Thomas Mann, Ispovesti varalice Feliksa Krula

KNJIGA PRVA 
GLAVA 1 

Laćajući se pera, da u potpunoj dokolici i povučenosti —zdrav inače, iako umoran, veoma umoran (tako da ću moći napredovati samo u malim etapama i često se odmarajući), spremivši se, elem, da strplјivoj hartiji poverim ispovesti svoje, urednim i dopadlјivim rukopisom koji mi je svojstven,
hvata me laka sumnja da li sam po svome prethodnom obrazovanju i školi i dorasta o duhovnome poduhvatu tom. Međutim, kako se sve što imam da saopštim sastoji od mojih najličnijih i nejneposrednijih iskustava, zabluda i strasti, te materijom otuda savršeno vladam, mogla bi se ona sumnja najviše ticati takta i prikladnosti izraza kojima raspolažem, a u tim stvarima mnogo su manje, po mome mišlјenju, merodavne redovne i završene studije no prirodni dar i dobro domaće vaspitanje. U njima oskudevao nisam, jer ja potičem iz fine građanske kuće, iako razvratne; kroz više meseci bejasmo sestra moja Olympia i ja pod paskom jedne gospođice iz Veveya, koja se posle, kad se bio stvorio odnos ženskog rivaliteta između nje i moje majke —i to s obzirom na moga oca—morala povući; kum moj Schimmelpreester, s kojim sam bio veoma prisan, beše višestruko cenjen umet
nik, koga je svako u gradu nazivao „gospodin profesor“, iako mu ta lepa, želјe dostojna titula zvanično nije čak ni pripadala; a otac moj, mada debeo i gojan, imao je mnogo lične gracije i stalno je obraćao pažnju na probrano i jasno izražavanje. Po lozi sa babine strane bilo je u njemu francuske krvi, sâm on proveo je šegrtske godine u Francuskoj, i Pariz je, kako je govorio, poznavao kao svoj džep. Voleo je —i to sa izvrsnim izgovorom—da upliće u govor izraze kao „c’est ça“,1 „épatant“2
ili „ parfaite- ment“3; a imao je češće običaj i da kaže: „Ja to gutiram“, i do kraja svog života ostao je milјenik žena. To onako unapred i bez veze. A što se moga prirodnog dara za lepu formu tiče, ja sam se u nj, kao što dokazuje čitav moj varalički život, oduvek bez ikakve brige mogao pouzdavati, pa verujem da se i prilikom ovoga pismenog istupanja na nj osloniti mogu. Uostalom, rešen sam da se u ovim svojim zapisima savršeno držim iskrenosti i da pri tom ne strahujem sa prekora zbog taštine niti pak bezočnosti. Kakva bi se moralna cena i smisao i mogli pripisati ispovestima koje bi bile sastavlјene s drugog stanovišta a ne stanovišta istinolјubivosti!

Rajnska župa me je dala, onaj srećni i paženi kraj koji, blag i bez naglosti kako s obzirom na klimu tako i na sastav zemlјišta, gradovima i selima bogato prošaran i vesela sveta pun, spada u najumilјatije zar krajeve nastanjene zemlјe. Ovde cvatu, srećno se prema južnom suncu šireći a brdima župe od oštrih vetrova štićena, slavna ona naselјa zbog kojih vinopiji, kad im i me začuje, srce zaigra, ovde je Rauenthal, Johannisberg, Rüdesheim, a tu je i časni gradić u kom sam i sâm, nekoliko samo godina pre presjajnog osnivanja Nemačkog carstva, ugledao svetlost sveta. Malo dalјe od lakta koji opisuje Majna kod Meinza, i čuven sa svoje proizvodnje šampanjca, on je glavno pristanište parobroda što hitaju uz reku i niz reku, i ima oko četiri hilјade stanovnika. Veseli Meinz bio mu je dakle vrlo blizu a isto tako i otmene banje taunuske, kao što su : Wiesbaden, Homburg, Langenschwalbach, i Schlangenbad, do kojeg se stizalo za pola sata vožnje železnicom uskog koloseka. Često li smo za lepih godišnjih doba odlazili na izlete, moji roditelјi, sestra moja Olympia i ja, brodom, kolima ili železnicom, i to u sva četiri pravca sveta: jer na sve strane primamlјivahu draži i znamenitosti duhom lјudskim stvoreni. Još vidim kako mi otac, u sitno iskockanom, komotnom letnjem odelu, sedi s nama u nekoj gostionici—podalјe od stola, jer ga je trbuh smetao da mu se primakne—i kako s bes konačnim uživanjem blaguje rakove i zlatni lozin sok. Često je tu bivao i kum moj Schimmelpreester , oštrim okom motrio sve oko sebe kroz okrugle svoje slikarske naočari, i svaku sitnicu upijao u umetničku svoju dušu.

Jadni moj otac bio je vlasnik firme Engelbert Krull, koja je proizvodila sad nepostojeću marku šampanjca „ Loreley extra cuvée“. Dole ne Rajni, nedaleko od pristajnog mosta, behu mu
podrumi, i ja sam se često kao dečko muvao ispod hladovitih svodova, zamišlјeno švrlјao kamenitim stazama koje su vodile uzduž i popreko između visokih stalaža, i posmatrao sijaset boca što su onde mirovale, naslagane ukoso jedne povrh drugih. Ležite vi tu, eto, mislio sam ja u sebi (iako mislima svojim, dabome, tako tačne reči umeo dati nisam), ležite tako u podzemnoj svetlosti sutonjoj a u utrobi vašoj bistri se i tiho priprema golicavi zlatni sok od kog će toliko srce živlјe zakucati, toliko oko sinuti višim sjajem! Još ste na oko gole i uboge, no jednog ćete se dana raskošno ukrašene dići u gornji svet, da na gozbi, svadbi, u separeu, uz obesan pucanj, izbacite svoje zapušače prema tavanici i rasprostrete među lјude zanos, bezbrigu i veselјe. Tako je nekako govorio dečak; a istina je bilo bar toliko da je firma Engelbert Krull polagala neobičnu važnost na izgled svojih boca, na onu poslednju
opremu koja se stručnjački naziva coiffure.

Presovani zapušači učvršćivani su srebrnom žicom i pozlaćenim kanapom, pa pečaćeni purpurnim voskom, a svečani jedan okrugli pečat, kao što se viđa na bulama i starim povelјama, visio je još oba-ška na zlatnoj vrpci; grliće je izdašno omatao sjajni staniol, a na trbusima blistaše se etiketa uokvirena zlatnim šarama, koju je kum moj Schimmelpreester izradio za firmu i na kojoj se....


1 Tako je.
2 Divno.
3 Savršeno



_________________________


KNJIGA DRUGA 

GLAVA 3 

Nekoliko dana pošto smo predali zemlјi smrtne ostatke oca moga, skupismo se mi ožalošćeni na savetovanje ili porodičnu konferenciju sa kumom mojim Schimmelpreesterom, koji je u
tu svrhu najavio svoju posetu u našoj vili. Od nove godine, tako nam je kratko saopšteno, imali samo da se iselimo iz stana, i tako je, dakle, nastala neodložna potreba da donesemo ozbilјne odluke o našem budućem boravištu.

Ne mogu na ovom mestu dovolјno da pohvalim i sa zahvalnošću istaknem savet i pomoć kuma svoga, kako je taj izvanredni duh za svakoga od nas imao spremne planove i predloge , koji su se u dalјem toku, naročito s obzirom na moju ličnost, pokazali kao izvanredno srećno i dalekosežno nadahnuće. Nekadašnji naš salon, namešten u svoje vreme lјupko i mekušno, i tako često pun uživanja i gozbenih isparenja, sad go, oplјačkan i jedva još namešten, bio je žalosno poprište tog
sastanka, i mi smo sedeli u jednom uglu njegovu na pletenim stolicama sa oblogom od orahovine, koje su spadale u nameštaj trpezarijski, oko jednog malog zelenog stola, koji se, ustvari, sastojao od garniture od četiri ili pet krhkih stolova za čaj ili za serviranje, složenih jedan u drugi.

„Krull!“ poče kum moj (s neusilјenim prijatelјskim držanjem imao je on običaj da i majku moju naziva samo prezimenom).
„Krull!“ rekao je on i okrenuo prema njoj svoj kukasti nos, svoje oštre oči, koje, lišene obrva i trepavica, celulodni krugovi naočara onako neobično optočavahu, —„vi ste obesili glavu, sklјokani mi dolazite, a sve to potpuno bez razloga. Jer šarene i vesele mogućnosti života počinju zapravo tek posle one katastrofe koja je sve zbrisala i koja se tačno naziva građanskom smrću, a od svih položaja u životu najviše nam izgleda pruža onaj kad nam je tako rđavo da nam gore više biti ne može. Verujte to čoveku, prijatelјice draga, kome je taj položaj, ako me iz materijalnog a ono iz unutrašnjeg iskustva, poznat ne može bolјe biti! Uostalom, vi se u njemu još zapravo i ne nalazite, a to je, izvesno, i razlog koji sputava krila vašeg duha. Hrabrosti, poštovana moja, i prikupite snagu i ornost! Ovde je igra vaša završena, no šta to znači? Svet vam je širom otvoren. Vaš mali lični konto u trgovačkoj banci nije još potpuno iscrpen. Sa tim ostatkom, sa tom parom iz koje će se izleći druga para, vi ćete otići u prometni život nekog velikog grada, u Wiesbaden recimo, u Meinz, u
Köln, u Berlin. Vi se razumete u kuhinju i u njoj ste kod kuće — oprostite tu nespretnu frazu!
—, vi umete da napravite puding od mrvica od hleba, a kiseli haše od komadića mesa koji su ostali od prekjuče. Uostalom, vi ste naučili na to da vam svet dolazi, da ga hranite , smeštate. Iznajmićete dakle nekoliko soba, daćete oglas da za pristojnu cenu primate svet na stan ili na hranu, nastavićete da živite kao što ste živeli ranije, samo što će vam se odsada plaćati i vi od toga imati koristi. Dužnost vašeg strplјenja, vaše dobre ćudi, biće da se pobrine za raspoloženje, veselјe i lagodnost među vašim mušterijama, i sve u svemu, čudilo bi me kad vaš institut ne bi prosperirao, malo po malo se širio.“

Tu prestade kum moj, da bi nam dao vremena za srdačne izraze odobravanja i zahvalnosti, kojima se naposletku pridružila i moja majka.

„Što se Lympchen tiče“ , nastavi on zatim (jer to je bilo ime kojim je tepajući nazivao moju sestru), „
prva bi misao bila kako je ona prirodno pozvana da pomaže svojoj majci, dulepšava boravak njezinim gostima, i izvesno je da bi se ona pokazala kao izvrsna i prilјežna filia hospitalis. No ta prilika
da bude korisna sebi i drugima i onako joj je sigurna. Međutim, ja imam s njom sad jednu bolјu nameru. U danima svoga sjaja, ona je naučila nešto da peva, ne naročito, glas joj je slab, ali nije lišen izvesne nežne dopadlјivosti, a njegovo dejstvo produblјuju prednosti koje upadaju u oči.
Solly Meerschaum iz Kölna prijatelј mi je od ranije, a glavnu granu njegova posla čini pozorišna agentura. On će lako smestiti Olympiju u kakvoj operetskoj trupi, u prvi mah običnijoj po ugledu, ili pak među umetnički personal kakve velike gostionice, a za prvu garderobu pomoći ću joj ja stvarima iz svojih zaliha. Počeci njezine karijere biće mračni i teški, ona će može biti imati da se bori sa životom. No ako bude imala karaktera (jer karakter je važniji nego talenat), i ako bude umela da
cicijaši svojim darom, koji se sastoji od tolikih mnogih darova, njezin put brzo će se iz nizine dići naviše, pa može biti i do blistavih visina. Ja ovde mogu, razume se, da naznačim samo opšte linije i
pripremim mogućnosti; ostalo je njezina stvar.
“Vrišteći od radosti, moja sestra polete o vrat svome savetodavcu, i za vreme njegovih dalјih reči držala je glavu pritisnutu o njegove grudi.
„A sad,“reče on, i dobro se videlo da mu je do sledeće tačke naročito stalo, „sad na trećem mestu prelazim na našu kostimsku glavu!“(Čitalac razume aluziju koja se krije u tome imenu.)
„Ja sam sebi postavio na srce problem njegove budućnosti, i uprkos znatnih teškoća koje su se isprečile njegovu rešenju, smatram da sam našao jedno, pa ma to bilo i samo privremene prirode. Čak sam u toj stvari vodio i korespondenciju sa inostranstvom, tačnije: sa Parizom, — odmah ću reći kako. Po mome mišlјenju, radi se pre svega o tome da mu se otvori život, u koji su oni gore iz nesporazuma smatrali da ne mogu da mu omoguće mu častan pristup. Glavno je da ga


GLAVA 5


nom, dragom joj osnovnom idejom - sa preteranim žarom neki put - , nekoliko puta je pri tom prekardašila i počinila neumerene stvari zbog kojih je imala da se kaje. Stvarno je bila stigla
već do sisara kad je dopustila da život još jednom za-divlјa i stvori plavog kita, velikog koliko dvadeset slonova, čudovište jedno koje zemlјa uopšte ne može držati i hraniti, - ona ga je poslala u more, i tamo sad on kao ogromno bure masti, sa zakržlјalim stražnjim nogama, perajima i maslinastim očima, na umerenu radost svoje životne mase, lovina industrije masnoća, u nezgodnom položaju doji svoju mladunčad i guta račiće. No već mnogo ranije, u početku srednjeg razdoblјa zemlјina, Trijasa, mnogo ranije no što se i jedna ptica vinula u vazduh ili se počelo zeleneti lisno drvo, nailazimo na čudovišta, reptile, dinosauruse,-  jakote od tolikih prostornih pretenzija
kakve ovde na zemlјi uopšte nisu u redu. Takva je individua bila visoka kao velika soba i dugačka koliko železnička kompozicija, a teška četrdeset hilјada funti. Vrat mu je bio kao palma, a glava, u odnosu prema celini, smešno mala. Ta preterana telesina mora da je bila glupava kao noć. Inače dobroćudna, kao što već to biva kod nespretnih...“

„Dakle, po svemu, ne vrlo grešna, uprkos tolike količine mesa. “
„Iz gluposti verovatno ne.- Šta da vam još reknem o dinosaurusima? Možda ovo: imali su naklonost da koračaju uspravno. “

I Kuckuck upravi na mene zvezdane svoje oči, a od njihova pogleda mene obuze nešto kao zbunjenost.
„Hja,“ rekoh ja sa izveštačenom nonšalansom, „na Hermesa su ta gospoda malo ličila kad su koračala uspravno.“
„Kako ste došli na Hermesa?“
„ Oprostite, u toku vaspitanja moga u dvoru, vazda je obraćena pažnja na mitologiju. Lična jedna naklonost moga domaćeg učitelјa..

"O, Hermes,“odgovori on. „Elegantno božanstvo jedno. -Ja ne pijem kafu,“reče konobaru. „Dajte mi još jednu bocu Vichyja!- Elegantan bog, “ ponovi on. „I srazmeran prilikom i stasom, ni suviše malen, ni suviše velik, prema lјudskoj me-ri. Neki stari neimar imao je običaj da kaže kako svak ko hoće što da gradi, valјa prvo da upozna savršenstvo lјudske figure, jer u ovoj se kao kriju najdublјe tajne proporcije. Mističari srazmernosti tvrde da se čovek - pa dakle i čovekoliki bog - stasom svojim i visinom nalazi tačno na sredini između sveta najvećih i sveta najmanjih stvari. Oni kažu da je najveće materijalno telo u vasioni, crvena jedna džinovska zvezda, onoliko puta veće od čoveka koliko je najmanji deo atoma, ono nešto što bi u prečniku trebalo povećati za sto biliona puta da bi bilo vidlјivo, manje od njega.“

„Po tom se vidi šta vredi koračati uspravno kad se ne drži mera. “

„Vrlo vispren, po svemu što se čuje,“ nastavi moj drug za stolom, „kažu da je bio, taj vaš Hermes, u svojoj grčkoj isproporciranosti. Čelično tkivo njegova mozga, ako se kod jednog boga može govoriti o njemu, biće dakle da je imalo naročito obešenjačke oblike. Ali baš: ako ga ne zamislimo od mermera, gipsa ili ambrozije, nego kao živo telo čovekolikog sklopa, i kod njega se nalazi mnogo zakržlјalih starih prirodnih ostataka. Zanimlјivo je kako su, suprotno mozgu, ruke i noge čovekove
ostale bliske prvobitnom stanju. One su sačuvale sve kosti koje nalazimo već kod najprimitivnijih zemalјskih životinja.“

„To je uzbudlјivo, gospodine profesore. To nije prvo uzbudlјivo saopštenje koje od vas čujem, ali spada među najuzbudlјivije. Kosti lјudskih ruku i nogu kao kod najprimitivnijih životinja! Nije reč o tom da mi to smeta, ali uzbuđuje me. Ne govorim o čuvenim Hermesovim nogama. Ali uzmite kakvu vitku i okruglu žensku ruku i kako nas, ako imamo sreće, lepo zagrli, - kukavnog li mu - pardon, nisam hteo ništa loše - ali ne bi trebalo misliti.

 "Izgleda mi, dragi markiže, da kod vas postoji nekakav kult ekstremiteta. On svakako ima smisla kao odvratnost jednog razvijenog bića prema obliku crva, lišena ruku. No što se tiče vitke i okrugle ženske ruke, valјalo bi, kad je reč o tim udima, imati pred očima da one nisu ništa drugo nego krila - kandže kod praptice i prsna peraja u ribe. “

„Dobro, dobro, ja ću ubuduće misliti na to. Verujem da vas mogu uveriti da ću misliti bez gorčine, bez razočarenja, nego u pravo od sveg srca. Ali čovek, tako se uvek čuje, potiče zar od majmuna? “

„Dragi markiže, recimo radije: on potiče iz prirode i koreni su mu u njoj. Sličnost njegove anatomije sa anatomijom viših majmuna ne bi trebalo možebiti da nas suviše zasenjuje, lјudi su oko toga dizali suviše galame. Plave oči sa trepavicama i svinjska koža imaju u sebi više lјudskog nego bilo koji šim-
panzo,-  kao što nago lјudsko telo veoma često podseća na svinjče. No našem mozgu, prema visokom stepenu njegove razvijenosti, najbliži je mozak pacova. Sličnosti sa životinjskom fizionomijom srećete među lјudima na svakom koraku. Vidite među njima ribu i lisicu, psa, morskog psa, kopca i ovna. S druge pak strane, sav životinjski svet, samo ako nam je otvoren pogled za nj, dolazi nam kao
maska i kao žalosno zamađijana lјudska priroda ... O jeste, čovek i životinja, oni su dovolјno srodni! No ako je reč o poreklu, onda čovek potiče od životinje, otprilike kao što organski život potiče iz neorganskog. Nešto mu je pridošlo.“

„Pridošlo? Šta ako smem pitati?“

„Odprilike isto ono što je pridošlo kad je iz ništavila nastalo bivtvo. Da li ste ikad čuli što o Prazačeću?“

„Izvanredno mi je stalo da čujem o njemu.“

On se malko obazre oko sebe pa mi onda reče sa izvesnim poverenjem - očigledno samo stoga što sam to bio ja, Marquis de Venosta;
 " Postojalo je ne jedno, nego tri Prazačeća: nastanak Bivstva iz Ništavila, buđenje Života iz Bivstva i rođenje Čoveka.„

Rekavši to, Kuckuck popi jedan gutlјaj Vichy ja. Čašu zadrža držeći je obema rukama, pošto smo se klatili u nekom zavijutku. Gosti u vagon restoranu behu se razredili. Konobari su stajali većinom besposleni. Posle večere, koju sam bio propustio, ja sam sad pio kafu, jednu za drugom, ali sve veće uzbuđenje koje me je obuzimalo ne pripisujem samo toj okolnosti. Sedeo sam povijen unapred i slušao čudnovatoga saputnika koji mi je govorio o Bivstvu, o Životu, o Čoveku - i o Ništavilu, iz koga je sve začeto i u koje će se sve vratiti. Nema sumnje, rekao je on, da nije samo život na zemlјi srazmerno brzo prolazna epizoda, i bivstvo je isto takvo  između Ništavila i Ništavila. Bivstvo nije uvek postojalo, niti će uvek postojati. Bio je početak pa će biti i kraj, a s njima prostor i vreme, jer oni su povezani samo za Bivstvo i kroz Bivstvo jedno s drugim. Prostor, reče on, nije ništa više nego red ili odnos materijalnih stvari između sebe. Bez stvari, koje ga zauzimaju, ne bi bilo ni prostora a ni vremena, jer vreme je samo red zbivanja omogućenih prisustvom tela, produkt kretanja, uzroka i posledice, čije sledovanje daje vremenu pravac bez koga vremena, ne bi bilo. Međutim, nepostojanje
prostora i vremena odredba je Ništavila. Ono se ne može proširivati ni u kojem smislu, stalna je
večnost, a prostorno-vremensko Bivstvo prekinulo ga je samo prolazno. Više veka, za eone više, dato je bivstvu nego životu; ali jednom, sasvim sigurno, ono će prestati, a sa isto toliko sigurnosti, kraju odgovara početak. Kad je počelo vreme, zbivanje? Kad je planula prva iskra bivstva u ništavilu, snagom jednoga „Neka bude“ , koje sa nepokoleblјivom nužnošću uklјučuje u sebi već i „ Neka pre-stane“? Može biti da „ Kad “ postanja uopšte ne postoji odavno, da istome „ Kada “ prestanka rok uopšte nije tako dalek - svega nekoliko biliona godina ovamo ili onamo može biti
... Za to vreme, Bivstvo slavi tumultuoznu svoju gozbu i svečanost u neizmernim prostorima koji su njegovo delo i kojima ono stvara rastojanja što strepe od ledene hladnoće. I on mi je pričao o divovskom poprištu te gozbe i svečanosti, o vasioni, tome smrtnome čedu večnoga Ništavila, ispunjenome materijalnim telima bez broja, meteorima, mesecima, kometama, maglinama, milionima i milionima zvezda, koji su, delovanjem svojih gravitacionih polјa, jedni s drugima povezani, jedni prema drugima poređani u grupe, oblake, mlečne puteve i nadsisteme mlečnih puteva, od kojih se svaki sastoji od bezbrojnih zapalјenih sunaca, planeta koje se okreću i vrte, od masa razređenog gasa i hladnih ruševina i krša železa, kamena i kosmičke prašine...

Uzbuđeno sam slušao, znajući dobro da je naročito preimućstvo slušati ova saopštenja: preimućstvo koje sam imao da zahvalim otmenosti svojoj, okolnosti što sam bio Marquis de Venosta i što mi je jedna Contessa Centurione u Rimu bila tetka.

Naš Mlečni put, čuo sam, jedan među bilionima, nalik bezmalo na stidak , obuhvata, na udalјenosti od trideset hilјada svetlosnih godina od svog središta, naš lokalni sunčani sistem, s njegovom džinovskom, no srazmerno ni najmanje značajnom usijanom loptom, nazvanom sunce, mada bi u stvari zasluživala oznaku jedno sunce, i sa planetama na službi pri-vlačnome polјu njegovu, među njima i zemlјom, čije je uživanje i čija je muka da se, brzinom od hilјadu milјa na sat, obrće oko svoje osi i da, prevalјujući dvadeset milјa u sekundi, opisuje krug oko sunca, usled čega nastaju dani i
godine, - njeni dani i godine, primetiti valјa, jer ima i drugih. Planeta Merkur, recimo, najbliža suncu, opisuje svoj kružni put za osamdeset i osam naših dana a pri tom se još jednom obrne i oko sebe,
tako da su dan i godina za nju jedno isto. Iz tog se vidi šta je to vreme, - ništa više nego težina, koja je takođe lišena svakog opšteg obeležja. Na belom pratiocu Sirijusovom, na primer, telu jednom samo triput većem od zemlјe, nalazi se materija u stanju takve gustine da bi jedan kubni palac njezin kod nas bio težak jednu tonu. Materija Zemlјina, naše stenovite planine, naše lјudsko telo, u porećenju s tim, najrastresitija su, najlakša pena.

Dok se zemlјa, tako sam imao preimućstvo da čujem, vrti oko svoga sunca, vrte se ona i njezin mesec jedno oko drugog, pri čemu se čitav naš mesni sunčani sistem kreće u okviru jednog jedinog nešto većeg, još uvek vrlo mesnog zvezdanog kompleksa, i to kreće ne baš sporo - a čitav se taj kompleks
opet, velikom brzinom, vrti u samom Mlečnom putu, dok se ovaj, naš mlečni put, u odnosu prema svojoj udalјenijoj braći, kreće i juri sa takođe nezamislivom brzinom, a uza sve to, ti najdalјi materijalni kompleksi bivstva s takvom brzinom da je let komada rasprsnutog đuleta, upoređen sa njihovim kretanjem, prosto naprosto mirovanje, rasprskavaju se na sve strane, u Ništavilo, kamo ih prostor i vreme nose u nezadrživom naletu.
To međusobno preplitanje i uzajamno uplitanje i vrćenje, to zgušnjavanje maglina u tela, to gorenje, plamsanje, hlađenje, rasprskavanje, u prah razbijanje, survavanje i jurnjava, začeti u Ništavilu i Ništavilo budeći, ono koje bi bolјe možebiti, može biti pametnije uradilo da je ostalo u snu, i koje san svoj ponovni čeka, - to je Bivstvo, nazvano još i Priroda, i ono je jedinstveno svugde i u svem. Ne treba da sumnjam da sve Bivstvo, sva Priroda, čini zatvoreno jedno jedinstvo i celinu, od najjednostavnije beživotne materije do najpunijeg života, do žene sa vitkom okruglom rukom i do Hermesova lika. Naš lјudski mozak, naše telo i naše kosti - oni su mozaici istih onih elementarnih delića od kojih su sačinjene zvezde i prah zvezdani, tamne, prostranstvom gonjene magline interstelarnog prostora. Život, izazvan u Bivstvu, kao što je ono jednom izazvano u Ništavilu, -
život, taj cvet Bivstva, -  on ima osnovne materije istovetne kao i Neživa priroda, - ni jedna
se jedina ne može naći koja bi pripadala samo njemu. Ne može se reći da se nesumnjivo razlikuje od samog Bivstva kao takvog, neživog. Granica između njega i neživoga neodređena je. Bilјna ćelija poseduje prirodnu mogućnost da materije koje pripadaju kamenom carstvu preradi pomoću sunčanog etra, tako da one u njojzi postanu žive. Prazačetna snaga bilјnog zelenila pruža nam dakle primer o nastajanju organskog iz neorganskog. A ima i obratnih primera. Imamo kamene formacije nastale iz životinjske silicijeve kiseline. Buduće kopnene planine rastu u moru, onde gde je ono najdublјe, od ostataka kostura sićušnih živih bića. U prividnom životu, u poluživotu tečnih kristala, jedno se prirodno carstvo očigledno pretače u drugo. Uvek kad nam, kao u kakvoj mađiji, prikazuje neorgansko u obliku organskome, kao u sumpornim, ledenim cvetovima, Priroda hoće da nas pouči da je ona samo jedno.

Organsko pak ne zna za jasnu granicu između svojih vrsta. Životinjsko prelazi u bilјno, onde gde sedi na petelјki i prima kružno simetrični, cvetni oblik, a bilјno pak u životinjsko, onde gde hvata i jede životinju, umesto da se hrani i život iz mineralnog stvara. Iz životinjskoga je proizišao čovek, nasle-đivanjem kako se kaže, u stvari pak pomoću nečega što je pridošlo, a što se po imenu ne može nazvati isto koliko ni suština života, ni poreklo Bivstva. No tačku gde je on već čovek a ne više životinja, ili ne više samo životinja, nju je odrediti teško. Čovek čuva životinjsko, kao što život čuva
neorgansko u sebi; jer u zadnjim svojim delovima od kojih je sastavlјen, u atomima, ono prelazi u ne više neorgansko, u još ne organsko. U najdublјoj unutrašnjosti međutim, u atomu ispod vidlјivosti, materija se raspršava u nematerijalno, ne više telesno; jer ono što se tamo zbiva a čemu je atom
nadgradnja, to je skoro ispod Bivstva, pošto ne zauzima bilo kakvo odredlјivo mesto u prostoru niti pak kakvu odredlјivu količinu prostora, kao što je pravom i poštenom telu dužnost. Bivstvo je sačinjeno od nečega što već jedva da je bivstvo a razređuje se u nešto što jedva još da je bivstvo.

Sva Priroda, od najranijih svojih, skoro još imaterijalnih i najprostijih oblika, do najrazvijenijih i u najvećoj meri živih, ostala je na okupu i postoji uporedo, - zvezdana maglina, kamen, crv i Čovek. Što su mnogobrojni životinjski oblici izumrli, što više ne postoje leteći gušteri ni mamuti, ništa ne smeta da pored Čoveka i dalјe živi upravo već čvrsto uobličena praživotinja, jednoćelijska , infuzor, mikrob, sa jednim otvorom za uvlačenje i jednim za izbacivanje u svojoj ćeliji -telu, - više mu potrebno nije da bi bilo životinja, a da bi bio čovek, većinom takođe nije potrebno više.

Bila je to šala Kuckuckova, šala kaustična. Mladome jednom čoveku iz velika sveta, kao što sam ja
bio, on je po svoj prilici mislio da duguje malo kaustične šale, pa sam se ja i nasmejao, prinoseći ustima, rukom koja je drhtala, šestu, ne, svakako osmu demi-tasse zašećerene moke. Rekao sam već i ponovo kažem da sam bio izvanredno uzbuđen, i to usled širine osećanja koja je moju prirodu skoro prenaprezala, a koja je bila posledica onoga što je moj sused za stolom govorio o bivstvu, životu, lјudima. Zvučalo to neobično koliko mu god drago, ali ta silna širina bila je u bliskoj vezi sa onim, ili
upravo: ona nije bila ništa drugo do li ono što sam ja detetom, ili upola detetom, označavao nejasnom reči „Veliko uživanje“ , tajnom jednom formulom moje nevinosti, koja je u prvi mah imala da izrazi nešto specijalno, na drugi način neizražlјivo, no koju je od najranijeg doba karakterisao jedan zanosni široki smisao.

Postoji napredak, rekao je Kuckuck nastavlјajući da govori pošto se našalio, nema sumnje da postoji, od Pithecanthropus erectusa do Newtona i Shakespearea , dug je to put koji odlučno vodi naviše
. No kakvo je stanje u ostaloj Prirodi, takvo je i u svetu čoveka: i ovde je sve vazda na okupu, sva stanja kul-ture i morala, sve, od najranijeg do najpoznijeg, od najgluplјeg -----


GLAVA 10

----------
....moglo bi se reči i: rone, usnama svojim jedno u drugo, u polјubac, u to tako jedinstveno zbivanje u svetu odvojenosti i pojedinačne izdvojenosti da bi čoveku biser - suze na oči doći mogle. Molim vas, kako ste nemilosrdno govorili o polјupcu, koji je zapravo pečat čudesnog ukidanja odvojenosti i gadlјivog hotimičnog neznanja svega onog što nismo mi sami! Priznajem, priznajem sa najživlјim simpatijama da je on početak svega ostalog i dalјeg, jer on je nemo, iznenađujuće priznanje da je blizina, ona blizina koja je inače bila da se ugušiš mučna, postala vrhovnim pojmom svega što se može poželeti. Ljubav, Zouzou , čini preko lјubavnika sve što može, ona čini i pokušava krajnje, da blizinu učini bezgraničnom, da je učini savršenom, da je sprovede dotle da dvoje lјubavnika budu stvarno, potpuno jedno, ali joj to, na način smešan ili žalostan, uza sve napore, nikad ne polazi za rukom. Do te mere ona prirodu savladati ne može, prirodu koja, uprkos toga što je stvorila lјubav, načelno ipak ostaje pri odvojenosti. Da od dvoje jedno bude, to se sa lјubavnicima ne dešava, dešava se istina iz njih, kao treće, sa detetom, koje iz njihovih napora nastaje. No ja ne govorim o
blagoslovu dečijem niti sreći porodičnoj; to izlazi iz okvira moje teme, i ja se toga poduhvatiti neću. Ja govorim o lјubavi rečima novim i plemenitim i nastojim da vam otvorim oči za nju, Zouzou, da probudim u vama razumevanje za dirlјivu neverovatnu prirodu njezinu, da ne biste još jednom govorili o njoj onako nemilosrdno. Ja to činim po paragrafima, zato što ne mogu da izreknem sve jednim dahom, pa ovde sad ponovo činim odelјak, da bih u sledećem rekao još sledeće:

Ljubav, draga Zouzou, ne postoji samo u zalјublјenosti, u kojoj jedno odvojeno telo iznenađujući prestaje da bude neprijatno drugom. U nežnim tragovima i znacima provlači se ona kroz ceo svet. Ako na uglu ulice date nekoliko centavosa kakvom detetu što prosi i koje vas je pogledalo, i ne učinite samo to, nego ga još i rukom, makar i ne bila u rukavici, pogladite po kosi, mada u njoj verovatno ima vašiju, i nasmešite mu se pri tom u oči, pa posle toga produžite, malko srećniji no što ste bili pre toga, - šta je to drugo nego nežan trag lјubavi? Kazaću vam nešto Zouzou: taj pokret kojim ste, golom rukom, pomilovali kosu detinju, kao i što ste posle toga malko srećniji no pre, to je može biti čudnija manifestacija lјubavi no što je milovanje nečijeg volјenog tela. Osvrnite se
po svetu, pogledajte lјude kao da ih gledate prvi put!

Na sve strane videćete tragove lјubavi, znake njezine, ustupke koje joj čini odvojenost i hotimično odbijanje da pri-mimo na znanje tuđe telo. Ljudi pružaju jedni drugima ruke, -to je nešto vrlo obično, svakodnevno i konvencionalno, niko pri tom ni na šta ne misli sem onih koji vole i koji u tom dodiru uživaju jer im drugi još dopušten nije. Drugi to čine bez osećanja i bez pomisli da je lјubav ona koja je ustanovila taj običaj; ali čine. Nјihova tela ostaju na odmerenom odstojanju -samo nikakve preterane blizine, nipošto! Ali, preko tog odstojanja i pojedinačnog svog života koji strogo čuvaju, oni pružaju ruke, i ruke stranih lјudi se sastaju, obuhvataju, stežu jedna drugu, - i to baš ništa nije, najobičnija stvar na svetu, ničega u tom nema, tako izgleda, tako se misli. U istini, međutim, sagledano na svetlosti dana, to spada u oblast najčudniju, i jedna je mala svečanost odstupanja prirode od same sebe, negacija odvratnosti jednog stranog tela prema drugom, trag lјubavi, prisutne krišom u svemu.“ Moja gospođa majka u Luksemburgu pomislila bi sad sigurno kako ja ovako nikako govoriti mogao nisam, kako je to nesumnjivo lepa fikcija. Ali časti mi moje, zaklinjem se: tako sam govorio. Jer su mi reči u srce navirale. Možda bi se delimično moglo staviti na konto ekstremne lјupkosti i potpune originalnosti klaustra belemskog, po kom smo se šetali, što mi je tako originalan govor pošao za rukom; neka bude kako bilo. U svakom slučaju, govorio sam tako, a kad sam završio, desilo se nešto neobično čudnovato. Zouzou mi je, to jest, pružila ruku! Ne pogledavši me, okrenute glave kao da posmatra kamene rezbarije sa strane, ona je meni, koji sam joj, razume se, išao s leve strane, pružila preko desnu ruku, i ja sam je prihvatio i stisnuo a ona mi stisak uzvratila. No već u istom tom trenutku naglo je povukla svoju ruku natrag iz moje i rekla, lјutito nabravši obrve:

„A oni crteži što ste se usudili da ih napravite? Gde su? Kad ćete mi ih najzad dati?“
„Ali, Zouzou, nisam ja to zaboravio. Ja ni ne nameravam da ih zaboravim. Samo, i sami znate, nema prilike...“
„Vaš nedostatak fantazije da pronađete priliku,“ reče ona, „sasvim je bedan. Vidim da vašoj nespretnosti treba pomoći. Da ste malo više pripazili i gledali, znali biste i bez mog objašnjavanja da se iza naše kuće, u baštici iza nje, nalazi, razumete li, jedna klupa, u žbunu oleandera, više kao senica,
gde ja posle déjeunera volim da sedim. To biste baš mogli znati, no dabome, ne znate, kao što sam već često govorila sama sebi dok sam tamo sedela. I sa najmanje fantazije i veštine, već odavno ste mogli, posle kafe, kad ručate kod nas, načiniti se kao da odlazite, pa ste i stvarno mogli malko odmaći, ali se zatim okrenuti i doći kod mene u senicu, da mi predate vaše žvrlјotine. Čudnovato, zar ne? Genijalna ideja? - za vaše pojmove. Izvolećete, dakle, uskoro postupiti tako - hoćete li?“

„Bezuslovno hoću, Zouzou! To je stvarno sjajna i jednostavna ideja. Oprostite što još nikako nisam obratio pažnju na klupu u oleanderu! Ona je toliko natrag, nisam na nju ni mislio. Dakle, na njoj sedite posle ručka sasvim sami! Divno! Učiniću baš tako kako ste maločas rekli. Oprostiću se ostentativno, i od vas, i poći ću tobože kući, no umesto toga, doći k vama zajedno s crtežima. Evo vam ruke.“
„Ostavite samo svoju ruku za sebe! Docnije možemo izvesti shake hands, posle povratka u vašem ekipažu. Nema smisla da se dotle svaki čas rukujemo!“


GLAVA  11

Bio sam, dabogme, srećan što smo se dogovorili, no razume se da me je i nespokojstvo obuzi
malo pri pomisli da pokažem slike Zouzou , što je imalo da bude stvar opasna ili zapravo nemoguća. Ljupkom Zazinom telu, koje su one različito predstavlјale, bio sam, zna se, dodavši mu one tako karakteristične zulufe, dao značenje njenog tela, a kako će ona primiti taj drski način portretisanja, to je bilo opasno neodređeno. Inače, pitao sam se zašto bi pre no što se sastanemo u senici bilo neophodno da ručam kod Kuckuckovih i odigram komediju kao da odlazim. Ako Zouzou
ima običaj da sedi tamo posle ručka, ja sam mogao doći do klupe u koji god bilo dan, verovatno neprimećen, pod zaštitom sijeste. Samo da sam na sastanak mogao doći bez prokletih, preterano smelih crteža!
Da li zato što nisam smeo i što sam se bojao da će se Zou-zou, ljutiti a reći se nije moglo u kolikoj meri, ili pak što su novi, krajnje zanimlјivi utisci, o kojima ću smesta govoriti, odvratili od tog pokretlјivu moju dušu, — tek, prolazio je dan za danom, a ja se pozivu koji mi je saopštila
Zouzou odazivao nisam. Nešto se još bilo umešalo: jedan doživlјaj koji me je, ponavlјam, odvratio, doživlјaj mračno svečan po prirodi, koji je moj odnos prema dvostrukom liku menjao i pomerao iz sata u sat, tako što je jedan deo, materinski, prelivao veoma jakom, kao krv crvenom svetlošću, a drugi, ćerinski, gurao otud malko u senku.

Po svoj prilici, ovo upoređenje sa svetlošću i senkom upotreblјavam zato što u areni za borbe s bikovima razlika između dve polovine, između jarko suncu izložene i one što leži u senci, igra tako značajnu ulogu, pri čem, razume se senovita strana uživa preimućstvo i što na njoj sedi otmen svet, dok je običan svet upućen na žestoko sunce ... No ja govorim o areni za borbe s bikovima suviše nepripremlјeno, kao da čitalac već zna da se ovom prilikom radi o odlasku na tu neobično čudnovatu, praibersku priredbu. Pisanje nije razgovor sa samim sobom. Postupnost, smotrenost i neprenaglјeno prilaženje predmetu, neophodni su prilikom pisanja.

Pre svega ostalog, valјa reći da se u taj mah boravak moj u Lisabonu polako bližio kraju; tekli
su već poslednji dani septembra. Povratak „Cap Arcone “ očekivao se ubrzo, i meni je do dana ukrcavanja preostajala jedva nedelјa dana. To mi je probudilo želјu da na svoju ruku po drugi i poslednji put posetim Museu Sciéncias Naturaes u Rua da Prata. Hteo sam, pre no što otputujem, da još jednom vidim belog jelena u vestibilu, prapticu, jednog dinosaurusa, velikog oklopnika, divnog
majmunčića šlanklori i sve ostalo, no ne na poslednjem mestu i dragu neandertalsku porodicu i onog ranog čoveka što suncu podnosi kitu cveća; tako i učinih. Sa srcem punim sveobuhvatne simpatije, prođoh jednog prepodneva, bez ikakve pratnje, sobe i sale u prizemlјu, hodnike u suterenu
Kuckuckove tvorevine, posle čega nisam propustio da se domaćinu, koji je svakako trebalo da sazna kako me je ovamo nešto privuklo, javim u kancelariji i kratko ga pozdravim. Kao i uvek, on me
primi sa mnogo srdačnosti, pohvali me zbog privrženosti moje prema njegovom institutu pa zatim reče sledeće:

Danas, u subotu, rođendan je princa Luis-Pedra, jednog Kralјevog brata. Povodom toga zakazana je za sutra, posle podne u tri sata, corrida de toiros, borba s bikovima, kojoj će, u velikoj areni na Campo Pequeno, prisustvovati visoki gospodin, i on Kuckuck, ima nameru da sa svojim damama i Hurtadom poseti tu narodsku svečanost. Nabavio je karte za nju, mesta na senovitoj strani, a ima jednu i za mene. Jer on misli kako se meni, kao čoveku koji putuje obrazovanja radi, izvanredno posrećilo što mi se, baš malo pre još no što otputujem iz Portugalije, pružila prilika da prisustvujem jednoj corridi.

Šta velim ja na to?

Ja sam se prema tome odnosio malko plašlјivo, pa mu to i rekoh. Ja se veoma plašim krvi, rekoh mu, i, koliko sebe znam, nisam baš čovek za pokolјe što se prikazuju narodu. Konji na primer- čuo sam kako češće biva da bik raspori konja tako da mu ispadnu creva; ja ne bih bio rad da posmatram tako nešto, da i ne govorim o samom biku, koga bi mi prosto naprosto bilo žao. Istina, moglo bi se reći kako priredbu koju podnose nervi dama, moram podneti i ja, ako ne u njojzi i uživati. No dame, kao Iberke, rodile su se u svetu gde vladaju tako jaki običaji, dok se u mom slučaju radi o jednom malko delikatnom strancu - i tako dalјe, u tom smislu.

No Kuckuck me umiri. Ne treba, reče on, da stvaram nekakve neprijatne predstave o ovoj svečanosti.
Corrida je istina stvar ozbilјna, no ne odvratna. Portugalci vole životinje i ne dopuštaju u tim prilikama ništa odvratno. Što se, recimo, konja tiče, oni već odavno nose jake zaštitne oklope, tako da im se jedva što ozbilјnije može desiti, a bik umire viteškijom smrću no u klanici. Uostalom, stoji mi do volјe da više obratim pažnju na svečano obučenu publiku, na to kako ulazi, da posmatram sliku arene, što je pitoreskno i od velikog etničkog interesa.

I tako, ja uvideh kako ne smem prenebreći ni priliku ni njegovu pažnju, za koju mu se zahvalih. Dogovorili smo se da njega i njegove dočekam u podnožju žičane železnice na vreme, pa da zajedno s njima odem na priredbu. A to će, činilo se Kuckucku da može unapred reći, ići vrlo polako; na ulicama će biti mnoštvo sveta. Tako je i bilo kad sam u nedelјu, već u dva i četvrt za svaki slučaj, izašao iz hotela. Zaista, u takvom stanju grad još nisam bio video, mada sam ovde proveo već nekoliko nedelјa. Samo je, očigledno, corrida bila kadra da ga digne na noge na taj način. Avenida, u svoj svojoj splendidnoj širini, beše prekrivena kolima i lјudima, zapregama s konjima i mazgama, svetom koji je jahao magarce i pešacima, a tako je bilo i po ulicama kojima sam, zbog stiske
skoro svud korakom, išao prema Rua Augusta. Iz svih budžaka i ulica starog grada, iz predgrađa, iz okolnih sela, građani i selјaci, većinom svečano obučeni, u nošnjama koje su izvadilisamo za taj dan pa zbog toga zar sa pomalo ponositim izra-zom lica, pogleda istina živahnih, ali puni dostojanstva, čak neke pobožnosti, raspoloženja smirena, tako mi se činilo, bez vike i galame, bez svadlјivih karambolaža, jednodušno su kulјali prema Campo Pequeno i amfiteatru.

Otkud ono osećanje naročitog nespokojstva, pomešano sa strahopoštovanjem, saučešćem, osećanje izvesne melanholično obojene veselosti, koje čoveku skoli srce pri pogledu na mnoš-tvo naroda koje je veliki kakav dan na noge podigao, znače-njem ga svojim ispunio i jedinstvenim načinio? Nešto potmulo, pradrevno, leži u njemu, što izaziva, istina, ono strahopoštovanje, no i nespokojstvo. Vreme je bilo još kao u po leta, sunce je jarko sijalo i svetlucalo se na bakarnom okovu dugačkih štapova kojima su se muškarci poštapali hodočasteći. Nosili su šarene pojase i šešire široka oboda. Halјine žena, od sjajne pamučne tkanine, bile su na prsima, rukavima, na donjoj ivici, ukrašene srebrnim zlatnim vezom. Mnogima se u kosi video visoki španski češalј, a preko kose neretko još i onaj crni ili beli tanki veo što pada preko glave i ramena i zove se mantilha.

Kod selјanki što su dolazile on nije mogao iznenaditi, no iznenadio sam se, čak i preplašio kad je na stanici žičane železnice izašla preda me Dona Maria Pia -istina, ne u sjajnom narodskom ruhu, nego u elegantnoj popodnevnoj toaleti, no ipak i ona sa crnom mantilhom preko visokog češlјa.


izvor