Sveta knjiga vukodlaka, Viktor Peljevin

Vrata su se za njim zatvorila i napokon sam odahnula.

Već sam rekla da lisice nemaju polne stvari u ljudskom smislu. No, ispod repa imamo rudimentarnu jamu, elastičnu kožnu vreću koja nije spojena ni s kojim drugim organom. Obično je stisnuta u sićušnu rupicu, kao unutrašnjost ispuštene lopte; no kad osetimo strah, ona se širi i lagano ovlaži. Ona u našoj anatomiji igra ulogu kakvu ima specijalni spolni cilindar od plastične mase u opremi radnika majmunskog rasplodnika.

Stvar je u tome da je kod velikih majmuna prihvaćena ista tehnologija kontrole kao i u kriminalnoj ili političkoj sredini: mužjaci koji su u upravi ritualno spuštaju one koji, kako im se čini, pretenduju na neopravdano visok status. Ponekad se u toj ulozi nađu i ljudi sa strane – električari, laboranti i tako dalje (mislim u rasplodniku). Da bi bili spremni na takav obrat događaja, oni među nogama nose obešeni šuplji cilindar od plastike za koji imaju krasnu rič “kurcolovac”. U njemu je jamstvo sigurnosti: ako na njih navali veliki mužjak, opsednut osjćajem društvene pravde, treba se samo nagnuti i pričekati nekoliko minuta – majmunsko negodovanje završit će u tom cilindru. Zatim mogu nastaviti dalje.

Isto sam tako i ja mogla nastaviti svoj put.

On je vodio u kupaonicu, gde sam najpre pogledala svoje telo. Ne računamo li da je rudimentarna jama ispod repa bila nažuljana i crvena, sve je dobro prošlo. Doduše, zadnjica me bolela kao da sam celi dan jahala na pobesnelom konju (što je bio prilično tačan opis onoga što se dogodilo), ali traumom se nije moglo nazvati. Priroda je sigurno pripremila lisice za susret s vukovima-vukodlacima.

Slutila sam da ću se morati okupati u njegovoj sedefastoj kadi – i predosećaj me nije prevario. Celi svoj rep, leđa, trbuh i noge, koje je zaprskala ona vučja gnusoba, pažljivo sam oprala šamponom. Zatim sam rep brzo osušila fenom i obukla se. Palo mi je na pamet da ne bi bilo loše pretražiti prostoriju.

No, u tom raskošnom praznom hangaru praktički se nije imalo šta pretražiti – nije bilo ni ormara, ni komoda, ni ladica. Vrata koja su vodila u druge sobe bila su zaključana. Ipak, rezultati su bili zanimljivi.

Na radnom stolu kraj elegantnog kompjutera-monobloka nalazio se masivni srebrni predmet koji mi se na prvi pogled učinio kao kipić. Pri pažljivijem gledanju ispala je giljotina za cigare. Predstavljala je Monicu Lewinsky kako leži na boku s nogom-polugom podignutom uvis, što je trebalo pritisnuti (nisam se mogla suzdržati), i onda ne samo da je radila giljotinica u prstenu između bedara, nego je izvirivao i jezičac plavičastog plamena iz otvorenih usta. Stvarčica je bila dobra, jedino mi se američka zastava, koju je Monica držala u ruci, činila suvišnom: ponekad je dovoljan sićušan uteg da se napravi ravnoteža i erotika se pretvorila u kičasti agitprop.

Srebrna Monica pritiskala je na stol veliku patentnu mapu. Unutra je bila hrpa papira najrazličitijih vrsta.

Na samom vrhu nalazio se, ako je suditi po sjaju, list iz albuma o umetnosti. S njega me gledao golemi žutooki vuk s runom na grudima nalik na slovo “F” – fotografija skulpture načinjene od drveta i jantara (jantarne su bile oči). Potpis je glasio:

FENRIR

Sin Loke, golemi vuk, koji je na nebu juri za suncem. Kad ga Fenrir sustigne i poždere – dolazi Ragnarök. Fenrir je svezan do Ragnaröka. I Ragnarök će ubiti Odina i biti ubijen od Vidara.

Iz potpisa nije bilo jasno na koji način Fenrir sustigne sunce i poždere ga, ako je svezan do Ragnaröka, a Ragnarök dolazi onda kad on sustigne i poždere sunce. Međutim, sasvim je moguće da je naš svet sve do sada postojao upravo zahvaljujući ovakvim mimoilaženjima: strašno je pomisliti koliko ga je umirućih bogova proklelo.

Znala sam ko je Fenrir. Bila je to najstrašnija životinja nordijskog bestijarija, glavni junak islandske eshatologije: vuk koji je trebao požderati bogove posle ukidanja severnog projekta. Želim verovati da se Aleksandar nije odveć poistovetio s tim bićem, i žutooko čudovište jednostavno je nedostižni estetski ideal, nešto poput fotografije Schwarzeneggera koja visi na zidu kulturista početnika.

Ispod se nalazila stranica s Borgesovom minijaturom Ragnarök. Znala sam tu priču koja me zadivljavala svojom somnabuličnom tačnošću u nečem glavnom i strašnom. Junak i njegov znanac nađu se kao svedoci čudne povorke bogova, koji su se vraćali iz vekovnog progonstva. Val ljudskog obožavanja iznosi ih na scenu dvorane. Oni izgledaju čudno:

Jedan je držao grančicu, nešto od bezazlene flore snoviđenja; drugi je u širokoj gesti izbacio ruku s noktima napred; Janusov lik nije bez bojazni pogledavao na iskrivljen kljun Tota.

Snoviti odek fašizma. Međutim, dalje ide nešto vrlo interesantno:

Neko od njih, verojatno potaknut ovacijama – sad se više ne sećam ko – odjednom je počeo pobednički kliktati, nepodnošljivo prodorno, kao da fućka ili grglja. U tom trenutku sve se prominilo.

Dalje su tekst gusto pokrivali znakovi. Reči su bile podcrtane, ograđene uskličnicima i čak obrubljene baroknim ornamentima – očito da prenesu malo emocija:

Počelo je sa sumnjom (očito preteranom) da Bogovi ne znaju govoriti. Vekovi  divljeg i nomadskog života istrebila su u njima sve ljudsko; islamski polumesec i rimski krst nisu znali za sućut prema progonjenima. Kosa čela, žuti zubi, retki brci mulata ili Kineza i izokrenute usne životinja govorili su o siromašenju olimpijske vrste. Njihova odeća nije bila u skladu sa skromnim i poštenim siromaštvom i navodila je na pomisao o mračnom šiku igračnica i Bakhovih bordela. Rever je krvario karanfilom, ispod sakoa se naslućivala drška noža. I tada smo shvatili da !ide njihova poslednja karta!, da su !lukavi, slepi i okrutni, kao iskusne zveri u hajci!, i -!OSLOBODI MI STRAH ILI SAOSEĆANJE – ONI ĆE NAS UNIŠTITI!.

I onda smo izvukli svako po jedan težak revolver (odnekud su u snu došli revolveri) I SA ZADOVOLJSTVOM UPUCALI BOGOVE”.

Iza toga su išle dve stranice iz Starije Edde – čini se iz Velvina proricanja. Bile su istrgnute iz nekakva besplatnog izdanja: tekst je bio otisnut krupnim crvenim pismom na kredom beljenom papiru, krajnje neekonomično:

Vetar podiže

do neba vale,

na kopno ih baca,

nebo se mrači;

ide vijavica,

i besne vetri;

to nagoveštaj je

smrti bogova.

“Smrt bogova” u poslednjem stihu bila je označena noktom. Tekst na drugoj stranici bio je jednako mračan-znakovit:

Neće više biti

najjači od svih,

ime njegovo

izgovoriti ne smem;

malo ko zna,

da će se dogoditi

odmah iza bitke

Odina i Vuka.

Sve ostalo bilo je u istom duhu. Većina papira u fasciklu na ovaj se ili onaj način ticala severnoga mita. Najmračniji utisak  na mene je ostavila crno-bela fotografija nemačke podmornice Naglfar – kako se u skandinavskoj mitologiji zove brod boga Loke, napravljen od noktiju mrtvaca. Naziv podmornice odgovarao je vremenu Drugog svetskog rata. Neobrijani i koščati članovi posade, koji su se smeškali s njenoga mosta, bili su naizgled vrlo simpatični i podsećali su na podvrstu modernih “zelenih”.

Prema kraju fascikla bilo je sve manje znakova na papirima; kao da je taj, koji ih je listao, razmišljao o prikupljenome materijalu i gubio zanimanje, ili, kako se u drugoj priči izrazio Borges, “nekakvo plemenito nestrpljenje” smetalo mu je da prelista papire do kraja. No, momak je bio dobro upućen, posebno prema merilima našega komercijalnoga vremena (“vekova mačeva i sekira”, kako je definisao jedan od povezanih odlomaka, “vreme prokletog bogatstva i velikog razvrata”).

Najzadnji je u fasciklu ležao list papira sa crtama, istrgnut iz školske teke, pospremljen u prozirnu plastičnu omotnicu. Na listu je bilo nešto poput posvete:

Saški u znak sjćanja.

Pretvori se!

WOLF-FLOW!

Pukovnik Lebedenko.

Zatvorila sam fascikl i vratila ga natrag pod Moniku te nastavila razgledavanje. Više me nije začudilo kad se kraj muzičke linije našlo nekoliko CD-ova s različitim izvođačima jedne te iste opere:

RICHARD WAGNER

 DER RING DES NIBELUNGEN

Götterdämmerung1.

Sledeći zanimljivi objekt koji mi je upao u oči bila je debela teka sive boje. Ležala je na podu, između zida i divana – kao da ju je neko listao preko noći, zametnuo i ispustio. Na njenim je koricama pisalo:

Vrlo tajno

primj. Br. 9

Projekt “Shitman”

ne iznositi iz zgrade.

U tom trenutku uopšte nisam povezivala taj čudni naziv i priču o ludom šekspirologu koju mi je ispričao Pavel Ivanovič. Moje su misli krenule drugim putem – zaključila sam da je to još jedan dokaz snage američkog kulturnog uticaja. Superman, Batman, još par sličnih filmova i um počinje klišeizirati realnost prema njihovoj slici. No, pomislila sam, šta suprotstaviti tome? Projekt Govnjuk? Teško da bi neko hteo na njemu crnčiti noću za malu platu. Zbog tog govnara u lošem odelu je i stradao sovjetski imperij. Ljudskoj je duši potreban lep omot, a ruska kultura ga ne predviđa nazivajući takvo stanje stvari duhovnošću. Upravo otuda sve nevolje…

Sam fascikl nisam ni otvorila. Tajni dokumenti izazivali su u meni antipatiju još od sovjetskih vremena: koristi nikakve, a problema može biti preko glave, čak i ako je kagebeovska.

Moju pažnju privlačilo je nekoliko neobičnih grafičkih radova koji su visili na zidu – rune narisane širokim kistom ili šapom. Po nečemu su podsećali na kinesku kaligrafiju – najgrublje i najekspresivnije njene obrasce. Između dve takve rune visila je grana imele, što je postajalo jasno iz potpisa – na prvi pogled bio je to samo suhi naoštreni štapić.

Zanimljiv je bio crtež na sagu, koji je prikazivao borbu lavova i vukova – verovatno kopija rimskog mozaika. Na jedinoj polici za knjige stajali su uglavnom masivni albumi (The Splendour of Rome, The New Revisited History of the Russian Soul, Origination of Species and Homosexuality2 i jednostavno o automobilima i oružju). Ipak, znala sam da knjige na takvim policama uopšte ne odražavaju ukus domaćina, jer ih odabiru dizajneri interijera.

Kad sam završila s razgledavanjem, prišla sam staklenim vratima na krov. Otuda je pucao lep pogled. Dole su se crnile rupe dorevolucionarnih dvorišta, oplemenjenih restauracijom. Iznad njih se uzdizalo nekoliko novih zgrada faličke arhitekture – pokušali su ih uvesti u istorijski pejsaž  ravnomerno i blago, i na kraju su one izgledale kao namazane vazelinom. Dalje je bio Kremlj, koji je veličanstveno dizao prema oblacima svoje drevne buzdovane s prišivenim zlatnim kuglama.

Prokleti posao, kako je nagrdio moje shvatanje sveta, pomislila sam. Ipak, je li baš tako nagrdio? Ili je nama, lisicama, svejedno – idemo kroz život sa strane kao azijska kišica. No, tu je teško biti čovek. Korak u stranu od tajnog nacionalnog gestalta i ta zemlja će te uzeti. Teorem koji dokazuje svaka do kraja jasna sudbina, ma koliko stavljali glamurozni veo na svakodnevnu svečanost života. Znam to, nagledala sam se. Zašto? Naslućujem, no neću sad izvlačiti tu temu. Sigurno se ovde ne rađaju tek tako, oh, ne tek tako… I niko nikome nije u stanju pomoć. Da li zbog toga moskovski zalasci sunca u meni uvek izazivaju takvu tugu?

– Divan je pogled odavde, zar ne?

Okrenula sam se. Stajao je pred vratima lifta s dupkom punom vrećicom u ruci. Na vrećici je bila zelena zmija, koja je obavila medicinski pehar.

– Joda nije bilo – rekao je zabrinuto – dali su fuksidan. Rekli su da je to isto, samo je narančaste boje. Mislim da nam je čak i bolje – neće biti tako uočljivo kraj repa…   

Postalo mi je smešno i okrenula sam se prema prozoru. Prišao je i stao kraj mene. Neko smo vreme šutke gledali grad.

– Leti je ovde lepo – rekao je. – Pustiš Zemfiru3, gledaš i slušaš: “Doviđenja, moj voljeni grade… zamalo sam dospela među hronične tvoje…” Hronične – šta ? Alkoholičare ili narkomane?

– Neću dovoditi u zabludu.

– Kao da ti je bolje?

– Želim kući – rekla sam.

– A…

Kimnuo je prema vrećici.

– Ne, hvala. Kad ti donesu ranjenog Ščorsa4, lečieš ga. Idem.

– Mihalič će te odvesti.

– Ne treba mi tvoj Mihalič, sama ću.

Bila sam već kod lifta.

– Kad te mogu videti? – upitala sam.

– Ne znam – rekla sam. – Ako ne umrem, nazovi me za tri dana.

*

Poslije kopulacije svaka je životinja tužna – govorili su stari Rimljani. Osim lisice, dodala bih. I osim žene. Sada sam to točno znala.

Ne želim reći da je žena životinja. Baš naprotiv – muškarac je puno bliži životinjama u svim očitovanjima: mirisima i zvukovima koje ispušta, tipu telesnosti i metodama borbe za ličnu sreću (a da se ne govori o tome što on smatra svojom srećom). No, stari Rimljanin, koji je metaforički opisao svoje raspoloženje posle ljubavnog čina bio je, čini se, toliko organički seks-šovinist da ženu jednostavno nije uzimao u obzir, a to od mene zahteva da uspostavim pravednost.

Inače kod te uzrečice mogu biti najmanje četiri objašnjenja:

1) Rimljani ženu nisu smatrali čak ni životinjom.

2) Rimljani su ženu smatrali životinjom, ali su se s njom kopulirali tako da je žena doista postala žalosna (na primer, Svetonije priča da je zakon zabranjivao smaknuće devica štrikom, i krvnik ih je silovao pre smaknuća – kako se tu ne ražalostiti?).

3) Rimljani ženu nisu smatrali životinjom, držeći da je to samo muškarac. Pa za takav plemeniti pogled na stvari Rimljanima bi se mnogo toga moglo oprostiti – osim, naravno, te njihove smicalice s devicama i štrikom.

4)  Rimljani nisu imali sklonosti ni prema ženi ni prema metafori, zato su je držali s domaćim životinjama i peradi i nisu delili tu sklonost te nisu znali sakriti svoje osećaje.

Deo istine mogao se skrivati u svakom od tih objašnjenja – svašta se, sigurno, događalo tokom carskih vekova. Međutim, ja sam bila sretna životinja.

S ruskoga prevela Irena Lukšić

Beleške:

1  Richard Wagner, Prsten Nibelunga. Sumrak Bogova, nap. V. Pelevina.

2  Veličina Rima. Nova ispravljena povijest Ruske Duše. Homoseksualnost i podrijetlo vrsta, nap. V. Pelevina.

3  Zemfira Ramazanova, pjevačica ruske rock-skupine Zemfira, nap. prev.

4  Čuveni ukrajinski partizan Nikolaj Ščors, nap. prev.

vidi  još od Peljevina : Viktor Peljevin