Alberto Moravia, Ma kakav si ti leptir

Ma kakav si ti leptir?
 

Želim videti šta će oni odabrati. Ako me puste u Indiju, potražiću onoga doktora, onoga kog mi je Tiziana preporučila i rešiću se deteta. Poći ću u Indiju, otići ću u... kako se dovraga zove ono mesto? ma dosta, ići ću tamo gde je škola onoga učitelja koji podučava transcedentalnu meditaciju i, ako Bog da, napokon ću se moći osloboditi zemljine sile teže; to sam videla na reklamnim listićima gde dvojica s prekrštenih nogu sede na letećem sagu, a jedan je lebdeo iznad saga na visini od pola metra. Pola metra nije mnogo; ali je dokaz da se dostigao mir i mudrost. Ako me ne puste ići u Indiju, rodiću sina i postaću devojka-majka u sedamnaestoj godini, podizaću svoga sina i ostaću ovde. Kakva je veza između imati sina i putovati u Indiju? Nikakva; a najlepše je ovo: ništa s ničim nema veze; čini se jedna stvar i dobro je, čini se neka druga stvar i isto je dobro. Zato hoću da oni izaberu; napokon, pustiti njima izbor je kao da odlučuješ bacanjem kocke ili nasumičnim izvlačenjem karte iz snopa. Pismo ili glava. Ili deli ili reži. Ideja da će slučaj odlučiti davala mi je osećaj opijenosti a budućnost mi se činila kao more u koje se strmoglavljujem s visokog trampolina. Da, odabraće oni a ja ću se zatvorenih očiju glavačke strmoglavaiti u to more budućnost, i činit ću prekrasan salto, naći ću se na dnu budućnosti kao na dnu zelenog, gustog i neprozirnog mora, i tada ću nagonski pokrenuti ruke i noge da se vratim na površinu, iziđem iz vode i ponovno vidim sunce. 

                Iz pladnja, kog joj je pružio sobar, Rosanna uze jednu punu kašićicu i upita: "Može li se znati koji je to đavo?" Majka, koja joj je sedela nasuprot, reče svađalačkim tonom: "Pa vidiš, žganci. Za promenu, umesto uobičajne testenine ili riže."

                Ulazi Giuliano, uređuje raščupanu kosu, na nos nabada naočale, obučen je u ogromnu maju koja mu ukoso visi, odozgo s dugog i mršavog vrata i seže do dole, do koščatih bokova utegnutih u blue-jeans. Reče nasumce, kao da je zaslepljen bleštavim i hladnim svetlom koje prodire s prozorâ: "Za promenu, eh. Mama, kada ćeš nam se već prestati ispričavati za ono što nam daješ jesti? Nama je sve dobro, ovo ili ono."

                Evo, moj sin sa svojim držanjem naučnika sve oko sebe gleda nadmoćno i gotovo sa sažaljaljenjem, zato što sve zna o leptirima. Kada smo kod leptirâ: već neko vreme gledam ovu svoju lepu kuću koju sam s mnogo ljubavi godinama uređivala, gledam je verojatno na isti način kao leptirica kada gleda čahuru koju mora napustiti ako hoće leteti. Ova ideja o čahuri mi je pala na pamet jutros dok sam gledala jednu staru fotografiju od pre deset godina, na kojoj sam s Rosannom i Giulianom. Kako smo se samo promenili, Bože koliko smo drugačiji! U prirodi je čahura neugledna i uvela, dok leptir koji iz nje izlazi je šaren i živahan; a u našem se slučaju dogodilo upravo suprotno: čahure su raznobojne i živahne: leptiri koji su iz njh izašli su tužni i ružni. Ja sam leptir nalik na žućkastog i beznačajnog moljca, sličan onima koji prhnu kada se otvore ormari; Rosanna je nalik najobičnijem kupusaru, belom i laganom koji samo leprša i leprša i nikada se ne umori. Giuliano je jedan od onih smeđkastih, zagasitih, prašnih leptira koji imaju na krilima naslikanu mrtvačku glavu, jedan od onih koji se vrte oko upaljene svetiljke i neprestano udaraju u nju dok ne padnu mrtvi. Kuku meni, nastojim se udaljiti od takvih poređenja; a šta se napokon dogodilo? Ako pogledam unazad tih deset godina, vidim povorku danâ, kako da ih nazovem? povorku zamenivih dana; uzmimo dane od pre pet godina, oni se vrlo dobro mogu zameniti s danima od pre dve ili osam godina. Ako su dani uvek isti, zašto smo se nas troje promenili?

                Rosanna je vrhom viljuške probrljala po hrani u tanjiru, potom je podigla zgađene oči i upitala nestrpljivim glasom: "A gde je tata? Zar ne će doći za sto?"

                Majka odgovora: "Ne, ne će doći za sto; noćas mu je bilo loše, imao je asmatični napad."
Rosanna uskliknu: "Evo moje nesreće. Baš danas, danas kada sam htela saznati šta je odlučio o mom putu u Indiju."

                Majka primeti: "Odluku možeš vrlo dobro zamisliti: tvoj te otac ne će pustiti na put. Previše si mlada da sama odeš na takav put."

                Rosanna nasrće: "A tako. U svakom slučaju želim znati je li odgovor da ili ne, razumeš?"
Majka će zbunjeno: "Što se mene tiče, možeš ići gde ti je drago."
                Rosanna će uporno: "Dakle, to je ne?"
                Majka se brani: "Danas ti ocu nije dobro, bolje je da ga pustimo na miru. Sutra polazi za Milano i vraća se krajem nedelje. Kada se vrati, razgovaraj s njim."
                Rosanna je prasnula: " Ja ne mogu čekati."
                Majka upita: "Čemu tolika žurba? Kakvu važnost predstavlja jedna sedmica više ili manje?"
                Rosanna se naglo primirila. Reče zamišljeno: "Nisam je ta koja ne može čekati. To je on."
                Majka se uznemirila: "Ko on?"
                Rosanna će odlučno: "On. I više me ništa ne pitaj."
                Iznenda se umeša i Giuliano: "Ma može li se znati ko je taj on?"
                Rosanna se besno okrenu: "A što se to tebe tiče?" Na to će majki: "Moram što je pre moguće saznati puštate li me u Indiju ili ne? Ako ne, gubim njega i gubim Indiju."

                Da nisam imala svojih problema, veselilo bi me saznati ko je taj Rosannin on. Međutim, moram misliti na svoje probleme koji se, ukratko, sastoje samo od jednoga: upravo se zaljubljujem u jednoga čoveka. A kakvoga čoveka! Jednoga huligana, jednog glupana, jednog hvalisavca, u krajnjem slučaju jednu svinju. Zašto me toliko privlači ta plavokosa glavurda, to nisko čelo, to izrovašeno i upaljeno lice, taj dugi nos, te debele usne? Privlačnost za takozvanog misaonog muškarca, eh! za tako zvanog čoveka od dela, eh! Zar se u najmanju ruku ne bih mogla svladati, budući da sam odlučila da ne preduzimam ništa? Zašto mi uvek dođe da u svoje razgovore ubacujem reč "dragi"? Zašto se iznenadim kada ga gledam nežno? Zašto ga diram rukama svaki put kada to mogu učiniti neupadljivo? Kada sednemo na motor, a on upravlja i kaže mi da se držim na sedalu, zašto ga hvatam za struk s obe ruke? Zašto s njim "koketiram”: vraćam mu milo za drago, na smeh protusmeh, na aluziju protualuziju?

                Da, zašto koketiram? a sada pucnjava. On vozi, zaustavljamo se, stavlja nogu na zemlju i sasvim miran cilja. Ispraznio je čitav spremnik oslanjajući se desnom rukom, onom kojom je držao pištolj, na levu kojom se pridržavao za upravljač motora. Cilja sigurno; uostalom, izučen je strelac. Za razliku od njega, ja sam ispalila samo jedan hitac; pištolj nisam "brzo potegla" iz korica, zapetljao se u maju, pucala sam kada je motor već nastavio vožnju; na koncu, da sam želela pogoditi morala sam pištolj uzeti s obe ruke, a kako bih to mogla učiniti kada sam se držala za sedalo? Pa dobro, idući dan kada smo saznali iz novina da je jedan od one trojice bio ranjen u nogu, ne znam šta me spopalo budući da sam i sama htela znati šta se dogodilo: ja sam ljutito tvrdila da sam upravo ja bila ta koja je pucala, da sam ja pogodila samo s jednim nasumičnim hitcem, a ne on koji je ciljao i izpraznio čitav spremnik. Dugo smo o tome raspravljali; on je bio u pravu, mora da sam ja bila ta koja je pogodila; kao da bi to trebao biti, tako reći? dokaz moje ljubavi prema njemu. Jest, htela sam da se uveri kako bih za njega i ubila.
Na kraju, kada sam shvatila da je moj zahtev bio neodrživ, odjednom sam bez razmišljanja rekla: "Onda, recimo da smo u dvoje pogodili." Shvatate? Samo jedan hitac, ali u dvoje naciljan! Znači: dve duše i samo jedan pištolj. Ili pak, dva pištolja a samo jedna duša. Ta mi je misao pobegla, ko zna gde sam je pokupila; a ja se osećam ženom, da baš ženom s grudnjakom, suknjom, čarapama, držačima za čarape i visokim podpeticama. Žena koja želi biti u životu ili smrti uz čoveka koga voli.
               

Majka upita Giuliana: "Ti koji znaš sve o leptirima, kako se zovu oni smeđkasti leptiri koji imaju na krilima nacrtanu martvačku glavu?
                Giuliano se trže i reče: "Šta ti pada na pamet? Zovu se onako kako si sama odlično rekla: mrtvačke glave. Latinski: Acherontia Atropos."
                Majka ponovno zapita: "A oni beli leptiri kojih ima posvuda, zovu se kupusari, zar ne?
Gotovo potaknut i ohrabren majčinim pitanjima, Giuliano je sa sigurnošću odgovarao na pitanja iz svog područja zanimanja: "Da, kupusari; latinski: Mancipium brassicae."
                Majka još nije bila potpuno zadovoljna: "Jednom si mi bio nešto govorio o dudovom svilcu. Na primer, da uopšte ne leti. Na svet dolazi samo da proizvede svilu. Nije li tako?" 

                Giuliano je sitničavo ispravi, a zapravo je bio zadovoljan: "Nije tačno tako. Leptir dudova svilca, to jest Bombyxmori, ne dolazi na svet da proizvede svilu, nego da sačuva vrstu. Čovek je taj koji se meša u prirodni ciklus radi svojih koristi."
                Majka reče: "Ma razume se, ali ono što je bitno to je napokon svila, zar ne?"
                Giuliano se složio: "Za svilara, da."
Tako sada znam da smo leptiri postali u poslednjih deset godina: ja, moljac; Rosanna, kupusar; Giuliano, mrtvačaka glava; napokon, moj muž, leptir koji ne leti, koji je jedino došao na svet da proizvodi svilu, to jest milione. Doista, on ne misli na drugo nego na pravljenje novca i za njega sve počinje i završava s novcima. A ja sam ga u ovih deset godina zamrzila, a da to nisam ni primetila, zamrzila sam ga malo pomalo, sve onako dan po dan. Noćas sam dobila dokaz za tu moju nesvesnu mržnju, bez obzira koliko ona bila nepredviđena ili konačna. On je imao svoj asmatični napad baš u trenutku kada sam sanjala da nakon pet godina potpunog odsustava seksualnih odnosa vodimo ljubav. Sanjala sam da me drži u naručju, a ja sam ga obujmila nogama, dok su nam lica bila spojena u jedan dug poljubac. Baš u tome trenu on se trgnuo i seo na krevet; upalila sam svetiljku; videla sam ga kako uspravljen i otvorenih usta sedi na postelji, strašan grč mu je iskrivio lice, rukom se držao za prsa. Budući da je plećat, debeo i kratka vrata, ostavljao je utisak da više ne će biti ono što je bio pre; da ga ne će ugušiti novac, nego astma. Da, on se borio protiv novca koji ga je sprečavao da diše, da bude ljubak i lep leptir koji uokolo leprša.
Tada mi se učinilo da je rekao, dok me je promatrao mešavinom straha i molbe što se često vidi kod uspaničenih astmatičara: "Ne vidiš da umirem, učini nešto, pomozi mi"; a ja sam dobila poriv, pomalo iz sažaljenja pomalo iz mržnje, a nadasve zbog srdžbe da sam probuđena iz svoga ljubavnog sna, da uzmem jastuk, da se bacim na nj svom svojom težinom i da mu ga pritisnem na lice, sve dok se ne prestane micati. Naravno, ništa se nije dogodilo od moga poriva za mužeubistvom. Uzela sam ga za ruku i pomogla mu, kao i obično, da svlada krizu. A on je, nakon poslednjeg napada, iscrpljeno rekao: "Da nije bilo tebe, ne znam šta  bih učinio."
Rosanna reče, dižući se od stola: "Sad idem ocu. Astma ili ne, samo mi mora reći jedan da ili ne."
I Giuliano se podiže; začuđeno reče majci: "Ćao, mama. Večeras, ako hoćeš, možemo nastaviti razgovor o leptirima."
Majka reče sobaru: "Vi ste novi. Idući put, kada dvorite za stolom, stavite rukavice."