Žena razrokih očiju
Stanoviti Coppa, slikar, kipar, arhitekta, kompozitor lagane muzike, autor nekoliko romana i brojnih knjiga u stihovima, također i mondni kroničar poznat zbog te svoje mnogostranosti leonardskog tipa kao karakteristična figura gradskog života, beše u poslednje vreme progonjen ženinim prigovorima. Ona mu je neprestano davala do znanja da sve te njegove aktivnosti kojima se bavio jednakim zanosom, njoj i njenoj porodici nisu donosile nikakvu materijalnu korist. "Da," govorila je gospođa, “u svoje vreme sam ti se divila i bilo mi je stalo da dobijem tvoju potpisanu posetnicu: pesnik, kipar, arhitekta, novinar i šta ja znam štajoš. Divila sam ti se i udala se za tebe. Ali sada sam otvorila oči i više me ne očaravaš. Voda je došla do nosa i uprkos svim tvojim profesijama, mi i dalje ostajemo u našem stanu, nemamo auto, na letovanje ne idemo, kuvam i perem ja i, napokon, još smo uvek, kako se kaže, na predragi prijatelju, to jest na polaznoj tački." Coppa je čovek miroljubiv i prilagodljiv, ali svaki put kada bi žena dirnula tačku njegovog patološkog diletantizma, on bi krenuo prema vratima i strugnuo van. Jednog od tih dana, kada je izrekla jednu od najzločestijih primedbi ("šta misliš ko si ti? Ti si jedna ništarija, jedan lakrdijaš"), usprotivio se ženi rekavši joj: "Dobro, evo me i sada mi ti reci šta bih trebao činiti, reci mi to."
Očekivao je da će se žena, uhvaćena na krivoj nozi, zbuniti, ućutati. Pogrešio je. Žena mu spremno odvrati: "Ja ću ti reći šta bi morao činiti: usavršiti se."
Coppa nije mogao verovati vlastitim ušima. Napokon, odlično je poznavao kulturne granice svoje bračne drugarice, znao je da ovaj odgovor nije mogao biti, kako se kaže, hleb iz njezinih naćvi. I doista nije bio. Na kraju, kada ju je Coppa pritisnuo, priznala je da joj je pojam "usavršiti se" prišapnula njezina prijateljica, koja je nedavno bila u Rimu. Među osobama koje je bila posetila, nalazila se i supruga jednog Coppinog prijatelja iz detinjstva, stanovitog Cuppe. Prijateljica gospođe Coppe nije videla gospođu Cuppa već nekoliko godina; pošla je da je poseti u njenom domu i bila je osupnuta luksuzom njena doma: tavanski raskošni stan u središtu Rima s terasom koja gleda na Foro Romano, ogroman dnevni boravak, dvanaest soba i dvostruke nusprostorije. Prijateljica gospođe Coppa je znala da su Cuppini do pre četiri ili pet godina bili golje.
Odakle je došao sve to bogatstvo? Spretno ispipana, gospođa Cuppa je na kraju odgovorila da je tajna muževljeva uspeha ležala u visokom stupnju usavršavanja. Usavršavanje, u čemu? Gospođa Cuppa to nije znala reći. "On mi uvek kaže," pomalo zbunjeno je objasnila, "da se usavršio, da bi bilo jao si ga nama da se nije pobrinuo za usavršavanje; to je sve što ja znam." Beskorisno je prijateljica gospođe Coppe bila navaljivala da sazna na kom se području Cuppa usavršio, jer je bio čovek poznat kao neduhovit, što više tup i ograničen; Cuppina supruga nije htela, ili znala, više išta reći.
Coppa se zamislio. Ne toliko radi žene, koja je zbog siromaštva bila prisiljena raditi kao kuvarica i sobarica, niti radi dve kćeri koje su već stasale za udaju; nego radi Cuppe za koga je uvek mislio da je jedan običan bogac kad je, ne lezi vraže, ispao mnogo napredniji od njega, te je pun novca i, verovatno, moći, i to ne u nekakvom provincijskom uspavanom gradu, nego u Rimu.
Žena mu reče da Cuppa, usavršen ili ne, ima novaca, a oni ne. Coppa ju nazva kretenušom i iziđe iz kuće zalupivši vratima za sobom.
Nekoliko dana kasnije, Coppa je odlučio stvar isterati na čistac i doznati o tom tajanstvenom Cuppinom usavršavanju, te je najavio ženi kako radi svojega posla ide u Rim. Žena ga upita hoće li poći do Cuppe? On joj odgovori da ne, da nema vremena. Žena zlobno primeti: "Bojiš se prispodobe s njime, ha." Coppa se napravio da nije čuo. Pomislio je da je došlo vreme, pravo vreme, da ispuše taj mit Cuppina usavršavanja koji mu je uništavao porodičnu ravnotežu.
I pođe Coppa u Rim i bez dvoumljena je, još sa stanice, telefonirao u Cuppinu kancelariju . Prvi znak izvanredne sreće bivšeg prijatelja iz detinjstva bila je ta što ga nije dočekao onaj nesvladiv dijalektalni Cuppin glas, nego sterilan i uglađen glas nazovi sekretarice. Ona mu reče, nakon što ga je pitala ime, prezime, svrhu posete itd. itd., da ne zna hoće li ga profesor primiti taj isti dan, u svakom slučaju ide pogledati. "Profesor," pomisli Coppa srdito, "profesor, čega? Bezobraštine?" Kako se vidi, Coppino raspoloženje prema Cuppi nije bilo baš najvedrije.
Sekretarica je otišla, potom je prošlo nekoliko minuta i evo, na telefonu je prožuborio Cuppin glas, srdačan, zvonak, slavodobitan. "Koga to čujem, kakva čast, kakvo zadovoljstvo, dragi prijatelju dođi odmah, a gde si? Na stanici? Šaljem ti auto."
Coppa je čekao na stanici. Cuppin auto, neka modra mrcina od auta ministarskog tipa, stiže na vreme; Coppa se uvuče u njega; i tada, kada je auto krenuo, s okom u visini prozora i udobno zavaljen u jastuke na sedištu, primeti da oseća nekakvo bešćutno zadovoljstvo, nekakvu ugodu koju mu je, reklo bi se, nametnuo sâm položaj u kome se nalazio. Da, ovakvi bez sumnje behu osećaji koje Cuppa imao svako jutro dok se autom vozi u sedište svog, koliko tajanstvenog toliko plodonosnog, usavršavanja. To su osećaji prezrive nadmoćnosti i utažene dovoljnosti prema čitavom onom nesretnom čovečanstvu nesposobnom da se usavrši, a koje je preplavilo pločnike i tiskalo se u autobusima.
Evo ogromne palače od stakla i čelika koja mu, kako se približavaju, izgleda sve veća i nekako sve više preteća, smeštene u dnu jedne duge ulice načičkane drugim sličnim zgradama. Kola se zaustaviše pred ulaznim vratima: jedan uniformisani vratar pozdravi Coppu; jedan službenik, isto tako uniformisan, odprati ga do lifta u dnu jednog raskošnog predvorja; jedan drugi ga dočeka na poslednjem katu i povede ga jednim dugim pustim hodnikom do vrata Cuppine kancelarije. Poznati zvonki glas mu vikne neka uđe; Coppa stupi u prostoriju i za jedan tren je ostao gotovo zaslepljen sunčevim svetlom koje je obilno dopiralo kroz stakleni krov prostrane sale. Sekundu posle, ugleda Cuppu u dnu sale gde iza ogromnog pisaćeg stola stoji na nogama i pozdravlja ga gromkim glasom: "Dobrodošao, izvoli sesti."
Bilo je uobičajnih izliva srdačnosti koje su svojstveni sličnim "zemljacima": zagrljaji, poljubci, tapšanja, čestitanja za dobar fizički izgled. Potom Cuppa povuče prijatelja za ruku prema jednom od brojnih ostakljenih okana i, pokazujući panoramu Rima, reče svojim antipatičnim baritonom: "Onoga dana kada sam stigao u ovaj grad, smesta sam otišao na Gianicolu i, gledajući panoramu Večnog grada, rekoh: 'A sada nas dvoje, Rime. Videćemo ko će od nas dvojice uspeti.' I sada ti s ponosom mogu reći da sam uspio ja."
Coppa nije sumnjao da je između Rima i Cuppe stajalo ovo poslednje, "uspeti". Nu to uverenje je izazvalo još više njegovu znatiželju da sazna na koji način je Cuppi uspelo pobediti u svojoj neravnopravnoj borbi protiv Večnog grada. To jest, zahvaljujući kakvom usavršavanju. Mora da je Cuppa imao šesto čulo, jer ga odjednom uze pod ruku i povede prema pisaćem stolu: "Sada ćeš," započe smeštajući se u stolcu s naslonom, "hteti saznati kako sam se uspeo popeti dovde, do ove kancelarije. Dobro, dragi moj, to je vrlo jednostavno: ja sam se..."
"Usavršio."
Cuppa nabra obrve i upita: "Ko ti je to rekao?"
"U našem gradu svi to znaju," odgovori Coppa, "a kako izgleda, ti si sâm to objasnio određenoj osobi koja te došla posetiti. Nu, pri tom nisi rekao na kom si se to području usavršio. A sada mi, tvoji sugrađani, želimo o tome znati nešto vise i direktno od tebe želimo saznati tajnu tvoga izvanrednog uspeha. Ako ne zbog drugog, onda zato što bi sutra tvoje iskustvo moglo poslužiti kao uzor za mlade, za nove naraštaje..."
Coppa više nije znao šta bi još rekao; i tako je njegov laskavi govor završio u nerazumljivom mrmljanju. Cuppa odmah reče, upirući prstom u prijatelja: "Pravično: kao uzor. Nuo pre svega, hteo bih izreći jednu pretpostavku."
Coppa dade pristanak glavom. Cuppa nastavi: "Svaka zemlja na svetu ima svoju posebnost prema kojoj se, očevidno, usmerava pozornost svih onih koji se žele potvrditi, koji se žele probiti. Uzmimo primere, posebnost USA je na području nuklearne nauke; dakle, jedan ambiciozni mladić će se usavršavati na termonuklearnom području. U Francuskoj će, naprotiv, posebnost biti na polju (neprestano se kreće na polju nacionalnih obeležja) visoke mode, i tako mladi Francuz željan samopotvrđivanja usavršavaće se na polju modne kreacije. I, napokon, u Italiji, znaš li ti koja je talijanska posebnost?"
Coppa je pohlepno pio svaku reč s Cuppinih usana. Proguta slinu i učini glavom znak da ne zna: "Talijanska posebnost", reče Cuppa, "je čovek."
Tu nasta kratak muk. Coppa nije uspeo da shvati tu Cuppinu, recimo tako, humanističku tvrdnju; a nadasve nije vidio povezanost između te tvrdnje i problema usavršavanja. Tako da je mlitavo odobrio: "Tja, čovek, to se zna."
"Talijanski genij," nastavlja Cuppa, "je uvek čovjeka stavljao iznad religije, morala, filozofije, ideologije. Naravno, Bogu hvala, u Italiji je čovek pre svega. Francuzi veruju u razum, Nemci u ideju, Englezi u delo, a Talijani u čoveka."
Na kraju se Coppa odvaži postaviti pitanje koje mu je stajalo na vrhu jezika: "Ali ti, budući da je talijansko usavršavanje čovek, ti..."
"Hoćeš reći u čemu sam se ja usavršio? Dakle, ja sam se usavršio upravo u čoveku. Odabrao sam jednog određenog čoveka i usavršio sam se tačno u njemu."
"U njemu?" ponavaljao je poput jeke zbunjeni Coppa.
"Da," potvrdi Cuppa, "u njemu. Čovek koga sam odabrao kao svoje usavršavanje je Cappa, predsednik Državne Ustanove u čijem sedištu se ti u ovome trenutku nalaziš. On je moje usavršavanje; on je moja isključivost. Kada to kažem, dodaću samo još jednu reč: u ovoj zemlji niko, kažem niko, ne zna o predsedniku Cappi više od mene."
Zadivljeni Coppa se odvaži izustiti: "Zar doista?"
"Doista," odgovori Cuppa. "Tako da bih se mogao na isti način, bez ikakve umišljenosti i punim pravom, okititi titulom glavologa, slično kako se lečnik usavršen za srčane bolesti, kiti titulom srcologa ili kardiologa."
Coppa nije mogao izdražati, a da na tome mestu ne izrazi jednu svoju sumnju: "Ali kardiolog... kardiolog čini dobro čovečanstvu, hoću reći srčanim bolesnicima, dok, naprotiv, glavolog..."
Cuppa mu nije dopustio da završi: "Glavolog sa svojim dubokim i temeljnim poznavanjem predsednika Cappe čini dobro drugima, to jest svima onima koji zavise o Cappi, onima koji žele nešto od Cappe, onima koji se takmiče sa Cappom. I to nije sve. Glavolog ne čini samo dobro onima koji traže naklonost od Cappe, nego čini dobro i samome Cappi izlazeći u susret njegovim željama i brinući se o njegovim potrebama. Glavologija se kreće u dva pravca: od Cappe prema čovečanstvu i od čovečanstva prema Cappi."
Cuppa uzima cigaretu; Coppa mu ju spremno pali; Cuppa nastavlja: "Nije mala stvar biti glavolog. I, doista, kako sam ti već rekao, ja znam sve o predsedniku Cappi, sve, baš sve: navike, slabosti, ludosti, jake tačke, ukuse, strasti, što više male, ali neizbežne izopačenosti."
Coppa ponovi: "Izopačenosti?"
Cuppa kimnu ozbiljno: "Da, izopačenosti. Ja, na primer, znam da predsednik Cappa ima jednu vrlo jaku slabost, ako se tako može reći, a to je strast prema ženama s razrokim očima. Ha, ha, i Venera je imala razroke oči."
"Ali ti," upita Coppa, "znaš da Cappa voli žene sa razrokim očima. I onda, šta činiš, hoću reći kakva je posledica takve spoznaje?"
"Nikakva," reče sigurno Cuppa. "Ja znam da predsednik Cappa voli razroke žene: to je tako i to mi je dovoljno. Istovremeno znam da mu se sviđa pizza s inćunima ili da obožava pesme sa San Rema. I nikome ništa; ali, kada dođe trenutak, upravo će svi ti podaci činiti moje usavršavanje. Koje će mi, na određen način, dopustiti da budem nezaminljiv i neizostavno potreban za sve ono što se tiče predsednika."
"Ti mi hoćeš reći," pade napamet Coppi, "da si ti kao neka posebna vrsta vrlo prisnog, vrlo poverljivog sekretara."
Cuppa se ispravi uz posebnu samodovoljnost: "Ja sam nešto više: ja sam glavolog. To jest, ja sam svoj život posvetio čoveku koji se zove Cappa."
Odjednom Coppa nije ništa više želeo da zna o tome. "Posvetiti se čoveku," mislio je, "lako je reći. Međutim, treba pre svega naći čoveka. Gde bih mogao naći čoveka u mom malom gradu? Dotle se u Rimu može naći na stotine Cappâ. Trebao bih doći u Rim, eto što bih morao učiniti. I tu pronaći svoga dobrog Cappu kome bih se posvetio, koga bih proučio do kraja, do dna njegovih ludosti, do najskrovitijih njegovih nastranosti. Pa makar mu priskrbio nešto što bi odgovaralo razrokim ženama, koje se toliko sviđaju ovdašnjem Cappi."
Još mu je ostala pokoja sumnja čije je poreklo u njegovom neizlečivom provincijalizmu. Reče: "Ja sam verovao da su u Rimu još uvek na snazi vrednosti umeća pisanja, umeće izlaganja mislî."
Cuppa se požurio da ga opovrgne: "Dakako da vrednosti umeća pisanja i iznošenja misli imaju svoju važnost. Ali što bi postale te vrednosti da nisu temeljene na čoveku i na poznavanju čoveka?"
U to se začu tiho kucanje na vratima. Cuppa ispusti jedan gromki napred, koji se Coppi učini da je pomalo nestrpljiv ne toliko prema onome ko kuca, nego prema njemu koji produljuje posetu; digao se na noge. Vrata se otvoriše i jedna mlada tajnica promoli glavu govoreći: "Doktore, moram vas podsetiti da vas čeka predsednik." Cuppa se podiže i pruži Coppi ruku: "Vidiš, čovek me treba."
I Coppa se uputi vani. Na izlazu mlada i zgodna tajnica mu pokaže hodnik koji se baš nasuprot vratima Cuppina ured račvao u dva manja hodnika: "Ovde vam je izlaz."
Coppa krenu na levo. Tajnica ga ispravi: "Ne, na desno." Tada Coppa primeti da su prekrasne modre tajničine oči bile razroke: s rukom mu je pokazivala na desno; s očima na levo.
Očekivao je da će se žena, uhvaćena na krivoj nozi, zbuniti, ućutati. Pogrešio je. Žena mu spremno odvrati: "Ja ću ti reći šta bi morao činiti: usavršiti se."
Coppa nije mogao verovati vlastitim ušima. Napokon, odlično je poznavao kulturne granice svoje bračne drugarice, znao je da ovaj odgovor nije mogao biti, kako se kaže, hleb iz njezinih naćvi. I doista nije bio. Na kraju, kada ju je Coppa pritisnuo, priznala je da joj je pojam "usavršiti se" prišapnula njezina prijateljica, koja je nedavno bila u Rimu. Među osobama koje je bila posetila, nalazila se i supruga jednog Coppinog prijatelja iz detinjstva, stanovitog Cuppe. Prijateljica gospođe Coppe nije videla gospođu Cuppa već nekoliko godina; pošla je da je poseti u njenom domu i bila je osupnuta luksuzom njena doma: tavanski raskošni stan u središtu Rima s terasom koja gleda na Foro Romano, ogroman dnevni boravak, dvanaest soba i dvostruke nusprostorije. Prijateljica gospođe Coppa je znala da su Cuppini do pre četiri ili pet godina bili golje.
Odakle je došao sve to bogatstvo? Spretno ispipana, gospođa Cuppa je na kraju odgovorila da je tajna muževljeva uspeha ležala u visokom stupnju usavršavanja. Usavršavanje, u čemu? Gospođa Cuppa to nije znala reći. "On mi uvek kaže," pomalo zbunjeno je objasnila, "da se usavršio, da bi bilo jao si ga nama da se nije pobrinuo za usavršavanje; to je sve što ja znam." Beskorisno je prijateljica gospođe Coppe bila navaljivala da sazna na kom se području Cuppa usavršio, jer je bio čovek poznat kao neduhovit, što više tup i ograničen; Cuppina supruga nije htela, ili znala, više išta reći.
Coppa se zamislio. Ne toliko radi žene, koja je zbog siromaštva bila prisiljena raditi kao kuvarica i sobarica, niti radi dve kćeri koje su već stasale za udaju; nego radi Cuppe za koga je uvek mislio da je jedan običan bogac kad je, ne lezi vraže, ispao mnogo napredniji od njega, te je pun novca i, verovatno, moći, i to ne u nekakvom provincijskom uspavanom gradu, nego u Rimu.
Žena mu reče da Cuppa, usavršen ili ne, ima novaca, a oni ne. Coppa ju nazva kretenušom i iziđe iz kuće zalupivši vratima za sobom.
Nekoliko dana kasnije, Coppa je odlučio stvar isterati na čistac i doznati o tom tajanstvenom Cuppinom usavršavanju, te je najavio ženi kako radi svojega posla ide u Rim. Žena ga upita hoće li poći do Cuppe? On joj odgovori da ne, da nema vremena. Žena zlobno primeti: "Bojiš se prispodobe s njime, ha." Coppa se napravio da nije čuo. Pomislio je da je došlo vreme, pravo vreme, da ispuše taj mit Cuppina usavršavanja koji mu je uništavao porodičnu ravnotežu.
I pođe Coppa u Rim i bez dvoumljena je, još sa stanice, telefonirao u Cuppinu kancelariju . Prvi znak izvanredne sreće bivšeg prijatelja iz detinjstva bila je ta što ga nije dočekao onaj nesvladiv dijalektalni Cuppin glas, nego sterilan i uglađen glas nazovi sekretarice. Ona mu reče, nakon što ga je pitala ime, prezime, svrhu posete itd. itd., da ne zna hoće li ga profesor primiti taj isti dan, u svakom slučaju ide pogledati. "Profesor," pomisli Coppa srdito, "profesor, čega? Bezobraštine?" Kako se vidi, Coppino raspoloženje prema Cuppi nije bilo baš najvedrije.
Sekretarica je otišla, potom je prošlo nekoliko minuta i evo, na telefonu je prožuborio Cuppin glas, srdačan, zvonak, slavodobitan. "Koga to čujem, kakva čast, kakvo zadovoljstvo, dragi prijatelju dođi odmah, a gde si? Na stanici? Šaljem ti auto."
Coppa je čekao na stanici. Cuppin auto, neka modra mrcina od auta ministarskog tipa, stiže na vreme; Coppa se uvuče u njega; i tada, kada je auto krenuo, s okom u visini prozora i udobno zavaljen u jastuke na sedištu, primeti da oseća nekakvo bešćutno zadovoljstvo, nekakvu ugodu koju mu je, reklo bi se, nametnuo sâm položaj u kome se nalazio. Da, ovakvi bez sumnje behu osećaji koje Cuppa imao svako jutro dok se autom vozi u sedište svog, koliko tajanstvenog toliko plodonosnog, usavršavanja. To su osećaji prezrive nadmoćnosti i utažene dovoljnosti prema čitavom onom nesretnom čovečanstvu nesposobnom da se usavrši, a koje je preplavilo pločnike i tiskalo se u autobusima.
Evo ogromne palače od stakla i čelika koja mu, kako se približavaju, izgleda sve veća i nekako sve više preteća, smeštene u dnu jedne duge ulice načičkane drugim sličnim zgradama. Kola se zaustaviše pred ulaznim vratima: jedan uniformisani vratar pozdravi Coppu; jedan službenik, isto tako uniformisan, odprati ga do lifta u dnu jednog raskošnog predvorja; jedan drugi ga dočeka na poslednjem katu i povede ga jednim dugim pustim hodnikom do vrata Cuppine kancelarije. Poznati zvonki glas mu vikne neka uđe; Coppa stupi u prostoriju i za jedan tren je ostao gotovo zaslepljen sunčevim svetlom koje je obilno dopiralo kroz stakleni krov prostrane sale. Sekundu posle, ugleda Cuppu u dnu sale gde iza ogromnog pisaćeg stola stoji na nogama i pozdravlja ga gromkim glasom: "Dobrodošao, izvoli sesti."
Bilo je uobičajnih izliva srdačnosti koje su svojstveni sličnim "zemljacima": zagrljaji, poljubci, tapšanja, čestitanja za dobar fizički izgled. Potom Cuppa povuče prijatelja za ruku prema jednom od brojnih ostakljenih okana i, pokazujući panoramu Rima, reče svojim antipatičnim baritonom: "Onoga dana kada sam stigao u ovaj grad, smesta sam otišao na Gianicolu i, gledajući panoramu Večnog grada, rekoh: 'A sada nas dvoje, Rime. Videćemo ko će od nas dvojice uspeti.' I sada ti s ponosom mogu reći da sam uspio ja."
Coppa nije sumnjao da je između Rima i Cuppe stajalo ovo poslednje, "uspeti". Nu to uverenje je izazvalo još više njegovu znatiželju da sazna na koji način je Cuppi uspelo pobediti u svojoj neravnopravnoj borbi protiv Večnog grada. To jest, zahvaljujući kakvom usavršavanju. Mora da je Cuppa imao šesto čulo, jer ga odjednom uze pod ruku i povede prema pisaćem stolu: "Sada ćeš," započe smeštajući se u stolcu s naslonom, "hteti saznati kako sam se uspeo popeti dovde, do ove kancelarije. Dobro, dragi moj, to je vrlo jednostavno: ja sam se..."
"Usavršio."
Cuppa nabra obrve i upita: "Ko ti je to rekao?"
"U našem gradu svi to znaju," odgovori Coppa, "a kako izgleda, ti si sâm to objasnio određenoj osobi koja te došla posetiti. Nu, pri tom nisi rekao na kom si se to području usavršio. A sada mi, tvoji sugrađani, želimo o tome znati nešto vise i direktno od tebe želimo saznati tajnu tvoga izvanrednog uspeha. Ako ne zbog drugog, onda zato što bi sutra tvoje iskustvo moglo poslužiti kao uzor za mlade, za nove naraštaje..."
Coppa više nije znao šta bi još rekao; i tako je njegov laskavi govor završio u nerazumljivom mrmljanju. Cuppa odmah reče, upirući prstom u prijatelja: "Pravično: kao uzor. Nuo pre svega, hteo bih izreći jednu pretpostavku."
Coppa dade pristanak glavom. Cuppa nastavi: "Svaka zemlja na svetu ima svoju posebnost prema kojoj se, očevidno, usmerava pozornost svih onih koji se žele potvrditi, koji se žele probiti. Uzmimo primere, posebnost USA je na području nuklearne nauke; dakle, jedan ambiciozni mladić će se usavršavati na termonuklearnom području. U Francuskoj će, naprotiv, posebnost biti na polju (neprestano se kreće na polju nacionalnih obeležja) visoke mode, i tako mladi Francuz željan samopotvrđivanja usavršavaće se na polju modne kreacije. I, napokon, u Italiji, znaš li ti koja je talijanska posebnost?"
Coppa je pohlepno pio svaku reč s Cuppinih usana. Proguta slinu i učini glavom znak da ne zna: "Talijanska posebnost", reče Cuppa, "je čovek."
Tu nasta kratak muk. Coppa nije uspeo da shvati tu Cuppinu, recimo tako, humanističku tvrdnju; a nadasve nije vidio povezanost između te tvrdnje i problema usavršavanja. Tako da je mlitavo odobrio: "Tja, čovek, to se zna."
"Talijanski genij," nastavlja Cuppa, "je uvek čovjeka stavljao iznad religije, morala, filozofije, ideologije. Naravno, Bogu hvala, u Italiji je čovek pre svega. Francuzi veruju u razum, Nemci u ideju, Englezi u delo, a Talijani u čoveka."
Na kraju se Coppa odvaži postaviti pitanje koje mu je stajalo na vrhu jezika: "Ali ti, budući da je talijansko usavršavanje čovek, ti..."
"Hoćeš reći u čemu sam se ja usavršio? Dakle, ja sam se usavršio upravo u čoveku. Odabrao sam jednog određenog čoveka i usavršio sam se tačno u njemu."
"U njemu?" ponavaljao je poput jeke zbunjeni Coppa.
"Da," potvrdi Cuppa, "u njemu. Čovek koga sam odabrao kao svoje usavršavanje je Cappa, predsednik Državne Ustanove u čijem sedištu se ti u ovome trenutku nalaziš. On je moje usavršavanje; on je moja isključivost. Kada to kažem, dodaću samo još jednu reč: u ovoj zemlji niko, kažem niko, ne zna o predsedniku Cappi više od mene."
Zadivljeni Coppa se odvaži izustiti: "Zar doista?"
"Doista," odgovori Cuppa. "Tako da bih se mogao na isti način, bez ikakve umišljenosti i punim pravom, okititi titulom glavologa, slično kako se lečnik usavršen za srčane bolesti, kiti titulom srcologa ili kardiologa."
Coppa nije mogao izdražati, a da na tome mestu ne izrazi jednu svoju sumnju: "Ali kardiolog... kardiolog čini dobro čovečanstvu, hoću reći srčanim bolesnicima, dok, naprotiv, glavolog..."
Cuppa mu nije dopustio da završi: "Glavolog sa svojim dubokim i temeljnim poznavanjem predsednika Cappe čini dobro drugima, to jest svima onima koji zavise o Cappi, onima koji žele nešto od Cappe, onima koji se takmiče sa Cappom. I to nije sve. Glavolog ne čini samo dobro onima koji traže naklonost od Cappe, nego čini dobro i samome Cappi izlazeći u susret njegovim željama i brinući se o njegovim potrebama. Glavologija se kreće u dva pravca: od Cappe prema čovečanstvu i od čovečanstva prema Cappi."
Cuppa uzima cigaretu; Coppa mu ju spremno pali; Cuppa nastavlja: "Nije mala stvar biti glavolog. I, doista, kako sam ti već rekao, ja znam sve o predsedniku Cappi, sve, baš sve: navike, slabosti, ludosti, jake tačke, ukuse, strasti, što više male, ali neizbežne izopačenosti."
Coppa ponovi: "Izopačenosti?"
Cuppa kimnu ozbiljno: "Da, izopačenosti. Ja, na primer, znam da predsednik Cappa ima jednu vrlo jaku slabost, ako se tako može reći, a to je strast prema ženama s razrokim očima. Ha, ha, i Venera je imala razroke oči."
"Ali ti," upita Coppa, "znaš da Cappa voli žene sa razrokim očima. I onda, šta činiš, hoću reći kakva je posledica takve spoznaje?"
"Nikakva," reče sigurno Cuppa. "Ja znam da predsednik Cappa voli razroke žene: to je tako i to mi je dovoljno. Istovremeno znam da mu se sviđa pizza s inćunima ili da obožava pesme sa San Rema. I nikome ništa; ali, kada dođe trenutak, upravo će svi ti podaci činiti moje usavršavanje. Koje će mi, na određen način, dopustiti da budem nezaminljiv i neizostavno potreban za sve ono što se tiče predsednika."
"Ti mi hoćeš reći," pade napamet Coppi, "da si ti kao neka posebna vrsta vrlo prisnog, vrlo poverljivog sekretara."
Cuppa se ispravi uz posebnu samodovoljnost: "Ja sam nešto više: ja sam glavolog. To jest, ja sam svoj život posvetio čoveku koji se zove Cappa."
Odjednom Coppa nije ništa više želeo da zna o tome. "Posvetiti se čoveku," mislio je, "lako je reći. Međutim, treba pre svega naći čoveka. Gde bih mogao naći čoveka u mom malom gradu? Dotle se u Rimu može naći na stotine Cappâ. Trebao bih doći u Rim, eto što bih morao učiniti. I tu pronaći svoga dobrog Cappu kome bih se posvetio, koga bih proučio do kraja, do dna njegovih ludosti, do najskrovitijih njegovih nastranosti. Pa makar mu priskrbio nešto što bi odgovaralo razrokim ženama, koje se toliko sviđaju ovdašnjem Cappi."
Još mu je ostala pokoja sumnja čije je poreklo u njegovom neizlečivom provincijalizmu. Reče: "Ja sam verovao da su u Rimu još uvek na snazi vrednosti umeća pisanja, umeće izlaganja mislî."
Cuppa se požurio da ga opovrgne: "Dakako da vrednosti umeća pisanja i iznošenja misli imaju svoju važnost. Ali što bi postale te vrednosti da nisu temeljene na čoveku i na poznavanju čoveka?"
U to se začu tiho kucanje na vratima. Cuppa ispusti jedan gromki napred, koji se Coppi učini da je pomalo nestrpljiv ne toliko prema onome ko kuca, nego prema njemu koji produljuje posetu; digao se na noge. Vrata se otvoriše i jedna mlada tajnica promoli glavu govoreći: "Doktore, moram vas podsetiti da vas čeka predsednik." Cuppa se podiže i pruži Coppi ruku: "Vidiš, čovek me treba."
I Coppa se uputi vani. Na izlazu mlada i zgodna tajnica mu pokaže hodnik koji se baš nasuprot vratima Cuppina ured račvao u dva manja hodnika: "Ovde vam je izlaz."
Coppa krenu na levo. Tajnica ga ispravi: "Ne, na desno." Tada Coppa primeti da su prekrasne modre tajničine oči bile razroke: s rukom mu je pokazivala na desno; s očima na levo.
Нема коментара:
Постави коментар