Paul Valery

KORACI

Koraci tvoji, kad se rode
iz moje cutnje, sveti, sneni,
i postelji moga bdenja hode
zanemeli i zaledjeni
kako su blagi, uzdrzani,
o, cisto bice, senko draga!
Bogovi!...sve sto me slutnjom hrani
nose mi tvoja stopala naga!
Ako usnama iz daleka
poljupca okrepu i spokoj
vec spremas bicu sto te ceka
u mojim mislima duboko -
zastani, preslatko stvorenje
sto i postojis i ne postojis,
ne hitaj s neznim ispunjenjem
ka onom ciju ceznju pojis,
Jer ja sve ovo vreme dugo
ziveh od toga sto te cekah,
i srce mi ne bese drugo
osim koraka tvojih jeka

PSALAM Y

Iznenadno, moja će ruka,
brza i silovita,
na tebe da se spusti.
Uzeću te za tvoj
puni i obli potiljak,
za osnovu saznanja
i htenja,
između duše
i duha.
Držaću te za oslonac
tvoje buntovne glave,
za stub tvojih svetlosti ;
pritisnuću te uza se
šta ja želim, a ti ne želiš
i šta ja želim da ti želiš;
staviću te skršenu
pod svoje noge,
i reći ću ti da te volim.
I savijaću ti vrat sve
dok me ne budeš shvatila,
dobro, potpuno shvatila,
Jer ja sam tvoj Gospod
i Učitelj.
Ti ćeš plakati, ti ćeš grcati;
tražićeš blesak slabosti
u mojim pogledima;
podignućeš, savićeš
svoje molećive ruke,
svoje tako molećive ruke,
svoje bele ruke kao okovane
tvojim jasnim očima.
Pobledećeš, pocrvenećeš,
smejaćeš se, zgrabićeš
svojim rukama moje
grube noge;
i volećeš me, i volećeš me,
jer ja sam tvoj Gospod i
Učitelj.

Jelena


Plavet! to sam...Iz smrtne pećine
Stižem da val čujem kako o hrid tuče,
I galije vidim kako u svanuće
Sa nizom vesala promiču iz tmine.

Moje ruke zovu gospodare čija
Brada mi je prste zabavljala blede;
Plakah. Slavili su sumorne pobede
I vode iščezle pod kromom galija.

Osluškujem školjke duboke i trube
Vojne što ravnaju vesla što vali ljube;
Jasni poj veslača svu huku nadvlada,

A Bozi, na pramcu gde zaneti stoje
S antičkim osmehom kog pena napada
Pružaju mi ruke nedostojne svoje.

Orfej ...

Ja gradim u duhu, pod mirtama, Orfej
divni!...Vatra, u čistim kruzima, pada;
menja golo brdo u uzvišen trofej
otkud se uzdiže rad boga pun sklada.

Kad bog peva, prostor svemoćan on slomi;
sunce užas kretnje kamenja tad shvata;
nečuvena tužaljka doziva ogromni
sjajni zid svetišta od zvučnoga zlata.

Orfej peva, sedeć uz rub svetlog neba!
Hrid hoda, a svaki kamen dok koleba
sluti novi teret što se uvis širi!

Veče kupa uspon polunagog Hrama,
dok on još u zlatu veže sebe sama
s večnom dušom himne velike na liri!

Čarolija

Vitoroga luna sleva zraku belu,
sva suknja od lakog srebrnoga tkanja,
na mramorne crte kuda Tmina sanja
s bisernih kočija u sedefnom velu.

Za labude svilne dok primiču tršću
bokove od perja noseć svetlost nežnu,
ona beskonačna bere ružu snežnu
čije latice kružno vrh voda pršću.

To život?...O pustinjo strasti uznesene,
gde mre slabi udar vode upletene,
trošeći prag tajni od kristalnih niski...

Zbunjena plot ruža mekanih tek jednom
zadrhti, kad uz krik dijamant sudbinski
vlaknom sjaja prođe ogromnom legendom.

Ravnodnevica

Menjam se... Ko napušta me?... Mirno lišće
stablu koje vidim slama stas...
Ruke su mu umorne da mi tajne stišće:
tišina je moja izgubila glas.

Moja duša, ako njen poj bejaše vrutak
sa pesmom svojih kapi,
sad je vir duboki gde daleki oblutak
nad grobom ptica zjapi.

U ležaju peska što kao prah je mekan
spavaju mi izgubljene stope,
a ja živ se spuštam pod senke i čekam
s ruinama svojim da se stope.

Mesečarku Dušu izgubljenu gledam
kroz vodeni čisti veo
čiji mir i vreme kvari mehur jedan
tom grobu da bi odoleo.

Sama sebi, možda, priča i oprosti,
al' podležuć sklopljenim očima,
napušta me verna i, puna krotkosti,
ostavlja me mojim udesima.

Ispunjava srce neshvatljivim krikom,
a to se srce što zalud bije
s Persefonom gloži nad Euridikom
čija prsa nose ujed zmije...

Klonuli svedoče naših nežnih dana,
o sunce, kao ljubav u nama,
s paklenih te žala blagost nesvladana
nepovratnim zove obalama.

Jeseni, čistoto! o samoćo golema
od tuge i od slobode!
Razumem tek ono čega više nema;
sjaj biva sve što ode.

Dok se ja vezujem za svoj pogled kamni
u surovom i ustrajnom "Zašto?",
senka trepavica, jedan drhtaj tamni
izmeđ MENE i mene je zasto...

Kakva večnost drage odsutnosti minu
i okončaše iznenada?
Laganim pokretom podeli godinu
jedan list što pada.

Slabo, suvo lisje, blistavi ostaci,
meni vaš šum krti,
a ti, bledo Sunce, poslednje strele baci
na vreme što drhti...

Da, budim se najzad, jer vetar jesenji
zgrabio me tužnim letom svojim;
sav taj ruj sa zlatnim trubama mi smeta
i ja se srdim i ja postojim!

Stablo i ljubav

Ljubav nije ništa ne raste li do vrha:
mre nije li tako, rast je njena svrha,
a mre u onome što ne mre za ljubav.
Živeći od žeđi nepunog užitka,
to stablo u duši od korenja plotskog
što živi živošću najživljega žitka
živi od svačega, od slatkog i gorkog
i okrutnog, bolje još nego od nežnog.
O, Stablo Ljubavi, puno soka krepkog
koji čudnom snagom moju slabost budi,
tisuć trenutaka skrivenih sred grudi
jesu tvoje lišće i strele svetlosti!
Al' istovremeno na suncu radosti
dok u zlatu dana rasipaš vedrinu,
ta žeđ ista, koja hrli u dubinu,
crpe usred tame, na vrelu žalosti...

Jedan plamen jasni ...


Jedan plamen jasni živi u dnu mene
A
ja hladno silni, blistav život gledam ...
Volet mogu samo snu kada
se predam
Pokrete mu ljupke sa sjajem slivene.

Moj plamen mi
vraća pogled tek u noći,
Posle teških snova sred tama,
Kad
nesreća raspe se u mraku sama,
Tad me on oživi i daje mi oči.

Nek
sjaj prsne, odjek što me budi baca
Na obalu mesa mog jednog mrtvaca,

A moj smeh, tuđ meni, čuva kroz sluh pomno.

Ko u praznoj školjci kad šumore vali,
Sumnju, - kroz čuđenje divno i ogromno:
Da
l' živ sam, il' mrtav, bdim il' spavam, šta li?