Korespodencija : Herman Hese i Luiz Rinser

 

Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luise Rinser. Pojavilo se u brojnim novinama kao "Otvoreno pismo". ]

Godine 1946, pisac Herman Hese, koji je živeo u Švajcarskoj od 1919. i koji je kritikovao nacionalsocijalizam posle 1933, žalio se na nedostatak uvida i samopravednost kod svojih nemačkih sunarodnika. Zamerio je Nemcima što su se žalili na svoju materijalnu situaciju dok su prećutkivali svoju podršku Hitleru i to što su tek nakon svega postali članovi otpora. Takođe je krititikovao svoje sunarodnike zato što su gledali sa visine one u egzilu, poput Tomasa Mana, koji se aktivno borio protiv Trećeg rajha. Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luizi Rinser. Objavljeno je u brojnim novinama kao „Otvoreno pismo“.

Knjizevnica Luiz Rinser je u ratu izgubila muža, a 1944. je uhvacena nakon denuncijacije. Pa ipak, na početku rata, napisala je tekst u kom je sa simpatijama pisala o nacional-socijalizmu. U svakom slučaju, 1946. složila se s kritikama Hermana Hesea i požalila se na “nedostatak ponosa i uvida” kod Nemaca. Po njenom sudu, oni su odbijali priznati političku realnost.

Pismo Hermana Hesea: Čudno je to sa pismima iz svoje zemlje. Mesecima je pismo iz Nemačke za mene bilo čudan i uvek radostan događaj. Ono je donelo vest da je prijatelj za kojeg sam se brinuo, o kome dugo nisam ništa čuo, još uvek živ. I tako sam mogao da bacim pogled, koliko god bio nasumičan i nepouzdan, na zemlju koja govori mojim jezikom, kojom sam poverio svoje životno delo i koja mi je do pre nekoliko godina davala hleb i moralno opravdanje za moje delo.
Takva su pisma uvek bila iznenađenje, bila su usredsređena na važne stvari i u njima nije bilo dokonog brbljanja; često su pisana u velikoj žurbi [ . . . ].
Potom su pisma postala češća i duža [ . . . ]. Mnoga od njih mi nisu pružala nikakvo zadovoljstvo i nisam imala nikakvu želju da odgovorim na njih. [ . . . ]
Zatvorenik u Francuskoj, ne mladić već oženjen čovek sa decom, dobro obrazovan industrijalac sa fakultetskom diplomom, pitao me je šta je po mom mišljenju trebalo da uradi jedan pristojan, dobronameran čovek za vreme Hitlera. Čovek na njegovom položaju, tvrdio je, nije mogao sprečiti bilo šta što se dogodilo ili da se na koji način suprotstavi Hitleru; to bi bilo bezumno, koštalo bi ga sredstava za život, slobodu i na kraju života. Mogao sam samo da odgovorim da su razaranje Rusije i Poljske, opsada Staljingrada i ludilo istrajavanja sve do groznog kraja također podrazumevali određene opasnosti, ali da su se nemački vojnici prepuštali svemu tome s entuzijazmom. I zašto nemački narod nije uspeo prozreti Hitlera pre 1933? Zar nije događaj kao što je Minhenski puč mogao rano da im pokaže šta je on zapravo? Zašto su, umesto da podržavaju i neguju Nemačku Republiku, jedino zadovoljavajuću posledicu Prvog svetskog rata, bili skoro jednoglasni u njenom sabotiranju, glasajući za Hindenburga, a kasnije i za Hitlera, pod kojim je, bez sumnje, postalo vrlo opasno ponašati se kao dostojanstveno ljudsko biće? [ . . . ]
Na primer, postoje svi ti moji stari poznanici koji su mi godinama pisali, ali su prestali kada su saznali da sam pod strogim nadzorom i da dopisivanje sa mnom može imati vrlo neugodne posledice. Sada me obaveštavaju da su još uvek u zemlji živih, da su oduvek mislili na mene s ljubavlju i da su mi zavideli na sreći da živim u raju Švajcarske, i da, čega moram biti svestan, nikada nisu gajili simpatije prema tim prokletim nacistima. Ali mnogi od ovih mojih starih poznanika godinama su bili članovi partije. Sada mi pričaju kako su tokom svih tih godina bili jednom nogom u logoru, a ja sam dužan da im odgovorim da su jedini antinacisti koje mogu shvatiti ozbiljno koji su sa obe noge bili u logoru, a ne jednom u logoru a drugom u partiji. . [ . . . ]
Zatim, tu su i prostodušni, bivši članovi Omladinskog pokreta, koji mi pišu da su se u partiju učlanili oko 1934. godine posle teške unutrašnje borbe, samo da bi obezbedili spasonosnu protivtežu divljim, brutalnim elementima. I tako dalje.
Drugi imaju privatne komplekse. Žive u potpunoj bedi, more ih ozbiljne brige, a ipak imaju papir, mastilo, vreme i energiju da mi pišu duga pisma u kojima izražavaju svoj prezir prema Tomasu Manu i ogorčenost vremena što mi je taj čovek prijatelj.
Drugu grupu čine bivše kolege i prijatelji koji su godinama otvoreno i bezrezervno podržavali Hitlerov trijumfalni napredak. Sada mi pišu dirljiva prijateljska pisma, pričaju mi sve o njihovim svakodnevnim životima, o štetama koje su im napravile bombe i o kućnim brigama, o svojoj deci i unucima, kao da ništa nije bilo, kao da se ništa nije isprečilo između nas, kao da nisu u ubijanju prijatelja i rođaka moje žene koja je Jevrejka i u diskreditovanju i uništavanju mog životnog dela pomogla. Niko od njih ne kaže da se kaje, da danas gleda stvari u sasvim drugom svetlu, da je bio u zabludi. I niko od njih ne kaže da je bio i namerava da ostane nacista, da ni za čim ne žali, da se drži svojih stavova.
Nađi mi nacistu koji se držao svojih stavova kada su stvari krenule na gore! Muka mi je od tih ljudi! Nekolicina ljudi koja mi piše pisma očekuje od mene da svoju vernost vratim Nemačkoj, da dođem nazad i da pomognem u prevaspitavanju naroda. Još pregršt ljudi me poziva da dignem svoj glas u svetu, da kao neko neutralan i humanitarno protestujem protiv ovlaštenja i propusta okupatorskih sila. Kako mogu biti tako naivni, tako potpuno neupućeni u svet i vreme, tako dirljivo, sramno detinjasti!

Ostario sam i umorio se, a uništavanje mog rada [ . . . ] mojim je poslednjim godinama dalo ton razočaranja i tuge. [ . . . ]
Među dobrim stvarima u kojima još uvek mogu uživati, koje mi i dalje pričinjavaju zadovoljstvo i nadomeštaju tamnu stranu, su retki, ali nepobitni pokazatelji da autentična duhovna Nemačka i dalje živi. Niti ih tražim niti ih nalazim u vrevi sadašnjih proizvođača kulture i demokrata po lepom vremenu, već u takvim zadovoljavajućim manifestacijama odlučnosti, budnosti i hrabrosti, dobre volje i samopouzdanja lišenog iluzija, kao što je vaše pismo. Hvala vam na tome. Čuvajte seme, očuvajte veru svetlošću i duhom. Malo vas je, ali vi ste možda so zemlje.

Pismo Luiz Rinser:

[ . . . ] Sve što pišete je tačno. Niko ništa nije uradio, svi hoće da budu denacifikovani. [ . . . ] Kao što niko ne može da bude arijanizovan, niko ne može biti ni denacifikovan. Za mene, nacizam je karakter, neporeciva crta karaktera.
Kako se sudskim dekretom neko može osloboditi od mana koji počivaju u samoj njegovoj prirodi! Možeš se osloboditi jedino dugim, teškim procesom promene; to je drugačije. Nalazim da je naročito odvratno kada ti ljudi sada govore: Ja sam bio samo pasivan sledbenik (Mitläufer). Do srži bi me bilo sramota da kažem tako nešto. Bolje biti zli, pravi nacista, vođen od strane samog đavola, nego puki pasivni sledbenik. Kakav manji ponos i uvid!
[ . . . ]
Postoji ovde u Nemačkoj mnogo gore stvari, o kojima ništa ne pišete. Postoji, na primer, strah od socijalizma, koji traži promene i u velikim i u malim stvarima. Iz ovih ljudi kuljaju lepe reči: sloboda, poštovanje, lepota, nemačka kultura [ . . . ] i oni nisu skloni tome da sagledavaju stvarni svet. Nedavno sam bila pozvana na Omladinski kongres u Frankfurtu na Majni. Ljudi su se obraćali ovoj jadnoj, zbunjenoj omladini obogaljenoj ratom, koja nema nade u budućnost, nema novca, samo sve moguće probleme; oni su im pričali o novom Ustavu, o životu prožetom Bogom [ . . . ] a ti mladi ljudi su samo sedeli i nisu rekli ništa. Hoće li napraviti drugu Hoher Meissner koju bi vestacki izradili univerzitetski profesori. Time oni žele da odvuku omladinu od realnog političkog života. (A sve je danas politika…). Govore o nemačkom idealizmu, ali kada se radi o nečemu političkom što je stvarno, ljudi skreću pogled. Na primer, u mom nedavnom govoru u Minhenu, pričala sam o bedi mladih ljudi i zahtevala da se naprave domovi za ugrožene nemačke Besprosonis (mlade beskućnike). Rečeno mi je da se prvo mora sačekati rešenje problema u vezi s nemačkom valutom. Ali gurala sam dalje i suprotstavila Bavarsku vladu još većoj vladi države Hesen, a danas u novinama Neue Zeitung piše da se počelo s izgradnjom tih domova.

Vrlo je teško živeti ovde [ . . . ], ali svugde postoji uticaj qsila. [ . . . ] Mnoge žene mnogo jasnije vide realnost muškaraca. Muškarci se dure jer im više nije dozvoljeno izigravati vojnike. [ . . . ] U vašem divnom pismu, napisali ste mi inteligenciju i pronicljivo oko. Molim vas da verujte tom oku kada vam kažem da ovde postoji jedan segment, ne velik po broju ali značajan po svojoj intelektualnoj vitalnosti i političkim kapacitetima, koji ucestvuje u radu na miru. [ . . . ]

izvor: original

Prevod : Glif

Hermanu Heseu za rođendan od Tomasa Mana

Šezdesetogodišnjem Hermanu Heseu
          /objavljeno u 'Neue Zuriche Zeitung' , petak , 2. juli 1937. / 

     Danas, 2. jula, Herman Hese puni šezdest godina života. Jedan lep, drag, veliki dan ! Svesrdno će biti proslavljen  u nemačkim zemljama u srcima hiljada ljudi , - utoliko svesrdnije i odlučnije, rekao bih, što će mračnija biti ravnodušnost i nezainteresovanost onih koji danas vladaju u Nemačkoj. U takvoj osećanjima i prkosom prožetoj slobodnoj ljubavi ljudi će danas tamo spasavati svoju dušu.  A i mi ćemo na neki način da spašavamo našu, radosno proslavljajući ovaj dan, - od duhovne ekspatrijacije, naime, i otuđenja od otadžbine : Opet možemo jednom svim srcem ovom prilikom da budemo Nemci, da kažemo Da nemstvu i da se u duboko zatomljenom i komplikovanom ponosu osećamo kao Nemci.  Jer nema ničeg nemačkijeg od ovog pesnika i njegovog životnog dela, - ničeg što bi bilo više nemačko u starom, veselom, slobodnom i duhovnom smislu, a kome nemačko ime zahvaljuje svoju slavu i simpatije čovečanstva.

      Ovo čedno i smelo, sneno i pri tome visoko intelektualno delo puno je tradicije, čvrstih spona, sećanja, zavičajne prisnosti, a da pri tom nije ni najmanje epigonsko. To delo upravo ono prisno uzdiže na jedan nov, duhovni, štaviše revolucionarni stupanj – revolucionarni ne u nekom direktnom političkom ili socijalnom nego duhovnom, pesničkom smislu; ono je na autentičan i iskreni način okrenuto budućnosti, ono je otvoreno prema budućnosti. Ne bih znao kako bi drugačije označio tu osobenu, dvojaku a jedinstvenu draž kojom ono deluje na mene. Ono poseduje osobeno romantički tembr, onaj neobični i hipohondrični humor nemačko – duševne vrste; ono je organski – lično povezano sa elementima sasvim drugačije, mnogo manje duševne vrste, naime sa evropsko – kritičkom  psihoanalitičkom sferom. Odnos ovog švapskog liričara i idličara prema bečkoj erotološkoj 'dubinskoj psihologiji', onako kako se, na primer, predočava  u 'Narcisu i Zlatoustom', jednoj u svojoj čistoti i interesantnosti apsolutno jedinstvenoj romanesknoj potskoj tvorevini, jeste duhovni paradoks najprivlačnije vrste. On nije manje neobičan i karakterističan od njegove naklonosti ka praško – jevrejskom geniju Francu Kafki, kojeg je rano nazvao 'potajnim kraljem nemačke proze', iskazujući mu u svakoj prilici svoje divljenje kao ni jednom drugom savremenom pesničkom duhu. Da li je moguće da ga izvesno literastvo smatra običnim, svakodnevnim ? O ne, on to nipošto nije. Nezaboravan je onaj uzbudljivi, visoko senzacionalni utisak koji je pre dvadeset godina izazvao 'Demijan' izvesnog Sinklera, jedno pesničko delo koje je sa neobjašnjivom tačnošću pogodilo nerv vremena i celog jednog mladog naraštaja, koji je smatrao da se iz njegove sredine izdigao jedan glasnik i vesnik njegovog najdubljeg osećanja života, pa ga je otuda i prihvatio sa ushićenjem i zahvalnošću  I zar je potrebno reći da je 'Stepski vuk'  romaneskno ostvarenje koje svojom esperimentalnom smelošću ne zaostaje iza  'Uliksa', 'Kovača lažnog novca' ?

                     Duboko osećam da ovo životno delo, ukotvljeno u zavičajno – nemačkoj – romantičnoj sferi, pored sve svoje ponekad osobenjačke samosvojnosti, svoje čas humorističko – nezadovoljne, čas mističko- čežnjive izdvojenosti iz sklopa vremena i epohe, spada u najviše i najčistije duhovne poduhvate i stremljenja naše epohe, a da bih se lišio časti i radosti da našem maestru na ovaj praznični dan i javno iskažem moje najsrdačnije i divljenjem ispunjene čestitke i želje. U književnoj generaciji koja je zajedno samnom nastupila u književnom životu ja sam veoma rano izabrao njega kao meni najbližeg i najdražeg  pa sam njegov razvoj pratio sa simpatijom koja je bila pothranjivana kako razlikama tako i sličnostima. Ove su me uistinu ponekad naprosto začudile. Postoje kod njega stvari – zašto to da ne kažem ? – kao na primer, 'Banjski gost', pa čak i u Fišerovom časopisu objavljena Predigra za njegovo misteriozno pozno delo 'Igra staklenih perli', koje čitam i doživljavam kao da su od mene.

                  Ja volim čoveka i ličnost Hermana Hesea, njegovu vedro – smotrenu, dobrostivo – vragolastu prirodu, duboki, lep pogled njegovih, na žalost, bolesnih očiju, koje svojim plavetnilom njegovom mršavom i oštro oblikovanom licu daju izgled dobrostivog švapskog seljaka. Lično sam se sa njime zbližio tek u protekle četiri godine, kada sam, pod prvim šokom usled gubitka zavičaja, kuće i domaćeg ognjišta, često bivao kod njega u njegovoj lepoj tesinskoj kući i divnom vrtu. Kako sam mu samo tada zavideo! – ne samo na tom njegovom bezbednom životu nego pre svega na onom što je pre mene posedovao – na rano stečenoj duševnoj slobodi, na njegovoj apsolutno filozofskoj distanciranosti od svekolike nemačke politike... Nije u onim suludim danima bilo ničeg blagotvornijeg, lekovitijeg od razgovora sa njim. I zato još jednom : od srca hvala i najiskrenije čestitke! Sa željom : da produhovljavanju njegovih viših godina ostanu sačuvane plastične snage, da ga one ne iznevere jer su mu potrebne za ostvarenje jednog tako smelo – spiritualnog projekta kao što je delo 'Igra staklenih perli' , ali za to jemči, rekao bih, njegov humor, njegova jezička razigranost koja je već u upravo objavljenim odlomcima tog dela došla do punog izražaja. Želimo mu, dakle, da uspešno dovrši to delo. Takođe želimo – pri čemu svesno prenebregavamo ćinjenicu da je lišen svakog častoljublja – da njegov ugled što je moguće više dopre u svet, da se raširi u njemu, te da mu donese priznanje i počast koju je već odavno zaslužio, kada bi upravo danas predstavljala jedan značajni duhovni čin : u vidu krunisanja švedskom i svetskom nagradom za književnost .

                        

Hermanu Heseu za sedamdeseti rođendan
                       Iz 'Neue Rondschau' i 'Neue Zuriche Zeitung, 2. juli 1947.

        

         Zar tome ima već deset godina kako sam našem Hermanu Heseu čestitao na njegovom šezdesetom rođendanu ? O da , zacelo je to moguće , a moguće je da je otada prošlo i više vremena – s obzirom na to da se u međuvremenu toliko toga zbilo; naime, toliko se toga dogodilo u ovom istorijskom svetu, u ovom svekolikom metežu i silnim potresima, a sve to mimo volje i uticaja naše radine ruke. Spoljašnje događaje, neizbežno propadanje jedne Nemačke pogotovo, to smo zajedno predvideli i doživeli – na velikom prostornom rastojanju jedan od drugog, doduše, koje je povremeno onemogućavalo svaku vrstu kontakta, ali uvek zajedno i u uzajamnom sećanju. Naši su putevi bili jasno razdvojeni  kretali smo se u odmerenom odstojanju jedan od drugog kroz prostore duha, a opet nekako zajedno – nekako smo uvek bili saputnici ili braća – ili confreres, kako bi trebalo zapravo da kažem; jer ja naš odnos rado vidim u slici i prizoru susreta njegovog Jozefa Knehta sa benediktinskim paterom Jakobusom u Igri staklenih perli , u kojima je neizbežna 'uljudna i strpljiva igra beskrajnih uzajamnih klanjanja kao pri susretu između dvojice svetitelja ili dva crkvena kneza ' – jedan napola ironičan ceremonijal kineske vrste, koji Kneht veoma voli, i za koji kaže da je i Magister ludi Tomas sa Trave njime majsorski vladao .

        Otuda je sasvim u redu da nas dvojicu ponekada navode zajedno, a ako se to čini i na najneobičniji način, nama to može da bude pravo. Jedan znameniti stari kompozitor u Minhenu nedavno je u jednom pismu upućenom u Ameriku na odano nemački i gorko opak način, nas dvojicu, Hesea i mene, označio kao 'bednike', koji, eto, ne misle i ne prihvataju da smo mi Nemci najviši  i najplemenitiji među narodima, da smo 'kanarinci sa sve samim vrapcima '. Slika kao takva posve je promašena i stupidna, o njenoj neukosti, o nepopravljivoj umišljenosti koja u njoj dolazi do izražaja, a koja je donela dovoljno jada našem nesrećnom narodu, uopšte da ne govorimo. No, taj čovek je celog svog života govorio i izgovorio mnogo neverovatnih besmislica, pa i ovu treba prenebregnuti i odbaciti kao i ostale. Što se mene tiče, nemam ništa protiv tog suda 'nemačke duše ' o meni. Ja sam kod kuće stvarno bio samo jedan sivi vrabac razuma među sve samim zatočenicima duševnosti, pa su oni onda 1933. bili srećni što su me se otarasili, a danas su  tobože duboko povređeni zbog toga što neću da se vratim. A Hese ? Kakva li je samo ignoracija, kakva je samo, da to onako nemački iskažem, neobrazovanost potrebna da se taj slavuj (jer građanski kanarinac u svakom slučaju nije) protera iz njegove nemačke šume; da se odbaci taj liričar, koga bi Merike bratski zagrlio, koji je iz našeg jezika crpio snagu i ostvario dela najvišeg oblika, pesme i izreke od najfinije umetničke materije, takvog pesnika  naružiti i nazvati 'bednikom' koji je izdao svoje nemstvo, samo zato što razlučuje ideju od pojave kaja tako često ume da unižava, samo zato što je narodu svog jezika govorio istinu, do koje i pored najstrašnijih iskustava još nije došao, samo zato što poseduje osećaj odgovornosti i savest za zlodela koja je taj narod u svojoj suludoj samoponesenosti natovario na sebe !

         Ako danas, kada je nacionalni individualizam na umoru, kada se samo sa stanovišta nacionalnog ne može rešiti ni jedan problem, kada je uskogrudo otadžbinsko postalo nešto kao zagušljivi provincijalni vazduh, pa više ne može da bude delotvoran duh koji ne reprezentuje evropsku tradiciju kao celinu, - ako danas nacionalna 'autentičnost', ono narodski karakteristično uopšte još predstavlja neku vrednost – a jedna slikovita vrednost još može da ostane – onda pri svemu tome suština nije, kao što je to oduvek i bilo, u mišljenju i galami nego u postojanju i delanju. U Nemačkoj su naročito oni koji su bili nezadovoljni nemstvom uvek bili i najviše nemački. A ko ne bi video da već samo obrazovno delo literate Hesea  - da za sada ostavimo po strani pesnika – onaj dražesni univerzalizam njegove priređivačke i uređivačke delatnosti ne sadrži u sebi nešto specifično nemačko ? Pojam 'Svetska  Književnost', koji je Gete uobličio, za njega je nešto  najprirodnije što postoji . Jedan njegov spis, koji se čak pojavio i u Americi, 'published in the public interest by authority of the Alien Property Costudian 1945' upravo ima sledeći naslov : 'Biblioteka svetska književnosti', taj spis je primer ogromne i predane načitanosti, odomaćenosti u hramovima istočnjačke mudrosti, visoko humoristične upućenosti u 'najstarija i najsvetija svedošanstva ljudskog duha'. Izvanredne studije su eseji o Franji Asiškom i Bokaču iz 1904. godine i tri članka o Dostojevskom pod naslovom 'Pogled u haos'. Izdanje priča iz srednjeg veka, novela i šala staroitalijanski pripoveača  istočnjačkih bajki, 'Pesme nemačkih pesnika ', nova izdanja Žana Paula, Novalisa i dr. nemačkih romantičara – sva ta izdanja potpisana su njegovim imenom. To je jedan odgovoran posao u službi odabiranja, revidiranja, priređivanja i znalačkog pisanja predgovora, - posao koji bi mogao da ispuni sav život jednog književnika. A ovde je to samo višak ljubavi (i radne energije!), ljubavlju ispunjena delatnost koja se ostvaruje uporedo sa ličnim delom, sa čijom slojevitošću i obiljem problema u čijem središtu se nalaze Ja i svet gotovo da ne može da se uporedi ili ponese nijedno savremeno delo .

          Uostalom, on voli ulogu priređivača i arhivara, on voli da se poigrava i skriva iza maske nekoga ko 'na videlo' iznosi papire drugih ljudi, ali i kao pesnik. Tako je, na primer, izdao 'Spise i pisma iz zaostavštine Hermana Laušera. Na sličan način se krije iza pseudoniuma 'Sinkler' u slučaju dela 'Demijan-povest jedne mladosti' (1919). A posve veliki primer predstavlja sublimno delo starosti o 'Igri staklenim perlama' sa podnaslovom 'Pokusaj životopisa Magistera ludi Jozefa Knehta zajedno sa Knehtovim spisima iz njegove zaostavštine, priredio i izdao Herman Hese', zasnovano na gotovo svim izvorima kulture čovečanstva, i istočnim i zapadnim. Dok sam čitao ovo delo snažno sam osetio (i to sam mu i napisao ) u kolikoj meri su parodijski elemenat, fikcija i persiflaža jedne biografije koja barata sa učenim konjekturama, sa jezičkim humorom dakle, od velike pomoći da takvo pozno delo opasno uznapredovale produhovljenosti učini mogućim, ostvarljivim i da mu čuvaju sposobnost za igru .

          Punu deceniju i više zalagao sam se da se njegovo delo kruniše švedskom nagradom za književnost. Ona ne bi bila preuranjena da mu je dodeljena za njegov 60. rođendan, a izbor naturalizovanog  švajcarca predstavljao bi duhovit signal u trenutku kada je Hitler (zbog Osjeckog) svim Nemcima zanavek zabranio da prihvate tu nagradu. Ali i sada, kada je sedamesetogodišnjak sam krunisao svoje delo jednim velikim vaspitnim romanom, ovo priznanje ima u sebi nečeg pravovremenog. Zahvaljujući toj nagradi,  punim sjajem je zablistalo ime ovog pesnika, čije delo čuva tradiciju , ali je ujedno otvoreno prema budućnosti; time je ovenčan jedan duh koji ovom vremenu bremenitom prelaznim mukama i nedaćama može da pruži i ponudi mnogo dobrote i slobode .


izvor

Tomas Man - Herman Hese, prepiska

Dva autora koji definitivno spadaju u najveće pisce XX veka, nobelovci Tomas Man i Herman Hese, aktivno su se dopisivali skoro pola veka. Iako su dolazili iz različitih delova Nemačke i vodili u potpunosti drugačije živote, Hese kao predstavnik tihe kontemplacije, a Man kao javni intelektualac sa aktivnim društvenim životom – obojica su se pobunili protiv svoje buržujske provenijencije prekidanjem školovanja i nalaženjem poslova tipičnih za radničku klasu: Hese je radio u prodavnici polovnih knjiga, a Man kao agent osiguranja – pre nego što su postali poznati pisci. Ovojica su imali majke koje su donele dašak egzotičnosti u njihovo inače tipično nemačko odrastanje – Manova je bila rođena u Brazilu, a Heseova u Indiji.

Ali ono što ih je iznad svega zbližilo su bila njihova ubeđenja. Delili su istu posvećenost humanizmu i nepokolebljivu veru u integritet individue, podržavali su jedan drugog, i privatno i javno, i tokom rata i tokom egzila, tokom jakih kritika, čak i tokom njihovih jakih filozofskih neslaganja.
U januaru 1928, godinu dana pre nego što će primiti Nobelovu nagradu za književnost, Man piše Heseu nakon što je dobio limited-edition zbirku od 45 Heseovih pesama:

Dragi Herr Hesse,
Hvala vam – držim da je to počast – na slanju ovih pesama, čija se atmosfera neće dopasti svima. Bili ste u pravu kada ste pretpostavili da će odgovarati mom unutrašnjem shvatanju.

Kasnije, u istom tom pismu, Man daje Heseu predivan kompliment povodom Stepskog vuka, koji se pojavio par meseci pre toga, i koji je bio prvo veliko Heseovo delo, kojim će on krenuti ka nominaciji za Nobelovu nagradu za književnost, dobijenu dve decenije kasnije, a u velikoj meri zahvaljujući istrajnim i velikodušnim Manovim nominacijama:

Sve više i više postajem mrzovoljan i težak kada je u pitanju čitanje; većina onogo što pročitam ostavlja me ravnodušnim.
Stepski vuk mi je još jednom pokazao, prvi put posle mnogo vremena, šta čitanje može da bude.

Divljenje je bilo obostrano. U pismu iz marta 1932, Hese piše Manu nakon čitanja njegovog predavanja o Geteu i Tolstoju, pretočenom u esej:

Još jednom sam ostao zadivljen… hrabrošću i energijom kojom, suprotno svim nemačkim običajima, vi težite, ne da ublažite, pojednostavite i zataškate, nego da precizno naglasite i produbite tragične probleme.
                                        { .......}
Ukratko, želim da vam se zahvalim na velikom zadovoljstvu koje mi je vaša knjiga pružila.

Thomas Mann i Hermann Hesse u Chantarella, Švajcarska

Krajem 1933, pošto je Man pisao Heseu povodom još jedne njegove pesme, “prepune mudrosti i blagosti”, Hese odgovara podjednako velikodušno u pohvalama Manovog prvog romana iz tetralogije “Josif i njegova braća”:

Hteo bih makar da vam se zahvalim na velikom užitku koji mi je vaša knjiga pružila… Suprotno prevladavajućoj koncepciji istorije i istoriografije, svideo mi se svaki delić blago melanholične ironije kroz koju u vašoj poslednjoj analizi sagledavate probleme istorije i naracije, iako ni na trenutak ne posustajete u vašem nastojanju da učinite ono za šta mislite da je nemoguće, a to je da pišete istoriju. Za mene, koji se od vas razlikujem po mnogim aspektima i koji sam oblikovan drugačijim poreklom, ovo je duboko kongenijalno, jer ja veoma dobro znam kako je pokušati nešto nemoguće, znajući pritom da je to nemoguće, i kako je preuzeti tragediju na sebe. Pored toga, ova tiha knjiga je stigla kao božji dar u vreme pretrpano glupim aktuelnostima.


Manov roman je naišao na oštru kritiku, što je bio povod za Heseovo osnažavajuće pismo, ne bi li njime ohrabrio autora – u pismu koje mu je poslao nekoliko dana kasnije, Man govori o snazi ljubaznosti usred svog tog kriticizma, koju svi koji su podneli takve javne napade veoma cene kad postoje, a bolno žude za njima kada izostanu:

Možete zamisliti sa kojim su bezobrazlukom i glupošću kritičari, skoro bez izuzetka, reagovali na knjigu. Podjednako je jadno i šokantno posmatrati takvu – do sada nesvesnu – intelektualnu potčinjenost i kastriranost u ljudima koje ste nekada poznavali. Ljubaznost i hitrost sa kojom ste vi reagovali… duboko me je ganula i iz dubine duše vam se zahvaljujem na rečima utehe.


U istom pismu, Man dodaje jedan sentiment, tačan u vezi sa umetnošću zahvalnosti, koliko i sa umetnošću samom:


Na kraju krajeva, lepo postoji samo u takvim tragovima snolikosti koje umetnička dela nose sa sobom iz svojih duhovnih domova.

U maju 1934, Man je uzvratio na isti način kada je pročitao Heseov roman Kišotvorac, koji će  kasnije biti inkorporiran u Igru staklenih perli, objavljenu 1943, nakon decenije odbijanja zbog Heseovih anti-nacističkih ubeđenja:


Kakav je sjajan primer veštine vaš roman – više nema ničega takvog u Nemačkoj. I kako humano tretira primitivnu eru, bez podilaženja, kako je to uobičajeno da se danas radi. “Mnogo veća celina” koje je ovo deo će biti veličanstveno delo!

U avgustu iste te godine, pošto je Hese poslao Manu na dar mali izbor iz svoje poezije, Man – koji je u tom trenutku teško utučen i obeshrabren dolaskom nacista na vlast – odgovara sa velikom zahvalnošću:

Kakva riznica melodičnosti! Čista umetnost! Prava uteha posustaloj duši. Ove reči zvuče uopšteno, ali ja iza njih stojim i lično, neumiren izvinjenjem zbog ovog škrtog izraza zahvalnosti. U sred sam teške krize, i u životu, i u radu. Toliko su me izmrcvarila ova dešavanja po Nemačkoj, toliko su izmučila moj moral i moju kritičku savest, da mi se čini da nisam u stanju da nastavim sa svojim trenutnim književnim radom.

Pa ipak je nastavio, uz Heseova ohrabrenja. Nekoliko meseci kasnije, Man šalje svom prijatelju i saborcu konačno pismo zahvalnosti na uvažavanju, govoreći o ovom ogromnom, revitalizirajućem ciklusu obostranog poštovanja i divljenja, raspoloživo svima onima koji izaberu da pozdrave i slave međusobnu duhovnu srodnost:

Moja radost je bila velika i još jednom mi je dokazala koliko su mi duboko prijemčivi dobrota i razumevanje. Kako da me ne učini ponosnim dobro mišljenje čoveka čiju umetnost i razmišljanje podržavam celim svojim srcem?

(Ova pisma autorka je preuzela iz knjige Korespodencija Tomasa Mana i Hermana Hesea 1910-1955, prim. prev.)

Maria Popova
prevod: Danilo Luč

 

Herman Hesse - stihovi

Enrico Garrou

JEDNOJ ZENI

Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,
Od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak,munja,vatra iz oblaka,
Ja sam vetar, oluja,ja sam melodija...


Ja samo uzimam ljubav
I upijam njenu slast
Suze me večno prate
Ja veran nisam nikom nit ikom pripadam.


Odan sam samo svojoj zvezdi
Koja me na uništenje priziva
Koja moj uzitak u mučenje pretvara
A koja moje srce ipak voli i slabi.


Čarobnjak i zavodnik,to je moja sudbina!
Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren.
Gospod moj i moj vođa je smrt.

Srećan je ko ume da voli.

_________________________________

STEPSKI VUK

Tiho...

Kada bi sve lepo

sve što postoji

u jednu tihu Reč

sada stalo....I kada bih umeo i smeo

samo jednu

tihu Reč

sad da ti šapnem....

Šaputao bih ti zauvek....

Da nas ne probudim

iz ove sreće koju živimo.....

Pred mnogim vratima sam čekao,

Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.

I uvek kad bi se usta jedna predavala i žeđ

bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila.

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.

Poljupci koje strašno moljah,

duge noći koje grozničavo išćekivah...

Na kraju behu kao zgažen cvet,

bez mirisa nestala lepota.

Iz mnogih postelja ustao bih tužan

kad je žudnja postala mi navika.

Bežeći od užitka tražio sam san

opet novu želju i svoju samoću...

Taj užitak moje je prokletstvo

jer nesrećnim me čini

da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,

da novom uhu svoju pesmu šapnem.

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,

opčini me,izmuči me nikad mi ne reci da.

______________________________________
 

Dali si mogla da zaboraviš

da je tvoja ruka nekad u mojoj

ležala,i da se neizmerna radost

iz tvoje ruke u moju sa mojih

usana,na tvoje prelila i da je

tvoja kosa plava čitavo jedno

proleće ogrtač sreće mojoj ljubavi

bila,i da ovaj svet nekad mirisan

i raspevan sad siv i umoran bez

ljubavih oluja i naših malih radosti

Zlo koje jedno drugom nanosimo

vreme briše,i srce zaboravlja

ali časovi sreće ostaju njihov

sjaj je u nama.

 

____________________________________

 

 

Besmrtnici

Propinje se ka nama i ključa
huk života iz zemaljskih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos što svest zaobruča,
krvav dim sa pirova dželata,
grč naslade,srca koja tuku
neutolnom požudom,splet ruku
zelenasša,prosjaka,pirata,-
oh,taj uskomešani ljudski roj,
šiban strašću i bičevan strahom,
zaudara na trulež i znoj
blud i grubost spleću mu se s dahom
koji blažen i ostrvljen diše,
proždire se, pa se ispljuvava
smišlja novi rat dok pesme piše,
rasplamsali bordel ukrašava,
mota,ždere,kurva se dok šeta
sred drečavog vašarskog veselja,
sred obmana svog dečijeg sveta
što se svakom sa pučine želja
nov ukaže kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.
Naš je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike čoveka i žene.
Vaše grehe,pohote,ubojstva,
vaše strepnje i nade u spas,
ravnodušni i puni spokojstva,
gledamo,ko sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se druži,
prožima nas vasionski led,
a oko nas sve u nedogled,
kolo zvezda bez prestanka kruzi.
Dok gledamo mirno na vaš greh,
koprcanje i jad neizrečni,
nepomičan naš je život večni,
hladan,zvezdan naš je večni smeh.

 

Stepski vuk

 

____________________________________

 

Tužba
 

Biti nije nam dato.Struja smo samo,
Voljno utičemo u oblike sve:
U dan,u noć,u pakao i hram,
Prolazimo,da budemo goni nas žeđ.

Bez predaha oblik za oblikom tako punimo,
Nijedan ne postaje naš zavičaj,sreća,jad,
Uvek na putu,uvek gosti,
Ni njiva,ni ralo ne zovu nas,ne raste za nas hleb.

Ne znamo Gospod šta s nama smera,
Igra se nama,ilovačom u ruci,
Ona je nema i tvorljiva,nit’ se smeje,nit’ plače,
Ona se mesi,ali nikad ne peče.

Jednom se okameniti!Jednom se ustaliti,
Za tim večno živo čeznemo,
I ipak samo strašljiva groza večno ostaje,I ipak nikad ne biva počinka na putu našem.

Igra staklenih perli

____________________________________

 

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom žurim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al' nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah,zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.

 

________________________________

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.

 

_______________________________

 

Biti srećan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

_____________________________

Hteo bih da sam cvet kraj puta
a ti da naiđeš niz dolinu
da me uzbere tvoja ruka
na vek i uzme me u svojinu

Hteo bih i da sam vino rujno
da ti potečem grlom belim
pa kad se slijem s tobom bujno
tebe i sebe da iscelim.

_________________________________

ELIZABET

Na tvoje ruke, usta i čelo
pada belo prolećno svetlo.
Poznajem tu nežnu čaroliju-
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, dražesna i vitka,
u nekom drugom životu
za Botičelija si boginja bila
u cveće odevena.

Ti beše ona od čijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
našlo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, nežnu i daleku,
osećam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noć.

On plovi i srebrom svetluca...
i od tog časa,
za tim nežnim oblakom
uvek će u tebi ostati slatki žal.

__________________________________

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtac sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

__________________________________

Ljubav

Moje žedne usne opet traže
da ih blagosloviš tvojim poljupcem,
moji prsti tvoje traže.
Hoću pogled da tvojim napojim,
da u tvojoj kosi skrijem lice,
da uvek budnim i poslušnim rukama
u zanosu prihvatim tvoje,
da uvek novim plamenom oživim
tvoju lepotu hiljade i hiljade puta,
dok dan i noć, sadašnjost i prošlost
za nas jedno ne postanu.
Dok se blaženi i sudbini zahvalni
ne vinemo iznad svakog bola,
dok izvan domašaja ovoga sveta
mir ne nađemo.

________________________________

 

Zaljubljeni

 

U blaženoj noći tvoj prijatelj bdi,
još od tebe topao, još mirisom, tvojim pogledom,
kosom, poljupcima tvojim opijen.

O, ponoći,
o Mesece, zvezdo i plava izmaglice.
U tebe voljena moja, moj san uranja,
kao u duboko mora
ili planinski bezdan,
razbija se o hrid i nestaje u peni
postaje Sunce, koren,
životinja, samo da bi s tobom,
samo da bi pored tebe bio.

Daleki Saturn kruži, a Mesec ne vidim,
vidim samo lik tvoj bled kao cvet,
i smejem se muklo
i opijen plaćem,
nema više radosti, ni bola nema više,
samo ti, samo ja i ti,tonemo u svemirski bezdan,
u duboko more,
gubimo se u njemu
umiremo i ponovo se vraćamo na svet.

 

______________________________________

 

 

HERMAN HESE

Demijan

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedninko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Šta je upravo istinski živ čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas jednim puščanim zrnom doista skloniti sa sveta,bez ikakva traga,onda više ne bi imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način i nikad više. Zato je istorija svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je i svaki čovek dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvaredan i dostojan svake pažnje. U svakom je otvoren duh, u svakom pati stvorenje, u svakom se izbavitelj raspinje na krst..."

________________________________

Demijan

Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade.On se povukao potpuno u svoju dušu,i mislio je da će sagoreti od ljubavi.Svet za njega nije postojao,on nije više video plavo nebo i zelenu šumu,potok mu nije žuborio, harfa mu nije jecala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bedan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je mnogo ranije hteo da umre i propadne ,nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo.Tada on oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena je morala joj se povinovati, i došla je i on je stajao raširenih ruku da bi je privukao sebi. Ali, dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on sa grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet .Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok,s ve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dušu - on je voleo i pri tome našao sebe samog. Većina njih pak voli da bi pri tom sebe izgubili.

_________________________________

Srećan je ko ume da voli

 Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i i lepotu nasem postojanju.
Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća, bilo je bolesnika punih volje za životom koji su se negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onom ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi…

Ne postoji druga stvarnost osim one koju imamo u sebi samima. Stoga većina ljudi živi tako nestvarno,zato što slike izvan sebe smatraju za stvarnost, a svoj vlastiti svet u sebi ne puštaju nikako da dođe do reči.
Pri tom se može biti srećan, ali ako se jednom sazna ono drugo, onda se više ne može izabrati da se pođe putem većine.

_________________________

Umetnost dokolice

Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje. To su znali i o tome nas učili Indijci, grčki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Možete da se složite s Hristom ili s Platonom, sa Šilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas cčni srećnim već samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.


Umetnost dokolice

 Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek.


   _________________________________


Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišući mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.
Tada u meni gori divlja želja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke đake snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka u svetu zavrnem šiju.
Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspješno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosečnog.

________________________________________

"Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. To uopšte i ne treba prijatelju, da čeznem za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se."

_______________________________________

Stepski vuk

Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak." 

..i NAJNESREĆNIJI život ima svojih sunčanih časova i pod peskom i kamenjem ,svoje sitne cvetiće Sreće.Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka.Obično je bio veoma nesrećan,to se ne može poreći, a mogao je da unesreći druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega, jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu. Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kad bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočarenje i jad kad bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi sluša Mocarta,  čita pesme i  ima ljudske ideale. Stepski vuk je svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir...

__________________________________________

 Igra staklenih perli

Ali šta je bio njegov put? Sem svog velikog dara za muziku i za igru staklenih perli,
znao je i za druge snage u sebi-za izvesnu unutrašnju nezavisnost, za visoku svojeglavost koja mu, istina, nije zabranjivala ili otežavala služenje, ali koja je od njega zahtevala da služi samo najvišem gospodaru. I ta snaga, ta nezavisnost, ta svojeglavost u njemu nije bila samo
jedna crta u njegovom liku, ona nije bila samo unutra upravljena i delatna,već je delala takođe upolje. Jozef Kneht je jos za vreme đakovanja, a naročito u doba rivalstva sa Plinijom Desinjorijem,češće dolazio do saznanja da neki drugovi vršnjaci, a još više oni mlađi, ne samo da su gavoleli i tražili njegovo prijateljstvo,već su bili skloni da mu puste da vlada njima, da ga pitaju za savet, da mu odobre da vrši uticaj na njih, i to saznanje se češće ponavljalo. Ono je imalo krajnje prijatnu i laskavu stranu, godilo je slavoljublju i jačalo samosvesnost. Ali ono je takođe imalo i jednu sasvim drugu stranu, mračnu i strašnu. Jer već sklonost da sa visine gleda na one drugove koji su u svojoj slabosti, svom odsustvu svojeglavosti i dostojanstva
tražili savet, vođenje i uzor, ili čak tajna želja koja mu se povremeno javljala da ih(bar u mislima)učini poslušnim robovima-imala je nečeg zabranjenog i ružnog...“

Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo grožđe u kolaču svetske istorije,oni takođe spadaju u njenu pravu supstancu, izvesno, i nije nimalo lako ni prosto, kao što bi se mislilo, razlikovati stvarne velikane od prividnih velikana. Kod prividno velikh, izgled veličine daju istorijski trenutak u njegova tumačenja i prilaženja, ali ima istoričara i biografa, a kamoli novinara, kojima to tumačenje i zahtevanje jednog istorijskog trenutka hoće da kaže/trenutni upeh pojavljuje se već kao znak veličine. Omiljene figure takvih istoričara su kaplar koji od danas do sutra postane diktator, ili kurtizana koja za trenutak uspe da upravlja dobrim ili rđavim raspoloženjem jednog vladara sveta. A idealno raspoloženi mladići vole, obrnuto, najviše tragično neuspele, mučenike, one za trenutak suviše rano ili suviše kasno došle.................

________________________________

Sidarta

Usporavajući korak mislilac je produžio put pitajući sebe: "Šta je to što si hteo da naučis iz učenja i od učitelja, a čemu te oni, koji su te mnogome učili, ipak nisu mogli naučiti?"
I otkri:"Bilo je to moje ja čiji sam smisao i suštinu hteo da dokučim. Hteo sam da se otrgnem od svoga ja, da ga savladam. Ali, to mi nije pošlo za rukom, uspeo sam da ga obmanem, da bežim i da se skrivam od njega.
Zacelo, ništa na svetu nije toliko zaokupljalo moje misli kao to moje ja, ta zagonetka što živim, što predstavljam jedinku odvojenu i rastavljenu od svih drugih, što sam Sidarta! I ni o čemu na svetu ne znam manje nego što znao o sebi, o Sidarti!"
"To što ništa ne znam o sebi, što je mene Sidarta ostao tuđ i nepoznat proizilazi iz jednog jedinog uzroka: plašio sam samog sebe, neprekidno sam bežao od sebe!
"Kako sam bio gluv i tup! Kad neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće sa prezirom gledati na znake i slova, rekavši da su varka, slučajnost i bezvreda ljuska, već će ih čitati, proučavati, voleti slovo po slovo..."
"Svako može da baca čini, svako može da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da čeka, ako ume da posti."
"Pisati je dobro, razmišljati je bolje. Mudrost je dobra, strpljenje je bolje."

________________________________

Sidarta

Razgovor Kamale i Sidarte, ljubavnika:

Ti si kao i ja, a drugčija od većine ljudi.
..., u tebi se kriju spokojstvo i utočište u koje se možeš povući svakog časa i osećati se kao u svom domu, a to je i meni dato. Malo je ljudi koji to poseduju, mada bi svi mogli to imati.
- Nisu svi ljudi mudri - reče Kamala.
- Nisu - reče Sidarta - i upravo se o tome i radi.
Kamasvami je mudar koliko i ja, pa ipak nema utočišta u sebi. Drugi ga pak imaju iako im je razum kao u malog deteta...
...- Ja sam kao i ti. Ni ti ne umeš da volisš jer kako bi inače mogla da upražnjavaš ljubav kao veštinu? Ljudi našeg soja kažu ne mogu da vole. TO MOGU LJUDI DETINJG UMA; U TOME JE NJIHOVA TAJNA.
"Ništa nije bilo, ništa neće biti, sve jeste sve ima svoje bitisanje i sadašnjost!"
"Onaj ko istinski traži, ko istinski želi da nađe put, ne može primati nikakvo učenje. Ali, onaj ko ga je našao, taj je mogao da odobrava svako učenje, svaki cilj, toga više ništa ne odvaja od hiljade drugih koji su živeli u duhu večnog, u duhu božanskog."

_________________________________

Sidarta

Ćuj Kamalo: Kada baciš kamen u vodu, on najbržim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj, neku nameru. Sidarta ne preduzima ništa, on čeka on razmišlja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da ništa ne radi, a da se ne pomakne; on biva privučen, on se opušta i pada. Njegov cilj ga privlači, on dopušta da mu u dušu prodre bilo šta što bi bilo suprotno cilju. To je ono što je Sidarta naučio kaod samana. To je ono što neznalice nazivaju činima, misleći da to izvode demoni. Ali demoni ništa ne izvode, demoni ne postoje. Svako može da baca čini, svako može da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da čeka, ako ume da posti….

________________________________

Sidarta

Kad neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće s prezirom gledati na znake i slova, rekavši da su varka, slučajnost i bezvredna ljuska, već će ih čitati, proučavati i voleti slovo po slovo.
A ja, koji sam želeo da čitam knjigu sveta i knjigu sopstvenog bića, prezreo sam za ljubav unapred naslućivanog smisla znake i slova, nazivajući pojavni svet varkom, a svoje oči i svoj jezik slučajnim i bezvrednim pojavama. Ali, to je prošlo, ja sam se probudio, istinski probudio i tek danas rodio…

____________________________________

Sidarta

"...Izobličena lica zurio je u vodu i pljunuo ugledavši odraz svoga lika. Smrtno umoran odvojio je ruke od stabla i okrenuo sa namerom da se baci u talase,da najzad potone. Padao je zatvorenih očiju u susret smrti. U taj mah u najskrivenijim kutovima njegove duše, iz prošlosti njegovog premorenog života odjeknu glas. Bila je to jedna reč, jedan slog koji bez i jedne misli promucao u sebi, staru početnu i zvaršnu reč svih brahmanskih molitvi, sveti Om, koji znači "savršenstvo", ili "potpunost". I u trenutku u kome do Sidharthinog uva dopre glas koji izgovori Om, njegov usnuli duh se namah razbudi i on shvati da je njegova namera bezumna. Sidhartha se prenerazi. Evo šta se zbilo s njim, bio je tako izgubljen, zabludeo i lišen svih saznanja da je hteo da potraži smrt, da je u njemu mogla sazreti ova želja, toliko detinjasta želja da nađe mir uništivši svoje telo! Sva pitanja ovih dana, otrežnjenje i očajanje nisu mogli da urode plodom koji mu je doneo trenutak u kome je Om dopreo do njegove svesti i on u magnovenju spoznao svoju bedu i zabludu.

- Om ! - izgovorio je tiho.

 - Om ! -

I bi svestan brahmana, i bi svestan da je život neuništiv i svestan svega božanskog bačenog u zaborav. Ali, to je bio samo tren, blesak munje. Sidhartha se sručio u podnožje kokosovog drveta, položio glavu na kolena stabla i utonuo u dubok san. Spavao je duboko i bez snova, odavno već nije znao za takav san. Kada se nakon mnogih časova probudio, učinilo mu se da je prošlo deset godina. Čuo je tihi žubor vode, ali nije znao gde se nalazi i kako je dospeo ovamo; otvorivši oči začudio se drveću i nebu nad glavom, setivši se najzad gde se nalazii kako je ovamo došao. Ali, kako je tek nakon dužeg vremena došao do tog saznanja, prošlost mu se učinila kao prekrivena nekom koprenom, beskrajno daleka, beskrajno strana i ravnodušna. Znao je samo da je napustio svoj raniji život ( u prvi mah, kada se osvestio, raniji život mu se učinio kao davno minulo nekadašnje ovaploćenje, kao ranije rođenje njegovog sadašnjeg ja) - da je hteo da ga odbaci pun gađenja i jada, ali je zatim, kraj neke reke, ispružen ispod kokosovog drveta, došao k sebi sa svetom reči Om na usnama, da je posle toga zaspao i da sada razbuđen i kao preporođen posmatra svet oko sebe. Tiho je izgovorio reč Om sa kojom je zaspao, pa mu se učinilo da njegov dugi san nije bio ništa drugo već samo dugotrajno, zadubljeno izgovaranje Oma, misao prožeta Omom, uranjanje i potpuno poniranje u Om, u bezimeno, u savršeno..."

_______________________________________

Moja vera

Pogled volje je nećist i izobličen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje čisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu već samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novčaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li "bez misli" u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Čovek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije čovek već samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: "Da li je pristupačan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?" S hiljadu takvih pitanja najčešće se odnosimo prema drugim ljudima koje susrećemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom načinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, većina političara i učenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, čisto videnje i predanost, sve postaje drugačije. Čovek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobičan kao i sve ka čemu se okreće čist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacčje nego inače. Oni nisu više ogledala ili delići naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, čvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, značajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvaćen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i čovekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguća, svuda pripremljena, svuda naslućivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod čoveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

________________________________________

ODLOMAK IZ DNEVNIKA

Noćas sam vrlo mnogo sanjao, a ipak ništa od toga nisam jasno zapamtio.
Znam samo to da su doživljaji i misli tih snova tekli u dva pravca: jedni su bili zaokupljeni i ispunjeni svakojakim patnjama koje sam podnosio - drugi su bili puni želje i težnje da te patnje savladam savršenim razumevanjem, svetošću.

Tako su se moje misli, želje i fantazije do izranjavljenosti, do bolnog zamora, satima pentrale po strmim zidovima između jada i prisebnosti, između patnje i najprisnijeg stremljenja, povremeno su se pretvarale u polutamna telesna osećanja: čudnovato tačno označena, krajnje diferencirana stanja žalosti, muke, zamorenosti srca, čulno su se prikazivala u slikama i akordima, a istovremeno su u drugom sloju duše nailazila uzbuđenja više duhovne energije. opomena na strpljenje, na borbu, na nastavak puta koji nema kraja. Uzdahu ovde odgovarao je odvažan korak tamo; osećanje nevolje na jednom stupnju nalazilo je odgovor u opomeni, pokretačkoj sili, prisebnosti na drugom stupnju.

Ako uopšte ima nekakvog smisla zadržavati se na takvim doživljajima i naginjati se nad ivicu voda i klanaca koje čovek u sebi nosi, onda se taj smisao može dobiti samo ako što vernije i tačnije nastojimo da pratimo uzbuđenja svoje duše - mnogo dalje i mnogo dublje no što reči dopiru. Ko to pokušava da zabeleži, čini to sa osećanjem sa kojim bi se na stranom, površno naučenom jeziku govorilo o tananim, tugaljivim, ličnim stvarima.

Moje stanje i krug doživljaja bili su, dakle, ovakvi: s jedne strane doživljavanje teške patnje, s druge strane svesna težnja ka savlađivanju patnje, ka skladu sa sudbinom. Tako je otprilike cenila moja svest ili pak prvi glas u mojoj svesti. Drugi glas, tiši, ali dublji i sa odjekom, drukčije je predstavljao položaj. Taj glas (koji sam, kao i prvi, jasno ali iz daljine čuo u spavanju i snu) nije osuđivao patnju, niti je davao za pravo duhovno-energičnoj težnji ka usavršavanju, već je pravo i nepravo raspodelio oboma. Taj drugi glas je pevao o slasti patnje, pevao je o njenoj neophodnosti, on nije hteo ništa da zna o savlađivanju ili ukidanju patnje, već o njenom produbljivanju i nadahnjivanju.

Prvi glas je rekao, grubo prevedeno u reči, otprilike ovako: "Patnja je patnja, tu nema šta da se cenka. Ona boli. Ona muči. Ona daje sile koje mogu da savladaju patnju. Dakle, potraži te sile, neguj ih, vežbaj ih, naoružaj se njima! Bio bi ludak i slabić, ako bi hteo večito da patiš i patiš.

Drugi glas je, međutim, grubo prevedeno u reči, rekao otprilike ovo: "Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Patnja zadaje bol samo zato što grdiš. Ona te proganja samo zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš grditi, ne moraš se bojati. Moraš voleti. Ti sam znaš sve to, ti u duši sasvim dobro znaš da postoji samo jedna jedina čarolija, jedna jedina sila, jedno jedino izbavljenje i jedna jedina sreća i da se ona zove ljubiti. Dakle, voli patnju! Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje! Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se, nemoj je primati s mržnjom! Samo tvoja mržnja je to što ti nanosi bol, inače ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne načiniš time! Patnja je najveličanstvenija muzika - ukoliko je slušaš. Ali ti je nikada ne slušaš, ti imaš drugu, sopstvenu, upornu muziku i ton u uhu, ti nju nećeš da ispustiš, a muzika patnje nije s njom u skladu. Čuj me! Čuj me i seti se: patnja nije ništa, patnja je zabluda. Samo ti sam je stvaraš, samo ti sam nanosiš sebi bol!"

I tako su, osim patnje i volje za izbavljenjem, ta dva glasa takođe uporno bila u sukobu i trvenju. Prvom, bližem svesti, mnogo toga išlo je u prilog. On je tupom carstvu nesvesnoga stavljao nasuprot svoju jasnoću. Na njegovoj strani su bili autoriteti, bili su Mojsije i proroci, bili su otac i majka, bila je škola, bio je Kant i Fihte. Drugi glas je zvučao iz daljine, zvučao je kao iz nesvesnog i iz same patnje. On nije stvarao suvo ostrvo u haosu, on nije stvarao svetlost u pomrčini. On sam bio je mračan, on sam bio je iskonski uzrok.

Nemoguće je, dakle, izraziti kako se koncert tih dvaju glasova razvijao. Naime, svaki od dva početna glasa se delio, i svaki novi podglas se opet delio, i to ne tako da bi jednostavno postala dva hora koja stoje jedan prema drugom, na primer jedan svetao i jedan mračan, jedan visok i jedan dubok, jedan muški i jedan ženski, ili bilo kako. Ne, nego je svaki nov glas sadržao nešto od oba viša glasa, sadržao je treptaje haosa i treptaje volje koja uobličava, sadržao je dan i noć, muško i žensko u novoj, sopstvenoj mešavini. Svaki glas je uvek imao karakter suprotan onome glasu čije je čedo i podeok izgleda bio.

Neki nov podglas haotičnog maternjeg glasa zvučao je sve više muški i jasno, sa htenjem i ograničenjem, i obrnuto. Ali svaki je bio neka mešavina, svaki je bio nastao iz čežnje za drugim principom.

Tako je nastala jedna polifonija i mnogostrukost i izgledalo je da je u njoj sadržan čitav svet sa svim milionima mogućnosti. Oni su svi jedan drugom održavali ravnotežu; izgledalo je da čitav svet traje pod stalnim tihim bolom u mojoj sanjalačkoj duši.
To je bio silovit zamah, ali je bilo i mnogo trenja, isključivosti i smetnje pune bola. Svet se obrtao, obrtao se lepo i strasno, ali je osovina škripala i pušila se.

Kao što sam rekao, više ništa ne znam o onome što sam sanjao. Note su nestale, samo prvi znaci tonova i glasova još stoje u meni napisani. Znam samo: doživeo sam mnogo rđavog, a svaki novi bol nanovo je zapalio žarku želju za oslobođenjem i izbavljenjem. Tako je uspostavljen večiti tok, krug pokretačke snage i prijemčivosti, uobličavanja i podnošenja, radnje i trpljenja, bez kraja.

Pri tom se nisam osećao dobro. Sve je jači bio ukus bola no zadovoljstva, a kada su se stanja sna ispoljavala u telesnim osećanjima, bilo je mučno: osećao sam glavobolju, nesvesticu, plašljivost.

To što mi se dešavalo bilo je složeno i na svaki nov doživljaj ili patnju odgovor je davao neki nov glas, svakom napadu sledila je unutrašnja opomena. Pojavljivali su se uzori, među ostalima video sam kako kao uzor učitelj dolazi starac Zosima, iz "Braće Karamazovih". Ali onaj materinski iskonski glas, večit i uvek drukčije uobličen, svaki put je protivrečio, upravo on nije protivrečio, nego je to bilo kao da se neko drago biće okretalo od mene i ćuteći vrtelo glavom.

"Nemoj uzimati uzor!" - činilo se da kaže taj glas. "Uzori su nešto čega nema, što ti sam sebi stvaraš i praviš. Težiti ka uzorima jalov je posao. Ono pravo dolazi samo po sebi. Samo pati, sinko moj, samo pati i ispij pehar! Ukoliko više pokušavaš da mu se izmigoljiš, utoliko napitak ima gorči ukus. Kukavica ispija sudbinu kao otrov ili kao lek, ali ti je moraš ispiti kao vino i vatru. Onda ona ima sladak ukus."

Ali ona je imala gorak ukus, a točak sveta se čitavu dugu noć brekćući vrteo na osovini koja se pušila. Ovde je bila slepa priroda, tamo duh koji je vidi - ali duh koji vidi stalno se preobraćao u slepe, mrtve, jednolike stvari: u moral, u filozofiju, u recepte, a slepa priroda je ovde-onde stalno otvarala jedno oko, jedno čudno, vlažno oko duše, zazorno i svetlo. Ništa nije ostalo verno svome imenu. Ništa nije ostalo verno svome biću. Sve je bilo samo ime, sve je bilo "samo" biće, a iza svega se svetost života i tajna misije sklanjala u stalno nove, udaljenije, skrovitije dubine ogledala.
Tako se moj svet, dimeći se, mogao dalje okretati, dokle god je osovina držala.

Kad sam se probudio, noć je bila gotovo prošla. Nisam pogledao na sat - nisam bio toliko budan, ali sam kratko vreme držao oči otvorene, a bledu jutarnju svetlost sam video na simsu, na stolici i na mom odelu. Rukav košulje je visio opušten i malo uvijen i pozivao na igre mašte oblikovanja - za našu dušu ništa na svetu nije plodnije i više pokretačko od sutona: u pomrčini mrlja beloga koja se rasplinjava, na magličastoj osnovi sistem sivih i crnih tmina koji se razliva.

Ali ja nisam prihvatio taj podstrek, da od viseće bele mrlje oblikujem lebdeće igračice, mlečne ulice koje su išle ukrug, snežne vrhove i svete kipove. Još sam bio obuzet dugim nastavkom sna, a moja svest je bila zaokupljena samo time da ustanovim da sam budan i da je jutro blizu, da me boli glava i da ću verovatno još jednom moći da zaspim. Po krovu i prozorskom kapku blago je dobovala kiša. U meni su se digli tuga, bol i otrežnjenje, sklopio sam oči bežeći i otpuzao natrag ka spavanju i snovima.

Međutim, nisam ih ponovo potpuno našao. Ostao sam u tananom, isprekidanom polusnu u kome nisam osećao ni umor ni bol. A sada sam opet doživeo nešto, nešto kao san, a nije san, nešto kao misao, a ipak nije mišljenje, nešto kao viziju, nešto kao valovima zrakova svesti ovlašno osvetljenje nesvesnoga.
U lakom jutarnjem polusnu doživeo sam jednog sveca. To je upola bilo kao da sam ja sam svetac, da mislim njegove misli i osećam njegova osećanja; upola je bilo takođe tako kao da je on neko drugi, odvojen od mene, ali koga ja skroz vidim i najdublje poznajem. To je bilo kao da ga vidim, to je bilo takođe kao da ga čujem ili da čitam o njemu. To je bilo kao da sam sebi pričam o tom svecu, u isto vreme je takođe bilo kao da mi on priča o sebi ili kao da preda mnom doživljava nešto što ja osećam kao sopstveno.

Svetac - svejedno, dakle, da li sam ja bio on ili neko drugi - svetac je doživeo jednu veliku patnju. Ali ja ne umem da opišem da li se ona desila nekom drugom, ili meni samom, ja lično sam je doživeo i osetio. Osetio sam: najdraže mi je oduzeto, deca su mi pomrla ili su baš umirala na moje oči. I ona nisu bila samo moja telesna, stvarna deca, sa svojim očima i čelima, svojim malim rukama i glasovima - to su bila i moja duhovna deca i nešto moje što sam video kako tu umire i odlazi od mene, to su bile moje najsopstvenije, najličnije mile misli i pesme, to je bila moja umetnost, moje mišljenje, svetlost mojih očiju i život. Više od toga nije mi moglo biti oduzeto.
Nisam mogao doživeti nešto teže i jezovitije no što su se te mile oči ugasile i više me nisu poznavale, što te mile usne više nisu disale.

To sam doživeo ja - ili je doživeo svetac. Sklopio je oči i smeškao se, a u njegovom malom osmejku sve je bilo patnja, što god se moglo izmisliti bilo je priznanje slabosti, ljubavi, ranjivosti.

Ali to je bilo lepo i tiho, taj mali osmejak bola, i on se nepromenjen i lep zadržao na njegovom licu. Tako izgleda drvo kad ga na jesenjem suncu napušta poslednje zlatno lišće. Tako izgleda stara Zemlja kada u ledu ili vatri propada njen dotadašnji život.
To je bio bol, to je bila patnja, najdublja patnja - ali to nije bio otpor, nije bilo protivrečje, to je bilo saglašavanje, predavanje, osluškivanje, to je bilo suznanje, suhtenje. Svetac se žrtvovao i on je slavio žrtvu. Patio je, a smeškao se. On se nije skamenio, ipak je ostao u životu, jer je bio besmrtan. Primao je radost i ljubav i davao ih je, vraćao ih je - ali ne nekom tuđinu, već sudbini, koja je bila njegova sopstvena. Kao što neka misao potone u sećanju i neki pokret u mirovanju, tako su svecu potonula njegova deca i sve što ima, uz bolove - ali neizgubljeni, potonuli u sopstvenu unutrašnjost. Oni su bili iščezli, ne ubijeni. Oni su bili preobraženi, ne uništeni.
Oni su se vratili u unutrašnjost, u unutrašnjost sveta, i unutrašnjost paćenika.
Oni su bili život i postali su slikovit izraz, kao što je sve slikovit izraz i jednom se pod bolovima gasi, da bi kao nov slikovit izraz odenulo drugo ruho.

_______________________________

Uspomene

U jednom mirnom, skrovitom kutku, gde me je velika stena štitila od oluje, pojeo sam svoj doručak; crni hleb, kobasicu i sir. Posle nekoliko sati hoda uzbrdicom i po hladnom vetru, prvi zalogaj sendviča - evo jedinstvenog zadovoljstva koje je sačuvalo svu svoju draž, neizmerno blaženstvo prave dečije radosti.

Sutra ću možda svratiti tamo, u bukovu šumu, gde me je Julija prvi put poljubila. Bilo je to za vreme jednog izleta sa gradskim drustvom "Konkordija" u koje sam ušao samo zbog nje. Sledećeg dana sam ga već napustio.

A prekosutra ću možda, ako sve bude u redu, ponovo videti Juliju. Udala se za imućnog trgovca, izvesnog Hershla, i mislim da imaju troje dece. Jedno od njih, devočcica, iznenadjujuće liči na nju i isto se zove Julija. To je sve što znam.

Ali još uvek se dobro sećam da sam joj godinu dana nakon svog odlaska pisao iz inostranstva da nema nade da nađem posao i zaradim novac i da ona ne treba da me čeka. Odgovorila mi je da ne brinem i da je bez razloga ne rastužujem; kad se budem vratio, bilo kad da to bude, ona će me čekati. Ali šest meseci kasnije ponovo mi je pisala tražeći da je oslobodim obaveze, zbog tog Hershla. U tim prvim trenucima bio sam ojađen i gnevan. Nisam joj pisao, dao sam poslednji novčić za telegram s nekoliko bezličnih reči. Te reči prešle su okean; nije ih bilo moguće povući.

Život je tako neverovatan! Da li je to bio slučaj ili sudbinska ravnoteža, da li je to bila hrabrost ili očaj - ali čim se moja ljubavna sreća raspršila, uspeh i novac stigli su kao čarolijom; ono što nikada nisam sanjao, postalo je moje kao u igri, ali za mene nije imalo vrednost. Sudbina je šašava, pomislih, i za dva dana i dve noći na drusšvo i piće potroših brdo novčanica.

Ali nisam hteo da razmišljam o tome; kad sam završio svoj obrok i bacio praznu masnu hartiju u vetar, uvio sam se u mantil i rešio da se malo odmorim. Radije sam mislio na svoju tadašnju ljubav, na Julijinu pojavu i njeno lice, na pravilnu liniju njenih obrva i krupne tamne oči, na onaj dan u bukovoj šumi kada mi se polako, oklevajući, predala drhteći pod mojim poljupcima koje mi je na kraju uzvratila nežno se osmehujući, kao u snu, dok su suze još uvek blistale na njenim trepavicama.

Prošlost! ... Ali nisu najlepši bili poljupci ni ukradene večernje šetnje. Najlepša je bila ona snaga koju je probudila ta ljubav, ona radosna želja da živim, da se borim i da se bacim u vatru zbog nje. Moći dati sebe u zamenu za jedan trenutak, moći žrtvovati godine za osmeh jedne žene, to je sreća.

I to nisam isgubio.
"Ljubav ne treba da moli, a ni da zahteva. Ljubav mora imati snage da u sebi samoj dođe do izvesnosti. Onda nju više ne vuku, nego ona vuče"

HERMAN HESE ~   na blogu

  At or with me  

                                          AT OR WITH ME - ARHIVA KNJIŽEVNOST