Izgubljeni život Eve Braun

I. DEO
NIKAD VIŠE TAKVE NEDUŽNOSTI

 Prvo poglavlje Prvi razgovor: neobičan i koban SchellingstraSe prolazi samim središtem Munchena, u smeru istok -zapad, a u toj se ulici nalaze tri veličanstvene galerije, zajedno poznate pod nazivom Pinakothek. Reč  je o glavnoj prometnici u Schwabingu, delu grada koji obeležava kombinacija atmosfere londonskog Bloomsburvja i Sohoa, intelektualna i nekonformistička. Nemačka reč Schellen (npr. SchellingstraSe) ima mnogo značenja, od karo dečka do zvoncanja praporaca, od vrste tamburina do kape dvorske lude - odražavajući nezavisnu, razigranu  prirodu ulice. Ipak, podreklo naziva ulice verovatno je prozaičnije i odnosi se na Friedricha Schellinga, nemačkog filozofa iz 19. veka. Danas je ta ulica  prepuna barova (u kojima se, s obzirom na to daje ipak reč  o Munchenu,  toči više piva nego vina), knjižara (s intenzivno rabljenim udžbenicima izloženima na pločniku), kafića (koji gostima nude i besplatne novine), restorana i otrcanih prodavaonica rabljene odeće. Mušterije su siromašni boemi, uglavnom studenti s okolnih fakulteta. U dobi od sedamnaest do dvadeset pet  godina Eva Braun u toj je ulici provela veći deo života nego igde drugde, ne  zbog toga što se zabavljala ili studirala, nego jer je radila kao naučnica i prodavačica u Foto Hoffmannu, vrlo uspešnoj prodavaonici fotografske opreme i fotografskom studiju u prizemlju i podrumu kuće na broju 509. Danas onde nema nikakvog znaka ili ploče na osnovu koje bi prolaznik zaključio da se onde, u listopadu 1929. godine, Eva Braun prvi put našla oči u oči s Adolfom Hitlerom. Emst »Putzi« Hanfstängl, o kojem će više reči biti kasnije, taj je deo zvao »münchenskim Montpar-nasseom« (Unheard Witness, str. 31).
------
Ubrzo nakon što se onde zaposlila, studio se preselio u obližnju Amalienstraße, no Eva je i dalje često dolazila u Schellingstraße, jer se onde i dalje nalazilo sedište Hitlerove stranke i aktivnosti kojima su se bavili u slobodno vreme.

Izgubljeni život Eve Braun

Heinrich Hoffmann, vlasnik studija, vrlo je brzo spoznao da je Hitler rođeni  politički vođa, prava potencijalna ikona, te je još 1922. godine, kad se stekao utisak da vatreni govornik iz NSDAP-a (Nazional Sozialistische Deutsche  Arbeitpartei, odnosno Nacionalsocijalistička nemačka radnička stranka, ubrzo tek Nacistička stranka) praktički i nije vredan spomena, lukavo osigurao dužnost njegova službenog fotografa. Tokom sledećih dvadeset godina, Hoffmann je snimio dva i po miliona Fuhrerovih fotografija, te tako ponudio sveobuhvatnu istoriju tog čoveka i celokupnog Reicha. Usto je uzimao  proviziju za svaku prodanu snimku, pa je već deset godina kasnije bio milioner, a nakon još deset godina i multimilioner. Domaćin i parazit međusobno su se potpomagali. Ijedan i drugi bili su od neprocenjive važnosti drugom članu simbioze, a Hoffmann je to dobro znao, te je ljubomorno čuvao svoj povlašteni položaj.

Eva se silno zanimala za fotografiju sve otkako je u dobi od približno trinaest godina na dar dobila prvi fotoaparat.

Četiri godine kasnije već je s neizoštrenih snimaka nasmešenih školskih prijateljica bila prešla na ambiciozne snimke članova porodice, snimljenih uz pozadinsko svetlo na balkonu. Snimala je i sebe (to joj je uvek bio najdraži motiv) ispred ogledala, u karnevalskom kostimu ili najnovijoj sveč anoj haljini. Njezin se otac nadao da će nekako moći potaknuti tu skromnu nadarenost, a Eva je bila uverena da će joj učenje fotografskog zanata omogućiti uzbudljiviji život nego u slučaju da postane sekretarica u nekom bezličnom uredu. Foto Hoffmann nalazio se na idealnome mestu, u

vidi dalje Scribd

Angela Lambert, Izgubljeni život Eve Braun, 2006.


Iako je Albert Speer izjavio da će Eva Braun predstavljati „razočarenje za istoričare“ knjiga koju danas predstavljam doista je više nego intrigantna. Kako kaže sama autorica Angela Lambert, marginalizacija Eve Braun u istoriji verovatno proizlazi iz činjenice da su o njenoj ulozi u pravilu pisali muškarci, a da je ona prva žena koja o njoj piše. I doista, čak i ako ste pročitali puno knjiga o Hitleru, kod Angele Lambert saznati ćete celi niz novih uvida ne samo o Evi Braun, već i o „Führerovoj“ličnosti i nacizmu uopšte .

Uloga Eve Braun, uza svu uštogljenost Hitlera, bila je ogromna već i u Berghofu pre rata, a vrlo velika u zadnja dva meseca rata. Iako je izbegavao bilo kakvo pojavljivanje Eve u javnosti, ipak joj je Hitler dozvoljavao da bude šefica domaćinstva ili da na privatnim fotografijama stoji odmah do njega. Hitlerove zadnje reči čula je upravo Eva Braun, koje je i mirno odnela sa sobom u grob, iskazujući daleko veću hrabrost i privrženost Hitleru od recimo Göringa ili Himmlera.
Međutim, nakon čitanja knjige ostaje utisak da je autorica mogla reći i više. To je stoga, jer kao prvo ona nije istoričarka, već novinarka, pa se više oslanjala na literaturu i intervjue nego na arhivska istraživanja. Čini se da je premalo vremena uložila u svoj rad, naime tek nešto više od dve godine, što bi bilo prikladno vreme za vrhunskog istoričara, ali ne i za nekoga ko nema dovoljno predznanja, kako faktografskog, tako u naučnom radu. Zato nam neki delovi knjige izgledaju tek kao popunjavanje stranica radi njihove kvantitete, a tu pre svega mislim digresije o opštoj istoriji i sasvim nepotrebne identifikacije vlastite porodice s događajima o kom je autorica pisala. Štaviše, u knjizi postoji i više ponavljanja i posve krivih zaključaka.Na primer, jedna te ista beleška (br. 515, 526 i 674) ponovljena je tri puta, a osim toga u njoj stoji da je sovjetska vojska pobedila Nemce zahvaljujući „brojnosti, divljaštvu i hladnoći“, što je vrlo paušalna ocena rata na Istoku. Nemci su rat izgubili prvenstveno zbog brojnih strateških pogrešaka, napose vojno-političkih, a tek onda zbog zime ili „divljaštva“ sovjetskih vojnika.

U knjizi su zanimljive analize izjava, pisama i fotografija, posebno u kontekstu razvoja odnosa Hitlera i Eve. Važna komponenta među njima vremenom svakako postaje i materijalna strana, jer Hitler je bio vrlo velikodušan ljubavnik, iako se Eva nije obogatila niti je novac bio razlog zašto se vezala uz Hitlera. Zanimljivo je proučavati i samu seksualnost Hitlera uz neizbežno pitanje da li je ikada vodio ljubav s Evom? Čini se da to ipak nije sporno, ali lako je moguće da mu je ona bila prva i zadnja ljubavnica u životu. Premda se to možda čini suviše intimnim pitanjem, važno je primetiti da s u pozadini svega skriva patološki strah Hitlera od potomstva jer je većina njegove obitelji imala ozbiljne mentalne poremećaje koji su se vrlo lako mogli preneti i na njegovu decu. Štaviše, i sam brak bio je upitan iz tog razloga, jer de facto po rasnim zakonima Hitler nije imao pravo na ženidbu. Na kraju lako je moguće da je zbog nekog fizičkog kompleksa Hitler tražio da se njegovo telo spali, a ne da postane predmet „poruge“. I bez toga, kako vidimo iz knjige, neke crte Hitlerove ličnosti doista su smešne, od čitanja romana Karla Maya, preko obožavanja američkih filmova do prejedanja kolačima i predoziranja lekovima uz istovremeno „zalaganje“ za visoku umetnost i zdrav život.

Važne su opservacije autorice o ulozi tj. „krivnji“ Eve Braun za događaje tokom Drugog svetskog rata. Amerikanci su po pobedi uhapsili njene roditelje i ubrzo ih pustili, jer ih nisu imali za šta optužiti. Eva nikada nije postala članica stranke niti je mogla znati što se dešava u Evropi. Osim što je to bilo relativno teško saznati čak i prosečnom Nemcu, Hitler je striktno zabranio da se Evi dostavljaju novine ili da sluša radio. Trajno je odbijao s njom voditi bilo kakav razgovor o politici. ....


Zaključno, onaj ko pročita ovu knjigu neće zažaliti, ali neće ni u potpunosti zadovoljiti svoju znatiželju. O biografiji Eve Braun zasigurno će se moći još ponešto saznati u budućnosti.(izvor)

 

Eva Braun , pogled kroz predstavu

             Postnacistička istraživanja Hitlerova režima uglavnom polaze od pitanja Alfreda Grossera: kako je to uopšte bilo moguće. Zašto je većina nemačkih institucija (vojska, sudstvo, školstvo) toliko entuzijastično podržala Hitlerovu politiku mržnje? Ponuđeni odgovori, od nemačke ekonomske inflacije do propagande nacionalnih mitova, izostavljaju činjenicu da fašizam – kao ideologija - nije prestao sa slomom Trećeg Reicha. Interes za Mein Kampf očito postoji i danas.  Doktrini  "superiornosti" nad mnoštvom. Hitlerova retorika eksplicitno je govorila protiv hrišćanstva i socijalizma kao "nakaradne" brige za podčinjene i slabije. Kao što znamo, "demokratsku rulju" i "kukavičke pacifiste" nacisti su pokušali i fizički ELIMINISATI. Osim toga, čini se da u današnjim društvima traje vrlo slična volja za eliminacijom slabijih. Moram priznati da me ne zadovoljavaju ni psihološka objašnjenja tipa fašizam proizlazi iz dubokog osećaja nesigurnosti i nevoljenosti pojedinca: verovatno je tome tako, ali ne vidim na koji bi način sva porodična i intimna otuđenja mogla završiti na terapijskim kaučima. Kako se onda uopšte možemo nositi s voljom za fašističkom podelom ljudi na "viševredne" i "manjevredne", s fašističkim stavom kako ništa osim krajnjeg nasilja nema nikakvog smisla ili s fašističkom ideologijom poželjne žrtve u krvi?

Umetničko delo, kao npr. predstava o Evi Braun , otvara neke mogućnosti odgovora.

Tvornica snova

Publika, smeštena na EXIT-ovu pozornicu (radi isticanja kamernog ambijenta), Evu Braun susreće u poziciji potpune nemoći: nemu, umorno ispruženu na sofi, zaokupljenu mehaničkim milovanjem lisičjeg krzna kojim se ogrnula. Izvanrednom samokontrolom geste i glasa glumica Darija Lorenci ulazi u ulogu Eve Braun iz perspektive poražene Nemačke, Nemačke kao Hitlerove ljubavnice koja nije ostvarila san o dominaciji svetom. Spori put tela do uspravne geste prati ispoved junakinje o šesnaestogodišnjem stažu igranja "ljubavnice najmoćnijeg čoveka sveta"; uloge u kojoj je Eva Braun morala pristati na stereotip "neobavezno glupe pratilje inteligentnog muškarca".

U ogledalu političke filozofkinje Hannah Arendt, ovakvo "opravdavanje" zla kao banalne poslušnosti ili plitkog oportunizma još jednom publiku poziva na propitivanje vlastitog izbora pristanka ili suprotstavljanja političkom nasilju. Dvoumice oko grotesknosti, tragičnosti ili možda ipak ljudskosti ambicioznog lika "nerealizirane glumice", heroine koja ne bi prezala od života bolje plaćene i posve usamljene prostitutke samo ako je to način da dobije glavnu ulogu u velikom filmskom spektaklu o epskoj pobedi nacizma, osnovica su dramske intrigantnosti lika. Volja Eve Braun u čitavoj transakciji s Hitlerovom seksualnošću vezana je, dakle, za san o glumačkoj karijeri te snimanju holivudskog filma o "ljubavi" s "najmoćnijim čovekom sveta"; jedino što bi želela da Hitlera ne igra veliki vođa lično, nego "bitno fotogeničniji" Clark Gable, po mogućnosti u režiji Fritza Langa.

Već i spomenuta "idealna podela" filmskih zaduženja svedoči o stupnju kulture naslovne junakinje komada. Drama nudi i zanimljivu studiju ledenog licemerja.  Eva Braun o Hitlerovoj privlačnosti izjavljuje: Ne bih mogla podneti njegov izgled da nije Fürer. Čini se da dramatičar Stefan Kolditz, nekadašnji asistent Heinera Müllera, traga za ženskom varijantom glumačkog Mefista kao nacističkog sluge iz romana Klaussa Manna: ženskim licem "zavedene" Nemačke. Zanimljivo je da mnoge suvremene kritike nacizma, od dramskog dela Thomasa Bernharda do Schwabovih Predsednica ili Kolditzove Eve Braun, kao fokus individualne i kolektivne neetičnosti uzimaju lažne ženske "žrtve" iz malograđanske svakodnevice. Njihova servilna stvarnost u pravilu je postavljena kao kontrast megalomanskim ambicijama o upravljanju svetom. Obe varijante de facto pronalaze korijen fašizma u eskapizmu likova.

Čekanje...

      EXIT-ova predstava hronološki prati poslednjih pedeset minuta života Eve Braun, no pritom niz analepsi upoznaje publiku s dužom istorijom dotadašnjeg Evina načina života. Ono što je junakinju ikad zanimalo tiče se doterivanja, kozmetičkih preparata, novih cipela, ceremonijalnih zabava visokog društva. Ambicija glume zapravo je lažna ambicija – Eva nema ni interes ni kvalifikacije vezane za izvedbeno usavršavanje, ali (simetrično Hitleru), želi vladati ljudskom pozornošću i želi biti apriorno prihvaćena. Darija Lorenci fenomenalno igra psihotično, na početku depresivno, ali kasnije sve bjšnje raslojavanje lika Eve Braun u furiju nerealizirane mitomanije. U beketovskoj tradiciji beskrajnih čekanja na Događaj koji se nikako ne može dogoditi (jer ga se očekuje IZVANA, umesto da ga se izazove IZNUTRA), Eva Braun dugogodišnje čekanje statusa zvezde u poslednjem satu svog života zamenjuje čekanjem na smrtnu osudu. Izriče je sama sebi, kako bi barem u smrti pokraj Hitlera bila prepoznata kao njegova tajna ljubavnica. Dramu završava na kolenima, ponovno u poziciji nemoći, ovaj put definitivne.

U analitičkoj tradiciji Aarona Becka, mogli bismo zaključiti da stalno "čekanje" protagonistkinje zapravo konotira smrt za života – apsolutno odustajanje od svega osim snova, zbog toga "mirno" ili ravnodušno primajući i vesti o tuđim smrtima. Pasivnost junakinje neprestano legitimira genocidnu politiku koja se odvija svuda oko nje (Eva Braun zna sve o koncentracionim logorima). Drugim rečima, Eva Braun ili Nemačka sebe su dovele u stanje ravnodušnog leša davno pre no što su počela osvajanja okolnih zemalja ili ubijanja nepoćudnih građanina.

Istina glume

Naglašavam da je svaki pokret i svaki udisaj Darije Lorenci ne samo do kraja motiviran, nego glumački duboko prostudiran. Lorencijeva u isti mah i optužuje i brani Evu Braun, poklonivši joj puno više od opšteg mesta Hitlerove ljubavnice: očaj, okrutnost, bes, poslušnički karakter, traumu zarobljenosti u vrlo restriktivnu socijalnu ulogu večitog čekanja da joj Hitler udeli nekoliko minuta svog vremena te daljnjeg čekanja da se domogne slavne filmske uloge. U slučaju umetnice Darije Lorenci ne radi se ni o glumici kao estradnom zabavljaču ni o glumici kao isključivo vizualnom ukrasu kazališnih slika. Naprotiv, reč je o kompletnoj umetničkoj izvedbi intelektualne i emocionalne refleksije. U izvedbi Lorencijeve, fašizam se dogodio (i događa) onda kada opsesivno posegnemo za mitovima o Velikom Spasitelju, umesto da nesavršenom svetu pomognemo nesavršenom samoinicijativom.

Eva Braun također postavlja pitanja o smrtonosnom manjku zainteresiranosti građana za političke događaje te o kobnim posledicama autističnog povlačenja u privatne snove. Vredno je reći da predstava režijski ne mora posezati za gestom velikog spektakla kako bi razobličila složeni sistem socijalnih nepravdi: intimistički fokus jednako toliko otkriva gnjilež u središtu opresivnih hijerarhija.