će raditi u Microsoftu. Manje se ide na misu, seksualna je sloboda veća nego pre nekoliko godina, ima sve više diskoteka i antidepresiva. Ukratko, klasičan scenarij...«

Ponovno su prolazili duž jezera. Sunce je izronilo iz oblaka magle i u duginim se bojama svetlicavo razlilo površinom vode. »No ipak«, nastavi Walcott, »katoličanstvo je ovde i dalje vrlo snažno. Tehničari u centru, na-primer, većinom su katolici. Te ne olakšava moje odnose s njima. Ponašaju se korektno, uljudno, ali smatraju me drugačijim, nekime s kim se ne može istinski razgovarati.«

Sunce se potpuno oslobodilo magle, postalo posve beli krug na nebu; ukazalo se čitavo jezero, okupano svetlošću. Na obzoru, lanci Ttoelve Bens Mountains uzdizali su se od nižih prema sve višima, u nijansama sve bledje sivog, poput prizora iz sna. Neko su vreme cutali. Na ulazu u Galway, Walcott ponovno progovori: »Ostao sam ateist, ali mi je shvatljivo što su ljudi ovde katolici. Ova zemlja ima nešto sasvim posebno. Sve neprestano vibrira, trava na livadama i površina voda, sve ukazuje na neku prisutnost. Svetlost je nestalna i blaga, nalik nekoj promenjivoj tvari. Videćete. Nebo je takođe živo.«

6.

Iznajmio je stan kod Clifdena, na Sky Road, u nekadašnjoj kući obalne straže preuređenoj za iznajmljivanje turistima. Prostorije su ukrašene kolovratima, petrolejkama, ukratko starim predmetima koji bi trebali turistima razgaliti srce; to ga nije smetalo. Znao je da će se odsad u toj kući, i u životu osećati kao u hotelu.

Nije se ni najmanje kanio vratiti u Francusku, no tokom prvih nedelja morao je više puta otputovati u Pariz radi prodaje svojeg stana, prenosa bankovnih računa. Iz Shannona bi krenuo letom u 11.50. Avion bi nadletao more, površine užarene od sunca; valovi bi se valjali jedan preko drugog i uvijali se poput crva, strahovito daleko. Znao je da se ispod te nepregledne opne od crva množe mekušci; ribe sitnih zuba proždiru mekušce, pre nego ih proždru druge, krupnije ribe. Cesto bi zaspao, usnuo ružan san. Kada bi se probudio, avion bi leteo nad poljima. U polusnu, začudio bi se njihovoj jednoličnoj boji. Bila su smeđa, katkad zelena, ali uvek zagasita. Pariško je predgrađe bilo sivo. Avion bi počeo gubiti visinu, polako ponirati, neodoljivo privučen tim životom, treperenjem tih miliona života.

Polovicom oktobra Clifdensko je poluostrvo prekrila gusta magla, pristigla ravno s Atlantika. I poslednji su turisti otišli. Nije bilo hladno, ali sve je bilo ovijeno u duboko, meko sivilo. Djerzinski je retko izlazio. Doneo je tri DVD-a, s više od 40 gigabajta podataka. Povremeno bi uključio računalo, pregledao neku molekularnu konfiguraciju, pa se ispružio na prostranom krevetu, s kutijom cigareta pri ruci. Još nije počeo raditi u centru. S druge strane prozorskog stakla, oblaci magle polako su se kretali. Oko 20. novembra nebo se razvedrilo, vreme postalo hladnije i suše. Stao je redovito odlaziti na duge šetnje obalnom cestom. Prešao bi Gortrumnagh i Knockavallv, najčešće potegao i do Claddaghduffa, katkad čak i do Aughrus Pointa. Tada bi se našao na najzapadnijoj tački Evrope, na krajnjoj izbočini zapadnog sveta. Pred njim se protezao Atlanski ocean, četiri hiljade kilometara oceana razdvajale su ga od Amerike.

Prema Hubczejakovom mišljenju, tih dva ili tri meseca samotnjačkog razmišljanja tokom kojih Djerzinski nije radio ništa, nije izvršio nijedan eksperiment niti programirao nijedan proračun, treba smatrati ključnim razdobljem, tokom kojeg su se oblikovali glavni elementi njegovih kasnijih promišljanja. Poslednji su meseci 1999. godine u svakom slučaju bili čudno razdoblje za sveukupni zapadni svet, obeleženo nekim posebnim iščekivanjem, nekakvim muklim kopkanjem.
Dan 31. decembra 1999. bio je petak. U Klinici Verrieres--le-Buisson, gde će Bruno provesti ostatak života, priređena je skromna proslava koja je okupila bolesnike i osoblje. Pio se šampanjac i grickao čips s okusom paprike. Kasnije te večeri, Bruno je zaplesao s nekom medicinskom sestrom. To ga nije ojadilo; lekovi su činili svoje, svaka je žudnja u njemu umrtvljena. Voleo je popodnevni čaj, tv-kvizove koji su se zajednički gledali pre večere. Nije više ništa očekivao od vremena koje je proticalo, i njemu je ta poslednja večer drugog milenija prošla ugodno.

Na grobljima čitavog sveta, nedavno preminuli ljudi nastavili su trunuti u svojim grobovima, polagano se pretvarati u kosture.

Michel je veče proveo kod kuće. Nalazio se predaleko da bi čuo odjeke proslave koja se odvijala u selu. U više navrata sećanjem su mu prošle Annabelline slike, ulepšane i spokojne; kao i slike njegove bake.

Prisetio se da je u vreme od trinaest ili četrnaest godina kupovao džepne svetiljke, malene mehaničke predmete koje je voleo neprestano rastavljati i nanovo sastavljati. Takođe se prisetio jednog aviona s motorom, koji mu je poklonila baka, a koji nikada nije uspeo podignuti u vazduh. Bio je to lep avion, obojan maskirnim kaki šarama; naposletku je ostao u svojoj kutiji. Zahvaljujući mestimičnim strujama svesti, u njegovom su postojanju ipak bila primetna neka posebna obeležja. Postoje bića, postoje misli. Misli ne zauzimaju prostor. Bića zauzimaju deo prostora; vidimo ih. Njihova se slika stvori na očnoj leći, predje žilnicu, padne na mrežnicu. Sam u pustoj kući, Michel je odgledao skroman pregled uspomena. Samo je jedna izvesnost tokom čitave večeri malo-pomalo ispunjala njegov duh: uskoro će se moći vratiti na posao.

Posvuda na površini planeta, umorno, iscrpljeno čovečanstvo, izjedeno sumnjom u sebe i vlastitu istoriju, spremalo se kako-tako ući u novi milenij.

7

Neki govore:
»Civilizacija koju smo stvorili još je nejaka,
Jedva da smo izašli iz mraka.
Još u sebi nosimo mrsku sliku tih stoleća čemera;
Ne bi li bolje bilo da sve to ostane zakopano?«
Pripovedač ustaje, pribire se i podseća nas Hladnokrvno ali odlučno, ustaje i podseća nas Da se odigrala metafizička revolucija. Kao što su hrišćani mogli predočiti antičke civilizacije, stvoriti potpunu sliku antičkih civilizacija, pritom sami sebe nimalo ne izlažući
preispitivanju i sumnji, Jer su prevladali određeni razvojni stepen,
Prekoračili prag,
Tačku razdora;
Kao što su ljudi materijalističkog doba mogli pratiti,
neshvatajući i zapravo ne videći, ponavljanje hrišćanskih
verskih obreda, Kao što su mogli čitati i iščitavati dela svoje nekadašnje
hrišćanske kulture pritom se nimalo ne odričući svog
takoreći antropološkog pogleda, Nesposobni da shvate te rasprave koje su uzrujavale
njihove pretke, ta kolebanja između greha i Božje
milosti;
Tako i mi danas možemo slušati tu priču o materijalističkom dobu
Kao staru priču o ljudima.
Tužna je to priča, no neće nas istinski rastužiti Jer više ne nalikujemo tim ljudima.
Premda izrasli iz njihovih tela i žudnji, odbacili smo njihove podele i pripadnosti
Nismo upoznali njihove radosti niti su nam poznate njihove boli,
Odbacili smo ravnodušno
I bez ikakva napora
Njihov svet smrti.
Ta stoleća boli što baština su naša, Danas možemo izvući iz zaborava.Dogodilo se nešto poput drugog razdvajanja, I mi sad imamo pravo živeti vlastiti život.

Između 1905. i 1915, radeći manje-više sam, s ograničenim matematičkim znanjem, Albert Einstein je, pošavši od prve slutnje načela ograničene relativnosti, uspeo razviti opstu teoriju gravitacije, prostora i vremena, koja će izvršiti presudan uticaj na kasniji razvoj astrofizike. Taj se smioni, usamljenički trud, prema Hilbertovim rečima uložen »u slavu ljudskog duha«, u područja bez vidljive praktične koristi, i u to vreme nedostupna istraživačkoj zajednici, može usporediti s Cantorovim radom na utvrđivanju tipologije aktualne beskonačnosti, ili nastojanju Gottloba Fregea da redefinise temelje logike. Takođe ga možemo uporediti, naglašava Hubczejak u svom uvodu u Clifden Notes, sa samotnjačkim intelektualnim radom Djerzinskoga u Clifdenu između 2000. i 2009. — s obzirom da Djerzinski, baš kao ni Einstein u svoje vreme, nije imao dovoljnu matematičku stručnost da bi ono što je naslutio mogao razviti na strogo naucnoj osnovi.

Topologija mejoze,njegova prva publikacija, ipak je postigla značajan odjek. Ona je, po prvi put neoborivim termodinamičkim argumentima, pokazala kako je razdvajanje kromosoma kojim se u vreme mejoze stvaraju haploidne gamete samo po sebi izvorom strukturne nestabilnosti; drugim rečima, kako je svaka polno određena vrsta nužno smrtna. Tri topološke pretpostavke o Hilbertovim prostorima, objavljene 2004, izazvale su iznenađenje. Moglo ih se tumačiti kao pobijanje dinamike kontinuiteta, kao pokušaj - s čudno platonskim prizvucima - redefinisanja algebre oblika. Premda su priznavali zanimljivost izloženih pretpostavki, profesionalni su matematičari kao od šale pokazali nedoslednost pretpostavki, anahroničnost pristupa. Doista, Hubczejak je saglasan, Djerzinskom u to vreme nisu bile dostupne najnovije matematičke publikacije, čak se stiče utisak da ga nisu posebno ni zanimale. O njegovoj delatnosti u razdoblju od 2004. do 2007. godine zapravo postoji vrlo malo svedočanstava. Redovito je dolazio u centar u Galwayu, ali odnosi s istraživačima ostali su čisto tehnički, funkcionalni. Naučio je osnove asemblerskog jezika Cray, što ga je uglavnom oslobodilo zavisnosti o programerima. Reklo bi se da je jedino Walcott s njim održavao nešto intimnije odnose. On je i sam stanovao u okolici Clifdena, i katkad bi ga posetio tokom poslepodneva. Prema njegovom svedočanstvu, Djezinski je često spominjao Augustea Comtea, naročito njegova pisma Clotildi de Vaux, te Subjektivnu sintezu, poslednje, nedovršeno filozofovo delo. Čak i na nivou njegove naucne metode, Comtea se može smatrati istinskim utemeljiteljem pozitivizma. Nikakva metafizika, nikava ontologija zamisliva u njegovo vremenije ga se impresionirala. Čak je, verovatno, isticao je Djerzinski, kako bi Comte, da se našao u intelektualnom položaju Nielsa Bohra između 1924. i 1927, zadržao svoj nepokolebljivo pozitivistički stav, i da bi pristao uz kopenhagenško tumačenje. Međutim, ustrajno naglašavanje francuskog filozofa kako su društvena stanja zbiljska za razliku od umišljenih licnih postojanja, zatim njegovo neprestano obnavljano zanimanje za idtorijske procese i strujanja svesti, te nadasve njegov okoreli sentimentalizam, ukazuju da se možda ne bi opirao nešto recentnijem projektu ontološke reforme, koji su iznedrila istraživanja Zureka, Zeha i Hardcastlea: projektu zamenjivanja ontologije predmeta ontologijom stanja. Zaista, jedino je ontologija stanja kadra povratiti praktičnu mogućnost ljudskih odnosa. U ontologiji stanja čestice su nerazlučive, i treba ih razmatrati isključivo u okvirima nekog broja. Jedini entiteti koje bi se moglo utvrditi i imenovati u takvoj ontologiji su funkcije valova, i posredstvom njih vektori stanja - odakle je moguće analogijom povratiti smisao bratstvu, saosećanju i ljubavi.

Hodali su cestom prema Ballyconneelyju; ocean je pred njima svetlucao. Daleko na obzoru, sunce je zamicalo za Atlantik. Walcott je sve češće imao dojam da Djerzinsko-me misli kreću neizvesnim, dapače mističnim stranputicama. On je sam ostao pobornik radikalnog instrumentalizma; školovan u tradiciji anglo-saksonskog pragmatizma, te obeležen radom Bečkog kruga, bio je pomalo sumnjičav prema Comteovom delu, koje je u njegovim očima bilo još previše romantičarsko. Walcott je naglašavao kako pozitivizam, za razliku od materijalizma koji je zamenio, može utemeljiti novi humanizam, i to zapravo po prvi put (jer materijalizam je u biti nepomirljiv s humanizmom, i naposletku će ga uništiti). No uprkos tome materijalizam je imao svoju idtorijsku važnost: trebalo je preći prvu prepreku, a to je bio Bog; ljudi su je prešli, i našli se preplavljeni teskobom i sumnjom. No danas je pređena još jedna prepreka; a to se dogodilo u Kopenhagenu. Nije im više potreban Bog, niti uverenje u neku prikrivenu zbilju. »Postoje ljudska opažanja«, govorio je Walcott, »ljudska svedočanstva, ljudski doživljaji; postoji razum koji povezuje ta opažanja, i emocije koje ih oživljava. Sve se to odvija u odsutnosti bilo kakve metafizike ili ontologije. Više nemamo potrebu razmišljati o Bogu, o prirodi ili zbilji. O rezultatima eksperimenata može se u naucnoj zajednici postići sporazum putem razborite medusubjektivnosti; ekperimente povezuju teorije, koje moraju koliko je moguće zadovoljiti načelo ekonomičnosti, i koje nužno moraju biti oborive. Imamo taj svet koji možemo osetiti, doživeti, ljudski svet.«

Njegov je stav bio bez slabih tačaka, Djerzinski je toga bio svestan: je li potreba za ontologijom dečija bolest ljudskog duha? Pretkraj 2005. godine, prigodom putovanja u Dublin, otkrio je Book ofKells. Hubczejak bez kolebanja tvrdi da je susret s tim iluminiranim rukopisom neverovatno složene forme, koji su verovatno napisali irski fratri u VII. stoleću našeg doba, bio presudan trenutak u razvoju njegove misli, i da mu je verovatno upravo duze promišljanje tog dela omogućilo da, putem niza intuitivnih vizija koje nam se retrospektivno izglefaju čudesnima, prevlada složenost proračuna energetske stabilnosti u makromolekulama koje se susreću u biologiji. Čak i ako se ne složimo sa svim Hubczejakovim tvrdnjama, treba priznati da je Book of Kells tokom stoleca uvek u svojim tumačima pobuđivao iskaze gotovo ushićenog divljenja. Možemo, primerice, citirati kako je tu knjigu 1185. opisao Giraldus Cambrensis:

Ova knjiga objedinjuje sva četiri Evanđelja kako su zapisana u tekstu Svetog Jeronima, i gotovo jednak broj crteža kao i stranica, a svi su ukrašeni prekrasnim bojama. Tu se može promatrati lice božanske preuzvišenosti, čudesno narisano; tamo pak mistična prikazanja evanđelista, od kojih neki imaju šest krila, neki četiri, neki dva. Tu će se ugledati orla, tamo bika, ovde čovečije lice, tamo lavlje, i još gotovo bezbroj drugih crteža. Razgledavajući ih nehajno, usput, moglo bi se pomisliti da su to samo črčkarije, a ne brižljive kompozicije. Neće se primetiti ništa tankoćutno, premda je tu sve tankoćutno. No ako se čovek potrudi da ih pomno promotri, da okom prodre u tajnu njihove umetnosti, otkriće takvu složenost, tako profinjenu i tankoćutnu, takvu gustoću, isprepletenost i nerazmrsivost, tako sveže i blistave boje, da će bez okolišanja ustvrditi kako sve te stvari zasigurno nisu čovečije, već anđeosko delo.

Također se lako složiti s Hubczejakovom tvrdnjom da se svaka nova filozofija, čak i kada je iskazana u formi čisto logičke aksiomatike, zapravo uklapa u novu vizualnu koncepciju sveta. Donevši čovečanstvu telesnu besmrtnost, Djerzinski je dakako iz temelja promenio naše poimanje vremena; ali njegoya je najveća zasluga, tvrdi Hubczejak, što je utvrdio elemente nove filozofije prostora. Kao što je slika sveta upisana u tibetanski budizam nedeljiva od dugotrajnog promatranja beskonačnih i kružnih figura kakvima se služe mandale, kao što možemo verno dočarati Demokritovu misao promatrajući bljesak sunca na belim stenama, na nekom grčkom ostrvu, jednog poslepodneva, tako će nam i Djerzinskijeva misao postati pristupačnijom ako se udubimo u tu beskonačnu arhitekturu krsteva i spirala koja čini ornamentalni temelj Book of Kells, ili ako iščitavamo veličanstvenu Meditaciju o ispreplitanju, koja je objavljena zasebno od Clifdenskih zapisa, i za koju ga je nadahnulo to delo.

Prirodni su oblici, zapisao je Djerzinski, ljudski oblici. U našem se mozgu ukazuju trouglovi, grananja i ispreplitanja. Mi ih prepoznajemo, prosuđujemo ih; mi živimo usred njih. Usred naših tvorevina, ljudskih tvorevina, saopstivih ljudima, razvijamo se i umiremo. Usred prostora, ljudskog prostora, utvrđujemo mere; tim merama stvaramo prostor, prostor između naših instrumenata.

Neobrazovanog čoveka, nastavlja Djerzinski, pojam prostora užasava; zamišlja da je nepregledan, mračan kao noć, da zjapi. Bića zamišlja u elementarnom obliku kugle, izdvojene u prostoru, šćućurene u prostoru, zgnječene večnom prisutnošću tri dimenzije. Užasnuta pojmom prostora, ljudska se bića šćućure; hladno im je, boje se. U najboljem, slučaju prelaze prostor, tužno se pozdravljaju usred prostora. No taj je prostor u njima samima, ne radi se ni o čemu drugom do njihove vlastite mentalne tvorevine.

U tom prostoru kojeg se boje, dalje piše Djerzinski, ljudska bića uče da žive i umiru; usred njihova mentalnog prostora nastaje razdvojenost, udaljavanje i patnja. Ovome se može malo što dodati: ljubavnik čuje zov svoje ljubljene, preko oceana i planina; preko planina i oceana, majka čuje zov svog deteta. Ljubav povezuje, i povezuje zauvek. Čineći dobro, povezujemo se, čineći zlo se razdvajamo. Razdvojenost je drugo ime zla; to je, također, drugo ime laži. Doista postoji jedino veličanstveno, bezgranično i uzajamno ispreplitanje.

Hubczejak je ispravno primetio da najveća Djerzinskijeva zasluga nije što je znao nadići koncept licne slobode (jer taj je koncept već uvelike izgubio vrednost u njegovo vreme, i svako je barem precutno priznavao da se na njemu ne može temeljiti nikakav ljudski napredak), nego što je svojim, istina pomalo upitnim tumačenjima postulata kvantne mehanike, uspeo povratiti uslove u kojima je ljubav moguća. S tim u vezi treba još jednom prizvati Annabellen lik: premda nije licno doživeo ljubav, Djerzinski je posredstvom Annabelle mogao o njoj stvoriti pojam; mogao je spoznati da se ljubav, na određen način i još neodređenim modalitetima, može dogoditi. Ta ga je ideja vrlo verovatno vodila tokom poslednjih meseci razvoja njegove teorije, razdoblja o kojem nam je poznato tako malo pojedinosti.

Prema svedočanstvima malobrojnih osoba koje su ga viđale u Irskoj poslednjih nedelja, Djerzinski se cinio kao da ga je preplavilo neko prihvatanje. Njegovim tekobnim i nestalnim licem kao da je zavladao spokoj. Odlazio je na duge, sanjarske šetnje bez određenog cilja, niz Sky Road; hodao bi u susret nebu. Cesta prema zapadu vijugala je uz brda, čas strma, čas blaga. More je svetlucalo, odbijalo promenjivu svetlost prema zadnjim hridima. Brzo putujući na obzorju, oblaci su tvorili blistavu i bezobličnu masu, u kojoj je bilo neke čudne materijalne prisutnosti. Dugo bi hodao, bez napora, lica poškropljenog laganom vodenom izmaglicom. Njegov je rad, znao je, bio završen. U prostoriji koju je pretvorio u kancelariju, čiji je prozor gledao na rt Errislannan, uredio je svoje beleške — nekoliko stotina stranica, na kojima se bavio najraznovrsnijim temama. Rezultati njegova rada u strogom smislu reči stali su na osamdeset kucanih stranica - nije ocenio potrebnim da podrobno ispiše proračune.

Predvečer 27. marta 2009. uputio se u glavnu poštu u Galwayu. Jedan je primerak svog rada poslao Akademiji nauka u Parizu, drugi u Veliku Britaniju, časopisu Nature. Ono što je usledilo posve je neizvesno. Činjenica da je njegov auto pronađen u neposrednoj blizini Aughrus Pointa prirodno je upućivala na samoubistvo — utoliko više što ni Walcott niti ijedan tehničar u centru nisu prema takvoj mogućnosti pokazali istinsko čuđenje. »Nosio je u sebi nešto jezivo tužno«, izjaviće Walcott, »mislim da je to najtužniji čovek kojeg sam u životu sreo, šta više reč tuga mi se čini preslaba: bolje bi bilo reći da je nešto u njemu bilo uništeno, potpuno razoreno. Uvek sam imao utisak da mu je život opterećenje, da je prestao osećati i najmanju povezanost s ičime živim. Mislim da je izdržao tačno koliko je bilo potrebno da dovrši svoj rad, i da niko od nas ne može zamisliti koliko je napora u to morao uložiti.«

Kako je nestanak Djerzinskoga ostao ovijen tajnom, činjenica da mu telo nikada nije pronađeno pothranila je legendu, vrlo tvrdokornu, prema kojoj je otišao u Aziju, tačnije u Tibet, kako bi svoj rad iskušao u srazu s nekim učenjima budističke tradicije. Ta je hipoteza danas jednodušno odbačena. Kao prvo, nije otkriven nikakav trag putovanja s polaskom iz Irske; ujedno, crteži na poslednjim stranicama njegove beležnice, neko vreme smatrani mandalama, naposletku su prepoznati kao kombinacije keltskih simbola bliskih onima iz Book ofKells.

Danas mislimo da je Michela Djerzinskog smrt zatekla u Irskoj, upravo tamo gde je po vlastitom izboru proveo svoje poslednje godine. Mislimo također da je dovršivši rad, ne osećajući ništa što bi ga povezivalo s ljudima, odlučio umreti. Brojna svedočanstva potvrđuju njegovu opčinjenost tom krajnjom tačkom zapadnjačkog sveta, uvek obasjanom nestalnom i blagom svetlošću, kojom se volio šetati, u kojoj se, kako je zapisao u jednoj od svojih poslednjih beleški, »stapaju nebo, svetlost i voda«. Danas mislimo da je Michel Djerzinski ušao u more.

K R A J

Nastavak: Romani u nastavcima

Jama i klatno, Edgar Allan Poea

Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...
• 

  O ženi - poezija

  Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Jama i klatno, Edgar Allan Poea
• Harms, Danil Ivanovič Juvačov ...
• Henry Vollan Canova Morton, putopisac
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 1
• Tobias Smollett, Ekspedicija Humphryja Clinkera 2

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

Архива чланака

Архива чланака јул (7) јун (11) мај (7) април (8) март (6) фебруар (7) јануар (3) децембар (7) новембар (1) октобар (6) септембар (1) август (3) јул (2) јун (8) мај (2) април (1) март (20) фебруар (18) јануар (9) децембар (26) новембар (29) јул (23) јун (15) мај (14) април (28) март (17) фебруар (15) јануар (15) децембар (30) новембар (25) октобар (4) јул (1) јун (25) мај (33) април (14) март (4) фебруар (5) јануар (6) децембар (9) новембар (3) октобар (2) фебруар (1) јануар (4) јун (3) мај (16) април (26) март (28) фебруар (28) јануар (27) децембар (17) новембар (11) октобар (11) август (4) јул (1) јун (2) мај (12) април (13) март (10) фебруар (9) јануар (9) децембар (10) новембар (5) октобар (6) јул (1) мај (4) април (11) март (7) фебруар (7) јануар (3) децембар (2) новембар (12) октобар (12) септембар (7) август (12) јул (1) јун (11) мај (8) април (18) март (8) фебруар (18) јануар (21) децембар (16) новембар (13) октобар (5) јул (1) јун (9) мај (16) април (17) март (24) фебруар (18) јануар (29) децембар (19) новембар (5) октобар (19) септембар (1) мај (8) април (18) март (15) фебруар (3) јануар (11) децембар (5) новембар (12) октобар (21) август (4) јул (12) јун (11) мај (16) април (10) март (8) фебруар (3) јануар (5) децембар (3) септембар (8) август (2) јул (5) јун (15) мај (10) април (2) март (9) фебруар (12) јануар (6) децембар (8) новембар (4) октобар (7) септембар (4) август (6) јул (3) јун (3) мај (3) април (2) март (3) фебруар (2) децембар (2) новембар (2) октобар (1) септембар (2) август (2) јул (3) јун (2) мај (3) април (4) март (7) фебруар (5) јануар (6) децембар (8) септембар (9) август (5) јул (6) јун (14) мај (11) април (9) март (18)

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.