Izgubljeni život Eve Braun

I. DEO
NIKAD VIŠE TAKVE NEDUŽNOSTI

 Prvo poglavlje Prvi razgovor: neobičan i koban SchellingstraSe prolazi samim središtem Munchena, u smeru istok -zapad, a u toj se ulici nalaze tri veličanstvene galerije, zajedno poznate pod nazivom Pinakothek. Reč  je o glavnoj prometnici u Schwabingu, delu grada koji obeležava kombinacija atmosfere londonskog Bloomsburvja i Sohoa, intelektualna i nekonformistička. Nemačka reč Schellen (npr. SchellingstraSe) ima mnogo značenja, od karo dečka do zvoncanja praporaca, od vrste tamburina do kape dvorske lude - odražavajući nezavisnu, razigranu  prirodu ulice. Ipak, podreklo naziva ulice verovatno je prozaičnije i odnosi se na Friedricha Schellinga, nemačkog filozofa iz 19. veka. Danas je ta ulica  prepuna barova (u kojima se, s obzirom na to daje ipak reč  o Munchenu,  toči više piva nego vina), knjižara (s intenzivno rabljenim udžbenicima izloženima na pločniku), kafića (koji gostima nude i besplatne novine), restorana i otrcanih prodavaonica rabljene odeće. Mušterije su siromašni boemi, uglavnom studenti s okolnih fakulteta. U dobi od sedamnaest do dvadeset pet  godina Eva Braun u toj je ulici provela veći deo života nego igde drugde, ne  zbog toga što se zabavljala ili studirala, nego jer je radila kao naučnica i prodavačica u Foto Hoffmannu, vrlo uspešnoj prodavaonici fotografske opreme i fotografskom studiju u prizemlju i podrumu kuće na broju 509. Danas onde nema nikakvog znaka ili ploče na osnovu koje bi prolaznik zaključio da se onde, u listopadu 1929. godine, Eva Braun prvi put našla oči u oči s Adolfom Hitlerom. Emst »Putzi« Hanfstängl, o kojem će više reči biti kasnije, taj je deo zvao »münchenskim Montpar-nasseom« (Unheard Witness, str. 31).
------
Ubrzo nakon što se onde zaposlila, studio se preselio u obližnju Amalienstraße, no Eva je i dalje često dolazila u Schellingstraße, jer se onde i dalje nalazilo sedište Hitlerove stranke i aktivnosti kojima su se bavili u slobodno vreme.

Izgubljeni život Eve Braun

Heinrich Hoffmann, vlasnik studija, vrlo je brzo spoznao da je Hitler rođeni  politički vođa, prava potencijalna ikona, te je još 1922. godine, kad se stekao utisak da vatreni govornik iz NSDAP-a (Nazional Sozialistische Deutsche  Arbeitpartei, odnosno Nacionalsocijalistička nemačka radnička stranka, ubrzo tek Nacistička stranka) praktički i nije vredan spomena, lukavo osigurao dužnost njegova službenog fotografa. Tokom sledećih dvadeset godina, Hoffmann je snimio dva i po miliona Fuhrerovih fotografija, te tako ponudio sveobuhvatnu istoriju tog čoveka i celokupnog Reicha. Usto je uzimao  proviziju za svaku prodanu snimku, pa je već deset godina kasnije bio milioner, a nakon još deset godina i multimilioner. Domaćin i parazit međusobno su se potpomagali. Ijedan i drugi bili su od neprocenjive važnosti drugom članu simbioze, a Hoffmann je to dobro znao, te je ljubomorno čuvao svoj povlašteni položaj.

Eva se silno zanimala za fotografiju sve otkako je u dobi od približno trinaest godina na dar dobila prvi fotoaparat.

Četiri godine kasnije već je s neizoštrenih snimaka nasmešenih školskih prijateljica bila prešla na ambiciozne snimke članova porodice, snimljenih uz pozadinsko svetlo na balkonu. Snimala je i sebe (to joj je uvek bio najdraži motiv) ispred ogledala, u karnevalskom kostimu ili najnovijoj sveč anoj haljini. Njezin se otac nadao da će nekako moći potaknuti tu skromnu nadarenost, a Eva je bila uverena da će joj učenje fotografskog zanata omogućiti uzbudljiviji život nego u slučaju da postane sekretarica u nekom bezličnom uredu. Foto Hoffmann nalazio se na idealnome mestu, u

vidi dalje Scribd

Angela Lambert, Izgubljeni život Eve Braun, 2006.


Iako je Albert Speer izjavio da će Eva Braun predstavljati „razočarenje za istoričare“ knjiga koju danas predstavljam doista je više nego intrigantna. Kako kaže sama autorica Angela Lambert, marginalizacija Eve Braun u istoriji verovatno proizlazi iz činjenice da su o njenoj ulozi u pravilu pisali muškarci, a da je ona prva žena koja o njoj piše. I doista, čak i ako ste pročitali puno knjiga o Hitleru, kod Angele Lambert saznati ćete celi niz novih uvida ne samo o Evi Braun, već i o „Führerovoj“ličnosti i nacizmu uopšte .

Uloga Eve Braun, uza svu uštogljenost Hitlera, bila je ogromna već i u Berghofu pre rata, a vrlo velika u zadnja dva meseca rata. Iako je izbegavao bilo kakvo pojavljivanje Eve u javnosti, ipak joj je Hitler dozvoljavao da bude šefica domaćinstva ili da na privatnim fotografijama stoji odmah do njega. Hitlerove zadnje reči čula je upravo Eva Braun, koje je i mirno odnela sa sobom u grob, iskazujući daleko veću hrabrost i privrženost Hitleru od recimo Göringa ili Himmlera.
Međutim, nakon čitanja knjige ostaje utisak da je autorica mogla reći i više. To je stoga, jer kao prvo ona nije istoričarka, već novinarka, pa se više oslanjala na literaturu i intervjue nego na arhivska istraživanja. Čini se da je premalo vremena uložila u svoj rad, naime tek nešto više od dve godine, što bi bilo prikladno vreme za vrhunskog istoričara, ali ne i za nekoga ko nema dovoljno predznanja, kako faktografskog, tako u naučnom radu. Zato nam neki delovi knjige izgledaju tek kao popunjavanje stranica radi njihove kvantitete, a tu pre svega mislim digresije o opštoj istoriji i sasvim nepotrebne identifikacije vlastite porodice s događajima o kom je autorica pisala. Štaviše, u knjizi postoji i više ponavljanja i posve krivih zaključaka.Na primer, jedna te ista beleška (br. 515, 526 i 674) ponovljena je tri puta, a osim toga u njoj stoji da je sovjetska vojska pobedila Nemce zahvaljujući „brojnosti, divljaštvu i hladnoći“, što je vrlo paušalna ocena rata na Istoku. Nemci su rat izgubili prvenstveno zbog brojnih strateških pogrešaka, napose vojno-političkih, a tek onda zbog zime ili „divljaštva“ sovjetskih vojnika.

U knjizi su zanimljive analize izjava, pisama i fotografija, posebno u kontekstu razvoja odnosa Hitlera i Eve. Važna komponenta među njima vremenom svakako postaje i materijalna strana, jer Hitler je bio vrlo velikodušan ljubavnik, iako se Eva nije obogatila niti je novac bio razlog zašto se vezala uz Hitlera. Zanimljivo je proučavati i samu seksualnost Hitlera uz neizbežno pitanje da li je ikada vodio ljubav s Evom? Čini se da to ipak nije sporno, ali lako je moguće da mu je ona bila prva i zadnja ljubavnica u životu. Premda se to možda čini suviše intimnim pitanjem, važno je primetiti da s u pozadini svega skriva patološki strah Hitlera od potomstva jer je većina njegove obitelji imala ozbiljne mentalne poremećaje koji su se vrlo lako mogli preneti i na njegovu decu. Štaviše, i sam brak bio je upitan iz tog razloga, jer de facto po rasnim zakonima Hitler nije imao pravo na ženidbu. Na kraju lako je moguće da je zbog nekog fizičkog kompleksa Hitler tražio da se njegovo telo spali, a ne da postane predmet „poruge“. I bez toga, kako vidimo iz knjige, neke crte Hitlerove ličnosti doista su smešne, od čitanja romana Karla Maya, preko obožavanja američkih filmova do prejedanja kolačima i predoziranja lekovima uz istovremeno „zalaganje“ za visoku umetnost i zdrav život.

Važne su opservacije autorice o ulozi tj. „krivnji“ Eve Braun za događaje tokom Drugog svetskog rata. Amerikanci su po pobedi uhapsili njene roditelje i ubrzo ih pustili, jer ih nisu imali za šta optužiti. Eva nikada nije postala članica stranke niti je mogla znati što se dešava u Evropi. Osim što je to bilo relativno teško saznati čak i prosečnom Nemcu, Hitler je striktno zabranio da se Evi dostavljaju novine ili da sluša radio. Trajno je odbijao s njom voditi bilo kakav razgovor o politici. ....


Zaključno, onaj ko pročita ovu knjigu neće zažaliti, ali neće ni u potpunosti zadovoljiti svoju znatiželju. O biografiji Eve Braun zasigurno će se moći još ponešto saznati u budućnosti.(izvor)

 

LUKRECIJA BORDŽIJA

(Lucrezia Borgia), lepa i vrlo obrazovana vanbračna kćerka pape Aleksandra VI, vojvotkinja od Ferare 1(1480—1519).  Po njegovom naređenju, odvojena je od majke i data na čuvanje očevoj rođaci Adrijani Mila koja joj je obezbedila solidno obrazovanje.  Lukrecija je od ranog djetinjstva učila  latinski, upoznala se sa poezijom, muzikom i slikanjem na porcelanu.


RODRIGO BORGIA

Lukrecija Bordžija je pripadala jednoj od najomraženijih porodica u istoriji oko koje su se pleli neizrecivi zločini, uključujući i Lukrecijin incest - ne samo sa bratom Čezarom, već i sa rođenim ocem, papom Aleksandrom VI. Bordžije su bile užasna loza, nadaleko poznate po surovosti u borbi za moć, i pitanje je da li uprkos svemu Lukrecija zaslužuje ružnu reputaciju koja je vekovima prati. Izvesnije je da je u rukama svog oca i brata  postala oruđe i žrtva njihove političke mašinerije, protiv koje nije imala dovoljno snage da se bori.

                            (vidi:Lukrecija Bordžija..fatalna žena ili fatalna politika )

Rimom je kružila izreka: “Ako ti je život mio, nikada ne idi na ručak kod Bordžija”. Ciljalo se na otrov koji su Bordžije stavljali u hranu onima koje su želeli da uklone. Mada Lukrecija u tome nije imala nikakvog udela, nije mogla izbeći loš glas koji je pratio njenu porodicu. Osim toga u to vreme shvatanje pristojnosti i morala veoma se razlikovalo od današnjeg. I sama činjenica da je njen otac, Rodrigo Bordžija mogao postati poglavar Katoličke crkve govori u prilog ovoj tezi. Istoriograf Gregorovius ističe: “Nije bila ni gora ni bolja od većine žena u njeno vreme. Bila je neopterećena i uživala je u radostima života.”

L ukrecija je rođena 1840.  Rodrigo nijedno svoje dete nije zvanično priznao sve dok nije postao papa i bio apsolutno siguran u svoju moć. Pre nego što je napunila 11 godina isprosili su je prvi prosci, a dva meseca kasnije pojavila su se novi, još poželjniji, ali su i jedni i drugi, čim je Rodrigo uzeo trostruku krunu, bili sklonjeni, ne bi li se našao neko mnogo podobniji za njegovu prelepu kćerku.

Sa 12 godina Lukrecija je bila zlatokosa i prefinjena, belog vrata i bisernih zuba - sjajna prilika za Đovanija Sforcu, vladara Pezara, udovca u godinama.Priređeno je veličanstveno venčanje, kojem je prisustvovalo pola Rima.Mladoženja je jedva čekao da u vojvodstvo od Pezara odvede svoju mladu. Međutim, papi je bilo teško da se odvoji od kćerke, pa je rešio da raskine veridbu. Pošto Sforca nije hteo da se sa time pomiri, Lukrecijin otac i brat su rešili da ga uklone. Saznavši za zaveru, ona je preko glasnika obavestila nesuđenog muža da se skloni. Tako je, gotovo nepoznatom čoveku, spasila život.

A glass of wine with
Caesar Borgia /John Col

Brak nije dugo trajao, a tome su kumovale Bordžije. Ubrzo su shvatili da su Lukrecijinu ruku mogli mnogo bolje upotrebiti, dajući je, recimo, potomku Aragona. Odlučili su da se otarase nesrećnog mladoženje.
Njihov metod nije mogao biti gori. Svetu su objavili da je Sforca impotentan i da je njegova mlada žena i dalje devica. Sforca se zakleo da će se osvetiti Bordžijama, ali je njihova moć bila toliko jaka da je na kraju morao da potpiše priznanje da je impotentan i da napusti Rim, da mu se ne bi dogodile još gore stvari. Lukrecija se u međuvremenu povukla u manastir, ne bi li tako stekla, bar prividno, devičanski oreol i pripremila se za novi brak. Opatice su žalile što ih je morala napustiti jer je manastir vrlo brzo pretvorila u mesto ugodnog užitka.

Uskoro su se Rimom proširile priče da je Lukrecija trudna i da je njen ljubavnik španski gospodin sa papskog dvora Pedro Kalderon, znan kao Peroto. Čezare Bordžija je Perota bacio u zatvor, a ubrzo nakon toga telo su mu našli u Tibru. Tada su počela govorkanja da je dete koje je Lukrecija očekivala plod incesta i da je otac, zapravo, Čezare. Dete nazvano Đovani kasnije je proglašeno vojvodom od Napija, a  njegovo poreklo  je ostalo obavijeno ovom  misterijom.


Lucrezia Borgia (left) with her daughter-in-law,
 Renée of France (right)

Sledeća partija za Lukreciju takođe je bila smišljena iz političkih razloga. Na meti je bio Alfonso, vojvoda od Bišeljijea, vanbračni sin kralja Napulja.  Čezare nije štedeo na raskoši venčanja.  Sa njim je stekla dete. Sve je izgledalo dobro dok krvožedni Čezare nije ponovo započeo političke spletke. Nedugo potom on i mladoženja bili su na ratnoj nozi. Alfonso je prvo pretučen na ulici.  Sa razbijenom glavom i jezivim ranama po telu.donet je polumrtavu u papinu palatu gde su mu u pomoć pritekli vatikanski gardisti. 
Ranjenika je  prihvatila Lukrecija i okružila sa 16 dobro naoružanih vojnika.  Cezarovi ljudi su iskoristili povoljnu priliku i usmrtili zeta.  Priča je ispredena da je pao s kreveta, obnovio rane i umro usled obilnog krvarenja. Lukrecija je bila očajna i ogorčena, pa se skrhana bolom povukla tiho u sumorni zamak Nepi.

Familie Borgia

Po treći put Lukrecija se udala za Alfonsa, sina vojvode od Ferare. I dalje je bila predmet ogovaranja i spletki, a mnogi su je vezivali za pesnika Pjetra Bemba. Za njegovu poeziju se verovalo da je velikim delom inspirisan časovima strasti provedenim u Lukrecijinom naručju. Još opasnije je bilo prijateljstvo koje je gajila prema pesniku Erkolu Stronciju. Užasan skandal je izbio kad je Stroncijev leš, umotan u ogrtač, sa znacima surovog nasilja, nađen na ulici. Oni koji su mrzeli i samo ime Bordžija verovali su da je Lukrecija organizovala ubistvo, jer je bila ljubomorna pošto je čula da pesnik namerava da se ženi.

Živela je u Ferari, imala je  brojnu decu. 15. jula 1519, posle jednog preranog porođaja, dobila je groznicu i umrla u 39. godini.

Post 2 : Lukrecija Bordžija..fatalna žena ili fatalna politika




____________________________________________________________

Two fascinating medals in the collections of the National Gallery in Washington, depicting Lucrezia Borgia. It’s likely that both were made by the studio of Giancristoforo Romano to commemorate her marriage on the 2nd February 1502 to Alfonso d’Este, the future Duke of Ferrara.



___________________________________________________________

             FILMOVI O LUKRECIJI

Bordžije - drugi put

" Bordžije nisu bili Italijani, kako se uglavnom misli, već Španci, tačnije „Valensianos“. Njihovo originalno prezime Borha u italijanskoj verziji je postalo Borgia a u daljoj transkripciji Bordžija. Povod za vraćanje Bordžijama nikada ne manjka, jer njihov „lik i dela“ intrigiraju istoričare pet vekova, ali ovoga puta postoji i dodatni konkretni razlog. Međunarodni institut za proučavanje Bordžija, sa sedištem u njihovoj rodnoj Valensiji, dobio je 650 diskova na kojima je više od 90 odsto dosad nepoznatih dokumenata o životu Bordžija. Izvor su arhivi Vatikana, najveća riznica tajnih dokumenata na svetu. Kažu da se u lavirintu dugom oko 85 kilometara skriva mnogo tajni iz poslednjih osam vekova ljudske istorije...

                                                       GROB LUKRECIJE I ALFONSA

Voltairine de Cleyre

Sara Baase

Bila je blještava kometa anarhističkog neba, brzo je sagorela i svi su je brzo zaboravili, osim uskog kruga njenih saradnika koji su je voleli i ostali joj verni dugo nakon njezine smrti. Uspomena na nju poseduje sjaj legende.
Paul Avrich

       Pokušaš li nabrojiti neke od velikih anarhista/kinja kasnog 19. i početka 20. veka svakako ćeš spomenuti Emmu Goldman, Kropotkina, Proudhona, Benjamina Tuckera. O Voltairine de Cleyre (1866-1912) danas se ne zna baš puno. Bila je slobodna  anarhistkinja i feministkinja. Kao govornica, bila je često na proputovanjima, pisala je pesme, priče, eseje. Poznavala je mnoge poznate radikale i sarađivala s njima. Svrha ovog članka je predstaviti de Cleyre i neka njena važnija dela.

      Rođena je u malom selu u državi Michigan 1866. S 13 godina njena siromašna porodica prisilila ju je na obrazovanje u hrišćanskom samostanu. Prezirala je samostan u kojem su je terali da ponavlja religijske dogme, iako uopšte u njih nije verovala. Tada je donela značajnu moralnu odluku: nikad neće lagati pa makar bila i osuđivana zbog toga. Ironično je da joj je pretila osuda crkve, institucije koja bi morala učiti dete da postupa iskreno i pravilno. Voltairine je kasnije o samostanu govorila kao o bolnom iskustvu koje je ostavilo „velike ožiljke na njenoj duši

Sa sedamnaest godina izašla je iz samostana i u potpunosti odbacila verske dogme i licemerje. Bila je slobodan mislilac iako nikada nije pročitala knjige koje bi joj pomogle da oformi svoje poglede i shvatanja. U sledećih 15 godina, de Cleyre je prihvatila, a zatim i odbacila mnoge varijante anarhističkih filozofija. Kao da je isprobavala komad po komad odeće, pokušavajući odabrati onaj koji joj najbolje pristaje. Niti jedna varijanta nije joj u potpunosti odgovarala, pa je na kraju oblikovala svoju vlastitu. U svakom slučaju, otpor bilo kakvoj vrsti autoriteta i predanost slobodi bili su prisutni njen celi život.

      Ubrzo nakon što je napustila samostan počela je održavati predavanja o slobodnoj misli. S devetnaest održala je predavanje o životnom delu Thomasa Painea na Paineovom komemoracijskom skupu gde je slušala govor Clarencea Darrowa o socijalizmu. Tako je prihvatila socijalizam, ali ga je odbacila nakon šest nedelja kada je napokon otkrila anarhizam. Kao i na Emmu Goldman, žrtve s Haymarketa izvršile su ogroman uticaj na Voltairine i to je bio glavni poticaj njenom skretanju k anarhizmu. 1888. pridružila se anarhističkom pokretu strastveno se posvećujući ostvarivanju slobode do kraja svog života. Emma joj je rekla da se ljubav prema slobodi nikada ne može izmiriti s idejom slobodne države socijalizma.

      Ubrzo je upoznala Benjamina Tuckera, anarhistu individualistu, urednika i izdavača „Liberty-a”, glavnog anarhističkog newslettera od 1881/1908. Individualisti su smatrali da su glavne institucije komercijalizma dobre, ali uglavnom postaju loše zbog mešanja države. Kasnije se Voltirine nije složila s ekonomskim idejama individualista, pa je prihvatila mutualizam. Smatrala je da je mutualizam, u kojem bi slobodna radnička udruženja ukinula postojanje poslodavaca, sinteza socijalizma i individualizma.

Postala je pacifistkinja i velika protivnica zatvora. Kako se već davno odrekla licemerja nije tužila čoveka koji je pokušao izvesti atentat na nju. Komentisala je da

„i socijalizam i komunizam zahtevaju određeni stepen uprave koja može stvoriti više propisa nego što je dosledno idealu anarhizma; individualizam i mutualizam koji počivaju na temeljima siromaštva uključuju razvoj kontrole privatnosti, a sve to zajedno ne odgovara mojoj ideji slobode.”

 I šta je ostalo? Jednostavno anarhizam, „anarhizam bez ikakvih prideva i dodataka”, kao što je to rekao španjolski anarhist Fernando Tarrida del Marmol kada je tražio veću toleranciju između različitih anarhističkih frakcija. Također je poticala toleranciju među različitim metodama i načinima ostvarivanja slobode jer su se anarhisti na početku veka sukobljavali oko nenasilnih metoda i konfrontacijske taktike.
Rekla je:
„Pitate za metodu? Da li pitate proleće za njenu metodu? Što je potrebnije sunce ili kiša? Da, i sunce i kiša su kontradiktorni, jedno uništava drugo, ali iz te destrukcije izrasta cveće... Sve su metode pitanje individualne mogućnosti i odluke, trebali bi upotrebiti vlastite sposobnosti za ono u čemu smo najbolji i izabrati one metode koje odgovaraju nama samima”.

      Stala je i u obranu onih koji odaberu ubojstvo ugnjetavačkih i okrutnih vladinih činovnika. Smatrala je da su oni plemeniti i uzvišeni u svojim idealima, ali su ih korupcija i nepravda kojom su okruženi naterali na nasilna dela.
Jedan od najboljih eseja Voltairine de Cleyre je „Anarchism” objavljen 1901. godine. Tu ona definiše anarhizam kao slobodu od prisile. Uzima u obzir da anarhist mora usvojiti neka gledišta ekonomije. U ovom prekrasnom eseju opisuje distinktivna gledišta četiri glavne ekonomske potkategorije anarhizma: komunista, socijalista, individualista, mutulista i objašnjava zašto su se, gde i kada razvili. Smatra da razlike među njima zavise više o istoriji  i kulturi, nego o njihovom naučno utvrđenom poriklu. Individualizam se, npr. dobro uklapa u društvo bez istorije klasnog sukoba gde današnji radnik može postati sutrašnji poslodavac i gde je moto zemlje: „Gospodin pomaže onima koji pomažu sebi.”

    Smatrala je da „ne postoji ništa neanarhističko u ovim potkategorijama tako dugo dok element prisile ne obavezuje osobe koje ne žele ostati u zajednici s čijim se ekonomskim uređenjem ne slažu”.
U njenom drugom eseju „Anarchism and American traditions” nastojala je pokazati da su anarhisti i borci protiv autoriteta bili osnivači Amerike. Esej uključuje i snažan napad na vladinu kontrolu sistema obrazovanja. Verovatno preteruje kada govori o anarhističkim korenima osnivača, ali njen stil i citati Jeffersonove Deklaracije nezavisnosti čine zanimljiv materijal za današnje anarhiste. Argumenti koje je upotrebila za obrazovanje relevantni su i vrede danas isto kao i u kasnom 18. veku  i 1908. god. kada je napisala ovaj članak. Naglašava činjenicu da decu u javnim školama uče bitkama američke revolucije, ali ne i njenim idealima.

     Važno je naglasiti rad Voltairine de Cleyre kao pesnikinje. Bila je izvanredna govornica i neumorni pisac uprkos nepovoljnim finansijskim okolnostima koje su je prisiljavale da puno radi i uprkos duboko nesretnom životu koji uključuje nekoliko pokušaja suicida, zamalo fatalne smrti od metka atentatora i nesretnih ljubavnih afera, stvorila je stotinjak pesama, eseja i priča u svom prekratkom životu. Njezini saradnici su je hvalili zbog elegancije i stilske lepote njenih tekstova i po mišljenju Paula Avricha (autora njene biografije) Voltairine poseduje značajniji literarni talent nego bilo koji američki anarhist, premašujući čak i Berkmana, Goldmanove i Tuckera. Emma je smatrala da se Voltairinina proza razlikuje savršenom jasnoćom misli i originalnim izrazom. „Nažalost samo jedna zbirka njezinih radova nazvana „The selected works of Voltairine de Cleyre” kojoj je urednik bio Berkman objavljena je u Mother Earth 1914. godine.

     Najvažnija tema njezinih govora bila je ravnopravnost polova. Ustvari njen celi život bio je revolt protiv sistema muške dominacije i koji je poput svih ostalih oblika tiranije i eksploatacije bio potpuno u suprotnosti s njezinim anarhističkim duhom. Zbog toga i nije čudno što je neobična i izvanredna žena poput nje bila feministkinja. Jedna od njenih omiljenih tema bilo je pitanje braka. Iako je cenila ljubav potpuno je odbacila formalni brak, a udanu ženu smatrala je okovanim robom.

      Zanimljivo je reći da se Emma Goldman i Voltairine nisu baš dobro slagale u privatnom životu, ali su se poštovale intelektualno. U svojoj komemoraciji posvećenoj Voltairine Emma piše: „...izniman duh... rođena u nekom siromašnom gradiću, u siromaštvu je provela i celi svoj život i samo ju je velika snaga volje izvukla iz živog blata, osvetlila njen duh od mraka praznoverja, okrenula je svoje lice suncu i prihvatila veliki ideal koji je odlučno širila po svakom delu svoje zemlje... Da, američko tlo ponekad stvori doista posebne plodove.”