I
Kada je legao pored žene, koja je već spavala okrenuta prema krevetcu na kojem su ležala njihova dva sinčića, Spatolino je prvo izrekao svoje uobičajne molitve, zatim je prekrstio ruke na potiljku, žmirnuo očima i – ne obraćajući pažnju onome što čini – počeo zviždukati, što je obično činio svaki put kada je bio u kakvoj sumnjii, ili mu je kakva misao rovala po mozgu.
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Nije to bilo zviždanje u pravom smislu reči, tek pre da je bilo neko muklo pištanje; na rubu usana, uvek u istom taktu.
Najednom se žena probudi:
- Ah! Tu smo? Šta ti se dogodilo?
- Ništa. Spavaj. Laku noć.
Povukao se, okrenuo leđa ženi, skupio se i on na rubu kreveta, da bi spavao. Ma kakvo spavanje!
- Fijuu... fijuu... fijuu...
Tada žena protegne ruku i šakom ga podboči pod rebra.
- Pobogu, hoćeš li već jednom prestati? Pazi se da mi ne probudiš mališane!
- Imaš pravo. Budi mirna, odmah ću zaspati.
Doista se trudio da iz glave istera tu mučnu misao, koja mu je u glavi, kako se uvek događalo, rovala poput crva. Ali, kada je već poverovao da ga je isterao:
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Ovaj put nije čekao da ga žena podboči šakom jače nego pre; očajnički je skočio iz postelje.
- Što radiš? Gde ćeš? – upita ga ona.
A on će:
- Oblačim se! Ne mogu spavati. Sesću na ulicu, tamo ispred vrata! Treba mi zraka, zraka!
- Može li se, napokon, saznati šta te spopalo? – opet će žena.
- Šta? Onaj ološ - provali tada iz Spatolina, trudeći se da govori tiho - ona hulja, onaj bogohulnik...
- Ko? Ko?
- Ciancarella.
- Notar?
- On. Poručio mi je da me sutra ujutro hoće videti u svojoj vili.
- I onda?
- Ma šta može trebati od mene jedan čovek poput njega, reci mi? Prasac, Bože sačuvaj! prasac, i malo kažem! Vazduha!Vazduha !
Tako govoreći, pograbi jedan stolčić, otvori vrata, zatvori ih za sobom i sedne u uspavanoj uličici, naslonivši se uza zid svoje kućice.
U blizini je iznemoglo dremala ulična petrolejka čije se žućkasto svetlo odbijalo od žućkaste vode jedne lokve, ako je to uopšte bila voda, i širilo se niz uličicu popločanu krupnim oblutcima, ponegde izbočena, drugde udubljena, sve tako bedno i otrcano.
Iz unutrašnjosti kućeraka u seni dopirao je težak zadah staje i s vremenom na vreme u noćnoj tišini čuo se toptaj neke životinje koju gnjave muhe.
Jedan mačak, šuljajući se uzduž zida, na tren se zaustavi i sumnjičavo i oprezno ga pogleda.
Spatolino podiže pogled na rub neba gde su žmirkale brojne zvezde; i tako gledajući, poče si gristi retku crvenkastu bradicu.
Malen stasom, premda je od dečačkog doba već kopao zemlju i mesio malter, imao je u sebi nešto gospodskoga.
Dok je tako svojim svetlim očima gledao nebo, odjednom oseti da mu se oči pune suzama. Uzvrpolji se na se na stolcu i, nakon što je nadlanicom obrisao suze, prošapta u noćnoj tišini:
- Pomozi mi, moj Hriste.
II
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Nije to bilo zviždanje u pravom smislu reči, tek pre da je bilo neko muklo pištanje; na rubu usana, uvek u istom taktu.
Najednom se žena probudi:
- Ah! Tu smo? Šta ti se dogodilo?
- Ništa. Spavaj. Laku noć.
Povukao se, okrenuo leđa ženi, skupio se i on na rubu kreveta, da bi spavao. Ma kakvo spavanje!
- Fijuu... fijuu... fijuu...
Tada žena protegne ruku i šakom ga podboči pod rebra.
- Pobogu, hoćeš li već jednom prestati? Pazi se da mi ne probudiš mališane!
- Imaš pravo. Budi mirna, odmah ću zaspati.
Doista se trudio da iz glave istera tu mučnu misao, koja mu je u glavi, kako se uvek događalo, rovala poput crva. Ali, kada je već poverovao da ga je isterao:
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Ovaj put nije čekao da ga žena podboči šakom jače nego pre; očajnički je skočio iz postelje.
- Što radiš? Gde ćeš? – upita ga ona.
A on će:
- Oblačim se! Ne mogu spavati. Sesću na ulicu, tamo ispred vrata! Treba mi zraka, zraka!
- Može li se, napokon, saznati šta te spopalo? – opet će žena.
- Šta? Onaj ološ - provali tada iz Spatolina, trudeći se da govori tiho - ona hulja, onaj bogohulnik...
- Ko? Ko?
- Ciancarella.
- Notar?
- On. Poručio mi je da me sutra ujutro hoće videti u svojoj vili.
- I onda?
- Ma šta može trebati od mene jedan čovek poput njega, reci mi? Prasac, Bože sačuvaj! prasac, i malo kažem! Vazduha!Vazduha !
Tako govoreći, pograbi jedan stolčić, otvori vrata, zatvori ih za sobom i sedne u uspavanoj uličici, naslonivši se uza zid svoje kućice.
U blizini je iznemoglo dremala ulična petrolejka čije se žućkasto svetlo odbijalo od žućkaste vode jedne lokve, ako je to uopšte bila voda, i širilo se niz uličicu popločanu krupnim oblutcima, ponegde izbočena, drugde udubljena, sve tako bedno i otrcano.
Iz unutrašnjosti kućeraka u seni dopirao je težak zadah staje i s vremenom na vreme u noćnoj tišini čuo se toptaj neke životinje koju gnjave muhe.
Jedan mačak, šuljajući se uzduž zida, na tren se zaustavi i sumnjičavo i oprezno ga pogleda.
Spatolino podiže pogled na rub neba gde su žmirkale brojne zvezde; i tako gledajući, poče si gristi retku crvenkastu bradicu.
Malen stasom, premda je od dečačkog doba već kopao zemlju i mesio malter, imao je u sebi nešto gospodskoga.
Dok je tako svojim svetlim očima gledao nebo, odjednom oseti da mu se oči pune suzama. Uzvrpolji se na se na stolcu i, nakon što je nadlanicom obrisao suze, prošapta u noćnoj tišini:
- Pomozi mi, moj Hriste.
II
Nakon što je u gradiću klerikalna strana doživela poraz, na vlast je došla nova stranka, stranka izopštenih koji su zauzeli sva mesta u gradskom veću, a Spatolino se osećao kao da se nalazi usred neprijeteljskog područja.
Svi njegovi drugovi u poslu, kao ovce, odmah su se svrstali uz novu vlast; i sada zajedno okupljeni u udruženju, razmetali su se uokolo.
Zajedno sa šačicom vernih Svetoj materi crkvi Spatolino je osnovao Katoličko društvo nedostojnih sinova žalosne Gospe za uzajamnu pomoć.
No borba je bila neravnopravna; ruganje neprijatelja (i prijatelja) i nemoćni bes učinili su da mu padne mrak na oči.
Postavio se na čelo toga Katoličkog udruženja i propagirao je organizovanje procesija i sličnih manifestacija povodom crkvenih praznika, za što se pre brinulo bivše Gradsko veće. Između posprdnog smeha i zvižduka, na svoj trošak je organizovao procesije za Svetog Mihovila, Svetog Franju, Veliki petak i za ostale veće crkvene proslave.
Tako mu se ono malo kapitala, koje mu je do sada omogućavalo da preuzme poneki posao, tako stanjilo da je predviđao kako nije dalek dan kada će se svesti od uglednog zidarskog preduzetnika na običnog zidara nadničara.
Ni vlastita žena već neko vreme nije imala prema njemu ni poštovanja ni obzira: perući, šivajući i radeći svakovrsne poslove za druge, sama se brinula o sebi i deci.
Kao da je on bio besposlen iz zadovoljstva! Udruženje tih psećih sinova preuzimalo je sve poslove. Pa što misli njegova žena? da se odrekne vere, da porekne Boga, da se upiše u njihovu stranku? Ma radije bi si dao odseći ruke!
Nerad ga je iz dana u dan strašno žderao, povećavao mu razdražljivost i tvrdoglavost, činio ga da se zarati sa svima.
Ciancarella, notar, nije se nikada vezao ni uz jednu stranu, beše očevidan bezbožnik; takvo ponašanje je i javno pokazivao odkada više nije radio kao javni notar. Jednom se čak odvažio nahuškati pse na jednog doista svetog čoveka, sveštenika Lagàipu, koji je pošao njemu da moli pomoć za neke siromašne rođake koji su doslovno umirali od gladi, dok je on, u sjajnoj vili koju je izgradio na ulazu u gradić, poput kakva princa razmetljivo živeo u svom bogatstvu bogzna kako zgrnutom i povećanom dugogodišnjim lihvarenjem.
Čitavu je noć Spatolino (srećom da je bilo leto) malo sedeo, malo lutao pustom uličicom i duboko razmišljao (fijuu... fijuu... fijuu...) o tome Ciancaerellinom tajanstvenom pozivu.
Posle, znajući da se ovaj diže rano, a i čuo je da mu se žena digla rano i da već radi po kući, odlučio je krenuti ostavljajući stolicu na ulici, za koju nije bilo opasnosti da će je neko ukrasti jer je bila stara.
Svi njegovi drugovi u poslu, kao ovce, odmah su se svrstali uz novu vlast; i sada zajedno okupljeni u udruženju, razmetali su se uokolo.
Zajedno sa šačicom vernih Svetoj materi crkvi Spatolino je osnovao Katoličko društvo nedostojnih sinova žalosne Gospe za uzajamnu pomoć.
No borba je bila neravnopravna; ruganje neprijatelja (i prijatelja) i nemoćni bes učinili su da mu padne mrak na oči.
Postavio se na čelo toga Katoličkog udruženja i propagirao je organizovanje procesija i sličnih manifestacija povodom crkvenih praznika, za što se pre brinulo bivše Gradsko veće. Između posprdnog smeha i zvižduka, na svoj trošak je organizovao procesije za Svetog Mihovila, Svetog Franju, Veliki petak i za ostale veće crkvene proslave.
Tako mu se ono malo kapitala, koje mu je do sada omogućavalo da preuzme poneki posao, tako stanjilo da je predviđao kako nije dalek dan kada će se svesti od uglednog zidarskog preduzetnika na običnog zidara nadničara.
Ni vlastita žena već neko vreme nije imala prema njemu ni poštovanja ni obzira: perući, šivajući i radeći svakovrsne poslove za druge, sama se brinula o sebi i deci.
Kao da je on bio besposlen iz zadovoljstva! Udruženje tih psećih sinova preuzimalo je sve poslove. Pa što misli njegova žena? da se odrekne vere, da porekne Boga, da se upiše u njihovu stranku? Ma radije bi si dao odseći ruke!
Nerad ga je iz dana u dan strašno žderao, povećavao mu razdražljivost i tvrdoglavost, činio ga da se zarati sa svima.
Ciancarella, notar, nije se nikada vezao ni uz jednu stranu, beše očevidan bezbožnik; takvo ponašanje je i javno pokazivao odkada više nije radio kao javni notar. Jednom se čak odvažio nahuškati pse na jednog doista svetog čoveka, sveštenika Lagàipu, koji je pošao njemu da moli pomoć za neke siromašne rođake koji su doslovno umirali od gladi, dok je on, u sjajnoj vili koju je izgradio na ulazu u gradić, poput kakva princa razmetljivo živeo u svom bogatstvu bogzna kako zgrnutom i povećanom dugogodišnjim lihvarenjem.
Čitavu je noć Spatolino (srećom da je bilo leto) malo sedeo, malo lutao pustom uličicom i duboko razmišljao (fijuu... fijuu... fijuu...) o tome Ciancaerellinom tajanstvenom pozivu.
Posle, znajući da se ovaj diže rano, a i čuo je da mu se žena digla rano i da već radi po kući, odlučio je krenuti ostavljajući stolicu na ulici, za koju nije bilo opasnosti da će je neko ukrasti jer je bila stara.
III
Ciancarellina vila bila je okružena zidom i nalikovala je na tvrđavu, a imala je ulaz iz sporedne uličice.
Starac, nalik na kakvu odevenu žabetinu, patio je od ogromne ciste na potiljku koja ga je prisiljavala da mu obrijana glavurda uvek bude pognuta, tu je živeo sâm uz samo jednog slugu; imao je on mnoge oružane momke koji su ga čuvali, te dva strašna psa koji su ljudima zadavali strah u kosti kada bi ih samo pogledali.
Spatolino pozvoni na zvono. Odmah se na ogradu besno baciše one dve zveri, i nisu se smirili niti kada je došao sluga i počeo ohrabrivati Spatolina, koji nije hteo da uđe. Trebalo je da ih gazda, koji je na drugom kraju vile sedeo u senici obrasloj bršljanom i ispijao kavu, pozove zviždukom.
- Ah, Spatolino! Dobro da si došao - reče Ciancarella. – Sedni tamo.
I pokaže mu na jednu od gvozdenih stolica poredani ukrug u senici.
No, Spatolino ostade na nogama s kapom uprljanom gipsom i kamenom prašinom u ruci.
- Ti si jedan od nedostojnih sinova, zar ne?
- Da gospodine, i ponosim se s time: i to od Žalosne Gospe. Kakvu narudžbu ćete mi
dati?
- Evo - reče Ciancarella; umesto da nastavi govoriti, prinese šoljicu ustima i otpi tri kratka gutljaja. – Želim tabernakul – (opet gutljaj).
- Šta kažete?
- Hoću da mi izgradiš tabernakul – (još jedan gutljaj).
- Tabernakul? Vi?
- Da, na cesti, nasuprot ulaznim vratima – (još jedan gutljaj, poslednji; potom vrati šoljicu na poslužavnik i – nije niti obrisao usne - podiže se na noge. Jedna kafena kap mu je skliznula iz ugla usana i šmugnula niz oštre čekinje brade koju nije obrijao nekoliko dana. – Dakle, tabernakul, ali ne baš mali jer u njega treba stati kip Hrista u prirodnoj veličini. Sa svake strane treba biti mesta za dve velike slike: s jedne strane Kalvarija, s druge Skidanje s krsta. Uokolo cokulu visoku metar, ograda od kovanog gvožđa i naravno gore krst. Jesi li razumeo?
Spatolino je zatvorenih očiju nekoliko puta kimnuo glavom; potom, otvorivši oči i uzdahnuvši, reče: - Hm, gospodine, vi se šalite, zar ne?
- Ja se šalim? Zašto?
- Verujem da se Vi, gospodine, šalite. Oprostite. Tabernakul, gospodine, kao Ecce Homo? Ciancarella je pokušao podići obrijanu glavurdu, malo ju je podupro rukom i nasmejao se na svoj poseban način, vrlo neobičan, kao da cvili, sve zbog te ciste koja mu je opterećivala potiljak.
- Šta! – reče. – Da nisam, prema tvom mišljenju, nedostojan za tako nešto?
- Ma ne, ne gospodine, oprostite! – brže-bolje se požurio poricati Spatolino, sav crven u licu i ljutit. – Ali, zašto želite vi, gospodine, na taj način, bez razloga, učiniti svetogrđe? Nemojte mi zameriti, i oprostite mi što govorim iskreno. Kome se, gospodine, želite narugati? Bogu, ne; Bogu se ne ruga; Bog vidi sve i ne dopušta da mu se rugate, gospodine? Ljudima? I oni vide i znaju da vi, gospodine...
- Ma što oni znaju, kretenu jedan? – poviče starac prekidajući ga. – Šta ti znaš o Bogu, crve jedan zemaljski? Samo ono što su ti sveštenici rekli! Ali Bog... ma s kim ja to raspravljam... Jesi li doručkovao?
- Ne gospodine.
- Loša navika, dragi moj! i sada bih ti ja trebao ponuditi doručak?
- Ne, gospodine. Neću ništa.
- Ah - uzviknu Ciancarella zevajući. – Ah! Sveštenici, sinko moj, sveštenici su ti smutili pamet. Pričaju okolo, je li? da ja ne verujem u Boga. A znaš li zašto? Zato što ih ne hranim. A sada ćuti: đavoli će ih pojesti kada budu morali posvetiti naš tabernakul. Spatolino, hoću da bude veliko slavlje. Zašto me tako gledaš? Ne veruješ? Ili hoćeš da znaš kako mi je to palo na pamet? U snu, sinko! Prošle noći sam sanjao. Sada će, sigurno, svećenici reći da me je Bog u srce dirnuo. Neka samo govore: fućakam se ja na sve! Onda, jesmo li se sporazumeli? Reci nešto... makni se... Jesi li pobudalio?
- Jesam, gospodine - iskreno prizna Spatolino šireći ruke.
Ciancarella je ovaj put s obe ruke pridržao glavu dok se dugo smejao.
- Dobro - reče zatim. – Ti znaš kako ja postupam. Ne želim nikakve zavrzlame. Znam da si pravi majstor i da radiš kako treba i pošteno. Ti se pobrini za troškove, i za sve ostalo. Nemoj me uznemiravati. Kada završiš, napravićemo račun. Tabernakul... jesi li shvatio kakav želim?
- Da, gospodine.
- Kada ćeš početi s poslom?
- Što se mene tiče, odmah sutra.
- A kada ćeš ga završiti.
Spatolino se malo zamislio.
- Eh, reče, ako će biti tako velik, trebat će barem... šta znam, barem mesec dana.
- Dobro. Pođimo sada pogledati mesto.
I s druge strane ceste zemlja je pripadala Ciancarelli, bila je neobrađena, u parlogu: kupio ju je da mu se niko ne mota ispred vile, no dopuštao je pastirima da na njoj napasaju ovce, baš kao da je bez gospodara. Stoga se za gradnju tabernakula nije moralo tražiti ničije dopuštenje. Kada su odredili mesto za gradnju, nasuprot ulaznim vratima, starac se vratio u vilu, a Spatolino će, kada je ostao sâm, fijuu... fijuu... fijuu – bez kraja. Potom je krenuo. I tako hoda i hoda, i na kraju se nađe, a da nije ni primetio, pred vratima sveštenika Lagàipe koji je bio njegov ispovednik. Kada je pokucao, seti se da je sveštenik već neko vreme ležao bolestan: ne bi bilo dobro da mu smeta tako rano ujutro, ali slučaj je bio hitan: ušao je.
Ciancarellina vila bila je okružena zidom i nalikovala je na tvrđavu, a imala je ulaz iz sporedne uličice.
Starac, nalik na kakvu odevenu žabetinu, patio je od ogromne ciste na potiljku koja ga je prisiljavala da mu obrijana glavurda uvek bude pognuta, tu je živeo sâm uz samo jednog slugu; imao je on mnoge oružane momke koji su ga čuvali, te dva strašna psa koji su ljudima zadavali strah u kosti kada bi ih samo pogledali.
Spatolino pozvoni na zvono. Odmah se na ogradu besno baciše one dve zveri, i nisu se smirili niti kada je došao sluga i počeo ohrabrivati Spatolina, koji nije hteo da uđe. Trebalo je da ih gazda, koji je na drugom kraju vile sedeo u senici obrasloj bršljanom i ispijao kavu, pozove zviždukom.
- Ah, Spatolino! Dobro da si došao - reče Ciancarella. – Sedni tamo.
I pokaže mu na jednu od gvozdenih stolica poredani ukrug u senici.
No, Spatolino ostade na nogama s kapom uprljanom gipsom i kamenom prašinom u ruci.
- Ti si jedan od nedostojnih sinova, zar ne?
- Da gospodine, i ponosim se s time: i to od Žalosne Gospe. Kakvu narudžbu ćete mi
dati?
- Evo - reče Ciancarella; umesto da nastavi govoriti, prinese šoljicu ustima i otpi tri kratka gutljaja. – Želim tabernakul – (opet gutljaj).
- Šta kažete?
- Hoću da mi izgradiš tabernakul – (još jedan gutljaj).
- Tabernakul? Vi?
- Da, na cesti, nasuprot ulaznim vratima – (još jedan gutljaj, poslednji; potom vrati šoljicu na poslužavnik i – nije niti obrisao usne - podiže se na noge. Jedna kafena kap mu je skliznula iz ugla usana i šmugnula niz oštre čekinje brade koju nije obrijao nekoliko dana. – Dakle, tabernakul, ali ne baš mali jer u njega treba stati kip Hrista u prirodnoj veličini. Sa svake strane treba biti mesta za dve velike slike: s jedne strane Kalvarija, s druge Skidanje s krsta. Uokolo cokulu visoku metar, ograda od kovanog gvožđa i naravno gore krst. Jesi li razumeo?
Spatolino je zatvorenih očiju nekoliko puta kimnuo glavom; potom, otvorivši oči i uzdahnuvši, reče: - Hm, gospodine, vi se šalite, zar ne?
- Ja se šalim? Zašto?
- Verujem da se Vi, gospodine, šalite. Oprostite. Tabernakul, gospodine, kao Ecce Homo? Ciancarella je pokušao podići obrijanu glavurdu, malo ju je podupro rukom i nasmejao se na svoj poseban način, vrlo neobičan, kao da cvili, sve zbog te ciste koja mu je opterećivala potiljak.
- Šta! – reče. – Da nisam, prema tvom mišljenju, nedostojan za tako nešto?
- Ma ne, ne gospodine, oprostite! – brže-bolje se požurio poricati Spatolino, sav crven u licu i ljutit. – Ali, zašto želite vi, gospodine, na taj način, bez razloga, učiniti svetogrđe? Nemojte mi zameriti, i oprostite mi što govorim iskreno. Kome se, gospodine, želite narugati? Bogu, ne; Bogu se ne ruga; Bog vidi sve i ne dopušta da mu se rugate, gospodine? Ljudima? I oni vide i znaju da vi, gospodine...
- Ma što oni znaju, kretenu jedan? – poviče starac prekidajući ga. – Šta ti znaš o Bogu, crve jedan zemaljski? Samo ono što su ti sveštenici rekli! Ali Bog... ma s kim ja to raspravljam... Jesi li doručkovao?
- Ne gospodine.
- Loša navika, dragi moj! i sada bih ti ja trebao ponuditi doručak?
- Ne, gospodine. Neću ništa.
- Ah - uzviknu Ciancarella zevajući. – Ah! Sveštenici, sinko moj, sveštenici su ti smutili pamet. Pričaju okolo, je li? da ja ne verujem u Boga. A znaš li zašto? Zato što ih ne hranim. A sada ćuti: đavoli će ih pojesti kada budu morali posvetiti naš tabernakul. Spatolino, hoću da bude veliko slavlje. Zašto me tako gledaš? Ne veruješ? Ili hoćeš da znaš kako mi je to palo na pamet? U snu, sinko! Prošle noći sam sanjao. Sada će, sigurno, svećenici reći da me je Bog u srce dirnuo. Neka samo govore: fućakam se ja na sve! Onda, jesmo li se sporazumeli? Reci nešto... makni se... Jesi li pobudalio?
- Jesam, gospodine - iskreno prizna Spatolino šireći ruke.
Ciancarella je ovaj put s obe ruke pridržao glavu dok se dugo smejao.
- Dobro - reče zatim. – Ti znaš kako ja postupam. Ne želim nikakve zavrzlame. Znam da si pravi majstor i da radiš kako treba i pošteno. Ti se pobrini za troškove, i za sve ostalo. Nemoj me uznemiravati. Kada završiš, napravićemo račun. Tabernakul... jesi li shvatio kakav želim?
- Da, gospodine.
- Kada ćeš početi s poslom?
- Što se mene tiče, odmah sutra.
- A kada ćeš ga završiti.
Spatolino se malo zamislio.
- Eh, reče, ako će biti tako velik, trebat će barem... šta znam, barem mesec dana.
- Dobro. Pođimo sada pogledati mesto.
I s druge strane ceste zemlja je pripadala Ciancarelli, bila je neobrađena, u parlogu: kupio ju je da mu se niko ne mota ispred vile, no dopuštao je pastirima da na njoj napasaju ovce, baš kao da je bez gospodara. Stoga se za gradnju tabernakula nije moralo tražiti ničije dopuštenje. Kada su odredili mesto za gradnju, nasuprot ulaznim vratima, starac se vratio u vilu, a Spatolino će, kada je ostao sâm, fijuu... fijuu... fijuu – bez kraja. Potom je krenuo. I tako hoda i hoda, i na kraju se nađe, a da nije ni primetio, pred vratima sveštenika Lagàipe koji je bio njegov ispovednik. Kada je pokucao, seti se da je sveštenik već neko vreme ležao bolestan: ne bi bilo dobro da mu smeta tako rano ujutro, ali slučaj je bio hitan: ušao je.
IV
Don Lagàipa je bio na nogama, kućne ženske - služavka i nećakinja - bile su užurbane ne znajući šta pre da počnu od posla koji im je on zadao, dok je sâm stajao nasred sobe, obučen u hlače i košulju i čistio pušku.
Širok i mesnat, sav poput spužve izbušen od boginja, činilo se da je nakon bolesti postao još veći. Kao da su prestrašena od toga nosa, dva crna i sjajna oka gotovo da su tu i tamo želela pobeći od toga iscrpljenog i žućkastog lica.
- Uništavaju me, moj Spatolino, uništavaju! Malo pre mi je sluga došao reći, glupan jedan, kako je moje polje postalo zajedničko! hm, svačije. Socijalisti, shvataš li? Kradu mi još kiselo grožđe; i indijske smokve, sve! Tvoje je moje, shvaćaš li? Tvoje je moje! Pokazaću im ja ovom puškom. U noge! rekao sam im; pucaj im u noge: to hoće! (Rosina, gusko, gusko, gusko, još malo sirćeta, rekao sam ti i čist rubac.) Šta mi želiš reći, sinko?
Spatolino više nije znao odakle da počne. Čim mu se na usnama pojavilo Ciancarellino ime, usledila je bujica pogrda; a na izjavu da gradi tabernacul župnik se zabezeknuo.
- Tabernakul?
- Da gospodine: kao Ecce homo. Htio bih vaše mišljenje o tome.
- To pitaš mene? Magarče, a šta si mu odgovorio?
Spatolino ponovi sve ono što je rekao Ciancarelli, i još doda i ono što nije rekao, potaknut pohvalama ratobornog sveštenika.
- Odlično! A on? Pasja gubica!
- Sanjao je, kaže.- Varalica! Nemoj mu verovati! Varalica. Da mu je Bog doista govorio u snu, rekao bi mu da radije malo pomogne onima siromasima iz obitelji Lattuga, koje ne želi priznati za rodbinu samo zato što su vernici i štu su nama verni, dok pomaže obitelji Montoro, znaš li? onima socijalističkim ateistima kojima će ostaviti sve svoje dobro. Dosta. Šta želiš od mene? Izgradi mu tabernakul. Ako ga ne izgradiš ti, naći će se neko drugi. Tako da smo uvek na dobiti, jer jedan takav grešnik pokazuje znakove da se na određeni način hoće pomiriti s Bogom. Spletkar! pasja njuška!
Kada se vratio kući, Spatolino je čitav ostatak dana crtao tabernakule. Pred veče se uputio po materijal, potom je unajmio dva prosta radnika i jednog dečaka vapnara. I sledećeg dana u ranu zoru započe s poslom.
V
Širok i mesnat, sav poput spužve izbušen od boginja, činilo se da je nakon bolesti postao još veći. Kao da su prestrašena od toga nosa, dva crna i sjajna oka gotovo da su tu i tamo želela pobeći od toga iscrpljenog i žućkastog lica.
- Uništavaju me, moj Spatolino, uništavaju! Malo pre mi je sluga došao reći, glupan jedan, kako je moje polje postalo zajedničko! hm, svačije. Socijalisti, shvataš li? Kradu mi još kiselo grožđe; i indijske smokve, sve! Tvoje je moje, shvaćaš li? Tvoje je moje! Pokazaću im ja ovom puškom. U noge! rekao sam im; pucaj im u noge: to hoće! (Rosina, gusko, gusko, gusko, još malo sirćeta, rekao sam ti i čist rubac.) Šta mi želiš reći, sinko?
Spatolino više nije znao odakle da počne. Čim mu se na usnama pojavilo Ciancarellino ime, usledila je bujica pogrda; a na izjavu da gradi tabernacul župnik se zabezeknuo.
- Tabernakul?
- Da gospodine: kao Ecce homo. Htio bih vaše mišljenje o tome.
- To pitaš mene? Magarče, a šta si mu odgovorio?
Spatolino ponovi sve ono što je rekao Ciancarelli, i još doda i ono što nije rekao, potaknut pohvalama ratobornog sveštenika.
- Odlično! A on? Pasja gubica!
- Sanjao je, kaže.- Varalica! Nemoj mu verovati! Varalica. Da mu je Bog doista govorio u snu, rekao bi mu da radije malo pomogne onima siromasima iz obitelji Lattuga, koje ne želi priznati za rodbinu samo zato što su vernici i štu su nama verni, dok pomaže obitelji Montoro, znaš li? onima socijalističkim ateistima kojima će ostaviti sve svoje dobro. Dosta. Šta želiš od mene? Izgradi mu tabernakul. Ako ga ne izgradiš ti, naći će se neko drugi. Tako da smo uvek na dobiti, jer jedan takav grešnik pokazuje znakove da se na određeni način hoće pomiriti s Bogom. Spletkar! pasja njuška!
Kada se vratio kući, Spatolino je čitav ostatak dana crtao tabernakule. Pred veče se uputio po materijal, potom je unajmio dva prosta radnika i jednog dečaka vapnara. I sledećeg dana u ranu zoru započe s poslom.
V
Ljudi koji su tom prašnom cesto prolazili pešice, na konju ili u kolima, zaustavljali su se i raspitivali što gradi.
- Tabernakul.
- Ko ga je naručio?
A on, mučaljiv, dižući prst u nebo:
- Ecce Homo.
Čitavo vreme dok je trajala gradnja samo je tako odgovarao. Ljudi su se smejali ili slegali ramenima.
- I baš ovde? – poneko ga je ipak pitao, gledajući prema ogradi vile.
Nikome nije padalo na pamet da bi notar mogao biti naručitelj tabernakula; no, svi oni, ne znajući da je taj komad zemlje pripadao Ciancarelli, a poznavajući Spatolinov verski fanatizam, mislili su da je ovaj prema biskupovoj narudžbi, ili možda Katoličkog društva, upravo ovde gradio tabernakul da bi napakostili starom lihvaru. I zbog toga su se smejali.
Međutim, kao da se Bog doista rasrdio na tu gradnju te se Spatolinu sve u vreme gradnje događao čitav niz nesreća. Tek posle četiri dana kopanja našao je daske za temelje; zatim, svađa tamo gore u kamenolomu; svađa zbog vapna, svađa s vapnarom; i napokon, dok je gradio drveni potporanj za luk, pade potporanj i zamalo ubi vapnarevog radnika.
Na koncu, bomba. Ciancarella, baš onoga dana kada mu je Spatolino trebao pokazati tabernakul, doživio je udar moždane kapi, i to onaj pravi tako da je za tri sata bio mrtav.
Nakon toga niko više nije mogao Spatolinu izbiti iz glave kako ta beležnikova nenadana smrt nije bila kazna srditog Boga. Ali nije od početka verovao da srdžba Božja mora uništiti i njega, njega koji se – sasvim preko volje – poduzeo podignuti to prokleto delo.
Ali, poverovao je u to kada se uputio k Montorima, naslednicima notara, da naplati izvršeni rad. Čuo je odgovor da oni o tome ništa ne znaju i da stoga ne žele priznati taj dug o kom nema traga ni u kakvim dokumentima.
- Kako! – kriknu Spatolino. – A tabernakul, za koga sam onda napravio tabernakul?
- Za Ecce Homo.
- Zar samo tako, svojevoljno?
- Oh, napokon - rekoše mu oni, samo da ga skinu s vrata. – Verujemo da je pomanjkanje svakog poštovanja na uspomenu prema našem pokojnom stricu samo i jedan trenutak pomisliti da ti je on mogao dati jednu takvu naredbu, koja je toliko u suprotnosti sa njegovim načinom mišljenja i osećanja. O tome nam ništa nije poznato. Šta onda hoćeš od nas? Uzmi si tabernakula; a ako ti ne odgovara, eno ti sud.
Odmah, kako ne? I ode Spatolino na sud. Je li možda mogao izgubiti? Bi li mogli suci verovati da je samo tako, iz hira, izgradio tabernakul? Osim toga, tu je kao svedok Ciancarellin sluga, baš onaj koji je došao po njega i odveo ga svom gospodaru; i don Lagàipa je tu, pa njemu je onoga istoga dana išao po savet; tu je žena kojoj je sve rekao, pa radnici koji su čitavo to vreme radili za njega. Kako bi mogao izgubiti?
Da gospodo, izgubio je, izgubio. Izgubio je jer je Ciancarellin sluga, sada u službi kod Montora, zakleo se da jeste doveo toga dana Spatolina kod svoga gospodara, pokoj mu duši; ali, dakako, da njegovom gospodaru nije bilo ni na kraj pameti da naruči jedno takvo delo, taj tabernakul, zvao ga je jer je od svoga vrtlara čuo, i on je mrtav (gle, kakva slučajnost), da Spatolino ima nameru napraviti tabernakul, baš tamo nasuprot ulazu u vilu, i hteo ga je upozoriti da taj komad zemlje pripada njemu i da se stoga dobro pripazi da tamo ne gradi jednu takvu budalaštinu. Dapače, dodao sluga, on je jednoga dana rekao gospodaru, pokoj mu duši, kako Spatolino unatoč zabrani s tri radnika kopa zemlju, a gospodar je, pokoj mu duši, odgovorio: ”Pusti ga da kopa, zar ne znaš da je lud? Možda traži blago s kojim će dovršiti crkvu Svete Kate!”
Ničem mu nije poslužilo ni svedočenje don Lagàipe, koji je očito bio nadahnuće za mnoge njegove ludosti. Šta još? Sami radnici su posvedočili da nisu nikada videli Ciancarellu na gradilištu i da su novce uvek dobivali od zidara.
Spatolino je poput luđaka pobegao iz sudnice; ne toliko zbog gubitka svoga kapitala kojega ja bacio u vetar gradeći taj tatbernakul; ne toliko zbog troškova sudskog postupka, na komu je bio i osuđen, nego zbog gubitka svoje vere u božansku pravdu.
- Dakle - stalno je ponavljao - zar doista nema više ni Boga?
Po nagovoru don Lagàipe, žalio se prizivnom sudu. To je bila propast. Od dana kada je primio vest da je izgubio na Prizivnom sudu, više nije ni pisnuo: s poslednjim novcem u džepu kupio je metar i pol crvenog pamučnog platna, tri stare vreći i vratio se kući.
- Načini mi tuniku - reče ženi i baci joj tri vreće u krilo.
Žena ga pogleda, kao da u prvi mah ga nije rezumela.
- Šta si rekao?
- Rekao sam ti: napravi mi tuniku... Razumeš? Ne, sam ću je sašiti.
U tren oka raši dve vreće i saši ih uzduž; potom na gornjem delu načini otvor; od treće vreće skroji rukave koje saši na dva otvora. Gornji otvor suzi tako da mu može ući samo glava. Sve zamota u jedan omot, uze crveni pamuk i uputi se iz kuće bez pozdrava.
Po prilici sat kasnije proširi se po selu vest da se Spatolino, poludevši, uvukao u novi tabernakul, na cesti nasuprot Ciancarelline vile, i zauzeo pozu nalik Hristovu kipu.
- Kako zauzeo pozu? Šta to znači?
- Pa da, kao Hrist, tamo u tabernakulu!
- Nemojte se šaliti?
- Ma doista!
Svi se sjatiše da ga vide. I doista, unutar tabernakula, iza gvozdene ograde, stajao je obučen u tuniku od vreće na kojima je još bila oznaka proizvođača, ogrnut crvenim pamučnim platnom umesto ogrtača, na glavi trnovita kruna, u ruci trska umesto štapa. Glavu je pognuo, malo nagnuo na jednu stranu, oči su mu bile uprte u zemlju. Nije se ni trunke pomakao na smeh ni na zvižduke ili đavolju viku podivljale svetine koja se malo-pomalo sjatila oko tabernakula. Derani su po njemu bacali voćne kore; poneki su mu upućivali strašne psovke: a on, on ćuti, nem, nepokretan, poput istinskog kipa; samo što je s vremena na vreme treptao očnim kapcima.
Nisu ničemu koristile niti su ga pomakle molitve njegove žene i suseda, niti plač vlastite dece. Dakako, ni kletve nisu pomogle. Na koncu su, da bi sprečili te nerede i ruglo, morala urgirati dva stražara koji su preskočili ogradicu i ušli u tabernakul, i odveli ga u zatvor.
- Pustite me na miru! Ko je veći Hrist od mene? - poče kričati Spatolino otimajući se. - Zar ne vidite kako mi se rugaju i kako me vređaju? Ko je veći Hrist od mene? Pustite me! Ovo je moja kuća! Ja sam je napravio, sa svojim novcem i svojim rukama! Krv sam pljuvao! Pustite me, Jude!
No te Jude ga nisu hteli pustiti do večeri.- A sada kući! - naredi mu stražar. - Kući i pamet u glavu!
- Da, gospodine Pilatu - odgovori mu Spatolino klanjajući se.
I tiho, sve šuljkajući se, vrati se u tabernakul. I ponovno se tamo postavio u Hristovu pozu; i tako je proveo noć, nakon koje se više nije dao odatle maknuti.
Izazivali su ga glađu; izazivali su ga strahom, ruganjem; uzaludno. Napokon su ga pustili na miru, poput bezopasnog luđaka koji nikome nije mogao nauditi.
VI
- Tabernakul.
- Ko ga je naručio?
A on, mučaljiv, dižući prst u nebo:
- Ecce Homo.
Čitavo vreme dok je trajala gradnja samo je tako odgovarao. Ljudi su se smejali ili slegali ramenima.
- I baš ovde? – poneko ga je ipak pitao, gledajući prema ogradi vile.
Nikome nije padalo na pamet da bi notar mogao biti naručitelj tabernakula; no, svi oni, ne znajući da je taj komad zemlje pripadao Ciancarelli, a poznavajući Spatolinov verski fanatizam, mislili su da je ovaj prema biskupovoj narudžbi, ili možda Katoličkog društva, upravo ovde gradio tabernakul da bi napakostili starom lihvaru. I zbog toga su se smejali.
Međutim, kao da se Bog doista rasrdio na tu gradnju te se Spatolinu sve u vreme gradnje događao čitav niz nesreća. Tek posle četiri dana kopanja našao je daske za temelje; zatim, svađa tamo gore u kamenolomu; svađa zbog vapna, svađa s vapnarom; i napokon, dok je gradio drveni potporanj za luk, pade potporanj i zamalo ubi vapnarevog radnika.
Na koncu, bomba. Ciancarella, baš onoga dana kada mu je Spatolino trebao pokazati tabernakul, doživio je udar moždane kapi, i to onaj pravi tako da je za tri sata bio mrtav.
Nakon toga niko više nije mogao Spatolinu izbiti iz glave kako ta beležnikova nenadana smrt nije bila kazna srditog Boga. Ali nije od početka verovao da srdžba Božja mora uništiti i njega, njega koji se – sasvim preko volje – poduzeo podignuti to prokleto delo.
Ali, poverovao je u to kada se uputio k Montorima, naslednicima notara, da naplati izvršeni rad. Čuo je odgovor da oni o tome ništa ne znaju i da stoga ne žele priznati taj dug o kom nema traga ni u kakvim dokumentima.
- Kako! – kriknu Spatolino. – A tabernakul, za koga sam onda napravio tabernakul?
- Za Ecce Homo.
- Zar samo tako, svojevoljno?
- Oh, napokon - rekoše mu oni, samo da ga skinu s vrata. – Verujemo da je pomanjkanje svakog poštovanja na uspomenu prema našem pokojnom stricu samo i jedan trenutak pomisliti da ti je on mogao dati jednu takvu naredbu, koja je toliko u suprotnosti sa njegovim načinom mišljenja i osećanja. O tome nam ništa nije poznato. Šta onda hoćeš od nas? Uzmi si tabernakula; a ako ti ne odgovara, eno ti sud.
Odmah, kako ne? I ode Spatolino na sud. Je li možda mogao izgubiti? Bi li mogli suci verovati da je samo tako, iz hira, izgradio tabernakul? Osim toga, tu je kao svedok Ciancarellin sluga, baš onaj koji je došao po njega i odveo ga svom gospodaru; i don Lagàipa je tu, pa njemu je onoga istoga dana išao po savet; tu je žena kojoj je sve rekao, pa radnici koji su čitavo to vreme radili za njega. Kako bi mogao izgubiti?
Da gospodo, izgubio je, izgubio. Izgubio je jer je Ciancarellin sluga, sada u službi kod Montora, zakleo se da jeste doveo toga dana Spatolina kod svoga gospodara, pokoj mu duši; ali, dakako, da njegovom gospodaru nije bilo ni na kraj pameti da naruči jedno takvo delo, taj tabernakul, zvao ga je jer je od svoga vrtlara čuo, i on je mrtav (gle, kakva slučajnost), da Spatolino ima nameru napraviti tabernakul, baš tamo nasuprot ulazu u vilu, i hteo ga je upozoriti da taj komad zemlje pripada njemu i da se stoga dobro pripazi da tamo ne gradi jednu takvu budalaštinu. Dapače, dodao sluga, on je jednoga dana rekao gospodaru, pokoj mu duši, kako Spatolino unatoč zabrani s tri radnika kopa zemlju, a gospodar je, pokoj mu duši, odgovorio: ”Pusti ga da kopa, zar ne znaš da je lud? Možda traži blago s kojim će dovršiti crkvu Svete Kate!”
Ničem mu nije poslužilo ni svedočenje don Lagàipe, koji je očito bio nadahnuće za mnoge njegove ludosti. Šta još? Sami radnici su posvedočili da nisu nikada videli Ciancarellu na gradilištu i da su novce uvek dobivali od zidara.
Spatolino je poput luđaka pobegao iz sudnice; ne toliko zbog gubitka svoga kapitala kojega ja bacio u vetar gradeći taj tatbernakul; ne toliko zbog troškova sudskog postupka, na komu je bio i osuđen, nego zbog gubitka svoje vere u božansku pravdu.
- Dakle - stalno je ponavljao - zar doista nema više ni Boga?
Po nagovoru don Lagàipe, žalio se prizivnom sudu. To je bila propast. Od dana kada je primio vest da je izgubio na Prizivnom sudu, više nije ni pisnuo: s poslednjim novcem u džepu kupio je metar i pol crvenog pamučnog platna, tri stare vreći i vratio se kući.
- Načini mi tuniku - reče ženi i baci joj tri vreće u krilo.
Žena ga pogleda, kao da u prvi mah ga nije rezumela.
- Šta si rekao?
- Rekao sam ti: napravi mi tuniku... Razumeš? Ne, sam ću je sašiti.
U tren oka raši dve vreće i saši ih uzduž; potom na gornjem delu načini otvor; od treće vreće skroji rukave koje saši na dva otvora. Gornji otvor suzi tako da mu može ući samo glava. Sve zamota u jedan omot, uze crveni pamuk i uputi se iz kuće bez pozdrava.
Po prilici sat kasnije proširi se po selu vest da se Spatolino, poludevši, uvukao u novi tabernakul, na cesti nasuprot Ciancarelline vile, i zauzeo pozu nalik Hristovu kipu.
- Kako zauzeo pozu? Šta to znači?
- Pa da, kao Hrist, tamo u tabernakulu!
- Nemojte se šaliti?
- Ma doista!
Svi se sjatiše da ga vide. I doista, unutar tabernakula, iza gvozdene ograde, stajao je obučen u tuniku od vreće na kojima je još bila oznaka proizvođača, ogrnut crvenim pamučnim platnom umesto ogrtača, na glavi trnovita kruna, u ruci trska umesto štapa. Glavu je pognuo, malo nagnuo na jednu stranu, oči su mu bile uprte u zemlju. Nije se ni trunke pomakao na smeh ni na zvižduke ili đavolju viku podivljale svetine koja se malo-pomalo sjatila oko tabernakula. Derani su po njemu bacali voćne kore; poneki su mu upućivali strašne psovke: a on, on ćuti, nem, nepokretan, poput istinskog kipa; samo što je s vremena na vreme treptao očnim kapcima.
Nisu ničemu koristile niti su ga pomakle molitve njegove žene i suseda, niti plač vlastite dece. Dakako, ni kletve nisu pomogle. Na koncu su, da bi sprečili te nerede i ruglo, morala urgirati dva stražara koji su preskočili ogradicu i ušli u tabernakul, i odveli ga u zatvor.
- Pustite me na miru! Ko je veći Hrist od mene? - poče kričati Spatolino otimajući se. - Zar ne vidite kako mi se rugaju i kako me vređaju? Ko je veći Hrist od mene? Pustite me! Ovo je moja kuća! Ja sam je napravio, sa svojim novcem i svojim rukama! Krv sam pljuvao! Pustite me, Jude!
No te Jude ga nisu hteli pustiti do večeri.- A sada kući! - naredi mu stražar. - Kući i pamet u glavu!
- Da, gospodine Pilatu - odgovori mu Spatolino klanjajući se.
I tiho, sve šuljkajući se, vrati se u tabernakul. I ponovno se tamo postavio u Hristovu pozu; i tako je proveo noć, nakon koje se više nije dao odatle maknuti.
Izazivali su ga glađu; izazivali su ga strahom, ruganjem; uzaludno. Napokon su ga pustili na miru, poput bezopasnog luđaka koji nikome nije mogao nauditi.
VI
Poneko mu donese ulje za svetiljku; poneko mu nosi nešto za jesti i piti; pokoja ženica mu dolazi i počinje ga zvati svetim te mu se preporuča da se moli za nju i njene; neka druga mu donese novu tuniku, manje grubu, i za uzvrat ga pita brojeve za loto.
Kočijaši koji noćom prolaze tom pustom cestom već su se navikli na tu svetiljku koja stalno gori u tabernakulu, i drago im je da ga vide. Zaustavljaju se na trenutak ispred tabernakula i razmene poneku reč sa sirotim Hristom koji im se dobroćudno smeška na pokoju njihovu šalu. Potom pođu dalje dok se štropot kolskih kotača polako gubi u noćnoj tišini. A Hrist se razbudi i siđe s postolja i zađe za tabernakul za učiniti potrebu, i bez primisli u tome trenutku da je odeven kao Hrist, s tunikom od vreće i ogrtačem od crvenog pamučnog platna.
Ponekad mu sleti kakav šturak privučen svetlom te ga naglo probudi iz dremeža. Tada se dade na molitvu; no, nije retko da se razbudi jedan drugi šturak, onaj stari i uporni, onaj koji je u njemu. Spatolino odgurne sa čela trnovu krunu, na koju se već navikao i, češući se po glavi gde su mu trnovi već ostavili trag, izgubljena pogleda počinje zviždukati:
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Kočijaši koji noćom prolaze tom pustom cestom već su se navikli na tu svetiljku koja stalno gori u tabernakulu, i drago im je da ga vide. Zaustavljaju se na trenutak ispred tabernakula i razmene poneku reč sa sirotim Hristom koji im se dobroćudno smeška na pokoju njihovu šalu. Potom pođu dalje dok se štropot kolskih kotača polako gubi u noćnoj tišini. A Hrist se razbudi i siđe s postolja i zađe za tabernakul za učiniti potrebu, i bez primisli u tome trenutku da je odeven kao Hrist, s tunikom od vreće i ogrtačem od crvenog pamučnog platna.
Ponekad mu sleti kakav šturak privučen svetlom te ga naglo probudi iz dremeža. Tada se dade na molitvu; no, nije retko da se razbudi jedan drugi šturak, onaj stari i uporni, onaj koji je u njemu. Spatolino odgurne sa čela trnovu krunu, na koju se već navikao i, češući se po glavi gde su mu trnovi već ostavili trag, izgubljena pogleda počinje zviždukati:
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Prevod sa talijanskog Jusuf A. Hećimović
Нема коментара:
Постави коментар