Semjuel Beket ,Horn je uvek dolazio

HORN JE UVEK DOLAZIO1


      Horn je uvek dolazio noću. Primao sam ga u mraku. Podnosio sam sve izuzev da budem viđen. U prvo vreme bih ga otpremio nakon pet-šest minuta. Dok nije naučio da ode sam od sebe, kada bi mu isteklo vreme. Gledao je u svoje zabeleške pod svetlošću baterijske lampe. Onda bi je isključio i govorio u mraku. Svetlost ćutanje, tama govor. Ima pet, šest godina otkako me niko nije video, ponajpre ja sâm. Mislim na lice u koje sam toliko piljio, sve ove godine. Sada bih ponovo otpočeo to proučavanje, da može da mi posluži za nauk, u mojim ogledalima i ogledalcima, toliko dugo sklonjenim. Dopustiću da me vide pre nego što sa mnom bude svršeno. Viknuću, ako se začuje kucanje: Napred! Ali sada govorim o onome od pre pet-šest godina. Ove aluzije na sada, na pre i posle, i na svetome slično, što će tek doći, da možemo da osetimo sebe u vremenu. Imao sam više nevolja sa samim telom. Prikrivao sam ga najbolje što sam umeo, ali kada bih ustajao iz kreveta jasno se očitovalo. Jer sada sam započinjao, onda sam započinjao, ako vam se tako više sviđa, da ponovo ustanem iz kreveta. Zatim, tu su i njegove povrede. Ali telo je bilo od manjeg značaja. A lice – ne, ni po koju cenu. Otuda Horn noću. Kada bi zaboravio baterijsku lampu, pomagao bi se šibicama. Ako bih upitao, na primer: A njena haljina toga dana?, on bi je tada uključio, prelistavao beleške, pronalazio pravu, isključio i odgovorio, recimo: Žuta. Nije voleo da ga prekidaju i moram priznati da sam to retko činio. Prekinuvši ga jedne noći, zatražio sam da osvetli svoje lice. Učinio je to, na kratko, isključio i produžio tamo gde je stao. Prekinuvši ga ponovo, zatražio sam da na trenutak zaćuti. Te noći stvari nisu odmakle dalje. Ali naredne, ili verovatnije jedne od narednih, zatražio sam na početku od njega da osvetli lice i drži ga osvetljenim do sledećeg uputstva. Svetlost, jarka u početku, postepeno se pretvorila u žućkasto svetlucanje koje je onda, na moje čuđenje, potrajalo neumanjeno još neko vreme. Onda je iznenada ponovo zavladao mrak i Horn je otišao, pošto mu je pet-šest minuta po svoj prilici isteklo. Ali ovde jedna od dve stvari: ili se krajnje utrnuće podudarilo pukim slučajem sa završetkom našeg sastanka, ili je Horn, znajući da mu je vreme isteklo, prekinuo poslednje titraje struje. Još uvek vidim, ponekad, to bledo lice koje mi otkriva, sve jasnije što je više uranjalo u senku, ono koje sam upamtio. Na kraju rekoh sebi, dok se ono neobjašnjivo polako gubilo: Nema sumnje, on je. To je u spoljašnjem prostoru, da se ne pobrka s onim drugim, gde se takve predstave pojavljuju. Dovoljno je samo da isprečim ruku, ili da sklopim oči, da ih odagnam, ili da skinem naočare da bi one iščezle. To mi pomaže, ali nije prava zaštita, kao što ćemo videti. Zbog toga pokušavam da pred sobom imam, na što većem rastojanju, kada ustanem, neku tako neprekinutu ravan kao što je ta kojom gospodarim iz kreveta, mislim na tavanicu. Jer – ponovo sam počeo da ustajem. Mislio sam da sam već bio na svom poslednjem putovanju onom koje sad moram pokušati da još jednom razjasnim, da bi mi poslužilo za nauk, ono s kojega bi bolje bilo da se nikada nisam vratio. Ali obuzima me osećanje da moram da krenem na još jedno. Otuda sam ponovo počeo da ustajem i da pravim nekoliko koraka po sobi, pridržavajući se za šipke kreveta. Ono što me je zapravo upropastilo je atletika. Sve to skakanje i trčanje u mladosti, a i dugo kasnije prilikom izvesnih događaja, izakao sam mašinu pre vremena. Moja četrdeseta godina je došla i prošla, a još sam bacao koplje.


 (S engleskog preveo Borivoj Gerzić)

Pisma Semjuela Beketa - V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

6 Rue des
Favorites
Pariz 15

Dragi prijatelji,

Hvala vam za pisma, program, isečke iz novina. Pošto sam bio odsutan iz Pariza, sve sam to dobio tek danas.
Fotografija iz Kraja partije mnogo mi se dopala. Molim vas da gospodinu Škiljanu i njegovim drugovima prenesete moje pozdrave i zahvalnost.1) 

Srećom ne čitam jugoslovenski, mogao bih doći u iskušenje. 2) 

Najpre vaša pitanja:
1. Posredi je slika plamena koji sagoreva prljavštinu i svete mučenike . Čitajte: "svetle mrlje ... čas prazne, čas pune, kao što je plamen čas prazan čas pun pogani i svetaca mučenika". [Kaćin prevod,
str. 38.] Čudna ideja, priznajem, i čudna sintaksa.

2. Svrdlo je alatka kojom se na buretu (bačvi ) probija rupa za slavinu. Reakcije koje Moran izaziva svojim grotesknim ponašanjem nagrizaju bure i ono curi. Ista napomena.  3) 
   Lendon ima moje fotografije. Videću ga iduće nedelje i reći ću mu da vam pošalje jednu.
    Bilo bi mi drago da imam prevod mog portreta koji je sačinio Rade. 4)  Pričao sam u Londonu o njegovom Zeuge predstavniku izraelskog radija koji bi trebalo da dođe u Beograd i svesrdno sam
mu preporučio da se poveže s vama . Nadam se da je to učinio. Levi, ako se ne varam. Vrlo simpatičan.
      Ne znam ništa o izvođenjima Kraja partije u Jugoslaviji. Nisam čak ni znao da se komad igra. Nisam potpisao nikakav ugovor, ali ja takve stvari zaboravljam. Time su se sigurno pozabavili Les Editions de Minuit i Autorska agencija. Izvesno se ne sećam da sam sreo gospod ina Nikolajevića u Beogradu, gde nisam video nikoga osim vas dvoje i gospode iz izdavačke kuće. 5)  Što se tiče davanja vama dvoma ekskluzivnog prava na prevođenje, o tome moram najpre da razgovaram sa Lendonom, pošto ne znam da li je on već preuzeo neke obaveze. Obavestiću vas. Imam puno poverenje u vas. 6) 
       Žan Marten je prošao kroz jedan veoma težak period, bio je gotovo bez posla. Sad je bolje. Igra, kao i Bien, u Kamijevoj adaptaciji Zlih duha u Teatru Antoan. Dobri prikazi i gotovo siguran uspeh.
       Nemam ništa novo da vam pokažem, osim možda jednog scenskog monologa (Krapp's Last Tape) napisanog na engleskom i izvedenog (jako dobro) u Londonu zajedno s Krajem partije. Francuski prevod će se uskoro pojaviti u Les Lettres Nouvelles; poslaću vam jedan primerak. 7) 
       Često mislimo na vas i na vaše veoma prijateljsko gostoprimstvo. Još nismo ništa odlučili za iduće leto. U julu moram da idem u Dablin, to je sve što znam. 8)  Hvala na ljubaznom pozivu u Rovinj ali bojim se da ove godine nećemo moći da idemo tako daleko.
       Jakoba je i dalje u Holandiji i izgleda da je krajnje potištena zbog toga. Njena adresa: Hotel Ho llande, De La ire ssestraat 137, Amsterdam.
      Gotovo stalno sam na selu, u tišini. Okanio sam se pozorišta i radija, i pokušavam da " nastavim" tamo gde me je Neimenijivo ostavilo kao mrtvog. Neće da crkne, a neće ni da se makne s mesta, očavajuća situacija. 9)

Prija teljski pozdrav vama dvoma od nas dvoje

Sam Beket
šaljem vam 2 lvagoa.


l) Reč je o predstavi Fin de partie  Zagrebačkog dramskog
kazališta, na sceni beogradskog dečjeg pozorišta Boško Buha,
12. 9. 1958. Dramu je prevela Alka Škiljan, pod naslovom
Kraj igre, a režirao Mladen Škiljan. Igrali su: Josip Maroti,
Marija Kon , Pero Kvrgić, Emil Glad.

2) Ne razumem ovo: o kakvom iskušenju je reč? (Beket je
mislio da postoji jugoslovenski jezik, kao i Žerom Lendon,
uostalom; ali Lendon je, u nekim kasnijim svojim pismima, to
ispravio.)

3) Ovo su odgovori na pitanja koja mu je Kaća uputila dok
je prevodila Moloa. (To je otkucano na pisaćoj mašini. Bilo je
još takvih pitanja, i Beketovih odgovora, ali sve je to nestalo:
izgubljeno je ili uništeno.) Beketov komentar, uz objašnjenje
teksta iz prvog pitanja (u izdanju Editions de Minuit na strani
40, u našem izdanju na strani 38): "Drole d'idee, et dro1e de
syntaxe" , ponavlja se i u vezi sa objašnjenjem reči "taraud"
(naše izdanje str. 179, francusko 192), u napomeni " Meine
remarque".
Ali tako je i u njegovim tekstovima: to je komentar na nešto
tek rečeno, po pravilu  ironično. U ovim komentarima Beket
(onaj koji govori i koji to, gotovo istovremeno, komentariše)
ponekad je prema Beketu i učtiv: "žalim što ova rečenica nije
bolje izražena. Zasluživala je, ko zna, da bude bez dvosmislenosti
" (Moloa). Ali češće je brutalan, u stanju da kaže za
rečenicu koju je upravo izgovorio: "Blesava rečenica, nije
važno." ("Phrase demente, peu importe." ) "Jer ja ne znam
više dobro ono što radim, ni zašto, to su te stvari koje
razumem sve manje i manje, ja to sebi ne krijem, jer zašto to
kriti od sebe, i od koga, od vas ?" Pokušavao je da govori iz
samog srca ne-znanja. (One koji znaju prezirao je.) Pokušavao
je da bude ne-znalica u ovom svetu znanja: čovek ne-moći u
ovom svetu moći . Iako je ponekad žalio što nije nedge u šumi
(kao da je neki Moloa koji je izašao, eto, iz šume, i sad žali
zbog toga?): tamo bi opisivao lišće, list po list, pa bi time bilo
okončano njegovo blebetanje (" ... e' en serait fini de mes
bafouillage", - L'innommnable). Bio bi to, dakle, list a ne ja:
geometrijska preciznost nerava tog lista, tog apsolutnog
geometrijskog triumfa, njegovih ivica, njegovih polukrugova,
i uglova, ne košmar, ne konfuzija. (Forma, dakle, a ne haos?)

         Jedan šumski list kao jedino mogućno moje spasenje?
Nigde takvog iskušavanja nereda i takve volje za redom (za
preciznošću, koju je Beket nazivao "kobnom": " ... kobna
sklonost ka preciznom izražavanju", - ovo u L'innommable,
takođe) , jer je zaista bila njegova kob: uzaludan je njegov
otpor: "Dosta sa tim ustupcima geometrijskom duhu"
(L'lnnommable): Beket je bio, i ostao, miljenik (i žrtva) tog
duha. Sve mi se čini da postoji duboka veza između ovoga
geometrijskog duha i Beketove odanosti tišini, kao da je taj
duh geometrijski  duh tišine, ili apsolutne čistote, čak one
"nenastanjenosti" koju je čuo njegov Krap, u Poslednjoj traci:
"Nikad čuo takvu tišinu. Zemlja bi mogla biti nenastanjena".
Da li ta nenastanjenost doziva ovaj geometrijski duh ? Ili taj
duh doziva ovu nenastanjenost? Ovu tišinu?

     Ne znam. Odlazio je u Isi, da bi radio; ponekad bi samo
koračao (satima), i spavao (danima). Tako bar kažu njegovi
biografi. Ali mi se čini da je tamo tražio ovu nenastanjenost.
Ili tišinu. Ništ . (Mortibus, kao Klov, na merdevinama, sa
dalekozorom, kroz prozor zagledan u svet: Mortibus.) - Nisam
bio u Isiju. (Ali ga ponekad vidim, sa listom u ruci, i
zagledanog u taj list, kao da nije mrtav. U Isiju.) Nikad nas
tamo nije pozvao. Ne žalim. Nikad nisam bio u njegovoj
pariskoj kući. (Ako je to bila njegova kuća?) Ne žalim: ništa
njegovo nije bilo njegovo. (Rekao sam to već? Valjda jesam.
Ali zašto mi se čini da to nikad ne mogu dovoljno da kažem?)

4) Ovaj "portret" o kome Beket govori jeste Uvod u kritiku
(francusku) Moloa, koju objavio sam, u izboru, u našem
izdanju. To su tekstovi koje su o Moloa napisali Moris Nado,
Žan Blanza, Maks-Pol Fuše, Žorž Bataj, Gaetan Pikon. Taj
izbor poslao nam je Lendon, na našu molbu. Jedino nam je
Gaetan Pikon sam poslao svoj tekst. Žan-Žak Maju kaže, 1982
(u predgovoru za izdanje Moloa u Collection" double H, Les
Editions de Minuit, - Kaća je prevela taj tekst) da je ta kritika
i posle trideset godina sačuvala "vrednost uzora". Mogu to da
kažem i sad, gotovo pola veka kasnije. Moloa, knjiga koju je
odbacilo, čini mi se, šest pariskih izdavača, bio je velika
mobilizatorska provokacija za francusku kritičko-filosofsku
misao. Pokušao sam da čujem nešto o tome od Beketa, pri
prvim susretima sa njim, posebno o tekstu Bataja. (Taj tekst je
Kaću i mene uputio na Bataja. Čitali smo L'Experienee
interieure u našem Hotelu D 'Anjou, između dva susreta sa
Beketom. Kaća je prevodila kasnije iz te knjige, a takođe iz
knjige Erotizmn, koju smo nabavili 1957, u dane kad smo
upoznali Beketa.) Beket nam je, dakle, bio veza sa Batajem
Ali nam o Bataju nije rekao ni reči. Teško sam to prihvatio:
Batajevo non-savoir iz Unutrašnjeg iskustva (objavljenog prvi
put 1943) jeste u najdubljoj vezi sa osnovnim Beketovim
stavom, sa njegovim antiintelektualizmom, a on, Beket, eto -
ćuti? To je bilo u Close rie des Lilas. Poveli smo razgovor o
Bataju (njegova knjiga Erotizam ležala je pred nama na stolu),
ali on nije rekao ni reči. Jedva sam sačekao da nam kelner
donese piće, da bih sklonio knjigu sa stola. (Da bih oslobodio
Beketa od Bataja?) Ne, nije mi tad bio blizak. Ali to je zato
što je između njega, zatvorenog u ćutanje, i mene bila moja (?)
težnja ka govoru, koja me je držala u vlasti, uprkos svemu, i to
čak u toj meri (znam to noćas) da je za mene moral bio neodvojiv
od govora, kao da nisam mogao da razumem moralnost
koja ćuti : kao daje Beket morao da progovori o Bataju da bi,
za mene, sačuvao moralnost. Nisam mogao da razumem
moralnost koja ćuti: nisam mogao da razumem Beketa.
Njegovo ćutanje o Bataju, o Batajevom neizrecivom non-
-savoir, činilo mi se upravo nemoralnim, što je, naravno, u
kontradikciji sa tim samim non-savoir. (Bezizglednoj,
onakvoj kakva je i ona u kojoj se sam Bataj našao, opisujući
neopisivo?) Hoću da kažem da je taj moral kao govor, taj
brbljivi moral, bio tada između mene (brbljivea, još uvek?) i
ovoga čoveka koji je pre i posle svega dovodio u pitanje taj
brbljivi' moral.

5) Gospodin Nikolajević pojavio se pred sam početak predstave
Kraja igre, kao zastupnik Beketovih autorskih prava za
drame. Mladen Škiljan, naš rovinjski prijatelj, pozvao je Kaću
da mu pomogne. (Šta li je sa njim. noćas ?) Navodno, pretila je
opasnost da se predstava ne održi.

6) Ova ekskluzivna prava nismo dobili. U pismu od 12.
februara 1959. Lendon poručuje Kaći: "Ma šta bilo, možete
biti sigurni da ćemo gospodin Beket i ja nastojati da uredimo
sva ta pitanja u najboljem vašem interesu". U istom pismu on
predlaže "une option de Jacto sur la traduetion", s tim što bi
sve to, kasnije, posebnim ugovorom bilo bliže određeno. Ne
sećam se zašto do toga nije došlo. (Da li Kosmos više nije
mogao da ulazi u nove obaveze?)

7) To je broj 4. marta 1959. Komad je preveo sa
engleskog Pjer Lejris, u saradnji sa Beketom. Kaća je prevela
taj komad za novosadska Polja.

8) Ne kaže: da ide u Dablin, da bi 2. jula 1959. bio
proglašen za počasnog doktora Trinity College, u kome je i
sam studirao. Od mnogih počasti koje su mu ukazivane ovo je,
koliko znam, jedina kojoj se odazvao.
Takođe ni reči o Prix Italia, koju je dobio u Sorentu, za
radiofonski tekst Embers. Pre neku noć našao sam koncept
pisma koje je Kaća napisala Beketu 7. oktobra 1969, povodom
Prix Italia. Ona tu kaže da mu ne čestita, jer čestitanja su za
druge: "Ce sont les choses pour les autres et pas pour les veritables
et profonds createurs."

9) Ali nikad on nije izišao iz ove charmante situation .
Njegov stil upravo je stilove charmante situation, sudbina
njegovih junaka jeste u toj istoj charmante situation. I njegova,
svakako. Eno, u Tekstovima nizašto: "Ni da idem dalje, ni
da ostanem gde jesam", "Ne mogu ostati, ne mogu poći ", što
je gotovo doslovce isto kao u ovom pismu: "Neće da crkne,
neće ni da se makne s mesta". (" ca ne veut pas crever et f'a
ne veut pas bouger. ") Ovo bi mogao, od reči do reči, da kaže
Klov, koji niti može da ostane sa Hamom, niti može da ga
napusti. Uzalud ga Ham opominje: "Mais tu peux bouger" :
Kraj partije završava se prizorom Klova koji ne može ni da se
makne sa mesta, ponavljajući tako Estragona i Vladimira iz
Godoa, koji, na kraju prvog čina, kao i na kraju drugog čina ,
ne mogu ni da se maknu sa mesta ("Ils ne bougent pas"), kao
što to ne može ni čovek bez imena, u pantomlmi Čin bez reči,
u nekoliko mahova i, najzad, na kraju: "Il ne bouge pas". Eto
kako se glagol bouger ponavlja, u neumoljivoj (i svirepoj?)
težnji za pokretom; i eto kako se reč immobile (iz napomene,
za Klova, za poslednje trenutke Kraja partije: "Clov reste
immobile jusqu'a la fin ")v raća neprestano, kako se ponavlja,
sve do one kratke proze Nepomično (Still, Immobile, koju je
Beket napisao 1970. i koju je Stenli Vilijam Hajter ilustrovao
gravirama "geometrijskim"). To je večnost u koju posvećuje
ova nepomičnost , ova nemo gućnost pokretanja s mesta
(ne mogućnost Beketovog bouger?). Jesmo li miljenici
večnosti zato što smo paralizovani ? - Paraliza Beketovih j unaka
(?) jeste fi zička projekcija socijalne (i moralne) paralize
pojedinca ovoga sveta, otelotvorenje nemoćnosti ma kakve
akcije, ma kakvog kretanja: otelotvorenje večnost i kao
nemogućnosti subjekta. (Beznađe otvara vrata večnosti ;
beznađe, a ne nada. U ovoj noći kao da ima sve više večnosti?
Sve više Beketa?) To je ponavljanje: "Moram uvek da govorim
jedno isto" (L'Innommable), "Celog veka ista pitanja isti
odgovori" (Ham, u Kraju partije), uvek isti trijumf istog koji
kao da ukida razliku između života i smrti: " ... život j e stvoren
od ponavljanja, reklo bi se, a i smrt mora da je neka vrsta ponavljanja".
To kaže Moloa, kao sam Beket koji pokušava da
progovori iz ove večnosti-ponavljanja: uvek u istom nastojavanju
za otkrivanjem ne-istog u istom (pokreta u nepokretu), i
to ne samo na makro-planu, onome motivskom, tematskom,
nego, što je značajnije, često i u okviru jedne jedine rečenice ,
kruženjima u njoj kao u zatvorenom krugu, u potrazi za onim
infinitezimalnim, jedva uhvatljivim pomeranjem, za onim
najskrivenijim odstupanjem (pa ipak odstupanjem!), u stilu
varijacija na zadat u temu. - Muke kretanja Moloa jesu muke
Beketovog progovaranja, teškoće njegovog rada, od
L'innommable preko Comment c'est do poslednjih dana (i
koje su taj rad pretvarale u veliko mučenje, - ima ponekog
traga toga i u ovim pismima), jesu teškoće ovoga govora kao
pokretanja usred sve veće nepokretnosti, u ovom paralizovanom
svetu u kome prestaju razlike između govora i egzistencije,
ili počinje ludilo: egzistencija kao jezik koji egzistencija
nije. Reč kao telo, koje telo nije. U tekstovima nizašta ima
reč : "Izmišljam priču da bih sebi dao neki sadržaj". Nema
mog sadržaja bez priče, pre priče. Zapravo nema sadržaja, ima
samo priče. Nema mene, ima samo priče o meni. Ja sam
besadržajan, prazan, kao onaj ćup u L'innommable (pored
Abbatoirs de Vaugirard, u ulici Brancion, to je petnaesti
arondisman, bio sam jednog predvečerja tamo sa Beketom,
dok još nisam pročitao L'innommnable, nije pomenuo
L'innommable, ne sećam se da li je Kaća bila tada sa nama),
onaj ćup u koji može da se stavi onaj Beketov čovek bez ruku
i nogu, ali i bilo ko drugi. Apsolutno bilo ko drugi . Ili apsolutno
bilo šta drugo. I nisam samo ja (?) delo pričanja (toliko
da ne mogu, da ne smem ni da kažem Ja), to je i sve oko
mene, moja okolina, cela priroda. Kaže Beket još, u
Tekstovima nizašta: "Izmišljam priču da bih sebi dao neki
dekor", - neku okolinu, dakle. Sve je prazno, nema ni okoline
(Klov: "Priroda nas je zaboravila"), treba "ispričati" okolinu,
"napraviti" je rečima: i naša okolina je, dakle, delo reči . Pa
čak i naše (?) telo je delo reči: u poglavlju trećem Tekstova , a
sve u slavu egzistencije kao jezika (pod crnim suncem paralize),
jeste i obećanje (samom sebi), najparadoksalnije za koje
znam: "Izgovoriću sebi jedno telo", - ono koje bi moglo da se
kreće, napred-nazad, po mojoj volji ("Je Ine dirai un corps, un
corps qui bouge, en avant, en arriere " , - eto glagola bouger,
ponovo), telo Dekarta, telo-mašina; i dalje: "Kad bih mogao
iz ići odavde, to jest kad bih mogao reći: Tamo postoji izlaz,
znati gde, bilo bi jednostavno pitanje vremena, i strpljenja, i
zatim ideja, i sreće u izrazu". Ali tu, gde je j ezik jedina
mogućna egzistencija (obogovljeni jezik - unižena egzistencija?),
gde je "izići" - reći", gde bih, dakle, morao sebi da
izgovorim jedno telo da bih mogao da iziđe, neizbežno je
pitanje vrhunskog paradoksa: "Ali telo, da se iziđe, gde je
telo?" - Telo je instrument jezika. Ovo je ekstremni idealizam,
doveden do apsurda: do svoje humorno-karikaturalne varijante?
Možda. Ali svet ovog idealizma jeste paralizovani svet
 u kome svetu "sreća u izrazu" jeste jedina sreća tela:
svet u kome je pričanje jedini modus življenja.
 (Mi noćas ne prestajemo da pričamo ) U kome je
 življenje pričanje priče samome sebi o sebi samom:
svako od nas je Malon, u Malon umire. Evo nas u svetu
 svemoćne mogućnosti: umesto ove priče koju upravo pričam,
koju pokušavam da ispričam (ili, tačnije, koja me priča,
 koja pokušava da me iz-priča, da me do-priča?) mogla bi da
bude ma koja druga priča: ništa, dakle, nije moralo da bude?
Apsolutizovana mogućnost proždire stvarnost. Ona onemogućuje ostvarenje.
Ona neprestano obećava i, istovremeno, uskraćuje .
Ona ne dozvoljava nijednoj priči da se ispriča
(ne dozvoljava nijednom Godou da dođe); zato je ravnodušnost
 u samom korenu ovog pričanja kao egzistencije:
ravnodušnost prema egzistenciji. Ravnodušnost ili bezizglednost:
 ja sam to pričanje u kome, međutim, mene nema.
Ja sam bez budućnosti, bez prošlosti: nema moje istorije
(eto zašto je za Beketa njegova bibliografija jedina njegova biografija),
nema čak ni mojih uspomena: "Znao sam ja da imam uspomena,
 šteta što nisu moje" (L'innommable). Otuda u ovom pričanju
kao egzistenciji sumnja u sopstveno postojanje iskazuje se
osećanje strahovlade jezika: "Sav sam u rečima, stvoren sam od reči,
od tuđih reči , ili: "Sve sam to ja, te reči, ti tuđinci, ta prašina reči ,
što nema ni tla da padne, ni neba da se raspe". Ne sumnjam:
Beket jeste Moloa (Marfi, Malon, Mersije, Vat), koji nije, i to
zahvaljujući tome što Moloa (Marfi, Malon) nije Moloa (Marfi, itd.),
zato što niko ovde nema, niti može da ima, svog imena, ni "zamenice".
Zato što jeste ono što nije, i što nije ono što jeste, on ne može da se pokrene,
 "da se pomeri" .Njegovo pričanje njega ne doseže, jer je on to pričanje,
a ne sama priča: on je nešto nemo (" .. . que je suis tout autre chose, une chose muette"),
nešto van-jezično, nedosežno, daleko. "Ovo nisam ja, ja sam daleko",
tamo gde je tišina ili ne-znanje: "u tišini se ne zna" ("dans le silence on ne sait pas"):
,,Ca va etre moi, ca va etre le silence, la ou je suis, je ne sais pas, je ne le
saurai jamais, dans le silence on ne sait pas, il faut continuer,
je vais continuer " .


Godine 1957. pisao sam: "On [Beket] ne prestaje da sluša,
pa makar ništa i ne čuo". Do smrti ostao je u vlasti ovoga
"dans le silence il faut continuer" . Te reči iz L'innommable
(dakle, iz 1948/49) čujem ja i na kraju ovog pisma pisanog
deset godina kasnije, u vezi sa njegovim pokušajem da pisanjem
Comment c'est nastavi L'lnnommable: "Je suis presque toujours
a la campagne, dans le silence. Je laisse tomber theatre et radio et
essaie de 'continuer' a partir de r endroit ou L'Innommable m' a
 laisse pour mort". Ovo, u pismu: "dans le silence ( ... ) et essaie
de 'continuer"', bukvalno ponavlja L'lnnommable:
"dans le silence il faut continuer".
Jedino što je continuer u pismu stavio pod znake navoda,
kao da hoće da istakne da navodi samog sebe, ili (verovatnije?)
 kao da je ironično-skeptičan prema tom imperativu continuer
(koji, međutim, ne prestaje da sledi, usred tišine ili ne-znanja).
- Po svedočenju Izraela Šenkera verovao je da posle L'lnnommable
ne može više da piše slične stvari, da je to nemogućno nastaviti
("Pas moyen de continuer" ), pa da zato može da piše samo dramu.
Ne znam. Možda dugujemo Kraj partije upravo ovom njegovom
verovanju da ne može "da nastavi". Ali on je, ipak, "nastavljao".
Bio sam upravo sa tim Beketom koji "nastavlja", sa Beketom između
Kraja partije i Comment c'est, sa Beketom koji se vraća početku,
koji nastavlja tako što poči nje uvek iznova. On nastavlja da počinje.
On ne nastavlja. On počinje. Eto, u tome je stvar. (Beketova stvar?
Ili stvar svih nas?) On je kao pantomimičar koji hoda u mestu,
kao da je pod nekom obavezom da hoda, da stvara iluziju da hoda dok,
 međutim, miruje: ne može ni da se makne sa mesta. On će reći:
"Le plus simple serait de ne pas commenca Mais je suis oblige de
commencer. C'est a dire que je suis oblige de continuer" (L'innommable),
- ali koja je to obaveza, da se nastavlja, koja je to obaveza da živimo,
 i koji je to, i kakav, život kao obaveza na život?
- Ni reči o tome nije kazao. Nije pokušavao da bliže odredi tu obavezu,
 kao da ostaje (tako mi se bar čini) u postojanju kao u obavezi na postojanje,
 obavezi i gluvoj i slepoj, jer bez razloga, bez cilja: bez nade.
(Smem li da kažem još: u obavezi protestantskoj , - donekle možda i kvekerskoj,
 - U obavezi prihvatanja postojanja, neprihvatljivog: u obavezi prihvatanja
predestinacije ili egzistencije kao greha, tj. greha pre egzistencije,
moje krivice pre mene samog?) Mene je opsedala ta njegova upornost.
To nije nada i upornost; to je beznađe i upornost. To je besmislena upornost.
 Ili upornost bez opravdanja. Upornost postojanja. Ham će reći, Ham, pod krvavom krpom na licu (pod krpom Veronike sa lica Hristovog?): "Kraj je u početku a međutim nastavlja se".
Ham upotrebljava reč continua ("La fin est dans le commencement et
cepandant on continue"). Mislim da bi Ham poznao sebe u rečima Beketovim,
 iz 1949, izgovorenim povodom slikarstva Brama van Veldea (u razgovoru sa
Žoržom Dituijem, u transition 49): slikanje je "čin onoga koji, bespomoćan,
nesposoban da dela, ipak dela, dela, u stvari slika, pošto je obavezan da slika".
 (Obavezan da posle Fin de partie ipak nastavi L'immonable?) Ovome sledi
dijalog sa Dituijem, u kome progovara suštastveni Beket ili sama naša epoha:

D (Ditui) - Zašto je obavezan da slika?
B (Beket) - Ne znam.
D - Zašto je nemoćan da slika?
B - Zato što nema šta da slika i čime da slika.

U istom razgovoru rekao je on da je umetnost ove epohe "izraz da nema
šta da se izrazi, čime da se izrazi, iz čega da se izrazi, da nema snage
da se izrazi, da nema želje da se izrazi, zajedno sa obavezom da se izrazi".

- Deset godina kasnije, to ponavlja Moloa: "Ne hteti reći, ne znati šta hoće
da se kaže, i uvek reći, ili skoro, eto šta je važno da se ne izgubi iz vida
u žaru kazivanja". Eto Beketa: bezutešnog i upornog. Tog Beketa ja vidim:
ćutljiv, zagledan pred sebe. Nepokretan. Njegova strogost u tome je.
Strogost ili odgovornost, pred svakim bićem, pred svakim slovom.
(Odgovorni su /Strogi). Njegova daljina; njegova blizina.
(Niko od njega bliži? Niko od njega udaljeniji?) Pre četrdeset godina u tome
sam nalazio podršku, pa čak i "utehu" reč koju noćas ne bih mogao da izgovorim):
 "Ne, utehu nam ne donose oni koji nas teše; utehu mogu da pruže samo oni
 koji su sa nama, bezutešni kao mi". (Ovo u pogovoru za Moloa.)
Beket je za mene bio (i ostao je to) Jov, "ukleti ali hrabri Jov" .
 - Nikad nismo govorili o Jovu; utali smo o tome: nema više razgovora Jova
i njegovih prijatelja? Ali kada je bilo tog razgovora? Nisu prijatelji Jova
krivi za to što nema stvarnog razgovora sa Jovom. Nije ni Jov kriv.
"Kriva" je sama "stvar": upornost u savršenoj bezizglednosti, nastavljanje
(kao kraj u početku, uvek istom), ono što se ne može "objasniti",
što izmiče jeziku. lov je u samom jezgru Beketovog continua.
I noćas je Beket za mene kao 1959. "onaj usamljeni besmisleni čovek koji se
kroz šumu vuče na kolenima, 'kao larva' , ako ne može drukčije" .
- (Ovo "na kolenima", "sur les genoux", ponavlja se ovde u pismu od 9.
novembra 1963, kao da to pismo piše glavom sam Moran, iz Moloa:
"Arrive ici - sur les genoux", - "Stigao ovamo, na kolenima" .)

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beckett: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz 

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

Pisma Semjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

     Pisma Semjuela Beketa, IV Mišolovka - Der zeuge  

Pisma Semjuela Beketa - IV MIŠOLOVKA - DER ZEUGE

Lovran, 25. 7. 58 .


Dragi prijatelji,

Kao što sam obećao, šaljem vam dva odlomka iz Mišolovke. Na
mene su ostavili snažan utisak. Trebalo bi pažljivo pregledati
francus ki prevod.
Der Zeuge mi se jednako mnogo dopao. To bi svakako odlično
zvučalo na radiju. 1) Imam utisak da je prevodilac mestiično malo
uprošćavao. I pored toga, čak i na nemačkom je to vrlo snažan i vrlo
uzbudljiv tekst; dok sam ga čitao, živo sam zažallo što ne poznajem
bolje Radetov rad .
Sutra napuštamo Lovran i vraćamo se u Pariz, Žan preko
Venecije, mi preko Zagreba, odatle ćemo nastaviti avionom u
ponedeljak 28.
Nisam dobio novac za odlomak iz Moloa. Nije važno.
Naš b ravak ovde veoma je dobro prošao, uprkos burama, i naše
prvo putovanje u Jugoslaviju ostaće nam u vrlo lepom sećanju .
Nadam se da će ih biti još.
Ponovo vam zahvaljujemo za sve što ste učinili za nas i šaljemo
vam najprijateljskije pozdrave.


Sam. Beket

1) Radio-Beograd izveo je Saobraćajnu nesreću možda tek
koju nedelju posle ovog Beketovog pisma. Komad je režirao
Vasilije Popović (kao pisac Pavle Ugrinov). Žalio sam što
Beketu ne mogu da predstavim Popovića: taj čovek je režijom
Čekajući Godoa njemu otvorio vrata Beograda (17. decembra
1956) i zbog toga se našao na ulici, bez posla. Godo je bio
pripreman za Beogradsko dramsko pozorište, ali je to
pozorište odustalo od njegovog prikazivanja, iz bojazni od
zvanične ideološke kritike (zbog nihilizma, beznađa, itd.), a
Vasiliju Popoviću uskratilo svaku dalju saradnju. Data je samo
jedna predstava, iza zatvorenih vrata. Kaća je o ovome govorila
Beketu. Pitala ga je: da li postoji, u istoriji Čekajući
Godoa, još neki sličan slučaj? Ćutao je.

Još mu je rekla da je Godo, pre prikazivanja u Ateljeu 212
(tek otvorenom), izveden za uski krug prijatelja, u ateljeu
slikara Miće Popovića, na Starom sajmištu. Nisam bio tamo.
Znam samo iz priče za ono drvo Godoa (drvo? - Za mene je
to takođe junak ove drame, ne manje važan od drugih, a ne
element scenografije): Mario Maskareli stvorio ga je tako što
je, u nemogućnosti da učini bilo šta drugo, "na golu dršku
metle jednostavno namotao široko klupko stare žice koje je
izvanredno dočaralo krošnju, a istovremeno podsećalo i na
nekakvu modernu skulpturu. Takvu smelu stilizaciju još se
niko nije usudio da postavi na scenu" (Pavle Ugrinov, Tople
pedesete).
- Ali otkud ta "smela stilizacija"? Stvar dovitljivosti
pod prinudom oskudice, ona izaziva asocijacije na dadaizam
(sa kojim Maskareli nije imao nikakve neposrednije veze). Ali
to je Beket, pre i posle svega: to je njegov nihilizam koji u ovoj
metli sa klupkom stare žice vidi drvo, jer u drvetu ne vidi
drvo, jer "negira" to drvo: jer u njemu vidi ovu dršku metle i
ovu žicu sa đubrišta (u kojima, naravno, ne vidi dršku metle i
žicu sa đubrišta). To je Beket ili nihilizam koji je posvećivao u
đubrište i zato bio oslobodilački: istovremeno je razarao optimizam
vladajuće ideologije i njen sterilni "realizam", otvarajući
vrata imaginaciji. U bogatstvu đubrišta čeka nas bogatstvo
imaginacije?

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beckett: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz 

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

Pisma Semjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Pisma Semjuela Beketa- V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

Pisma Semjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

II - BEKET U BEOGRADU;

Hotel Beograd
Lovran
16.7.58. (1)


Dragi prijatelji,

Ovo mesto nam se mnogo dopada i nadamo se da će o ovde ostati desetak dana. Nisam zaboravio ono što ste me pitali i pozabaviću se time čim se vratim u Pariz. 2) Često mislimo na vaše srdačno gostoprimstvo i na veliku ljubaznost koju ste nam pružili.
Prijateljski pozdrav oboma i još jedno m hvala za sve .

Sam Beket
Ostala je još 1 tegla i 1/ 4 slatkog!

Suzana

Sve najbolje

Žan Marten

l) Beket je došao u Beograd sa Suzanom 7. jula 1958.
Odseo je u hotelu MaŽestik. Boravio je u Beogradu pet dana,
do 12. jula, kada je avionom otišao za Zagreb, da bi odande,
dan kasnije, otputovao za Lovran. U Lovranu, u hotelu
Beograd, ostao je do 27. jula.
Sa Beketom i Suzanom bio je Žan Marten, glumac, koji je
došao iz Venecije, gde je učestvovao u predstavi Kraja partije,
kao Klov (na XVII venecijanskom festivalu). Gledali smo
ga u istoj ulozi 1957, u Studio des Champs-Elysees, i ja ni
noćas, gotovo pola veka kasnije, ne mogu da čitam Kraj partije
(knjigu bez koje ne mogu), a da ne čujem i njega, Martena
(pre svega ono: "Je Ine dit quelqujois: Clov ... "). Pre toga, bio
je Laki, u prvom prikazivanju Čekajući Godoa, u Theatre de
Babylane , 1953, a kasnije, 1970, u Theatre Recamier, u režiji
Beketovoj, govorio je monodramu Poslednja traka.
Učestvovao je i u tumačenju Beketovih radiofonskih tekstova
Tous ceux qui tombent i Cendres (1959), a godine 1963. u
Cascando.
2.) Ne znam o čemu je reč .


_______________________________________________

III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Lovran, 20.7. 58.

Dragi prijatelji,

        Juče su mi predali vaša dva pisma koja su stigla u isto vreme. Hvala za fotografiju. 1) Izgleda da vam je moj prolazak kroz Beograd oboma doneo nemale neprilike, i očajan sam zbog toga.
Spreman sam da vam potpišem potvrdu da to nema nikakve veze s vama i da je za sve kriv moj pogani karakter. 2)
      Vrlo smo dirnuti usrdnim pozivom da dođemo u vašu kuću u Rovinju i jako žalimo što nećemo moći tamo ponovo da se nađemo s vama. Apsolutno mi je nemoguće da duže odsustvujem iz Pariza i
već smo sve preduzeli da se vratimo 28; odavde polazimo 27. Nadam se da je to samo odložen izlet i da ćemo drugi put moći da iskoristimo vaše gostoprimstvo. Pročitao sam odlomke Mišolovke s najživljim interesovanjem. Prevod je očigledno vrlo manjkav. I meni je bilo jako žao što nisam mogao da razgovaram sa Radetom. 3)  U ovom trenutku čitam radiofonski tekst i potpuno sam njime zaokupljen. 4) Ponovo ću vam govoriti o njemu kad ga završim. Jako je ljubazno od vas što ste ovde preduzeli sve što je potrebno da bih mogao da podignem dinare za odlomak iz Malaa . 5)  Još ih nisam dobio. Što se ti če moje biografije, zaista ne vidim šta bih mogao dodati elementima koje već imate. Na kraju, u ovom dodatku vam naznačavam naslove svih poglavlja te žalosne povesti - da ih
upotrebite kako nađete za shodno - ali imam utisak da tu nema ničega što vi već ne znate. 6) 

(Ako su vam potrebni precizniji biografski podaci, biće mi drago da vam ih dostavim. )
    Ovde nam je veoma prijamo i naš kratak boravak u Jugoslavij i ostaće nam u najlepšoj uspomeni, a naročito Beograd i časovi provedeni s vama.

Prijateljski,
Vaš Sam. Beket


****

Dragi Kaća i Rade,

     Još jednom hiljadu puta hvala za gostoprimstvo. Sam vam je rekao koliko bismo rado došli u Rovinj - na žalost, to je nemoguće .
     Naročito mislimo na vas (iako vas pominjemo svakog dana) kad dođe vreme za slatko!
   Izvrsno je!

    Sve najbolje, prijateljski,

     Žan Marten

****

Dragi vas dvoje,

Na žalost, ne znam da pišem.
Na žalost, ne znam da govorim .
Na žalost, ne znam da plivam.
To je žalosno.
Ali, mogu da vam kažem da ste oboje divni.

Vaša
Suzana

1) To je Kaća sa Beketom, pred Kosmosovom kućom, u
ulici Narodnog fronta. Iza njih je Dobrinjska ulica. Snimak
 (reportera Politike Srboljuba Vranića) je od 12. jula, u 10
časova pre podne, kada je Beket došao u Kosmos, neposredno
pre napuštanja Beograda, da bi podigao honorar za Moloa.
Fotografija je objavljena u Politici dan po njegovom odlasku
(u nedelju, 13. jula), uz kratak tekst Samjuel Beket u Jugoslaviji.

Ne znam kako se reporter Politike tamo našao (nisam prisustvovao
Beketovom dolasku u Kosmos), ali to je, svakako, bilo rizično :
obećali smo Beketu, na njegov izričit zahtev, da
niko neće znati za njegov dolazak. Dirdri Ber, prvi njegov
biograf, kaže da je on i pošao na ovaj put da bi proverio može
li da putuje "inkognito". Nisam siguran da je baš tako. Ali
izvesno je: užasavao se publiciteta. Gledao je u tome nasilje
nad privatnošću, koja je za njega bila iznad svega (D. Ber kaže
da je negovao "religiju lične diskrecije", i to je tačno), ali privatnost
ne kao stvar svojinska nego kao stvar usamljenosti,
skrivenosti. Nešto kao latinsko privatus - skriven; ili englesko
privacy - u drugostepenom značenju: povučenost, osamljenost,
skrivenost,.- pa i tišina, tajnost; kao private - privatan,
ali i tajan, potajan, skriven; takođe usamljen, povučen .
Sloboda za Beketa nije sloboda za javnost, nego sloboda od
javnosti : sloboda od ovoga sveta čiji koncept slobode jeste
sloboda za javnost: za puno objavljivanje ličnosti, za njeno što
veće odruštvljenje. Beket u ovoj slobodi, kao slobodi za
javnost, vidi nasilje nad ličnošću , nasilje nad slobodom. Beket
u samom konceptu slobode ovoga sveta vidi (prepoznaje)
nasilje. Beket, koji se užasava od fotografa, od novinara, od
biografa (od ovih čak najviše), jeste upravo taj Beket koji se
užasava od slobode kao slobode za nasilje. Kao ne-slobode .
Pokušavao je da se skloni u senku, na marginu sveta (tamo
gde su njegovi "junaci", bogalji biološki, bogalji socijalni):
njegova "privatnost" jeste stvar ove htene marginalnosti ,
čuvane uporno, čak dogmatski, stvar ovog marginalizma. Tu ,
u tom marginalizmu,s reću se i međusobno prepoznaju njegova
poetika, njegova sintaksa, njegov moral i njegova egzistencija.
Uporno je nastojao da ostane u senci (bar onaj Beket
koga sam ja "znao"?), kao da je ovde, u ovom svetu, u senci
jedina mogućna sloboda. Zato sam govorio Kaći da mu ne
pošaljemo u Lovran ovu fotografiju i isečak iz Politike :
strepeo sam da će poverovati da smo izigrali njegovo poverenje.
Ali, eto: "Hvala za fotografiju", - sve se završilo bolje
nego što sam očekivao. Otkuda to? Šta je to? Neka proturečnost,
neka nepredvidljivost: neki život?

2) Ne znam šta se krije iza ovih reči.
Nikakve neprilike nismo imali zbog njegovog boravka u
Beogradu. Možda mu je Kaća pisala, ne znam to, da nam drugovi
zameraju što smo ga "skrivali"?
Ipak, mora da je posredi neki nesporazum. Ali vredan, ali
čak dragocen nesporazum (dragoceniji ovde od svih
mogućnih "razumevanja"). Da nije ovog nesporazuma, kako
bih čuo Beketa da kaže: Očajan sam", i više (i značajnije, -
izuzetno značajno), kako bih ga čuo da govori o svom
"poganom karakteru" (" .. . la faute de mon sale caractere ")?
Divni naši nesporazumi: za mene, ovo je bilo veliko posveći
vanje u Beketa. Otkrio mi se, i to onako uzgredno, u prolasku
(ne samo bez namere, nego čak i bez svesti o tome?), a to je:
da je on čovek s onu stranu taštine. Ponavljam: Beket je čovek
s onu stranu taštine. Beket je čovek koji uspeva da ostane na
odstojanju od sebe (?), od ma čega svog. Beket? - Pa dobro:
onaj koji se ne daje svojini. Ništa njegovo, za njega, nije njegovo.
Pokušavam da kažem: ništa njegovo ne može da ga ima.
Beket nije Beketov. Beket je s onu stranu identiteta: s onu
stranu posedovanja. Beket nije vlasnik (ili gospodar) Beketa.
Ni sluga Beketov. Beket nije Klov Hama ni Ham Klova. Beket
je "kraj partije" Klova i Hama, kraj partije sluge i gospodara:
"nenastanjenost zemlje"; Beket je pauza, najveća za koju
znam, u ovom svetu posedovanja, svetu koji se ušasava pauze,
svetu u kome saradnja sa pauzom je najveći zločin? (Šta bi
Hegel rekao da je mogao da gleda Kraj partije? Ne znam. Ali
znam da bi gledao pažljivo, veoma pažljivo. Hegel je prava
"publika" za Kraj partije.) Beket jeste (?), on ostaje (?) tamo
gde su Vladimir i Estragon, ta "stvorenja" (ne, dakle bića ?)
"lišena onih elemenata koji su identifikovali građansku individuu
kao subjekt i centar sveta, nekretnina i imovina, društveni odnosi
i ljudske veze, znanje i racionalnost" . (Tako kaže Jan Bruk:
Beket, Benjamin i moderna kriza u komunikaciji.)

- "Subjekt i centar sveta?" Ne zaboravljam kako
Ham pita Klova, pošto ga je Klov dogurao, u njegovoj fotelji
sa točkićima, na uobičajeno mesto: "Jesam li u samom centru?",
ili, kako Beket kaže za Vata, posle njegovog doživljaja
jedinstva sa svetom, "quand tout le hors sera lui": " ... Jednom
rečju, bio je najzad u svom centru", da bi zatim uzviknuo:
"Koji osećaj sigurnosti" (Watt, francuski prevod, str. 40, 41).
Samoposednička ideologija identiteta našla je u njemu
velikog demistifikatora.To je nihilizam, i to anarhistički, ali
ne ideološki nego egzistencijalan (totalni nihilizam ne može
da dođe do svoje ideologije a da se ne poništi): nihilizam "gluposti"
okrenute protiv "mudrosti" obogovljenog posedovanja,
protiv njegove "racionalnosti", protiv "mudrosti" mitologije
identiteta (mitologije samoposedujućeg Ja): "Pokušavaj u da
me navedu da poverujem da imaln svoje Ja, o kome mogu da
govorim, kao što oni govore o svome. ( ... ) Nikad oni neće nadmudriti
moju glupost". Ova "glupost", mudrija od svake
"mudrosti" identiteta (policijske, i metafizičke: policijsko-
-metafizičke), zahteva "genijalnost zaboravljanja" kao nesposobnost
"usvajanja": "Potcenili su moju nesposobnost da
nešto usvojim, moju genijalnost da zaboravljam".
Zaboravljanje je u samoj osnovi Beketa: na njemu on sve zasniva
(svoju poetiku, svoju sintaksu, svoj moral): zaboravljanje
je za njega isto što memorija za Prusta, posebno ona "voljna
memorija", koju je, međutim, on izjednačavao sa navikom, i
to tako što je naviku oglasio za "usiljeni kompromis između
pojedinca i okoline" (" ... un pacte signe entre l 'individu et son
environnement" - Proust, p. 29). To je njegov anarhizam
(egzistencijalan, i literaran, - tačnije: literarno-egzistencijalan):
zaboravljanje kao zaboravljanje svojine, u svim njenim
oblicima i prividima, a pre svega u prividu samoposedujućeg
Ja: njegove neprikosnovenosti, njegovoga tzv. "dostojanstva".
Zaboravljanje je zaboravljanje ovog "dostojanstva".
Tome je mene Beket učio. To je ona genijalnost koja
omogućava Beketu da progovori, kao u ovom pismu, o svom
"poganom karakteru". (I to ljudima koje jedva što je upoznao.)

3) Poslednje večeri Beketovog boravka u našoj kući bio
sam sprečen da budem sa njim duže od jednog sata, tako da
nismo razgovarali o stvarima koje su me interesovale. Vidim
iz ovog njegovog pisma da mu je Kaća pisala da žalim zbog
toga. U kasnijim susretima, u Parizu, pokušavali smo to da
ispravimo. Jednom prilikom (valjda 1962?) rekao mi je da je
siguran kako će to, o čemu govorimo, ostati među nama. Toga
sam se držao, svih ovih četrdeset godina (iako u tim razgovorima
nije bilo ničeg izuzetnog): držim, kao i Beket, da je
publikovanje tuđih usmenih reči zloupotreba prijateljstva. (Ili
nasilje, ako su to reči mrtvog.) Ipak, ovde sam od toga odstupio,
u tekstu o našem susretu 3. juna 1962, navodeći njegovu
rečenicu o Sartru: "To je inteligentan tip". Učinio sam to zato
što sam verovao (i verujem još) da ta rečenica, prividno krajnje
bezazlena, omogućava bolje poznavanje Beketa. (Ne
Sartra, svakako.)

4) To je Saobraćajna nesreća koju je Beket čitao u
nemačkom prevodu Mila Dora (Milutina-Lute Doroslovca).
Der Zeuge (Svedok) je naslov druge verzije ovog komada,
koju sam objavio 1958, u časopisu Delo. Beket je čitao prvu
verziju. (Nigde nije objavljena.)
U ovo doba Beketa je živo privlačio radiofonski izraz, ali
ja to nisam znao: nisam poznavao njegovu radio-igru All That
Fall, koju je napisao 1956, za BBC, i koja je izvedena januara
1957. (Imam još Nadoov časopis Les Lettres Nouvelles, za
mart 1957, koji nam je Beket poslao, i u kome je objavljen njegov
i Penžeov prevod ove igre, pod naslovom Tous ceux qui
tombent. Na marginama ostale su Kaćine beleške, za pojedine
izraze, ali ne znam da li je ona to prevela. Ne sećam se ni da
li je to negde objavljeno.) Beket je na radio bio upućen kao
pesnik onoga što je neizrecivo i što, zato, može da zahteva
jezik kao muziku. Pored Tous ceux qui t01nbent, to je Embers
- Cendres, objavljen takođe u Les Lettres Nouvelles, na
samom kraju 1959, zatim Paro/es et Musique, 1962, i, najzad,
Cascando, 1963. Ali, sad već i Film (za Bastera Kitona),
zatim stvari za televiziju. To je preobražaj Beketa od pisca za
radio u pisca za televiziju. Preobražaj nikako beznačajan. Pa
ipak, Beket i tu ostaje Beket: neizrecivost, koja trajno određuje
njegov jezik, podjednako pristaje i na muziku i na sliku.


5) Ne znam o kom odlomku je reč, niti gde je objavljen.
Naše izdanje Moloa pojavilo se 1959, oktobra meseca, za
beogradski Sajam knjiga. Sećam se: bila je nestašica hartije.
To je bio "prvi prevod Beketa u Evropi" (Branko Aleksić,
Beckettiana, Dalje, 1983. - Aleksić misli na Beketove knjige,
ne uzimajući u obzir one koje su publikovane u Beketovom
prevodu).
- Kaća je počela da prevodi Beketa u leto 1957,pošto smo se
dogovorili sa njim da najpre treba prevesti tajroman.
(Namera nam je bila da Kaća prevede sve njegove
romane.) Tom prilikom, izgovorila je Molloy francuski ,
Moloa, a ne engleski, Mo loj, što je Beket prihvatio: "Da,
najpre treba prevesti Moloa" . Tako se kod nas uobičajilo ime
Moloa. (O ovome je Kaća ostavila belešku Zašto ne Moloa? u
svojim Glosama o Beketu, 1979.)

6) Evo Beketa: za njega su naslovi njegovih knjiga
"poglavlja ( .. . ) žalosne povesti" (njegove?). Zar to ne podseća
na naslove pojedinih poglavlja pikarskih romana, na Lesaža,
na primer, ili na didaktički roman, na Fildinga, a sve u
humorno-"klovnovskoj " varijanti Beketove samoironije? Ali
mislim, bez obzira na ovu samoironiju, da su za njega ti
naslovi zaista bili poglavlja njegove "povesti": za njega je njegova
bibliografija (posle 1937) jedina njegova biografija, ali
ne jedino zato što je pretpostavljao delo svakoj (a ne samo
svojoj) povesti, nego u prvom redu zato što nije razlikovao
jezik (pisanje) i egzistenciju: mi smo naša sopstvena literatura,
onoliko koliko smo delo jezika, nas nema pre jezika, bez
j ezika, izvan jezika. Bibliografija je biografija onako kako je
jezik egzistencija.
Biografska beleška, u svega šest redaka, završava se godinom
1937; za svih dvadeset kasnijih godina zabeležio je samo
godinu svog prelaska sa engleskog na francuski jezik: "Ecrit
en anglais jusqu 'a 1945 et, cl partir de cette date, enfranfais
(cl part quelques textes recents ecrit en anglais)". Pri tom, nije
zaboravio da upozori na mogućnost netačnosti (na svoje loše
sećanje): "dates de memoire et approximatives". (Ovo s razlogom:
za More Pricks Than Kicks naveo je 1935. kao godinu
izdanja, umesto 1934; za pesme Echo 's Bones 1936, umesto
1935; za Molloy 1950, umesto 1951.) - U bibliografiji
zabeležio je samo posebna izdanja, na engleskom, na francuskom

(Publications):
En anglais:
Whoroscope (poeme) 1930
Proust (essai) 1931

More Pricks Than Kicks (nouvelles) 1935
Echo's Bones (poemes) 1936
Murphy (roman) 1938 (traduit et publie en frans:ais)
Watt (roman) 1945
All That Fall (texte radiophonique) - (traduit et publie en
frans:ais)

En franfais:

Molloy 1950
Malone meurt 1951
L'Innommable 1953
En attendant Godot 1953
Nouvelles et textes pour rien 1955
Fin de partie 1957.

Sve ovo ispisao je na hartijama za pisma hotela Mažestik,
izuzetno čitko, krupnim slovima. Pismo, istovremeno poslato
(i takođe na hartijama sa zaglavljem Mažestika), jedva je
čitljivo. Valjda nešto najnečitkije što nam je Beket poslao.

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beckett: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

                                       Pisma Semjuela Beketa, IV Mišolovka - Der zeuge  

Pisma Semjuela Beketa- V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

Ovo su pisma Samjuela Beketa.

      To nije sve što je on poslao Kaći Samardžić i meni (Radomiru Konstantinoviću. prim.aut.bloga) Nešto je izgubljeno, a veći deo je uništen, u našoj rovinjskoj kući, u kojoj smo provodili dobar deo godine i na čiju adresu (Montalbano 27) često nam je pisao.

      Nemam ni kopije naših pisama njemu. Ta pisma Kaća je prevodila na francuski ili ih je sama pisala. Ona bi znala, da je ovde, mnoge stvari kojih se ja ne sećam. Ali nije stigla čak ni da prekuca na pisaćoj mašini ova pisma, za mene teško čitljiva: nervozan, Beket je bio i slabog vida, tako da su njegove rečenice često kao kakva nerazumljiva šara, poruke-crteži čiji smisao duboko je skriven. Nešto kao sam Beket: ima ovde dva-tri lista za koje mislim da su nehteni (nesvesni), a sjajni, autoportreti Samjuela Beketa.
     Gospođa Slavica Miletić uspela je da dešifruje Beketov rukopis. Omogućila mi je tako da budem još koji put sa Beketom. I sa Kaćom. Zahvalan sam. (Iako uvek je to i susret sa njihovom smrću. Kad pročitam, na dopisnici sa Mantenjinim Mrtviln Hristom: "Poljubite Kaću za mene", onda to nisu reči od 6. juna 1966, nego meni to noćas kaže mrtav Beket za mrtvu Kaću . Onda je to mrtav Hrist.)
Napomene, koje sam pisao uz pisma, ako nisu puke informacije, jesu tragovi ovih časova. Iako su ovo prijateljska pisma, ponekada samo pozdravi, kao oni sa razglednica koje nam je Beket takođe slao ( i koje je voleo: što više slike, to manje reči?), poneka rečenica, ili samo reč, ili čak samo poneki
naglasak, obećavali su mi njegovo lice. Pokušavao sam da ga vidim; i da ga zadržim, što mogu duže. Čitao sam njegove knjige i tekstove, po ko zna koji put. Ali sad na marginama ovih pisama. Video sam ga. Nije me zaboravio.

Beograd, krajem jula 2000.

I. Susret sa Beketom.

6 Rue des Favorites
Pariz 15
24.4.58.

    Izvinite što se sa ovolikim zakašnjenjem zahvaljujem za vaše pismo, za članak gospodina Konstantinovića, koj i mi se mnogo dopao i, na kraju, za poslastice koje ste mi tako ljubazno poslali. 1) Pogostio sam se.
      Susret sa vama kod Jakobe van Velde pričinio mi je veliko zadovoljstvo i nadam se da ću uskoro imati priliku da vas vidim u Parizu. 2)
      Jakoba je još u Holandij i Mislim da će se vratiti u Pariz sledećeg Juna.
     Nadam se da vas oboje zdravlje dobro služi i da posao napreduje.

Prijateljski pozdrav oboma,
Samjuel Beket

____________________________

l) To je članak Samjuel Beket, objavljen u Nedeljnim informativnim
novinama 18. avgusta 1957. (Sa Beketom smo se
prvi put sreli juna iste godine.) Prevod ovog  lanka Kaća je
poslala Beketovom francuskom izdavač u Žeromu Lendonu
(Les Editions de Minuit), uz molbu da ga on preda Beketu.
Lendon je obavestio Kaću, pismom od 17. marta 1958, da nije
postupio po njenoj želji: "Hvala vam za pismo. Ali moram
nešto da vam priznam: nisam predao Samjuelu Beketu prevod
vašeg članka, ni vaše pismo, iz dva razloga. Najpre zato što
nije bio u Parizu, vratio se tek ovih dana, a onda i zato što se
toliko užasava studija o sebi, i još više intervjua u kojima se
govori o njemu, da se plašim da ću ga povrediti predajući mu
vaš pohvalni članak. - Naravno, ako insistirate, ja ću to ipak
učiniti, ali strahujem od posledica. Što se mene tiče, pročitao
sam članak o Beketu s velikim zanimanjem i, uopšte, zahvaljujem
vam na svemu što činite u Jugoslaviji da biste odbranili književnu
 formu koju volim".
Ne znam da li je Beket rekao Lendonu da mu se članak
"mnogo dopao", ali pretpostavljam, na osnovu Lendonovog
pisma Kaći od 15. juna 1958, da to nije učinio. To pismo je
odgovor na Kaćinu molbu da nam, za naše izdanje Moloa i
romana Gral gusarski (Graal fl ibuste) Robera Penžea (objavljenog
u Kosmosovoj biblioteci Svetski roman danas, koju sam
ja uređivao, iste 1958), pošalje pored ostalog i njihove potpise,
na posebnim listovima hartije, kako bi oni bili što bolje reprodukovani
u knjizi. (Beketov potpis tražila je zato što nije htela
da ovo, prvo Beketovo pismo daje u štampariju, iz bojazni da
se ne izgubi.) Lendon je poslao potpis Robera Penžea, ali ne i
Beketov, sa ovim objašnjenjem: "Što se tiče potpisa Samjuela
Beketa, savetujem vam da iskoristite taj koji imate i da ne
čekate drugi, jer on [Beket] sad nije u Parizu. Inače, pretrpan
je poslom, zbog toga vas usrdno molim da ne tražite od njega
nikakvu saradnju, na primer na prevodu radio-drama vašeg
muža, koji mi pominjete".
Pukim slučajem sačuvan je koncept Kaćinog pisma
Beketovoj Suzani (Suzanne Deschevaux - Dumesnil): "Zbog
mog rđavog francuskog došlo je do nesporazuma i zmeđu
mene i g. Lendona u toj stvari . G. Lendon, koji se ponaša kao
lav kad je reč o g. Beketu, razumeo je iz mog pisma (zbog
prokletog ,njemu', ali ono se odnosi na prevodioca, a ne na g.
Beketa) da ću dosađivati g. Beketu, pa me je zamolio da to ne
činim jer je on sad u velikom poslu. Ako vidite g. Beketa,
molim vas, draga gospođo, da mu prenesete moje izvinjenje".
Sačuvan je i prepis ovog pisma koje je izazvalo nesporazum
(pismo je od 20. juna 1958):
"En ce qui concerne la traduction de l' article je me perrnets
de vous demander votre opinion, car n' etant pas Francaise je n' ai
pu juger cette traduction, et je me demande si j ' ose lui donner a
 traduire le radio-drame de mon mari qui m'a ete demande par la
Radio-Paris. Comme je connais vos capacites litteraires je vous
laisse juger de la chose en question".

 ("Što se tiče prevoda članka, biću slobodna da zatražim vaše mišljenje;
kako nisam Francuskinja, nisam bila u stanju da procenim prevod
 i pitam se smem li njemu da poverim prevod radio-drame mog muža
 koji mi je tražio Radio-Pariz. Pošto poznajem vaše književne sposobnosti,
 prepuštam vama da o tome prosudite. ")

2)  Poznanstvo sa Beketom dugujemo Kaća i ja Jakobi van
Velde, čiji roman Velika sala objavio sam (na predlog Ota
Bihaljija) u biblioteci Kosmos. Beket je drugovao, još pre
Drugog svetskog rata, sa njenom braćom Gerom i Bramom
van Velde, istaknutim holandskim slikarima. (O njima je
pisao i govorio; posebno je važan njegov razgovor sa Dituijem
u transition 49, o Bramu van Velde.) Jakoba je prevodila
Beketa, svojevremeno pokušavala da zainteresuje izdavače i
pozorišta za njegove stvari.
Možda nije beznačajno, za moj doživljaj Beketa, da sam
njega, Hama i Klova, sreo gotovo istovremeno: tek jedno veče
pre susreta sa Beketom gledali smo Kraj partije. U Jakobinom
stanu Beket nije bio tvorac Hama i Klova, onaj koji ih je
napisao (njihov Bog, dakle: onaj koji ih je stvorio), nego neko
kao oni. On je čak i fizički, svojom pojavom (sasušeno drvo u
Godou, za Đakometija?) pripadao njihovom svetu. Nema kod
Beketa razlike između njega i njegovog fantazma. Beket je
fantazam Beketa. Kad sam, posle ovog susreta sa njim kod
Jakobe, po drugi put gledao Kraj partije, otkrio sam: on bi
mogao da se pojavi na sceni, usred predstave, a da to ne
poremeti predstavu. Baš ni najmanje. Ovo su mi kasnije
potvrdile fotografije sa pojedinih proba njegovih komada, koje
je on sam režirao. (Sve ovo u Revue d'Esthetique, 1990,
posvećenoj njemu već mrtvom. Imam je i sad na svom stolu:
to su možda najpre fotografije iz Šiler-teatra, u Berlinu, 1975,
sa probe Čekajući Godoa, - foto si A. Heuera, - i one sa probe
Geister Trio, u Štutgartu, 1977, H. Jehlea.) Tu suštinsku
istovetnost njegovog tela i njegove imaginacije, njegovog lica
i njegove filosofije (antifilosofske, zna se) , doživljavao sam u
prvom susretu sa njim kao nešto "nepr(jatno, do fizičkog
bola". (Ovo u članku iz 1957.) U svoj oj beležnici iz 1964.
našao sam i ovo: "Njega treba gledati, a ne slušati". Oštro
rečeno (pa i nespretno: kao da ga ne treba slušati?), ali takva
je bila opozicija između njegovog govora i njegove pojave.
Njegova pojava bila je jača od njegovog govora. Njegovo prisustvo
kao da je umanjivalo značaj njegovoga govora i, tako
(kroz to?), svakoga govora. Pomišljam da bi moj pravi govor
o njemu bio govor o magiji njegovog prisustva kao antijezičkoj
magiji. Zar ta magija nije u osnovi njegovih tekstova?
Njegove lične poetike, njegovoga stila? U početku, bilo mi je
teško to ćutanje, ali s vremenom ta teškoća bivala je sve
manja. Učio sam da slušam Beketa gledajući ga. Kao da gledati
Beketa jeste slušati Beketa. Bio sam fasciniran njime:
jedino fascinacija posvećuje u ovo prisustvo u kome iščezava
razlika između gledanja i slušanja. Ali koga on nije fascinirao?
Ko nije doživeo, u susretu sa njim, ovu "rečitost" njegovog
tela, i lica, ovu suvišnost govora? Osećam ja snagu njegovog
prisustva u onima koji su se pitali, posle susreta sa
njim, da li je on mistik, ili svetac, ili ludak. (Alfred Simon,
Samuel Beckett, 1983, p. 193.) To je njega vređalo. Naročito
su ga vređale mistifikacije o njegovom "svetaštvu". Ali sam je
bio vinovnik toga: ako je misticizam, ali i ludilo (ludilo
svetaštva, svetaštvo ludila), prekoračenje granice između teksta
i egzistencije, tela i reči, onda je ovaj bezvernik bio i svetac
i mistik, onda je ovaj čovek izuzetne lucidnosti bio
neporečan ludak. U tome je moć njegovog prisustva. U razgovoru,
u tekstu, Beket je ovo prisustvo. Njegov odnos prema
jeziku isti je i u njegovom govoru i u njegovom tekstu. Moris
Nado, koji se ne daje lako fascinaciji, kaže da je proveo sa
Beketom nekoliko sati u Ussy-sur-Marne, gde je Beket imao
malu kuću, da su malo govorili ali da njemu, Nadou, to nije
smetalo: bilo mu je dovoljno njegovo prisustvo ("Sa presence
nous suffit").

izvor 

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beket: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz

Pisma Semjuela Beketa: II-BEKET U BEOGRADU; III-ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Pisma Semjuela Beketa, IV Mišolovka - Der zeuge

Pisma Semjuela Beketa- V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Tragikomedija u dva čina

Preveo: Petar Pjanić

Lica:
Estragon
Vladimir
Laki
Poco
Dečak

________________________________________________________

PRVI ČIN

Seoski put. Drvo. Veče. Estragon sedi na niskoj humci ipokusava da izuje cipelu. Vuče je obema rukama, hukće. Zastaje, iscrpljen, predahnjuje, počinje opet. Kao maločas. Ulazi Vladimir.
ESTRAGON (ponovo zastavši): Neće, pa neće.
VLADIMIR (pristupajući kratkim, ukrućenim koracima, raskrečenih nogu) Počinje da mi biva blisko to gledište. Celog života sam nastojao da ga odbacim, kazujući: Vladimire, budi pametan, nisi još sve pokušao. I produžavao sam da se borim. (Zamišljen, razmišlja o toj borbi. Okreće se Estragonu) Pa ti si opet tu.
ESTRAGON: Jesam li?
VLADIMIR: Drago mi je da vidim da si se vratio. Pomislio sam da si zauvek otišao.
ESTRAGON: I ja sam to mislio.
VLADIMIR: Moraćemo da proslavimo da smo, najzad, opet zajedno. Ali kako? (Razmišlja) Ustaj da te zagrlim.
ESTRAGON (razdražljivo): Ne sad, ne sad.
VLADIMIR (povređen, hladno): Može li se znati gde je Njegovo visočanstvo provelo noć?
ESTRAGON: U jarku.
VLADIMIR (zadivljeno): Jarku! Gde?
ESTRAGON (bez gesta): Tamo. VLADIMIR: I nisu te prebili?
ESTRAGON: Prebili me? Naravno da su me prebili.
VLADIMIR: Ista družina, kao obično?
ESTRAGON: Ista? Ne znam.
Tajac.
VLADIMIR: Kad pomislim na to... sve ove godine... da nije mene... gde bi ti bio... (Odlučno) U ovom času bio bi, bez ikakve sumnje, samo hrpica kostiju.
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR (sumorno): To je suviše za jednog čoveka. (Pauza. Razvedreno) S druge strane, kažem sebi, nimalo vajde da sad klonemo. Na to je trebalo da mislimo pre milion godina, devedesetih.
ESTRAGON: Ah, prekini sa blebetanjem i pomozi mi da skinem ovu prokletinju.
VLADIMIR: Među prvima smo mogli, podruku, da sa vrha Ajfelove kule. Tih dana smo bili uvaženi. Sad je suviše dockan. Ne bi nam dozvolili ni da se popnemo. (Estragon krvnicki vuče svoju cipelu) Šta radiš?
ESTRAGON: Izuvam se. Zar ti se to nikad nije dogodilo?
VLADIMIR: Cipele se moraju svakodnevno izuvati; umorio sam se već da ti to govorim. Zašto me ne slušaš?
ESTRAGON (onemoćalo): Pomagaj.
VLADIMIR: Boli te?
ESTRAGON (ljutito): Da l’ boli! On hoće da zna da l’ boli!
VLADIMIR (ljutito): Niko ne pati osim tebe. Ja se ne računam. Voleo bih da čujem šta bi rekao kad bi tebe ono što mene.
ESTRAGON: Da l’ boli?
VLADIMIR (ljutito): Da l boli! On hoće da zna da l boli!
ESTRAGON (pokazujući prstom): Zbog tog ipak ne bi trebalo da si nezakopčan. VLADIMIR (sagnuvši se): Tačno. (Zakopčava šlic) Nikad ne zapuštaj male stvari u životu.
ESTRAGON: Šta bi ti, uvek čekaš do poslednjeg trenutka.
VLADIMIR (zamišljeno): Poslednjeg trenutka... (Duboko razmišlja) Ko se dugo uzda, na kraju mu je muka ko to reče?
ESTRAGON: Zašto mi ne pomogneš?
VLADIMIR: Ponekad se i ja tako osećam. Onda sam sav na tri ćoška. (Skine šešir, zaviruje u njega, pipa ga iznutra, istresa ga, ponovo ga stavlja na glavu) Kako da to kažem? Olakšan, a ipak... (trazi reč) užasnut. (Naglašava) Užasnut. (Opet skida šešir, zaviruje u njega) Smešno. (Udara po njemu kao da bi da istrese iz njega neko strano telo, ponovo zaviruje u njega, ponovo ga stavlja na glavu) Neće, pa neće. (Posle krajnjeg napora, Estragon uspeva da izuje cipelu. Zaviruje u nju, pipa je iznutra, istresa, traži po tlu da li je nešto ispalo, ništa ne nalazi, opet je pipa iznutra, bezizrazno zureći pred sebe) Pa?
ESTRAGON: Ništa.
VLADIMIR: Pokaži mi.
ESTRAGON: Nema šta da se pokaže.
VLADIMIR: Pokušaj da je ponovo nazuješ.
ESTRAGON (ispitujući svoje stopalo): Malo bih da ga provetrim.
VLADIMIR: Eto ti čoveka po tebi, krivi cipele, a greška mu je u nogama. (Opet skine šešir, zaviruje u njega, ispipava ga iznutra, udara po njemu, duva po njemu, ponovo stavlja na glavu) Ovo me već uznemirava. (Tajac. Vladimir je zaronio u misli, Estragon razmrdava nožne prste) Jedan od razbojnika bio je spasen. (Pauza) Razuman procenat. (Pauza) Gogo.
ESTRAGON: Šta je?
VLADIMIR: Da se pokajemo, a?
ESTRAGON: Zbog čega?
VLADIMIR: Pa... (Razmišlja) Ne moramo da ulazimo baš u potankosti.
ESTRAGON: Zbog tog što smo rođeni? (Vladimir prsne u smeh od sveg srca, ali ga odmah uguši, rukom se uhvati za mesto tik ispod svog stomaka; lice mu je zgrčeno)
VLADIMIR: Ne sme čovek više ni da se nasmeje. ESTRAGON: Grozan gubitak.
VLADIMIR: Jedino da se osmehuje. (On se naglo osmehnu od uha do uha, zadrži osmeh, i naglo se uozbilji) A to nije istastvar. (Pauza) Gogo.
ESTRAGON (razdraženo): Šta je?
VLADIMIR: Jesi li ikad čitao Bibliju?
ESTRAGON: Bibliju... (Razmišlja) Mora da sam poglednuo u nju.
VLADIMIR: Sećaš li se Jevanđelja?
ESTRAGON: Sećam se mapa Svete zemlje. Bile su u boji. Mnogo zgodne. Mrtvo more je bilo bledoplavo. Ožedneo bih već od pogleda na njega. Tad sam govorio sebi: e, tamo ćemo da odemo za naš medeni mesec. Plivaćemo. Biti srećni.
VLADIMIR: Trebalo je da budeš pesnik.
ESTRAGON: Bio sam. (Pokazuje svoje rite) Nije li to očigledno? (Tajac)
VLADIMIR: Šta sam ono... Kako ti je noga?
ESTRAGON: Otiče vidno.
VLADIMIR: Ah, da, dvojica razbojnika. Sećaš li se priče?
ESTRAGON: Ne.
VLADIMIR: Da ti je ispričam?
ESTRAGON: Neću.
VLADIMIR: Da nam prođe vreme. (Pauza) Dvojica razbojnika, razapeta istovremeno kad i naš Spasitelj. ESTRAGON: Naš šta?
VLADIMIR: Naš Spasitelj. Dvojica razbojnika. Jedan je, kažu, bio spasen, a drugi je... (traži antonim od
spasen) bio proklet.
ESTRAGON: Spasen, od čega?
VLADIMIR: Pakla.
ESTRAGON: Idem ja.
Ne miče se. VLADIMIR: A ipak... (pauza) kako to nadam se da ti ovo nije dosadno kako to da od četiri Jevanđelista samo jedan kaže da je razbojnik bio spasen. Sva četvorica su bili tamo ili nedaleko a samo jedan kaže da je razbojnik bio spasen. (Pauza) Hajde, Gogo, zar ne možeš da mi uzvratiš loptu barem jednom? ESTRAGON (sa preteranim oduševljenjem): Smatram da je to stvarno krajnje izvanredno zanimljivo.
VLADIMIR: Tek jedan od četvorice. Od ostale trojice, dvojica uopšte ne spominju nikakve razbojnike, dok treći kaže da su ga obojica razbojnika psovala.
ESTRAGON: Koga?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: O čemu je sve to? Koga psovala?
VLADIMIR: Spasitelja.
ESTRAGON: Zašto?
VLADIMIR: Zato što nije hteo da ih spase.
ESTRAGON: Od pakla?
VLADIMIR: Gluperdo! Od smrti.
ESTRAGON: Mislio sam da si rekao pakao.
VLADIMIR: Od smrti, od smrti.
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR: Onda mora biti da su obojica bili prokleti.
ESTRAGON: A zašto ne bi?
VLADIMIR: Ali, jedan od četvorice kaže da je jedan od dvojice bio spasen.
ESTRAGON: Pa? Ne slažu se i sve je u tome.
VLADIMIR: Ali, sva četvorica su bili tamo. A samo jedan kaže da je jedan razbojnik bio spasen. Zašto njemu verovati pre nego ostalima?
ESTRAGON: Ko mu veruje?
VLADIMIR: Svi. To je jedina verzija koju poznaju.
ESTRAGON: Ljudi su grozne majmunske neznalice. S mukom ustaje, ćopajući odlazi krajnje levo, zastaje, zuri u daljinu, šakom natkriljujući oči, okrene se, odlazi krajnje desno, zuri u daljinu. Vladimir ga posmatra, zatim ode do cipele i podigne je, zaviri u nju, brzo je ispusti.
VLADIMIR: Pih!
Pljune. Estragon odlazi do središnje tačke na pozornici, zastaje, leđima prema publici.
ESTRAGON: Čarobno mesto. (Okrene se, odlazi do čela pozornice, zastaje licem prema publici) Inspiritivan pogled. (Okrene se Vladimiru) Hajdemo.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON (beznadno): Ah! (Pauza) Jesi li siguran da je to ovde?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: Da ovde treba da čekamo.
VLADIMIR: Rekao je: kod drveta. (Obojica pogledaju u drvo) Vidiš li neko drugo?
ESTRAGON: Kakvo je ovo?
VLADIMIR: Ne znam. Vrba.
ESTRAGON: Gde je lišće?
VLADIMIR: Mora biti da je osušena.
VLADIMIR: Ne plače više.
VLADIMIR: Ili je to možda zbog godišnjeg doba.
ESTRAGON: Meni više liči na neku šibljiku.
VLADIMIR: To je mladica.
ESTRAGON: Šibljika.
VLADIMIR: To je... Šta bi ti to da nagovestiš? Da smo došli na pogrešno mesto?
ESTRAGON: On bi trebalo da je ovde.
VLADIMIR: Nije rekao da će sigurno doći.
ESTRAGON: A ako ne dođe? VLADIMIR: Vratićemo se sutra.
ESTRAGON: A onda preksutra.
VLADIMIR: Mogućno.
ESTRAGON: I tako redom.
VLADIMIR: Završnica je.
ESTRAGON: Kad on dođe.
VLADIMIR: Bezdušan si.
ESTRAGON: I juče smo dolazili ovde.
VLADIMIR: A ne, tu grešiš.
ESTRAGON: Šta smo juče radili?
VLADIMIR: Šta smo juče radili?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: Zašto... (Ljutito) S tobom ništa nije izvesno.
ESTRAGON: Po mom mišljenju, bili smo ovde.
VLADIMIR (osvrćući se okolo): Prepoznaješ mesto?
ESTRAGON: To nisam rekao.
VLADIMIR: Pa?
ESTRAGON: To ne menja na stvari.
VLADIMIR: Pa ipak... ovo drvo... (okrećući se prema publici) ovo blatište...
ESTRAG0N: Siguran si da je bilo za večeras?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: Da valja da čekamo.
VLADIMIR: Rekao je: subota. (Pauza) Mislim.
ESTRAGON: MisliŠ.
VLADIMIR: Mora da sam pribeležio. (Pretura po džepovima, prepunim svakojakih koještarija) ESTRAGON (veoma podmuklo): Ali koje subote? I da li je sad subota? Nije li pre nedelja? (Pauza) Ili ponedeljak? (Pauza) Ili petak?
VLADIMIR (zverajući oko sebe, kao daje datum napisan negde u predelu): To nije mogućno!
ESTRAGON: Ili četvrtak?
VLADIMIR: Šta da radimo?
ESTRAGON: Ako je on juče dolazio, a mi nismo bili ovde, budi siguran da danas neće doći ponovo.
VLADIMIR: Ali, ti kažeš da smo juče bili ovde.
ESTRAGON: Možda grešim. (Pauza) Prestanimo za trenutak da razgovaramo, hoćeš?
VLADIMIR (slabašnim glasom) U redu. (Estragon sedne na humku. Vladimir uzrujano korača tamo-amo, povremeno zastajkujući da pogleda u daljinu. Estragon zaspi. Vladimir naposletku zastane ispred Estragona) Gogo!... Gogo! GOGO!
Estragon se trgne iz sna.
ESTRAGON (ponovo usred užasa sopstvene situacije): Spavao sam! (Očajnički) Zašto me nikad ne pustiš da spavam?
VLADIMIR: Osećao sam se usamljen.
ESTRAGON: Snevao sam san.
VLADIMIR: Ne pričaj mi!
ESTRAGON: Sanjao sam
VLADIMIR: NE PRIČAJ MI!
ESTRAGON (pokazujući rukom prema svemiru): Ovaj ti je dovoljan? (Tajac) To nije lepo od tebe, Didi. Kome da pričam svoje lične košmare, ako ne mogu da ih tebi pričam?
VLADIMIR: Neka ostanu lični. Znaš da to ne mogu da podnesem.
ESTRAGON (hladno): Ima trenutaka kad se pitam ne bili za nas bolje bilo da se raziđemo.
VLADIMIR: Ne bi ti daleko otišao.
ESTRAGON: Bilo bi to suviše loše, stvarno suviše loše. (Pauza) Je l da bi, Didi, to bilo stvarno suviše loše? (Pauza) Kad pomisliš na lepotu puta. I dobro tu putnika. (Pauza. Ulagivački) Je l da, Didi? VLADIMIR: Smiri se.
ESTRAGON (naslađivački): Smiri... smiri... Englezi kažu umukni gukni. (Pauza) Znaš li priču o Englezu u burdelju?
VLADIMIR: Znam.
ESTRAGON: Ispričaj mi je.
VLADIMIR: Ah, prekini!
ESTRAGON: Popivši nešto više nego obično, neki Englez ode u burdelj. Madam ga pita da li hoće plavojku, crnku ili riđokosu. Nastavi.
VLADIMIR: PRESTANI!
Vladimir žurno izlazi. Estragon ustaje i prati ga do ruba pozornice. Estragon izvodi pokrete nalik gestovima navijača koji bodri boksera. Vladimir ulazi. Prolazi pored Estragona, prelazi pozornicu oborene glave. Estragon korakne prema njemu i zastane.
ESTRAGON (pitomo): Hteo si da mi nešto kažeš? (Tajac. Estragon učini još korak put njega) Imao si nešto da mi saopštiš? (Tajac. Još korak napred) Didi...
VLADIMIR (ne okrećući se): Nemam ništa da ti saopštim.
ESTRAGON (korakne napred): Ljut si? (Tajac. Korak napred) Oprosti mi. (Tajac. Korak napred. Estragon položi ruku na Vladimirovo rame) Hajde, Didi. (Tajac) Daj mi ruku. (Vladimir se napola okrene) Zagrli me! (Vladimir se ukruti) Ne budi tvrdoglav! (Vladimir omekša. Zagrle se. Estragon ustukne) Osećaš se na beli luk!
VLADIMIR: To je zbog bubrega. (Tajac. Estragon pažljivo posmatra drvo) Šta da radimo sad?
ESTRAGON: Da čekamo.
VLADIMIR: Da, ali dok čekamo. ESTRAGON: A da se obesimo?
VLADIMIR: Hmm. To bi nam izazvalo erekciju.
ESTRAGON (veoma nadražen) Erekciju!
VLADIMIR: Sa svim što sledi. Gde kapne, tu raste mandragora. Zato ona vrišti kad je čupaš iz zemlje. Da li si to znao?
ESTRAGON: Obesimo se odmah!
VLADIMIR: O granu? (Prilaze drvetu) Ne uliva mi poverenje.
ESTRAGON: Uvek možemo da pokušamo.
VLADIMIR: Hajde ti.
ESTRAGON: Posle tebe.
VLADIMIR: Ne, ne, ti prvi.
ESTRAGON: Zašto ja?
VLADIMIR: Lakši si od mene.
ESTRAGON: Baš zato!
VLADIMIR: Ne shvatam.
ESTRAGON: Zar ne umeš da mućneš mozgom?
Vladimir mućka mozgom.
VLADIMIR (konačno): Mrak mi je pred očima.
ESTRAGON: Ovako ide. (Razmišlja) Grana... grana... (Ljutito) Zar ne umeš da mućneš glavom?
VLADIMIR: Ti si mi jedina nada.
ESTRAGON (uz napor): Gogo lagan grana ne lomi Gogo mrtav. Didi težak grana lomi Didi sam.
VLADIMIR: Nisam o tome mislio. ESTRAGON: Ako izdrži tebe, izdržaće bilo koga.
VLADIMIR: Ali, jesam li ja teži od tebe?
ESTRAGON: Tako mi ti kažeš. Ja ne znam. Oboje je podjednako mogućno. Ili bezmalo.
VLADIMIR: Pa, šta da radimo?
ESTRAGON: Da ništa ne radimo. To je sigurnije.
VLADIMIR: Čekajmo i vidimo šta on kaže.
ESTRAGON: Ko?
VLADIMIR: Godo.
ESTRAGON: Dobra ideja.
VLADIMIR: Čekajmo dok tačno ne saznamo na čemu smo.
ESTRAGON: A opet, bolje je kovati gvožđe pre nego što se ohladi.
VLADIMIR: Radoznao sam da čujem šta on ima da nam ponudi. Onda ćemo to prihvatiti ili nećemo.
ESTRAGON: Šta smo tačno tražili od njega?
VLADIMIR: Nisi li bio tamo?
ESTRAGON: Nisam baš slušao.
VLADIMIR: O,... ništa odredeno.
ESTRAGON: Neka vrsta molitve.
VLADIMIR: Upravo to.
ESTRAGON: Neka nejasna molba.
VLADIMIR: Tačno.
ESTRAGON: A šta je on odgovorio?
VLADIMIR: Da će videti.
ESTRAGON: Da nije u stanju da išta obeća.
VLADIMIR: Da će morati da razmisli o tome.
ESTRAGON: U spokojstvu svoga doma.
VLADIMIR: Da se posavetuje sa svojom porodicom.
ESTRAGON: Sa svojim prijateljima.
VLADIMIR: Sa svojim zastupnicima.
ESTRAGON: Sa svojim korespondentima. VLADIMIR: Sa svojim knjigama.
ESTRAGON: Sa svojim bankovnim računom.
VLADIMIR: Pre nego što donese neku odluku.
ESTRAGON: To je normalna stvar.
VLADIMIR: Zar nije?
ESTRAGON: Mislim da jeste.
VLADIMIR: I ja mislim da jeste.
Tajac.
ESTRAGON (sa strepnjom): A mi?
VLADIMIR: Molim?
ESTRAGON: Rekao sam: A mi?
VLADIMIR: Ne razumem.
ESTRAGON: Gde smo mi u tome?
VLADIMIR: Mi u tome?
ESTRAGON: Promisli, ne žuri.
VLADIMIR: Mi u tome? Na našim rukama i kolenima.
ESTRAGON: Tako jadno?
VLADIMIR: Vaša Milost bi da istakne svoje povlastice?
ESTRAGON: Lišeni smo svih prava?
Vladimirov smeh, naglo ugusen, kao ranije, ali bez osmeha.
VLADIMIR: Bacio bi me u smeh kad on ne bi bio zabranjen.
ESTRAGON: Izgubili smo svoja prava?
VLADIMIR (naglašeno): Odbacili smo ih.
Tajac. Stoje nepomično, oklembešenih ruku, poniknute glave, nogu povijenih u kolenima.
ESTRAGON (slabašnim glasom): Nismo vezani? (Pauza) Nismo.
VLADIMIR (podignuvši ruku): Slušaj!
Osluškuju, groteskno ukočeni. ESTRAGON: Ne čujem ništa.
VLADIMIR: Psst! (Osluškuju. Estragon gubi ravnotežu, gotovo da padne. Grčevito zgrabi za nadlakticu Vladimira koji se klati. Osluškuju, pribijeni jedan uz drugog) Ni ja.
Odahnu sa olakšanjem. Opuštaju se i razdvajaju.
ESTRAGON: Prestravio si me.
VLADIMIR: Pomislio sam da je on.
ESTRAGON: Ko?
VLADIMIR: Godo.
ESTRAGON: Pih! Vetar u trščaku.
VLADIMIR: Zakleo bih se da sam čuo viku.
ESTRAGON: A zašto bi pa on vikao?
VLADIMIR: Na svog konja.
Tajac.
ESTRAGON (žestoko): Gladan sam!
VLADIMIR: Hoćeš šargarepu?
ESTRAGON: Je li to sve čega ima?
VLADIMIR: Mislim da ima i nekoliko repica.
ESTRAGON: Daj mi šargarepu. (Vladimir pretura po svojim džepovima, vadi jednu repicu i daje je Estragonu koji zagriza u nju. Ljutito) Ovo je repica!
VLADIMIR: Oh, izvini! Zakleo bih se da je bila šargarepa. (Opet pretura po džepovima, ne nalazi ništa osim repica) Sve same repice. (Pretura dalje) Mora da si poslednju pojeo. (Pretura) Čekaj, evo je. (Vadi sargarepu i daje je Estragonu) Evo, drugaru moj. (Estragon protrlja šargarepu o rukav i počinje da je jede) Računaj da je poslednja; nema više.
ESTRAGON (žvaćući): Pitao sam te nešto.
VLADIMIR: Ah.
ESTRAGON: Jesi li odgovorio?
VLADIMIR: Kakva je šargarepa? ESTRAGON: Ko šargarepa.
VLADIMIR: Utoliko bolje, utoliko bolje. (Pauza) Šta si ono hteo da znaš?
ESTRAGON: Zaboravio sam. (Žvaće) To me sekira. (Procenjivački osmotri šargarepu, klati je između kažiprsta i palca) Nikad neću zaboraviti ovu šargarepu. (Zamišljeno joj sisa vršak) A da, sad se sećam.
VLADIMIR: Dakle?
ESTRAGON (punih usta, šuplje): Nismo vezani?
VLADIMIR: Ne razumem te ni reč.
ESTRAGON (zvaće, guta): Pitam te da li smo vezani.
VLADIMIR: Vezani?
ESTRAGON: Vezani.
VLADIMIR: Kako to misliš, vezani?
ESTRAGON: Oboreni.
VLADIMIR: Ali, za koga? Od koga?
ESTRAGON: Za tvog čoveka.
VLADIMIR: Za Godoa? Vezani za Godoa? Kakva ide ja! Ni govora o tome. (Pauza) Zasad.
ESTRAGON: Zove se Godo?
VLADIMIR: Mislim, tako.
ESTRAGON: Zamisli ovo. (Podiže ostatak šargarepe, držeći je za patrljak lista, obrće je pred očima) Smešno, što je više jedeš, biva neukusnija.
VLADIMIR: Kod mene je to baš suprotno.
ESTRAGON: Šta bi da kažeš? VLADIMIR: Navikavam se na smeće što više odmičem.
ESTRAGON (posle dužeg razmišljanja): Da li je to suprotno?
VLADIMIR: Pitanje temperamenta.
ESTRAGON: Karaktera.
VLADIMIR: S tim se ne može ništa.
ESTRAGON: Nekorisno je boriti se.
VLADIMIR: Svako je ono što jeste.
ESTRAGON: Nekorisno je koprcati se.
VLADIMIR: Suština se ne menja.
ESTRAGON: Nema šta da se učini. (Nudi ostatak šargarepe Vladimiru) Hoćeš da je dovršiš?
Strašan krik, sasvim blizu. Estragon ispusti šargarepu. Obojica se skamene, zatim se stušte prema levom ili desnom kraju pozornice. Estragon se zaustavi na pola puta, otrči natrag, zgrabi šargarepu, strpa je u džep, pojuri prema Vladimiru koji ga čeka, opet se zaustavi, otrči natrag, zgrabi svoju cipelu, odjuri do Vladimira. Sćućureni jedan uz drugog, pogrbljenih ramena, povijeni, leđima prema opasnosti, čekaju. Ulaze Poco i Laki. Poco upravlja Lakijem pomoću konopca obavijenog oko njegovog vrata, tako da Laki ulazi prvi, za njim konopac dovoljno dugačak da Laki stigne do sredine pozornice pre nego što se pojavi Poco. Laki nosi tešku torbu, stolicu na sklapanje, izletničku korpu i veliki kaput; Poco drži bič.
POCO (još iza kulisa): Đi, di! (Prasak biča. Poco sepojavljuje. Prelaze pozornicu. Laki prolazi pored Vladimira i Estragona i izlazi Videvši Vladimira i Estragona, Poco se u hipu zaustavi. Konopac se zateze. Poco ga žestoko trgne) Nazad!
Šum od Lakijevog pada sa svim njegovim tovarom. Vladimir i Estragon se okreću prema njemu, i želeći i bojeći se da mu pođu u pomoć. Vladimir korakne prema Lakiju, Estragon ga uhvati za rukav i povuče natrag.
VLADIMIR: Pusti me!
ESTRAGON: Ostani gde si! POCO: Pazite se! On je neugodan. (Vladimir i Estragon se okrenu prema Pocou) Prema neznancima.
ESTRAGON (ispod glasa): Je li to on?
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON (pokušava da se seti imena): Ee...
VLADIMIR: Godo?
ESTRAGON: Da.
POCO: Da se predstavim: Poco.
VLADIMIR (Estragonu): Nikako!
ESTRAGON: Rekao je Godo.
VLADIMIR: Nikako!
ESTRAGON (bojažljivo, Pocou): Vi niste gospodin Godo, ser?
POCO (strašnim glasom): Ja sam Poco! (Tajac) Poco! (Tajac) To vam ime ništa ne znači? (Tajac) Kažem: to vam ime ništa ne znači?
Vladimir i Estragon se upitno zgledaju.
ESTRAGON (praveći se dapokušava da se seti): Boco... Boco...
VLADIMIR (isto): Poco... Poco...
POCO: PPPOCCCO!
ESTRAGON: Ah, Poco... da vidim... Poco...
VLADIMIR: Da li je Poco ili Boco?
ESTRAGON: Poco... ne... Bojim se da ja... ne... Izgleda da ne...
Poco im prilazi s pretećim izrazom.
VLADIMIR (pomirljivo): Jednom sam znao porodicu po imenu Goco. Majka je imala trišu.
ESTRAGON (žurno): Mi nismo iz ovog kraja, ser.
POCO (zastavši): A ipak ste ljudska bića. (Stavlja naočare) Koliko se može videti. (Skida naočare) Od iste vrste kao ja. (Prsne u gromoglasan smeh) Od iste vrste kao Poco! Načinjenoj po Božjoj slici!
VLADIMIR: Pa, znate POCO (nestrpljivo): Ko je Godo?
ESTRAGON: Godo?
POCO: Smatrali ste me za Godoa.
VLADIMIR: O, ne, ser, ni trenutka, ser.
POCO: Ko je on?
VLADIMIR: O, to je... to je, takoreći, poznanik.
ESTRAGON: Čak ni to, jedva ga poznajemo.
VLADIMIR: Zaista... ne poznajemo ga baš dobro... ali ipak...
ESTRAGON: Ja ga, što se mene tiče, ne bih čak ni prepoznao kad bih ga video.
POCO: Smatrali ste me za njega.
ESTRAGON (uzmičući pred Pocoom) To je, da kažemo... razumete... zbog sumraka... napetosti... čekanja... Priznajem... učinilo mi se... na mah...
POCO: Cekanja? Vi ste ga, dakle, čekali?
VLADIMIR: Pa, znate
POCO: Ovde? Na mom zemljištu?
VLADIMIR: Nismo ništa rdavo nameravali.
ESTRAGON: U dobrim namerama.
POCO: Drum je namenjen svima.
VLADIMIR: Tako smo i mi gledali na njega.
POCO: To je bruka. Ali, tako je.
ESTRAGON: Ništa tu ne možemo da učinimo.
POCO (s velikodušnim gestom): Ne govorimo više o tome. (Vuče konopac) Diži se, svinjo! (Tajac) Svaki put kad padne, zaspi. (Vuče konopac) Diži se, krmku! (Sumovi od Lakijevog ustajanja i prikupljanja prtljaga. Poco vuče konopac) Nazad! (Laki ulazi natraške) Stoj! (Laki se zaustavlja) Okret! (Laki se okreće. Vladimiru i Estragonu, ljubazno) Gospodo, drago mi je da sam vas upoznao. (Pred izrazom njihove neverice) Da, da, iskreno mi je drago. (Vuče konopac) Bliže! (Laki prilazi) Stoj! (Laki se zaustavlja) Da, put se, izgleda, otegne kad neko putuje sasvim sam čitavih... (gleda u svoj džepni časovnik) da... (računa) da, šest časova, tačno, punih Šest časova, a da ne vidi žive duše. (Lakiju) Kaput! (Laki odlaže torbu na tlo, pristupa, pruf,a kaput, vraća se na svoje mesto, uzima torbu) Drži ovo! (Poco mu pruži bič. Laki prilazi i, pošto su mu obe ruke zauzete, ustima uzima bič, potom se vraća na svoje mesto. Poco počinje da oblači kaput, zastaje) Kaput! (Laki spušta dole torbu, korpu i stolicu, pomaže Pocou da obuče kaput, vraća se na svoje mesto i uzima torbu, korpu i stolicu) U vazduhu se večeras oseća dah jeseni. (Poco završava zakopčavanje kaputa, nagne se i osmotri da li je na njemu sve u redu, uspravi se) Bič! (Laki prilazi, naginje se, Poco mu istrgne bič iz usta, Laki se vraća na svoje mesto) Da, gospodo, nisam kadar da se na duže lišim društva meni sličnih (stavi naočare i pogleda dvojicu njemu sličnih), iako sličnost nije besprekorna. (Skida naočare) Stolicu! (Laki spušta torbu i korpu, prilazi, namešta stolicu, vraća se na svoje mesto, uzima torbi i korpu. Poco sedne na stolicu, upre dršku biča u Lakijeve grudi i gura ga) Nazad! (Laki odstupi korak) Još! (Laki odstupi još korak) Stoj! (Laki se zaustavi. Vladimiru i Estragonu) Zato bih, sa vašim dopuštenjem, proveo s vama neki trenutak pre nego što se usudim da krenem dalje. Korpu! (Laki prilazi, predaje mu korpu, vraća se na svoje mesto) Svež vazduh budi klonuli apetit. (Otvara korpu, vadi komad piletine i bocu vina) Korpu! (Laki prilazi, podiže korpu i vraća se na svoje mesto) Dalje! (Laki odstupa korak) On smrdi. Za srećne dane, živeli!
Pije iz boce, odlaze je na tlo i počinje da jede. Tajac. Vladimir i Estragon, isprva oprezno, zatim odvažnije, počinju da obilaze oko Lakija, zagledajući ga svuda. Poco proždrljivo jede piletinu, bacajući koske pošto ih oglode. Laki se lagano povija sve dok torba i korpa ne dodirnu tlo, onda se naglo uspravlja i ponovo počinje da se povija. Ritam nekog ko spava na nogama.
ESTRAGON: Šta mu je?
VLADIMIR: Izgleda da je umoran.
ESTRAGON: Zašto ne odloži prtljag?
VLADIMIR: Kako da ja znam? (Pristupaju mu bliže) Oprez!
ESTRAGON: Kaži mu nešto.
VLADIMIR: Gle!
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR (pokazujući): Njegov vrat!
ESTRAGON (zagledajući vrat): Ne vidim ništa.
VLADIMIR: Ovamo.
Estragon se primakne tik do Vladimira.
ESTRAGON: Au!
VLADIMIR: Živa rana!
ESTRAGON: Od konopca.
VLADIMIR: Struže ga.
ESTRAGON: To je neizbežno.
VLADIMIR: Čvor.
ESTRAGON: Guli.
Nastavljuju sa zagledanjem, zadrže se na licu.
VLADIMIR (gunđavo): Ne izgleda ružno. ESTRAGON (sležući ramenima, iskrivljenog lica): Tako kažeš?
VLADIMIR: Nekako ženskast.
ESTRAGON: Pogledaj, balavi.
VLADIMIR: To je neizbežno.
ESTRAGON: Pogledaj, slini.
VLADIMIR: Možda je blesonja.
ESTRAGON: Kreten.
VLADIMIR (zagledajući bliže): Izgleda kao da je gušav.
ESTRAGON (isto): Nije izvesno.
VLADIMIR: Dahće.
ESTRAGON: To je neizbežno.
VLADIMIR: A tek njegove oči!
ESTRAGON: Šta je s njima?
VLADIMIR: Izbuljene, da mu iskoče iz glave.
ESTRAGON: Izgleda mi kao da je u hropcu.
VLADIMIR: Nije izvesno. (Tajac) Pitaj ga nešto.
ESTRAGON: Da li bi to bilo dobro?
VLADIMIR: Ima li nekog rizika za nas?
ESTRAGON (bojažljivo): Gospodine...
VLADIMIR: Glasnije.
ESTRAGON (glasnije): Gospodine...
POCO: Pustite ga na miru! (Oni se okrenu prema Pocou koji, završivši sa jelom, briše usta nadlanicom) Ne vidite li da hoće da predahne? Korpu! (Kresne šibicom i pripaljuje lulu. Estragon primeti pileće koske na zemlji i pozudno zuri u njih. Pošto se Laki ne miče, Poco besno baca šibicu i povlači konopac) Korpu! (Laki se, umalo da padne, pribira, prilazi, smešta bocu u korpu i vraća se na svoje mesto. Estragpn zuri u koske. Poco krese drugu šibicu ipali lulu) Šta da očekujete, nije njegov posao. (Povuče dim iz lule, ispruži noge) Ah! Ovako je bolje.
ESTRAGON (bojažljivo): Izvinite, ser... POCO: Šta je, dobričino moja?
ESTRAGON: Ee... završili ste sa... ee... nisu vam potrebne... ee.. koske, ser?
VLADIMIR (skandalizovan): Nisi mogao da pričekaš?
POCO: Ne, ne, on dobro pita. Da li su mi potrebne koske? (Prevrće ih vrskom biča) Ne, što se mene tiče, nisu mi više potrebne. (Estragon korakne put koski) Ali... (Estragon zastane u hipu) ali, u načelu, koske idu nosaču. Zato njega valja pitati. (Estragon se okrene prema Lakiju, okleva) Hajde, hajde, ne bojte se, pitajte ga; on će vam reći.
Estragon prilazi Lakiju, zaustavi se pred njim.
ESTRAGON: Gospodine... izvinite, gospodine...
POCO: Tebi govori, svinjo! Odgovaraj! (Estragonu) Probajte ponovo.
ESTRAGON: Izvinite, gospodine, koske, da ne biste hteli koske?
Laki dugo gleda u Estragona.
POCO (ushićen): Gospodine! (Laki pognu glavu) Odgovaraj! Hoćeš li ih ili nećeš? (Lakijevo ćutanje. Estragonu) Vaše su. (Estragon se ustremi na koske, zgrabi ih i počne da ih glođe) Ne dopada mi se to. Nikad ga ranije nisam video da odbija neku kosku. (Zabrinuto posmatra Lakija) Baš lep cirkus ako mi se razboli!
Povuče dim iz lule.
VLADIMIR (prasne): Skandalozno!
Tajac. Zapanjen, Estragon prestaje sa glodanjem, gleda u Poca i Vladimira naizmenično. Pocoje naoko miran. Vladimir pometen.
POCO (Vladimiru): Ciljate li na nešto odredeno?
VLADIMIR (mucavo odlučan) Postupati sa čovekom... (pokazuje na Lakija) tako... mislim da... ne... sa ljudskim bićem... ne... to je skandalozno!
ESTRAGON (da ne bude nadmašen): Braka!
Nastavlja da glođe.
POCO: Strogi ste. (Vladimiru) Koliko vam je gpdina, ako moje pitanje nije neučtivo? (Ćutanje) Šezdeset? Sedamdeset? (Estragonu) Koliko biste vi rekli da ima? ESTRAGON: Jedanaest.
POCO: Drzak sam. (Kuckajući je o bic, istresa lulu, ustaje) Moram da krenem. Zahvaljujem vam na društvu. (Razmišlja) Osim ako ne popusim još jednu lulu pre nego što podem. Šta kažete? (Oni ništa ne kažu) Oh, ja nisam neki veliki pušač, zapravo sam nikakav, i nisam navikao da pušim dve lule jednu za drugom; to mi izaziva (stavi ruku na srce, uzdahne) lupanje srca. (Tajac) To je od nikotina; unosimo ga uprkos svim predostrožnostima. (Uzdahne) Znate kako je. (Tajac) Ali, vi možda ne puŠite? Da? Ne? Nije važno. (Tajac) Ali, kako da sad sednem, sad kad sam već ustao, a da to ne izgleda kao prenemaganje? Da to ne izgleda kako bih rekao kao da popuštam. (Vladimiru) Izvinite, rekoste? (Ćutanje) Možda ništa niste ni rekli? (Ćutanje) Nije važno. Da vidim...
Razmišlja.
ESTRAGON: Ah! Bolje je.
Koske stavlja u džep.
VLADIMIR: Polazimo.
ESTRAGON: Tako brzo?
POCO: Trenutak! (Povlači konopac) Stolicu! (Bičem pokazuje na nju. Laki primakne stolicu) Još! Tu! (On sedne. Laki se vrati na svoje mesto) Eto, učinio sam!
Puni lulu.
VLADIMIR (plahovito): Idemo!
POCO: Nadam se da ne odlazite zbog mene. Sačekajte još malo, nećete požaliti.
ESTRAGON (naslućujući milostinju): Ne žurimo mi.
POCO (pripalivši lulu): Druga nikad tako ne prija... (vadi lulu iz usta, posmatraje pažljivo) kao prva, mislim. (Vraća lulu u usta) Ali, ipak prija.
VLADIMIR: Ja idem.
POCO: Ne može da duže izdrži moje prisustvo. Možda nisam naročito human, ali ko brine za to? (Vladimiru) Dvaput razmislite pre nego što učinite nešto brzopleto. Pretpostavimo da krenete sad dok je još dan, a neosporno je još dan. (Svi pogledaju u nebo) Dobro. (Svi prestaju da gledaju u nebo) Šta biva u tom slučaju (vadi lulu iz usta, ispitivački je razgleda) ugasila se (ponovo pripaljuje lulu) u tom slučaju (pućka dim) u tom slučaju (pućka) šta biva u tom slučaju u pogledu vašeg sastanka sa tim... Godeom... Godoom... Godenom svejedno, znate na koga mislim, koji u svojim rukama drži vašu budućnost... (pauza) barem vašu blisku budućnost?
VLADIMIR: Ko vam je to rekao?
POCO: On mi se ponovo obraća! Ako ovako potraje, ubrzo ćemo postati stari prijatelji.
ESTRAGON: Zašto on ne spusti prtljag?
POCO: I meni bi bilo drago da ga upoznam. Što više ljudi upoznajem, bivam sve srećniji. Susret i s najbeznačajnijim stvorenjem čini nas mudrijim, bogatijim, svesnijim blagoslova kojima smo obasuti. Čak i vi... (gleda nadmeno jednog pa drugog da bi im bilo jasno da misli na obojicu) čak ćete i vi, ko zna, uvećati moje blago.
ESTRAGON: Zašto on ne spusti prtljag?
POCO: Ali, to bi me iznenadilo.
VLADIMIR: Postavljeno vam je pitanje.
POCO (očaran): Pitanje? Ko? Sta? Trenutak ranije ste me, u strahu i drhtanju, oslovljavali sa „Ser". A sad mi postavljate pitanja. To neće izići na dobro!
VLADIMIR (Estragonu): Mislim da sad sluša.
ESTRAGON (obilazeći oko Lakija): Šta?
VLADIMIR: Sad možeš da ga pitaš. Spreman je.
ESTRAGON: Šta da ga pitam?
VLADIMIR: Zašto on ne spusti prtljag.
ESTRAGON: I mene to čudi.
VLADIMIR: Pa pitaj ga, zar ne možeš? POCO (koji je zabrinuto pratio njihovu razmenu reči, u strahu da se ne okanu pitanja): Hteli biste da znate zašto on ne spušta svoj tovar, kako vi to nazivate.
VLADIMIR: Tako je.
POCO (Estragonu): A vi ste sigurni da se slažete s tim?
ESTRAGON: Dahće kao parnjača.
POCO: Odgovor glasi. (Estragonu) Ali, smirite se, molim vas, činite me nervoznim.
VLADIMIR: Ovamo.
ESTRAGON: Šta je?
VLADIMIR: Evo će da kaže.
Estragon prilazi do Vladimira. Nepomični, jedan uz drugog, čekaju.
POCO: Dobro. Svi spremni? Svi me gledate? (On pogleda na Lakija, cimne konopac. Laki podigne glavu) Gledaj u mene, svinjo! (Laki ga pogleda) Dobro. (On stavi lulu u džep, izvadi mali inhalator i poštrca se u grlo, vrati inhalator u džep, pročisti grlo, ispljune, opet izvadi inhalator, ponovo se poštrca u grlo, vrati inhalator u džep) Spreman sam. Svi slušaju? Svi spremni? (Pogleda jednog pa drugog, trgne konopac) Krmku! (Laki podigne glavu) Ne volim da govorim u prazno. Dobro. E, da vidim.
Razmišlja.

 ________________________________________________

ESTRAGON: Idem ja.
POCO: Šta ste tačno hteli da znate?
VLADIMIR: Zašto on…
POCO (ljutito): Ne prekidajte me! (Pauza. Mirnije) Ako svi govorimo uglas, ni do čega nećemo stići. (Pauza) Šta sam rekao? (Pauza. Glasnije) Šta sam rekao?
Vladimir mimikom oponasa čoveka koji nosi težak teret. Poco ga gleda, u nedoumici.
ESTRAGON (sugestivno): Prtljag. (Pokazuje na Lakija) Zašto? Uvek držati. (Pogrbljuje se, brekće) Nikad ne spustiti. (Otvara šake, uspravlja se sa olakšanjem) Zašto?
POCO: Ah, pa zašto mi niste ranije rekli? Zašto ne učini nešto na svojoj udobnosti? Pokušajmo da to rasvetlimo. Nema li na to prava? Svakako da ima. Iz tog sledi da on to neće. Po vama bi to bilo logično zaključivanje. A zašto on to neće? (Pauza) Gospodo, razlog je sledeći.
VLADIMIR (Estragonu): Obrati pažnju na ovo.
POCO: Hoće da me impresionira, da bih ga zadržao.
ESTRAGON: Šta?
POCO: Možda se nisam dobro izrazio. Hoće da me umilostivi, da bih odustao od pomisli o razilasku sa njim. Ne, ni to nije tačno.
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: Hoće da me razuveri, ali neće mu poći za rukom.
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: On umišlja da ću, kad vidim kako je dobar nosač, biti u iskušenju da ga zadržim u tom svojstvu.
ESTRAGON: Zasitili ste ga se?
POCO: U stvari, nosi kao svinja. Nije to posao za nje
gaVLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: On umišlja da ću, kad vidim kako je neumoran, požaliti svoju odluku. Takav je njegov bedni plan. Kao da meni nedostaju robovi! (Sva trojica gledaju u Lakija) Atlas, Jupiterov sin! (Tajac) Pa, to je to, mislim. Još biste nešto?
Koristi inhalator.
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: Vodite računa da sam ja mogao da budem na njegovom mestu, a on na mome. Da sudba ne htede drugačije. Svakom šta mu pripada.
VLADIMIR: Hošgaseotreste?
POCO: Izvinite, šta rekoste?
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: Hoću. Ali, umesto da ga oteram, kao što sam mogao da uradim, mislim, umesto prostog šuta u dupe, zbog dobrote svog srca poveo sam ga na vaŠar gde će mi, nadam se, dati lepe pare za njega. Istina je da ovakva stvorenja ne možete terati od sebe. Najbolje bi bilo ubiti ih.
Laki plače.
ESTRAGON: On plače!
POCO: Omatoreli psi imaju više dostojanstva. (Pruza svoju maramicu Estragonu) Utešite ga, pošto ga sažaljevate. (Estragon okleva) Hajde. (Estragon uzima maramicu) Ubrišite mu suze, osećaće se manje napušten.
Estragon okleva. VLADIMIR: Daj ovamo, ja ću to učiniti.
Estragon neće da mu da maramicu. Dečje kretnje.
POCO: Požurite, pre nego što prestane. (Estragon prilazi Lakiju i krene da mu briše oči. Laki ga žestoko šutne u cevanicu. Estragon ispusti maramicu, odskoči, skakuće po pozornici, jaučući) Rupčić!
Laki spusti torbu i korpu, podiže maramicu i dade je Pocou, vrati se na svoje mesto, podiže torbu i korpu.
ESTRAGON: O, krme jedno! (Zadiže nogavicu) Obogaljio me!
POCO: Rekao sam vam da ne voli neznance.
VLADIMIR (Estragonu): Pokaži mi. (Estragon mu pokazuje svoju nogu. Pocou, ljutito) Krvari!
POCO: To je dobar znak.
ESTRAGON (na jednoj nozi): Nikad više neći moći da hodam!
VLADIMIR (nežno): Ja ću te nositi. (Pauza) Ako bude potrebno.
POCO: Prestao je da plače. (Estragonu) Takoreći ste ga odmenili. (Lirski) Na svetu je stalno ista količina suza. Za svakog ko počne da plače, negde neko drugi prestaje. To važi za smeh. (Smeje se) Otuda, ne govorimo rdavo o našoj generaciji; ona nije ništa nesrećnija od prethodnih. (Pauza) Ali, ne govorimo ni dobro o njoj. (Pauza) Nemojmo ni govoriti o njoj. (Pauza. Razborito) Istina je da se stanovništvo uvećalo.
VLADIMIR: Pokušaj da hodaš.
Estragon koraknu nekoliko puta, hramljući, zaustavi se pred Lakijem i pljunu ga, onda othrama do humke i sede na nju. POCO: Pogodite ko me je naučio svim tim lepim stvarima. (Pauza. Pokazujući na Lakija) Moj Laki!
VLADIMIR (gledajući u nebo): Hoće li se ikad smrknuti?
POCO: Bez njega bi sve moje misli, sva moja osećanja, sve bi se to svelo na nešto prosto. (Pauza. Sa izuzetnom žestinom) Na profesionalne brige! (Mirnije) Lepota, milost, netaknuta istina, znao sam da mi je sve to bilo nedostižno. Tad sam uzeo šaškavca.
VLADIMIR (naglo prekida sa ispitivanjem neba): Šaškavca?
POCO: Bilo je to bezmalo pre šezdeset godina... (proverava na svom časovniku) da, bezmalo šezdeset. (Ponosno se isprsi) Ne biste pomislili kad me pogledate, zar ne? Prema njemu izgledam poput mladića, je li? (Pauza) Šešir! (Laki spušta korpu i skida šešir. Njegova duga seda kosa pada mu oko lica. On stavi šešir pod mišku i podize korpu) Sad pogledajte. (Poco skida svoj šešir. Potpuno je ćelav. Ponovo stavlja šešir na glavu) Jeste li videli?
VLADIMIR: A sad ga terate od sebe? Tako starog i odanog slugu!
ESTRAGON: Krme jedno!
Poco se sve više uzrujava.
VLADIMIR: Pošto ste oglodali sve dobro sa njega, odbacujete ga kao... kao koru od banane. E pa, stvarno...
POCO (ječeći, hvatajući se za glavu): Ne mogu više da to... podnesem... to što čini... nemate pojma... grozno... on mora da ode... (maše rukama) poludeću... (klone, s glavom u rukama) da podnesem ne mogu... više...
Tajac. Svi gledaju u Pocoa.
VLADIMIR: Ne može da podnese.
ESTRAGON: Više.
VLADIMIR: Grozno je. ESTRAGON: Poludeće.
VLADIMIR (Lakiju): Kako se usuđuješ! Odvratno! Tako dobar gospodar! Tako ga raspinjati! Posle tolikih godina! E pa, stvarno!
POCO (jecajući): Obično je bio tako ljubazan... tako uslužan... i zabavan... moj dobri andeo... a sad... ubija me.
ESTRAGON (Vladimiru): Hoće li on da ga nekim zameni?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: Hoće li on da uzme nekog drugo umesto njega, ili neće?
VLADIMIR: Ne čini mi se da hoće.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Ne znam.
ESTRAGON: Pitaj ga.
POCO (staloženije): Gospodo, ne znam šta me je bilo obuzelo. Oprostite mi. Zaboravite sve što sam rekao. (Sve je više onaj stari) Ne sećam se tačno šta sam rekao, ali možete biti sigurni da nijedna reč nije bila istinita. (Isprsi se, busajući se u grudi) Ličim li vam na čoveka koga bi neko mogao da nagna na patnju? Iskrenu? (Pretura po svojim džepovima) Gde sam to zaturio lulu?
VLADIMIR: Večeras imamo čarobnu zabavu.
ESTRAGON: Nezaboravnu.
VLADIMIR: I još nije završena.
ESTRAGON: Očevidno nije.
VLADIMIR: Tek je počela.
ESTRAGON: Strašna je. Gora od pantomime.
ESTRAGON: Cirkusa.
VLADIMIR: Mjuzikhola.
ESTRAGON: Cirkusa.
POCO: Šta sam li to mogao da uradim sa lulom? ESTRAGON: Tip je krelac. Izgubio svoju cuclu.
Smeje se grohotom.
VLADIMIR: Vraćam se.
Hita ka bočnoj ivici pozornice.
ESTRAG0N: Na kraju hodnika, levo.
VLADIMIR: Pripazi mi na mesto.
Vladimir izlazi.
POCO (gotovo da zaplače): Izgubio sam lulu, svoju kappetersonku, od najtvrđeg vresa!
ESTRAGON (grčeći se od provale smeha): Umreću od njega!
POCO: Da niste, nekim slučajem, videli (Primeti da nema Vladimira) Oh! On je otišao! Nije se ni pozdravio! Kako je mogao! Trebalo je da pričeka!
ESTRAGON: Pukao bi.
POCO: Oh! (Pauza) Oh, pa onda, naravno, u tom slučaju...
ESTRAGON: Dođite ovamo.
POCO: Zašto?
ESTRAGON: Videćete.
POCO: Hoćete da ustanem?
ESTRAGON: Brzo! (Poco ustane i priđe Estragonu. Estragon pokazuje izvan pozornice) Gledajte!
POCO (stavivši naočare): Oh, pazi der!
ESTRAGON: Svršeno.
Ulazi Vladimir, natmuren. Odgurne Lakija koji mu je naputu, ritnuvši je, sruši stolicu, šetka tamo-amo uzrujano.
POCO: Nije zadovoljan.
ESTRAGON (Vladimiru): Propustio si najbolje. Šteta.
Vladimir zastaje, uspravlja stolicu, šetka mirnije.
POCO: Smiruje se. (Gleda okolo) Doista sve biva smirenije. Veliko spokojstvo spušta se na svet. (Podizući ruku) Slušajte. Pan spava.
VLADIMIR: Hoće li noć ikad pasti?
Sva trojica pogledaju u nebo.
POCO: A vi ne biste da krenete dok ona ne padne?
ESTRAGON: Pa, vidite
POCO: To je sasvim prirodno, sasvim prirodno. I ja da sam u vašoj situaciji, ako bih imao sastanak sa Godenom... Godeom... Godoom... kako god, znate na koga mislim, čekao bih do mrkle noći pre nego što odustanem. (Pogleda stolicu) Veoma bih voleo da sednem, ali nikako ne znam kako bih to.
ESTRAGON: Mogu li vam biti od pomoći?
POCO: Možda ako biste zatražili od mene.
ESTRAGON: Šta?
POCO: Ako biste zatražili od mene da sednem.
ESTRAGON: Hoće li vam to pomoći?
POCO: Čini mi se da bi.
ESTRAGON: Evo. Izvolite sesti, ser, moliću vas.
POCO: Ne, ne, ne bih smeo ni da pomislim na to! (Pauza. Ustranu) Zatražite opet.
ESTRAGON: Hajde, hajde, sedite, preklinjem vas, inače ćete dobiti upalu pluća.
POCO: Stvarno tako mislite?
ESTRAGON: To je apsolutno izvesno.
POCO: Nesumnjivo da ste u pravu. (Sedne) Eto, ponovo učinjeno! (Pauza) Hvala vam, drugar ste. (Konsultuje časovnik) Ali, stvarno moram dalje, ako ne bih da zakasnim.
VLADIMIR: Vreme se zaustavilo.
POCO (prislanjajući časovnik uz uho): Ne verujte u to, ser, ne verujte u to. (Vraća časovnik u džepić) Šta god biste hteli, ali ne to.
ESTRAGON (Pocou): Danas mu sve izgleda crno.
POCO: Osim nebeskog svoda. (Nasmeje se, zadovoljan svojom duhovitošću) Ali, vidim u čemu je stvar: vi niste iz ovih krajeva, pa ne znate za šta su sve kadri naši sutoni. Hoćete li da vam ispričam? (Ćutanje. Estragon opet petlja sa svojom cipelom, a Vladimir sa svojim šeširom) Ne mogu da vam odbijem. (Inhalatorom štrcne u grlo) Malo pažnje, moliću. (Vladimir i Estragon nastavljaju sa svojim petljanjem, Laki je zadremao. Poco lagasno fijuknu bičem) Šta je sa ovim bičem? (Ustane i energičnije puknu bičem, najzad uspešno. Laki poskoči. Vladimirov šešir, Estragonova cipela, Lakijev šešir, padaju na tlo. Poco baci bič dole) Istrošio se, ovaj bič. (Pogleda u Vladimira i Estragona) Šta sam ono hteo da kažem?
VLADIMIR: Hajdemo odavde.
ESTRAGON: Ali, skinite teret sa svojih nogu, zaklinjem vas, ili će vas to ubiti.
POCO: Tačno. (Ponovo sedne. Estragonu) Kako se zovete?
ESTRAGON: Adam.
POCO (koji nije slusao dobijeni odgovor): Ah, da! Noć. (Podigne glavu) Ali, budite, zaime, malo pažljiviji, inače nećemo nikad doći ni do čega. (Gleda u nebo) Pogledajte! (Svi gledaju u nebo osim Lakija koji je opet pao u lak san. Poco trgne konopac) Hoćeš li da pogledaš u nebo, svinjo! (Laki pogleda u nebo) Eto, dovoljno je. (Prestaju da gledaju u nebo) Sta je to tako izvanredno na njemu? Nebo kao nebo. Bledo je i svetlo kao ma koje nebo u ovo doba dana. (Pauza) Na ovoj geografskoj širini. (Pauza) Kad je vreme lepo. (Lirski) Sat ranije (pogleda na časovnik, prozaično) približno (lirski) pošto su nas otad neumorno (okleva, prozaično) recimo, od deset časova pre podne (lirski) zasipale bujice rumene i bele svetlosti, počinje da gubi svoj sjaj, da bledi (čini usporeni pokret rukama odozgo naniže), bivajući sve blede, sve blede, dok (dramska pauza, širok pokret obema rukama koje se, vodoravno, udaljavaju jedna od druge) naposletku pppffff! ne nastupi smiraj. Ali (podigne ruku, opominjući) ali iza tog vela blagosti i spokoja, juriša noć (vibrantno) i prasnuće po nama (pukne prstima) tras! ovako! (nadahnuće ga napušta), baš kad najmanje očekujemo. (Ćuti. Turobno) Tako vam je na ovoj kurvinskoj zemlji.
Dugo ćutanje.
ESTRAGON: Sve dotle dok to neko zna.
VLADIMIR: Neko može i da uvreba pravi trenutak.
ESTRAGON: Zna šta da očekuje. VLADIMIR: I nema šta da brine.
ESTRAGON: Naprosto da čeka.
VLADIMIR: Na to smo navikli.
Podigne svoj sesir, zaviri u njega, protrese ga, stavi na glavu.
POCO: Kakav sam bio? (Vladimir i Estragon ga pogledaju zblanuto) Dobar? Pristojan? Podnošljiv? Slab? Krajnje loš?
VLADIMIR (prvi shvati): Oh, veoma dobar, veoma veoma dobar.
POCO (Estragonu): A po vama, ser?
ESTRAGON (sa stranim naglaskom, engleskim u francuskom originalu ili francuskim u engleskom originalu, a to onda zvuči donekle i podsmešljivo) Oh, trej bong, trej trej trej bong, verrrrllo dooobrro.
POCO (uspaljeno): Blagosloveni, gospodo, budite blagosloveni! (Pauza) Ohrabrenje mi je toliko potrebno! (Pauza) Potkraj sam malo pao, niste primetili?
VLADIMIR: O, možda tek jedva malkice.
ESTRAGON: Mislio sam da je to bilo namerno.
POCO: Vidite, pamćenje mi je donekle oštećeno.
Tajac.
ESTRAGON: U međuvremenu, ništa se nije zbilo.
POCO: Smatrate da je dosadno?
ESTRAGON: Pomalo.
POCO (Vladimiru): A vama, ser?
VLADIMIR: Meni je bilo zabavnije.
Tajac. Poco se bori u sebi.
POCO: Gospodo, bili ste... učtivi prema meni.
ESTRAGON: Ni govora!
VLADIMIR: Ni pomisliti!
POCO: Jeste, jeste, bili ste na mestu. Pa se pitam mogu li ja išta da učinim za ove čestite drugare kojima vreme prolazi tako nezanimljivo.
ESTRAGON: Čak i desetica bi bila od pomoći. VLADIMIR: Mi nismo prosjaci!
POCO: Postoji li išta što mogu da učinim, to se pitam, da bih ih razvedrio? Dao sam im koske, razgovarao s njima o ovome i onome, objasnio sam im sumrak, neosporno. Ali, da li je to dosta, to me muči, da li je dosta?
ESTRAGON: Čak i petak.
VLADIMIR (Estragonu, ogorčeno): Dosta je!
ESTRAGON: Manje ne bih mogao da prihvatim.
POCO: Da li je dosta? Bez ikakve sumnje. Ali, ja sam darežljiv. Takva mi narav. Večeras. Utoliko gore po mene. (Trgne konopac. Laki ga pogleda) Da ću patiti, u to nema sumnje. (Pokupi bič sa zemlje) Šta biste više voleli? Hoćete li da igra, iii peva, ili deklamuje, ili misli, ili
ESTRAGON: Ko?
POCO: Ko! Valjda vas dvojica umete da mislite?
VLADIMIR: On misli?
POCO: Dabome. Naglas. Nekad je baš dobro mislio; satima sam mogao da ga slušam. A sad... (prođe ga jeza) Utoliko gore po mene. Dakle, voleli biste da misli o nečemu, za nas?
ESTRAGON: Radije bih da igra; bilo bi zabavnije.
POCO: Ne obavezno.
ESTRAGON: Je l da, Didi, da bi bilo zabavnije?
VLADIMIR: Voleo bih, ipak, da ga čujem kako misli.
ESTRAGON: Možda bi on mogao najpre da igra, a zatim da misli, ako ne tražimo previše od njega.
VLADIMIR (Pocou): Da li bi to moglo?
POCO: Dabome, ništa prostije. To je prirodan red.
On nakratko prsne u smeh.
VLADIMIR: Onda, nek igra. Tajac.
POCO: Jesi li čuo, krmku?
ESTRAGON: On nikad ne odbija?
POCO: Jednom je odbio. (Ćutanje) Igraj, bedo!
Laki spušta torbu i korpu, odlazi do čela pozornice, okrene se Pocou. Laki igra. Zaustavlja se.
ESTRAGON: Je li to sve?
POCO: Bis!
Laki izvodi iste pokrete, zaustavlja se.
ESTRAGON: Pih! To bih i ja umeo. (On oponaša Lakija, i maltene padne) Uz malo vežbe.
POCO: Nekad je igrao farandolu, gorštačko kolo, ratnički ples, najsitniju poskočicu, fandango, pa čak i mornarčicu uz drombulje. Đipao je. Od radosti. Ovo je sad najbolje što ume. Znate li kako to naziva?
ESTRAGON: Hropac žrtvenog jarca.
VLADIMIR: Tvrda stolica.
POCO: Mreža. Misli da je uhvaćen u mrežu.
VLADIMIR (prenemažući se poput nekog estete): Ima u tome nečega...
Laki se vraća do svog tovara.
POCO: Ojs!
Laki se ukoči.
ESTRAGON: Ispričajte nam kako je jednom odbio.
POCO: Sa zadovoljstvom, sa zadovoljstvom. (Čeprka go svojim džepovima) Pričekajte. (Čeprka dalje) Šta sam uradio sa svojim sprejom? (Čeprka) E pa sad ni ovo... (Pogledne gore, izraz mu preneražen. Slabašno) Ne mogu da nadem svoju prskalicu!
ESTRAGON (slabašno): Levo plućno krilo mi je jako načeto! (Kašlje slabasno. Zvonkim glasom) Ali mi desno radi kao meh!
POCO (normalnim glasom): Svejedno! Šta sam ono hteo da kažem. (Promišlja) Pričekajte. (Promišlja) E pa sad ni ovo... (Diže glavu) Pomozite mi!
ESTRAGON: Pričekajte!
VLADIMIR: Pričekajte!
POCO: Pričekajte!
Sva trojica istovremeno skidaju svoje šesire, prislanjaju dlanove uz svoja čela, usredsređuju se.
ESTRAGON (likujući): Aha!
VLADIMIR: Setio se.
POCO (nestrpljivo): Pa?
ESTRAGON: Zašto on ne spusti prtljag?
VLADIMIR: Koješta!
POCO: Sigurni ste?
VLADIMIR: Zar nam to, dovraga, već niste pričali?
POCO: Pričao sam vam već?
ESTRAGON: Pričao nam je već?
VLADIMIR: Kako god, on ga je spustio.
ESTRAGON (pogleda u Lakija): Tako je. I šta s tim?
VLADIMIR: Pošto je spustio prtljag, nemoguće da smo pitali zašto ga ne spušta.
POCO: Nepobitna logika!
ESTRAGON: A zašto ga je spustio?
POCO: Odgovorite nam na to.
VLADIMIR: Da bi igrao.
ESTRAGON: Tačno!
POCO: Tačno!
Tajac. Stavljaju šešire na glavu.
ESTRAGON: Ništa se ne zbiva, niko ne dolazi, niko ne odlazi; strašno! VLADIMIR (Pocou): Recite mu da misli.
POCO: Dajte mu njegov šešir.
VLADIMIR: Njegov šešir?
POCO: Ne može da misli bez svog šešira.
VLADIMIR (Estragonu): Daj mu njegov šešir.
ESTRAGON: Ja? Posle onog što mi je uradio! Nikad!
VLADIMIR: Ja ću mu ga dati.
On se ne miče.
ESTRAGON (Pocou): Recite mu da ode i uzme ga.
POCO: Bolje je dati mu ga.
VLADIMIR: Ja ću mu ga dati.
Podigne šešir sa tla i, što je mogućno više izdalje, koliko je ruka dugačka, pruzi ga Lakiju, koji ne mrda.
POCO: Morate da mu ga stavite na glavu.
ESTRAGON (Pocou): Recite mu da ga uzme.
POCO: Bolje je staviti mu ga na glavu.
VLADIMIR: Ja ću mu ga staviti na glavu.
Obide Lakija, oprezno mu priđe s leđa, stavi mu šešir na glavu i hitro ustukne. Laki se ne mrda. Tajac.
ESTRAGON: Šta čeka?
POCO: Odmaknite se! (Vladimir i Estragon odmiču se od Lakija. Poco trgne konopac. Laki pogleda u Pocoa) Misli, svinjo! (Pauza. Laki počinje da igra) Stoj! (Laki stane) Pristupi! (Laki priđe) Stoj! (Laki stane) Misli!
Tajac.
POCO: Stani! (Laki stane) Odstupi! (Laki krene unazad) Stani. (Laki stane) Okret! (Laki se okrene prema publici) Misli!
Tokom Lakijeve tirade, ostali reaguju ovim redosledom.
1) Vladimir i Estragon posvećuju svu svoju pažnju, Poco je utučen i odvratno mu je.
2) Vladimir i Estragon počinju da se bune, Pocoove muke se uvećavaju.
3) Vladimir i Estragon ponovo slušaju pažljivo, Poco je sve uzrujaniji i stenje.
4) Vladimir i Estragon žestoko se bune. Poco poskoči, vuče konopac. Opšta povika uglas. Laki vuče konopac prema sebi, posrće, urla svoj tekst. Sva trojica se bacaju na Lakija koji se otima i urla svoj tekst.
LAKI: Dato kao što je izneseno u javnim radovima Pančera i Vatmana o postojanju jednog ličnog Boga kvakvakvakva sa belom bradom kvakvakvakva izvan vremena bez protežnosti koji nas sa visina svoje božanske apatije božanske atambije božanske afazije voli uz izvesne izuzetke iz razloga nepoznatih ali vreme će kazati i pati kao božanska Miranda sa onima koji su iz razloga nepoznatih ali vreme će kazati uronjeni u bujicu uronjeni u vatru čija vatra plamsa ako se to nastavi i ko u to može posumnjati zapaliće nebeski svod što će reći rasturiti paklom nebo tako još plavetno i spokojno sa spokojem koji je mada isprekidan ipak bolji nego ništa ali ne tako brzo i s obzirom na to da je povrh toga po zaključku radova koji su ostali nedovršeni krunisani od strane Akakakakademije za Antropopopometriju u Esijuna Posiju Testjua i Kjunarda ustanovljeno izvan svake sumnje svake druge sumnje da saglasno radovima o ljudima kao zaključak radova nedovršenih Testjua i Kjunarda ustanovljeno je što mnogi poriču da čovek u Posiju Testjua i Kjunarda da čovek u Esiju da čovek ukratko da čovek sažeto uprkos krupnim koracima u alimentaciji i defekaciji prolazi četinarima i borovima prolazi i borovima i saglasno i istovremeno što je više iz razloga nepoznatih uprkos krupnim koracima u fizičkoj kulturi upražnjavanju sportova takvih kao tenis fudbal trčanje biciklizam plivanje letenje brodenje jahanje klizanje diskoboliranje zavrljačivanje tociljanje hazena tenis sve vrste umiranja umirujućih sportova sve vrste jesenjeg letnjeg zimskog zimskog tenisa sve vrste hokeja sve vrste penicilina i slinicilina jednom rečju nastavljam letenja klizanja golfa na devet i osamnaest rupa tenisa od svake vrste jednom rečju iz razloga nepoznatih kod Fekhama Pekhama Fulhama Kapavchama naime saglasno istovremeno što je više iz razloga nepoznatih ali vreme će kazati da nestaje dalje nadovezujem se na Fulhama Kapavchama jednom rečju mrtav gubitak po glavi počevši od smrti biskupa Berklija budući u iznosu od jednog palca četiri naprstka po glavi približno od više ili manje do sledeće decimale prava mera okruglo figure gole golcate u čarapama bez cipela u Konemari jednom rečju iz razloga nepoznatih svejedno šta god činjenice su tu i s obzirom na ono što je više teže nego u svetlu radova izgubljenih Stajnvega i Petermana izgleda što je više teže nego u svetlu svetlu svetlu radova izgubljenih Stajnvega i Petermana što na proplancima u planinama iz mora uz reke koje teku vodu koja teče vatru vazduh je isti i onda zemlja naime vazduh i onda zemlja u velikom mrazu velikoj tami vazduh i zemlja prebivalište stenja i velikom mrazu jao jao u godini njihovog Gospoda šest stotina i nekoj vazduh zemlja more zemlja prebivalište stenja u dubokim ponorima velikom mrazi na moru na kopnu i u vazduhu nastavljam iz razloga nepoznatih uprkos tenisu činjenice su tu ah vreme će kazati nastavljam jao jao dalje dalje ukratko potanko dalje dalje prebivahšte stenja ko je u stanju da u to sumnja nastavljam ali ne tako brzo nastavljam lobanja nestajanje nestajanje nestajanje i saglasno istovremeno što je više iz razloga nepoznatih uprkos tenisu na na kartonu plamen suze stenje tako plavo tako spokojno jao jao dalje na lobanji lobanji lobanji lobanji u Konemari uprkos tenisu radovi napušteni ostali nedovršeni teži još prebivalište stenja jednom rečju nastavljam jao jao napušteni nedovršeni lobanja lobanja u Konemari uprkos tenisu lobanja jao stenje Kjunard (opšta gužva, zavrsni krici i povici) tenis... stenje... tako spokojno... Kjunard... nedovršeno...
POCO: Njegov šešir!
Vladimir se dočepa Lakijevog šešira. Laki naglo ućuta. Rusi se. Tajac. Pobednici dahću.
ESTRAGON: Osvećen!
Vladimir ispituje šešir, zaviruje u njega.
POCO: Dajte mi to! (Istrgne Vladimiru šešir, baci ga na tlo, gazi ga) Ovo je kraj s njegovim mišljenjem!
VLADIMIR: Ali, hoće li moći da hoda?
POCO: Neka hoda ili gmiže! (Šutira Lakija) Ustaj, svinjo!
ESTRAGON: Možda je mrtav.
VLADIMIR: Ubićete ga.
POCO: Ustaj, šljamu! (Vuče konopac) Pomozite mi!
VLADIMIR: Kako?
POCO: Podignite ga!
Vladimir i Estragon usprave Lakija na noge, časak ga pridržavaju, onda ga puste. On pada.
ESTRAGON: On to radi namerno!
POCO: Morate ga držati. (Pauza) Hajde, hajde, podignite ga.
ESTRAGON: Dovraga s njim!
VLADIMIR: Hajdemo još jednom.
ESTRAGON: Za šta nas on smatra?
Podižu Lakija, pridržavaju ga.
POCO: Ne puštajte ga! (Vladimir i Estragon posrću) Ne mičite se! (Poco ščepa torbu i korpu i donosi ih do Lakija) Držite ga čvrsto! (On stavlja torbu u Lakijevu ruku. Laki je odmah ispusti) Ne puštajte ga! (On opet stavlja torbu u Lakijevu ruku. Postepeno, u dodiru sa torbom, Laki dolazi sebi i njegovi prsti najzad čvrsto stežu ručku torbe) Držite ga čvrsto! (Sa korpom sve isto kao sa torbom) Sad! Možete ga pustiti. (Vladimir i Estragon odstupaju od Lakija koji posrće, tetura se, saginje, ali uspeva da se održi na nogama, sa torbom i korpom u rukama. Poco korakne unazad, pukne bičem) Napred! (Laki se tetura napred) Natrag! (Laki se tetura natrag) Okret! (Laki se okreće) Gotovo! Može da hoda. (Okrenuvši se Vladimiru i Estragonu) Hvala vam, gospodo, i dozvolite mi... (čeprka po svojim džepovima) dozvolite mi da vam poželim... (čeprka) poželim... (čeprka) šta sam uradio sa svojim časovnikom? (čeprka) To je pravi švajcarski halfhanter, sedamnaest rubina, sa sočivnim okancetom na poklopcu i zapinjačom koja ne trepti! (Jecajući) Poklonio mi ga moj dedica! (Traži po tlu, Vladimir i Estragon mu se pridružuju u traženju. Poco nogom prevrće ostatke Lakijevog šešira) E sad, nije li to baš…
VLADIMIR: Možda je u vašem satnom džepčiću na čakširama.
POCO: Čekajte! (On se presamiti koliko god može da bi prislonio uho uz svoj stomak, osluškuje. Tišina) Ne čujem ništa. (Zove ih rukom da mu priđu, Vladimir i Estragon dolaze do njega, nagnu mu se nad stomak) Svakako bi neko morao da čuje tik-tak.
VLADIMIR: Tišina!
Svi osluškuju, presamićeni.
ESTRAGON: Čujem nešto.
POCO: Gde?
VLADIMIR: To je srce.
POCO (razočarano): Prokletstvo!
VLADIMIR: Tišina!
ESTRAGON: Možda je stao.
Uspravljaju se.
POCO: Koji od vas tako zaudara?
ESTRAGON: Njemu smrdi iz usta, a meni smrde noge.
POCO: Moram da idem.
ESTRAGON: A vaš halfhanter?
POCO: Mora da sam ga ostavio u zamku.
Tajac.
ESTRAGON: Onda adio.
POCO: Adio.
VLADIMIR: Adio. POCO: Adio.
Tajac. Niko se ne miče.
VLADIMIR: Adio.
POCO: Adio
ESTRAGON: Adio.
Tajac.
POCO: I hvala vam.
VLADIMIR: Hvala vama.
POCO: Nema na čemu.
ESTRAGON: Ima ima.
POCO: Nema nema.
VLADIMIR: Ima ima.
ESTRAGON: Nema nema.
Tajac.
POCO: Izgleda da nisam kadar... (dugo oklevanje) da krenem.
ESTRAGON: Takav je život.
Poco se okrene, udaljava od Lakija i dok ide prema jednoj od bočnih strana pozornice popušta konopac.
VLADIMIR: Pošli ste na pogrešnu stranu.
POCO: Potrebno mi je da krenem iz zaleta. (Došavši do kraja konopca, tj. već izvan pozornice, on zastane, okrene se i vikne) Sklanjaj se! (Vladimir i Estragon odstupaju, gledaju prema Pocou. Pucanj biča) Ajd!Ajd!
ESTRAGON: Ajd!
VLADIMIR: Ajd!
Laki kreće izvan pozornice.
POCO: Brže! (On se pojavljuje, prelazi pozornicu u Lakijevom smeru. Vladimir i Estragon mašu šeširima. Laki izlazi) Ajd! Napred! (Tačno kad bi trebalo i on da nestane, stane i okrene se. Konopac se zategne. Šum Lakijevog rušenja) Stolicu! (Vladimir dohvata stolicu i daje je Pocou koji je baci put Lakija) Adio!
VLADIMIR I ESTRAGON: Adio! Adio!
POCO: Diž se, svinjo! (Šum Lakijevog ustajanja) Ajd! (Poco izlazi) Brže! Ajd! Adio! Svinjo! Di! Adio!
Dugi tajac.
VLADIMIR: Ovako je vreme prošlo.
ESTRAGON: U svakom slučaju bi prošlo.
VLADIMIR: Jest, ali ne ovako brzo.
Pauza.
ESTRAGON: Šta da radimo sad?
VLADIMIR: Ne znam.
ESTRAGON: Da odemo.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON (beznadno): Ah!
Pauza.
VLADIMIR: Koliko su se promenili!
ESTRAGON: Ko?
VLADIMIR: Ona dvojica.
ESTRAGON: Eto ideje, hajd da malo vodimo razgovor.
VLADIMIR: Zar nisu? ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Promenili.
ESTRAGON: Veoma verovatno. Svi se menjaju. Jedino mi ne možemo.
VLADIMIR: Verovatno! To je izvesno. Zar ih nisi video?
ESTRAGON: Mislim da jesam. Ali, ne poznajem ih.
VLADIMIR: Da, poznaješ ih.
ESTRAGON: Ne, ne poznajem ih.
VLADIMIR: Poznajemo ih, kažem ti. Sve zaboravljaš. (Pauza. Govori sebi) Osim ako to nisu oni isti...
ESTRAGON: Zašto nas onda oni nisu prepoznali?
VLADIMIR: To ništa ne znači. I ja sam se pravio da ih ne prepoznajem. I onda nikad niko ne prepoznaje nas.
ESTRAGON: Zaboravi na to. Potrebno nam au! (Vladimir ne reaguje) Au!
VLADIMIR (sebi): Osim ako oni nisu isti...
ESTRAGON: Didi! I druga noga!
Pođe hramljući prema humci.
VLADIMIR: Osim ako oni nisu isti...
DEČAK (izvan pozornice): Gospodine!
Estragon zastane. Obojica pogledaju prema mestu odakle dolazi glas.
ESTRAGON: E, ne da nam se.
VLADIMIR: Priđi, dete moje.
Ulazi Dečak, bojažljivo. Zastane.
DEČAK: Gospodin Albert?...
VLADIMIR: Da, ja sam.
ESTRAGON: Šta hoćeš?
VLADIMIR: Priđi! Dečak se ne miče.
ESTRAGON (jačim glasom): Priđi kad ti se kaže, zar ne možeš?
Dečak krene napred bojažljivo, zastane.
VLADIMIR: Štaje?
DEČAK: Gospodin Godo...
VLADIMIR: Očigledno... (Pauza) Priđi.
ESTRAGON (sa žestinom): Hoćeš li da prideš! (Dečak bojažljivo ide put njih) Što dolaziš tako kasno?
VLADIMIR: Imaš neku poruku od gospodina Godoa?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Pa dobro, kakvu?
ESTRAGON: Što dolaziš tako kasno?
Dečak ih gleda naizmenično, ne znajući kojem bi trebalo da odgovori.
VLADIMIR (Estragonu): Pusti ga na miru.
ESTRAGON (sa žestinom): Pusti ti mene na miru. (Krene napred, Dečaku) Znaš li koliko je sati?
DEČAK (ustuknuvši): Nije moja greška, ser.
ESTRAGON: A čija je? Moja?
DEČAK: Bojao sam se, ser.
ESTRAGON: Koga bojao? Nas? (Pauza) Odgovori mi!
VLADIMIR: Znam šta je, uplašio se od one dvojice.
ESTRAGON: Otkad si već ovde?
DEČAK: Prilično dugo, ser.
VLADIMIR: Plašio si se biča?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Urlanja?
DEČAK: Da, ser. VLADIMIR: One dvojice velikih.
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Da li ih poznaješ?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Da li si rođen u ovom kraju? (Ćutanje) Da li si iz ovog kraja?
DEČAK: Da, ser.
ESTRAGON: Sve je to hrpa laži. (Zgrabi Dečaka za nadlakticu, prodrma ga) Kaži nam istinu!
DEČAK (drhteći): Ali to je istina, ser!
VLADIMIR: Hoćeš li da ga pustiš na miru! Šta je s tobom? (Estragon pušta Dečaka, odmiče se, pokriva lice dlanovima. Vladimir i Dečak ga posmatraju. Estragon spušta ruke. Lice mu se grči) Šta je s tobom?
ESTRAGON: Nesrećan sam.
VLADIMIR: Nije valjda! Otkad?
ESTRAGON: Davno sam zaboravio.
VLADIMIR: Naše pamćenje ume da se izvanredno poigrava s nama! (Estragon zausti da nešto kaže, odustane, othrama do svog mesta, sedne i krene da izuva cipele. Dečaku) Pa?
DEČAK: Gospodin Godo…
VLADIMIR: Sreli smo se već, zar ne?
DEČAK: Ne znam, gospodine.
VLADIMIR: Ne poznaješ me?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Nisi li dolazio juče?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Ovo ti je prvi put?
DEČAK: Da, ser.
Tajac. VLADIMIR: Reči reči (Pauza) Govori.
DEČAK (u jednom dahu): Gospodin Godo mi je rekao da vam kažem da neće večeras doći nego zasigurno sutra.
Tajac.
VLADIMIR: Je li to sve?
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Ti radiš za gospodina Godoa?
DEČAK: Da,ser.
VLADIMIR: Šta radiš?
DEČAK: Čuvam koze, ser.
VLADIMIR: Da li je on dobar prema tebi?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Ne tuče te?
DEČAK: Ne, ser, ne mene.
VLADIMIR: Koga tuče?
DEČAK: Tuče mog brata, ser.
VLADIMIR: Ah, imaš brata?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Šta on radi?
DEČAK: Čuva ovce, ser.
VLADIMIR: A zašto tebe ne tuče?
DEČAK: Ne znam, ser. VLADIMIR: Mora biti da te voli.
DEČAK: Ne znam, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Daje li ti dovoljno da jedeš? (Dečak okleva) Dobro te hrani?
DEČAK: Prilično dobro, ser.
VLADIMIR: Nisi nesrećan? (Dečak okleva) Da li si me čuo?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Pa?
DEČAK: Ne znam, ser.
VLADIMIR: Ne znaš da li jesi nesrećan ili nisi?
DEČAK: Ne znam, ser.
VLADIMIR: S tobom je loše kao i sa mnom. (Tajac) Gde spavaš?
DEČAK: Na tavanu, ser.
VLADIMIR: Sa bratom?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: U senu?
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: U redu, možeš da ideš.
DEČAK: Šta da kažem gospodinu Godou, ser?
VLADIMIR: Kaži mu... (okleva) kaži mu da si nas video. (Pauza) Video si nas, zar ne?
DEČAK: Da, ser.
On koraknu unazad, okleva, okrene se i izlazi trkom. Svetlost odjednom trne. Za tili čas je noć. Mesec izlazi u pozadini, uspinje se na nebo, zaustavlja se, bledom svetlošću obasjava pozornicu.
VLADIMIR: Najzad! (Estragon ustaje i ide prema Vladimiru, sa cipelom u svakoj ruci. Odlaže ih na rubu pozornice, uspravlja se i zamišljeno posmatra mesec) Šta radiš?
ESTRAGON: Pobledeo od iscrpljenosti.
VLADIMIR: A? ESTRAGON: Od pentranja na nebesa i zurenja u takve poput nas.
VLADIMIR: Tvoje cipele, šta radiš s tvojim cipelama?
ESTRAGON (okrene se da pogleda cipele): Ostavljam ih tamo. (Pauza) Neko drugi će doći, neko baš kao... kao... kao ja, ali s manjim stopalima, i one će ga usrećiti.
VLADIMIR: Ali, ti ne možeš da ideš bosonog!
ESTRAGON: Hristos je išao.
VLADIMIR: Hristos! Šta Hristos ima sa ovim. Nećeš valjda da se porediš sa Hristom!
ESTRAGON: Celog svog života poredio sam se s njim.
VLADIMIR: Ali tamo gde je on živeo bilo je toplo, bilo je suvo!
ESTRAGON: Jeste. I brzo su ga razapeli.
Tajac.
VLADIMIR: Ovde nema više ništa da radimo.
ESTRAGON: Ni drugde.
VLADIMIR: Ah, Gogo, ne budi takav. Sutra će sve biti bolje.
ESTRAGON: Kako si do tog došao?
VLADIMIR: Nisi li čuo šta je dete reklo?
ESTRAGON: Nisam.
VLADIMIR: Rekao je da će Godo zasigurno doći sutra. (Pauza) Šta kažeš na to?
ESTRAGON: Onda sve što moramo da radimo jeste da ga ovde čekamo.
VLADIMIR: Jesi li blesav? Moramo u zaklon. (Hvata Estragona za mišicu) Hajde.
Poteže Estragona za sobom. Estragon mu se prepušta, zatim opire. Zastanu.
ESTRAGON (gledajući u drvo): Šteta što nemamo malo konopca.
VLADIMIR: Hajde. Hladno je.
Poteže Estragona za sobom. Isto kao maločas.
ESTRAGON: Podseti me da sutra ponesem malo konopca.
VLADIMIR: Hoću. Hajde.
Poteže ga za sobom. Isto kao maločas. ESTRAGON: Koliko smo sad već dugo zajedno?
VLADIMIR: Ne znam. Možda pedeset godina.
ESTRAGON: Sećaš li se dana kad sam se bacio u Ronu?
VLADIMIR: Bili smo u berbi grožđa.
ESTRAGON: Upecao si me iz vode.
VLADIMIR: Sve je to već mrtvo, prah i pepeo.
ESTRAGON: Odeća mi se osušila na suncu.
VLADIMIR: Ne valja se na to vraćati. Hajde.
Poteže ga za sobom. Isto kao maločas.
ESTRAGON: Pričekaj!
VLADIMIR: Smrzao sam se.
ESTRAGON: Pričekaj! (Udaljava se od Vladimira) Ponekad se pitam zar ne bi bolje bilo da se razdvojimo, svak na svoju stranu. (On prelazi pozornicu i sedne na humku) Nismo stvoreni za isti drum.
VLADIMIR (bez srdžbe): To nije izvesno.
ESTRAGON: Ne, ništa nije izvesno.
Vladimir lagano prelazi pozornicu i sedne pored Estragona.
VLADIMIR: Možemo još da se rastanemo, ako misliš da bi to bilo bolje.
ESTRAGON: Sad je već dockan za to.
Tajac. ESTRAGON: Da, sad je već dockan za to. Tajac.
ESTRAGON: Pa, idemo li?
VLADIMIR: Da, hajdemo. Ne miču se.

Zavesa

 _________________________________________________

Sutradan. Isto doba dana. Isto mesto. Estragonove cipele na sredini prednjeg ruba pozornice, pete sastavljene, vrhovi razmaknuti. Lakijev šešir na istom mestu. Na drvetu četiri ili pet listova. Vladimir ulazi užurbano. Zastane i dugo gleda u drvo, zatim grozničavo počinje da hoda po pozornici. Zastane pred cipelama, uzme jednu, ispituje je, njuška, na licu mu se javlja izraz odvratnosti, pažljivo je stavlja natrag na mesto. Hoda tamo-amo. Zastane krajnje desno i zuri u daljinu, s dlanom na veđama, kao da bi bolje video. Hoda tamo-amo. Zastane krajnje levo, i čini isto kao maločas. Hoda tamo-amo. Odjednom zastane i glasno zapeva.

VLADIMIR: Pas u kujnu ude
Počeo je suviše visoko, pročisti grlo, nastavi:
Pas u kujnu ude
I hlebnu veknu maznu.
A kuvar zgrabi varjaču
I njom ga nasmrt za kaznu
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše
Zastane, premišlja se, nastavlja:
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše
I na grobu napisaše
Da znaju psi koji nailaze:
Pas u kujnu ude
I hlebnu veknu maznu.
A kuvar zgrabi varjaču
I njom ga nasmrt za kaznu
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše Zastane, premišlja se, nastavlja:
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše
I na grobu napisaše
Da znaju psi koji nailaze:
Pas u kujnu uđe
I hlebnu veknu maznu.
A kuvar zgrabi varjaču
I njom ga nasmrt za kaznu
Onda svi psi dojuriše Raku psu iskopaše
Zastane, premišlja se. Meko.
Raku psu iskopaše...

Za trenutak zanemi, nepomičan, onda grozničavo hoda po pozomici. Zastane pred drvetom, hoda tamoamo, pred cipelama, zastane krajnje desno, zuri u daljinu, krajnje levo, zuri u daljinu. Estragon ulazi zdesna, bosonog, pognute glave. Lagano prelazi pozornicu. Vladimir se okrene i opazi ga.
VLADIMIR: Opet ti! (Estragon zastane, ali ne podize glavu. Vladimir ide prema njemu) Dođi da te zagrlim.
ESTRAGON: Ne dodiruj me!
Vladimir se suzdržava, bolno.
VLADIMIR: Hoćeš li da odem odavde? (Pauza) Gogo! (Pauza. Vladimir ga pažljivo posmatra) Jesu li te
tukli? (Pauza) Gogo! (Estragon i dalje nem, glave pognute) Gde si proveo noć?
ESTRAGON: Ne dodiruj me! Ne pitaj me! Ne obraćaj mi se! Ostani sa mnom!
VLADIMIR: Jesam li te ikad napustio?
ESTRAGON: Pustio si me da odem. VLADIMIR: Pogledaj me. (Estragon ne podiže glavu. Žestoko) Hoćeš li da me pogledaš!
Estragon podiže glavu. Dugo se međusobno gledaju, onda se najednom zagrle, tapšući jedan drugog po leđima. Kraj zagrljaja. Estragon, poštoje izgubio oslonac, umalo da padne.
ESTRAGON: Kakav dan!
VLADIMIR: Ko te je tukao? Reci mi.
ESTRAGON: Još jedan dan minu.
VLADIMIR: Ne još.
ESTRAGON: Za mene je završen i minuo je, svejedno šta se dogada. (Ćutanje) Čuo sam te da pevaš.
VLADIMIR: Tačno, sećam se.
ESTRAGON: To me je dokusurilo. Rekoh sebi: On je sasvim sam, misli da sam zauvek otišao, i peva.
VLADIMIR: Niko ne gospodari svojim raspoloženjm. Celog dana sam se osećao u izvrsnoj formi. (Pauza) Noćas nisam ustajao, nijednom!
ESTRAGON (tužno): Vidiš, pišaš bolje kad nisam tu.
VLADIMIR: Nedostajao si mi... i u isti mah bio sam srećan. Nije li to neobično?
ESTRAGON (zgranut): Srećan?
VLADIMIR: Možda to nije baš prava reč.
ESTRAGON: A sad?
VLADIMIR: Sad?... (Radosno) Opet si tu... (Ravnodušno) Opet smo tu.... (Tmurno) Opet sam tu.
ESTRAGON: Vidiš, osećaš se gore kad sam s tobom. I ja se bolje osećam sam.
VLADIMIR (uznemiren): Zašto si onda dogmizao natrag?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Ne znaš, ali ja znam. Zato što ti ne znaš kako da se braniš. Ja ne bih dopustio da te tuku.
ESTRAGON: Ne bi mogao da ih zaustaviš.
VLADIMIR: Zašto ne bih? ESTRAGON: Bilo ih je desetorica.
VLADIMIR: Ne, mislim pre nego što su te tukli. Tebe bih zaustavio da ne radiš šta god da si radio.
ESTRAGON: Baš ništa nisam radio.
VLADIMIR: Zašto su te onda tukli?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Ah, ne, Gogo, činjenica da ima stvari koje ti izmiču, a meni ne izmiču, i mora da ti to osećaš i sam.
ESTRAGON: Kažem ti da nisam ništa uradio.
VLADIMIR: Možda nisi. Ali, sve je u načinu, kako raditi stvari, ako hoćeš da preživiš.
ESTRAGON: Ništa nisam uradio.
VLADIMIR: I ti mora da si srećan, duboko u sebi, ako to jedino znaš.
ESTRAGON: Zbog čega srećan?
VLADIMIR: Da si se vratio da ponovo budeš sa mnom.
ESTRAGON: Da li bi ti tako rekao?
VLADIMIR: Reci da jesi, čak ako to nije istina.
ESTRAGON: Šta da lažem?
VLADIMIR: Reci: srećan sam.
ESTRAGON: Srećan sam.
VLADIMIR: I ja sam.
ESTRAG0N: I ja sam.
VLADIMIR: Mi smo srećni.
ESTRAGON: Mi smo srećni. (Tajac) Šta da sad radimo, sad kad smo srećni?
VLADIMIR: Da čekamo Godoa. (Estragon zastenja. Tajac) Stvari su se ovde promenile od juče.
ESTRAGON: A ako on ne dođe?
VLADIMIR (posle časka zbunjenosti): Videćemo kad tome dođe vreme. (Pauza) Rekao sam da su se stvari ovde promenile od juče.
ESTRAGON: Sve je vlažno. VLADIMIR: Pogledaj drvo.
ESTRAGON: Iz trena u tren vlaga nikad nije ista.
VLADIMIR: Drvo, pogledaj drvo.
Estragon pogleda drvo.
ESTRAGON: Juče nije bilo tu?
VLADIMIR: Naravno da je bilo. Zar se ne sećaš? Gotovo smo se obesili o njega. Ali, ti nisi hteo. Zar se ne sećaš?
ESTRAGON: Sanjao si to.
VLADIMIR: Da li je mogućno da si već zaboravio?
ESTRAGON: Takav sam. Ili odmah zaboravim ili nikad ne zaboravim.
VLADIMIR: A Pocoa i Lakija, da li si i njih zaboravio?
ESTRAGON: Poco i Laki?
VLADIMIR: On je sve zaboravio!
ESTRAGON: Sećam se nekog mahnitog koji me ritnuo u cevanicu. Potom je izigravao budalu.
VLADIMIR: To je bio Laki.
ESTRAGON: Toga se sećam. A kad je to bilo?
VLADIMIR: A njegovog čuvara, da li se njega sećaš?
ESTRAGON: On mi je dao kosku.
VLADIMIR: To je bio Poco.
ESTRAGON: I kažeš da je sve to bilo juče?
VLADlMIR: Naravno da je bilo juče.
ESTRAGON: I ovde gde smo sad?
VLADIMIR: Gde drugde, misliš? Nije ti poznato ovo mesto?
ESTRAGON (odjednom srdito): Poznato! Šta je to ovde da bi bilo prepoznato? Ceo svoj vašljivi život proveo sam gmižući po blatištu! A ti mi tu pričaš o insceniranom predelu! (Divlje gleda oko sebe) Pogledaj ovo smetlište! Nikad se nisam maknuo iz njega!
VLADIMIR: Smiri se, smiri se.
ESTRAGON: Ti i tvoji predeli! Pričaj mi o crvima!
VLADIMIR: Ipak, ne možeš mi reći da ovo (pokazuje rukom okolo) ima ikakve sličnosti sa... (okleva) sa oblašću Izakan, recimo. Ne možeš poreći da je razlika ogromna.
ESTRAGON: Oblast Izakan! Ko ti govori o oblasti Izakan?
VLADIMIR: Ali, ti sam si bio tamo, u oblasti Izakan.
ESTRAGON: Ne, nikad nisam bio u oblasti Izakan! Svoju bljuvotinu od života izbljuvao sam ovde, kažem ti! Ovde! U Iskakan oblasti!
VLADIMIR: Ali, tamo smo bili zajedno, mogu da ti se u to zakunem! Brali smo grožđe za čoveka po imenu... (pucne prstima) ne mogu da se setim čovekovog imena, u mestu po imenu... (pucne prstima) ne mogu da se setim imena mesta, sećaš li seti?
ESTRAGON (donekle staloženije): Mogućno je. Nisam ništa primetio.
VLADIMIR: Ali, tamo dole je sve crveno!
ESTRAGON (razdražen): Nisam ništa primetio, kažem ti!
Tajac. Vladimir duboko uzdahne.
VLADIMIR: Težak si ti čovek da bi se s tobom izišlo na kraj, Gogo.
ESTRAGON: Bilo bi bolje da se razidemo.
VLADIMIR: Uvek to kažeš i uvek se gmižući vraćaš.
ESTRAGON: Najbolje bi bilo ubiti me, kao onog.
VLADIMIR: Koga onog? (Pauza) Koga onog?
ESTRAGON: Kao milijarde onih.
VLADIMIR (kao da izgovara mudru izreku): Svakom njegov krst. (Uzdahne) Dok ne umre. (Kao naknadnu misao) I bude zaboravljen.
ESTRAGON: U međuvremenu hajde da razgovaramo smireno, kad već nismo kadri da ćutimo.
VLADIMIR: U pravu si, ne možemo da presušimo.
ESTRAGON: To je da ne bismo mislili.
VLADIMIR: To nam je izvinjenje.
ESTRAGON: To je da ne bismo čuli.
VLADIMIR: Imamo svojih razloga.
ESTRAGON: Sve glasove mrtvih.
VLADIMIR: Oni šumove poput krila. ESTRAGON: Poput lišća.
VLADIMIR: Poput peska.
ESTRAGON: Poput lišća.
Tajac.
VLADIMIR: Govore svi u isti mah.
ESTRAGON: Svaki sebi.
Tajac.
VLADIMIR: Pre bismo rekli da šapću.
ESTRAGON: Da šuškaju.
VLADIMIR: Da mrmljaju.
ESTRAGON: Da šuškaju.
Tajac.
VLADIMIR: Šta kažu?
ESTRAGON: Pričaju o svojim životima.
VLADIMIR: Nije im dovoljno da su živeli.
ESTRAGON: Moraju da pričaju o tome.
VLADIMIR: Nije im dovoljno da su mrtvi.
ESTRAGON: To nije dosta.
Tajac.
VLADIMIR: Oni šumore poput perja.
ESTRAGON: Poput lišća.
VLADIMIR: Poput pepela.
ESTRAGON: Poput lišća.
Dug tajac.
VLADIMIR: Kaži nešto!
ESTRAGON: Pokušavam. Dug tajac.
VLADIMIR (u muci): Kaži bilo šta!
ESTRAGON: Šta radimo sad?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: A!
Tajac.
VLADIMIR: Ovo je strašno!
ESTRAGON: Pevaj nešto.
VLADIMIR: Ne, nikako! (Razmišlja) Mogli bismo možda da sve počnemo iznova.
ESTRAGON: To bi trebalo da bude lako.
VLADIMIR: Početak je ono što je teško.
ESTRAGON: Možeš da počneš od bilo čega.
VLADIMIR: Da, ali moraš da odlučiš.
ESTRAGON: Tačno.
Tajac.
VLADIMIR: Pomozi mi!
ESTRAGON: Pokušavam.
Tajac.
VLADIMIR: Kad tražiš, čuješ.
ESTRAGON: Tako je.
VLADIMIR: To te ometa da nađeš.
ESTRAGON: Tako je.
VLADIMIR: To te ometa da misliš.
ESTRAGON: Ipak, misliš.
VLADIMIR: Nikako, to je nemogućno.
ESTRAGON: Pa to je ideja, hajde da jedan drugom protivrečimo.
VLADIMIR: Nemoguće. ESTRAGON: Misliš?
VLADIMIR: Nismo u opasnosti da ikad više mislimo.
ESTRAGON: Što bismo se onda žalili?
VLADIMIR: Misliti nije najgora stvar.
ESTRAGON: Možda nije. Ali barem postoji.
VLADIMIR: Šta to?
ESTRAGON: Pa to je ideja, hajde da jedan drugom postavljamo pitanja.
VLADIMIR: Šta si mislio time da barem postoji?
ESTRAGON: Pa to, beda manje.
VLADIMIR: Istina.
ESTRAGON: E, pa da zahvalimo za milost kojom smo obasuti?
VLADIMIR: Grozno je to da se već mislilo.
ESTRAGON: Ali, da li se to ikad nama dogodilo?
VLADIMIR: Gde su svi ti leševi?
ESTRAGON: Ti kosturi.
VLADIMIR: To mi reci.
ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: Mora da smo i mi malo mislili.
ESTRAGON: U početku početka.
VLADIMIR: Kosturnica! Kosturnica!
ESTRAGON: Nemoj gledati.
VLADIMIR: Nema pomoći da je ne gledaš.
ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: Koliko god se upinjao, moraš.
ESTRAGON: Izvini, šta reče?
VLADIMIR: Koliko god se upinjao, moraš.
ESTRAGON: Trebalo bi da se odlučno okrenemo Prirodi.
VLADIMIR: Pokušavali smo to. ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: To i nije najgora stvar, znam.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Da se već mislilo.
ESTRAGON: Očevidno.
VLADIMIR: Ali, mogli bismo i bez tog.
ESTRAGON: Que voulezvous?
VLADIMIR: Izvini, šta reče?
ESTRAGON: Que voulezvous.
VLADIMIR: Ah, que voulezvous. Tačno.
Tajac.
ESTRAGON: Nije bilo tako loše ovo naše malo kaskanje.
VLADIMIR: Da, ali sad bismo morali da nađemo još nešto.
ESTRAGON: Hajd da vidim.
Skida šešir, usredsređuje se.
VLADIMIR: Hajd da vidim. (Skida svoj šešir, usredsređuje se. Dugo ćutanje) Ah!
Stavljaju šešire, opuštaju se.
ESTRAGON: Pa?
VLADIMIR: Šta sam ono rekao, odatle bismo mogli da nastavimo.
ESTRAGON: Kad šta si rekao?
VLADIMIR: U početku početka.
ESTRAGON: U početku početka čega?
VLADIMIR: Večeras... Bio sam rekao... Bio sam rekao...
ESTRAGON: Nisam istoričar.
VLADIMIR: Pričekaj... zagrlili smo se... bili smo srećni... srećni... šta radimo sad kad smo srećni... da čekamo... čekamo... daj da razmislim... evo ga... da čekamo... sad kad smo srećni... daj da vidim... ah! Drvo!
ESTRAGON: Drvo?
VLADIMIR: Ne sećaš se?
ESTRAGON: Umoran sam.
VLADIMIR: Pogledaj ga.
Gledaju drvo.
ESTRAGON: Ništa ne vidim.
VLADIMIR: Ali, sinoć je bilo crno i golo. A sad je sa lišćem.
ESTRAGON: Lišćem?
VLADIMIR: Za ciglo jednu noć.
ESTRAGON: Mora biti da je Proleće.
VLADIMIR: Ali, za ciglo jednu noć!
ESTRAGON: Kažem ti da juče nismo bili ovde. Opet jedan od tvojih košmara.
VLADIMIR: A gde smo prema tebi bili sinoć?
ESTRAGON: Kako bih ja znao? Na nekoj drugoj deonici. Pustih mesta ne nedostaje.
VLADIMIR (siguran u sebe): Dobro. Sinoć nismo bili ovde. Pa sad, šta smo sinoć radili?
ESTRAGON: Radili?
VLADIMIR: Probaj da se setiš.
ESTRAGON: Radili... Pretpostavljam da smo laprdali.
VLADIMIR (savlađujući se): O čemu?
ESTRAGON: Oh... o ovome, o onome, pretpostavljam, ni o čemu posebno. (Samopouzdano) Da, sad se sećam, sinoć smo proveli vreme laprdajući ni o čemu posebno. To mi tako dosad već pola veka. VLADIMIR: Ne sećaš se nijednog fakta, nijedne okolnosti?
ESTRAGON (iznureno): Ne muči me, Didi.
VLADIMIR: Sunce. Mesec. Ne sećaš se?
ESTRAGON: Bili su tu, kao obično.
VLADIMIR: Nisi primetio ništa neuobičajeno?
ESTRAGON: Jaoj!
VLADIMIR: A Poco? A Laki?
ESTRAGON: Poco?
VLADIMIR: Kosti.
ESTRAGON: Ličile su na riblje kosti.
VLADIMIR: Poco ti ih je dao.
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: A udarac nogom.
ESTRAGON: Tačno, neko me je šutnuo.
VLADIMIR: To te je Laki šutnuo.
ESTRAGON: I sve je to bilo juče?
VLADIMIR: Pokaži mi nogu.
ESTRAGON: Koju?
VLADIMIR: Obe. Zadigni nogavice. (Estragon pruža nogu Vladimiru, tetura se. Vladimir uhvati nogu. Obojica se teturaju) Zadigni nogavice.
ESTRAGON: Ne mogu.
Vladimir mu zadigne nogavicu, gleda nogu, pušta je. Estragon umalo da se sruši.
VLADIMIR: Drugu. (Estragon mu pruža istu nogu) Drugu, svinjo! (Estragon mu pruža drugu nogu. Trijumfalno) Evo rane! Počela da se gnoji!
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR (puštajući mu nogu): Gde su ti cipele?
ESTRAGON: Mora da sam ih bacio. VLADIMIR: Kad?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Zašto?
ESTRAGON (razdraženo): Zato što su me žuljale!
VLADIMIR (trijumfalno, pokazujući na cipele): Eno ih! (Estragon pogleda cipele) Na istom mestu gde si ih
juče ostavio!
Estragon ide do cipela, pomno ih ispituje.
ESTRAGON: Nisu moje.
VLADIMIR (preneraženo): Nisu tvoje!
ESTRAGON: Moje su bile crne. Ove su braon.
VLADIMIR: Jesi li siguran da su bile crne?
ESTRAGON: Pa bile su nekako sive.
VLADIMIR: A ove su braon. Pokaži mi.
ESTRAGON (dižući jednu cipelu): Pa ove su nekako zelene.
VLADIMIR: Pokaži mi. (Estragon mu pruži cipelu. Vladimir je ispituje, ljutito je baci)
ESTRAGON: Vidiš, sve je to silno zajeb...
VLADIMIR: Stvar je prosta. Neko je došao, uzeo tvoje i ostavio ti svoje.
ESTRAGON: Zašto bi?
VLADIMIR: Njegove su mu bile tesne, pa je uzeo tvoje
ESTRAGON: Ali moje su bile odveć tesne.
VLADIMIR: Tebi. Ne njemu.
ESTRAGON (pošto je uzalud pokušao da dokuči): Umorio sam se! (Pauza) Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Pauza. Očajavajući) Šta da radimo, šta da radimo! VLADIMIR: Nema šta možemo da radimo.
ESTRAGON: Ali ja ne mogu ovako!
VLADIMIR: Da li bi voleo neku rotkvicu?
ESTRAGON: Je li to sve čega ima?
VLADIMIR: Ima rotkvice i repice.
ESTRAGON: Nema šargarepe?
VLADIMIR: Nema. Ionako preteruješ sa tim tvojim šargarepama.
ESTRAGON: Daj mi onda rotkvicu. (Vladimir čeprka po svojim džepovima, nalazi jedino repice, naposletku izvadi jednu rotkvicu i pružije Estragonu koji je ispituje, njuška) Crna je!
VLADIMIR: To je rotkvica.
ESTRAGON: Znaš da volim samo crvene!
VLADIMIR: Onda, nećeš je?
ESTRAGON: Volim samo crvene!
VLADIMIR: Onda mi je vrati.
Estragon mu je vraća.
ESTRAGON: Odoh da potražim neku šargarepu.
Ne miče se.
VLADIMIR: Ovo zbilja biva nesuvislo.
ESTRAGON: Ne dovoljno.
Tajac.
VLADIMIR: Što da ih ne probaš.
ESTRAGON: Sve sam probao. VLADIMIR: Ne, mislim na cipele.
ESTRAGON: Da li bi to valjalo?
VLADIMIR: Utrošilo bi nam vreme. (Estragon okleva) Uveravam te da će nas to zaokupiti.
ESTRAGON: Opustiti.
VLADIMIR: Okrepiti.
ESTRAGON: Opustiti.
VLADIMIR: Probaj.
ESTRAGON: Pomoći ćeš mi?
VLADIMIR: Naravno da hoću.
ESTRAGON: Ne snalazimo se nas dvojica baš loše, je li Didi?
VLADIMIR: Ma da, da. Hajde, pokušajmo najpre levu.
ESTRAGON: Uvek nademo nešto, je li Didi, što nam stvara utisak da postojimo?
VLADIMIR (nestrpljivo): Ma da, da, mi smo čarobnjaci. Ali, istrajmo u tom što smo odlučili pre nego što zaboravimo. (Uzimajednu cipelu sa tla) Hajd, daj mi nogu. (Estragon digne nogu) Drugu, krmku! (Estragon podigne drugu nogu) Više! (Uplevši se jedan s drugim, posrću po pozornici. Najzad Vladimir uspeva da mu navuće jednu cipelu) Probaj da hodaš. (Estragon hoda) Pa?
ESTRAGON: Potaman.
VLADIMIR (izvadivši kanap iz džepa): Da je upertlamo.
ESTRAGON (vatreno): Ne, ne, nikakvo vezivanje, nikakvo vezivanje!
VLADIMIR: Zažalićeš. Hajd da probamo drugu. (Sve kao maločas) Pa?
ESTRAGON (gunđajući): I ova je potaman.
VLADIMIR: Ne žuljaju te?
ESTRAGON: Još ne.
VLADIMIR: Onda možeš da ih zadržiš.
ESTRAGON: Suviše su velike.
VLADIMIR: Možda ćeš jednog dana imati čarape.
ESTRAGON: Tačno. VLADIMIR: Znači, zadržaćeš ih?
ESTRAGON: Dosta o tim cipelama.
VLADIMIR: Da, ali
ESTRAGON (žestoko): Dosta! (Tajac) Mogao bih, pretpostavljam, da sednem.
Osvrće se trazeći mesto da sedne, onda ode i sedne na humku.
VLADIMIR: Tu si baš sedeo i sinoć.
ESTRAGON: Kad bih samo mogao da spavam.
VLADIMIR: Juče si spavao.
ESTRAGON: Pokušaću.
Zauzme fetusni položaj, s glavom među kolenima.
VLADIMIR: Pričekaj. (Ode i sedne pored Estragona, pa počne glasno da peva) Ninanana ninanana Ninana
ESTRAGON (poglednuvši gore, ljutito): Ne tako glasno!
VLADIMIR (meko, stišano) Ninanana ninanana Ninanana ninanana Ninanana ninanana Ninanana... (Estragon zaspi. Vladimir pažljivo ustane, skine svoj kaput i njime pokrije Estragonova ramena, zatim krene da šetka goredole, masući rukama da se zagreje. Estragon se trgne iz sna, poskoči, zvera okolo. Vladimir mu pritrči, zagrli ga) De... de... Didi je tu... ne boj se...
ESTRAGON: Ah!
VLADIMIR: De... de... prošlo je sve.
ESTRAGON: Padao sam
VLADIMIR: Sve je prošlo, sve je prošlo.
ESTRAGON: Bio sam na vrhu nekog VLADIMIR: Ne pričaj mi! Hajde, prošetaćemo da nestane.
Uzima Estragona za nadlakticu i šeta sa njim goredole sve dok Estragon odbije da dalje korača.
ESTRAGON: Dosta. Umorio sam se.
VLADIMIR: Zar bi radije da se tu ukipiš i ništa ne radiš?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: Pa izvoli.
Pusti Estragona, digne i obuče svoj kaput.
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Vladimir šetka gore dole) Zar ne možeš da staneš?
VLADIMIR: Smrznuo sam se.
ESTRAGON: Došli smo suviše rano.
VLADIMIR: Dolazimo uvek kad se smrkava.
ESTRAGON: Ali, ne smrkava se.
VLADIMIR: Smrknuće se odjedared, kao juče.
ESTRAGON: Onda će biti noć.
VLADIMIR: I mi možemo da odemo.
ESTRAGON: Onda će opet biti dan. (Pauza. Beznadno) Šta da radimo, šta da radimo!
VLADIMIR (zastane, žestoko): Prestani da cviliš! Sit sam tvojih jadikovki!
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR (videvši Lakijev šešir): Uu!
ESTRAGON: Uzdravlje ostaj. VLADIMIR: Lakijev šešir. (Odlazi do njega) Bio sam ovde ceo sat i nisam ga video. (Veoma zadovoljan) Sjajno!
ESTRAGON: Nikad me više nećeš videti.
VLADIMIR: Znao sam da je pravo mesto. Sad je kraj našim nevoljama. (Podigne šešir, posmatra ga, ispravlja ga) Mora da je bio sjajan šešir. (Stavlja ga na glavu umesto svog koji pruža Estragonu) Evo ti.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Drži to. (Estragon uzme Vladimirov šešir. Vladimir namešta Lakijev šešir na svojoj glavi. Estragon stavi Vladimirov šešir na glavu umesto svog koji pruza Vladimiru. Vladimir uzme Estragonov šešir. Estragon namešta Vladimirov šešir na svojoj glavi. Vladimir stavi Estragonov šešir na glavu umesto Lakijevog koji pruži Estragonu. Estragon uzme Lakijev šešir. Vladimir namešta Estragonov šešir na svojoj glavi. Estragon stavi Lakijev šešir umesto Vladimirovog koji pruži Vladimiru. Vladimir uzme svoj šešir, Estragon namesta Lakijev šešir na svojoj glavi. Vladimir stavi svoj šešir umesto Estragonovog koji pruzi Estragonu. Estragon uzme svoj šešir. Vladimir namešta svoj šešir na svojoj glavi. Estragon stavi svoj šešir umesto Lakijevog koji pruzi Vladimiru. Vladimir uzme Lakijev šešir. Estragon namešta svoj šešir na svojoj glavi. Vladimir stavi Lakijev šešir umesto svog koji pruzi Estragonu. Estragon uzme Vladimirov šešir. Vladimir namešta Lakijev šesir na svojoj glavi. Estragon pruži Vladimirov sešir Vladimiru koji ga uzme i pruži ga natrag Estragonu koji ga uzme i pruzi ga natrag Vladimiru koji ga uzme i baci na tlo.) Kako mi ovaj paše?
ESTRAGON: Kako da ja to znam?
VLADIMIR: Ne, ali kako izgledam s njim?
Koketno okreće glavu levodesno, neprirodno šeika kao maneken.
ESTRAGON: Grozno.
VLADIMIR: Da, ali ne više nego obično?
ESTRAGON: Ni više ni manje.
VLADIMIR: Onda mogu da ga zadržim. Moj me je živcirao. (Pauza) Kako bih rekao? (Pauza) Od njega me svrbelo.
Skine Lakijev šešir, zaviri u njega, protrese ga, lupi ga po klobuku, stavi ga ponovo na glavu.
ESTRAGON: Odlazim.
Tajac.
VLADIMIR: Ne bi li se igrao?
ESTRAGON: Čega se igrao?
VLADIMIR: Mogli bismo da se igramo Pocoa i Lakija.
ESTRAGON: Nikad čuo za to.
VLADIMIR: Ja ću izigravati Lakija, ti Pocoa. (On oponaša Lakija koji posrće pod teretom prtljaga. Estragon ga preneraženo gleda) Hajde ti dalje.
ESTRAGON: Šta ja da radim?
VLADIMIR: Psuj me, grdi!
ESTRAGON (pošto je razmislio): Nevaljalče!
VLADIMIR: Strožije!
ESTRAGON: Gonokoko! Spiroheto!
Vladimir se klati naprednatrag, presamićen.
VLADIMIR: Reci mi da mislim.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Kaži: Misli, svinjo!
ESTRAGON: Misli, svinjo!
Tajac.
VLADIMIR: Ne mogu.
ESTRAGON: Dosta sa ovim.
VLADIMIR: Reci mi da igram.
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR: Igraj, krmku! (Uvija se. Estragon naglo iziđe levo) Ne mogu! (Digne pogled, Estragon mu nedostaje) Gogo! (Sa divljim uzbuđenjem hodapo pozornici. Estragon ulazi levo, dahćući. Pohrli prema Vladimiru, padne mu u naručje) Evo te ponovo, najzad! ESTRAGON: Ja sam proklet!
VLADIMIR: Gde si bio? Pomislio sam da si otišao zauvek.
ESTRAGON: Oni dolaze!
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Koliko?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR (trijumfalno): To je Godo! Najzad! Gogo! To je Godo! Spaseni smo! Pođimo mu u susret! (Vuče Estragona premajednoj od bočnih strana pozornice. Estragon se odupire, otrgne mu se, izlazi desno) Gogo! Vrati se! (Vladimir krajnje levo, osmatra horizont. Estragon ulazi desno, hrli prema Vladimiru, pada mu u naručje) Evo te opet opet!
ESTRAGON: U paklu sam!
VLADIMIR: Gde si bio?
ESTRAGON: Oni dolaze i odande!
VLADIMIR: Opkoljeni smo! (Estragon jurne na zadnju stranu) Imbecilu! Tamo nema izlaza. (Uzme Estragona za nadlakticu i vuče ga prema čelnoj strani pozornice. Pokazuje prema publici) Onamo! Onamo nema ni žive duše na vidiku! Briši! Brzo! (Gura Estragona prema publici. Estragon uzmiče, uzasnut) Nećeš? (Posmatra publiku) Pa to mogu da shvatim. Pričekaj da vidim. (Razmišlja) Jedina nada ti je da nestaneš.
ESTRAGON: Kuda, gde?
VLADIMIR: Iza drveta. (Estragon okleva) Brzo! Iza drveta. (Estragon ode i šćućuri se iza drveta, shvata da nije sakriven, izlazi sa tog mesta) Neosporno da od tog drveta nema nama ni najmanje koristi.
ESTRAGON (smirenije): Izgubio sam glavu. Oprosti mi. To se neće ponoviti. Reci mi šta da radim.
VLADIMIR: Nema tu šta da se radi.
ESTRAGON: Idi ti i stani tamo. (Vuče Vladimira na krajnje desnu tačku i postavlja ga leđima prema pozornici) Tu, ne miči se, i osmatraj. (Vladimir osmatra horizont, s dlanom iznad očiju. Estragon trci i zauzima istovetan položaj krajnje levo. Okreću glave i gledaju jedan drugog) Leđa u leđa kao u dobra stara vremena. (Još trenutak se međusobno gledaju, zatim nastavljaju svoje osmatranje. Dugi tajac) Vidiš li da nešto dolazi?
VLADIMIR (okrenuvši glavu): Šta?
ESTRAGON (glasnije): Vidiš li da nešto dolazi?
VLADIMIR: Ne.
ESTRAGON: Ni ja.
Nastavljaju sa svojim osmatranjem. Tišina.
VLADIMIR: Mora da si imao viziju.
ESTRAGON (okrenuvši glavu): Šta?
VLADIMIR (glasnije): Mora da si imao viziju.
ESTRAGON: Nije potrebno da vičeš!
Nastavljaju sa svojim osmatranjem. Tišina.
VLADIMIR I ESTRAGON (istovremeno se okrenuvši licem prema licu): Da li…
VLADIMIR: Oh, izvini!
ESTRAGON: Nastavi.
VLADIMIR: Ne, ne, posle tebe.
ESTRAGON: Ne, ne, ti prvi.
VLADIMIR: Prekinuo sam te.
ESTRAGON: Naprotiv.
Besno gledaju jedan u drugog.
VLADIMIR: Uštogljeni majmune!
ESTRAGON: Cepidlačka svinjo!
VLADIMIR: Završi svoju rečenicu, kažem ti!
ESTRAGON: Završi ti svoju!
Tajac. Pođu jedan na drugog, zastanu.
VLADIMIR: Moronu!
ESTRAGON: Eto ideje, hajde da se međusobno nagrđujemo.
Okrenu se, udalje jedan od drugog, ponovo se okrenu licem jedan prema drugom. VLADIMIR: Moronu!
ESTRAGON: Gamadi!
VLADIMIR: Pobačaju!
ESTRAGON: Gnjido!
VLADIMIR: Pacovu iz slivnika!
ESTRAGON: Nitkovčino!
VLADIMIR: Kretenu!
ESTRAGON (kao krunski izraz): Krrritičaru!
VLADIMIR: Oh!
On klone, pobeđen, i okrene se na drugu stranu.
ESTRAGON: A sad da se pomirimo.
VLADIMIR: Gogo!
ESTRAGON: Didi!
VLADIMIR: Daj ruku!
ESTRAGON: Evoje!
VLADIMIR: Dođi mi u zagrljaj!
ESTRAGON: U zagrljaj?
VLADIMIR: Na moje grudi!
ESTRAGON: Hajde de!
Zagrle se. Razdvoje se. Tajac.
VLADIMIR: Kako vreme leti kad se ljudi zabavljaju!
Tajac.
ESTRAGON: Šta da sad radimo?
VLADIMIR: Dok čekamo.
ESTRAGON: Dok čekamo.
Tajac.

VLADIMIR: Mogli bismo da radimo naše vežbe.
ESTRAGON: Naša razmrdavanja.
VLADIMIR: Naša istezanja.
ESTRAGON: Naša opuštanja.
VLADIMIR: Naša izduživanja.
ESTRAGON: Naša opuštanja.
VLADIMIR: Da se zagrevamo.
ESTRAGON: Da se smirujemo.
VLADIMIR: Hajde de.
Vladimir skakuće s noge na nogu. Estragon ga oponaša.
ESTRAGON (prekinuvši): Dosta. Umorio sam se.
VLADIMIR (prekinuvši): Nemamo kondicije. A da malo vežbamo duboko disanje?
ESTRAGON: Umorio sam se od disanja.
VLADIMIR: U pravu si. (Pauza) Da izigravamo drvo, radi ravnoteže.
ESTRAGON: Drvo?
Vladimir izigrava drvo, teturajući se na jednoj nozi.
VLADIMIR (prekinuvši): Na tebe je red.
Estragon izigrava drvo, teturajući se.
ESTRAGON: Misliš li da me Bog vidi?
VLADIMIR: Moraš da zatvoriš oči.
Estragon zatvara oči,još gore se tetura.
ESTRAGON (prekinuvši, mašući pesnicama, iz sveg glasa): Bože, smiluj se na mene!
VLADIMIR (uznemiren): A na mene?
ESTRAGON: Na mene! Na mene! Smiluj se! Na mene!
Ulaze Poco i Laki. Poco je slep. Laki natovaren, kao ranije. Konopac, kao ranije, ali znatno kraći, tako da Poco može lakše da sledi. Laki je sa drugim seširom. Ugledavši Vladimira i Estragona, naglo zastane. Poco, nastavljajući da ide, naleti na njega.
VLADIMIR: Gogo!
POCO (ščepa Lakija koji posrte): Šta je to? Ko je to?
Laki padne, ispusti sve i povuče Pocoa za sobom. Bespomoćno leže usred rasutog prtljaga.
ESTRAGON: Da li je to Godo?
VLADIMIR: Najzad! (Ide ka toj gunguli) Najzad stiglo pojačanje!
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Da li je to Godo?
VLADIMIR: Počeli smo da klecamo. Sad smo sigurni da ćemo izdržati do kraja večeri.
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Čuješ li ga?
VLADIMIR: Nismo više sami, čekajući noć, čekajući Godoa, čekajući... čekajući. Cele večeri smo se borili, bez podrške. Sad je s tim gotovo. Svanulo je već sutra.
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Vreme opet već teče. Sunce će zaći, mesec izaći, a mi otići... odavde.
POCO: Milost!
VLADIMIR: Siroma Poco!
ESTRAGON: Znao sam da je to on.
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON: Godo.
VLADIMIR: Ali to nije Godo.
ESTRAGON: Nije Godo?
VLADIMIR: Nije Godo.
ESTRAGON: Pa ko je to?
VLADIMIR: To je Poco.
POCO: Ovamo! Ovamo! Pomozite mi da ustanem!
VLADIMIR: Ne može da ustane.
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah!
VLADIMIR: Možda ima još neku kosku za tebe.
ESTRAGON: Kosku?
VLADIMIR: Pileću. Zar se ne sećaš?
ESTRAGON: To je bio on?
VLADIMIR: Da.
ESTRAGON: Pitaj ga.
VLADIMIR: Možda bismo mogli da mu najpre pomognemo.
ESTRAGON: U čemu?
VLADIMIR: Da ustane.
ESTRAGON: Ne može da ustane?
VLADIMIR: Hoće da ustane.
ESTRAGON: Pa neka onda ustane.
VLADIMIR: Ne može.
ESTRAGON: Zašto? VLADIMIR: Ne znam.
Poco se uvija, stenje, pesnicama lupa o tlo.
ESTRAGON: Trebalo bi najpre da mu zatražimo kosku. Pa ako odbije, ostavićemo ga tako.
VLADIMIR: Misliš da je sad nama na milosti?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: I da bi trebalo da mu postavimo izvesne uslove zausluge?
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: To svakako izgleda razborito. Ali, postoji jedna stvar od koje strahujem.
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Da Laki odjednom ne nasrne. Onda smo nagrabusili.
ESTRAGON: Laki?
VLADIMIR: Ona koji je juče navalio na tebe.
ESTRAGON: Rekao sam ti da ih je bilo desetorica.
VLADIMIR: Ne, pre tog, onaj koji te je šutnuo.
ESTRAGON: Taj je ovde?
VLADIMIR: U punoj veličini. (Gest prema Lakiju) Trenutno je bezvoljan. Ali, svakog momenta može da pomahnita.
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: A recimo da ga nas dvojica dobro izudaramo.
VLADIMIR: Misliš da se obrašimo na njega dok spava?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: To svakako izgleda kao dobra zamisao. Ali, da li bismo bili kadri za to? Da li on doista spava? (Pauza) Ne, najbolje bi bilo da iskoristimo Pocoovo zapomaganje
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Da mu pomognemo
ESTRAGON: Da mi pomognemo njemul
VLADIMIR: A da se zauzvrat unapred naplatimo nečim opipljivim.
ESTRAGON: A recimo on
VLADIMIR: Ne trosimo vreme na praznu priču! (Pauza. Vatreno) Učinimo nešto dok imamo priliku! Nismo svakog dana nekom potrebni. Ne, doista, nismo nekom lično potrebni. Dragi bi podjednako dobro, ako ne i bolje, obavili stvar. Celom čovečanstvu upućeni su ovi vapaji za pomoć koji još zvone u našim ušima! Ali, na ovom mestu, u ovom trenutku vremena, mi smo celo čovečanstvo, voleli to ili ne. Učinimo najbolje u datom slučaju, pre nego što bude prekasno! Hajde da barem jednom dolično predstavljamo taj gadan soj u koji nas je kleta sudba uvrstila! Šta ti kažeš? (Estragon ništa ne kaže) Istina, kad skrštenih raku odmeravamo razloge za i protiv, ne činimo manju čast našoj vrsti. Tigar priskače, bez imalo premišljanja, u pomoć svom srodniku, ili šmugne u najdublji čestar. Ali, nije pitanje o tome. Pitanje jeste šta mi radimo ovde. A mi smo blagosloveni time što sticajem znamo odgovor na to. Da, u ovoj ogromnoj zbrci samo je jedna stvar jasna. Mi čekamo Godoa da dođe.
ESTRAGON: Ah!
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Ili noć da padne. (Pauza) Staramo se o našem zakazanom sastanku i tu je kraj. Nismo sveci, ali staramo se o našem zakazanom sastanku. Koliko je ljudi koji bi mogli time da se pohvale?
ESTRAGON: Milijarde.
VLADIMIR: Misliš toliko?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Može biti da si u pravu.
POCO: U pomoć! VLADIMIR: Sve što znam jeste da su, u tim okolnostima, časovi dugi, i prisiljavaju nas da ih prekraćujemo radnjama koje kako bih rekao koje na prvi pogled izgledaju razborite, sve dok se ne prometnu u naviku. Ti bi mi mogao reći da tako čuvamo svoj razum da se ne oburva. Bez ikakve sumnje. Ali, nije li to već dugo lutanje kroz noć čijim bezdanim dubinama nema kraja ni konca? Eto o čemu se ponekad pitam. Pratiš li moje promišljanje?
ESTRAGON (najednom aforističan): Svi smo rođeni ludi. Neko to i ostane.
POCO: U pomoć! Platiću vam!
ESTRAGON: Koliko?
POCO: Stotku!
ESTRAGON: Nedovoljno.
VLADIMIR: Ja ne bih išao tako daleko.
ESTRAGON: Misliš da je dovoljno?
VLADIMIR: Ne, mislim tako daleko da tvrdim da sam bio udaren u glavu kad sam doiazio na svet. Ali, nije pitanje o tome.
POCO: Dve stotke!
VLADIMIR: Mi čekamo. Dosađujemo se. (Zamahnu rukom uvis) Ne, ne protestuj, mi se dosadujemo do smrti, i to se ne da poreći. Dobro. Pruža nam se prilika da se razgalimo, a šta mi radimo? Puštamo je da iščili. Hajde, bacimo se na posao! (Ide prema gunguli, zaustavi se na korak od nje) Za neki tren sve će nestati i opet ćemi biti sami, usred ničega!
Zamisli se.
POCO: Dve stotke!
VLADIMIR: Stižemo!
Pokušava da podigne Pocoa na noge, ne uspeva, ponovo pokušava, spotiče se, padne, pokušava da ustane, ne uspeva.
ESTRAGON: Šta je to s vama svima?
VLADIMIR: U pomoć?
ESTRAGON: Ja odlazim.
VLADIMIR: Ne ostavljaj me! Oni će me ubiti! POCO: Gde sam?
VLADIMIR: Gogo!
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: U pomoć!
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR: Najpre mi pomozi, pa ćemo otići zajedno.
ESTRAGON: Obećavaš?
VLADIMIR: Zaklinjem se.
ESTRAGON: I nikad se nećemo vratiti?
VLADIMIR: Nikad!
ESTRAGON: Otići ćemo u Pirineje.
VLADIMIR: Kud god voliš.
ESTRAGON: Uvek sam hteo da skitaram po Pirinejima.
VLADIMIR: Skitaraćeš po njima.
ESTRAGON (ustuknuvši): Ko je prdnuo?
VLADIMIR: Poco.
POCO: Ovamo! Ovamo! Milost!
ESTRAGON: To je odvratno!
VLADIMIR: Brzo! Daj mi ruku!
ESTRAGON: Odlazim. (Pauza. Glasnije) Odlazim.
VLADIMIR: Pa pretpostavljam da ću na kraju ustati sam. (Pokušava, ne uspeva) Kad tad.
ESTRAGON: Šta je to s tobom?
VLADIMIR: Idi dovraga.
ESTRAGON: Ostaješ li tu?
VLADIMIR: Izvesno vreme.
ESTRAGON: Ma hajde, ustaj, uhvatićeš neki nazeb.
VLADIMIR: Ne brini za mene.
ESTRAGON: Hajde, Didi, ne budi magarac! Pruži ruku koju Vladimir žurno ščepa.
VLADIMIR: Vuci!
Estragon vuče, spotiče se, padne. Dug tajac.
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Stigli smo.
POCO: Ko ste vi?
VLADIMIR: Mi smo ljudi.
Tajac.
ESTRAGON: Slatka majko zemljo!
VLADIMIR: Možeš li da ustaneš?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Probaj.
ESTRAGON: Ne sad, ne sad.
Tajac.
POCO: Šta se dogodilo?
VLADIMIR (žestoko): Hoćeš li ti već da zamukneš! Da vežu! On ume da misli samo na sebe!
ESTRAGON: Šta veliš za malu dremku?
VLADIMIR: Jesi li ga čuo? On bi da zna šta se dogodilo!
ESTRAGON: Pusti ga. Spavaj.
Tajac.
POCO: Milost! Milost!
ESTRAGON (trgne se): Šta je to?
VLADIMIR: Jesi li bio zaspao? ESTRAGON: Mora da jesam.
VLADIMIR: Ma ovo kopile Poco ne prestaje.
ESTRAGON: Ućutkaj ga. Šutni ga u muda.
VLADIMIR (udarajući Pocoa): Hoćeš li da prestanes! Picajzlo! (Poco se sam izmigolji, uz bolne krike, i odgmiza dalje. Zaustavi se, slepački mlatara po vazduhu, zovući u pomoć. Vladimir, oslonjen o lakat, prati njegovo izbauljavanje) Izmakao se. (Poco se skljoka) Pao je!
ESTRAGON: Šta da radimo sad?
VLADIMIR: Možda bih mogao da odgmižem do njega.
ESTRAGON: Ne ostavljaj me!
VLADIMIR: Ili da ga pozovem.
ESTRAGON: Da, pozovi ga.
VLADIMIR: Poco! (Ćutanje) Poco! (Ćutanje) Nema odgovora.
ESTRAGON: Zajedno.
VLADIMIR i ESTRAGON: Poco! Poco!
VLADIMIR: Pomerio se.
ESTRAGON: Jesi li siguran da se on zove Poco?
VLADIMIR (uznemiren): Gospodine Poco! Vratite se! Nećemo vas povrediti!
Tajac.
ESTRAGON: Mogli bismo da pokušamo s drugim imenima.
VLADIMIR: Strah me je da on umire.
ESTRAGON: To bi bilo zabavno.
VLADIMIR: Šta bi bilo zabavno?
ESTRAGON: Da pokušamo da ga dozovemo drugim imenima, redom. Prošlo bi nam vreme. A pre ili kasnije bismo pogodili pravo.
VLADIMIR: Kažem ti da se zove Poco.
ESTRAGON: Ubrzo ćemo videti. (Razmišlja) Avelje! Avelje!
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Eto, prvo, pa pogodak!
VLADIMIR: Zamara me već ovaj motiv.
ESTRAGON: Možda se drugi zove Kain. Kaine! Kaine!
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Ovaj je vascelo čovečanstvo. (Tajac) Vidi oblačak!
VLADIMIR (podignuvši pogled): Gde?
ESTRAGON: Tamo. U zenitu.
VLADIMIR: Pa? (Pauza) Šta je to tako čudesno s njim?
Tajac.
ESTRAGON: Bi li da predemo sad na nešto drugo?
VLADIMIR: Baš sam to hteo da predložim.
ESTRAGON: Ali, na šta?
VLADIMIR: Ah!
Tajac.
ESTRAGON: Recimo, da za početak ustanemo?
VLADIMIR: Ne škodi da pokušamo.
Ustaju.
ESTRAGON: Dečja igra.
VLADIMIR: Naprosto pitanje snage volje.
ESTRAGON: Šta sad?
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Očajavajući) Šta ćemo da radimo, šta ćemo da radimo!
POCO: U pomoć! VLADIMIR: A da mu pomognemo?
ESTRAGON: Šta on hoće?
VLADIMIR: Hoće da ustane.
ESTRAGON: Zašto onda ne ustane?
VLADIMIR: Hoće da mu pomognemo da ustane.
ESTRAGON: Zašto mu onda ne pomognemo? Šta čekamo?
Pomažu Pocou da stane na noge, puste ga. On padne.
VLADIMIR: Moramo da ga pridržavamo. (Ponovo ga podignu. Poco se ljulja izmedu njih, rukama im obgrlivši ramena) Osećate se bolje?
POCO: Ko ste vi?
VLADIMIR: Ne prepoznajete nas?
POCO: Slep sam.
Tajac.
ESTRAGON: Možda on ume da gleda u budućnost.
VLADIMIR: Otkad?
POCO: Imao sam Čudesan vid ali, jeste li vi prijatelji?
ESTRAGON (nasmejavši se grohotom): On hoće da zna da li smo prijatelji!
VLADIMIR: Ne, on misli njegovi prijatelji.
ESTRAGON: Pa?
VLADIMIR: Dokazali smo da jesmo, pomažući mu.
ESTRAGON: Tačno. Da li bismo mu pomogli da mu nismo prijatelji?
VLADIMIR: Može biti.
ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: Nemojmo sad da cepidlačimo oko tog.
POCO: Vi niste drumski razbojnici?
ESTRAGON: Drumski razbojnici? Da li ličimo na drumske razbojnike? VLADIMIR: Ma dovraga, ne vidiš li da je čovek slep!
ESTRAGON: Dovraga, jest. (Pauza) Tako on kaže.
POCO: Ne ostavljajte me!
VLADIMIR: Nema reči o tome.
ESTRAGON: Zasad.
POCO: Koliko je sati?
VLADIMIR (ispitujući nebo): Sedam sati... osam sati...
ESTRAGON: Zavisi od doba u godini.
POCO: Da li je veče?
Ćutanje. Vladimir i Estragon usredsređuju se na sunčev zalazak.
ESTRAGON: Izlazi.
VLADIMIR: Nemogućno.
ESTRAGON: Možda je zora?
VLADIMIR: Ne budi budala. Zapad je tamo.
ESTRAGON: Kako znaš?
POCO (izmučeno): Veče je?
VLADIMIR: Kako god, nije se pomerilo.
ESTRAGON: Kažem ti da izlazi.
POCO: Zašto mi ne odgovarate?
ESTRAGON: Daj nam prilike.
VLADIMIR (iznova uveravajući): Veče je, ser, veče, noć se bliži. Ovaj moj prijatelj hteo bi da posumnjam u to, a ja moram da priznam da me je na trenutak pokolebao. Ali, nisam ja zalud proživeo ovaj dugi dan i mogu da vas uverim da je kraj njegovih zaliha sasvim blizu. (Pauza) Kako se sad osećate?
ESTRAGON: Koliko ćemo ga još nosati okolo? (Donekle ga puste, hvataju ga ponovo dok on pada) Nismo mi karijatide!
VLADIMIR: Ako sam valjano čuo, rekli ste da je vaš vid nekad bio dobar.
POCO: Čudesan! Čudesan, čudesan vid!
Ćutanje.
ESTRAGON (razdraženo): Više potankosti! Vise potankosti!
VLADIMIR: Pusti ga na miru. Ne vidiš li da misli o danima kad je bio srećan. (Pauza) Memoria praeteritorum bonorum to nikako nije prijatno.
ESTRAGON: Mi ne bismo u to mogli biti upućeni.
VLADIMIR: I to se obrušilo na vas odjednom?
POCO: Baš čudesan!
VLADIMIR: Pitam vas da ii se to obrusilo na vas odjednom.
POCO: Jednog lepog dana probudio sam se slep kao Sudbina. (Pauza) Ponekad se pitam ne spavam li još.
VLADIMIR: A kad se to desilo?
POCO: Ne znam.
VLADIMIR: Ali ne pre jucerašnjeg dana
POCO (žestoko) Ne pitajte me! Slepi nemaju pojam o vremenu. I skrivene su im stvari koje se tiču vremena.
VLADIMIR: Gle, ko bi to pomislio! Mogao bih se zakleti u sasvim suprotno.
ESTRAGON: Ja odlazim.
POCO: Gde smo mi?
VLADIMIR: Ne bih umeo da vam kažem.
POCO: Nije li ovo nekim slučajem mesto poznato kao Daska?
VLADIMIR: Nikad čuo za to.
POCO: Kako izgleda? VLADIMIR (osvrćući se): Neopisivo je. Ne liči ni našta. Nema ničeg. Ima neko drvo.
POCO: Onda nije Daska.
ESTRAGON (pogrbljujući se): Uh, kakva zabava!
POCO: Gde je moj sluga?
VLADIMIR: Tu je negde.
POCO: Zašto ne odgovara kad zovem?
VLADIMIR: Ne znam. Izgleda da spava. Možda je mrtav.
POCO: Šta se tačno dogodilo?
ESTRAGON: Tačno!
VLADIMIR: Vas dvojica ste se okliznuli. (Pauza) I pali.
POCO: Idite i vidite da li je povređen.
VLADIMIR: Ne možemo da vas ostavimo.
POCO: Ne morate obojica da idete.
VLADIMIR (Estragonu): Idi ti.
ESTRAGON: Pošto mi je ono učinio? Nikad!
POCO: Da, da, nek ide vaš prijatelj; on veoma zaudara. (Ćutanje) Šta čeka?
VLADIMIR: Šta čekaš?
ESTRAGON: Čekam Godoa.
Tajac.
VLADIMIR: Šta bi zapravo trebalo da uradi?
POCO: Pa nek počne time što će povući konopac, ali ne prejako da ga ne zadavi. Na to se obično odazove. Ako ne, neka proba da ga nogom šutira u lice i mošnje dokle god može.
VLADIMIR (Estragonu): Vidiš, nema čega da se bojiš. To ti je čak prilika mu se osvetiš.
ESTRAGON: A ako se on brani?
POCO: Ne, ne, on se nikad ne brani.
VLADIMIR: Doleteću ti u pomoć.
ESTRAGON: Ne skidaj oka sa mene.
Ide prema Lakiju.
VLADIMIR: Uveri se da je živ pre nego što navališ. Nema smisla da se naprežeš ako je mrtav.
ESTRAGON (nagnuvši se nad Lakijem): Diše.
VLADIMIR: E, pa obradi ga.
Naglo raspomamljen, Estragon počinje da sutira Lakija, urlajući psovke na njega, koje god zna. Ali, povredi nogu i uzmaknu, hramljući i stenjući. Laki se meskolji.
ESTRAGON: Uh, životinjo!
Sedne na humku i pokušava da izuje cipelu. Ali, ubrzo odustaje od tog i sprema se da spava, s rukama na kolenima i glavom na rukama.
POCO: Šta je sad krenulo loše?
VLADIMIR: Moj se prijatelj povredio.
POCO: A Laki?
VLADIMIR: To je on, znači?
POCO: Šta?
VLADIMIR: To je Laki?
POCO: Ne razumem.
VLADIMIR: A vi ste Poco?
POCO: Svakako da sam Poco.
VLADIMIR: Oni isti od juče?
POCO: Juče?
VLADIMIR: Sreli smo se juče. (Ćutanje) Sećate li se?
POCO: Ne sećam se da sam ikog sreo juče. A sutra se neću sećati da sam ikog sreo danas. Zato ne računajte na mene da vas prosvećujem.
VLADIMIR: Ali
POCO: Dosta! Diži se, svinjo!
VLADIMIR: Vodili ste ga na vašar da ga prodate. Govorili ste nam o tome. On je igrao. Mislio. Vi ste mogli da vidite.
POCO: Na volju vam. Pustite me da idem! (Vladimir se odmakne) Diž se!
Laki ustaje, prikuplja svoj tovar.
VLADIMIR: Kuda biste odavde?
POCO: Dalje. (Laki, natovaren, zauzima mesto ispred Pocoa) Bič! (Laki sve spušta na tlo, trazi bič, nađe ga, stavlja ga u Pocoovu ruku, ponovo sve uzima) Konopac!
Laki sve spušta na tlo, stavlja kraj konopca u Pocoovu ruku, ponovo sve uzima.
VLADIMIR: Šta je u torbi?
POCO: Pesak. (Cima konopac) Kreći!
VLADIMIR: Nemojte još da idete.
POCO: Odlazim.
VLADIMIR: Šta da radite kad padnete, a pomoći niotkud?
POCO: Čekamo dok ne uzmognemo da ustanemo. Potom idemo dalje. Kreći!
VLADIMIR: Pre nego što odete, recite mu da peva.
POCO: Ko da peva?
VLADIMIR: Laki.
POCO: Da peva?
VLADIMIR: Da. Ili da misli. Ili da deklamuje.
POCO: Ali, on je nem.
VLADIMIR: Nem!
POCO: Nem. Ne može čak ni da stenje.
VLADIMIR: Nem! Otkad?
POCO (odjednom jarostan): Prekinite da me mrcvarite s tim vašim prokletim vremenom! To je odvratno! Kad! Kad! Jednog dana, zar vam to nije dovoljno, jednog dana on je onemeo, jednog dana sam ja oslepeo, jednog dana ćemo ogluveti, jednog dana smo bili rodeni, jednog dana ćemo umreti, istog dana, iste sekunde, zar vam to nije dovoljno? (Staloženije) One rađaju u opkoračenju nad grobom, svetlost zablista na časak, potom je već noć. (Cima konopac) Kreći!
Poco i Laki odlaze se pozornice. Vladimir ih prati do ruba, gleda za njima. Šum padanja, istaknut Vladimirovim mimikom, najavljuje da su se oni opet srušili. Tajac. Vladimir ide prema Estragonu, trenutak ga zamisljeno posmatra, onda ga prodrma da ga probudi.
ESTRAGON (Čini divlje pokrete, izgovara nesuvisle reči. Konačno): Zašto me nikad ne pustiš da spavam?
VLADIMIR: Osećao sam se usamljen.
ESTRAGON: Sanjao sam da sam srećan.
VLADIMIR: Onda vreme brže prolazi.
ESTRAGON: Sanjao sam da
VLADIMIR (žestoko): Ne pričaj mi! (Ćutanje) Pitam se da li je on stvarno slep.
ESTRAGON: Slep? Ko?
VLADIMIR: Poco.
ESTRAGON: Slep?
VLADIMIR: Rekao nam je da je slep.
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR: Činilo mi se da nas vidi.
ESTRAGON: To si sanjao. (Pauza) Hajdemo odavde. Ne možemo. Ah! (Pauza) Jesi li siguran da je to
bio on?
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON: Godo.
VLADIMIR: Ma ko Godo?
ESTRAGON: Poco.
VLADIMIR: Nikako! (Ne baš siguran) Nikako! (Još manje siguran) Nikako!
ESTRAGON: Pretpostavljam da bih, ipak, mogao da ustanem. (Ustaje s mukom) Ijao! Didi!
VLADIMIR: Ne znam više šta da mislim.
ESTRAGON: Moja noga! (Ponovo sedne i pokušava da izuje cipele) Pomozi mi!
VLADIMIR: Jesam li spavao dok su drugi patili? Spavam li sad? Sutra, kad se probudim, ili mislim da sam se probudio, šta ću reći o današnjem danu? Da sam sa Estragonom, svojim prijateljem, na ovom mestu, dok nije pala noć, čekao Godoa? Da je Poco prošao, sa svojim nosačem, i da je razgovarao s nama? Verovatno. Ali u svemu tome šta će biti istina? (Estragon, uzaludno se boreći sa cipelom, biva ophrvan lakim snom. Vladimir ga gleda) On neće znati ništa. Pričaće mi o udarcima koje je primio i ja ću mu dati šargarepu. (Pauza) Opkoračene nad grobom i teško se porađaju. S dna rake, hropćući, grobokopač zavlači klešta. Imamo vremena da ostarimo. Vazduh je ispunjen našim kricima. (Osluškuje) Ali navika je veliki anestetik. (Opet pogleda u Estragona) I mene sad neko gleda, i o meni govori: On spava, ne zna ništa, pustimo je da spava. (Pauza) Ne mogu dalje! (Pauza) Sta sam ono rekao?
On grozničavo šetka tamoamo, konačno zastane krajnje levo. Desno ulazi Dečak i zastane. Tajac.
DEČAK: Gospodin... (Vladimir se okrene) Gospodin Albert...
VLADIMIR: Hajdemo ponovo. (Pauza) Ne prepoznaješ me?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Nisi juče dolazio.
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Ovo ti je prvi put.
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Imaš poruku od gospodina Godoa.
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Neće doći večeras.
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Ali će doći sutra.
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Zasigurno.
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Jesi li nekog sreo?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Dva druga... (okleva) čoveka?
DEČAK: Nisam nikog video, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Šta radi gospodin Godo? (Ćutanje) Čuješ me?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Pa?
DEČAK: Ne radi nista, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Kako ti je brat?
DEČAK: Bolestan je, ser.
VLADIMIR: Možda je on dolazio juče.
DEČAK: Ne znam, ser.
Tajac.
VLADIMIR (blago): Ima li gospodin Godo bradu?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Plavu ili... (okleva) ili crnu?
DEČAK: Mislim da je bela, ser. Tajac.
VLADIMIR: Hriste, smiluj se na nas!
Tajac.
DEČAK: Šta da kažem gospodinu Godou, ser?
VLADIMIR: Kaži mu... (okleva) kaži mu da si me video i da... (okleva) da si me video. (Pauza. Vladimir prilazi Dečaku, Dečak uzmiče. Vladimir stane, Dečak stane. S naglom žestinom) Jesi li siguran da me vidiš, nećeš doći i reći mi sutra da me nikad nisi video!
Tajac. Vladimir naglo skoči napred, Dečak mu izmaknu i izjuri. Tajac. Sunce zalazi, mesec izlazi. Kao u Prvom činu. Vladimir stoji nepomično ipognut. Estragon se budi, izuva cipele, uzima po jednu u svaku ruku i ide, pa ih odloži na sredini čelne strane pozornice, zatim ide prema Vladimiru.
ESTRAGON: Nešto ti nije dobro?
VLADIMIR: Ništa mi nije.
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR: I ja.
ESTRAGON: Jesam li dugo spavao?
VLADIMIR: Ne znam.
Tajac.
ESTRAGON: Kuda ćemo?
VLADIMIR: Ne daleko.
ESTRAGON: O, da, hajdemo daleko odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Moramo da se sutra vratimo ovamo.
ESTRAGON: Zbog čega?
VLADIMIR: Da čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Ćutanje) Nije došao? VLADIMIR: Nije.
ESTRAGON: A sad je prekasno.
VLADIMIR: Da, sad je noć.
ESTRAGON: A ako bismo ga se okanili? (Pauza) Ako bismo ga se okanili?
VLADIMIR: On bi nas kaznio. (Tajac. Gleda drvo) Sve je mrtvo osim drveta.
ESTRAGON (gledajući drvo): Šta je to?
VLADIMIR: To je drvo.
ESTRAGON: Da, ali koje drvo?
VLADIMIR: Ne znam. Vrba.
Estragon vuče Vladimira prema drvetu. Stoje nepomično pred njim. Tajac.
ESTRAGON: Zašto se ne obesimo?
VLADIMIR: Čime?
ESTRAGON: Nemaš malo konopca?
VLADIMIR: Nemam.
ESTRAGON: Onda ne možemo.
Tajac.
VLADIMIR: Polazimo.
ESTRAGON: Pričekaj, evo moj kaiš.
VLADIMIR: Suviše je kratak.
ESTRAGON: Mogao bi da me vučeš za noge.
VLADIMIR: A ko će moje?
ESTRAGON: Tačno.
VLADIMIR: Pokaži mi ipak. (Estragon razvezuje kanap koji mu drži pantalone i koje mu se, prevelike za njega, sroljavaju do glefnjeva. Obojica razgledaju kanap) Moglo bi da posluži ako nemamo izbora. Ali, da li je dovoljno jako?
ESTRAGON: Ubrzo ćemo videti. Drž.
Svaki uzme po kraj kanapa i vuku. Kanap se prekine. Oni padnu.
VLADIMIR: Nije ni za ku... kufer.
Tajac.
ESTRAGON: Ti reče da moramo sutra da se vratimo ovamo?
VLADIMIR: Da.
ESTRAGON: Onda možemo da ponesemo valjano parče konopca.
VLADIMIR: Da.
Tajac.
ESTRAGON: Didi?
VLADIMIR: Da.
ESTRAGON: Ne mogu dalje ovako.
VLADIMIR: Tako misliš.
ESTRAGON: A da se raziđemo? To bi moglo biti bolje za nas.
VLADIMIR: Obesićemo se sutra, (Pauza) Osim ako Godo dođe.
ESTRAGON: A ako dođe?
VLADIMIR: Bićemo spaseni.
Vladimir skida šešir (Lakijev), zaviruje u njega, pipka ga iznutra, protrese ga, lupa po njegovom klobuku, ponovo ga stavlja na glavu.
ESTRAGON: E, pa? Krećemo li?
VLADIMIR: Povuci pantalone.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Povuci pantalone.
ESTRAGON: Kažeš li: svuci pantalone?
VLADIMIR: Povuci pantalone nagore.
ESTRAGON (uočivši da su mu pantalone sroljane): Da, tačno.
Podiže pantalone.
VLADIMIR: E, pa? Krećemo li?
ESTRAGON: Da, hajdemo. Ne miču se.

Samuel Beckett: Tekst nizašto

PismaSemjuela Beketa, I susret sa Beketom

Pisma Samjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER