Svesnost, Antony de Mello - 2 deo

Naše iluzije o drugima



          Dakle, kad biste stali i razmislili, shvatili biste da, na kraju krajeva, nemamo na šta biti posebno ponosni. Kako to utiče na vaš odnos s drugim ljudima? Na šta se žalite? Neki mladić požalio se da ga je njegova devojka izneverila, da ga je varala. Na šta se žalite? Jeste li očekivali išta bolje? Očekujte najgore jer imate posla sa sebičnim ljudima. Mladiću, ti si idiot – kovao si je u zvezde, zar ne? Mislio si da je tvoja djevojka princeza, mislio si da su ljudi dobri. Nisu! Nisu dobri. Loši su kao i ti, loši, shvatate li? Spavaju kao i vi. I šta mislite, šta će da traže? Tražiće svoje interese, isto tako kao i vi. Nema razlike. Možete li zamisliti kako će to biti oslobađajuće što više nikada nećete trpeti razbijanje svojih iluzija, više nikada nećete biti razočarani? Nikada više nećete biti ostavljeni na cedilu. Više se nikada nećete osećati odbačenima. Želite li se probuditi? Želite li biti sretni? Želite li biti slobodni? Evo šta tražite: odbacite svoja kriva uverenja. Prozrite ljude. Ako možete prozreti sebe, moći ćete prozreti bilo koga. I tada ćete voleti druge. Inače ćete potratiti sve svoje vreme, hrvajući se sa svojim pogrešnim mišljenjima o njima, i sa svojim iluzijama koje se neprestano razbijaju u sudaru sa stvarnošću.

       Verojvatno izgleda previše neugodno mnogima od vas da shvatite da su svi, osim onih retkih koji su se probudili, vrlo verovatno sebični i traže vlastitu korist, na prefinjen ili manje prefinjen način. To vas dovodi do uvida da ne postoji ništa što vas može razočarati, nemate iluzija koje bi se mogle razbiti. Da ste bili u dodiru sa stvarnošću, nikada se ne biste razočarali. Ali, radije bojite ljude svetlim bojama, nego da ih prozirete, zato jer nerado prozirete sebe. Zato morate platiti cenu.

      Pre nego što krenemo u daljnju raspravu, dopustite mi da vam ispričam jednu priču. Neko me je jednom pitao: “Kako izgleda prosvetljenje? Kako izgleda buđenje?” To je kao kad se jedan beskućnik u Londonu spremao ići da spava. Tog dana je jedva uspeo da  nađe koricu hleba. Došao je do nasipa na Temzi, gde je obično spavao. Počelo je kišiti pa se ogrnuo svojim starim, poderanim kaputom. Već je skoro zaspao kad se iznenada kraj njega zaustavi jedan Rolls-Royce. Iz auta je izašla lepa mlada dama i rekla mu: “Jadniče, zar ste nakanili provesti noć ovde na nasipu?” I klošar reče: “Da.” Ona reče:”Neću to dopustiti. Idete sa mnom u moju kuću, dobro ćete večerati i provesti ugodnu noć.” Insistirala je da čovek uđe u auto. I tako su se dovezli izvan Londona i došli do njezine vile koja je izgledala kao da je iz snova, okružena velikim imanjem. Unutra ih je uveo glavni sluga, kome je dama rekla da se pobrine za čoveka: “James, smesti ga u jednu od soba za poslugu, i lepo postupaj s njime.” I James se pobrinuo za sve. Mlada dama se već bila skinula i htela leći u krevet, kad se setila gosta. Nabacila je nešto na sebe i odšetala se niz hodnik do njegove sobe. Videla je kako iz sobe izlazi tračak svetlosti, pa je nežno pokucala na vrata, otvorila ih i našla čoveka budnog. Upitala ga je: “Je li sve u redu, dobri čoveče. Je li večera bila u redu?” “Nikada u životu nisam tako dobro jeo, gospođo.” “Je li ti dovoljno toplo?” “Da, krevet je ugodan i topao.” I onda mlada dama reče: “Možda trebate nečije društvo. A, da se malo odmaknete?” I ona krene prema njemu, on se pomakne i padne ravno u Temzu.

      Ha! Ovo niste očekivali! Prosvetljenje! Prosvetljenje! Probudite se. Kada budete spremni zameniti svoje iluzije za stvarnost, kada budete spremni zameniti svoje snove za činjenice, sve ćete pronaći. Tada život konačno dobije smisao. Život postaje lep.

    Ispričaću vam priču o Ramirezu. Star je i živi u dvorcu na vrhu brežuljka. Gleda van kroz prozor (nalazi se u krevetu jer je nepokretan) i ugleda svog neprijatelja. Njegov neprijatelj je star i penje se na brežuljak oslanjajući se na štap, sporo i teško. Trebalo mu je dva i po sata da dođe do vrha. Ramirez ne može ništa učiniti jer sve sluge imaju slobodan dan. Njegov neprijatelj otvara vrata, ulazi ravno u sobu i iz kaputa izvlači upaljač. “Konačno ćemo izravnati račune, Ramirez!” Ramirez daje sve od sebe da ga odgovori od toga: “Hajde, Borgia, ne možeš to učiniti. Znaš da više nisam onaj isti Ramirez koji je s tobom loše postupao dok si još bio mladić. Ni ti više nisi onaj isti mladić. Pusti to!” “O, ne”, kaže neprijatelj, “Tvoje slatke reči neće me sprečiti u izvršavanju ove moje božanske misije. Želim se osvetiti i ti  ne možeš učiniti ništa.” A Ramirez kaže: “Ipak ima nešto!” “Šta?” upita neprijatelj. “Mogu se probuditi!”, reče Ramirez. I učinio je to, probudio se! Kada vam neko kaže: “Tu se ništa ne može učiniti”; recite: “Može, mogu se probuditi!” i odjednom, život više nije noćna mora, kako je pre izgledao. Probudite se!

  Dođe  čovek da me nešto pita. Šta mislite, šta me je pitao? Pitao me je: “Jeste li vi prosvetljeni?” Šta mislite šta sam mu odgovorio? Zar je to važno!?

     Želite li bolji odgovor? Moj odgovor bi bio: “Kako bih to ja mogao znati? Kako bih to ja mogao znati? Zar je to važno?” Znate šta! Ako za nečim previše žudite, nalazite se u gadnom sosu. I znate još nešto? Kad bih bio prosvetljen i kad bi me slušali zato što sam prosvetljen, bili biste u gadnom sosu. Želite da vam mozak ispire neko ko je prosvetljen? Kako bih to ja mogao znati? Znate, bilo ko vam može isprati mozak. Kakve to veze ima ako je neko prosvetljen, ili ne? Ali gledajte, želimo se osloniti na nekoga, zar ne? Želimo se osloniti na nekoga za koga mislimo da je uspeo. To nam daje nadu, zar ne? Čemu se nadate? Zar to nije samo jedan oblik želje?

    Nadate se nečemu boljemu od onoga što sada imate, zar ne? Inače se ne biste ničemu nadali. Međutim, zaboravljate da već posedujete to čemu se nadate, samo što toga niste svesni. Zašto se ne usredotočite na sada, radije nego da se nadate boljim vremenima u budućnosti? Zašto ne biste razumeli sadašnjost, radije nego da je zaboravite, i nadate se budućnosti? Nije li budućnost samo još jedna zamka?

Samoopažanje


      Jedini način na koji vam se može pomoći je da se vaša mišljenja stave u pitanje. Ako ste spremni slušati i prihvatiti izazov, možete nešto učiniti, ali niko vam ne može pomoći. A što je najvažnije od svega? Najvažnije je samoopažanje. U tome vam niko ne može pomoći. Niko vam ne može ponuditi postupak. Niko vam ne može pokazati tehniku. Onoga trenutka kada pokupite neku tehniku, opet ćete biti programirani. Ali samoopažanje – posmatranje samog sebe – vrlo je važno. To nije isto što i uronjenost u samoga sebe. Uronjenost u samoga sebe je zaokupljenost samim sobom, kada brinete o sebi, kada ste zabrinuti za sebe. Ja govorim o samoopažanju. Šta je to? To je posmatranje svega u sebi i oko sebe, u granicama mogućnosti, kao da se to događa nekome drugome. Šta znači ova poslednja rečenica? To znači da ne poosobljujete ono što vam se događa. To znači da sve posmatrate kao da to nema nikakve veze s vama.

     Razlog zbog kojeg patite od potištenosti i teskobe je poistovećivanje s njima. Kažete: “Potišten sam.” Ali to je krivo. Vi niste potišteni. Ako želite biti tačni, mogli biste reći: “Trenutačno osećam potištenost.” Ali jedva da možete reći: “Potišten sam.” Vi niste vaša potištenost. To je jedna čudna varka našeg uma, jedna čudna vrsta uobrazilje. Varate sami sebe misleći – iako toga niste svesni – da vi jeste vaša potištenost, da vi jeste vaša teskoba, da vi jeste vaša radost ili ushićenost koju osećate. “Oduševljen sam!” Zasigurno niste. Možda je oduševljenje trenutačno u vama, ali pričekajte malo, promeniće se to; neće to trajati, nikada ne traje; stalno se menja, uvek se menja. Oblaci dolaze i odlaze, neki od njih su crni, a neki su beli, neki su veliki, a neki su mali. Ako želimo da sledite analogiju, vi biste trebali biti kao nebo koje posmatra oblake. Vi ste pasivan, nepristran, distanciran posmatrač. To je sablažnjivo, posebno za nekoga ko pripada zapadnjačkoj kulturi. Ne mešate se. Nemojte se mešati. Nemojte ništa “popravljati”. Gledajte! Posmatrajte!

     Poteškoća je u tome što se ljudi upuštaju u popravljanje stvari koje čak ni ne razumeju. Uvek nešto popravljamo, zar ne? Nikada nam ne padne napamet da stvari ne treba popravljati. Zaista ne treba. To je veliko prosvetljenje. Stvari treba shvatiti. Kad biste ih shvatili, promenile bi se.

Svesnost bez procenjivanja svega


   Želite li promeniti svet? Kako bi bilo da započnete sa sobom? Kako bi bilo da vi budete preobraženi pre toga? Ali, kako se to može postići? Opažanjem. Razumevanjem. Bez vlastitog miješanja ili suđenja jer ono što sudite ne možete shvatiti.

    Onoga trenutka kada za nekoga kažete: “On je komunista”, prestaje razumevanje. Prilepili ste etiketu na njega. “On je kapitalista.” Toga trenutka razumevanje prestaje. Zalepili ste na njega etiketu, i ako etiketa za sobom povlači slaganja ili neslaganja, tim gore! Kako ćete razumeti ono s čime se ne slažete, ili ono s čime se slažete? Sve ovo izgleda kao neki novi svet, zar ne? Nema suđenja, nema komentara, nema stavova: samo opažate, proučavate, gledate, bez želje da menjate stanje stvari, jer ako želite da promenite stanje stvari, da bude onako kako vi mislite da bi trebalo biti, onda vaše razumevanje prestaje. Dreser pasa pokušava da razume psa kako bi ga mogao naučiti da izvodi određene trikove. Naučnik  posmatra ponašanje mrava sa svrhom da prouči mrave, da što više nauči o njihovom ponašanju. Nema drugih ciljeva. Ne pokušava ih istrenirati da nešto dobije od njih. Mravi ga zanimaju, želi što više naučiti o njima. To je njegov stav. Onoga dana kada postignete takav stav, doživećete čudo. Promenićete se – bez napora, na pravi način. Promena će se dogoditi, nećete se morati truditi da je postignete. Dok se život svesnosti nastanjuje u vašoj tami, sve što je zlo nestaće, a sve ono što je dobro bit će njegovano. Morat ćete to sami iskusiti.

          Ali, za to je potreban disciplinovan duh. A kada kažem disciplinovan, ne govorim o naporu. Govorim o nečem drugom. Jeste li ikad proučavali nekog sportaša. Celi njegov ili njezin život je sport, i kako disciplinovano mora da živi. I posmatrajte reku kako teče prema u moru. Sama stvara svoje korito. Kada nešto u vama ide u pravom smeru, onda to samo stvara svoju stegu. Onaj trenutak, kada vas ubode žalac svesnosti, doživećete nešto veličanstveno. To je najradosnija stvar na svetu, najvažnija i najradosnija stvar na svetu. Ništa na ovome svetu nije važnije od buđenja. Ništa! I to je isto tako stega na svoj način.

       Ništa vas ne može tako oduševiti kao buđenje. Hoćete li radije živeti u tami? Hoćete li delovati, a da niste svesni šta radite; govoriti a da niste svesni svojih reči? Hoćete li radije slušati ljude, a da niste svesni onoga što čujete, ili gledati stvari, a da niste svesni šta vidite? Veliki Sokrat rekao je: “Nije vredno živeti ako nisi svestan da živiš.” To je samo po sebi razumljivo. Mnogi ljudi nisu svesni da žive. Žive mehanički, misle (redovito tuđe misli) mehanički, osećaju mehanički, reaguju mehanički. Želite li videti kako ste zaista mehanički? “O, imate lepu košulju.” Dobro se osećate kad to čujete. Bože, zbog košulje?! Ponosni ste na sebe kad to čujete. Ljudi dolaze k meni u Indiju, u moj centar, i kažu mi: “Kako lepo mesto, kako lepo drveće”, (za što ja uopšte nisam zaslužan) “…kako ugodna klima.” I već se osećam dobro, dok ne shvatim da se osećam dobro, i kažem sebi: “Hej, možeš li zamisliti nešto gluplje od ovoga?” Nisam zaslužan za to drveće, nisam ja odabrao ovu mesto, nisam odabrao ovakvo vreme – jednostavno se dogodilo. Ali “ja” se uključilo u sve to, i osećam se dobro. “Moja” kultura, i “moj” narod stvaraju u meni dobre osećaje. Gde su granice ljudske gluposti? Zaista tako mislim. Rečeno mi je da je moja velika indijska kultura stvorila mnoge mistike. Ali nisam ih ja stvorio. Ja za to nisam zaslužan. Ili mi kažu: “Ta tvoja zemlja i to siromaštvo, to je odvratno”, i sram me je. Ali nisam je ja stvorio. Šta se to događa? Jeste li ikad stali da razmislite? Neko vam kaže: “Mislim da ste jako šarmantni”, i osećate se divno. Dobijete pozitivan poticaj (zato ljudi govore: ja sam O.K., ti si O.K.). Jednog dana napisaću knjigu i nasloviti je “Ja sam budala, ti si budala”. To je divna, najoslobađajuća stvar na svetu, kada otvoreno priznaš da si budala. Kada mi ljudi kažu: “U krivu si”, ja kažem: “A što ste drugo očekivali od jedne budale?”

      Razoružani, svi moraju biti razoružani. U konačnom oslobođenju, ja sam budala, ti si budala. Obično to ide ovako: pritisnem gumb i veseo si pritisnem drugi gumb i tužan si, i to ti se sviđa. Koliko ljudi poznajete koji nisu pod uticajem pohvale ili krivice? Mislim da to nije čovečno. Čovečno za vas znači da morate biti kao mali majmun kom svako može potezati rep, i da činite sve ono što biste trebali činiti. Ali, je li to čovečno? Ako mislite da sam šarmantan, to znači da ste sada dobro raspoloženi, i ništa više.

     To također znači da sam na vašem popisu za kupovinu. Svi mi okolo nosimo popis za kupovinu, i čini se da morate biti prema tom popisu: visok, tamne kose, zgodan, po mom ukusu. “Sviđa mi se boja tvoga glasa”. Kažete: “Zaljubljen(a) sam.” Niste zaljubljeni, nego ste naivna budala. Svaki put kad ste zaljubljeni – nećkam se da li da vam ovo kažem – postanete posebno tupi i tvrdoglavi. Sednite malo, i posmatrajte što vam se događa: bežite od sebe, želite pobeći. Neko je jednom rekao: “Hvala Ti, Bože, za stvarnost, i za načine kako da pobegnemo od nje.” To se, dakle, događa. Tako smo mehanički, tako upravljani. Pišemo knjige o tome kako s nama upravljaju, i kako je to divno što s nam upravljaju, i kako je nužno da vam ljudi kažu da ste O.K. Onda se dobro osećate, zadovoljni ste sa sobom. Kako je divno biti u zatvoru! Ili, kako mi je neko juče rekao, u nečijem kavezu . Sviđa li vam se biti u zatvoru? Da li vam se sviđa kada upravljaju s vama? Dopustite mi da vam nešto kažem: ako si ikad dopustite da se dobro osećate kad vam ljudi kažu da ste O.K., pripremate se za to da se osećate loše kada vam kažu da niste u redu. Dokle god živite prema očekivanjima drugih ljudi, morate paziti kako se odevate, kako se češljate, jesu li vam cipele ulaštene, ukratko – morate živeti prema svim njihovim prokletim očekivanjima. Mislite li da je to ljudski?

      To je ono što ćete otkriti dok se budete posmatrali! Bićete užasnuti! Činjenica je da niste ni O.K., niti ne-O.K. Možda se uklapate u trenutačno raspoloženje, trend ili modu, ali znači li to da ste postali O.K.? Zavisi li vaša “O.K.-nost” o tome? Zavisi li o tome šta ljudi misle o vama? Po tim merilima Isus Hrist je sigurno bio prilično “ne-O.K.” Niste O.K., niti ste ne-O.K., vi ste vi. Nadam se da će to, barem za neke od vas, biti veliko otkriće. Ako troje ili četvoro od vas dođe do tog otkrića tokom ovih dana koje ćemo provesti zajedno, to će biti odlično! Izvanredno! Odbacite sve ono “O.K” i “ne-O.K.”; odbacite svako suđenje i jednostavno posmatrajte, gledajte. Doći ćete do velikih otkrića, ta će vas otkrića promeniti. Nećete se uopšte morati truditi, verujte mi.

     To me je podsetilo na onog čoveka iz posleratnog Londona. Sedeo je u autobusu, a u svom krilu imao je paket zamotan u smeđi papir. Paket je bio velik i težak. Kondukter dođe do njega i upita ga: “Šta je to u vašem krilu?” I čovek odgovori: “To je neeksplodirana bomba. Iskopali smo je u vrtu, i nosim je na policijsku stanicu.” Kondukter reče: “Bolje je da je ne držite u krilu. Stavite je ispod sedišta.”

    Psihologija i duhovnost (kako ih ljudi obično shvataju) premeštaju bombu iz vašeg krila i stavljaju je ispod vašeg sedišta. U stvari, ne rešavaju vaše probleme. Menjaju vaše probleme za neke druge. Je li vam to ikad palo na pamet? Imali ste neki problem pa ste ga zamenili za neki drugi. Uvek će biti tako dok ne rešimo problem koji se zove “vi”. Dok to ne rešimo, nećemo ništa napraviti.

Iluzija o nagradama



      Veliki mistici i učitelji s istoka pitaju: “ko si ti?” Mnogi misle da je najvažnije pitanje na svetu: “ko je Isus Krist?” Krivo! Mnogi misle da je: “Postoji li Bog?” Krivo! Drugi opet: “Postoji li život posle smrti?” Krivo! Čini se da se niko ne želi uhvatiti u koštac s ovom poteškoćom: postoji li život pre smrti? Međutim, prema mom iskustvu, upravo oni koji ne znaju šta bi učinili s ovim životom, gorljivo i zabrinuto razmišljaju o drugom životu. Jedan od pokazatelja da je čovek budan je taj da ga uopšte nije briga šta će se dogoditi u drugom životu. To vas ne zabrinjava; nije vas briga. Ne zanima vas i tačka.

    Znate li šta je to život večni? Mislite da je to beskrajan život, ali teolozi će vam reći da je to glupost, jer bi to bilo unutar vremena. To je vreme koje traje bez prestanka. Večno znači bezvremensko – vreme ne postoji. Ljudski razum to ne može da shvati. Ljudski razum može da  shvati šta je vreme, i može da negira i postojanje vremena. Ono što je bezvremeno prelazi granice našeg shvatanja. A ipak, mistici nam kažu da je večnost tu, sada. Šta mislite o toj radosnoj vesti? Ljudi su tako uznemireni kad im kažem da zaborave svoju prošlost. Tako su ponosni na svoju prošlost. Ludi su! Jednostavno je odbacite! Kada čujete: “Pokaj se zbog svoje prošlosti”, shvatite da je to velika verska zapreka za buđenje. Probudite se! To je kajanje, a ne: “Plačite zbog svojih grehova.” Probudite se! Shvatite, prestanite plakati. Shvatite! Probudite se!

Pronaći samoga sebe

     Veliki učitelji nas uče da je najvažnije pitanje na svetu: “ko sam ja?” Ili tačnije: “Šta je ‘ja’?” Šta je to što zovem “ja”? Šta je to šta zovem svojom ličnošću ? Hoćete reći da razumete sve drugo na ovom svetu, a ne razumete to? Hoćete reći da se razumete u astronomiju, i crne rupe, i kvarkove, svladali ste računarsku nauku, a ne znate ko ste? Čoveče, još spavate. Vi ste naučnik koji spava. Hoćete reći da znate ko je Isus Hrist, a ne znate ko ste vi sami? Kako znate da ste razumeli Isusa Hrista? Ko je ta osoba koja to razume? Prvo to saznajte. To je temelj svega, zar ne? Upravo zato što to nismo razumeli, svi ti bezumni vernici vode te bezumne verske ratove: muslimani protiv Židova, protestanti protiv katolika, i ostale gluposti. Ne znaju ko su, jer da znaju, ne bi bilo ratova. Kao kad je ono jedna devojčica pitala jednog dečačića: “Jesi li ti prezbiterijanac?” A on odgovori: “Ne, mi pripadamo jednoj drugoj crkavici!”[1]

      Međutim, ono što bih sada želeo da naglasim je samoopažanje. Slušate me, ali čujete li i neke druge zvukove osim mog glasa dok me slušate? Ako ne čujete, to znači da ću vam isprati mozak, ili bi pak na vas mogle delovati sile iz vaše nutrine kojih uopšte niste svesni. Čak i onda kada ste svesni svojih reakcija na mene, jeste li istovremeno svesni i toga odakle dolaze te reakcije? Možda me uopšte ne slušate, možda me sluša vaš tata. Ne znate je li to moguće? Naravno da jeset. Svaki put iznova u svojim terapeutskim skupinama srećem ljude koji tamo uopšte nisu prisutni. Njihov tata je tamo, njihova mama je tamo, ali oni nisu tamo, niti su ikad bili. “Živim, ali ne više ja, nego moj tata živi u meni.” To je apsolutno, doslovno istinito. Mogao bih vas rastaviti na komadiće i pitati vas: “Dakle, ova rečenica, dolazi li od mame, tate, bake, dede – od koga?”

  Ko živi u vama? Prilično je užasavajuće kada to saznate. Mislite da ste slobodni, ali verovatno nema ni jedne geste, misli, emocije, stava, verovanja u vama koja ne dolazi od nekoga drugoga. Zar to nije grozno? A niste toga svesni. Govorim o mehaničkom životu koji je utisnut u vas. Jako vam je stalo do nekih stvari i mislite da ste vi ta(j) kome je stalo do njih, ali je li to zaista tako? Trebaće vam puno svesnosti da biste mogli razumeti da je možda ta stvar koju vi nazivate “ja” samo nakupina vaših prošlih iskustava, vaše uslovnosti i programiranosti.

      To je bolno. U stvari, kada se počnete buditi, osećate zaista snažnu bol. Bolno je gledati kako se vaše iluzije rasplinjuju. Sve ono što ste mislili da ste izgradili pretvara se u prah, i to je bolno. Kajanje znači upravo to, buđenje znači upravo to. Kako bi bilo da sada, upravo tu gde sedite, provedete koju minutu u posvešćivanju, čak i dok pričam, onoga što osećate u svom telu, o čemu razmišljate, i kakvo je vaše emotivno stanje? Kako bi bilo da, ako imate otvorene oči, postanete svesni ploče koja je pred vama i boje ovih zidova, i materijala od kojih su napravljeni? Kako bi bilo da postanete svesni mog lica i vaših reakcija na moje lice? U vama se uvek događa reakcija, bili vi toga svesni ili ne. A to verovatno nije vaša reakcija, nego ona na koju ste uslovljeni. I kako bi bilo da postanete svesni nekih stvari koje sam upravo rekao, iako to neće biti svesnost, nego samo sećanje.

     Posvestite  svoju prisutnost u ovoj prostoriji. Recite u sebi: “Nalazim se u ovoj prostoriji.” To je kao da se nalazite izvan sebe posmatrajući se izvana. Primetite kako je to malo drugačiji osećaj od onoga kada posmatrate druge stvari u prostoriji. Kasnije ćemo se zapitati: “ko je ta osoba koja posmatra.” Ja posmatram sebe. Šta je to “ja”? Šta je “sebe”? Za sada je dopušteno samo to da se posmatrate, ali ako se počnete osuđivati ili opravdavati, ne prekidajte ni osuđivanje ili suđenje ni opravdavanje, jednostavno nastavite, samo posmatrajte. Osuđujem sebe. Sudim sebi. Opravdavam se. Samo posmatrajte i tačka. Nemojte to ni slučajno pokušati promeniti! Nemojte govoriti: “Rečeno nam je da to ne smemo da radimo.” Samo posmatrajte šta se događa. Kao što sam vam već rekao, samoopažanje znači gledanje – opažanje svega što se događa u vama i oko vas kao da se to događa nekome drugome.

Svlačenje do “ja”



     Predlažem da sada napravite još jednu vežbu. Napišite ukratko na list papira svoj opis, na primer: poslovni čovek, sveđtenik, ljudsko biće, katolik, Židov, bilo šta.

Kako vidim, neki pišu stvari kao: uspešan, hodočasnik koji traži, sposoban, živ, nestrpljiv, sabran, prilagodljiv, pomirivatelj, zaljubljenik, pripadnik ljudske vrste, prekomplikovan. Verujem da je to ishod samoopažanja. Kao da ste posmatrali drugu osobu.

    Ali pazite, imate “ja” koji posmatra “sebe”. To je jedan zanimljiv fenomen kojemu se filozofi, mistici, naučnici i psiholozi nikada ne prestaju čuditi: “ja” posmatra “sebe”. Čini se da životinje to ne mogu. Čini se da je za to potrebna određena mera inteligencije. Ono što ću vam sada reći nije metafizika, niti filozofija, već čisto opažanje i zdrav razum. Veliki istočnjački mistici u biti govore o “ja”, a ne o “sebi”, o “pripadajućem”[2]. U stvari, neki od tih mistika govore da bi prvo trebali početi sa stvarima, posvešćivanjem stvari, a onda prelazimo na posvešćivanje misli (to jest “sebe”, “pripadajućeg”), i na kraju postižemo svesnost mislitelja. Stvari, misli, misltelj. Ono što stvarno tražimo je mislilac. Može li se mislitelj poznavati? Mogu li ja znati šta je “ja”? Neki mistici odgovaraju: “Može li nož rezati samog sebe? Može li zub gristi samog sebe? Može li oko videti samo sebe? Može li ‘ja’ poznavati sebe.” Ali mene sada zanima nešto puno svrsishodnije, a to je da odredimo šta “ja” nije. Ići ćemo polako, najsporije moguće, jer posledice su uništavajuće. Strašne ili zastrašujuće, zavisno od ugla iz kog gledate.

     Poslušajte ovo: jesam li ja moje misli, misli koje mislim? Ne. Misli dolaze i odlaze, ja nisam moje misli. Jesam li ja moje telo? Kažu da se milioni stanica u našem telu promeni ili obnove svake minute, tako da nakon sedam godina u našem telu nema ni jedne jedine ćelije koja je bila tamo pre sedam godina. Ćelije dolaze i odlaze, pojavljuju se i nestaju, ali, čini se da je “ja” trajan. Onda, da li sam ja moje telo? Očito ne!

    “Ja” je različito od tela, i nešto više od njega. Možete reći da je telo deo “ja”, ali taj deo se menja. Stalno se pokreće, stalno se menja. Imamo jedno te isto ime za njega, ali se stalno menja. Isto kao što imamo isto ime za Slapove Nijagare, ali Nijagarine Slapove sačinjava voda koja se stalno menja. Koristimo isto ime za stvarnost koja se stalno menja.

     A moje ime? Je li “ja” moje ime? Očito ne, jer mogu promeniti svoje ime a da ne promenim “ja”. A moja karijera, moja uverenja? Ako kažem da sam katolik ili Židov – je li to bitan deo “ja”? Kada promenim svoju veroispovest, hoće li se promeniti i “ja”? Hoću li imati novo “ja”, ili je to ono isto “ja” koje se promenilo? Drugim rečima, je li moje ime bitan deo mene, deo “ja”? Spomenuo sam onu devojčicu koja je upitala dečaćića: “Jesi li ti prezbiterijanac?” Neko mi je ispričao vic o Paddyju, Ircu iz Belfasta. Paddy je hodao po ulici kad najednom oseti  cev pištolja na potiljku, i začuje glas: “Jesi li ti protestant ili katolik?” Peddy je morao brzo razmisliti, a onda reče: “Ja sam Židov.” Glas mu odgovori: “Pa ja sam najsretniji Arapin u Belfastu!”

     Etikete su nam tako važne. Kažemo: “Ja sam republikanac.” Ali, jeste li zaista? Ne možeš reći da ako promeniš stranku imaš novo “ja”. Nije li to ono isto staro “ja” s novim političkim uverenjima? Sećam se čoveka koji je pitao svog prijatelja: “Hoćeš  li glasati za Republikansku stranku?” Prijatelj mu odgovori: “Ne, nameravam da glasam za Demokrate. Moj otac bio je demokrat, moj deda bio je demokrata, i moj pradeda bio je demokrat.” Prvi reče: “To je neka luda logika. Mislim, ako ti je otac bio konjokradica, i ako ti je dedA bio konjokradica, i ako ti je pradedA bio konjokradica, štA ćeš ti onda biti?” “Ha, pa onda bih bio republikanac”, odgovori mu ovaj.

    Toliko puta u životu reagujmo na svoje i tuđe etikete. Poistovećujemo etikete i “ja”. “Katolik” i “protestant” su vrlo česte etikete. Jedan čovek došao je kod sveštenika i rekao: “Oče, želeo bih da odslužite jednu misu za mog psa.” Sveštenik je bio ogorčen. “Kako to mislite, da odslužim misu za psa?” “Taj pas je bio moj ljubimac”, reče čovek. “Voleo sam tog psa i želeo bih da prikažete misu za njega.” Sveštenik reče: “Kod nas se ne daju mise za pse. Pokušajte kod onih dole niže niz ulicu, oni su druge veroispovesti. Pitajte njih ako bi mogli imati obred za vas.” Dok je čovek izlazio reče: “Šteta. Zaista sam voleo tog psa. Nameravao sam ponuditi milion dolara za misu. A sveštenik reče: “Čekajte malo, pa niste mi rekli da je pas bio katolik.”

      Kada se zarobite u etikete, koja je vrednost tih etiketa, ako govorimo o “ja”? Možemo li reći da “ja” nije ni jedna od etiketa koje na njega lepimo? Etikete spadaju u “pripadajuće”. Ono što se stalno menja je “pripadajuće”. Da li se “ja” ikad menja? Da li se posmatrač ikad menja? Činjenica je da se sve etikete (osim možda “ljudsko biće”) koje upotrebljavate spadaju u “pripadajuće”. “Ja” nije nijedna od tih stvari. I zato, kada izađete iz sebe i posmatrate “pripadajuće”, ne poistovećujete se više s njim. Patnja postoji u “pripadajućem”, i zato kada “ja” poistovećujete s “pripadajućem”, počinje patnja.

      Recimo da se bojite, ili nešto želite, ili ste teskobni zbog nečega. Kada se “ja” ne poistovećuje s novcem, ili imenom, ili nacionalnošću, ili ljudima, ili prijateljima, ili bilo kojom odlikom, “Ja” nije nikada ugrožen. Može biti vrlo aktivan, ali nije ugrožen. Setite se nečega što vam je uzrokovalo, ili vam još uvek uzrokuje bol, ili teskobu, ili vas zabrinjava. Prvo: možete li prepoznati želju koja leži ispod te patnje. Ima nešto što jako želite jer inače ne biste patili. Koja je to želja? Drugo: nije reč samo o želji, reč je o poistovećivanju. Nekako ste se uverili u to da je blagostanje “ja”, skoro i postojanje “ja”, povezano s tom željom. Sva patnja nastaje kada se čovek poistoveti s nečim u njemu ili izvan njega.

Negativna osećanja prema drugima

    Na jednom od mojih kurseva neko je izneo sledeće zapažanje: “Želeo bih s vama da podelim nešto divno što mi se dogodilo. Gledao sam jedan film u bioskopu, a nakon toga sam otišao na posao. Tada sam imao poteškoće s tri osobe u svom životu. Zato sam si rekao: ‘Dobro, izaći ću iz sebe kao što sam naučio gledajući film.’ Nekoliko sati razmišljao sam o svojim osećajima, i uvideo sam kako su moji osećaji prema tim ljudima bili jako teški. Rekao sam: ‘Zaista ih mrzim.’ I zatim: ‘Isuse, šta ti možeš učiniti u pogledu svega toga?’ Nekoliko trenutaka kasnije počeo sam plakati jer sam shvatio da je Isus umro za te iste ljude, i da sami sebi ne mogu pomoći što su takvi kakvi su. To poslepodne morao sam ići u kancelariju gde sam razgovarao s tim ljudima. Rekao sam im kakve sam poteškoće, imao i složili su se sa mnom. Nisam se više ljutio na njih i nisam ih više mrzeo.”

      Svaki puta kada imate negativna osećanja prema nekome, živite u svetu opsena. S vama nešto ozbiljno nije u redu. Ne vidite stvarnost. Nešto se u vama mora promeniti, ali šta ljudi obično rade kada imaju negativna osećanja ? “On je kriv. Ona je kriva. Ona se mora promeniti.” Ne! Sa svetom je sve u redu. Vi ste taj koji (ta koja) se mora promeniti.

  Neko od vas mi je pričao o zavodu u kojem radi. Tokom svakog sastanka neko bi rekao da je hrana odvratna, a kućna nutricionistkinja bi tada planula. Poistovećivala se s hranom. Mislila je: “Svako ko napada hranu, napada mene, osećam se ugroženom.” Ali “ja” nikada nije ugrožen, samo “pripadajuće” je ugroženo.

      Ali, što ako ste svedok neke očite nepravde, nečega što je očito i objektivno krivo. Zar pravilna reakcija ne bi bila reći da se to ne bi smelo događati? Ne biste li se trebali umešati u ispravljanje nečega što je krivo? Šta biste učinili da vidite da neko zlostavlja dete? Nadam se da niste mislili da sam rekao da ne biste trebali ništa učiniti. Rekao sam da biste bili puno delotvorniji kad ne biste imali negativna osećanja, puno delotvorniji. Jer kad vas obuzmu negativna osećanja, postajete slepi – “pripadajuće” stupa na scenu, i sve se zapetlja. Pre ste imali jednu poteškoću na leđima, a sada imate dve. Mnogi pogrešno misle da, ako nemaju negativnasećanja kao što su ljutnja i zlovolja, da onda ništa ne čine u pogledu situacije u kojoj se nalaze. A, ne, ne! Ne morate imati negativna osećanja da biste mogli delovati. Postaćete veoma osetljivi za stvari i ljude oko sebe. Ono što ubija osetljivost je ono što mnogi nazivaju uslovnost ega: kada se tako poistovećujete s “pripadajućim”, da se nagomila previše “pripadajućeg” da bi stvari mogao videti objektivno, iz odstojanja. Kada započnete delovanje, vrlo je važna sposobnost gledanja stvari s odstojanjem, a negativna osećanja to sprečavaju.

     Kako ćemo onda nazvati onu strast koja nam daje ili u nama potiče energiju s kojom možemo nešto učiniti  u pogledu objektivno zlih stvari? Bilo kako bilo, to je akcija, a ne reakcija.

     Neki se od vas pitaju postoji li neko sivo područje u kojem se na nešto navežemo, pre nego što se s time poistovetimo. Recimo da vam umre prijatelj. Čini se da je ljudski i normalno da osećamo tugu zbog toga. Ali kakva je reakcija? Samosažaljevanje? Zbog čega biste bili tužni? Razmislite o tome. Ono što ću sada reći zvučaće vam strašno, ali kao što sam već rekao, ja dolazim iz nekog drugog sveta. Vaša reakcija je lični gubitak, zar ne? Žao vam je zbog vas samih, i zbog drugih ljudi kojima je vaš prijatelj donosio radost. Ali to znači da vam je žao drugih ljudi kojima je žao za sebe. Ako im nije žao zbog sebe, zbog čega im je onda žao? Nikada ne osećamo tugu kada izgubimo nešto čemu smo dopustili da bude slobodno, što nikada nismo pokušali posedovati. Tuga je znak da sam svoju sreću barem u nekoj meri učinio zavisnom o stvarima i ljudima. Tako smo navikli slušati sve što je suprotno ovome da to što govorim zvuči nečovečno, zar ne?

izvor