Christopher Paolini, Eragon (6. Čaj za dvoje )

6.Čaj za dvoje  


      Kad su stigli u Karvahal Roran i Eragon su se razdvojili na ulazu uselo. Eragon je polako otišao do Bromove kuće, zadubljen u misli. Zaustavio se pred vratima i podignuo ruku da pokuca. Čuo je dubok glas: »Šta želiš, mladiću?«
      Eragon se naglo okrenuo. Iza njega je stajao Brom, naslonjen nasvinut štap, na kojemu su bili izrezbareni čudni znakovi. Bio je odeven u smeđu halju s kapuljačom, poput redovnika. O izgrebanom kožnom pojasu visila mu je kesica. Iznad bele brade i usta isticao se ponosan orlovski nos. Zurio je u Eragona dubokim očima, zasenjenim izbočenim obrvama, i čekao odgovor.

      »Informacije«, reče Eragon i nastavi: »Roran je odneo dleto na popravak, a ja sam imao slobodnog vremena pa sam te došao zamoliti da mi odgovoriš na nekoliko pitanja.«
     Starac nešto progunđa i krenu prema vratima. Eragon opazi zlatan prsten na njegovoj desnoj ruci. Na svetlu se zacakli safir i na njemu urezan neki čudan znak. »Onda uđi. Razgovor će potrajati. Čini se da tvojim pitanjima nema kraja«. U kući je bilo mračno kao u rudniku, a u vazduhu  se osećao trpak miris. »No, da nađem kakvu svetiljku.« Eragon je slušao kako se starac kreće po kući, a zatim tiho psuje, jer je nešto tresnulo o pod. »Aha, tu si.« Bljesnula je bela iskra i trepereći se pretvorila u plamičak.

  Brom je stajao ispred kamenog kamina, sa svećom u ruci. Ispred kamina je bio velik drveni stolac s visokim naslonom, a oko njega hrpe knjiga. Noge stolca bile su izrađene u obliku orlovih kandža, a sedalo i naslon presvučeni kožom, ukrašenom šarolikim uzorcima ruža. Na malim stolcima ležale su hrpe svitaka. Po pisaćem stolu bili su razbacani tintarnice i pera. »Napravi sebi mesta, ali, u ime pokojnih kraljeva, budi oprezan. Ovo su vredne stvari.
  Eragon zakorači preko listova pergamene ispisanih uglatim runama, nežno podignu pucketajuće svitke s jedne stolice i spusti ih na pod. Dok je sedao, diže se oblak prašine. On zatomi nagon za kihanjem.
      Brom se nagnuo kako bi plamenom sveće zapalio vatru. »Dobro! Nema ničega boljega od razgovora uz vatru.« Zatim skinu kapuljaču i otkri kosu koja, kako se sada videlo, nije bila bela nego srebrna, a onda iznad vatre obesi kotlić i sede u stolac s visokim naslonom.

     »Da vidimo, šta ti hoćeš?«, obrati se Eragonu, oštro ali ne neljubazno.

     »Pa«, odgovori Eragon, tražeći najbolji način da započne razgovor, i nastavi: »Stalno slušam o jahačima zmajeva i njihovim navodnim uspesima. Čini se da svi žele da se jahači vrate, no nisam nikada čuo priču o tome kako su nastali, odakle su došli niti po čemu su posebni, osim po zmajevima.«

     »To je neiscrpna tema«, progundđa Brom. Zatim napeto pogleda Eragona i nastavi: »Kad bih ti pričao celu njihovu priču, sedeli bismo ovde do iduće zime. Moraću je skratiti na podnošljivu dužinu. No, pre negoli počnemo, treba mi lula.«
      Eragon je strpljivo čekao dok je Brom stavljao duvan u lulu i nabijao ga. Brom mu je bio drag. Ponekad je bio naprasit, no činilo se da mu nikada nije bilo žao potrošiti vreme na Eragona. Eragon ga je jednom upitao odakle je, a on se samo nasmejao i rekao: »Iz sela slična Karvahalu, samo ne tako zanimljiva.« To je potaknulo Eragonovu znatiželju pa je upitao ujaka Geru, no on mu nije mogao reći ništa osim da je Brom kupio kuću u Karvahalu pre gotovo petnaest godina i da od tada onde mirno živi.
     Brom uze kresivo i zapali lulu. Zatim povuče nekoliko dimova i progovori: »Tako... nećemo morati prekidati, osim za čaj. A sada o jahačima, ili šurtugalima, kako ih zovu vilenjaci. Odakle da počnem? Živeli su bezbroj godina i, na vrhuncu moći, vladali područjem dvostruko većim od Carstva. O njima kolaju brojne priče, većinom besmislene. Kad bi čovek verovao u sve što se priča, mislio bi da imaju moć nekog manjeg boga. Ima učenjaka koji posvećuju cele živote kako bi razdvojili maštu od zbilje, no sumnjam  da će ijedan od njih u tome uspeti. No, to nije nemoguća zadaća ako se usredotočimo na tri područja koja si naveo: kako su nastali, zašto su bili tako cenjeni i odakle su došli. Počeću s ovim poslednjim pitanjem.« Eragon se naslonio i slušao starčev hipnotizirajući glas.»
    Zmajevi nemaju početka, osim ako nisu postali u doba stvaranja same Alagezije. A ako imaju kraja, on će doći s nestankom ovoga sveta, jer je njihova sudbina jednaka sudbini zemlje. Oni, patuljci i još neki stvorovi jesu prvi stanovnici ove zemlje. Živeli su ovde pre svih ostalih, snažni i ponosni u svojoj praiskonskoj slavi. Njihov se set nije mienjao sve dok se prvi vilenjaci nisu otisnuli na more u srebrnim brodovima.«

    »Odakle su vilenjaci došli?«, prekinuo ga je Eragon, i dodao: »I zašto ih zovu poštenim svetom? Postoje li, zaista?«
    Brom se namršti. »Želiš li ti odgovore na prva pitanja ili ne? Nećeš ih dobiti ako kaniš istraživati svaki skriveni kutak znanja.«
»Izvinjavam  se«, reče Eragon, spusti glavu i namesti skrušeno lice.
»Ne, ne izvinjavaš se«, uzvrati mu Brom s veselim prizvukom.

     Zatim je podigao pogled prema vatri i posmatrao plamenove kako oblizuju lonac. »Ako baš moraš znati, vilenjaci nisu legende. A poštenim ih svetom zovu zato što imaju više dostojanstva od bilo koje druge rase. Potiču iz zemlje koju zovu Alaleja, iako niko osim njih ne zna kakva je to zemlja ni gde je.«

    U tom mu času, ispod gustih obrva, uputi značajan pogled kako bi sprečio daljnje upadice i nastavi: »Dakle, vilenjaci su tada bili ponosna rasa. Posedovali su snažne magijske moći. U početku su zmajeve smatrali običnim životinjama. Iz toga je uverenja proizišla smrtonosna pogreška. Jedan goropadan, mlad vilenjak ulovio je zmaja, kao što bi ulovio jelena, i ubio ga. Ogorčeni su zmajevi vilenjaku postavili zamku i zaklali ga. Nažalost, krvoproliće nije time prestalo. Zmajevi su se okupili i napali celu vilenjačku državu. Ojađeni tim strašnim nesporazumom, vilenjaci su pokušali zaustaviti neprijateljstvo, no nisu useli pronaći način komunikacije sa zmajevima.
     Tako je došlo do vrlo duga i krvavog rata, zbog čega je obema stranama kasnije bilo žao, no on je uvelike otežao njihove odnose, koji su ionako bili zamršeni. Vilenjaci su se u početku borili samo radi odbrane, jer nisu želeli da se borbe rasplamsaju, ali ih je surovost zmajeva s vremenom prisilila na napad kako bi opstali. To je trajalo pet godina i trajalo bi još mnogo godina da vilenjak po imenu Eragon nije našao zmajevo jaje«. Eragon u čudu trepnu očima. »Vidim da nisi znao za svoga imenjaka«, reče Brom.

   »Nisam.« Čajnik je neumoljivo zviždao. Zašto su mi dali ime povilenjaku?

     »Onda će ti ova priča biti još zanimljivija«, rekao je Brom. Skinuo je čajnik s vatre i u dve šolje ulio vrele vode. Dodajući jednu šolju Eragonu, upozorio ga je: »Ovo se lišće ne mora dugo močiti pa pij brzo da čaj ne postane prejak.« Eragon je srknuo jedan gutljaj i opekao jezik. Brom je svoju šolju stavio sa strane i nastavio pušiti lulu.»
    Niko ne zna zašto je to jaje bilo ostavljeno. Neki kažu da su mu roditelji zmajevi bili ubijeni u napadu vilenjaka. Neki veruju da su ga zmajevi namerno onde ostavili. Bilo kako bilo, Eragon je shvatio vrednost odgajanja zmaja kao prijatelja. Potajno se o njemu brinuo i, po običaju drevnoga jezika, dao mu ime Bid Daum. Kad je zmaj porastao, zajedno su putovali po zmajskom području i uveravali zmajeve u mogućnost mirna suživota s vilenjacima. Te su dve vrste sklapale sporazume. Kako bi zagarantovali da više nikada ne dođe do rata, zaključili su da je potrebno osnovati red jahača.
     Jahači su u početku služili samo za prenos poruka između vilenjaka i zmajeva. No, kako je vreme proticalo, spoznali su njihovu vrednost pa su im dali veće ovlasti. S vremenom su jahači uzeli otok Vrengard za svoj dom i na njemu izgradili grad DoruAri-bu. Pre nego što ih je Galbatoriks svrgnuo, jahači su imali veću vlast nego svi kraljevi u Alageziji. Mislim da sam time odgovorio na tvoja dva pitanja«.
      »Jesi«, odsutno odgovori Eragon. To što je dobio ime po prvom jahaču izgledalo mu je kao neverovatna slučajnost. Iz nekog razloga, to ime više nije doživljavao na jednak način. »Šta znači Eragon?«
      »Ne znam«, rekao je Brom, i dodao: »Vrlo je staro. Ne verujem da se iko seća, osim vilenjaka, a morala bi ti se nasmešiti velika sreća da prozboriš s nekim vilenjakom. No, dobro je imati to ime. Trebaš se njime ponositi. Nema svako tako časno ime.«

     Eragon je odagnao misli o imenu i usredotočio se na ono što je saznao od Broma. Nešto je nedostajalo. »Ne razumem. Gde smo mi bili kad su osnovani jahači?«
»Mi?«, upita Brom i podignu obrvu.
»Pa da, svi mi.«
     Eragon neodređeno mahnu rukom i doda: »Ljudi .«
    Brom se nasmeja. »Ova zemlja nije naša postojbina, n imalo više negoli postojbina vilenjaka. Našim je precima trebalo još tri stotine godina da stignu ovamo i priključe se jahačima.«
     »To ne može biti«, usprotivi se Eragon. »Mi smo oduvek živeli u dolini Palankar.«
     »To je možda tačno za nekoliko naraštaja, no pre toga ne. To nije tačno ni za tebe, Eragone«, ljubazno je rekao Brom. »Iako ti sebe smatraš delom Gerine porodice, i to s pravom, tvoj otac nije odavde. Raspitaj se i naći ćeš puno ljudi koji nisu ovde tako dugo. Ova je dolina vrlo stara i nije uvek pripadala nama.«

      Eragon se namršti i popi gutljaj čaja. Još je bio dovoljno vruć da mu opeče jezik. Ovde je njegov dom, bez obzira na to ko mu je otac!

   »Šta se dogodilo s patuljcima nakon što su uništeni jahači?«

    »Niko, zapravo, ne zna. Borili su se zajedno s jahačima tokom nekoliko prvih bitaka, no kad je postalo jasno da će Galbatoriks pobediti, zapečatili su sve poznate ulaze u svoje tunele i nestali u podzemlju. Koliko ja znam, od tada nije viđen nijedan.«
     »A zmajevi?«, upita Eragon. »Šta je s njima? Sigurno nisu svi pobijeni.«
      Brom je s tugom odgovorio: »To je danas najveća tajna u Alageziji - kako su zmajevi preživeli strašni Galbatoriksov pokolj. Poštedeo je one koji su mu pristali služiti, no samo su oni nenormalni među Zakletima bili spremni pomagati njegovuom ludilu. Ako, osim šruikana, ima još živih zmajeva, onda su se sakrili tako da ih Carstvo nikada ne pronađe«.
     Pa odakle? je došao moj zmaj, pitao se Eragon. »Jesu li Urgali bili ovde kad su vilenjaci došli u Alageziju?«, upita on.
    »Nisu, došli su za vilenjacima preko mora, kao krpelji za krvi. Oni su bili jedan od razloga zbog kojih su jahači postali cenjeni po borilačkim veštinama i po sposobnosti da održe mir. Mnogo se može naučiti iz te istorije. Šteta je što je kralj to pretvorio u vrlo osetljivu temu«, glasno je razmišljao Brom.
»Da, čuo sam tvoju priču kad sam prošli put bio u gradu.«
»Priču!«, zagrmje Brom. Munje su mu sievale u očima. »Ako je to priča, onda su i glasine o mojoj smrti istinite, a ti razgovaraš s duhom! Poštuj prošlost! Nikada ne znaš kakav će uticaj imati na tebe.«
         Eragon je pričekao da se Bromovo lice smekša, a onda je skupio hrabrosti i upitao: »Koliki su bili zmajevi?«
       Iznad Broma se izvijala tamna spirala dima, poput kakve male oluje. »Veći od kuće. Čak su i mali zmajevi imali raspon krila od tridesetak metara. Nikada nisu prestajali rasti. Za neke vrlo stare, čovek bi pomislio da su velika brda. Onda ih je Carstvo pobilo.«
       Eragona je obuzela malodušnost. Kako ću u budućnosti skrivati svoga zmaja? U sebi je besnio, ali je ipak mirnim glasom upitao:
   »Kad su sazrevali?«
     Češkajući bradu, Brom je odgovorio: »Pa, nisu mogli bacati vatru do petog-šestog meseca, a u toj su se dobi i parili. Što je zmaj bio stariji, to je dulji plamen mogao baciti. Neki su mogli bacati plamen više minuta.« Brom je otpuhnuo kolut dima i promatrao ga dok se dizao prema stropu.
       »Čuo sam da im ljuske sjaje poput bisera.«
      Brom se nagnuo napred i progundao: »Dobro si čuo. Bilo ih je svih boja i nijansi. Ljudi su govorili da je skupina zmajeva slična dugi koja se neprestano preleva i svetluca. Ali, ko ti je to rekao?«
      Eragon se na tren sledio, a onda je izrekao laž: »Jedan trgovac.«
      »Kako mu je ime?«, upita ga Brom. Kovrčave su mu se obrve spojile u gustu sedu crtu. Bore su mu se na čelu povećale. Lula se ugasila, neopaženo.
       Eragon se pravio da razmišlja. »Ne znam. Pričao je to kod Morna, no nisam saznao kako se zove.«
      »Voleo bih da jesi«, promrmlja Brom.
        »Rekao je i to da jahač može čuti misli svoga zmaja«, brzo izgovori Eragon, u nadi da će ga izmišljeni trgovac zaštititi od sumnje.
      Bromove se oči suziše. Polako je izvadio kresivo i udario o kremen.Pojavio se dim i duboko je udahnuo iz lule, a zatim polako izdahnuo. Jednoličnim je glasom rekao: »Pogrešio je. Toga nema ni u jednoj priči, a ja ih sve znam. Je li još štogod rekao?«
      Eragon je slegnuo ramenima. »Ne.« Brom se previše zanimao za toga trgovca da bi Eragon nastavio lagati. Onako usput, upitao je:»Jesu li zmajevi dugo živeli?«
      Brom nije odmah odgovorio. Spustio je bradu na grudi, dok je prstima zamišljeno kuckao po luli, a u njegovu se prstenu sjajio odraz svetla. »Oprosti, misli su mi odlutale. Da, zmaj živi prilično dugo, zapravo zauvek, ako ga neko ne ubije ili ako mu jahač ne umre.«
       »Kako je to moguće znati?«, protivio se Eragon, i dodao: »Ako zmajevi umiru kad i njihovi jahači, onda žive samo šezdeset-sedam-deset godina. Dok si pripovedao,... rekao si da su jahači žieli stotinama godina, ali to je nemoguće.« Uznemirivala ga je pomisao da bi mogao nadživeti članove svoje porodice i prijatelje.
       Bromove su se usne spokojno nasmešile i lukavo je rekao: »Subjektivno je, što je moguće. Neki bi rekli da je nemoguće putovati kroz Hrbat i ostati živ, no ti to možeš. To je stvar gledišta. Moraš biti vrlo mudar da bi znao tako puno u tako ranoj dobi.«
     Eragon je pocrveneo, a starac se smeškao. »Nemoj se ljutiti. Od tebe se ne može očekivati da znaš te stvari. Zaboravljaš da su zmajevi bili magični i na čudan su način uticali na sve oko sebe. Jahači su im bili najbliskiji i to su najviše iskusili. Najčešći sporedni učinak bio je produžen životni vek. Naš kralj živi dovoljno dugo da je to postalo očito, no mnogi ljudi to pripisuju njegovim vlastitim magičnim sposobnostima. Ima i drugih, manje vidljivih promena. Svi su jahači bili snažnijeg tela, pronicljivijeg uma i oštrijeg vida nego obični ljudi. Uz to, čovek jahač polako bi dobijao šiljaste uši, iako nikada nisu bile tako istaknute kao u vilenjaka.«
    Eragon je morao suspregnuti ruku kako ne bi opipao vlastite uši. Na koji će još način taj zmaj promeniti moj život? Ne samo da mi je ušao u glavu, nego mi i telo menja! »Jesu li zmajevi bili pametni.«
     »Zar nisi slušao što sam ti ranije govorio?«, zapovedničkim tonom reče Brom, i nastavi: »Kako bi se vilenjaci dogovarali i sklapali mirovne sporazume sa sirovim glupanima? Bili su jednako inteligentni kao ja i ti.«
      »Ali, bili su životinje«, bio je uporan Eragon.
      Brom je zabrektao: »Nisu bili životinje ni malo više od nas. Ljudi iz nekog razloga hvale sve što su jahači činili, a podcenjuju zmajeve, pretpostavljajući da su oni bili tek egzotična sredstva za putovanje od jednog grada u drugi. Nisu. Slavna dela jahača bila su moguća samo zahvaljujući zmajevima. Koliko bi ljudi izvuklo mačeve kad bi znali da će se divovski gmaz, koji suklja vatru i ima više razbora i mudrosti nego što bi kralj i poželeo, ubrzo pojaviti da zaustavi nasilje? A?« Otpuhnuo je još jedan kolut dima i promatrao ga kako lebdi.
     »Jesi li ti ikada video zmaja?«
        »Ne«, odgovori Brom, i doda: »Bilo je to davno pre moga rođenja«.
         A sada ime. 
     »Pokušavam se setiti imena nekog zmaja, no stalno mi izmiče. Mislim da sam ga čuo kad su trgovci bili u Karvahalu, no nisam siguran. Možeš li mi pomoći?«
      Brom slegnu ramenima i brzo nabroji niz imena. »Džura, Hira-dor, Fandor, koji se borio protiv divovske morske zmije, Galzra, Bri-am, Ohen Snažni, Gretiem, Beroan, Roslarb...« Dodao ih je još mnogo. Na samom kraju, tako nežno da ga je Eragon jedva čuo, reče: »... i Safira«. Zatim mirno isprazni lulu.         

 »Je li' ijedno od ovih?«
         »Mislim da nije«, odgovori Eragon. Brom mu je dao mnogo toga za razmišljanje i već je bilo prilično kasno. »Roran je verovatno završio kod Horsta. Moram poći, iako radije ne bih.«
     Brom podignu jednu obrvu. »Ša, je li to sve? Očekivao sam da ću ti odgovarati na pitanja, dok on ne dođe po tebe. Nemaš pitanja o borilačkim taktikama zmajeva, ni zahteva da ti opišem borbe u vazduhu  od kojih zastaje dah? Jesmo li gotovi?«
       »Za sada«, odgovori Eragon uz smešak. Zatim doda: »Saznao sam što sam želeo, još i više«.
       Ustao je i Brom je krenuo za njim.»
         Onda dobro«, rekao je Brom, ispratio Eragona do vrata i dodao:»Zbogom. Čuvaj se. I ne zaboravi, ako se setiš ko je bio onaj trgovac, javi mi«.
         »Hoću. Hvala.« Eragon zakorači u blještavo zimsko sunce i zaškilji. Lagano je koračao, razmišljajući o svemu što je čuo.

                 Christopher Paolini,Eragon (vidi nastavak; romani u nastavcima ) 

J.R.R. Tolkien, Knjiga prva, I poglavlje

KNJIGA PRVA

I. poglavlje

DUGO OČEKIVANA PROSLAVA


         Kad je gospodin Bilbo Baggins iz Vrećastog vienca najavio da će uskoro izvanredno svečano proslaviti svoj jedanaestoprvi rođendan, nije bilo kraja govorkanju i uzbuđenjima u Hobbitonu. Bilbo je bio vrlo bogat i vrlo neobičan hobit, pravo čudo u Shireu punih šezdeset godina, otkako je iznenada nestao i neočekivano se vratio. Bogatstvo što ga je bio doneo sa sobom s putovanja postalo je lokalna legenda, a što god stariji svet govorio, prevladavalo je uverenje da je Breg u Vrećastom vencu pun podzemnih hodnika krcatih blagom. Ako nije već samo to dostajalo za slavu, niko se nije mogao načuditi Bilbovoj dugovečnoj krepkosti. Iako je vreme prolazilo, reklo bi se da ne ostavlja mnogo traga na gospodinu Bagginsu. U devedesetoj godini bio je gotovo isti kao i u pedesetoj. Kad mu je bilo devedeset devet, počeli su o njemu govoriti da je dobro uščuvan, iako bi tačnije bilo kazati nepromenjen. Bilo ih je koji su vrtili glavom i držali da se i previše dobro drži, činilo se da nije pošteno da iko ostane (naoko) večito mlad i (navodno) neiscrpno bogat.

"To će on još platiti" govorili su. "Ipak to nije prirodno i na zlo će izaći!"

        Ali do tada nije bilo izašlo na zlo, a kako je gospodin Baggins bio široke ruke, većina mu je bila sklona oprostiti čudaštvo i bogatstvo. Izmenjivao je posete sa svojim rođacima (izuzev, naravno, sa Sackville-Bagginsovima), i mnogi su mu se hobiti iz siromašnih i neuglednih porodica beskrajno divili. Ipak nije imao prisnih prijatelja dok mu nisu poodrasli neki mlađi rođaci.

      Najstariji od njih, i Bilbu najdraži, bijaše mladi Frodo Baggins. Kad je Bilbo navršio devedeset devetu, usvojio je Froda, proglasio ga za svoga naslednika i pozvao da stanuje s njim u Vrećastom vencu; tako su na kraju propale nade Sackville-Bagginsovih. Bilbo i Frodo imali su slučajno rođendan na isti dan, 22. septembra.

"Najbolje će biti, dragi moj Frodo, da se preseliš ovamo k meni" reče mu Bilbo jednog dana "pa da zajedno slavimo rođendane."

        U to je vreme Frodo još bio dvadić, kako hobiti nazivaju ono neodgovorno razdoblje dvadesetih godina između detinjstva i trideset treće godine, kad postaju punoletni.

     Prošlo je još dvanaest godina. Bagginsovi su svake godine zajedno priređivali vrlo vesele proslave rođendana u Vrećastom vencu, ali se te jeseni navodno pripremalo nešto sasvim posebno. Bilbo će tada navršiti jedanaestoprvu godinu (111), što je prilično neobičan broj i poštovanja vredna godina za jednog hobita (čak je i Stari Took doživeo svega 130 godina), a Frodo će napuniti trideset tri (33), važan broj jer će tada postati "punoletan".

       U Hobbitonu i Uzvođu jezici su uvelike klepetali, a glas o skorašnjem događaju obišao je celi Shire. Život i karakter gospodina Bilba Bagginsa postali su još jedanput glavni predmet razgovora, a stariji je svet iznenada otkrio da su njihova prisećanja posvuda tražena i dobro došla.

      Nikoga nisu tako pozorno slušali kao starog Hama Gamgeeja poznatog pod nadimkom Čiča. On je zasedao u Bršljanovu grmu, maloj krčmi na cesti što vodi u Uzvođe, a sve što je govorio imalo je posebnu  težinu jer se četrdeset godina brinuo o vrtu u Vrećastom vencu, a pre toga je pomagao starom Holmanu na tom istom poslu. Otkako je i sam ostario i zglobovi mu se ukrutili, posao je uglavnom obavljao njegov najmlađi sin, Sam Gamgee. I otac i sin bili su u vrlo dobrim odnosima s Bilbom i Frodom. Stanovali su na samom Bregu, u Vrećopucovoj broj 3, ispod samog Vrećastog venca.

    "Taj vam je gospodin Bilbo, kao što sam uvek govorio, vrlo drag i plemenit hobit koji se lepo izražava" tvrdio je Čiča. I to je bila živa istina jer je Bilbo bio vrlo pristojan s njim, zvao ga je "majstore Hamfaste" i savetovao se s njim oko uzgoja povrća. U uzgajanju "gomoljika", poglavito krumpira, Čiča je bio vrhovni autoritet koji su priznavali svi u okolici (pa i on sam).

     "A što je s tim Frodom koji živi s njim?" priupitao ga je stari Noakes iz Uzvođa. "Preziva se Baggins, ali kažu da je više nego upola Brandybuck. Nije mi jasno kako je jedan Baggins iz Hobbitona išo tražit ženu tamo u Bucklandu gde je narod tako čudan."

     "Nije ni čudo što je čudan" ubaci Tatica Dvostopac (Čičin prvi komšija) "kad žive na krivoj strani reke Brandywine, pa još uz samu Staru šumu. Ta je šuma zbilja gadno i mračno mesto, ako je i upola od onoga što se priča istina."

     "Imaš pravo, Tatice!" potvrdi Čiča. "Nije baš da Brandybuckovi žive u samoj Staroj šumi, ali izgleda da jesu čudna sorta. Glupiraju se u čamcima na toj velikoj reci, a to zbilja nije normalno. Nije čudo što je i loše završilo. Ali, kako bilo da bilo, gospodin Frodo je simpatičan mladi hobit kakav se samo poželeti može. Vrlo je sličan gospodinu Bilbu, i to ne samo po izgledu. Ćaća mu je ipak bio Baggins. Gospodin Drogo Baggins bio je pristojan i pošten hobit, nije mu se imalo šta prigovorit dok se nije utopio."

     "Utopio?" priupita nekoliko glasova u isti mah. Dakako da su oni čuli takve i druge, pa i gore glasine, ali hobiti imaju strast da prate istoriju pojedinih porodica te su jedva čekali da čuju sve iznova.

     "E pa, tako bar kažu" nastavi Čiča. "Znate da je gospodin Drogo uzeo za ženu sirotu gospojicu Primulu Brandybuck. Ona vam je bila rođena sestrična gospodina Bilba po majci (a majka mu je bila najmlađa kći Starog Tooka), a gospodin Drogo mu je bio bratić u drugom kolenu. Zato mu je gospodin Frodo rođak i u prvom i u drugom kolenu, samo što nisu istog naraštaja, što bi se reklo, ako razumete šta hoću reći. I tako je gospodin Drogo bio u Brandy Haliu u gostima, kod svoga staroga gospodina Gorbadoca, ko što je često bivo otkako se oženio (jer je bio slab na dobru papicu a kod starog Gorbadoca oduvek se dobro jelo i pilo), pa je otišao da se provoza čamcem po reci Brandywine i tako su se on i njegova žena utopili. Siroti gospodin Frodo bio je tada još dete, i eto tako."

     "Ja sam čuo da su oni otišli na reku posle večere, po mesečini" reče stari Noakes "i da se čamac prevrnuo od njegove težine."

      "A ja sam čuo da ga je ona gurnula u vodu pa da ju je on povukao za sobom" oglasi se Sandyman, vodeničar iz Hobbitona.

     "Ne smeš verovati baš svemu što čuješ, Sandymane" poklopi ga Čiča, koji nije baš volio vodeničara. "Nema nikakvog razloga za priče da je neko nekoga gurnuo ili povuko. Čamcima je toliko teško upravljat čak i kad se mirno sedi da ne treba dalje tražit uzroke nesreći. Bilo kako mu drago, tako je gospodin Frodo osto siroče i nasukan, što bi se reklo među onim čudnim Bucklanđanima, pa je i odrasto u Brandy Haliu. A ono vam je tamo, kažu, pravi pravcati kunićnjak. Kod starog gospodina Gorbadoca navodno nikad nije živelo manje od dvesto rođaka. Gospodin Bilbo učinio je zaista dobro delo kad je tog momka  doveo sebi da živi među čestitim svetom. Ali sve bih reko da je to bio gadan udarac za Sackville-Bagginsove. Oni su sve mislili kako će se dokopati Vrećastog venca, još onda kad je on otišao i kad su svi mislili da je neđe zaglavio. A onda se on odjednom vratio i isterao ih odande; odonda živi i živi a i da se ni najmanje ne menja, blagoslovljen bio! Pa sad najednom proglasio naslednika i proveo sve lepo po zakonu, tako da Sackville-Bagginsovi neće više nikad iznutra videti nastambu u Vrećastom vencu, il se bar valja nadati da neće."

      "Vele da je tamo gore sakrivena lepa svotica para" reče neki neznanac, koji je poslom došao iz Michel Delvinga u Zapadnu četvrt. "Navodno je čitav vrh onog vašeg brega pun podzemnih hodnika nabijenih škrinjama zlata i srebra, i dragog kamenja."

     "Onda vi znate više nego što bi ja mogo reći" odvrati Čiča. "Ja ne znam ništa o dragom kamenju. Gospodin Bilbo ni najmanje ne škrtari, i izgleda da mu ne manjka para, al ja nemam pojma o nekom kopanju podzemnih hodnika. Video sam gospodina Bilba kad se vratio s putovanja, negde pre šezdeset godina, dok sam još bio mladac. Tek sam bio posto šegrt kod starog Holmana (koji je bio bratić moga ćaće), a najviše me uzeo gore u Vrećasti venac zato da mu pomažem oko sprečavanja sveta da gazi i uništava nasade u vrtu dok traje dražba. Usred te gužve pojavio se gospodin Bilbo na Brijegu s ponijem natovarenim velikim torbama i sa dve škrinje. Verujem da su bile pune blaga što ga je skupio u stranim zemljama, u kojima vele da ima brda od zlata; ali nije opet bilo toliko da se napune podzemni hodnici. Ipak, više bi vam o tome mogo reći moj sinac Sam. On vam je u Vrećastom vencu kuvan i pečen. Taj vam luduje za pričama o starim vremenima i pobožno sluša sve priče gospodina Bilba. Gospodin Bilbo ga je naučio čitati i pisati– nije mislio pritom ništa zlo, dabome, a valjda i neće od tog bit nikakva zla. Vilenjaci i zmajevi! velim ja njemu. Za mene i za tebe su kupus i krumpir. Nemoj se mešati u poslove svojih gazda, jer bi mogo upasti u neprilike iz kojih se nećeš moći izvući, velim ja njemu. A to bi isto mogo reći i drugima" nadoda i odmeri pogledom neznanca i vodeničara.

    Ali Čiča nije uspeo razuveriti slušaoce. Legenda o Bilbovu bogatstvu bila je već čvrsto usađena u glave mladih hobita.

   "E, ali on je sigurno onome što je doneo još svašta pridodo" usprotivi se vodeničar iskazujući opšte mišljenje. "Često odlazi na put. A kakav ga samo čudnovati svet posećuje: noću mu dolaze patuljci, pa onda onaj stari lutajući opsenar Gandalf, i drugi. Reci ti, Čiča, šta hoćeš, ali je Vrećasti venac čudno mesto, a njegovi stanovnici još čudniji."

     "A vi, gospodine Sandymane, možete pričati šta vam je volja o nečemu o čemu ne znate ništa više nego o čamcima" odbrusi mu Čiča osj+ećajući prema vodeničaru još veću nesklonost nego inače. "Ako je to nešto čudno, onda bi bilo dobro da imamo još malo više čudaštva u ovim krajevima. Ima ih nedaleko odavde koji ne bi ni vrčem piva ponudili prijatelja, pa makar živeli u rupi sa zlatnim zidovima. A u Vrećastom vencu sve se pošteno radi. Naš Sam veli da će svi odreda bit pozvani na proslavu, i da će bit darova za sve, pazite što vam kažem – i to još ovog meseca."

     Bio je dakle mesec septembar, lep kakav se samo poželeti može. Nakon dva-tri dana proneo se glas (verovatno ga je pustio dobro upućeni Sam) da će biti i vatrometa – štoviše, vatrometa kakav nije viđen u Shireu u poslednjih sto godina, zapravo otkako je umro Stari Took. Prolazili su dani i sve se više bližio taj veliki dan. Jedne su se večeri dokotrljala u Hobbiton čudnovata kola natovarena čudnovatim zavežljajima i krenula uz Breg do Vrećastog venca. Iznenađeni hobiti izvirivali su iza osvetljenih vrata i buljili u kola. Vozila su ih čudnovata stvorenja koja su pevala neobične pesme: bradati patuljci s dugačkim kukuljicama. Nekolicina ih je ostala u Vrećastom vencu. Potkraj druge nedelje u mesecu  stigle su opet dvokolice u pola belog dana iz Uzvođa, od mosta na Brandywineu. Terao ih je neki starac. Nosio je visok, šiljast, plav šešir, dugačku sivu pelerinu i srebrnkast šal. Imao je dugu belu bradu i čupave obrve što su mu stršile ispod oboda klobuka. Kroz ceo su Hobbiton i uzbrdo trčala mala hobitska deca, koja su odmah pogodila da kola voze tovar namenjen vatrometu. Starac je pred Bilbovim prednjim ulazom počeo iskrcavati teret: bijahu to veliki svežnjevi raketa svih vrsta i oblika, a svaki bijaše obeležen velikim crvenim slovom G, x, i vilenjačkom runom, r. To je, naravno, bio Gandalfov znak, a starac je bio čarobnjak Gandalf, čija je slava u Shireu uglavnom počivala na njegovim veštinama oko vatre, dima i svetla. Pravi mu je posao bio kudikamo teži i opasniji ali svet u Shireu nije o tome imao pojma. Za njih je on bio samo jedna od "atrakcija" na budućoj proslavi. Zbog toga su hobitska deca i bila tako uzbuđena. "Ono mu G znači Grandiozni!" vikali su, a starac se samo smeškao. Poznavali su ga iz viđenja, iako se retko pojavljivao u Hobbitonu i nikad se nije dugo zadržavao; ali ni oni ni bilo ko drugi osim njihovih najstarijih ukućana nisu nikad videli ni jedan od njegovih vatrometa – ti su vatrometi već pripadali legendarnoj prošlosti.

     Kad je starac, uz pomoć Bilbovu i nekolicine patuljaka, istovario kola, Bilbo je podelio deci nekoliko novčića, ali nije ispaljena ni jedna jedina petarda ni praskalica, na veliku žalost promatrača.

    "A sad bežite!" dobaci im Gandalf. "Bit će toga napretek kada dođe vreme."          Zatim je otišao unutra s Bilbom i vrata su se za njima zatvorila. Mladi hobiti zurili su uzalud neko vreme u vrata, a onda su se razišli ne verujući da će dan proslave ikad svanuti.

       U Vrećastom vencu, Bilbo i Gandalf sedeli su uz otvoren prozor u sobici što je gledala na vrt na zapadu. Kasno popodne bijaše vedro i mirno. Sjajilo se cveće zevalice i sunčanice, crvene i žute, a potočarke puzile po zidovima obloženim busenjem i zavirivale kroz okrugle prozorčiće.
    "Kako ti je lep vrt!" usklikne Gandalf.
     "Da" potvrdi Bilbo. "Uživam u njemu, pa i u celom ovom dragom starom Shireu, ali mislim da mi je potreban odmor."
    "Znači da ćeš učiniti ono što si naumio?"
    "Hoću. Odlučio sam tako još pre nekoliko meseci. I nisam se predomislio."           "U redu. Onda nema smisla više o tome govoriti. Drži se samo svoga plana – pazi, celoga plana – a ja se nadam da će sve dobro proći, i za tebe i za sve nas."         "I ja se nadam. Kako bilo da bilo, nameravam se dobro zabaviti u četvrtak i izvesti jednu malu šalu."
      "Ja se samo pitam ko će se zadnji smejati" reče Gandalf vrteći glavom.                  "Videćemo" otpovrne Bilbo.



        Sutradan su se uz Brijeg uspentrale još mnoge i mnoge dvokolice. Možda je bilo malo gunđanja na račun "kupovanja od svojih", ali tog istog tjedna počele su iz Vrećastog vijenca pljuštati narudžbe za sve vrste namirnica, potrepština i luksuznih artikala koji su se mogli dobaviti u Hobbitonu ili Uzvođu ili bilo gdje drugdje u okolici. Oduševljeni stanovnici počeli su odbrojavati dane na kalendaru, željno iščekujući poštara da im donese pozivnicu.

     Uskoro su zapljuštale i pozivnice, i pošta u Hobbitonu bijaše zagušena a pošta u Uzvođu zatrpana, pa su morali pozvati u pomoć dobrovoljne listonoše. Neprestano su se penjali uz Breg noseći na stotine uljudnih varijacija na temu Hvala Vam, svakako ću doći.

      Na ulazu nastambe u Vrećastom vencu pojavio se natpis: ULAZ DOPUŠTEN SAMO POSLOM U VEZI S PROSLAVOM. Ali čak i one koji su dolazili poslom u vezi s proslavom, ili su bar tako tvrdili, nisu često puštali unutra. Bilbo je imao pune ruke posla: pisao je pozivnice, obeležavao imena onih koji su potvrdili dolazak, pakovao darove i vršio neke svoje lične pripreme. Otkako je Gandalf stigao, niko ga više nije video.

     Jednog jutra, kad su se hobiti probudili, zatekli su veliku poljanu južno od Bilbova prednjeg ulaza punu motki i konopaca za velike i male šatore. Poseban je ulaz usečen u nasip do ceste gde su podignuti široki stubovi i velike bele vratnice. Za njih su se posebno zanimale tri hobitske porodice iz susedne Vrećopucove ulice, kojima su svi pomalo zavideli. Stari Čiča Gamgee nije se više ni pretvarao da radi u vrtu.

      Počeli su podizati šatore. Jedan je od njih bio neobično velik, toliko velik da je stablo koje je tu raslo ostalo u njemu, ponosno se dižući na jednom kraju, uz čelo glavnog stola. O granje su mu obesili lampione. Još je više obećavala (hobitskoj ćudi) golema kuhinja pod vedrim nebom, podignuta u severnom uglu poljane. Stigla je i četa kuhara iz svih krčmi i gostionica na milje unaokolo da pomažu patuljcima i drugim neobičnim bićima smeštenim u Vrećastom vencu. Uzbuđenje je bilo na vrhuncu.

     Tad se nebo naoblači. Bijaše to u sredu, veče pre proslave. Zavladala je silna teskoba. A onda je napokon svanuo četvrtak, 22. septembra. Izašlo je sunce, oblaci nestali, zastave se razvile i zabava je otpočela.

      Bilbo Baggins nazvao je to proslavom, iako je to zapravo bio niz raznovrsnih zabava pod jednom kapom. Praktički su bili pozvani svi koji su živeli u okolini. Bilo ih je vrlo malo koji greškom nisu pozvani, ali kako su i oni došli, ispravljena je i ta greška. Pozvani su i mnogi drugi iz ostalih krajeva Shirea. Bilbo je osobno dočekivao goste (zvane i nezvane) pred novim belim vratnicama. Svima je redom delio darove – čak i onima koji su potom izašli na stražnji izlaz i došli opet na glavni ulaz. Hobiti na svoj rođendan dele darove drugima. Obično to nisu skupoceni darovi, i ne dele ih baš šakom i kapom kao u ovoj prigodi. Ipak, to inače nije loš običaj. Zapravo je u Hobbitonu i Uzvođu svakog dana u godini bio nekom rođendan, tako da je svaki hobit imao dobre izglede da dobije poklon bar jedanput nedeljno. Ali njima nikad nije bilo dosta darova.

     U ovoj prigodi darovi su bili neobično lepi. Hobitska su deca bila toliko uzbuđena da su na neko vreme malne zaboravila na jelo. Bijaše tu igračaka kakvih nikad nisu videli, sve su igračke bile prekrasne a neke očito i čarobne. Mnoge su od njih bile naručene još pre godinu dana i stigle su čak s Gore i iz Dôlja, bile su doista delo ruku patuljaka.

      Pošto su svi gosti dočekani dobrodošlicom i napokon ušli na vratnice, zaredale su pesme plesovi, muzika, igre i, naravno, jelo i pilo. Predviđena su tri službena obroka: ručak, užina i večera. Ali ručak i užina razlikovali su se od ostalog vremena samo po tome što su svi gosti tada sedeli i zajedno jeli. Inače je neprestano mnogo gostiju jelo i pilo – sve negde od jedanaest do šest i po, kad je počeo vatromet.

      Vatromet bijaše Gandalfova briga: ne samo što je dopremio rakete nego ih je i sam zamislio i izradio; a one najvažnije, specijalne efekte postizao je sam puštajući rojeve raketa. Ipak, delio je na sve strane petarde praskavice, prskalice, baklje, patuljačke sveće, vilenjačke vodoskoke, goblinske lajavce i gromopuce. Sve je to bila prvorazredna roba. Gandalf je s godinama napredovao u svom umeću. Bijaše tu raketa nalik na jato iskričavih ptica koje pevaju umilnim glasovima.

     Bijaše tu i zelenog drveća s deblima od tamnog dima: lišće im je pupalo kao da se celo proleće razlistava u jednom trenutku, a s njihova blistava granja padalo je jarko cveće na zapanjene hobite, gubeći se usred slatkog mirisa upravo pre nego što će im dotaknuti zavraćene glave. Bijaše tu i kaskada od leptirova što su se svetlucajući spuštali na drveće; bijaše tu i stupova od šarene vatre koja se dizala i pretvarala u orlove ili u jedrenjake ili u falangu labudova u letu; bijaše tu i crvena oluja i pljusak žute kiše; bijaše tu i šuma od srebrnih kopalja koja su iznenada poletala uvis s ratnim pokličima, pa onda opet padala u vodu šišteći i psičući poput stotinu vrelih zmija. I bijaše još jedno, poslednje iznenađenje u Bilbovu čast, koje je silno prestrašilo sve hobite, kao što je Gandalf i želeo. Pogasila su se sva svetla i podigao se velik dim, koji poprimi oblik planine viđene iz daljine, što se na vrhu žari rigajući zelene i skeletne plamenove. Odatle izleti crvenozlatni zmaj – doduše ne u prirodnoj veličini, ali strahovito uverljiv; iz ždrela mu je sukljao oganj, sevao je očima gledajući na zemlju; razlegne se urlik i zmaj preleti tri puta iznad glava uzvanika. Svi su prignuli glave, a mnogi su pali ničice. Zmaj je proletio iznad njih kao ekspresni vlak, premetnuo se u zraku i rasprsnuo iznad Uzvođa uz zaglušnu eksploziju.

        "To je bio znak za večeru!" reče Bilbo. Učas je nestalo teskobe i straha, a polegli hobiti skoče na noge. Bijaše izvrsna večera za sve, to jest za sve osim za one koji su bili pozvani na posebnu porodičnu gozbu u onom velikom šatoru s drvetom. Broj je uzvanika bio ograničen na dvanaest tuceta (broj koji su hobiti zvali i jedan gros, iako se smatralo da nije pristojno rabiti tu reč kad su u pitanju osobe), a gosti su probrani iz svih porodica s kojima su Bilbo i Frodo bili u rodu, i još je tome pridodano nekoliko prisnih prijatelja (kao recimo Gandalf). Bili su prisutnii mnogi mladi hobiti s roditeljskim blagoslovom, jer roditelji su velikodušno dopuštali deci da dugo ostaju budni, pogotovo ako je bilo izgleda da će dobiti besplatan obrok. Othranjivanje mladih hobita iziskuje svu silu hrane.

    Bijaše tu mnogo Bagginsa i Boffina, pa i Tookova i Brandybuckovih, bijaše tu i raznih Grubbova (rođaka bake Bilba Bagginsa), pa raznih Chubbova (srodnika njegova deda Tooka), i nekoliko biranih Burrowsa, Bolgera, Bracegirdlea, Brockhousea, Goodbodya, Hornblowera i Proudfoota. Neki su od njih bili tek daljnji Bilbovi rođaci, a neki gotovo da nikad pre nisu ni bili u Hobbitonu jer su živeli u zabačenim zakucima Shirea. Ni Sackville-Bagginsovi nisu bili zaboravljeni. Bijaše tu Otho i njegova žena Lobelia. Oni nisu voleli Bilba niti su trpili Froda, ali je pozivnica bila tako veličanstvena, ispisana zlatnom tintom, da su držali da ne mogu odbiti takav poziv. Osim toga, njihov rođak Bilbo bavio se godine i godine kulinarstvom pa je njegova kuhinja bila na dobru glasu.

     Svih sto četrdeset i četvero gostiju očekivali su lepu gozbu iako su se pomalo pribojavali domaćinove govorancije posle večere (neizbežne tačke programa). On je naime bio sklon ubacivati u svoje govore ono što je nazivao poezijom, a pokatkad bi, pošto bi popio čašicu-dve, razvezao o onim besmislenim pustolovinama sa svoga tajanstvenog putovanja. Gosti se zaista nisu razočarali: bijaše to vrlo lepa gozba, uistinu pravo uživanje: bogato, obilato, raznoliko i dugotrajno. Kupovina živeža spala je bila na celom tom području gotovo na nulu u idućih nekoliko nedelja, ali to nije mnogo smetalo jer je Bilbova opskrba bila počistila zalihe u većini trgovina, podruma i skladišta na milje unaokolo.

     Pošto je gozba (manje-više) završena, usledio je govor. Međutim, većina je uzvanika bila već snošljivo raspoložena, u onoj divnoj fazi koju su nazivali "popunjavanje zakutaka". Pijuckali su svoja omiljena pića i grickali svoje omiljene poslastice, zaboravivši na prethodne bojazni. Bili su spremni sve mirno slušati i odobravati svakoj izgovorenoj rečenici.

      "Dragi moj narode..." poče Bilbo ustavši sa svog mesta.
 
  "Počujmo! Počujmo! Počujmo!" uskliknu gosti i nastave ponavljati taj usklik u zboru, kao da oklevaju sami poslušati svoj savet. Bilbo ode sa svog mesta i popne se na stolicu ispod osvetljenog drveta. Svetlo lampiona padaše na njegovo ozareno lice; zlatna puceta sjala su mu na izvezenu svilenu pršnjaku. Svi su ga videli kako stoji na stolcu, jedna mu ruka u zraku a druga u džepu na hlačama.
 
    "Dragi moji Bagginsovi i Boffinovi" opet će on. "I dragi moji Tookovi i Brandybuckovi, i Grubbovi, i Chubbovi, i Burrowsovi, i Hornblowerovi, i Bolgerovi, Bracegirdleovi, Goodbodyjevi, Brockhouseovi i Proudfootovi!"

    "Proudfeeti!" uzvikne postariji hobit iz dna šatora. Dakako da se on zvao Proudfoot (Gordo Stopalo) i da je zaslužio to prezime; stopala mu bijahu zaista velika, gusto obrasla dlakom, pa ih je držao na stolu.

      "Proudfootovi" ponovi Bilbo. "Isto tako i dobri moji Sackville-Bagginsovi, kojima napokon ponovo želim dobrodošlicu u Vrećastom vencu. Meni je danas sto jedanaesti rođendan: danas sam navršio sto jedanaestu!"

"Živio! Živio! Sretan ti rođendan!" poviču svi i uzmu lupati šakama po stolovima. Bilbo je bio na visini. Takve su govore voleli: kratke i jasne.

"Nadam se da vam je svima lepo kao i meni."

        Zaglušno klicanje. Uzvici Jest (i Nije). Zvuci truba i rogova, frula i flauta i drugih instrumenata . Bijaše tu, kako rekosmo, mnogo mladih hobita. Oglasilo se stotinjak muzičkih praskalica. Na većini je njih pisalo DÔLE, što većini hobita nije bogzna što značilo, ali su se svi slagali u mišljenju da su praskalice izvrsne. U njima su bili instrumenti, mali ali savršeno izrađeni i vrlo milozvučni. U uglu je jedan od mladih Tookova ili Brandybuckova, misleći da je ujo Bilbo završio govor (jer je očito rekao sve što je bilo potrebno), na brzinu sastavio orkestar i zasvirao veselu plesnu melodiju. Mladi gospodin Everard Took i gospođica Melilot Brandybuck popeli su se na sto i, s praporcima u rukama, zaplesali poskočnjak: zgodan ali prilično živahan ples.

    Ali Bilbo nije bio završio. Zgrabivši rog iz ruke jednog malca pored sebe, on tri puta glasno dune u nj.

      "Neću vas više dugo zadržavati" uzvikne. Opšte klicanje.  "Pozvao sam vas sve skupa iz jednog određenog razloga."

      Nešto u načinu na koji je to rekao izazvalo je poseban  utisak. Gotovo da je nastala tišina, a dvojica-trojica Tookova naćulili su uši.

     "Zapravo, iz tri razloga! Ponajpre, da vam kažem da ste mi svi vi neobično dragi, i da je sto jedanaest godina prekratko vreme za život među tako vrlim i divnim hobitima."

    Silna provala odobravanja.

     "Ni polovinu od vas ne poznajem onako dobro kako bih želio, a drugu polovicu od vas ne volim ni približno onoliko koliko zaslužuju."

       Ovo je bilo neočekivano i prilično nerazumljivo. Nekolicina je zapljeskala, ali se većina trudila dokučiti smisao tih reči i izvesti na čistac treba li to shvatiti kao kompliment.

     "Drugo, da proslavim svoj rođendan." Ponovno klicanje. "Bolje reći: naš rođendan. Jer danas je, naravno, i rođendan moga naslednika i sinovca Froda. On danas postaje punoletan i preuzima svoje nasledstvo."

      Nekoliko starijih hobita zaplješće više reda radi, a mlađi poviču na sav glas: "Frodo! Frodo! Dobri stari Frodo!" Sackville-Bagginsovi su se smrknuli pitajući se što li mu ono znači: "preuzima svoje nasledstvo".

    "Zajedno navršavamo sto četrdeset i četiri godine. Broj uzvanika određen je tako da odgovara tom značajnom zbroju: jednom grosu, ako se smem poslužiti tim izrazom."

    Ni traga od klicanja. Ovo je doista bilo smešno. Mnogi su se gosti, napose Sackville-Bagginsovi, uvredili smatrajući da su pozvani samo radi toga da se namiri taj potreban broj, tek toliko da se popuni paket.

      "Jedan gros, krasno! Kakav prostački izraz!"
      "Danas je isto tako, ako mi dopuštate da se osvrnem na davne događaje, godišnjica mog dolaska u bačvi u Esgaroth na Dugom jezeru, iako se tada nisam bio ni setio da mi je rođendan. Tada mi je bilo svega pedeset jedna godina, i rođendani mi se nisu činili toliko važni. Međutim, banket je doista bio sjajan, iako se sećam da sam bio strašno prehlađen i da sam mogao samo reći: “Hvala vam lepa”. Sada mogu ispravno kazati: Hvala vam lepa što ste došli na ovu moju malu proslavu."

    Tvrdokorna ćutnja. Svi su se bojali da će sad nešto zapevati ili izdeklamovati kakvu pesmu. Zašto radije ne ućuti i ostavi ih da piju u njegovo zdravlje? Ali Bilbo nije zapevao ni izdeklamovao pesmu. Umuknuvši na trenutak, nastavi ovako: "Treće, i zadnje, želim nešto objaviti." Ovu je poslednju reč tako glasno i nenadano izgovorio da su ustali svi koji su još mogli ustati. "Žao mi je što moram objaviti da je ovo (iako je sto jedanaest godina, kako rekoh, prekratko vreme da se proživi među vama) da je ovo kraj. Ja odlazim. Krećem odmah. ZBOGOM!"
   
     On siđe sa stolice i nestane. Iznenada je nešto sevnulo i svi su gosti zažmirili. Kad su otvorili oči, Bilba više nije bilo. Stotinu četrdeset i četiri zaprepaštena hobita sedili su bez reči zavaljeni na stolice. Stari Odo Proudfoot skinuo je noge sa stola i zatoptao. Zatim je zavladao tajac sve dok odjednom, pošto su nekoliko puta duboko udahnuli vazduh, ne progovore u isti mah svi Bagginsovi, Boffinovi, Tookovi, Brandybuckovi, Grubbovi, Chubbovi, Burrowsovi, Bolgerovi, Bracegirdleovi, Brockhouseovi, Goodbodyjevi, Hornblowerovi i Proudfootovi.

     Svi su se posle slagali u mišljenju da je šala bila doista neslana, da je bilo potrebno još više ića i pića da se gosti oporave od zgranutosti i ozlojeđenosti. Verovatno je najčešći komentar bio: “On je lud. Ja sam oduvek tvrdio da je on lud.” Čak su i Tookovi (osim dve-tri iznimke) držali da je Bilbov postupak nerazuman. Tog je časa većina njih smatrala da se samo po sebi razume da njegov nestanak nije ništa drugo do smešna huncutarija.

    Ali stari Rory Brandybuck nije baš bio uveren da je tako. Pamet mu nije bila pomućena ni starošću ni obilatom večerom, pa je rekao svojoj snahi Esmeraldi:

      "Meni je tu nešto sumnjivo, draga moja! Sve bih rekao da je taj ludi Baggins opet odmaglio. Sirota stara budala! Ali zašto da razbijamo sebi glavu? Glavno da nije odneo demižone." I dovikne Frodu neka donesu još vina.

    Frodo jedini nije ni reči rekao. Neko je vreme sedeo nijem uz Bilbovu praznu stolicu, ne obazirući se ni na čije primedbe ni pitanja. Dakako da je uživao u Bilbovoj šali iako je znao šta će se dogoditi. Jedva se svladavao da ne prasne u smeh gledajući ogorčene i iznenađene goste oko sebe. Ali je istovremeno  bio i ozbiljno uznemiren: odjednom je pojmio da silno voli tog starog hobita. Većina je gostiju nastavila jesti i piti i raspravljati o mušicama Bilba Bagginsa, starim i novim, ali su Sackville-Bagginsovi već otišli, razjareni. Frodu nije više bilo do zabave. Naložio je da se gostima donese još vina, a onda je ustao, bez reči ispio čašu u Bilbovo zdravlje i izgubio se iz velikog šatora.

      A Bilbo Baggins, još dok je držao govor, opipavao je zlatni prsten u svom džepu: čarobni prsten koji je tolike godine potajno čuvao. Kad je sišao sa stolice, nataknuo ga je na prst i nikad ga više nijedan hobit u Hobbitonu nije video.

   Brže je otišao do svoje rupe i zastao načas smeškajući se i osluškujući galamu iz velikog šatora i vesele glasove drugih strana. Zatim je ušao unutra. Svukao je svečano odelo, složio izvezeni svileni pršnjak, umotao ga u svileni papir i spremio. Onda je na brzinu odenuo neko staro zgužvano odelo i opasao se iznošenim kožnim remenom. Obesio je o njega kratak mač u izlizanom toku od crne kože. Iz zaključane ladice što je zaudarala po kuglicama protiv moljaca izvadio je staru pelerinu s kukuljicom. Držao je bio to pod ključem kao ne znam kakvu dragocenost, iako je bilo toliko pokrpano i izbledjelo da se jedva mogla razabrati prvobitna boja: zasigurno je ipak bila tamnozelena. Pelerina mu je bila i malo prevelika. Zatim je otišao u svoj kabinet i iz velike blagajne izvadio zavežljaj umotan u staru tkaninu i rukopis uvezan u kožu, pa i poveliku debelu omotnicu. Rukopis i zavežljaj strpao je odozgo u tešku torbu što je onde stajala, već gotovo puna. U omotnicu je stavio svoj zlatni prsten na finom lančiću pa ju je zapečatio i adresirao na Froda. Najpre ju je stavio na okvir kamina, ali ju je iznenada opet uzeo i strpao u džep. Uto se vrata otvore i u sobu hitro uđe Gandalf.

     "Zdravo!" pozdravi ga Bilbo. "Već sam se pitao hoćeš li doći."
 
       "Drago mi je što si opet vidljiv" odvrati čarobnjak sedajući na stolicu. "Hteo sam te još svakako videti i malo popričati s tobom. Verovatno misliš da je sve prošlo sjajno i prema tvom planu?"

     "Da, mislim" odgovori Bilbo. "Iako je onaj bljesak na kraju bio pravo iznenađenje: iznenadio je i mene, a kako ne bi druge! To je valjda bio tvoj mali prilog?"

    "Jest. Ti si mudro čuvao taj prsten u tajnosti sve ove puste godine, pa sam pomislio da treba tvojim gostima pružiti još nešto što će im tobože objasniti tvoj iznenadni nestanak."

     "I pokvariti moju šalu? Ti si oduvek zabadao nos u tuđe poslove" nasmeje se Bilbo "ali valjda znaš što radiš, kao i uvek."

    "Znam... ako išta znam. Ali nekako nisam načisto u ovoj prigodi. Sad si doterao cara do duvara. Izveo si svoju malu šalu, uznemirio ili uvredio većinu svojih rođaka i dao celom Shireu nešto o čemu će moći pričati devet dana, ili još verovatnije devedeset devet dana. Imaš li još kakve namere?"

     "Da, imam. Osećam da mi je potreban odmor, kao što sam ti već rekao. Verovatno doživotni odmor: ne verujem da ću se vratiti. Zapravo se ne kanim vraćati, štaviše, već sam preduzeo sve što je potrebno. Ostario sam, Gandalfe. Ne izgledam još star, ali osećam starost u dubini srca. Zbilja sam dobro očuvan!" dune na nos. "Ama, osećam se nekako tanak, nekako razmazan, ako razumeš što hoću da kažem: kao maslac namazan na previše hleba. To ne može biti dobro. Potrebna mi je promena, ili tako nešto."

        Gandalf ga promotri znatiželjno i pažljivo.

        "Da, mislim da to stvarno nije dobro" reče zamišljeno. "I sve bih rekao da ti je plan najbolji što može biti."

      "E pa, bilo kako mu drago, ja sam se odlučio. Poželeo sam ponovo videti planine, Gandalfe; planine, pa onda naći neko mesto gde ću se moći odmarati. U miru i tišini, bez mnogobrojnih rođaka koji sve nešto njuškaju oko mene, bez celog onog niza prokletih posetilaca koji mi vise na zvoncu. Možda ću naći neko mesto gde ću moći završiti svoju knjigu. Smislio sam već lepu završnu rečenicu: I živeo je sretno i zadovoljno sve do kraja svojih dana."

     Gandalf se nasmije. "Nadam se da će tako i biti. Ali niko ti neće čitati knjigu, ma kakav joj bio kraj."

      "Ah, možda će je i čitati, u budućim godinama. Frodo je već nešto od toga pročitao, od onoga što sam dosad napisao. Ti ćeš inače držati Froda na oku, je li?"

      "Hoću, hoću... čak i na oba oka, koliko god budem mogao od poslova."
   
      "Dakako da bi on pošao sa mnom kad bih ga pozvao. Zapravo mi se čak i sam ponudio, baš uoči ove proslave. Ali njemu još stvarno nije do toga. Ja želim videti onu divljinu još pre nego što umrem, i gore; a on je još zaljubljen u Shire, u šume, polja i rečice. Njemu ovde ne bi smelo ništa nedostajati. Ja mu, naravno, sve ostavljam, osim dve-tri sitnice. Nadam se da će biti zadovoljan kad se navikne živeti za svoj račun. Već je i vreme da bude sam sebi gospodar."

       "Sve mu ostavljaš?" priupita ga Gandalf. "I prsten? Sećaš se da si pristao na to?"

      "Pa, da, mislim da se sećam" propenta Bilbo. "A gde ti je?"

   "U koverti, ako baš moraš znati" nestrpljivo će Bilbo. "Tamo, na okviru kamina. Ma nije! Ovde mi je u džepu!" Kolebao se. "Zar nije to čudno?" tiho reče sam sebi. "A zašto i ne, na kraju krajeva? Zašto da mi ne ostane u džepu?"

        Gandalf se opet strogo zagleda u Bilba, a oči mu se zakrese.
   
      "Ja bih ga, Bilbo" tiho prozbori "radije ostavio ovde, da sam na tvom mestu. Zar ga ne želiš i ti ostaviti?"

      "Ma želim... i ne želim. Sad kad je već dovde došlo, mogu ti reći da mi se ne rastaje s njim. Zapravo mi i nije jasno zašto bih se morao rastajati s njim? Zašto ti želiš da tako učinim?" zapita čudnovato izmenjenim glasom, oštrim od nepoverenja i ozlovoljenosti. "Večito me gnjaviš, zbog tog prstena, iako mi nikad nisi dodijavao zbog drugih stvari koje sam doneo s putovanja."

      "Ama, morao sam te gnjaviti" reče Gandalf. "Hteo sam dopreti do istine. To mi je bilo važno. Čarobni su prstenovi... pa, ovaj, čarobni, retki su i neobični. Moglo bi se reći da sam bio profesionalno zainteresovan za tvoj prsten; pa i sad sam. Hteo bih znati gde će se nalaziti ako opet negde otputuješ. Osim toga, mislim da je bio dosta dugo kod tebe. Neće ti više trebati, Bilbo, osim ako nisam u velikoj zabludi."

     Bilbo se sav zajapuri i ljutito sevne očima. Dobroćudno mu se lice smrkne.

      "Zašto ne?" uzvikne. "Uostalom, šta je tebe briga što ja radim sa svojim stvarima? Prsten je moj. Ja sam ga našao. Meni pripada."

       "Dobro, dobro" reče Gandalf. "Ne moraš se zbog toga ljutiti."

       "Ti si kriv što se ljutim" odbrusi mu Bilbo. "Kažem ti da je Prsten moj. Samo moj. Moje zlato. Da, moje zlato."
    Čarobnjaku je lice ostalo ozbiljno , samo ga je bljesak u duboko usađenim očima odao da je iznenađen i ozbiljno uznemiren.
     "Neko ga je već pre tebe tako zvao" reče "ali ne i ti."
      "A ja ga sad tako zovem. I zašto ne bih? Šta onda ako ga je Golum nekad tako zvao? Sad više nije njegov nego moj. I kažem ti da ću ga zadržati."
   
     Gandalf ustane i strogo progovori:
      "Lud si ako ga zadržiš, Bilbo. Sa svakom tvojom riečju to mi biva sve jasnije. Prsten ima preveliku vlast nad tobom. Ostavi ga! A onda možeš otići i biti slobodan."
      "Ja ću sam odlučiti šta ću učiniti, i otići ću kad je mene volja" tvrdoglavo će Bilbo.
     "No, no, dragi moj hobite!" reče Gandalf. "Za celog tvog dugog života bili smo prijatelji, i ti mi ipak nešto duguješ. Hajde, učini ono što si obećao, ostavi ga!"
      "E pa, otvoreno reci da želiš moj prsten!" uzvikne Bilbo. "Ali nećeš ga dobiti. Kažem ti da se neću odreći svoga zlata."

     Ruka mu odluta do drška kratkog mača.

    Gandalf sevne očima i reče:
       "E, sad je na meni red da se ja naljutim. I stvarno ću se naljutiti ako to još ponoviš. Onda ćeš videti pravog Gandalfa Sivog, bez maske."
      I on zakorakne prema hobitu i odjednom dođe nekako visok i opasan; sena mu ispuni svu sobicu.
      Bilbo ustukne do zida predišući i stišćući šakom džep. Tako su stajali neko vreme licem u lice, a vazduh je u sobi titrao. Gandalfove su oči ostale prikovane uz hobita. Bilbo polako opusti ruke i uzdrhti.
      "Ne znam što te je spopalo, Gandalfe" napokon će Bilbo. "Nikad te nisam još ovakvog video. U čemu je uopćšte problem? Zar nije prsten moj? Ja sam ga našao, i Golum bi me bio ubio da ga nisam zadržao. Ša god on govorio, ja nisam lopov."
      "Ja nisam ni rekao da si lopov" odgovori mu Gandalf. "Nisam ni ja. Ja te ne bih hteo opljačkati, nego ti pomoći. Voleo bih da mi veruješ kao što si mi nekad verovao."
      On se okrene od Bilba i senke nestane. Reklo bi se da se opet sveo na sedog starca, pogrbljenog i zabrinutog. Bilbo pređe rukom preko očiju.
     "Oprosti" reče mu. "Ali tako sam se nekako čudno osećao. Ipak bi mi bilo nekakvo olakšanje kad više ne bih imao brige s njim. U zadnje mi vreme nije davao mira. Ponekad sam imao osećaj da je kao oko koje me gleda. A da znaš da ga neprestano želim nataknuti na prst i nestati, ili se pitam da li je na sigurnom mestu pa ga vadim da se uverim da je na sigurnome. Pokušavao sam ga držati pod ključem, ali sam uvideo da nemam mira ako mi nije u džepu, ne znam zašto. I čini mi se da se nikako ne mogu odlučiti."

     "Onda se pouzdaj u mene" reče mu Gandalf. "Ja se nimalo ne kolebam. Otiđi i ostavi ga ovde. Odrekni ga se! Daj ga Frodu, a ja ću paziti na Froda."
       Bilbo je još časak stajao, napet i neodlučan. Zatim uzdahne.
      "Dobro" jedva protisne. "Ostaviću ga." Potom slegne ramenima i osmehne se pomalo skrušeno. "Uostalom, to je i bio pravi smisao priređivanja ove proslave: da podelim što više darova, pa da mi bude lakše da istovremeno i njega dam. Na kraju mi nije  bilo ništa lakše, ali bi bilo šteta da propadnu sve te moje pripreme. Potpuno bi mi pokvarilo šalu."

       "Zaista bi se na taj način izgubio jedini smisao koji sam video u celoj toj stvari" reče Gandalf.
       "Dobro, onda" reče Bilbo. "Prsten će pripasti Frodu, kao i sve ostalo." Duboko uzdahne. "A sad zbilja moram krenuti jer će me inače još neko ovde uloviti. Već sam se oprostio i ne bih mogao podneti da se moram još jedanput sa svima opraštati."
       Dohvati svoju torbu i pođe prema vratima.
       "Prsten ti je još u džepu" upozori ga čarobnjak.
        "Pa i jest!" uzvikne Bilbo. "I moje oporuke i svi ostali dokumenti. Najbolje će biti da ti sve to uzmeš i predaš Frodu umesto mene. Tako će biti najsigurnije."            "Ne, nemoj meni davati prsten" reče Gandalf. "Radije ga ostavi na okviru kamina. Tamo će biti na sigurnome dok ne dođe Frodo. Ja ću ga ovde pričekati."
       Bilbo izvadi iz džepa omotnicu, ali baš kad ju je htio odložiti do sata, ruka mu zadršće i koverta padne na pod. Pre nego što ju je stigao podići, čarobnjak se sagne, dohvati je i stavi na mesto. Hobitu se lice ponovo načas zgrči od gneva, ali se u hipu na njemu pojavi izraz olakšanja i on se nasmeje.
       "E pa, što je, tu je" reče. "A sad odoh!"
         Izašli su zajedno u predvorje. Bilbo odabere svoj najdraži štap sa stalka, a onda fućne. Začas se pojave tri patuljka iz raznih soba u kojima su radili.
         "Je li sve spremno?" upita ih Bilbo. "Je li sve spakovano i označeno?"       
        "Jest" odgovore mu oni. "E pa, onda da krenemo!"
           On izađe na prednja vrata.

        Bila je lepa noć a crno nebo bijaše osuto zvezdama. Bilbo pogleda uvis i pomiriše zrak.
      "Kakav užitak! Kakav je užitak ponovo krenuti na put, krenuti na put s patuljcima! Za ovim sam zapravo čeznuo godinama! Zbogom!" nadoda gledajući svoj stari dom i klanjajući se vratima. "Zbogom, Gandalfe!"
        "Zbogom, zasad, Bilbo! Čuvaj se! Dovoljno si star, a valjda si već i dovoljno mudar!"
        "Da se čuvam! Baš me briga. Ne brini ti za mene! Nikad nisam bio sretniji, a to mnogo znači. Ali kucnuo je čas. Konačno sam digao sidro" nadoda, a onda polako i tiho zapeva u mraku:

Putevi uvek idu još dalje
Niz vrtna vrata s noge na nogu,
Pa u daljine kud cesta ih šalje,
A ja ću ih slediti sve dokle mogu,
Korakom lakim od dola do brega,
Dok me još veći put ne spreči
Na raskršću staza i časnih stega.
A gde onda? To ne mogu reći.

Umukne na trenutak. Zatim se bez reči okrene od svetala i glasova s poljane i iz šatora i, praćen trojicom svojih suputnika, ode naokolo u svoj vrt i zaputi se niz dugu strmu stazu. Na jednom niskom mestu pri dnu preskoči preko živice i pođe u livade nestajući u noći kao šum vetra u travi. Gandalf je još dugo stajao zagledan za njim u tamu. "Zbogom, dragi moj Bilbo... do ponovnog viđenja!" tiho reče i vrati se unutra.
        Uskoro je za njim došao i Frodo i zatekao ga kako sedi u mraku, ogrezao u misli.
      "Je li otišao?" upita ga.
      "Jest" odgovori Gandalf "napokon je otišao."
       "Da bar... hoću reći da sam se sve do večeras nadao da se samo šali" reče Frodo. "Ali sam u dubini srca znao da zaista kani otići. Oduvek se rado šalio na račun ozbiljnih stvari. Da sam bar došao malo ranije samo da ga ispratim!"     
       "Mislim da se na kraju ipak radije tiho iskrao" reče Gandalf. "Nemoj previše brinuti za njega. Neće se njemu ništa dogoditi, za sada. Ostavio je nešto za tebe. Eno onde!"
        Frodo uzme omotnicu s okvira kamina i zirne na nju, ali je ne otvori.     
        "Mislim da je tu njegova oporuka i svi ostali dokumenti" reče čarobnjak. "Sad si ti vlasnik Vrećastog venca. Mislim da ćeš u omotnici naći i jedan zlatni prsten."
       "Prsten!" usklikne Frodo. "Zar mi je i njega ostavio? Pitam se zašto. Ipak, možda će mi dobro doći?"
        "Možda hoće, a možda i neće" reče Gandalf. "Da sam na tvom mestu, radije ga ne bih nosio. Ali drži ga u tajnosti i čuvaj ga! A ja sad odoh na počinak."

      Kao novi vlasnik Vrećastog venca, Frodo je držao da ga je zapala neugodna dužnost da se oprosti s gostima. Glasovi o čudnom događaju bili su se već proneli po svoj poljani, ali Frodo je svima samo govorio kako nema sumnje da će se ujutro sve razjasniti. Oko ponoći stigle su kočije po ugledne uzvanike. Zatim su odlazile jedna po jedna, pune sitih ali vrlo nezadovoljnih hobita. Zatim su, prema dogovoru, stigli vrtlari i počeli odvoziti u tačkama goste koji su i nehotice zaostali. Noć je prošla polako. Sunce se diglo. Hobiti su se digli mnogo kasnije. Sunce je odskočilo. Došlo je nekoliko hobita koji su počeli (po nalogu) uklanjati šatore, stolove i stolice, noževe, boce i tanjire, i lampione, i rascvetane borove u loncima, i mrvice i papir od praskavica, zaboravljene torbice i rukavice i rupčiće, i nepojedenu hranu (vrlo mala stavka). A onda je došlo mnogo drugog sveta (bez dogovora): Bagginsovi, i Boffinovi, i Bolgerovi, i Tookovi, i drugi gosti koji su stanovali ili odseli negde u blizini. Oko podne, kad su čak i oni koji su najviše pojeli bili opet na nogama, okupila se silna svetina iznova u Vrećastom vencu, nezvana ali ne i neočekivana. Frodo ih je sve dočekivao na vratima nasmešen ali prilično umoran i zabrinut. Iako je dočekivao sve posetioce dobrodošlicom, nije im mogao kazati mnogo više nego pre. Odgovor mu je na sva pitanja glasio: “Gospodin je Bilbo Baggins otputovao; koliko ja znam, zauvek.” Neke je od posetilaca pozvao unutra jer je Bilbo ostavio “poruke” za njih.
       Unutra, u predsoblju, bijaše nagomilana velika zbirka paketa i zavežljaja i manjih komada pokućstva. Na svaki bijaše privezana ceduljica. Evo što je na njima pisalo:

Za ADELARDA TOOKA, da bude SAMO NJEGOV – pisalo je na jednom kišobranu. Adelard je naime bio odneo mnogo neoznačenih kišobrana bez ceduljica.
Za DORU BAGGINS, u spomen na DUGO dopisivanje, s ljubavlju, Bilbo – pisalo je na velikom košu za otpatke. Dora je bila Drogova sestra i najstarija Bilbova i Frodova rođakinja; bilo joj je devedeset devet godina i u poslednjih pola vekova napisala je svežnjeve dobrih saveta.
Za MILA BURROWSA, u nadi da će mu biti od koristi, od B. B. – na zlatnom peru i tintarnici. Milo nije nikad odgovarao na pisma.
Za ANGELIKU, za svakodnevnu uportrebu, od strica Bilba – okruglo konveksno zrcalo. Angelica je bila mlada Bagginsovka, a bilo je belodano jasno da svoje lice smatra lepim.
Za zbirku HUGA BRACEGIRDLEA, od jednog donatora – ormar za knjige (prazan). Hugo je uvelike posuđivao knjige, ali ih je retko vraćao.
LOBELIJI SACKVILLE-BAGGINS, na DAR – pisalo je na kutiji srebrnih viljuški . Bilbo je verovao da se ona domogla podosta njegovih dok je on bio na putu. Lobelia je to dobro znala. Kad je stigla, primila je odmah poruku na znanje, ali je primila i viljuške.
      Ovo je tek nekoliko primera pripremljenih darova. Bilbov dom bijaše pretrpan raznim stvarima što ih je skupio za svoga dugog života, a za to je najviše bio kriv običaj da svaki hobit deli mnogobrojne darove na svoj rođendan. Dakako da ti darovi nisu uvek bili novi; bilo je dve-tri drangulije za koje se više nije znalo čemu služe i koje su kolale u celom kraju, ali je Bilbo obično delio nove darove i zadržavao one što ih je dobio. Njegova je stara rupa bila sad malo raskrčena. Na svakom je od tih oproštajnih darova bila poruka koju je napisao sam Bilbo, a nekoliko je njih sadržavalo određenu aluziju ili kakvu šalu. Ali dakako da je većina stvari bila upućena tamo gde je bila potrebna i gde je dobro došla. Posebno  su dobro prošli siromašniji hobiti, pogotovo oni iz Vrećopucove ulice. Stari Čiča Gamgee dobio je dve vreće krompira, novu lopatu, vuneni prsluk i bočicu masti za škripave zglobove. Stari Rory Brandybuck dobio je, zbog svoje poznate gostoljubivosti, tucet boca “Starih vinograda” – jakog crnog vina iz Južne četvrti, koje je bilo sasvim zrelo jer je dugo odležalo još u podrumu Bilbova oca. Čim je popio prvu bocu, Rory je oprostio Bilbu i proglasio ga momkom i pol.
        Frodu je ostalo obilje svega i svačega. I ostalo mu je, naravno, glavno blago, pa knjige, slike i više nego dovoljno pokućstva. Ali nije bilo ni traga od novca i nakita: nijednog novčića ni staklene perle. Frodu nije bilo lako tog popodneva. Lažna glasina da se celo kućanstvo besplatno deli pronela se po okolini kao munja, pa je uskoro sve vrvilo od sveta koji nije tu imao što tražiti, ali se nije dao ni izbaciti. Kidale su se i mešale ceduljice, izbijale svađe. Jedni su pokušavali trampiti predmete i pogađati se u predsoblju, a drugi su hteli šmugnuti s manjim stvarima koje nisu bile namenjene njima, ili s bilo čim što se činilo da niko ne želi ili ne čuva. Put do vratnica bijaše zakrčen tačkama i kolicima.
        Usred te gužve stigli su Sackville-Bagginsovi. Frodo se bio povukao na neko vreme i ostavio svoga prijatelja Merryja Brandybucka da pazi na stvari. Kad je Otho glasno zatražio da vidi Froda, Merry mu se uljudno naklonio i rekao:
      "Ne oseća se dobro. Odmara se."
      "Hoćeš reći da se sakriva?" odseče Lobelia. "Kako bilo da bilo, mi ga želimo videti, i nameravamo ga videti. Samo mu tako recite!"
       Merry ih je zadugo ostavio u predsoblju pa su imali vremena otkriti dar koji im je Bilbo ostavio na rastanku – srebrne viljuške . To im nije popravilo raspoloženje. Napokon ih Merry uvede u kabinet. Frodo je sedeo za stolom na kojem je ležala sva sila papira. Doista se činilo da se ne oseća dobro – u najmanju ruku zato što vidi SackvilleBagginsove. Ustao je čeprkajući nešto po džepu, ali je prozborio sasvim pristojno.
      Sackville-Bagginsovi bili su prilično nasrtljivi. Najpre su mu ponudili niske cene (kao među prijateljima) za razne vredne i neoznačene predmete. Kad im je Frodo odgovorio da može dati samo one stvari što ih je Bilbo izričito označio, rekli su mu da je njima to sve skupa vrlo sumnjivo.
      "Meni je samo jedno jasno" reče Otho "a to je da si ti u svemu tomu najbolje prošao. Ja zahtevam da vidim oporuku."
       Da nije Bilbo posvojio Froda, Otho bi bio njegov zakoniti naslednik. Pomno je pročitao oporuku i frknuo. Oporuka je, na žalost, bila sasvim jasna i ispravno sastavljena (prema hobitskim pravnim običajima, koji zahtevaju, između ostalog, i da se sedam svedoka potpišu crvenom tintom).
      "Opet smo nasamareni!" dobacio je ženi. "I to pošto smo čekali šezdeset godina. viljuške? Trice i kučine!"
       Pa pucne prstima pod nosom Frodu i dostojanstveno izađe iz sobe. Ali Lobelia se nije dala samo tako otpraviti. Kad je Frodo malo zatim izašao iz kabineta da vidi što se zbiva, zatekao ju je kako još pretražuje uglove  i zakutke i lupka po podu. Pošto ju je oslobodio nekoliko manjih (ali prilično vrednih) predmeta koji su joj, ko zna kako, upali u kišobran, odlučno ju je ispratio van. Po licu bi joj se reklo da grčevito smišlja nekakvu uistinu ubitačnu primedbu za sam kraj, ali je sve što se dosetila kazati na kraju, osvrnuvši se na pragu, bilo:               "Požalićeš još zbog ovoga, momče! Zašto nisi i ti otišao? Tebi ovde nije mesto, ti nisi Baggins... ti si... ti si Brandybuck!"
      "Jesi li čuo, Merry? Ovo je bila uvreda, ako baš hoćeš" reče Frodo zatvarajući za njom vrata.
       "To ti je zapravo bio kompliment" reče Merry Brandybuck "i upravo zato nije istina."
      Zatim su pošli u obilazak nastambe i izbacili tri mlada hobita (dvojicu Boffina i jednog Bolgera) koji su bušili rupe u podrumskim zidovima. Frodo se pograbio i s mladim Sanchom Proudfootom (unukom starog Oda Proudfoota), koji je počeo kopati jamu u velikoj smočnici gde mu se činilo da čuje neku jeku. Legenda o Bilbovu zlatu pobudila je radoznalost i nadu, jer legendarno zlato (stečeno na tajanstven, ako ne i posve nepošten način) pripada, kao što je poznato, onome tko ga nađe – osim ako ga ne ometu u traganju.
       Pošto je svladao Sancha i izgurao ga van, Frodo se svalio na stolicu u predsoblju.
     "Vreme je, Merry, da zatvorimo dućan" reče. "Zaključaj vrata i nemoj ih više nikom otvarati, čak ni ako dođu s ovnom za probijanje vrata."
     Zatim ode da se okrepi zakašnjelom šalicom čaja. Tek što je seo, neko opet tiho pokuca. “Biće da je opet Lobelia”, pomisli. “Valjda je smislila nešto zbilja gnusno pa se vratila da mi to kaže. Neka samo čeka!”
     Nastavio je srkati čaj. Kucanje se ponovilo, mnogo bučnije, ali se on nije na nj obazirao. Najednom se na prozoru ukaže čarobnjakova glava.
     "Ako me ne pustiš unutra, Frodo, sateraću ti vrata u rupu tako da će izaći na drugu stranu Brijega" dobaci mu.
     "Dragi moj Gandalfe! Samo časak!" uzvikne Frodo i otrči do ulaznih vrata. "Izvolite! Uđite! Ja sam mislio da je to Lobelia."
     "Onda ti opraštam. Video sam je malopre kako odlazi u dvokolicama s ponem u Uzvođe, lice joj je bilo takvo da bi se od njega i mleko skiselilo."   
         "Pa i ja samo što se nisam skiselio. Verujte mi, već sam bio u napasti da nataknem Bilbov prsten na prst samo da nestanem." 
     "Nemoj to raditi!" reče Gandalf sedajući. "Pazi dobro, Frodo, na taj prsten! Zapravo sam delom i radi njega došao da ti kažem koju reč na kraju."   
    "Pa dobro, šta je?"
     "A šta ti uopšte znaš?"
     "Samo ono što mi je Bilbo rekao. Čuo sam njegovu priču: kako ga je našao, i kako se poslužio njime: na onom svom putovanju, mislim."
     "Pitam se samo koju priču?" opet će Gandalf.
      "Ma ne ono što je ispričao patuljcima i uneo u knjigu" odgovori Frodo. "Uskoro pošto sam se preselio ovamo, ispričao mi je pravu priču. Rekao mi je da ste mu vi dodijavali sve dok vam nije kazao svu istinu, pa da će biti bolje da i ja znam. “Među nama, Frodo, ne sme biti nikakvih tajni”, rekao mi je. “Ali tajne moraju ostati među nama. Kako bilo da bilo, prsten pripada meni.”
       "Zanimljivo" reče Gandalf. "E pa, što ti misliš o svemu tomu?"
     "Ako mislite na to kako je izmislio sve ono o tobožnjem daru, e pa, mislim da je prava priča mnogo verodostojnija, i nije mi jasno zašto ju je uopšte menjao. Bilo kako mu drago, takvo što nije bilo nimalo slično Bilbu, pa sam zaključio da je to bilo prilično čudnovato od njega."
        "I ja tako mislim. Ali ljudima koji se domognu takvog blaga svašta se može dogoditi... ako se posluže njime. Neka ti to bude opomena da postupaš s njim vrlo oprezno. On može posedovati i druge moći, a ne samo da te učini nevidljivim kad poželiš."
      "Ne razumijem" reče Frodo.
    "Ne razumem ni ja" otpovrne čarobnjak. "Samo sam se počeo nešto dvoumiti oko tog prstena, pogotovo od sinoć. Nema razloga za zabrinutost. Ali ako želiš poslušati moj savet, nemoj se često služiti njime, ili još bolje nikada. U najmanju ruku, molim te da se ne služiš njime na način koji bi mogao izazvati govorkanja ili pobuditi sumnju. Ponovo ti kažem: dobro ga čuvaj, i drži ga u tajnosti!"
     "Strašno ste tajanstveni! Čega se uopšte bojite?"
       "Nisam još načisto, pa radije neću ništa govoriti. Možda ću ti moći kazati nešto više kad se vratim. Sad odmah krećem, pa ćemo se oprostiti."

      On ustane.

 "Odmah?" uzvikne Frodo. "Pa, ja sam mislio da ćete ostati najmanje još nedelju  dana. Nadao sam se da ćete mi pomoći."
      "Mislio sam i ja tako... ali sam morao promeniti plan. Možda me neće biti duže vreme, ali ću se vratiti čim mognem. Kad me vidiš, onda mi se nadaj! Jednog ću dana samo banuti. Neću više često dolaziti otvoreno u Shire. Mislim da sam ovde postao prilično omražen. Kažu da sam prava napast i da kršim javni red. Neki me ovde čak i optužuju da sam ja odmamio Bilba, ili još nešto gore od toga. Ako te baš zanima, neke osobe tvrde da smo se nas dvojica urotili da se dočepamo njegova bogatstva."
         "Neke osobe!" uzvikne Frodo. "Mislite Otho i Lobelia. Kako je to gnusno! Ja bih im dao Vrećasti venac i sve ostalo, samo kad bi se Bilbo vratio i kad bih se mogao otisnuti s njim u landranje. Ja obožavam Shire. Nekako mi je sve žalije što nisam i ja otišao s njim. Pitam se hoću li ga ikad više videti."
      "I ja se to pitam" reče Gandalf. "I pitam se štošta drugo. A sad zbogom! Čuvaj se! Gledaj samo kad ću doći, posebnokad me ne očekuješ! Zbogom!

      Frodo ga isprati do vrata. Čarobnjak mu mahne rukom po poslednji put, a onda se udalji začudno hitrim koracima; ali Frodo pomisli kako je starac neuobičajeno poguren, gotovo bi se reklo da nosi nekakav velik teret. Veče je padala i čarobnjakova prilika u pelerini brzo je iščeznula u sumraku. Frodo ga dugo nakon toga nije video.

• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova,Predgovor  
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova , Prolog,1.O Hobitima 
• Tolkien J.R.R.,Gospodar prstenova,( Prolog,2.,3.,4)

Ursula K.Le Guin, Ratnici u magli ( Zemljomorje )

RATNICI U MAGLI

Ostrvo Gont, usamljeni planinski vrh koji se uzdiže čitavu milju iznad večito uskovitlane površine Severoistočnog mora, čuveno je posvojim čarobnjacima. Iz gradova na njegovim visoravnima i luke po mračnim mu uvalama mnogo je Gontijaca odlazilo da stupe u službu Gospodara Arhipelaga i budu im čarobnjaci, ili, čak, magi, a oni pustolovniji među njima da lutaju od ostrva do ostrva širom Zemljomorja i prave čarolije. Najveći među njima - kažu neki; ali,svakako najveći putnik - slažu se svi - bio je čovek zvani Jastreb,koji je svojevremeno uspeo da postane i Gospodar Zmajeva i Arhimaga. O njegovom životu govori ep Podvizi Geda i još mnogo manjih pesama, ali ovo je priča o njemu iz vremena kad još nije postao slavan, kada još ne beše ušao u pesmu.

Rodio se u usamljenom selu zvanom Deset jova, visoko u planini,na najvišoj tački Severne doline. Ispod njegovog sela spuštaju se stepenasto sve do samog mora njive i pašnjaci koji pripadaju Dolinama, i mali gradovi leže posejani duž okuka reke Ar; iznad njegovog sela uzdiže se još samo prašuma, jedan greben pun stabala za drugim, sve do stenovitih, snegom pokrivenih planinskih vrhova. Ime koje je nosio u detinjstvu dala mu je majka, i to ime, pored života samog bilo je sve što je mogla da mu podari, jer je umrla pre nego što je on napunio godinu dana. Otac, seoski kovač bronze, bio je mrgodan, ćutljiv čovek, i s obzirom da su šestorica Danijeve braće bili mnogo godina stariji od njega i jedan po jedan počeli da napuštaju roditeljski dom da bi se bavili zemljoradnjom, ili moreplovstvom, ili, takođe, kovačkim zanatom, ali u drugim naseljima Severne doline, niko se nije našao da detetu posveti pažnju i nežnost. Izdžikljao je kao korov u divljini, i postao visoki,hitri dečak, prkosan i bučan, i veoma naprasit. Sa još nekolicinom seoske dece čuvao je koze po strmim livadama iznad izvorišta reke Ar; a kada je dovoljno porastao i ojačao da može da gore-dole pritiska dugačke ruke na kovačkim mehovima otac ga je uzeo da mu pomaže u kovačnici, uz mnogo bubotaka i šibanja. Iz Danija se nije moglo mnogo izvući. Stalno je negde šalabazao; tumarao po prašumi, plivao po plićacima reke Ar koje je, kao i sve ostale reke na Gontu, veoma brza i hladna, ili pentrao po strminama i zakosima sve do onih vrhova iznad prašume sa kojih je mogao da vidi more, pučinu onog severnog okeana na kojoj više nema nijednog ostrva kada se prođe Peregal.

Sestra njegove pokojne majke živela je u istom selu. Ona se starala o njemu koliko je bilo neophodno dok je bio beba; ali, i ona je ona je imala svoja posla i potpuno je prestala da obraća pažnju na njega čim je odrastao toliko da je mogao da se sam brine o sebi. Ali jednoga dana, kad mu je bilo sedam godina i kad je još bio neuk i nije imao pojma o veštinama i moćima kojima se vlada svetom, čuo je kako tetka dovikuje nešto kozi koja je bila skočila na slamni krov njene kolibe i nikako nije htela da siđe: ali, smesta je skočila onog trenutka kada joj je tetka doviknula izvesne reči koje su se rimovale. Sutradan, čuvajući dugodlake koze na livadama iznad Visoke urvine, Dani im viknu one iste reči, ne znajući ni šta znače ni čemu služe, ni šta su, same po sebi:

Noth hierth malk man
hiolk han merth han!


Vikao je koliko ga grlo nosi i koze su mu prišle. Hitro su se okupile oko njega, ne puštaju i ni glasa. Samo su ga gledale, onim svojim žutim očima i tamnim, iskošenim dupljama

Dani se zakikota i opet viknu istu tu pesmicu koja mu je davala moć nad kozama. One su sabiše još više, zbijaju i se u gomilu oko njega. Odjednom ga uhvati strah od njihovih debelih, rebarstih rogova, čudnih očiju i još čudnijeg ćutanja. On stoga pokuša da se izvuče iz njihovog obruća i da utekne. Ali koze potrčaše zajedno s njim, vrh stoga okružuju i svojim telima kao vor, i tako na kraju stigoše i do sela, silaze i u trku; koze tesno zbijene kao da ih sve opasuje neki nevidljivi konopac, a dečak u sredini, plače i zapomaže i.

Seljaci istrčaše na ulicu da psuju koze i da se podsmevaju dečaku. Među njima se našla i dečakova tetka, ali ona se nije smejala. Samo je rekla jednu reč kozama, i životinje opet stadoše da meke u i tumaraju unaokolo čupkaju i travu, oslobođene od čini.

"Hajde sa mnom", pozva ona Denija.

Odvela ga je u kolibu u kojoj je živela sasvim sama. Obično nije puštala decu da joj ulaze, i deca su se pribojavala toga mesta. Koliba je bila niska i polumračna, bez prozora, ispunjena mirisima trava koje su se sušile obešene na poprečnoj gredi krova, nane i belog luka i majčine dušice, hajdučke trave i crnog sleza, kopitca, đavolove trave, vratike i lovora. Tetka se spusti pokraj ognjišta i ukrsti noge, pogledavajući iskosa na dečaka kroz zamršene crne vorove svoje kose i zapita ga šta je to rekao kozama i da li zna šta, u stvari, predstavlja ta pesmica. Kada je otkrila da ne zna ništa, a ipak je magijom primorao koze da mu priđu i da ga prate u stopu, bilo joj je jasno da on u sebi nosi urođenu moć.

Dok ga je smatrala samo sinom svoje sestre nije joj ništa značio, ali sada je počela da gleda na njega drugim očima. Pohvalila ga je i rekla mu da ume da ga nauči pesmicama koje će mu se možda više dopasti, kao što je reč kojom se puž može naterati da proviri iz kućice, ili ime kojim se soko može dozvati sa neba.

"Aha, kaži mi to ime"! uzviknu on, jer već uveliko beše prebrodio strah od koza, i sav se naduo od gordosti zato što ga je ona pohvalila i rekla da je pametan.

Ali, kada ti kažem tu reč , nikada je ne smeš reći drugoj deci", reče mu vračara.

"Obećavam."

Ona se nasmeši na tu silnu spremnost što dolazi od neznanja.

"Dobro, u redu. Ali, moram te vezati za to obećanje. Nećeš moći da progovoriš dokle god ja ne odlučim da ti razvežem jezik, pa i tada, iako ćeš biti u stanju da govoriš, reč koju sam te naučila nećeš moći nikada da izgovoriš tamo gde bi neko mogao da te čuje. Moramo čuvati tajne svoga zanata."

"Dobro", prihvati dečak, jer ionako nije imao želje da otkrije tajnu svojim drugovima, pošto mu se dopalo što će znati i umeti nešto što oni ne znaju i ne mogu. Sedeo je nepomičan dok je tetka vezivala neočešljanu kosu i pravila vor na pojasu svoje haljine, a potom sela ukrštenih nogu i počela da baca pune šake nekakvog lišća u ognjište, tako da se podigao veliki dim i potpuno ispunio mračnu kolibu. Počela je da peva. Glas joj se povremeno menjao i posajao dubok ili tanak kao da kroz nju peva neko drugi, i to pevanje je trajalo i trajalo, sve dok dečak na kraju više nije znao da li je budan ili sanja, i sve to vreme njen stari crni pas koji nikada nije zalajao sedeo je pored njega, očiju pocrvenelih od dima. Napokon se čarobnica obrati Daniju jezikom koji nije razumeo i natera ga da zajedno sa njom izgovara izvesne basne i reči sve dok nije postao potpuno omađijan i nije mogao da mrdne.

"Govori!" naredi mu ona, da bi iskušala jačinu čini.

Dečak nije mogao da progovori, ali se glasno nasmejao. Tada mu se tetka malo prepade od njegove snage, jer to su bile čini kakve je samo ona umela da baci; pokušala je ne samo da ovlada njegovim govorom i ćutanjem, već i da ga istovremeno priveže za sebe, da joj služi kao šegrt u čarobnjačkom zanatu. Ali i tako omađijan, on se ipak naglas smejao. Nije mu ništa rekla. Posula je vatru istom vodom i kada se dim raspršio dala mu da popije malo. Kada je vazduh opet postao čist i on mogao da progovori, otkrila mu je istinsko ime sokola, ono na koje se soko mora odazvati. Takav će bio prvi Deniev korak na putu kojim će ići čitavog života, putu magije, putu koji će ga najzad naterati da goni jednu senku i kopnom i morem, do samih mračnih obala carstva smrti. Ali, pri prvim koracima taj put je još uvek izgledao širok i svetao.

Kada je ustanovio da se divlji sokoli zaista obrušavaju svom brzinom ka njemu čim ih pozove tim imenom, spuštaju se uz gromovito lepetanje krila na njegov ručni zglob poput lovačkih sokola nekakvog kralja, u njemu se javila glad za novim imenima; stoga se vratio tetki, moljakajući je da ga nauči imenima jastreba, kostoloma i orla. Da bi je privolio da mu saopšti reči što daju mć , činio je sve što je čarobnica od njega zatražila i učio od nje sve čemu bi ga podučavala, iako sve to nije baš uvek bilo prijatno da se radi ili uči. Na Gontu postoji izreka - Slab kao ženske ćini; a postoji još jedna- Zao kao ženske čini. Čarobnica iz Deset jova nije bila zla veštica koja se bavi crnom magijom, niti se ikada upuštala u veštine visokog stupnja, one kojima se opšti sa Prastarim silama; ali pošto je bila neuka među prostim svetom, često je svojom veštinom služila u glupe i sumnjive svrhe. Nije pojma imala ni o Ravnotežju, niti o Ustrojstvu, za koje zna pravi čarobnjak i kojim se pokorava, i što ga obuzdava da svoje čini koristi samo kada je to zaista neophodno. Ona je za svaku priliku imala po neku basmu i bez prestanka se bavila čaranjem. Najveći deo tog njenog znanja, nasleđenog iz usmenog predanja, bio je bezvredno đubre i čista podvala, a ona nije umela da razlikuje prave bajalice od lažnih. Znala je mnoge kletve i kao da je bolje umela da izaziva tuđe bolesti nego da ih leči. Kao svaka prava seoska veštica umela je da svari llubavni napitak ali bilo je i drugih, ružnijih tečnosti, koje je pravila da posluže muškoj ljubomori ili mržnji. Ipak, takve stvari nije otkrila svom mladom šegrtu, i, onoliko koliko je bila u stanju, učila ga je samo poštenom zanatu. Kada je tek počeo da uči veštine čaranja, zadovoljstva su mu se, na pravi detinji način, iscrpljivala u saznanjima kako da ovlada zverinjem i pticama. To osećanje zadovoljstva zadržao je i kasnije, tokom čitavog života.

Pošto su ga na planinskim pašnjacima često viđali u pratnji neke ptice grabljivice, deca mu nadenuše nadimak Jastreb, i na to ime se tako navikao da ga je i kasnije u životu zadržao za svakodnevnu upotrebu, tamo gde mu nisu znali istinsko ime. Pošto mu je veračara neprestano pričala o slavi, bogastvima i moći nad ljudima koje može da stekne prvi čarobnjak, on se napokon sasvim posveti proučavanju i korisnijih tajnih znanja. Učio je veoma brzo. Vračara ga je hvalila, a deca u selu počeše da ga se pribojavaju, dok je on sam bio siguran da će uskoro postati velik i slavan. I tako je, zajedno sa vračarom, prelazio reč po reč i bajalicu po bajalicu, sve dok nije napunio dvanaestu i naučio od nje skoro sve što je znala; to baš nije bilo mnogo, ali dovoljno za sitnu seosku vešticu, i više nego dovoljno za dvanaestogodišnjeg dečaka. Naučila ga je svemu što je znala iz usmenih predanja o čarobnim travama i vidarstvu, svemu što je znala o veštinama otkrivanja, bacanja čini, oslobađanja od čini i proricanja. Otpevala mu je sve bajke putujućih pevača i sve epske Podvige koje je znala, i sve one reči Istinskog jezika kojima nju beše naučio njen učitelj-čarobnjak ona je saopštila Daniju. A od vrača-vremenaša i putujućih mađioničara, koji su išli od mesta do mesta širom Severne doline i u Istoćnoj prašumi, naučio je razne trikove i zabavne stvari, i opsenarske veštine. I upravo jednom od takvih sitnih vradžbina prvi put je pokazao ogromnu moć koja mu je bila urođena

U to doba carstvo Kargard je bilo velika sila. Njega sačinjavaju četiri velike zemlje koje leže između Severnog i Istoćnog Prostranstva: Karego-At, Atuan, Hur-at-Hur i Atnini. Jezik njihovih stanovnika nelići ni na jedan kojim se govori u Arhipelagu ili nekom od drugih Prostranstava, a oni sami su divljaci, bele puti i plave kose, koji vole da vide krv i osete miris grada. Pre godinu dana bili su napali Torikle i utvrđeno ostrvo Torheven, ogromnom vojskom koja je doplovila njihovom flotom sa crvenim jedrima. Vesti o tome stigle su i na sever, do Gonta, ali Gospodari Gonta bili su isuviše zauzeti vlastitim gusarenjem i nisu se obazirali na pozive u pomoć drugih zemalja. A onda je Spivi pao u ruke Karaga i bio opljačkan i opustošen a njegovi stanovnici odvedeni u roblje, tako da je do dana današnjeg ostao ostrvo pod ruševinama. Ispunjeni osvajačkim zanosom, Karzi onda zajedriše u pravcu Gonta, i njihova vojska u trideset dugovratih brodova stiže u Istoćnu luku. Boreći se ulicama grada osvojiše ga i spališe; ostavivši brodove pod stražom usidrene u ušću reke Ar, uputiše se potom uz Dolinu, ruše i pljačkaju i sve pred sobom, kasape i stoku i ljude. Uz put su se podelili u bande, i svaka banda krenu da pljačka gde god je htela. Izbeglice, međutim, upozoriše na opasnost sela na većim visinama. Uskoro stanovnici Deset jova ugledaše kako nebo na istoku tamni od dima, i oni koji su se iste noći popeli do crvenom izmaglicom i prošaranu vatrenim nitima, tamo gde su polja spremna na žetvu bila zapaljena, gde su goreli voćnjaci i voćke se pekle vise i na gorećem granju, a ambari i seoske kuće bili pretvoreni u tinjajuće gomile pepela

Neki od seljana pobegoše naviše, kroz krševite klance, i posakrivaše se po prašumi; drugi stadoše da se spremaju za borbu na život i smrt, a neki, opet, ne učiniše ni jedno ni drugo, već se stadoše okupljati unaokolo, zapomažući.Vračara je bila jedna od onih koji su pobegli, sakrivši se sasvims ama u jednu pećinu na Strmini Kaperding, čiji je ulaz zatrpala pomoću čarolije. Danijev otac, kovač bronze, bio je jedan od onih koji su ostali, jer ne bi ni za živu glavu napustio jamu za taljenje i kovačnicu u kojoj je, mučno radeći, proveo pedeset godina. Svu noć je radio iz petnih žila, iskivajući od metala koji mu se našao pri ruci vrhove za koplja, a drugi su radili uporedo s njim, vezujući te vrhove za držalja ašova i vila, jer nije bilo više vremena da se na svakom vrhu napravi odgovarajući otvor i da se tako pri vrsti za držalje kako valja. U selu nije bilo oružja sem lovačkih lukova i strela i kratkih kama, jer goroštaci iz Gonta nisu nikada bili skloni ratovanju; nisu se oni pproslavili kao ratnici već kradljivci koza, gusari, čarobnjaci.

U zoru se pojavi debela, bela magla, kao što često biva u jesenja jutra na visinama toga ostrva. Između svojih koliba i kuća duž krivudave ulice u Deset jova seljani su stajali na oprezu, sa svojim lovačkim lukovima i tek iskovanim kopljima, ne znajući da li su Karzi još daleko, ili možda sasvim blizu, svi napeto zureći u maglu koja je od njihovih očiju skrivala oblike, rastojanja i opasnosti.


S njima je bio i Dani. Radio je cele noći na mehovima, gurajući n aviše i na niže dve dugačke ručke spojene kozjom kožom, iz koje su mlazevi vazduha potpirivali vatru. Sada su ga ruke toliko bolele i toliko se mu podrhtavale od iznemoglosti da nije mogao da drži uzdignuto koplje koje sam sebi beše odabrao.


Nije mu bilo jasno kako će uopšte moći da se bori, ili da na bilo koji način bude od koristi i sebi i seljacima. Srce mu je razdirala strepnja da će umreti, naboden na koplje Karga, ovako mlad i zelen; da će morti da ode u carstvo mraka, i da nikada neće saznati svoje pravo ime, ono istinsko ime koje bi trebalo da dobije kada odraste...

On spusti pogled na svoje tanjušne ručice, vlažne od hladne jutarnje magle, i pobesne zbog vlastite slabosti, jer je dobro znao koliko je jak.U njemu je bila moć, samo kad bi znao kako da je upotrebi, i on među bajalicama koje je znao potraži neku koja bi njemu i njegovim saborcima mogla doneti izvesnu vrednost ili makar priliku da se bore ravnopravno.

Ali potreba nije sama po sebi dovoljna da se tamo oslobodi; potrebno je i znanje. Magla je počela da se razilazi pod toplotom sunca koje je sijalo na vedrom nebu iznad planinskog vrha. Dok su se magle kovitlale i razdvajale u velikim oblacima i tankim pramenovima, seljaci ugledaše grupu ratnika kako im se približava, idu i uzbrdo. Nosili su bronzane kacige, a stegna u grudni koš su im bili oklopljeni pločama od debele kože; u rukama su imali štitove od drveta i bronze, i behu naoružani mačevima i dugačkim kargadskim kopljima. Krivudajući naviše, duž strme obale Ara, primicali su se jedan po jedan u perjanicama okićenoj, zveketavoj, istrzanoj koloni, i već su bili toliko blizu da su im se mogla videti bela lica i ćuti odlomci neobičnog narečja na kome su se dovikivali. U toj grupi osvajačke horde bilo je otprilike stotinu ljudi, što nije mnogo; ali u selu ih je čekalo samo osamnaest odraslih muškaraca i dečaka. I tek tada je potreba uspela da prizove znanje; gledajući kako se magla razvejava i postaje sve tanja na stazi ispred Karga, Dani se seti bajalice koja bi mu mogla pomoći. Jedan stari vrač -vremenaš iz Doline, koji je svojevremeno pokušavao da namami dečaka da mu postane šegrt, beše ga naučio nekim vradžbinama. Jedan od tih trikova se zvao "tkanje magle", i bila je to vezujuća basma kojom se magla mogla zgusnuti i zadržati neko vreme na jednom određenom
mestu i ako je čovek bio vešt opsenar mogao je tu maglu da uobliči u prekrasna, eterična priviđenja, koja kratko traju i brzo iščile.

Dečak nije bio toliko vešt, ali nije ni nameravao da to uradi; međutim, imao je moć i da te čini preobrati tako da posluže njegovom cilju. Brzo i nasav glas nabrojao je mesta kojima je selo bilo oivičeno, a zatim izgovorio bajalicu za "tkanje magle", ali je u nju ubacio i reč i za skrivanje, i na kraju je uzviknuo onu reč kojom se vradžbina stavlja u dejstvo. I baš kad je završio, njegov otac, prišavši mu s leđa, odalami ga snažno po glavi tako da se smesta srušio.

"Miruj, budalo! Prestani da blebećeš i sakrij se, ako već nisu u stanju da se boriš!"

Dani ustade. Sada je već mogao da čuje glasove Karga na ulazu u selo; već su bili pored ogromnog tisovog stabla ispred kožarevog dvorišta. Jasno su im se čuli glasovi i zveckanje i škripa oružja i oklopa, ali nisu se mogli videti. Magla se sklopila i zgusnula nad selom, svetlost je posivela, a sve unaokolo postalo nekako razliveno i nejasno, tako da je ovek na kraju jedva mogao da vidi i vlastite ruke, kad ih ispruži pred sobom.

"Sve sam nas sakrio", uzviknu Dani natmureno, jer ga je glava još bolela od očevog udarca, a udvostručavanje bajalice beše ga potpuno iscrpilo.

"Zadržaću ovu maglu dokle god budem mogao. Kaži ostalima da ih odvedu uzbrdo, sve do Visoke urvine."

Kovač je buljio u svoga sina koji je stajao poput utvare u toj volšebnoj, gustoj magli. Prošao je čitav minut dok otac nije shvatio šta mu Dani kaže, ali potom otrča bez oklevanja, nečujno, jer je poznavao svaki kutak i svaku živicu u selu, da pronađe ostale i kaže im šta da urade. Tada se kroz sivilo magle probi crvena, sjajna mrlja; to Karuzi behu zapalili jedan slamnati krov. Ali još uvek nisu ulazili dublje u selo, već su čekali na donjem njegovom kranju da se magla digne i otkrije im gde su pljačka i plen. Kožar, čiju su kuću bili zapalili, poslao je dva dečaka koji su se prikrali Karuzima pod nos, stali da ih začikavaju i deru se, a potom iščezli, stopivši se s maglom. U međuvremenu su odrasli, šunjajući se iza živice i pretrčavaju i od zgrad e do zgrade, prišli sa druge strane i obasuli ratnike koji su stajali u gomili pljuskom strela i kopalja. Jedan Karg pade, i ostade da se koprca, tela probodenog kopljemkoje je još bilo vruće od kovanja. Ostali su bili izranjavljeni strelama, i svi odreda pobesneše. Karzi krenuše na juriš, da saseku svoje slabašne napadače, ali naiđoše samo na maglu, punu glasova.

Jurcali su za tim glasovima nasumice nabadajući kroz maglu svojim ogromnim perjem okićenim, okrvavljenim kopljima. Uspinjali su se urlajući duž ulice, i nisu ni primetili kada su protrčali kroz selo, jer su prazne kuće i kolibe samo iskrsavale i opet nestajale u uskovitlanoj,sivoj magli. Seljaci su trčali pred njima, bežeći na sve strane, već i nadaleko napred, jer su poznavali teren; ali nekolicina, dečaci i starci, bili su sporiji. Karzi koji bi naleteli na njih probadali su ih kopljima ili sekli mačevima, puštajući svoj ratni poklič, imena dva bela božanska brata od Atuana:

"Vuluah! Atvah!"


Neki iz njihove bande zastadoše kada pod stopalima osetiše kako tlo postaje neravno, ali ostali nastaviše da navaljuju napred, tragajući za avetinjskim selom, jureći za nejasnim, lelujavim prilikama koje su im izmicale držeći se stalno van domašaja. Magla beše prosto oživela od tih bežećih prilika koje su še vrdale i nestajale na sve strane. Jedna grupa Karga lovila je te utvare sve do Visoke urvine, provalije iznad izvora reke Ar i prikaze koje su gonili otrčaše po oblacima i nestadoše u izmaglici, a gonioci se sunovratiše, vrišteći,kroz maglu i iznenadno sunčevo svetlo stotinu stopa u dubinu, do plitkih vrela među stenjem. A oni koji su pristigli za njima i nisu pali ostadoše na ivici provalije, osluškujuči.


Sada se srca Karga ispuniše strahom i oni stadoše da traže jedni druge, a ne više seljake, kroz tu jezovitu i sablasnu maglu. Okupiše se napokon na susednoj uzbrdici, ali su ih još pratile prikaze i utvarna bića, a druga takva bića pritrčavala su im iznenada s leđa, probadala po nekoga od njih, kopljem ili kamom i ponovo išezavala. Svi Karuzi potrčaše niz brdo, ćutke i spotićući se, i odjednom izleteše napolje iz sive, zaslepljujuće magle i ugledaše uvale i brežuljke ispod sela sasvim iste i okupane jutarnjim suncem. Tek tada se zaustaviše i okupiše,i osvrnuše za sobom. Neprozirni zid od uskomešanog, drhtavog sivila ležao je popreko na putu koji su prešli, skrivajući sve što je ležalo iza njih. Iz njega izleteše još dva-tri borca, teturajući se i spotičući, dok su im se dugačka koplja njihala na ramenima. Nijedan Karg se više ne osvrnu


Svi pohitaše naniže, što dalje od tog ukletog mesta. Kad su odmakli nešto niže kroz Severnu dolinu, te je ratnike čekala borba do mile volje. Gradovi Istočne prašume, od Dvarka pa sve do morske obale,sakupili su svoje momke i poslali ih da se suprostave osvajačima Gonta. Jedna četa za drugom silazila je sa okolnih brda, i tog i sledećeg dana Karzi behu potisnuti sve do peščanog priobalja iznad Istočne luke, u kojoj su našli svoje spaljene brodove; i tako su morali da se bore bez odstupnice, imajući samo more iza leđa, dok nisu svi izginuli. Pesak u ušću Ara ostade tamno smeđe boje od krvi i takav ostade.

• Le Quin, Ursula, Čovek praznih šaka
• Le Guin Ursula, LEVA RUKA TAME
• Le Quin, Ursula, Oni što odlaze iz Omelesa 
• Le Guin,Ursula ,