Maja Abadžija, Sve blagodeti Pekićeve antropopeje ( meditacija o žanru )

                                                   

No more gods, no more faith, no more timid holding back.
Let us blast out of our old forms, our ignorance, our weakness, and our mortality. The future belongs to posthumanity.
(Max More, On becoming posthuman)

„Napraviću od vas Titane za Titanis, zemlju na kojoj će se sve moći i sve smeti!“ (Frederick Lieberman, Besnilo)


      Da li je čovek svoje prvobitne mitove govorio krhkošću svoga tela? Zastrašujuća moć prirode nad njim i neshvatljiva širina sveta oko njega morala je biti ukroćena rečju, rastumačena pričom. Spoznaja o krhkosti telesne ljušture, o poroznosti supstance, praćena je odvajkada i željom da se prevaziđe neumitni završetak života – naučna i medicinska čudesa savremenosti samo su metodičniji nastavak jednog posve animalnog instinkta, poetski oblikovanog u Gilgamešovu potragu za večitom mladošću, sublimiranog u alhemičarske napore za proizvođenjem eliksira mladosti. Telo čovekovo nije nikada u potpunosti moglo pratiti uzlete njegova duha – otud valjda i toliko uzdanje u Priču koja nadživljava njegovo kratko trajanje – zato je i san o duhovnom transcendensu neuništiv.
     Nasledivši alhemičare, mislioci okrenuti materijalnoj stvarnosti tela, zazivali su tehnološku transcendenciju u nadi da će ukupni progres ljudskog znanja u nekoj dalekoj tački budućnosti biti u stanju iznaći magični stroj što zaoštrava čula, produbljuje percepciju, usavršava um, pobeđuje starost i smrt. Kao da će pojačana senzibilnost tela svet ukazati u svoj njegovoj jasnoći, a novom oštroumlju prikazati odnose između udaljenih stvari. Kao da će nas učiniti ravnopravnim sa kosmosom, umesto tavorećih živuljki bogova koje, umesto razumevanja sveta, shodno etici svog verovanja zazivaju njegovo uništenje, da bi se u boljem nadale uspešnoj transakciji ovozemaljskih dobročinstava u monetu večnosti. Imamo samo jedan svet, ovaj, kažu i transhumanisti, usudivši se, u današnjici što je sistematsko spoznavanje sveta uzdigla na nedostižnu orbitu iznad svakodnevnice, na otvoreni zahtev za tehnološkim usavršavanjem čovekovog tela, rizikujući porugu i skepticizam intelektualne elite, nerazumevanje i snebivanje masa.
      Transhumanizam ili H+, pokret je savremenih alhemičara koji razmatraju tehnološke mogućnosti unapređenja ljudskog organizma, ali i njegovog intelektualnog kapaciteta, na racionalnoj osnovi, sa kritičkim stavom, uz sva pripadajuća etička kolebanja, demokratski velikodušni: budućnost pripada svima. (Činjenice: godišnja članarina u transhumanističkom klubu iznosi 250$, a bogatijim članovima je ponuđena mogućnost da postanu avanturisti u smrti i investiraju, umesto u grobno mesto sa hladovinom i pogledom, u krioćeliju sa ugodnom temperaturom gde će iščekivati drugo poluvreme svog života.
     Iz FAQ sekcije sajta organizacije, ponudu prati gotovo cinična opaska: Seen in this light, signing up for cryonics, which is usually done by making a cryonics firm one of the beneficiaries of your life insurance, can look like a reasonable insurance policy. If it doesn’t work, you would be dead anyway. If it works, it may save your life.) No ono što je možda fascinantnije jeste da ova firma prognanika-u-sadašnjosti ponajviše liči na skupi klub čitalaca: na transhumanističkoj listi lektire, zgodno podeljenoj u tematske celine, pod ‘obavezno’ stoje Huxley, Asimov, Dick, Gibson, Pohl, Heinlein, Clarke – mag do maga naučne fantastike. Otvoreno priznanje transhumanista da inspiraciju za svoje delovanje crpe iz spekulativne literature tvori volšeban slučaj obrnute mimeze, koji će tek antropologija budućnosti moći (pr)oceniti i eventualno svrstati u progresivne mislilačke struje, ili parodične aberacije racionalnog duha (kakva je, primerice, scijentologija).
        S druge strane, konzervativna anti-propaganda dušebrižnika kakav je Francis Fukuyama ideje transhumanista svrstava u „najopasnije na svetu“, čineći ih barem simpatičnim. I zaista, naivnost s kojom prilaze fundamentalnim pitanjima kroz koja civilizacija promišlja samu sebe i hladni racio kojim hoće kastrirati onaj suštinski iracionalni nagon za eliminacijom starosti i smrti – tu matericu umetnosti – ne čini transhumanističke ideje manje ozbiljnim.
     Evo još jedne opasne ideje: književnost je oduvek htela biti savest čovečanstva. Preispitujući etičke pretpostavke svakog novuma u ljudskoj istoriji, koliko god estetički gizdava, književnost je bila uzbudljivija i elokventnija sestra filozofije – ovu jednostavnu istinu o njenoj ambivalentnoj prirodi recentna je književna istorija prečesto zaboravljala, gubeći se u bespredmetnom međusobnom tužakanju tobožnjih esencijalističkih estetičara i još prozirnijih etičara-angažovanika. Još otkad je čovek nabasao na vatru, ili, kako to priča lepše prenosi, otkako je hrabri titan Prometej ukrao vatru bogovima i podario je čoveku, progres civilizacije je dolazio s neumitnim upozorenjem – na svakoj etapi tog puta, književnost je propitivala granice upotrebe novih spoznaja i otkrića, težinu tereta saznanja za krhku etičku kičmu čoveka. Upravo je naučna fantastika, što je transhumanizam i prepoznao, dodala teg tehnološkog napretka na delikatnu faustovsku vagu saznanja i morala, što je čini žanrom-baštinikom one književnosti koju često neprecizno zovemo ‘književnost ideja’, a prepoznajemo po intelektualnoj i umetničkoj hrabrosti da postavlja detinje velika pitanja.
     Postoji izvesni raskol između žanrovske literature ili tzv. paraliterature i književnosti (nazovimo je zasad ne-žanrovska) za koju je skovan termin mainstream, ili književnost glavnog toka (izuzetno prigodan i ideološki obojen, jer tako ponosito naglašava marginalnost samog žanra). Promotrimo li problem iz nešto iskošene perspektive, videćemo da je oponiranje ove vrste diktirana s različitih pozicija moći (koje su, opet, u odnosu binarne opozicije, istovremeno i odraz u ogledalu negdašnje suprotstavljenosti niske i visoke literature): akademskih, koje propisuju i definišu poredak kanona, i tržišnih, kojima je pojam žanra i mainstream-a zgodan kataloški alat pri osmišljavanju marketinških strategija za određene tipove čitalačke publike.
     Situaciju dodatno komplikuje to što su terminološko rasplitanje i iritantna navada za imenovanjem pojedinačnosti omiljena razonoda alternativnih kultura, što ih itekako potvrđuje kao mreže samoidentifikacije , sa konceptom marginalnosti na visokoj ceni. Sve to nas sprečava da uvidimo da je mainstream, ili glavni tok, samo jedan prazan okvir, u različitim epohama različito imenovan, koji obuhvata aktuelne literarne interese epohe; kao takav, književnom kritičaru nije od prevelike koristi, jer ne operiše aksiološkim kategorijama, ali ni književnom istoričaru, kojem za određivanje mesta pojma u poretku književnih pojava valja sačekati izvesnu istorijsku distancu.
           No samo postojanje naučnofantastičnog žanra kao takvog, odeljenog, getoiziranog, tržišno funkcionaliziranog, na izvestan način svedoči o tome da je tematizacija tehnologije u delima tzv. visoke literature nedostatna, ako ne i nepostojeća – zašto? Možda je to strah pred čudovišnim Kolosom, iznutra obloženim složenim spletom optičkih kabala, avetinjskog infracrvenog pogleda što ga gradi tehnika našeg vremena. A zašto takva literatura nije pustila koren na našem, za čudnu floru negostoljubivom tlu? (Možda stoga jer paraliteratura u nas znači haplologiju od paraliliteratura koju pišu etički (o)sveštenici.) Zato što je tekla ponorno, u getu, baveći se tehničkim specifikacijama Asimovljevih robota i relativističkom matematikom iza Klarkovog Monolita, daleka i nezanimljiva akademskom panoptikonu. Savesna profesorska udubljenost što s lupom podobštine predano uvećava značaj marginalnih pisaca za višu svrhu ideologije nema konkretne koristi od žanra: karnevaleskne konferencije fandoma, te zaljubljene publike, možda najpozornije publike našeg vremena, mogu samo ispuniti kakvu fusnotu u njihovim kulturalnim enciklopedijama. Ponovo dolazimo na teren naivnosti koju žanrovska publika deli sa transhumanističkim entuzijastima. Da li je to onaj nedostajući sastojak u našoj literaturi?
       Otklon naše literature, opervažene čeličnom žicom prošlosti, prema žanru čija su preokupacija fantastički svetovi (budućnosti) može se verovatno braniti eskapističkim argumentom, toliko puta potezanim u polemičkom mačevanju angažovanih i degažiranih: društveno-istorijska stvarnost nema interesa u imaginarnim svetovima; sa tolikim problemima nerešenim u objektivnoj stvarnosti nema vremena ni strpljenja za naivnost tzv. velikih pitanja. (Kao ni za veliku estetiku, uostalom.) Stoga ne čudi što naše književnosti nisu dale vredna dela žanra koja bi mogla da revolucionarno prodru u bastilju kanona; čak i sam Pekić, kojemu beogradska administracija sprema spomenik na Cvetnom trgu (u uličnom će panteonu stajati sa spomenicima kralju Petru Prvom i kralju Aleksandru Karađorđeviću), bio je osuđen u vreme objavljivanja antropološke trilogije na (donekle ponižavajuće) objašnjavanje svojih literarnih namera. Jasno, Pekić nikad nije bio žanrovski pisac, mada je žanr bio u središtu njegovog interesa, a i za taj spomenik ima zahvaliti kanonskom ugledu i političkom delovanju milom vladajućoj ideološkoj konstelaciji radije nego svom esteticizmu.
      Ipak, odmaknimo se od lažnih dihotomija: svakog koga muče prozaične dileme poput gore iznesene (a koja je samo jedna od inkarnacija fiktivne nedoumice forma ili sadržaj; na jeziku našeg vremena: esteticizam versus angažiranost) treba uputiti na Pekićevo Besnilo, koje tu fiktivnu oponiranost topi kao plamen vosak sveće. Ovaj roman svedoči da je okoštalom žanru potrebna živa vatra umetničke imaginacije jednako kao što je visokoparnoj, sterilnoj umetničkoj prozi potrebna lekovita doza žanrovske filozofske arogancije.
     Jasno, Besnilo je ponajpre raskoš sižea. Čini se da je čvrsto usidren u mirnim vodama žanrovske proze, otvoreno potvrđujući pripadnost u podnaslovu, granajući sižejne rukavce kojima se – ipak – plovi brzinama bliskim svetlosnoj, a doživljaj vremena trne kao na proputovanju kroz crvotočinu dok pripovednim perspektivama holivudski žonglira. Tek pokatkad nas žacne dovitljivom, jezgrovitom poantom ironično nas podsećajući da svoje čitalačko putovanje sagledamo sa strane. Kad se nakon čitanja povučemo na književnoteoretskog nivoa, stvarima naivno poput Adama dajemo imena: gle, tu je jedna veoma savremena tema epidemije, onde literarni tip sumanutog naučnika. Ovo je tipično hard SF pojašnjavanje jer su tehnički detalji enciklopedijski egzaktni, a ono tek siluete likova utanjene nedostatkom psihologizacije. Zaista, ovakva literatura bi od teorijski odškolovana čitaoca svakako mogla napraviti šizofrenika – ako ga već ne može izlečiti od predrasuda.
     Onaj drugi, teorijski neopterećen, bezbrižnije uživa zaboravljajući već na sledećem poglavlju imena likova. Na studiju književnosti poučavaju da nijedno čitanje književnog dela danas nije teorijski nevino; u duhu tog aksioma, studentski ponizno, generacije kasape tekstove makazama feminističke i postkolonijalne kritike, onim redom kojim dolaze u silabusu, pa makar se svaki delić njihovog čitalačkog bića bunio protiv toga. Licemerje zanemarivanja forme teksta u korist kojekakvih kulturalnih teorija koje ga vešto kroje po svojoj meri, redovito nalazeći u njemu sve ono što žele videti, nasleđe je naše književne epohe. Zaboravili smo da celo delo traži celog tebe, što je jedini aksiom potreban konkretnom čitalačkom činu. Kada bi se u čitanju moglo grešiti, gore spomenuta dvojica bi bili proglašeni krivim, a profesorska arogancija često sudi u korist jednom, na štetu drugog – umesto toga možda je potrebno pledirati za jednu zajedničku, celovitiju interpretaciju.
     Još jedna zamerka, ovaj put u pogledu teme: kada kažu, a književni akademci obožavaju tu kuhinjsku krpu od fraze, da se teme od postanka književnosti ne menjaju, retki uspevaju razlikovati motivski registar, odnosno imaginativnu galeriju od tematske suštine, koja će nužno biti ista, jer se od te arhajske davnine sama čovekova priroda nije izmenila: i dalje sav svoj intelektualni napor da razume svet oblaže pričom kao dopunskim kognitivnim sredstvom. Ali imaginarijum njegove umetnosti evoluira, dakako, lučeći svoj motivski registar iz iskustvene stvarnosti, što je prirodan i logičan proces više nalik delikatnoj osmozi nego razdvajanju žita od kukolja. Da li su onda žanrovi poput naučne fantastike upravo zato što imaginativno zahvataju iz stvarnosti, osuđeni da tavore u čitalačkom getu, bez pristupa u kanon, bez značaja za katedre, bez ulaznice za lektiru? Kada bismo skinuli stigmu sa tema koje se označavaju kao naučnofantastične, možda bismo otkrili da se upravo u njima nalazi stilska slamka spasa za beskrvnu, nekrotičnu literaturu koja se danas piše.

1. Izlučiti savremene teme iz žanra

     O kakvom je to vajnom motivskom imaginariju reč? Skeptici i zluradi mogu i dalje misliti da su to brahicefalna bića kože obložene hlorofilom sa invazionističkim pretenzijama. Drugi će znati da se pod literarnom obradom tehnoloških i naučnih novuma čovečanstva podrazumeva mnogo širi spektar motiva, disciplinirana mašta koja uspeva, analogijom ili na druge načine, osmisliti ponajpre potpuno nove fizičke zakone i u odnosu na njih modelirati pripovedni svet, ostvariti imaginativni prodor u inženjeriju budućnosti, a tek onda pristupiti pitanjima prozne estetike; sve da bi se postavilo pitanje o suštini humaniteta. Interogativni, spekulativni zasnov žanra (‘šta ako?’), začinje lanac izazova s kojima se ‘mainstream’ pisac nikada ne mora hvatati u koštac, a zahteva ne samo meta-znanja, nego konkretna znanja iz ‘opipljivog’ naučnog područja.
     Naučna je fantastika sva od sadržaja upravo zbog zastrašujućeg tematskog opsega, konceptualno kompleksnog i tehnički detaljnog, sa normom da se, koliko god divlja njena mašta bila, mora u krajnjoj instanci povinovati nužnosti i verovatnoći u okviru zakona za koje se opredelila. A njene teme se uporno i nepokolebljivo opiru svim poznatim alatima formalne obrade – tu vlada svojevrsni princip obrnute proporcionalnosti (tako dobro poznat našoj literaturi koja teške istorijske sadržaje formalno savladava na estetički nedorasle načine.) Zato je enorman komad naučnofantastičnog korpusa nesumnjivi šund, pa čak i kad nije, oblikovan je u simplističkom, ironično, gotovo realističkom narativnom ključu. Ko može žanrovske pisce kriviti što kod takvih briga oko pitanja života, univerzuma i svega ostalog propuštaju da inoviraju formalni model? Publika (fandom) zasigurno ne, njih interesuje idejnost i sa-učestvovanje u kolektivnom doživljavanju spekulacije.
     Dokazivati važnost spekulacije za otvaranje tema budućnosti izlišno je ukoliko čitaocu to samo po sebi nije belodano, pa makar i u okvirima vulgarnog angažmana koji, kao što transhumanizam u spekulativnoj fikciji vidi zbirku smernica ili turistički vodič za budućnost, hoće upozoravati i zastrašivati budućnošću kao mestom ostvarenja radikalno shvaćenih mogućnosti tehnologije u dobro smišljenim scenarijima distopije i katastrofe. (Dominacija, primerice, distopije u filmu, često i prema literarnom predlošku, u zadnjih par decenija nesuptilan je, ali precizan odgovor holivudske filmske industrije na stanje ekonomske i intelektualne krize savremenog društva.) Angažovanik u odeždi SF fanboy-a hoće pitati: ukoliko tehnološki napredak postaje sve integralniji sastojak naše svakodnevnice, a književnost uporno bude zazirala od ovih tema, ukoliko ne bude propitivala krajnji smisao tehnološke inovacije koja nije samo suštinski izmenila načine na koje razmišljamo i komuniciramo, nego i sve dublje zadire u naša tela, hoćemo li jednog dana se zateći u ljušturi kiborga postavljajući tad već izlišno pitanje ‘šta nas čini ljudima’?
      Pekića bismo, ukoliko se povedemo za kurentnim književnim trendovima, vrlo lako mogli odrediti kao bioetičkog angažovanika – celo Besnilo stoji uz taj grandiozni upitnik. Ustanovivši nakon holokausta da nauka nije avangarda civilizacijskog napretka, nego servis moći, naučna fantastika se okreće transhumanističkoj temi, zapanjena, kao u mitska vremena, krhkošću materije koja je čovek. U onom smislu u kojem je naučna fantastika ispitivanje mogućnosti i ispipavanje granica onoga što znamo kao condition humaine, Besnilo jeste opomena na kobno bratimljenje u krvi znanosti i ideologije: zastrašujući izum prirode, virus, to biće sa ruba biološke definicije života, u sposobnim rukama lako se pretvara u sredstvo masovnog uništenja, mutanta, baš kao što znanje o prirodi materije i njenih najmanjih gradivnih jedinica može zbrisati iz postojanja cele gradove. Cvetanje virusa je epidemija – još jedan kanonski motiv naučne fantastike, čiji je apokaliptički sentiment ponukan, pre svega, blizinom razorne smrti koju nudi nuklearno naoružanje, praćeno avetinjskim ubrzanjem nauke i tehnologije. Obnovljeni interes za apokaliptički narativ (koji je sam po sebi ustrojen kao opomena) Pekić funkcionalizuje kroz bioapokalipsu, odražavajući istovremeno i žanr i mit, čitljiv s podjednakom tačnošću i kao upozorenje da je možda naše svesrdno uzdanje u nauku bespredmetno, naivno, kobno, jer ona, iako sposobna da stvori oružje, nema instrumentarij kojim će da nas spasi.
    No, u Apokalipsi se javlja i Mesija čovečanstva koji začinje carstvo nebesko. U Besnilu je takva mogućnost spasenja parodijski izvrnuta u liku transhumanističkog filozofa-praktikanta, ratnog zločinca od vlastitih zlodela distanciranog kobnom etikom Višeg Dobra koja se otkriva kao mukotrpni proces dugogodišnjeg eksperimentisanja na živima. Frederick Lieberman, stvoritelj mutiranog virusa besnila, čiji je serum ‘natčoveštva’ jedini spas za besnilom zaraženi aerodrom, junak je ideje sublimirane iz zločinačkih filozofskih tradicija začetih Ničeovim učenjima, a njegovi protivnici, nosioci su suprotstavljenih filozofija prirode. Njihova polemika prelomljena kroz narativ mnogo je šira od propitivanja etike naučnog eksperimenta – dotiče gotovo ekološku temu odnosa inteligencije i prirode, jer Liebermanov nad-čovek stavlja sistematičnost inteligentnog dizajna iznad bezumnog haosa stvaralaštva prirode, nasuprot sa-čoveku njegovog učenika Hamiltona koji je njen brižnik i čuvar, čija je inteligencija još jedna njena specijalizacija.

     No ipak, sama prisutnost savremenih tema, koliko god one bile važne za istorijski trenutak, nije ono što Besnilo čini velikim romanom.


2. Autopoetika ne postoji radi sebe same

     Ovde prođimo kroz crvotočinu na drugu razinu recepcijskog problema: za razliku od zanatlije, kada se umešan pisac prihvati onog što se cinično naziva spekulativna fikcija, kritika pretpostavlja da mora, poput, primerice, Umberta Eca, biti metaosvešten i metapoetičan da bi bio shvaćen ozbiljno, jer je neozbiljna rabota spekulisati (mada je sva književnost spekulativna, jednako kao što je sva žanrovska). Ironije li, da se fantastika izvedena u potpunosti u granicama zakona nužnosti i verovatnoće, zato što sam zakon osmišlja, smatra neozbiljnom rabotom! Osim ako, naravno, kroz takav jedan postupak tematizuje postupak kao takav. Ne osuđuje li nas takvo jedno poimanje na praćakanje u plićaku epigonije, gde je sve-već-rečeno i sve-već-isprobano? Zaista, Pekić jeste Besnilom sačinio svoju autopoetiku. Uradio je to na toliko bravurozan način da se kritičari i sad kao hijene glođu oko žanrovske pripadnosti teksta (isključujući one trivijalne, dakako) – parabola ili alegorija, apokaloptička basna ili distopija?
     Podario je jednom od likova, prezimenom Leverquin uputivši na srodnika u književnom liku Thomasa Manna, povlaštenu pripovedačku perspektivu, ovlastivši ga da vodi hroniku epidemije, ali i da polemizira sa faustovskim mitom. Proširio je metaforički prostor hronotopa: aerodrom, kao slika reda i poretka, taj ‘internacionalni osinjak protivrečnih interesa i ukrštenih kompetencija‘, poput uređenog, otvrdnulog žanra biva u parodijskom činu razoren.
     Ali potencijalna debata o hijerarhiji pripovednih planova i eventualna povlaštenost metapoetike izlišna je, jer je evidentna važnost tehničkih i naučnih tema samih po sebi (osim što je temeljna pretpostavka naučne fantastike). Kakav onda odnos spram žanra kao čvrsto uzglobljene strukture mora zauzeti pisac, isključivši pritom postmodernistički žanrovski fetišizam, a da udovolji nikad utaživoj žeđi za formalnom inovacijom? Da li je formalna inovacija uopšte moguća? Naravno. Orwellov newspeak bi morao biti dostatan primer vrlo konkretne inovacije u jeziku sa parodijskim otklonom prema simplifikaciji i okoštavanju, te cenzuri jezičkog izraza čiji je amblem svakako sovjetska silabička skraćenica koju rekreira. Skeptici će reći: loš primer, 1984 je distopija; jeste, ali kad već valja lepiti tržišne barkodove, taj roman je i žanrovski osveštena naučna fantastika, istorijsko-socijalnog tipa. Baš kao i Besnilo.
    Pekić nas uči da žanr uzet u svojoj gotovosti ne može zadovoljiti visoke zahteve estetike, te da se njegov ograničeni poetički prostor mora otvoriti ka principu imaginativne igre koja pravila narativne gradnje shvata kao fluidna, a motive obremenjuje alegorijskim značenjima. Stoga on apokaliptički nanos katastrofičkog žanra produbljuje otvorenom intertekstualnom evokacijom Apokalipse; preko mota poglavlja do unutar narativnih aluzija, apokalipsa postaje pozadinska scenografija epidemiološke krize. Sam motiv epidemije besnila asocijativna je poveznica između kanona žanra i apokaliptičke tj. mitske literarne osnove, a funkcioniše, također, i kao eksplicitna poetika: otvoreno i direktno izložen i obrazložen poetički credo u samom tekstu, tekstom samim, u svoj širini antropološke perspektive.

     Sličan je postupak na onom, u pravom smislu reči, naučno-fantastičkom nivou romana – motiv, na primer, sumanutog/zlog naučnika/genija (eng. mad scientist) ne može nikako biti u umetnički uspelom tekstu preuzet kao jedino-dimenzionalni zlikovac iz popularnog žanrovskog obrasca, a s druge strane, nužnost da se u naučno-fantastičkom tekstu pojavi etička metatema sučeljena sa smislom i ciljem nauke zahteva prisustvo moralne dileme u liku, kako god on bio oblikovan. Pekićev cerebralni Lieberman, stvoritelj mutiranog virusa besnila, čudovišno je čedo materijalističke civilizacije, oslobođen svakog saosećanja i etike, stvaralački zagledan samo u horizont transhumane budućnosti u kojoj bi „simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja, vladala prirodom, kojoj oboje sada služe samo kao đubrivo.“ Očigledno, Lieberman je daleki odjek starogermanske faustovske legende, koja je, prošavši kroz žanrovski filter, izašla pojednostavljena i svedena, ali biva obnovljena, ponovo, jačanjem veza sa mitološkim predloškom baš u romanima kakav je Besnilo, i baš u karakteirma kakav je Lieberman, na način unutarnjeg razglobljenja dileme.
     Lieberman nije Faust, nego nad-Faust, Mesija, jer je njegova dilema razrešena ideološki; na izvestan način, on spokojno lebdi iznad nje na moćnim krilima ideologije, obuhvaćen svešću da radi za viši cilj, da je spasilac vrste. Mesijanstvo koje cvate na podlozi apokalipse jetka je među-tekstualna ironija što ispunjava šupljine žanrovske konstrukcije. Antropološki nanos Pekićevog teksta u Liebermanu vidi, metonimijski, ljudsku vrstu i razvojni put kojim je krenula: ne oslobodivši se mesijanskog kompleksa zadatog monoteističkom tradicijom, a odbacivši etičke standarde iste, civilizacija ubrzano grabi putem sveopšte materijalizacije i dehumanizacije pod paskom naučnog i tehnološkog progresa, pervertirajući sve humane vrednosti nauke na svom putu: „(…) ali svet malih ljudi još nije spreman da prihvati njegovu istinu. Spalio je istinu Giordana Bruna, na sraman ustuk naterao Galilejevu, ismejao Darwinovu. Zgroziće se i od njegove. Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se samrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.“
    Da smisao poetičkog postupka Pekić ispituje narativom, bilo bi ga lako označiti kao postmodernistu-maniristu, no on zahvata iz dubine mitoloških nanosa i filozofskog nasleđa iz dubljih razloga, što isključuje svaki fetišizam i uvodi u antropološku poetiku. Mada se i ovaj postupak, koji Nikola Milošević ilustrativno označava kao mitomahiju, može promatrati kao autopoetički na nivou celokupnog Pekićevog opusa, u slučaju Besnila, isti funkcioniše ponajviše tematski.

       No ipak, ni inter-tekstualnost, koliko god delikatno funkcionisala, a ni auto- i metapoetička osveštenost, ne čine Besnilo velikim romanom.


3. Ka sintezi: antropološka poetika


      Čini se da smo već skicirali neke odgovore na pitanje zašto je Pekićeva antropološka estetika ishodište pronašla u popularnim žanrovima, ne ograničavajući se samo na naučnu fantastiku. U trilogiji, u romanu Atlantida, na primer, pored šire naučno-fantastičke pozadine, prisutni su elementi detektivskog žanra i horora, baš poput Besnila; 1999 (‘antropološka istorija’), motivski je i inter-tekstualno gotovo u potpunosti naučno-fantastična. Upravo je kompatibilnost Pekićeve antropološke poetike s naučno-fantastičkom orijentacijom prema ‘velikim pitanjima’ uslovila ovakvu romanesknu strukturu.
     U antropološkoj perspektivi, čovek je viđen kao predstavnik vrste i ravnopravni nosilac svih njenih dostignuća i promašaja – u tom smislu, možda, sva je naučna fantastika antropološkog usmerenja. Ali civilizacijske pobede i porazi koji su nasleđe svakog individuuma upisuju se, već danas, u naša tela, ne samo u podsvest. To je književna antropologija u užem smislu, to je i Besnilo; freska naše epohe, vrhunca materijalističke civilizacije na koju se ucrtavaju životi likova uhvaćeni u bezizlazje karantina.
     Besnilo vredi ispitati u odnosu na jedan teorijski koncept ne toliko da bismo dokazali pripadnost žanru, nego da bismo ukazali na mogućnost njegove estetičke transcendencije. Koncept ‘kognitivnog očuđenja’ (Suvin), koliko god radikalan bio, zasad je pokazao ponajbolje razumevanje naučne fantastike, sažimajući u sebi njenu temeljnu osobinu: „SF je, dakle, književni žanr čiji nužni i dovoljni uslovi su prisustvo i interakcija očuđenja i kognicije, i čije je osnovno formalno sredstvo imaginirani okvir alternativan u odnosu na autorovo iskustveno okruženje. I još: Termin implicira kreativni pristup ka dinamičkoj transformaciji radije nego tek ka reflektiranju autorovog okruženja. Takva tipična SF metodologija je – od Lukijana, Moora, Rablaisa, Cyrana i Swifta do Wellsa, Londona, Zamyatina i pisaca poslednjih dekada – kritička, često satirička, kombinirajući potencijal razuma sa metodološkom sumnjom u najvećem broju slučajeva. Srodstvo kognitivne kritike sa filozofskim temeljima moderne nauke je evidentno.

     Transformativna usmerenost naučne fantastike koju naglašava ova koncepcija potvrđuje njenu neprevaziđenost u razumevanju žanra – prevazilaženje podvojenosti gajene od kasapinske kritike, koja, kad ne esejizira o temama, dekonstruiše forme, i vice versa. Čak i Pekić, na jedan poseban način, svojom umetničkom ‘terminologijom’ baca prašinu u oči kritici, odnosno zadržava pravo na jedinstvo dvaju planova svog teksta. Kada Atlantidu naziva antropološkim eposom, epitet antropološki svojom naučnošću upravo počiva na pretpostavci alternativne kognicije vremena i prostora u kojem civilizacija obitava, prouzrokujući u čitaocu intenzivno očuđenje teme, ali i žanra, eposa (onoga što odbija biti samo fiction; Pekić preimenuje žanrove da bi ih učinio začudnim: istorija, epos, žanr-roman – u činu eksplicitne poetike nijedna proza nije neimenovana, neoznačena, niti je ijedna tek roman!).
    Zato je Besnilo neprijatelj broj jedan svake kritike, jer mora biti aktualizovano u jednom nepatvorenom činu čitalačkog prepuštanja, dok svako seckanje i čeprkanje po pripovednim planovima nužno razlama celovitost doživljaja. Kada se ovaj roman, u konačnici, interpretativno odredi kao alegorija, takvo razumevanje u činu čitanja podrazumeva celovit tekst koji funkcioniše paralelno na planu umetničke samosvesti i fantastičkog obrisa stvarnosti; nijedan značenjski plan ne sme biti isključen.
   Koristeći sasvim ograničen formalni obrazac naučne fantastike, sa svim ‘propisanim’ elementima (uzbudljiv i događajan siže, visok nivo napetosti, suspense), ali i žanrovski već definisane motive i teme (epidemija opasne bolesti, sumanuti naučnik bez etike), Pekić uspeva da ostvari efekte na nekoliko planova. Privlačenje dotad nedostupne publike (fandoma), obožavatelja naučne fantastike, romana katastrofe i horora, na jednoj, odnosno detektivskih romana, trilera i romana misterije, na drugoj strani, nije zanemarivo, no dugoročno važnije i artistički relevantnije jeste pronalaženje novog izraza u žanru, kao reakcija na zamor i istrošenost visoke literature: otkrivanjem novog rudnika poetičkih postupaka kao preduslova za izlivanje alhemičarskog zlata. Kritičari veoma često ovaj, ali i druga dva romana antropološkog trougla, nazivaju hibridnim žanrovskim strukturama, kao da su to genetski inovirane sorte voća – ili kao da se u ozbiljno-zvučećem terminu kao takvom već krije objašnjenje.
     Proniknuće u Pekićeve žanrovske semanteme tek treba biti ostvareno (kao i u slučaju, uostalom, svih važnijih pisaca koji polemiziraju sa žanrom) kombinacijom dubinskog razumevanja geneze motiva u njihovom delu i konačnog literarnog oblika. U slučaju Besnila teško da možemo, upravo zbog pažnje posvećene detaljima da što vernije reflektuju celovitost, govoriti o tek nekom frankensteinovskom narativnom svetu u kojem se nepojmljivim snagama magnetizma sudaraju silnice žanrova. Ipak, ne. Žanrovski elementi se, možda, u delima drugih (žanrovskih ili mainstream) pisaca u konačnom sižeu poslažu kao delići puzzla, no u Besnilu ih, u trenutku najvećeg zamaha, naredni sižejni obrat u potpunosti obesmišljava, izneveravajući ustanovljeni obrazac.
     Svaki od žanrova nudi jedan mogući modus (realističke ili fantastičke) reprezentacije sveta i svi oni odreda bivaju poništeni delovanjem razornog virusa besnila: uzdanje u metodičnu i discipliniranu naučnu, tehnikom poduprtu, spoznaju, napor da zločinci budu pronađeni i kažnjeni da bi se svet očistio od zla, strah i jeza koji utrostručuju senzibilnost naših čula i ljubav prema vlastitom opstanku koja svet čini nanovo pronađenim. Natkriljujući žanrove mitom, po Pekiću, jedinim i ultimativnim Žanrom pripovedačke osnove naše civilizacije (intertekstualno usložnjavanje samo pojačava dojam), on ih razglobljuje i razvlašćuje, ukida im prerogativ da svet ustrojavaju strukturom, stvaralački tok obrće: ne ustrojavam ja kao autor tekst žanrovima, nego im oduzimam pravo da moj tekst ustrojavaju. Samo zato je Besnilo delo otrežnjene estetičke svesti, a ne nekakav hibrid koji revoltirano raste u vrtu kristalnih larpurlartističkih ruža čije latice imaju boje nacionalnih obeležja.
     Pekićev fantastički metod je također zalog jednog drukčijeg shvatanja žanra. Prišivajući svoju genologiju na proročki plašt Apokalipse, on prepliće do nerazmrsivosti vanjski pripovedni plan (epidemiološki krizu na aerodromu Hearthrow), uprkos svim trudovima autora neobjektivnu hroniku zaraze (Leverquinov dnevnik) i ‘paralelni’ fantastički univerzum u koji se stupa samo putem proročke vizije, a koji je zapravo metafizički front na kojem se odlučuje sudbina čovečanstva. Autopoetiku, izraženu dnevnički, smo već objasnili, ali šta ćemo sa ‘biblijskim’ zaokretom u fantastičkom pristupu, dijametralno suprotstavljenom naučnoj fantastici? (Teorija bi ga požurila označiti kao Todorovljevo neodlučivo fantastično.) Ova začudna mitološka razina u romanu funkcioniše na nekoliko planova: proširuje intertekstualnu vezu sa apokaliptičkim predloškom, dekonstruiše naučno-fantastički, racionalno ustrojeni pripovedni svet iznutra (metaforizirana kroz aerodrom, tehničko čedo progresa, materijalistička civilizacija ne uspeva misliti o sebi – a ni doseći spas – bez mita), no ono što je najvažnije: uspostavlja nužni kontinuitet s mitom potreban da se uspostavi opšta alegorijska struktura.
    U finalnoj gorkoj ironiji, Gabrijel, shizofrenik, jurodivi tehničke civilizacije, jedini je preživeli rhabdo logora; no ironija je razorna samo na nivou ‘iskustvene stvarnosti’ romana; došavši iz jednog drugog sveta, Gabrijel donosi svedočanstvo, u vidu Leverquinovog dnevnika, i onaj krajnji ostatak humanizma koji egzistira tek u ludosti. Cela ‘šarada’ fikcije u kojoj horor bolesti briše civilizacijske granice između homo sapiensa i životinje, a karantin utvrđuje političko i ideološko besnilo zoona politikona, tek dobija krajnji smisao u zaključku da preživljava samo pripovedna, umetnička verzija događaja i u konačnici ostaje kao neprecizan, neobjektivan, ali jedini preostali svedok istorije
     Tako se Pekićevska estetička dijalektika preliva od žanra ka mitu, i nazad, oblivajući žanr plemenitijom, arhaičnom patinom u jedan estetički kontinuitet. To je i princip antropološke poetike kako ju on sam izražava u jednom od intervjua iz Vremena reči: „Antropologija je filosofiju spustila u ljudsku istoriju, a ovu uspela do filosofije. U krajnjoj konsekvenci, kao nauka o čoveku, ona je spoj života i filosofije o njemu. A odavde do moje literature bio je samo jedan korak, jer i ja ne pišem o životu, nego o njemu u književnim kodovima razmišljam.“ Besnilo, nije, dakle, literarna inkarnacija životne stvarnosti, egzistira izvan koncepta ‘život, literatura’ kao jedan doteran narativni (katkad i esejistički) misaoni eksperiment, meditacija o čoveku kao meditacija o vrsti kojoj pripada i civilizaciji koju je kao model življenja izgradio na račun prirode i samog sebe. To je i suština antropološke poetike – njena širina pogleda i ambicioznost teme udružena sa estetskim perfekcionizmom, razumevanjem začudnih kvaliteta forme i svešću o važnosti / veri u trajnost umetničkog čina, sposobna da izliva umetničke tekstove u alhemijskom zlatu.
     Antropopeja (ἀνθρωποποιία) ili stvaranje čoveka jedna je od onih tema koje se nisu istrošile do današnjeg dana, i dok je čoveka, pa makar do granice (samo)prepoznatljivosti nadograđenog unutarnjim, genetskim prekombinacijama ili vanjskim, elektroničkim implantatima, trajaće i činiti srž umetnosti reči. Na pitanje Besnila, transhumanizam je već artikulisao jedan od mogućih odgovora. Na estetički izazov postavljen ovim romanom, ali kroz Atlantidu i 1999, teško da će naša prošlošću opterećena, partikularnim identitarnim dramama obremenjena i angažmanom prezauzeta književnost uskoro iznaći adekvatan odgovor. Stoga je ovaj esej o jednom kratkom i čudesnom boravku estete u zatvoru žanra u funkciji ne da apokaliptički opomene, čak ni da ga ustoliči kao uzor, nego da podseti na jednu zaboravljenu, a time možda ukaže (više nostalgično nego manifestno) na neku novu poetičku mogućnost.

izvor

Christopher Paolini, Eragon (6. Čaj za dvoje )

6.Čaj za dvoje  


      Kad su stigli u Karvahal Roran i Eragon su se razdvojili na ulazu uselo. Eragon je polako otišao do Bromove kuće, zadubljen u misli. Zaustavio se pred vratima i podignuo ruku da pokuca. Čuo je dubok glas: »Šta želiš, mladiću?«
      Eragon se naglo okrenuo. Iza njega je stajao Brom, naslonjen nasvinut štap, na kojemu su bili izrezbareni čudni znakovi. Bio je odeven u smeđu halju s kapuljačom, poput redovnika. O izgrebanom kožnom pojasu visila mu je kesica. Iznad bele brade i usta isticao se ponosan orlovski nos. Zurio je u Eragona dubokim očima, zasenjenim izbočenim obrvama, i čekao odgovor.

      »Informacije«, reče Eragon i nastavi: »Roran je odneo dleto na popravak, a ja sam imao slobodnog vremena pa sam te došao zamoliti da mi odgovoriš na nekoliko pitanja.«
     Starac nešto progunđa i krenu prema vratima. Eragon opazi zlatan prsten na njegovoj desnoj ruci. Na svetlu se zacakli safir i na njemu urezan neki čudan znak. »Onda uđi. Razgovor će potrajati. Čini se da tvojim pitanjima nema kraja«. U kući je bilo mračno kao u rudniku, a u vazduhu  se osećao trpak miris. »No, da nađem kakvu svetiljku.« Eragon je slušao kako se starac kreće po kući, a zatim tiho psuje, jer je nešto tresnulo o pod. »Aha, tu si.« Bljesnula je bela iskra i trepereći se pretvorila u plamičak.

  Brom je stajao ispred kamenog kamina, sa svećom u ruci. Ispred kamina je bio velik drveni stolac s visokim naslonom, a oko njega hrpe knjiga. Noge stolca bile su izrađene u obliku orlovih kandža, a sedalo i naslon presvučeni kožom, ukrašenom šarolikim uzorcima ruža. Na malim stolcima ležale su hrpe svitaka. Po pisaćem stolu bili su razbacani tintarnice i pera. »Napravi sebi mesta, ali, u ime pokojnih kraljeva, budi oprezan. Ovo su vredne stvari.
  Eragon zakorači preko listova pergamene ispisanih uglatim runama, nežno podignu pucketajuće svitke s jedne stolice i spusti ih na pod. Dok je sedao, diže se oblak prašine. On zatomi nagon za kihanjem.
      Brom se nagnuo kako bi plamenom sveće zapalio vatru. »Dobro! Nema ničega boljega od razgovora uz vatru.« Zatim skinu kapuljaču i otkri kosu koja, kako se sada videlo, nije bila bela nego srebrna, a onda iznad vatre obesi kotlić i sede u stolac s visokim naslonom.

     »Da vidimo, šta ti hoćeš?«, obrati se Eragonu, oštro ali ne neljubazno.

     »Pa«, odgovori Eragon, tražeći najbolji način da započne razgovor, i nastavi: »Stalno slušam o jahačima zmajeva i njihovim navodnim uspesima. Čini se da svi žele da se jahači vrate, no nisam nikada čuo priču o tome kako su nastali, odakle su došli niti po čemu su posebni, osim po zmajevima.«

     »To je neiscrpna tema«, progundđa Brom. Zatim napeto pogleda Eragona i nastavi: »Kad bih ti pričao celu njihovu priču, sedeli bismo ovde do iduće zime. Moraću je skratiti na podnošljivu dužinu. No, pre negoli počnemo, treba mi lula.«
      Eragon je strpljivo čekao dok je Brom stavljao duvan u lulu i nabijao ga. Brom mu je bio drag. Ponekad je bio naprasit, no činilo se da mu nikada nije bilo žao potrošiti vreme na Eragona. Eragon ga je jednom upitao odakle je, a on se samo nasmejao i rekao: »Iz sela slična Karvahalu, samo ne tako zanimljiva.« To je potaknulo Eragonovu znatiželju pa je upitao ujaka Geru, no on mu nije mogao reći ništa osim da je Brom kupio kuću u Karvahalu pre gotovo petnaest godina i da od tada onde mirno živi.
     Brom uze kresivo i zapali lulu. Zatim povuče nekoliko dimova i progovori: »Tako... nećemo morati prekidati, osim za čaj. A sada o jahačima, ili šurtugalima, kako ih zovu vilenjaci. Odakle da počnem? Živeli su bezbroj godina i, na vrhuncu moći, vladali područjem dvostruko većim od Carstva. O njima kolaju brojne priče, većinom besmislene. Kad bi čovek verovao u sve što se priča, mislio bi da imaju moć nekog manjeg boga. Ima učenjaka koji posvećuju cele živote kako bi razdvojili maštu od zbilje, no sumnjam  da će ijedan od njih u tome uspeti. No, to nije nemoguća zadaća ako se usredotočimo na tri područja koja si naveo: kako su nastali, zašto su bili tako cenjeni i odakle su došli. Počeću s ovim poslednjim pitanjem.« Eragon se naslonio i slušao starčev hipnotizirajući glas.»
    Zmajevi nemaju početka, osim ako nisu postali u doba stvaranja same Alagezije. A ako imaju kraja, on će doći s nestankom ovoga sveta, jer je njihova sudbina jednaka sudbini zemlje. Oni, patuljci i još neki stvorovi jesu prvi stanovnici ove zemlje. Živeli su ovde pre svih ostalih, snažni i ponosni u svojoj praiskonskoj slavi. Njihov se set nije mienjao sve dok se prvi vilenjaci nisu otisnuli na more u srebrnim brodovima.«

    »Odakle su vilenjaci došli?«, prekinuo ga je Eragon, i dodao: »I zašto ih zovu poštenim svetom? Postoje li, zaista?«
    Brom se namršti. »Želiš li ti odgovore na prva pitanja ili ne? Nećeš ih dobiti ako kaniš istraživati svaki skriveni kutak znanja.«
»Izvinjavam  se«, reče Eragon, spusti glavu i namesti skrušeno lice.
»Ne, ne izvinjavaš se«, uzvrati mu Brom s veselim prizvukom.

     Zatim je podigao pogled prema vatri i posmatrao plamenove kako oblizuju lonac. »Ako baš moraš znati, vilenjaci nisu legende. A poštenim ih svetom zovu zato što imaju više dostojanstva od bilo koje druge rase. Potiču iz zemlje koju zovu Alaleja, iako niko osim njih ne zna kakva je to zemlja ni gde je.«

    U tom mu času, ispod gustih obrva, uputi značajan pogled kako bi sprečio daljnje upadice i nastavi: »Dakle, vilenjaci su tada bili ponosna rasa. Posedovali su snažne magijske moći. U početku su zmajeve smatrali običnim životinjama. Iz toga je uverenja proizišla smrtonosna pogreška. Jedan goropadan, mlad vilenjak ulovio je zmaja, kao što bi ulovio jelena, i ubio ga. Ogorčeni su zmajevi vilenjaku postavili zamku i zaklali ga. Nažalost, krvoproliće nije time prestalo. Zmajevi su se okupili i napali celu vilenjačku državu. Ojađeni tim strašnim nesporazumom, vilenjaci su pokušali zaustaviti neprijateljstvo, no nisu useli pronaći način komunikacije sa zmajevima.
     Tako je došlo do vrlo duga i krvavog rata, zbog čega je obema stranama kasnije bilo žao, no on je uvelike otežao njihove odnose, koji su ionako bili zamršeni. Vilenjaci su se u početku borili samo radi odbrane, jer nisu želeli da se borbe rasplamsaju, ali ih je surovost zmajeva s vremenom prisilila na napad kako bi opstali. To je trajalo pet godina i trajalo bi još mnogo godina da vilenjak po imenu Eragon nije našao zmajevo jaje«. Eragon u čudu trepnu očima. »Vidim da nisi znao za svoga imenjaka«, reče Brom.

   »Nisam.« Čajnik je neumoljivo zviždao. Zašto su mi dali ime povilenjaku?

     »Onda će ti ova priča biti još zanimljivija«, rekao je Brom. Skinuo je čajnik s vatre i u dve šolje ulio vrele vode. Dodajući jednu šolju Eragonu, upozorio ga je: »Ovo se lišće ne mora dugo močiti pa pij brzo da čaj ne postane prejak.« Eragon je srknuo jedan gutljaj i opekao jezik. Brom je svoju šolju stavio sa strane i nastavio pušiti lulu.»
    Niko ne zna zašto je to jaje bilo ostavljeno. Neki kažu da su mu roditelji zmajevi bili ubijeni u napadu vilenjaka. Neki veruju da su ga zmajevi namerno onde ostavili. Bilo kako bilo, Eragon je shvatio vrednost odgajanja zmaja kao prijatelja. Potajno se o njemu brinuo i, po običaju drevnoga jezika, dao mu ime Bid Daum. Kad je zmaj porastao, zajedno su putovali po zmajskom području i uveravali zmajeve u mogućnost mirna suživota s vilenjacima. Te su dve vrste sklapale sporazume. Kako bi zagarantovali da više nikada ne dođe do rata, zaključili su da je potrebno osnovati red jahača.
     Jahači su u početku služili samo za prenos poruka između vilenjaka i zmajeva. No, kako je vreme proticalo, spoznali su njihovu vrednost pa su im dali veće ovlasti. S vremenom su jahači uzeli otok Vrengard za svoj dom i na njemu izgradili grad DoruAri-bu. Pre nego što ih je Galbatoriks svrgnuo, jahači su imali veću vlast nego svi kraljevi u Alageziji. Mislim da sam time odgovorio na tvoja dva pitanja«.
      »Jesi«, odsutno odgovori Eragon. To što je dobio ime po prvom jahaču izgledalo mu je kao neverovatna slučajnost. Iz nekog razloga, to ime više nije doživljavao na jednak način. »Šta znači Eragon?«
      »Ne znam«, rekao je Brom, i dodao: »Vrlo je staro. Ne verujem da se iko seća, osim vilenjaka, a morala bi ti se nasmešiti velika sreća da prozboriš s nekim vilenjakom. No, dobro je imati to ime. Trebaš se njime ponositi. Nema svako tako časno ime.«

     Eragon je odagnao misli o imenu i usredotočio se na ono što je saznao od Broma. Nešto je nedostajalo. »Ne razumem. Gde smo mi bili kad su osnovani jahači?«
»Mi?«, upita Brom i podignu obrvu.
»Pa da, svi mi.«
     Eragon neodređeno mahnu rukom i doda: »Ljudi .«
    Brom se nasmeja. »Ova zemlja nije naša postojbina, n imalo više negoli postojbina vilenjaka. Našim je precima trebalo još tri stotine godina da stignu ovamo i priključe se jahačima.«
     »To ne može biti«, usprotivi se Eragon. »Mi smo oduvek živeli u dolini Palankar.«
     »To je možda tačno za nekoliko naraštaja, no pre toga ne. To nije tačno ni za tebe, Eragone«, ljubazno je rekao Brom. »Iako ti sebe smatraš delom Gerine porodice, i to s pravom, tvoj otac nije odavde. Raspitaj se i naći ćeš puno ljudi koji nisu ovde tako dugo. Ova je dolina vrlo stara i nije uvek pripadala nama.«

      Eragon se namršti i popi gutljaj čaja. Još je bio dovoljno vruć da mu opeče jezik. Ovde je njegov dom, bez obzira na to ko mu je otac!

   »Šta se dogodilo s patuljcima nakon što su uništeni jahači?«

    »Niko, zapravo, ne zna. Borili su se zajedno s jahačima tokom nekoliko prvih bitaka, no kad je postalo jasno da će Galbatoriks pobediti, zapečatili su sve poznate ulaze u svoje tunele i nestali u podzemlju. Koliko ja znam, od tada nije viđen nijedan.«
     »A zmajevi?«, upita Eragon. »Šta je s njima? Sigurno nisu svi pobijeni.«
      Brom je s tugom odgovorio: »To je danas najveća tajna u Alageziji - kako su zmajevi preživeli strašni Galbatoriksov pokolj. Poštedeo je one koji su mu pristali služiti, no samo su oni nenormalni među Zakletima bili spremni pomagati njegovuom ludilu. Ako, osim šruikana, ima još živih zmajeva, onda su se sakrili tako da ih Carstvo nikada ne pronađe«.
     Pa odakle? je došao moj zmaj, pitao se Eragon. »Jesu li Urgali bili ovde kad su vilenjaci došli u Alageziju?«, upita on.
    »Nisu, došli su za vilenjacima preko mora, kao krpelji za krvi. Oni su bili jedan od razloga zbog kojih su jahači postali cenjeni po borilačkim veštinama i po sposobnosti da održe mir. Mnogo se može naučiti iz te istorije. Šteta je što je kralj to pretvorio u vrlo osetljivu temu«, glasno je razmišljao Brom.
»Da, čuo sam tvoju priču kad sam prošli put bio u gradu.«
»Priču!«, zagrmje Brom. Munje su mu sievale u očima. »Ako je to priča, onda su i glasine o mojoj smrti istinite, a ti razgovaraš s duhom! Poštuj prošlost! Nikada ne znaš kakav će uticaj imati na tebe.«
         Eragon je pričekao da se Bromovo lice smekša, a onda je skupio hrabrosti i upitao: »Koliki su bili zmajevi?«
       Iznad Broma se izvijala tamna spirala dima, poput kakve male oluje. »Veći od kuće. Čak su i mali zmajevi imali raspon krila od tridesetak metara. Nikada nisu prestajali rasti. Za neke vrlo stare, čovek bi pomislio da su velika brda. Onda ih je Carstvo pobilo.«
       Eragona je obuzela malodušnost. Kako ću u budućnosti skrivati svoga zmaja? U sebi je besnio, ali je ipak mirnim glasom upitao:
   »Kad su sazrevali?«
     Češkajući bradu, Brom je odgovorio: »Pa, nisu mogli bacati vatru do petog-šestog meseca, a u toj su se dobi i parili. Što je zmaj bio stariji, to je dulji plamen mogao baciti. Neki su mogli bacati plamen više minuta.« Brom je otpuhnuo kolut dima i promatrao ga dok se dizao prema stropu.
       »Čuo sam da im ljuske sjaje poput bisera.«
      Brom se nagnuo napred i progundao: »Dobro si čuo. Bilo ih je svih boja i nijansi. Ljudi su govorili da je skupina zmajeva slična dugi koja se neprestano preleva i svetluca. Ali, ko ti je to rekao?«
      Eragon se na tren sledio, a onda je izrekao laž: »Jedan trgovac.«
      »Kako mu je ime?«, upita ga Brom. Kovrčave su mu se obrve spojile u gustu sedu crtu. Bore su mu se na čelu povećale. Lula se ugasila, neopaženo.
       Eragon se pravio da razmišlja. »Ne znam. Pričao je to kod Morna, no nisam saznao kako se zove.«
      »Voleo bih da jesi«, promrmlja Brom.
        »Rekao je i to da jahač može čuti misli svoga zmaja«, brzo izgovori Eragon, u nadi da će ga izmišljeni trgovac zaštititi od sumnje.
      Bromove se oči suziše. Polako je izvadio kresivo i udario o kremen.Pojavio se dim i duboko je udahnuo iz lule, a zatim polako izdahnuo. Jednoličnim je glasom rekao: »Pogrešio je. Toga nema ni u jednoj priči, a ja ih sve znam. Je li još štogod rekao?«
      Eragon je slegnuo ramenima. »Ne.« Brom se previše zanimao za toga trgovca da bi Eragon nastavio lagati. Onako usput, upitao je:»Jesu li zmajevi dugo živeli?«
      Brom nije odmah odgovorio. Spustio je bradu na grudi, dok je prstima zamišljeno kuckao po luli, a u njegovu se prstenu sjajio odraz svetla. »Oprosti, misli su mi odlutale. Da, zmaj živi prilično dugo, zapravo zauvek, ako ga neko ne ubije ili ako mu jahač ne umre.«
       »Kako je to moguće znati?«, protivio se Eragon, i dodao: »Ako zmajevi umiru kad i njihovi jahači, onda žive samo šezdeset-sedam-deset godina. Dok si pripovedao,... rekao si da su jahači žieli stotinama godina, ali to je nemoguće.« Uznemirivala ga je pomisao da bi mogao nadživeti članove svoje porodice i prijatelje.
       Bromove su se usne spokojno nasmešile i lukavo je rekao: »Subjektivno je, što je moguće. Neki bi rekli da je nemoguće putovati kroz Hrbat i ostati živ, no ti to možeš. To je stvar gledišta. Moraš biti vrlo mudar da bi znao tako puno u tako ranoj dobi.«
     Eragon je pocrveneo, a starac se smeškao. »Nemoj se ljutiti. Od tebe se ne može očekivati da znaš te stvari. Zaboravljaš da su zmajevi bili magični i na čudan su način uticali na sve oko sebe. Jahači su im bili najbliskiji i to su najviše iskusili. Najčešći sporedni učinak bio je produžen životni vek. Naš kralj živi dovoljno dugo da je to postalo očito, no mnogi ljudi to pripisuju njegovim vlastitim magičnim sposobnostima. Ima i drugih, manje vidljivih promena. Svi su jahači bili snažnijeg tela, pronicljivijeg uma i oštrijeg vida nego obični ljudi. Uz to, čovek jahač polako bi dobijao šiljaste uši, iako nikada nisu bile tako istaknute kao u vilenjaka.«
    Eragon je morao suspregnuti ruku kako ne bi opipao vlastite uši. Na koji će još način taj zmaj promeniti moj život? Ne samo da mi je ušao u glavu, nego mi i telo menja! »Jesu li zmajevi bili pametni.«
     »Zar nisi slušao što sam ti ranije govorio?«, zapovedničkim tonom reče Brom, i nastavi: »Kako bi se vilenjaci dogovarali i sklapali mirovne sporazume sa sirovim glupanima? Bili su jednako inteligentni kao ja i ti.«
      »Ali, bili su životinje«, bio je uporan Eragon.
      Brom je zabrektao: »Nisu bili životinje ni malo više od nas. Ljudi iz nekog razloga hvale sve što su jahači činili, a podcenjuju zmajeve, pretpostavljajući da su oni bili tek egzotična sredstva za putovanje od jednog grada u drugi. Nisu. Slavna dela jahača bila su moguća samo zahvaljujući zmajevima. Koliko bi ljudi izvuklo mačeve kad bi znali da će se divovski gmaz, koji suklja vatru i ima više razbora i mudrosti nego što bi kralj i poželeo, ubrzo pojaviti da zaustavi nasilje? A?« Otpuhnuo je još jedan kolut dima i promatrao ga kako lebdi.
     »Jesi li ti ikada video zmaja?«
        »Ne«, odgovori Brom, i doda: »Bilo je to davno pre moga rođenja«.
         A sada ime. 
     »Pokušavam se setiti imena nekog zmaja, no stalno mi izmiče. Mislim da sam ga čuo kad su trgovci bili u Karvahalu, no nisam siguran. Možeš li mi pomoći?«
      Brom slegnu ramenima i brzo nabroji niz imena. »Džura, Hira-dor, Fandor, koji se borio protiv divovske morske zmije, Galzra, Bri-am, Ohen Snažni, Gretiem, Beroan, Roslarb...« Dodao ih je još mnogo. Na samom kraju, tako nežno da ga je Eragon jedva čuo, reče: »... i Safira«. Zatim mirno isprazni lulu.         

 »Je li' ijedno od ovih?«
         »Mislim da nije«, odgovori Eragon. Brom mu je dao mnogo toga za razmišljanje i već je bilo prilično kasno. »Roran je verovatno završio kod Horsta. Moram poći, iako radije ne bih.«
     Brom podignu jednu obrvu. »Ša, je li to sve? Očekivao sam da ću ti odgovarati na pitanja, dok on ne dođe po tebe. Nemaš pitanja o borilačkim taktikama zmajeva, ni zahteva da ti opišem borbe u vazduhu  od kojih zastaje dah? Jesmo li gotovi?«
       »Za sada«, odgovori Eragon uz smešak. Zatim doda: »Saznao sam što sam želeo, još i više«.
       Ustao je i Brom je krenuo za njim.»
         Onda dobro«, rekao je Brom, ispratio Eragona do vrata i dodao:»Zbogom. Čuvaj se. I ne zaboravi, ako se setiš ko je bio onaj trgovac, javi mi«.
         »Hoću. Hvala.« Eragon zakorači u blještavo zimsko sunce i zaškilji. Lagano je koračao, razmišljajući o svemu što je čuo.

                 Christopher Paolini,Eragon (vidi nastavak; romani u nastavcima ) 

John Green, Gradovi na papiru ( 8 deo )

8 deo 




         “Kao prvo, sigurno će nas uhvatiti”, rekao sam. Nisam ponovo upalio auto, nego sam joj počeo objašnjavati zašto to uopšte nemam nameru učiniti, pitajući se može li me videti u mraku.
       “Naravno da će nas uhvatiti. Pa šta onda?”
      “To je protuzakonito.”
       “Q, sa stajališta večnosti, u kakve to uopšte nevolje možemo upasti u SeaWorldu? Hoću reći, Isuse, nakon svega što sam noćas učinila za tebe, ti ne možeš za mene napraviti ni jednu jedinu stvar? Daj, molim te, zaćuti malo, opusti se i prestani se, jebote, toliko bojati i najmanje pustolovine.” A onda je promrmljala ispod glasa: “Mislim, ono. Daj pokaži muda.” E to me stvarno diglo. Oslobodio sam se pojasa da se mogu nagnuti prema njoj. “Posle svega što si TI učinila za MENE?” Samo što nisam vikao. Želela je da budem samouveren? E pa, upravo sam postao samouveren. “Jesi li TI zvala oca MOJE prijateljice koja se praši s MOJIM dečkom samo da niko ne skuži da sam ja zvao? Jesi li ti vozala MOJE dupe po belom svetu, ali ne zato što si mi ah-tako-važna, nego zato što sam trebao prevoz, a ti si se našla pri ruci? Jesu li to ta sranja koja si noćas učinila za mene?”
         Nije me htela pogledati. Zurila je ravno preda se u plastičnu fasadu salona nameštaja. “Misliš da sam te trebala? Misliš li da nisam mogla Myrni Mountweazel dati valium da lepo spava dok ja obijam sef ispod kreveta svojih roditelja? Ili da se nisam mogla ušuljati u tvoju sobu dok spavaš i uzeti ti ključeve? Nisi mi uopšte bio potreban, bedače jedan. Odabrala sam te. A onda si ti odabrao mene.” Sada me pogledala. “A to je nešto kao obećanje. Barem za noćas. U zdravlju i bolesti. U dobru i u zlu. U obilju i u siromaštvu. Dok nas zora ne rastavi.”
        Upalio sam motor i krenuo s parkirališta, ali uprkos svoj toj priči o timskom radu, još uvek sam imao osećaj da sam uvučen u nešto i hteo sam makar da moja bude zadnja. “Dobro, ali kad SeaWorld d.o.o., ili kako se već zove, pošalje Sveučilištu Duke pismo u kojem će pisati da je propalica imenom Quentin Jacobsen provalio u njihov prostor u pola pet ujutro, u društvu deve divljega pogleda, univerzitet će biti ljut. I moji starci će biti ljuti.”
    “Q, ići ćeš ti na Duke. Postaćeš vrlo uspešan advokat – ili što već, oženićeš se, imat ćeš decu i proživećeš taj svoj mali život, a onda ćeš umreti, a u svom poslednjem času, dok se u nekom staračkom domu budeš gušio u vlastitim ispljuvcima, reći ćeš sebi: “Dobro, možda sam i profućkao ceo svoj jebeni život, ali sam barem u četvrtom razredu provalio u SeaWorld s Margo Roth Spiegelman. Barem sam carpe taj jedan diem.”
 “Noctem”, ispravio sam je.
   “Dobro, Kralju Gramatike. Vidim da si se vratio na presto. A sad me vozi u SeaWorld.”
     Dok smo se ćuteći vozili niz autocestu I-4, zatekao sam se kako razmišljam o onom tipu u sivom odelu kog smo pronašli mrtvog. Možda je to razlog zašto me odabrala, pomislio sam. I tek sam se onda setio što je rekla o mrtvacu i o strunama – i o sebi i strunama.
“Margo”, rekao sam prekinuvši tišinu.
“Q”, rekla je.
“Rekla si... Kad smo našli onog mrtvaca, rekla si da su se možda u njemu pokidale sve strune, a onda si isto rekla i za sebe, da se u tebi pokidala i zadnja nit.”
   Kratko se nasmejala. “Previše se brineš. Ne želim da me neki klinci jednog subotnjeg jutra pronađu prekrivenu muvama u Jefferson parku.” Zaćutala je na trenutak pre nego što će ispaliti efektan završetak. “Previše sam tašta za takvu sudbinu.” Nasmejao sam se s olakšanjem i skrenuo prema izlazu s autoputa Našli smo se uskoro na International Driveu, turističkoj prestonici sveta. Na toj je cesti bilo na hiljade trgovina, i svi su prodavali istu vrstu robe: govna. Govna u obliku morskih školjki, privezaka za ključeve, staklenih kornjača, magneta za hladnjake u obliku Floride, ružičastih plastičnih plamenaca i slično. Na I Driveu bilo je čak i nekoliko prodavaonica koje su doslovno prodavale govna, pasančevo govno – 4,95 dolara po vrećici.

  Ali u 4:50 ujutro turisti su spavali. Cesta je bila potpuno mrtva, kao i sve ostalo, dok smo prolazili pored trgovina, pa pored parkirališta, pa trgovina , pa parkirališta.
    “SeaWorld je odmah iza ove ceste”, rekla je Margo. Bila se prebacila u stražnji deo kombija i prtljala nešto po svom ruksaku, ili šta već. “Imala sam neke satelitske karte i nacrtala na njima plan napada, a sad ih ne mogu naći. Svejedno, na raskrsnici pređi cestu i s leve strane je ta suvenirnica.”
 “S leve mi je strane kojih sedamnaest hiljada suvenirnica.”
“Da, ali samo je jedna odmah nakon raskrsnice .”
      Bila je u pravu, na drugoj strani bila je samo jedna, pa sam skrenuo na parkiralište i stao tačno ispod rasvetnog stuba, jer se na I-Driveu automobili kradu sve u šesnaest. Pa iako bi Chrysler mogao ukrasti samo čisti mazohista, nikako mi se nije svidela pomisao da bih morao mami objašnjavati kako je i zašto njezin auto ispario u sitne sate radnoga dana.
     Stajali smo naslonjeni na stražnji deo kombija, a vazduh je bio tako topao i gust da sam osećao kako mi se odeća zalepila za kožu. Ponovo me uhvatio strah, stalno sam imao osećaj da me posmatraju nečije skrivene oči. Predugo se već muvamo po mraku i od višesatne napetosti počeo me boleti trbuh. Margo je uspela pronaći svoje karte pa je sada, pod svetlom ulične svetiljke, svojim od spreja plavim kažiprstom na karti pokazivala put kojim moramo ići. “Mislim da bi tamo trebala biti ograda”, rekla je pokazujući na šumicu s one strane ceste koju smo nedavno prošli. “Videla sam na internetu. Podigli su je pre nekoliko godina, nakon što je neki pijani klipan usred noći ušetao u park i došao na ideju da pliva sa Shamuom, koji ga je odmah ubio.”
“Stvarno?”
“Pa da, ali ako je taj tip uspeo ući pijan, onda valjda možemo i mi trezni. Mislim, ipak smo mi nindže.”
“Pa dobro, možda ti jesi nindža”, rekao sam.
“Ti si bučan i pomalo čudan nindža”, rekla je Margo, “ali oboje smo nindže.” Zabacila je kosu iza ušiju, navukla kapuljaču i zategnula je uzicom; svetlo ulične rasvete obasjalo je oštre crte njezina bledog lica. Možda smo oboje bili nindže, ali samo je ona bila opremljena.
     “Okej”, rekla je. “Zapamti kartu.” Najstrašniji deo tog osamsto metara dugog puta, koji je Margo smislila, bio je široki kanal. SeaWorld je imao oblik trougla. Jednu stranu štitila je cesta, a Margo je pretpostavila da je čuvari noću čuvaju. Druga je strana bila obrubljena jezerom od najmanje dva kilometra, a uzduž treće se protezao odvodni kanal; na karti je izgledao širok kao cesta s više voznih traka. A gde je u Floridi bilo odvodnih kanala blizu jezera, onde je često bilo i krokodila.
    Margo me zgrabila za ramena i okrenula me prema sebi. “Verovatno će nas uhvatiti, a kad se to dogodi, pusti mene da govorim. Ti samo namesti slatku facu i budi ona čudna mešavina nedužnosti i samouverenosti, i sve će biti u redu.”
      Zaključao sam auto, pokušao spustiti svoju nakostrešenu kosu i prošaptao: “Ja sam nindža.” Nisam hteo da to Margo čuje, ali je ipak upala: “dođavola, naravno da jesi! Idemo sada.”
    Potrčali smo preko I-Drivea i onda se počeli provlačiti kroz visoki gustiš i hrastove mladice. Počeo sam se zabrinjavati zbog otrovnoga bršljana, ali pravi se nindže ne obaziru na otrovni bršljan, i tako sam se postavio na čelo i, ruku ispruženih ispred sebe, počeo razgrtati trnovito granje i tako nas poveo prema jarku. Konačno se drveće proredilo i pred nama se otvorilo polje pa smo mogli videti cestu s desne strane i kanal ravno ispred nas. Mogli su nas lako videti s ceste da je na njoj bilo automobila, ali nije bilo nikoga. Zajedno smo pojurili kroz grmlje, a onda oštro skrenuli prema cesti. Margo je rekla: “Sad, sad!” i ja sam poleteo preko šest traka autoputa. Iako je bila prazna, bilo je nečega zaista uzbuđujućeg i naopakog u pretrčavanju tako široke ceste.
   Kad smo došli na drugu stranu, kleknuli smo u travu visoku do kolena pokraj puta. Margo je pokazala na niz stabala što se protezao između beskrajno velikog parkirališta SeaWorlda i crne stajaće vode u jarku. Trčali smo koju minutu duž tog niza stabala, a onda me Margo povukla za majicu i rekla tiho. “A sada kanal.”
    “Prvo dame”, rekao sam. “Ne nužno. Možeš slobodno prvi”, odgovorila je. Nisam više razmišljao ni o aligatorima ni o odvratnom sloju smrdljivih algi. Jednostavno sam se zatrčao i skočio što sam dalje mogao. Sleteo sam usred vode i potonuo do pasa i odmah grabimice požurio van. Voda je ustajalo zaudarala i osećao sam njezinu sluzavost na koži, ali barem sam od pasa naviše ostao suv. Ali samo dok Margo nije skočila i poprskala me celoga. Okrenuo sam se i poprskao nju. Odglumila je da povraća. “Nindža nindžu ne prska”, požalila se Margo. “Pravi nindža uopšte se ne prska”, odgovorio sam. “No dobro, bod za tebe.”



    Gledao sam je dok se kobeljala van iz jarka. I baš mi je laknulo što u njemu nema aligatora. Puls mi je bio živahan, ali prihvatljiv. Ispod njezine raskopčane hudice crna joj se majica pripila uz telo. Ukratko, sve je bilo u redu dok krajičkom oka nisam ugledao migoljenje na površini vode pokraj Margo. Margo je tek zakoračila iz vode i video sam kako joj se zategnula Ahilova tetiva, ali pre nego što sam je uspio upozoriti, zmija je poskočila i ugrizla je za levi zglob, odmah ispod ruba traperica.
         “Sranje!” rekla je Margo, pogledala dole i ponovila. “Sranje!” Zmija se još uvek držala njezinog zgloba. Sagnuo sam se, uhvatio je za rep, otrgnuo je s Margoine noge i zavitlao u kanal. “O Bože”, rekla je. “Šta je to bilo? Je l’ to bila vodena mokasina?”
    “Ne znam. Legni, legni”, rekao sam uzbuđeno, uzeo njezinu nogu i zavrnuo joj nogavicu traperica. Na mestu ugriza pojavile su se dve kapljice krvi, pa sam se sagnuo i počeo joj sisati ranu, što sam snažnije mogao, kako bih izvukao otrov. Ispljunuo sam što sam isisao i baš sam se spremao da povučem ponovo, kad je rekla: “Čekaj, vidim je.” Skočio sam prestravljen, ali ona je dodala: “Ne, ne, Bože, pa to je obična smukulja.” Pokazala je prstom prema jarku i kad sam pogledao u tom smeru, u odrazu svetla reflektora video sam malu smukulju kako pliva po površini. Izdaleka i pod dobrim svetlom nije izgledala nimalo opasnije od guštera.
      “Hvala Bogu”, rekao sam i seo pokraj nje da dođem do daha.
      Nakon što je pregledala ugriz i uverila se da je krvarenje prestalo, Margo je rekla: “Kako ti je bilo ljubakati se s mojom nogom?”
      “Baš lepo”, odgovorio sam, što je i bila istina. Lagano se naslonila na mene, i mogao sam osetiti njenu nadlakticu na svojim rebrima.
      “Baš zato sam jutros obrijala noge. Ono, razmišljala sam: Nikad ne znaš kad će neko navaliti na tvoj list i pokušati ti isisati zmijski otrov.”

       Pred nama je bila žičana ograda, ali bila je visoka samo oko dva metra. Kad ju je videla, Margo je rekla: “Ideš, prvo smukulje, a onda ovakva ograda! Za jednog nindžu ovakvo je osiguranje uvreda.” Zatrčala se i skočila, zatim je prebacila tijelo preko ograde i spustila se na drugu stranu kao da ima ljestve. Čak sam i ja to uspio izvesti, a da se nisam srondao.
      Protrčali smo kroz malu šumicu i pored divovskih neprozirnih spremnika za vodu u kojima su mogle biti i životinje, i konačno izbili na asfaltiranu stazu s koje se mogla videti velika arena gde me svojevremeno, kad sam bio mali, poprskao orka Shamu. Duž staze su bili mali zvučnici iz kojih je strujala tiha i monotona instrumentalna muzika. Možda da umiri životinje. “Margo,” rekao sam, “mi smo u SeaWorldu.”
       Ona je rekla: “Stvarno?” i dala se u trk, a ja sam je sledio. Našli smo se pokraj bazena s tuljanima, ali u njemu nije bilo tuljana.
       “Margo,” ponovio sam, “mi smo u SeaWorldu.”
      “Uživaj”, rekla je i ne pomaknuvši usne. “Jer evo nam osiguranja.” Zaprašio sam kroz grmlje koje mi je dosezalo do pasa, ali kad sam shvatio da se ona nije ni pomaknula, i ja sam stao. Pred nama se ubrzo pojavio tip s prslukom na kojem je pisalo SEAWORLD SECURITY i ležerno nas upitao: “Šta s radi?” U ruci je držao limenku nekakva spreja, verovatno suzavca, nagađao sam.

     Kako bih ostao smiren, pitao sam se: Ima li on obične lisice ili možda neke posebne SeaWorld lisice? Ono kao, u obliku dva zakrivljena dupina koji se spajaju. 
      “Baš smo krenuli kući”, rekla je Margo.
    “Dakako da jeste”, rekao je sigurnjak. “Pitanje je samo hoćete li peške ili autom mesnog šerifa.”
      “Ako vam to nije problem,” rekla je Margo, “mi bismo radije peške.” Zatvorio sam oči. Hteo sam joj reći kako ovo sigurno nije trenutak da se pravi vickasta. Ali tip se nasmejao.
       “Znate da je ovde pre nekoliko godina poginuo čovek jer je skočio u ovaj veliki bazen, i onda su nam rekli da nikome ne dopuštamo ulaz, bez obzira na to koliko bio zgodan.” Margo je povukla svoju majicu da ne bude toliko pripijena. Tek sam tada shvatio da je tip zapravo govorio njezinim grudima, a ne njoj.
   “Pa onda pretpostavljam da nas morate uhapsiti.”
    “U tome i jest stvar. Smena mi je pri kraju i baš sam se spremao kući popiti pivo i ubiti oko, a ako zovem policiju, trebaće im debelog vremena da se pojave. Mislim, samo razmišljam naglas”, rekao je, a Margo je podigla obrve u znak razumevanja. Gurnula je ruku u mokar džep i izvukla novčanicu od sto dolara, poput spužve natopljenu ustajalom vodom iz jarka.
     Čuvar je rekao: “E pa, bilo bi najbolje da sad pođete. Da sam na vašem mestu, ne bih išao pored bazena za kitove. Onde su kamere uključene celu noć, a mi ne bismo hteli da iko sazna da ste bili ovde, je l’ da?”
     “Da gospodine”, odgovorila je Margo pokorno, i nakon toga čovek je odšetao u tamu. “Čoveče,” promrmljala je Margo kad se tip udaljio, “stvarno mi se nije davala lova tom perverznjaku. Al’ šta je, tu je. Novac ionako služi da bi se trošio.” Jedva da sam je slušao; nisam se mogao ni pomaknuti dok me ne popusti drhtavica olakšanja. Ali to sirovo zadovoljstvo bilo je vredno svih briga koje su mu prethodile.
    “Hvala Bogu da nas nije prijavio”, rekao sam.
       Margo nije odgovorila. Zurila je nekamo kroz mene, škiljeći, očiju gotovo zatvorenih. “Isto sam se ovako osećala kad sam provalila u Universal Studios”, rekla je koji trenutak kasnije. “Jeste, nekako je kul, i sve to, ali zapravo se nema šta videti. Vožnje ne rade. Sve kul stvari su zaključane. Većina životinja noću nije u svojim bazenima.” Okrenula je glavu i procenjujući preletela pogledom preko SeaWorlda. “Čini mi se da pravi užitak nije u tome da se nađeš unutra.”
       “A u čemu je onda?” pitao sam.
      “U planiranju, valjda. Ne znam. Izvedba nikada nije toliko napeta koliko očekuješ.”
       “Meni je sasvim dovoljno napeto”, priznao sam. “Pa makar se i nema bog zna šta videti.” Seo sam na klupu, a ona mi se pridružila. Oboje smo gledali u bazen za tuljane, iako u njemu nije bilo tuljana, već samo prazan otočić u sredini, s imitacijom strmih stena napravljenih od plastike. Mogao sam osetiti njezin miris, njezin znoj i alge iz jarka, šampon od jorgovana i miris njezine kože nalik na miris mlevenih badema.
      Prvi put te večeri osetio sam umor i počeo nas zamišljati kako ležimo na nekom travnatom puteljku SeaWorlda, ja na leđima, a ona na boku, ruke položene na moja prsa i glave naslonjene na moje rame. I da ne radimo ništa – samo tako zajedno ležimo pod kapom nebeskom, u noći koja je tako svetla da prigušuje i zvezde. Možda bih osetio kako mi diše u vrat, i možda bismo mogli tako ostati do jutra, a ljudi bi došavši u park prolazili pored nas i mislili da smo i mi nekakvi turisti, i kad bismo hteli, mogli bismo se jednostavno izgubiti među njima.
      Ali ne. U školi me čeka jednoobrvni Chuck i Ben, kom ću morati sve ispričati, nastava i dvorana za muzičke probe, i Univerzitet Duke, i budućnost uopšte.
     “Q”, započela je Margo. Pogledao sam je i na trenutak nisam shvatao zašto je izgovorila moje ime, ali onda sam se trgnuo iz polusna. I jasno sam čuo. Instrumentalna muzika iz zvučnika pojačala se, samo što to više nije bila dosadna instrumentalna muzika – bila je to sada prava . Neka stara džezerska stvar koju je voleo moj stari, a zvala se “Stars Fell on Alabama”. Usprkos malim zvučnicima moglo se čuti da, tko god da je pjevao tu pjesmu, mogao je otpjevati i tisuću prokletih tonova odjednom.
    I osetio sam onu neprekinutu nit između nas, nit koja se protezala od naših kolevki pa preko onog mrtvaca sve do danas. I poželeo sam joj reći da za mene užitak nije bio ni planiranje ni izvedba ni odlazak; za mene je užitak bio gledati kako se naše strune prepleću, odvajaju i ponovo prepleću, ali to bi zvučalo previše ljigavo, a osim tog ustala je da krene.
    Margo je trepnula svojim plavim očima i u tom je trenu izgledala neverovatno lepa, u tim mokrim trapericama zalepljenim za noge i licem koje je sjalo u sivkastom osvetljenju.

     Ustao sam, ispružio ruku i zapitao: “Mogu li zamoliti za ples?” Margo se naklonila, pružila mi ruku i rekla: “Svakako”, a onda se moja ruka našla na onoj oblini gde je njen struk zavijao u bokove, a njezina se ruka spustila na moje rame. A onda smo počeli korak napred i korak u stranu, korak napred pa korak u stranu. Plesali smo fokstrot sve do bazena za tuljane i oko njega, a pesma je i dalje trajala i govorila o zvezdama koje padaju. “Sentiš za šestaše”, najavila je Margo, pa smo promenili položaj, njezine ruke na mojim ramenima, moje na njezinim bokovima, laktova ukočenih i s pola metra razmaka među nama. Onda smo još malo plesali fokstrot, sve dok pesma nije završila. Napravio sam korak napred i Margo se bacila na moju ruku, baš kao što su nas učili u plesnoj školi Kruna. Podigla je nogu i potpuno se opustila. Ili mi je verovala ili je želela pasti.

John Green, Gradovi na papiru ( nastavak: romani u nastavcima ) 

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo, drugi deo ( I,II)

Drugi deo 

I  KRIJUMČARI


       Dantes još ne beše proveo ni ceo dan na tome brodu, a već je uvideo s kim ima posla. Iako nije bio učenik opata Farije, ipak je časni gazda Mlade Amelije (to je bilo ime te đenovske jedrilice) znao skoro sve jezike koji se govore oko toga velikog jezera što se zove Sredozemno more — od arapskog do provansalskog. Sem što nije morao da govori preko tumača (koji su uvek dosadni a ponekad i nepouzdani ljudi), to mu je, u mnogome, olakšavalo sporazumevanje bilo sa brodovima koje je susretao na pučini, bilo sa manjim barkama čije je tovare preuzimao duž obale, bilo najzad sa ljudima bez imena, bez otadžbine, bez određenog zanimanja, kakvih ima uvek na pločama kejova u blizini morskih pristaništa i koji žive od onih tajanstvenih i skrivenih prihoda koji izgleda da im dolaze neposredno od proviđenja, pošto nemaju nikakvih sredstava za život koja bi se golim okom mogla videti. Prema tome, lako je pogoditi da se Dantes nalazio na jednom krijumčarskom brodu.
      Zbog toga je gazda broda primio Dantesa sa izvesnim nepoverenjem, jer su njega poznavali svi carinski stražari te obale, i pošto su se oni međusobno utrkivali ko će veštije da podvali drugome, on je isprva pomislio da je Dantes izaslanik gospođe Carinarnice, koja se poslužila tim dovitljivim načinom da pronikne u neke tajne njegovog zanata. Ali divan način na koji se Dantes izvukao iz nevolje kad je zakrmanio još više uz vetar potpuno ga je uspokojio; zatim kasnije, kad je video onaj oblačak dima kako lebdi poput perjanice iznad bastiona Ifske tvrđave, i kad je čuo onaj udaljeni odjek topovskog pucnja, on je za trenutak pomislio da je na svoj brod primio onoga kome se — kao kad ulaze i izlaze kraljevi — odavala počast topovskom paljbom. Istina, to ga je već manje zabrinjavalo nego da je taj došljak bio carinski službenik; ali ova druga pretpostavka iščeze brzo kao i ona prva kad vide kako je njegov novi mornar potpuno spokojan.
     Edmond je, dakle, imao to preimućstvo što je znao ko je i šta je njegov gazda, dok ovaj nije mogao znati ko je Dantes. Makar s koje strane da su ga napadali stari mornar ili njegovi drugovi, on se dobro držao i nije ništa priznao, nego je navodio mnoge pojedinosti o Napulju i Malti, koje je poznavao kao i Marselj, i ostao pri svom prvom tvrđenju tako čvrsto, da je to služilo na čast njegovom pamćenju. I tako Đenovljanin, ma koliko da je bio prepreden, pusti da ga obmane Edmond, kome je išla na ruku njegova umiljatost, njegovo pomorsko iskustvo, a naročito njegovo majstorsko pretvaranje.
     A osim toga, možda je Đenovljanin bio kao oni mudri ljudi koji uvek znaju samo ono što treba da znaju i koji veruju samo ono što im godi.
    I tako, u takvim međusobnim odnosima, stigoše u Livorno.
     Trebalo je da Edmond izvrši tu još jednu probu: da vidi da li će sam sebe poznati, jer je bilo proteklo četrnaest godina otkako nije video svoje lice. Njemu je ostala u sećanju dosta tačna slika o tome kako je izgledao kad je bio mladić, a sad je trebalo da vidi kako izgleda kao odrastao čovek. Njegovi drugovi su smatrali da je njegov zavet da nosi kosu i bradu bio ispunjen, a on je već toliko puta pristajao sa brodom u Livornu, te je poznavao jednog berberina u ulici Svetog Ferdinanda. On uđe u njegovu radnju da se obrije i ošiša.
       Berberin pogleda začuđeno tog čoveka sa dugom i gustom crnom bradom koji je ličio na one lepe Ticijanove likove. U to vreme još nije bila moda da se nosi tako dugačka brada i kosa, a danas bi se neki berberin začudio samo tome što čovek sa tako lepim telesnim preimućstvima pristaje da ih se liši.
       Livornski berberin dade se na posao ne stavljajući ni kakvu primedbu.
      Kad je posao bio završen, kad Edmond oseti da mu je podbradak potpuno obrijan, i kad mu je kosa bila svedena na običnu dužinu, on zatraži ogledalo i pogleda se u njemu.
       Njemu je tada bilo trideset i tri godine, kao što smo već kazali, i onih četrnaest godina tamnovanja stvorile su, da tako kažemo, veliku duhovnu promenu na njegovom licu.
        Dantes je ušao u Ifsku tvrđavu sa okruglim, nasmejanim i vedrim licem srećnog mladića, kome su prvi koraci kroz život bili laki i koji računa na budućnost kao na prirodan nastavak prošlosti; ali je ono sad bilo znatno izmenjeno.
     Njegovo okruglasto lice se izdužilo: nasmejana usta do bila su one čvrste i oštre linije koje odaju odlučnost; obrve su mu se izvile ispod jedne jedine misaone bore; oči su mu se ispunile nekom dubokom tugom, iz čije su dubine sevali s vremena na vreme tamni odblesci, preziranje ljudskog roda i mržnja; njegovo lice, lišeno tako dugo dnevne svetlosti i sunčanih zrakova, dobilo je onu tamnu boju koja stvara ot menu lepotu ljudi sa Severa kad im je lice uokvireno crnom kosom; a ono duboko znanje što ga je stekao ozaravalo je celo njegovo lice sjajem umnog samopouzdanja; osim toga, mada je od prirode bio dosta visok, bio je stekao onu temeljnu snagu tela koje je uvek pribiralo sve svoje sile u sebe.
       Otmenost njegovih žilavih i vitkih oblika zamenila je čvrstina zaokrugljenih i snažnih udova. A njegov glas su molitve, jecali i kletve izmenile, tako da je u njemu bio čas prizvuk neke čudne blagosti, čas oštrina grubog i skoro promuklog izgovora.
       Osim toga, pošto su mu oči neprestano bile u polutami u mraku, one su stekle onu naročitu sposobnost da u mraku razaznaju predmete, kao oči u hijene i vuka.
      Edmond se osmehnu kad vide sebe, jer je bilo nemogućno da ga pozna čak i njegov najbliži prijatelj, ako mu je uopšte i ostao neki prijatelj, pošto ni sam nije mogao sebe da pozna.
       Gazda Mlade Amelije, kome je mnogo bilo stalo da zadrži među svojim mornarima tako sposobnog čoveka kao što je Edmond, ponudi mu nešto novca na račun njegove buduće zarade, i Edmond to prihvati. Kad je izišao iz radnje berberina koji je na njemu izvršio taj prvi preobražaj, prva mu je briga bila da uđe u jednu prodavnicu i da kupi potpuno mornarsko odelo, a ono je, kao što znamo, sasvim jednostavno, jer se sastoji od belih pantalona, prugaste košulje i frigijske kape.
      U tom odelu, noseći natrag Jakopu košulju i pantalone koje mu je ovaj bio pozajmio, pojavi se Edmond pred gazdom Mlade Amelije, kome je morao da ponovi ono što mu je već ranije bio ispričao. Gazda nije hteo da pozna u tome lepo i otmeno obučenom mornaru onog čoveka sa gustom bradom, kosom punom algi i telom mokrim od morske vode koga je izvukao na palubu svoga broda golog i već na izdisaju.
     Oduševljen Dantesovim lepim izgledom, on mu ponovo ponudi da ga uzme u službu, ali je Dantes imao u glavi druge planove, te pristade da ostane kod njega samo tri meseca.
      Uostalom, posada Mlade Amelije bila je vrlo vredna i poslušno je izvršavala naređenja svoga gazde, koji nije imao običaj da gubi vreme uzalud. Jedva je njegov brod bio nedelju dana u Livornu, a već su ispupčeni bokovi broda bili napunjeni šarenim muselinima, zabranjenim pamučnim tkaninama, engleskim barutom i duvanom na koji je monopolska uprava zaboravila da stavi svoj pečat. Trebalo je sve to izvući iz Livorna ne plaćajući takse i iskrcati na obale Korzike, odakle bi se izvesni špekulanti postarali da prebace taj tovar u Francusku.
       Brod krete i Edmond je ponovo plovio po onom plavom moru, tom prvom vidiku svoje mladosti, koje je tako često zamišljao dok je sanjario u svojoj tamnici. On ostavi na desnoj strani Gorgonu a na levoj Pjanozu i uputi se zavičaju Paolija i Napoleona.
      Sutradan, kad iziđe na palubu dosta rano, kao što je uvek činio, gazda zateče Dantesa naslonjenog na ogradu broda kako posmatra sa čudnim izrazom lica gomilu granitnih stena koje je sunce pri izlasku oblivalo ružičastom svetlošću: bilo je to ostrvo Monte Kristo.
       Mlada Amelija ga ostavi na otprilike tri četvrt milje sa svoje leve strane i produži put ka Korzici.
       Dok je prolazio pored toga ostrva čije mu je ime tako snažno zvučalo, Dantes je mislio da bi bilo dovoljno da skoči u more, pa bi za pola sata već bio na toj obetovanoj zemlji. Ali kad bi se našao tamo, šta bi radio bez alata kojim bi otkopavao svoje blago, bez oružja kojim bi ga branio? Uostalom, šta bi na to rekli mornari, šta bi pomislio gazda? Trebalo je, dakle, čekati.
       Srećom Dantes je umeo da čeka; on je četrnaest godina očekivao svoju slobodu, te je mogao sad, kad je bio slobodan, da pričeka šest meseci ili godinu dana na bogatstvo.
     Zar nije bio gotov da primi slobodu i bez bogatstva, da mu je neko to ponudio?
       Uostalom, zar to bogatstvo nije bilo sasvim neizvesno? Poniklo u bolesnom mozgu jadnoga opata Farije, zar nije i ono umrlo zajedno s njim?
      Istina, ono pismo kardinala Spade navodilo je neobično tačne podatke.
       I Dantes je od početka do svršetka ponavljao u sećanju to pismo, od koga nijednu jedinu reč nije bio zaboravio.
      Smrkavalo se. Edmond vide kako ostrvo menja na sebi sve prelive boja koje sumrak donosi, i kako se gubi u tami za sav ostali svet; ali ga je on, onim svojim pogledom navik nutim na tamnički mrak, verovatno i dalje gledao, jer ostade poslednji na palubi.
       Sutradan se probudiše naspram Alerije. Celoga toga dana morali su da plove krivudajući, a uveče se počeše paliti vatre na obali. Prema rasporedu tih vatri zacelo je posada saznala da se tu može iskrcati tovar, jer umesto zastave podiže fenjer na prečku pri vrhu katarke, pa se približiše na puškomet od obale.
      Dantes je zapazio da je gazda Mlade Amelije verovatno u čast te svečane prilike, kada se počeo približavati obali, postavio na obrtna ležišta dva mala topa slična bedemskim puškama, koji su bez mnogo larme mogli baciti lep metak od četvrt funte na hiljadu koraka daljine.
       Ali te večeri je ta predostrožnost bila izlišna, jer je sve izvršeno najtiše i najpristojnije. Četiri barke priđoše jedva čujno brodu, koji verovatno njima u počast spusti i svoj čamac u more; kako bilo da bilo, tek tih pet čamaca radilo je tako vredno da je u dva sata posle ponoći sav tovar prešao sa Mlade Amelije na kopno.
       Još iste noći — toliko je gazda Mlade Amelije bio uredan čovek — izvršena je podela nagrada, te je svaki član posade dobio po sto toskanskih lira kao svoj deo, a to će reći skoro osamdeset franaka u francuskom novcu.
      Ali pohod još nije bio završen, jer se uputiše Sardiniji. Trebalo je ponovo natovariti brod koji tek što beše istovaren. I ovaj drugi posao obavljen je isto onako uspešno kao i prvi. Mlada Amelija imala je sreću.
       Novi tovar bio je za Vojvodinu luku. On se sastojao skoro potpuno od havanskih cigara, kereskog vina i malage.
      Tu su imali sukob sa carinom, tom večnom neprijateljicom gazde Mlade Amelije. Jedan carinski stražar pao je smrtno ranjen, a dva mornara su bila ranjena. Dantes je bio jedan od te dvojice; metak mu je prošao kroz mišić na levom ramenu.
      Dantes je bio skoro srećan zbog te čarke i skoro zadovoljan svojom ranom, jer su mu te grube učiteljke pokazale kakvim je očima on gledao u opasnost i kako je hrabro podnosio patnju. On je gledao u opasnost smejući se; a kad ga je zrno pogodilo, rekao je kao onaj grčki filozof: „Bole, ti nisi nikakva nevolja.”
    Pored toga, on je pregledao smrtno ranjenog stražara, a taj prizor, bilo što mu se krv bila zagrejala u borbi, bilo što su se u njemu rashladila čovečanska osećanja, učinio je na njega samo lak utisak. Dantes je bio na putu koji je hteo da pređe i išao je ka cilju koji je hteo da dostigne, te mu se srce skamenjivalo u grudima.
      Uostalom, kad ga je Jakopo video kako pada, pomislio je da je mrtav, pa je jurnuo k njemu, podigao ga i, najzad, pošto ga je odneo, negovao ga je kao odličan drug.
      Ovaj svet, nije bio onako dobar kako ga je smatrao doktor Panglos; ali nije bio ni onako rđav kako ga je smatrao Dantes, pošto je Jakopo, koji se nije imao čemu nadati od svoga druga sem da nasledi njegov deo novčanih nagrada, bio onoliko ožalošćen kad je poimislio da je Dantes poginuo.
       Srećom, kao što rekosmo, Edmond je bio samo ranjen: zahvaljujući nekim travama koje stare žene sa Sardinije beru u naročito vreme i prodaju krijumčarima, rana mu brzo za raste. Edmond tada htede da iskuša Jakopa, pa mu ponudi kao naknadu za usluge koje mu je ovaj učinio svoj deo na grade, ali Jakopo to odbi s gnušanjem.
        Iz ove saosećajne odanosti koju je Jakopo osetio prema Edmondu u trenutku kad ga je prvi put ugledao; proizišlo je to da je Edmond ukazivao Jakopu izvesnu naklonost. Ali Jakopo i nije tražio više, jer je nagonski naslutio da je Edmond nešto više nego običan mornar, iako je Edmond uspeo da to sakrije od drugih. I čestiti mornar je bio zadovoljan tom malom pažnjom koju mu je Edmond ukazivao.
      Zato za vreme dugih dana plovidbe, dok je brod, zahvaljujući povoljnom vetru koji mu je nadimao jedra, jurio bezbedno po plavome moru, te mu nije trebala druga pomoć osim krmareve, Edmond je, sa pomorskom mapom u ruci, poučavao Jakopa kao što je jadni Farija poučavao njega. Pokazivao mu je kako se određuje položaj neke obale pomoću pomorskog računanja, objašnjavao mu odstupanja kompasa, učio ga da čita iz velike otvorene knjige što je iznad naših glava i koja se zove nebo, gde je bog pisao po azuru dijamantskim slovima.
     A kad bi ga Jakopo zapitao:
     — Zar vredi učiti svim tim stvarima jednog bednog mornara kao što sam ja? Edmond bi odgovorio:
     — Ko zna? Možda ćeš ti jednoga dana biti kapetan broda; pa i tvoj zemljak Bonaparta je postao car!
       Zaboravili smo reći da je Jakopo bio Korzikanac.
      Dva i po meseca su već bila protekla u takvim uzastopnim plovidbama. Edmond je sad bio postao isto tako vešt u plovidbi duž obale kao što je nekada bio smeo moreplovac; upoznao se sa svim obalskim krijumčarima i naučio sve ta janstvene znake pomoću kojih se ti polugusari raspoznaju međusobno.
       Prošao je bezbroj puta pored svog ostrva Monte Kristo, ali za to vreme nije ni jedanput našao priliku da se na njega iskrca.
      Zato je bio doneo ovu odluku:
     Čim njegov ugovor sa gazdom Mlade Amelije istekne, iznajmiće omanju barku za svoj račun (a Dantes je to mogao, jer je u toku tih raznih plovidbi sakupio oko stotinu pijastra), pa će ma pod kakvim izgovorom otići na ostrvo Monte Kristo.
     Tamo bi potpuno slobodno vršio svoja istraživanja.
     Ipak, ne potpuno slobodno, jer bi ga verovatno uhodili oni koji bi ga tamo odvezli.
      Ali na ovom svetu se čovek mora ponekad izložiti i opa snostima.
    Tamnica je Edmonda načinila obazrivim, te je želeo da se ne izlaže nikakvoj opasnosti.
      Uzalud je on tražio u svojoj i te kako plodnoj mašti, nije mogao pronaći drugi neki način da dospe na to toliko željeno ostrvo sem da ga neko tamo preveze.
      Dantes se još kolebao u toj odluci, kad ga gazda, koji je imao u njega veliko poverenje i veliku želju da ga zadrži u svojoj službi, uze jedne večeri za mišicu i odvede ga u jednu krčmu u ulici Olio u kojoj su se obično sastajali najveštiji krijumčari iz Livorna.
      Tu su se obično ugovarali krijumčarski poslovi. Dantes je već nekoliko puta ulazio u tu pomorsku berzu, pa videći sve te smele morske šićardžije koje daje čitava jedna obala od blizu dve hiljade milja u obimu, pitao se kakvom li bi moći raspolagao čovek koji bi uspeo da svojom voljom drma svima tim koncima koji se sjedinjuju ili razilaze.
    Ovoga puta ticalo se jednog zamašnog posla: bio je u pitanju jedan brod natovaren turskim ćilimima, levantskim čohama i kašmirom; trebalo je pronaći neko neutralno zemlji šte gde bi se mogao izvršiti pretovar, pa zatim pokušati da se predmeti prebace na francusku obalu.
       Nagrada je bila ogromna ako bi se u tome uspelo; trebalo je da svaki član posade dobije pedest do šezdeset pi jastra.
      Gazda Mlade Amelije predloži kao mesto za iskrcavanje ostrvo Monte Kristo, koje je potpuno pusto i na kome nema ni vojnika ni carinskih stražara, te izgleda da ga je u vreme mnogobožačkog Olimpa postavio usred mora Merkur, bog trgovaca i lopova, tih dveju klasa koje mi danas smatramo za odvojene, ako ne i različite, a koje je antičko doba izgleda svrstavalo u istu kategoriju.
      Pri pomenu imena Monte Kristo, Dantes uzdrhta od radosti, on se diže da bi prikrio svoje uzbuđenje i prošeta po zadimljenoj krčmi, gde su se svi jezici sveta stapali u onu mešavinu što se naziva Franka.
     Kad se približi dvojici pregovarača, bilo je već odlučeno da se pristane uz obalu Monte Krista i da se pođe na taj put već iduće noći.
     Kad upitaše Edmonda šta on o tome misli, on reče da to ostrvo pruža svakojaku bezbednost i da važni pothvati, da bi uspeli, treba da se obavljau što pre.
       Ništa, dakle, nije izmenjeno u utvrđenom programu. Bilo je ugovoreno da zaplove sutradan uveče i da se postaraju — pošto je more bilo tiho i vetar povoljan — da prekosutra uveče budu kraj obale toga neutralnog ostrva.


II OSTRVO MONTE KRISTO


        I tako je, najzad, jednim od onih srećnih slučajeva koji se događaju onima na kojima se surovost sudbine tako zasićavala, trebalo da Dantes stigne svome cilju prostim i prirodnim putem i da zakorači na ostrvo ne pobuđujući ni u kome nikakvu sumnju.
      Samo jedna noć razdvajala ga je od toga toliko očekiva nog polaska.
     Ta noć bila je jedna od najgrozničavijih koje je Dantes ikada proveo. U toku te noći sve povoljne i nepovoljne mogućnosti javljale su mu se naizmenično u pameti: kad bi zatvorio oči, video bi pismo kardinala Spade napisano plamenim slovima na zidu; kad bi za trenutak usnuo, tada bi naj besmisleniji snovi počeli da mu se vrzmaju po glavi. Silazio je u pećine sa podovima od smaragda, sa zidovima od rubina, sa stalaktitima od dijamanata. Biser je padao kap po kap kao što obično kaplje podzemna voda.
     Edmond je, ushićen i zadivljen, punio svoje džepove dragim kamenjem; zatim bi ponovo izišao na dnevnu svetlost, a to drago kamenje se pretvaraio u običan šljunak. Tada bi pokušao da se vrati u one divotne pećine koje je samo bio nazreo; ali bi se put zaplitao u beskrajne uvojke, a ulaz bi opet postao nevidljiv. Tražio je uzalud u svome zamorenom sećanju onu magijsku i tajanstvenu reč koja je arapskom ribaru otvarala blistave Ali‑Babine pećine. Sve je bilo uzalud; iščezlo blago ponovo je postalo svojina podzemnih duhova od kojih se on za trenutak bio ponadao da će ga oteti.
       Dan dođe skoro isto onako grozničav kakva je bila i noć; ali on pomoću mašte donese i razumnost, te je Dantes mogao da utvrdi plan rada koji je dotada bio nejasan i kolebljiv u njegovoj pameti.
     Veče dođe, a sa njim i pripreme za polazak. Te pripreme pružale su Dantesu mogućnost da sakrije svoju uzrujanost. Malo‑pomalo on je uzeo vlast da svojim drugovima zapoveda kao da je on gospodar broda; a kako su njegova naređenja bila uvek jasna, određena i laka za izvršavanje, njegovi drugovi su ih izvršavali ne samo brzo nego i rado.
      Stari moreplovac ga je pustio da dela, jer je i on uvideo Dantesovu nadmoćnost nad ostalim mornarima i nad njim sa mim. On je u tome mladom čoveku video svog prirodnog naslednika i žalio je što nema kćer da priveže Edmonda tom uzvišenom vezom.
      U sedam sati uveče sve je bilo gotovo, a već u sedam i deset minuta plovili su oko svetionika u trenutku kad je ovaj počeo da svetli.
      More je bilo mirno, sa povetarcem koji je dolazio sa jugoistoka. Plovili su pod azurnim nebom, po kome je i bog palio jedan za drugim svoje svetionike, od kojih je svaki po jedan zaseban svet. Dantes izjavi da svi mogu da odu na spvanje, a on preuzima na sebe da krmani brodom.
      Kada je Maltez (tako su zvali Dantesa) dao takvu izjavu, to je bilo dovoljno, i svak je pošao spokojno na spavanje.
      Dantesu, koji je bio naglo izbačen iz samoće u svet, događalo se ponekad da oseti preku potrebu da bude sam. A zar ima veće i poetičnije samoće nego kad brod usamljeno plovi morem kroz noćnu tamu u tišini beskrajnog prostora i pod pogledom Gospoda?
     Ovog puta samoća je bila ispunjena njegovim mislima, noć osvetljena njegovim maštarijama, tišina oživljena njegovim zavetima
     Kad se gazda probudio, brod je plovio pod punim jedrima; nije bilo nijednog delića platna koji ne bi bio nadut od vetra; prelazili su više od dve i po milje na sat.
     Ostrvo Monte Kristo raslo je na vidiku.
    Edmond ponovo predade brod njegovom gospodaru, pa otide da se i on opruži na svom mornarskom ležištu; ali iako cele te noći nije spavao, ipak nije mogao da sklopi oči nijednog trenutka.
      Dva sata kasnije ponovo izađe na palubu. Brod je baš zaobilazio ostrvo Elbu. Bili su naspram Marečane i ostavili za sobom ravno i zeleno ostrvo Pijanozu. Videlo se kako se ka nebeskom plavetnilu uzdiže plameni vrh Monte Krista.
      Dantes naredi krmaru da okrene brod udesno, tako da im Pijanoza ostane na desnoj strani, jer je izračunao da bi na taj način skratili put za dva do tri čvora.
      Oko pet sati posle podne sagledali su čitavo ostrvo. Videle su se na njemu i najsitnije pojedinosti zahvaljujući onoj prozračnosti vazduha koja je svojstvena svetlosti što je rasipaju sunčevi zraci pri zalasku.
      Edmond je gutao očima tu gomilu stenja na kojoj su se smenjivale sve boje sumraka, počev od jasno ružičaste do tamnoplave; s vremena na vreme obrazi bi mu se zažarili, čelo zarumenelo, a crven oblak prošao bi mu ispred očiju.
     Nikada igrač koji je stavio na kocku sve što ima nije osećao strepnju kakvu je osećao Dantes kad bi se njegova nada popela do vrhunca.
      Noć se spusti i u deset sati priđoše obali. Mlada Amelija stigla je prva na mesto sastanka.
       Dantes, iako je obično umeo da vlada sobom, nije se mogao uzdržati, već prvi skoči na obalu; da je smeo, on bi kao Brut poljubio zemlju.
      Bila je mračna noć, ali u jedanaest sati mesec se diže iz mora i posrebri mu svaki talasić; zatim njegovi zraci, ukoliko se više peo, počeše da poigravaju poput belih svetlosnih vodo pada po nagomilanim stenama ovog drugog Peliona.        Posada Mlade Amelije poznavala je dobro to ostrvo, jer je ono bilo jedno od njenih uobičajenih svratišta. A Dantes ga je posmatrao pri svakom svom putovanju ka Levantu, ali se nikad nije bio iskrcao na njega
    On poče da ispituje Jakopa.
— Gde ćemo provesti noć? — zapita ga.
— Pa na našem brodu — odgovori mornar.
— Zar nam ne bi bilo bolje u pećinama?
— U kojim pećinama?
— Pa u pećinama na ovom ostrvu.
— Ja ne znam ni za kakve pećine — reče Jakopo.
         Hladan znoj obli Dantesovo telo.
— Nema pećina na Monte Kristu? — zapita on
— Ne.
      Dantes je za trenutak bio ošamućen; zatim pomisli da su te pećine možda bile zatrpane kakvim bilo slučajem, ili ih je čak, radi veće sigurnosti, zatrpao sam kardinal Spada.
      U tom slučaju bilo je najglavnije da se pronađe taj iščezli ulaz. Bilo bi uzaludno tražiti ga noću. Zato Dantes odloži istraživanje za sutradan. Uostalom, jedan znak istaknut na katarci na pola milje na moru, na koji Mlada Amelija od govori odmah istim takvim znakom, pokaza da je došao trenutak da se započne posao.
      Zadocnela lađa, uspokojena tim znakom koji je trebalo da pokaže onoj koja docnije stiže da može prići bez ikakve opasnosti, pojavi se uskoro bela i tiha kao utvara i dođe da spusti kotvu na jedek odstojanja od obale.
      Odmah poče pretovarivanje.
     Dok je radio, Dantes je mislio kakav bi radostan poklič mogao jednom jedinom rečju izazvati kod svih tih ljudi kad bi glasno iskazao onu misao što mu je bez prestanka tiho brujala u ušima i u srcu. Ali, naprotiv, umesto da otkrije veličanstvenu tajnu, on se bojao da je nije već isuviše odao, i da nije svojim neprestanim kretanjem, učestanim zapitkivanjem, zagledanjem neprestanom zabrinutošću pobudio sumnju. Bila je prava sreća, bar u ovoj prilici, što je njegova vrlo bolna prošlost odražavala na njegovom licu neizbrisivu tugu i što su odblesci radosti koji su se mogli nazreti ispod tog oblaka bili uistini samo kratkotrajne munje.
     Niko, dakle, nije ništa naslućivao, te kada sutradan Dantes uze pušku, olovo i barut i izrazi želju da ode da ubije neku od onih divljih koza koje su se mogle videti kako skaču sa stene na stenu, svi su tumačili taj Dantesov izlet samo kao ljubav prema lovu i kao želju da se usami. Jedino je Jakopo navaljivao da pođe s njim.  Dantes ne htede da se tome protivi, bojeći se da tim odbijanjem da ga neko prati ne pobudi kakvu sumnju. Ali tek što je prešao četvrt milje i ugrabio priliku da puca i ubije jedno jare, on posla Jakopa da ga odnese svojim drugovima, poručujući im da ga ispeku i da mu jednim pucnjem iz puške dadu znak, kad bude pečeno, da i on pojede svoj deo; nešto suvog voća i boca vina sa Monte Pulčana trebalo je da dopune jelovnik.
     Dantes produži put osvrćući se s vremena na vreme. Kad stiže na vrh jedne stene, vide na hiljadu stopa ispod sebe svoje drugove, kojima se baš beše pridružio Jakopo, i kako vredno pripremaju doručak, povećan, zahvaljujući Edmondovoj veštini, onim što je najglavnije.
     Edmond ih je za trenutak posmatrao blagim i tužnim pogledom čoveka koji zna nešto više nego oni.
    — Kroz dva sata — reče on — ti će ljudi otploviti, bogatiji za pedeset pijastra, i po cenu svog života pokušati da zarade još pedeset; posle toga će se vratiti sa bogatstvom od šest stotina lira da straće to blago u kojoj bilo varoši, gordi kao sultani i samopouzdani kao nabobi. Danas me nada na goni da gledam prezrivo to njihovo bogatstvo, koje mi liči na najveću bedu; ali će me sutra razočarenje možda primorati da smatram tu veliku bedu kao najveću sreću… Ah, ne, — uzviknu Edmond — to se neće dogoditi; učeni, nepogrešni Farija nije se mogao prevariti baš jedino u ovom slučaju. Uostalom, bolje bi bilo i umreti nego živeti i dalje ovim bednim i nedostojnim životom.
      Tako se Dantes, koji je pre tri meseca žudeo samo za slobodom, nije sad zadovoljavao samo slobodom, nego je čeznuo i za bogatstvom. Nije Dantes bio kriv za to nego bog, koji je čoveku ograničio moć a usadio mu beskrajne želje. Za to vreme, idući jednim prolazom koji se gubio između dveju stenovitih litica, stazom koju je izdubao potok i kojom naj verovatnije nikad čovečja noga nije prošla, Dantes se približi mestu za koje je pretpostavljao da su se morale nekada nalaziti pećine. Dok je išao duž morske obale zagledajući i najmanje predmete veoma pažljivo, učini mu se da je na nekim stenama primetio nekakve zaseke koje je urezala ljudska ruka.
     Vreme, koje sve fizičke stvari pokriva plaštom zaborava, kao da beše poštedeleo te oznake ucrtane sa izvesnom pravilnošću sa ciljem da verovatno ukažu neki pravac. Međutim, ti znaci su povremeno iščezavali pod žbunjem mirte, koja se širilau velikim bokorima punim cveća, u pod parazitnim lišajima. Tada je Edmond morao da razgrće granje ili podiže manovinu da bi pronašao te putokaze koji su ga vodili u taj drugi lavirint. Ti znaci su uostalom, ulivali Edmondu mnogo nade. Zar nije moguće da ih je sam kardinal urezao da bi, u slučaju neke nesreće, koju on nije mogao predvideti da će biti onako potpuna, mogli da posluže njegovom nećaku kao putokaz. Ovo usamljeno mesto bilo je baš kako treba za čoveka koji je hteo da zakopa svoje blago. Samo, da nisu možda ti izdajnički znaci privukli druge oči, a ne one radi kojih su bili urezani, i da li je to ostrvo sa svojim mračnim čudesima verno sačuvalo svoju divnu tajnu?
      Međutim, otprilike na šezdeset koraka od pristaništa učini se Edmondu, koga njegovi drugovi još nisu mogli videti usled neravnog zemljišta, da su zarezi prestali; samo, oni se nisu završavali ni kod kakve pećine. Jedna velika okrugla stena, koja je ležala na čvrstoj osnovi, bila je jedini cilj do koga su, izgleda ti znaci vodili. Edmond pomisli da umesto da je stigao na kraj, on se možda, naprotiv, nalazio na samom početku; zato se okrete i pođe natrag istim putem.
      Za to vreme su njegovi drugovi spremali doručak, odlazili da zahvate vodu na izvoru, prenosili hleb i voće na obalu i pekli jare. Baš kad su ga skidali sa ražnja načinjenog za tu priliku, oni ugledaše Edmonda, koji je lako i smelo kao divokoza skakao sa stene na stenu. Oni ispališe jedan metak iz puške da mu dadu znak. Lovac odmah promeni pravac i pođe trčeći natrag k njima. Ali baš kada su ga svi pratili pogledom u tome tako reći letenju i govorili za njegovu veštinu da je ludački smela, Edmondu se okliznu noga, kao da je htela da opravda njihovo strahovanje. Videše ga kako posrte na vrhu jedne stene, uzviknu i iščeze.
      Svi jurnuše zajedno, jer su svi voleli Edmonda i pored njegove nadmoćnosti; pa ipak Jakopo stiže prvi.
     On nađe Edmonda kako leži okrvavljen i skoro bez svesti; mora biti da se skotrljao sa visine od dvanaest do petnaest stopa. Nasuše mu u usta nekoliko kapi ruma, i taj lek, koji je već jednom dobro delovao na njega, proizvede isto dejstvo kao i prvi put.
     Edmond otvori oči i požali se da oseća jak bol u kolenu, veliku težinu u glavi i nepodnošljiva sevanja u krstima. Htedoše da ga prenesu na obalu; ali kad ga dodirnuše, iako je Jakopo davao uputstva, on izjavi da nema snage da izdrži prenos
      Razume se da za Dantesa nije uopšte dolazilo u obzir da doručkuje; ali je on zahtevao da se njegovi drugovi, koji nisu imali iste razloge da se uzdržavaju od hrane, vrate na svoje mesto. Što se njega tiče, on je utvrdio da mu treba samo malo odmora i da će ga oni po povratku zateći u boljem stanju.
     Mornari se nisu dali mnogo moliti: mornari su bili gladni, miris jareta dopirao je do njih, a među morskim vukovima ne pazi se mnogo na ceremonije.
     Posle jednog sata oni se vratiše. Sve što je Edmond mogao da učini, bilo je da se odvuče desetak koraka dalje da bi se naslonio na jednu stenu obraslu mahovinom.
      Ali ne samo da se Dantesovi bolovi nisu stišali, nego je izgledalo da su se i pojačali. Stari gazda, koji je morao da otplovi to prepodne da preda svoj tovar na granici između Pijemonta i Francuske, između Nice i Frežisa, navaljivao je na Dantesa da pokuša da se digne. Dantes je činio natčovečanske napore da se odazove tome pozivu, ali je pri svakom pokušaju padao nazad jaučući i bledeći.          — Slomio je kičmu — reče gazda šapatom.
      — Ali sve jedno! To je dobar drug, i ne treba ga ostaviti; potrudimo se da ga prenesemo do broda. Ali Dantes izjavi da više voli da umre nego da trpi užasne bolove koje bi mu pričinilo kretanje, pa ma kako ono slabo bilo.
     — E, onda, — reče gazda — neka bude što bude, ali se neće pričati da smo ostavili bez pomoći jednog valjanog druga kao što ste vi. Otplovićemo tek večeraš.
      Taj predlog veoma začudi mornare, iako mu se niko nije usprotivio, već naprotiv. Gazda je bio tako neumitan čovek, da je ovo sad bilo prvi put da se odrekao nekog pothvata ili makar odložio njegovo izvršenje.
      Zato Dantes nije hteo pristati da se radi njega učini tako težak prekršaj pravila discipline koja je vladala na brodu.
      — Ne — reče on gazdi. — Ja sam bio nespretan, pa je pravo da sam snosim kaznu za svoju nespretnost. Ostavite mi malo dvopeka, jednu pušku, baruta i kuršuma da ubijam jariće ili čak i da se branim, kao i jedan budak da sagradim sebi neku kućicu ako ne biste mogli uskoro da dođete po mene.
     — Ali ti ćeš umreti od gladi — reče gazda
      - Više volim i to — odgovori Edmond — nego da trpim grozne bolove koje mi pričinjava svaki pokret.
      Gazda se okretao ka brodu koji se ljuljao u pristaništu već donekle spreman za put i gotov da ponovo zaplovi morem čim bude potpuno opremljen.
     — Pa šta možemo da radimo, Malteže! — reče on. — Ne možemo te ostaviti tek tako, a ne možemo se ni zadržavati duže?
     — Idite, idite! — uzviknu Dantes.
     — Mi se nećemo vratiti bar za nedelju dana, — reče gazda — pa i onda moraćemo da skrenemo sa svog puta da bismo došli do tebe.
      — Slušajte, — reče Dantes — ako za dva do tri dana susretnete neku ribarsku lađicu ili kakvu drugu koja bi prolazila ovuda, preporučite me njoj, a ja ću platiti dvadeset i pet pijastra da me odveze natrag u Livorno. Ako ne naiđete ni na jednu, onda se vratite ovamo.
       Gazda zavrte glavom.
      — Slušajte, gazda Baldi, — reče Jakopo — ima jedan način da se ovo uredi. Vi pođite, a ja ću ostati kraj ranjenika da ga negujem.
       — I ti ćeš se odreći svog udela u dobiti — reče Edmond — da bi ostao sa mnom?
     — Jeste, — reče Jakopo — i ne bih zažalio.
      — Onda si ti čestit mladić, Jakopo, — reče Edmond. — Bog će te nagraditi za tvoju dobru nameru; ali meni nije niko potreban, hvala ti. Za dan‑dva ja ću se oporaviti, a nadam se da ću među ovim stenama naći neke trave koje odlično leče uboje.
        I jedan čudan osmejak zalebde na Dantesovim usnama. On steže srdačno ruku Jakopu, ali ostade nepokolebljiv u svojoj odluci da ostane, i to da ostane sam.
        Krijumčari ostaviše Edmondu ono što je zatražio i udaljiše se, ali su se osvrnuli nekoliko puta, i kad god bi se osvrnuli, mahali su mu na sve moguće načine u znak srdačnog opraštanja, na što je Edmond odgovarao samo rukom, kao da nije mogao da pokrene ostali deo tela.
       Zatim kad se oni izgubiše iz vida, Dantes prošapta smejući se:
     — Čudnovato da se baš među ovakvim ljudima nailazi na dokaze prijateljstva i odanosti.
       Zatim se oprezno odvuče do vrha stene koja mu je za klanjala more, i odande vide jedrilicu kako završava svoje pripreme za plovidbu, kako diže kotvu, ljulja se ljupko kao galeb kad se sprema da poleti i odlazi.
      Posle jednog sata ona sasvim isčeze, ili se bar sa mesta gde je ostao ranjenik nije mogla videti.
     Tada se Dantes uspravi gipkije i hitrije nego jarad koja su skakutala među mirtama i mastikama po tim divljim stenama, uze pušku jednom rukom a budak drugom, pa jurnu ka onoj steni kod koje su se završavali zarezi što ih beše zapazio na stenama.
    — A sada, — uzviknu on sećajući se priče o arapskom ribaru koju mu je pričao Farija — sada, Sezame, otvori se!

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo ( nastavak vidi :

Romani u nastavcima