Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo (XXI )

XXI OSTRVO TIBULEN


        Ošamućen i skoro ugušen, Dantes je imao ipak do voljno prisebnosti da zadrži dah, i pošto je desnom rukom, kao što smo rekli, držao spreman nož, jer je bio spreman za svakojaku priliku, on raspori brzo vreću, provuče ruku, pa zatim i glavu. Ali tada, i pored svih pokreta da podigne đule, osećao je da ga ono i dalje vuče. Tada se on savi, tražeći uže koje mu je vezivalo noge, pa ga poslednjim naporom snage preseče baš u trenutku kada htede da se uguši. Zatim snažno zamahnu nogama i pope se oslobođen na površinu mora, dok je đule vuklo u neznane dubine grubo platno koje zamalo nije postalo njegov pogrebni pokrov.

      Dantes se zadrža gore samo koliko da udahne vazduh, pa se ponovo zagnjuri; jer prva predostrožnost na koju je trebalo da misli bila je da izbegava poglede.
      Kada se pojavio po drugi put, bio je bar pedeset koraka udaljen od mesta gde je pao. On vide iznad svoje glave crno i natušteno nebo, po kome je vetar terao nekoliko brzih oblaka, otkrivajući ponekad mali komadić nebeskog plavetnila na kome je blistala poneka zvezda. Ispred njega pružala se tamna i bučna pučina, čiji su talasi počinjali da ključaju kao pred buru, dok se iza njega, crnji od mora, crnji od neba, uzdizao poput zloslutne utvare granitni džin, čiji je tamni vrh ličio na ruku ispruženu da zgrabi ponovo svoj plen. Na najvišoj steni bio je fenjer, koji je osvetljavao dve tamne prilike.
      Učini mu se da se te dve prilike naginju iznad mora zabrinuto. I zbilja, ti neobični grobari mora da su čuli uzvik što ga je on pustio kad je pao. Zato se Dantes ponovo zagnjuri i plivao je ispod vode dosta dugo. To je njemu nekada bila omiljena zabava i privlačila je oko njega, u zalivu Faro, mnogobrojne gledaoce koji su mu se divili i proglašavali ga često za najveštijeg plivača u Marselju.
      Kada se ponovo vrati na površinu mora, fenjer beše iščezao.
     Trebalo je sada da vidi gde se nalazi i kuda da krene. Od svih ostrva koja okružuju Ifsku tvrđavu, Ratono i Pomeg su najbliža. Ali Ratono i Pomeg su nastanjeni, a isti je slučaj i sa ostrvcetom Dom. Najbezbednije je stoga ostrvo Tibulen ili Lemer. Ostrva Tibulen i Lemer leže na jednu milju od Ifske tvrđave.
       Dantes ipak odluči da stigne do jednoga od ta dva ostrva; ali kako da nađe ta ostrva usred mraka koji se zgušnjavao svakog trenutka oko njega?
      U tom trenutku on vide kako sija kao zvezda svetionik Planije.
     Ako bi se uputio pravo ka tome svetioniku, ostavio bi ostrvo Tibulen malo ulevo; a ako bi išao malo ulevo, morao je naići na svom putu na to ostrvo.
     Ali, kao što rekosmo, to ostrvo bilo je udaljeno najmanje jednu milju od Ifske tvrđave.
     Često, u tamnici, Farija je ponavljao mladome čoveku, videći ga klonulog i lenog:
      „Dantese, ne dopuštajte sebi da tako otromite. Vi ćete se udaviti ako pokušate da bežite a ne održavate sada svoju snagu”.
         Pod teškim i gorkim talasima, te reči zazvučaše u Dantesovim ušima. On sada požuri da se vrati na površinu i da počne seći talase, da bi video da li zaista nije izgubio svoju snagu; on vide sa radošću da mu njegov prinudni nerad ne beše oduzeo ništa od njegove snage i okretnosti i oseti da je i sad gospodar toga elementa u kome se još kao dete igrao.
       Uostalom, i strah, taj brzi gonilac, udvostručavao je Dantesovu snagu. Osluškivao je, nagnut iznad vrhova talasa, da li ikakav zvuk ne dopire do njega. Svaki put kada bi se izdigao na vrhu nekog talasa, njegov brzi pogled obuhvatio bi vidik i pokušao da prodre u duboku pomrčinu. Svaki talas malo viši od ostalih činio mu se kao neka barka koja ga goni, i tada bi udvostručio napor, kojim se istina udaljavao, ali čije će mu ponavljanje ubrzo oduzeti snagu.
        Pa ipak je plivao, i već se užasna tvrđava malo pomalo rasplinula u noćnoj izmaglici. Sad je više nije raspoznavao, ali ju je stalno osećao.
      Prođe jedan sat, a za to vreme Dantes, ushićen osećanjem slobode, kojim je čitavo njegovo biće bilo prožeto na stavi da proseca talase u pravcu koji beše odabrao.
       „Dakle”, mislio je „evo već skoro jedan sat kako plivam, ali pošto vetar duva k meni, morao sam izgubiti četvrtinu brzine. Pa ipak, sem ako nisam pošao pogrešno, ja sad ne treba da sam daleko od Tibulena… Ali, ako sam se prevario?”
      Jeza prođe kroz telo plivača. On pokuša za trenutak da pliva na leđima da bi se odmorio; ali je more bivalo sve burnije, i on ubrzo uvide da je taj način olakšanja na koji je računao nemoguć.
      „Svejedno! — reče. — Nek bude; ići ću do kraja, sve dok mi mišice ne klonu i dok mi grčevi ne obuzmu telo, a tada ću potonuti na dno!”
       I on poče da pliva sa očajničkom snagom i podstrekom.
     Odjednom mu se učini da se nebo, koje je već bilo tako tamno, još više zamračuje i da se gust i težak oblak spušta na njega. U isti mah oseti on jak bol u kolenu. Njegova mašta, svojom bezmernom brzinom, reče mu tada da ga je pogodilo zrno iz puške i da će odmah zatim čuti i pucanj. Ali pucanj ne odjeknu. Dantes ispruži ruku i oseti neki otpor; on povuče drugu nogu k sebi i dodirnu zemlju. Tada vide šta je bilo ono što je on pomislio da je oblak.
        Na dvadeset koraka od njega uzdizala se masa čudnih stena za koje bi se pomislilo da su neko ogromno ognjište skamenjeno u trenutku najžešćeg sagorevanja. Bilo je to ostrvo Tibulen.
      Dantes se uspravi, pođe nekoliko koraka napred, pa se ispruži, zahvaljujući istovremeno bogu, povrh tih granitnih šiljaka, koji mu se sad učiniše mekši nego što mu se ikad učinila i najmekša postelja.
      Zatim, i pored vetra, i pored bure, uprkos kiši koja je počela da pada, iako sav slomljen umorom, on zaspa onim slatkim snom čoveka čije je telo utrnulo, ali čija duša bdi, svesna neočekivane sreće.
      Posle jednog sata Edmond se probudi usred jednog strahovitoga groma. Bura se bila razbesnela po čitavom prostranstvu i šibala je vazduh u svom blistavom letu. S vremena na vreme, munja bi se spustila na zemlju kao vatrena zmija, osvetljavajući talase i oblake koji su se valjali jedno prema drugome kao valovi nekog ogromnoga haosa.
      Dantes, svojim pogledom iskusnoga mornara, nije se prevario: on je bio stigao na prvo od dvaju ostrva, koje je zaista bilo ostrvo Tibulen. Znao je da je ono golo, bez šume i da ne pruža ni najmanjeg skloništa; ali kad se bura bude utišala, on će se ponovo otisnuti na more i doplivaće na ostrvo Lemer, isto tako golo, ali šire, pa, prema tome i gostoljubivije.
       Jedna nagnuta stena pruži trenutan zaklon Dantesu, i on se tu skloni, a skoro istoga trenutka bura izbi u punom svome besu.
       Edmond je osećao kako podrhtava stena ispod koje se beše sklonio; talasi su se lomili o temelje te džinovske piramide i skakali čak do njega. Mada je bio u bezbednosti, ipak se nalazio usred potmule huke, usred munjevitih blesaka i obuzet kao nekom vrtoglavicom. Činilo mu se da se ostrvo trese pod njim i da će svakoga trenutka, poput usidrenog broda, otkinuti lanac i odvući ga usred ogromnog vihora.
      Tada se seti da već dvadeset i četiri sata nije ništa jeo; bio je gladan, bio je žedan.
       Dantes ispruži ruke i glavu, pa se iz jednog udubljenja u steni napi vode koju pljusak beše nalio.
     Baš kad se uspravljao, jedna munja, koja kao da beše otvorila nebo do blistavog božjeg prestola, osvetli prostor. Pri svetlosti te munje, između ostrva Lemera i rta Kroazij, na četvrt milje od sebe, Dantes vide kako se pojavi neka utvara, koja se sa vrha jednog velikog talasa spuštala u pro valiju. Bila je to mala ribarska barka koju su u isti mah nosili i bura i talasi. Sekund kasnije, na vrhu drugoga jednog talasa, utvara se ponovo pojavi, približavajući se užasnom brzinom. Dantes htede da vikne, potraži neku krpu da njome zamaše kako bi obavestio ribare da jure u propast, no oni su to i sami videli. Pri svetlosti druge munje mladić vide četiri čoveka koji su se grčevito držali za katarke i potpornje; peti se držao za motku slomljene krme. Ti ljudi koje je on video videše jamačno i oni njega, jer očajnički krici, nošeni fijuka vom olujom, dopreše do njegovih ušiju. Na vrhu katarke, povijene kao trska, pucalo je ubrzano kao bič jedno pocepano jedro. Odjednom se veze koje su ga držale pokidaše i ono iščeze, odneseno u mračne dubine neba, slično onim velikim belim pticama koje se ocrtavaju na crnim oblacima.
       U isti mah začu se strahovita lomnjava, a samrtnički krici dopreše do Dantesa. Prikopčan kao sfinga za svoju stenu, odakle se naginjao na ponor, on vide pri jednoj munji da je brodić razbijen, a među olupinama glave sa očajničkim licima i ruke pružene k nebu.
      Zatim sve ponovo utonu u mrak; užasni prizor potrajao je samo koliko i munja.
       Dantes jurnu niz klizavu padinu stene, izlažući se opasnosti da se i sam skotrlja u more. Gledao je, osluškivao, ali ne ču i ne vide više ništa: nije više bilo ljudskih uzvika ni ljudskih napora. Samo je bura, to veliko božje delo, i dalje rikala kroz vetrove i penušala po talasima.
     Malo‑pomalo vetar se utiša. Po nebu su se valjali ka za padu veliki suri oblaci takoreći izbledeli od oluje. Nebesko plavetnilo ponovo se ukaza sa zvezdama blistavijim nego ikad. Uskoro na istoku dugačka crvenkasta traka ocrta na vidiku izvesno talasanje modre boje; talasi podskočiše, a iznenadna svetlost prejuri preko njihovih vrhova i pretvori njihove penušave ivice u zlatne grive.
      Zora je svitala.
      Dantes ostade nepomičan i nem pred tim veličanstvenim prizorom kao da ga sad gleda prvi put. I zaista, otkako se nalazio u Ifskoj tvrđavi, bio ga je zaboravio. On se okrete ka tvrđavi, ispitujući jednim dugim i kružnim pogledom u isti mah i zemlju i more.
      Mračna građevina izdizala se iz talasa sa onom dostojanstvenom veličanstvenošću nepomičnih stvari koje kao da u isti mah i nadgledaju i zapovedaju.
       Moglo je biti pet sati ujutru. More se i dalje stišavalo.
      „Kroz dva ili tri časa” mislio je Edmond, tamničar će ući u moju sobu, naći će leš moga jadnog prijatelja, poznaće ga, tražiće me uzalud, pa će pozvati na uzbunu. Onda će pronaći otvor i podzemni hodnik; ispitaće one ljude što su me bacili u more i koji su jamačno čuli moj uzvik. Odmah će barke pune naoružanih vojnika pojuriti za odbeglim nesrećnikom, za koga se zna da ne može biti daleko. Top će obavestiti čitavu obalu da ne treba dati utočište jednom čoveku koga budu sreli kako luta go i gladan. Špijuni i žandarmi u Marselju biće obavešteni, te će pretraživati obalu, dok će upravnik Ifske tvrđave pretraživati more. A onda, gonjen po vodi, opkoljen na suvu, šta će biti sa mnom? Ja sam gladan, meni je zima, ispustio sam čak i spasonosni nož koji mi je smetao pri plivanju. Ja sam ostavljen na milost prvoga seljaka koji će hteti da zaradi dvadeset franaka ako me izda; nemam više ni snage, ni moć mišljenja, ni odlučivanja. O, bože moj, bože moj! Pogledajte da li sam dovoljno patio i da li možete učiniti za mene više nego što mogu ja sam učiniti”.
        U trenutku kad je Edmond, u nekakvom bunilu prouzrokovanom iznemoglošću i besvešcu, izgovarao, okrenut sa strepnjom prema Ifskoj tvrđavi, ovu žarku molitvu, on vide kako se pojavi na rtu ostrva Pomeg, ocrtavajući svoje trouglasto jedro na vidiku i slična galebu koji leti povrh samih talasa, jedna mala jedrilica u kojoj je jedino oko iskusnoga mornara moglo da pozna đenovsku tartanu na još polumračnoj liniji mora. Ona je dolazila iz Marseljskog pristaništa i odlazila na pučinu, gurajući blistavu penu, ispred oštroga kljuna, koji je krčio put njenim ispupčenim bokovima.
         „Oh, uzviknu Edmond, kad samo pomislim da bih za pola sata stigao do one lađe da se ne bojim da će me ispitivati, prepoznati kao begunca i sprovesti natrag u Marselj! Šta da radim? Šta da kažem? Kakvu priču da izmislim koja bi ih mogla obmanuti? Svi ovi ljudi su krijumčari i polu gusari. Pod izgovorom da vrše obalsku plovidbu, oni pljačkaju obale. Oni će me radije prodati nego da besplatno učine jedno dobro delo”.
        „Da čekam.”
       „Ali, čekati je nemogućno: ja umirem od gladi, kroz nekoliko sati ovo malo snage što mi još ostaje iščeznuće. Osim toga i čas obilaska tamnice približava se. Uzbuna još nije data, pa ti ljudi možda neće ništa posumnjati: mogu da kažem da sam ja jedan od mornara sa one barke što se noćas razbila. Ta priča moraće izgledati verovatna, jer neće niko doći da mi protivreči, pošto su oni zaista potonuli. Napred!”
        I dok je izgovarao ove reči, Dantes okrete oči ka onome mestu gde se barka razbila i uzdrhta. Na grebenu jedne stene ostala je zakačena jedna crvena kapa nekog mornara što je pretrpeo brodolom, a odmah blizu toga mesta plovilo je nekoliko odlomaka brodskog trupa, trome grede koje je more guralo po nekoliko puta ka podnožju ostrva, o koje su one udarale kao nemoćni zidolomi.
      Za tren oko Dantes se odluči. On ponovo siđe u more, zapliva prema kapi, stavi je na glavu, uhvati jednu gredu, pa se uputi tako da preseče liniju kojom je jedrilica morala da prođe.
      „Sad sam spreman”, prošaputa on.
       I to ubeđenje povrati mu snagu.
       Uskoro on ugleda tartanu, koja je imala sasvim protivan vetar, te je krivudala između Ifske tvrđave i svetionika Planije. Jednog trenutka Dantes se uplaši da lađica, umesto da se približi obali, ne okrene ka pučini, kao što bi on učinio kad bi imao da ide ka Korzici ili Sardiniji. Ali prema načinu kako je manevrisala, plivač ubrzo uvide da ona želi da prođe, kao što obično čine brodovi koji idu ka Italiji, između ostrva Žaro i ostrva Kalaserenja.
       Međutim, lađica i plivač približavali su se neprimetno jedno drugome. Pri jednom svom krivudanju lađica se čak približi oko četvrt milje Dantesu. On se tada izdiže na talasima, pa poče mahati kapom da pokaže da je u nevolji; ali ga niko ne vide sa broda, koji se okrete i pođe drugim pravcem. Dantes pomisli da zove, ali kad odmeri okom rastojanje, on uvide da njegov glas ne bi dopro do lađe, jer bi ga još pre toga odneo morski vetar i ugušio šum talasa.
     Tada on čestita sebi zbog predostrožnosti što se opružio po gredi. Kako je bio iznuren, možda se ne bi mogao održati na površini mora dok ne stigne do tartane; a zacelo ako bi tartana, što je bilo mogućno, prošla ne opazivši ga, on se ne bi mogao vratiti na obalu.
       Dantes, iako je skoro sigurno znao put kojim je brod išao ipak ga je pratio pogledom sa izvesnom strepnjom sve do trenutka kad ga vide kako menja pravac okretanjem jedrila i kako se vraća k njemu.
      Tada mu on pođe u susret. Ali pre nego što stigoše jedno do drugog, lađica poče da skreće.
      Dantes se odmah, poslednjim naporom, uspravi skoro sasvim na vodi, mašući kapom, pa pusti jedan od onih žalosnih uzvika kakve puštaju mornari kada se nalaze u nevolji i koji liče na tužbalicu nekoga morskog duha.
      Ovoga puta ga videše i čuše. Tartana prekide svoje manevrisanje i okrete kljun ka njemu. U isto vreme on vide kako se spremaju da spuste čamac u more.
       Trenutak kasnije, čamac sa dvojicom mornara, uputi se k njemu, dok su dva vesla udarala po vodi. Dantes tada pusti gredu, jer je mislio da mu više neće trebati, pa zapliva snažno, da bi skratio za polovinu put onima koji su dolazili k njemu.
       Međutim, plivač se beše pouzdao u snagu koju skoro nije više ni imao. Tek sada oseti on od kolike mu je koristi bilo ono parče drveta, koje je već plovilo mirno na sto koračaji od njega. Mišice počeše da mu se krute, noge mu behu izgubile gipkost, pokreti su mu sad bili naporni i gr čeviti, a grudi mu se zadihano nadimale. On uzviknu jako. Oba veslača udvostručiše snagu, a jedan od njih doviknu mu na italijanskom:
      — Hrabro!
          Ta reč dopre do njega u trenutku kada mu je jedan talas, koji on nije imao više snage da prepliva, prolazio iznad glave i pokrio ga penom.
       On se opet pojavi mašući rukama nejednakim i očajnim pokretima kao čovek koji se davi, viknu i treći put, pa oseti kako tone u more, kao da još ima na nogama ono smrto nosno đule.
       Voda mu pređe iznad glave, i kroz vodu on vide modro nebo sa crnim pegama.
       Jedan snažan zamah izbaci ga na površinu mora. Njemu se tada učini da ga neko hvata za kosu, posle toga nije ništa više ni video ni čuo. Bio se onesvestio.
     Kad ponovo otvori oči,
        Dantes se nalazio na palubi lađice, koja je išla dalje svojim putem. Svojim prvim po gledom hteo je da vidi u kom se pravcu ona kreće: udaljavali su se neprestano od Ifske tvrđave. Dantes je bio toliko iscrpen, da radosni uzvik koji tada pusti prisutni shvatiše kao uzdah bola.
       Kao što smo rekli, ležao je na palubi. Jedan mornar trljao mu je udove vunenim pokrivačem; drugi — u kome on poznade onoga što mu je doviknuo: „Hrabro!” — uvlačio mu je u usta grlić jedne čuturice; treći, neki stari mornar koji je u isto vreme bio i krmar i sopstvenik broda, gledao ga je sa osećanjem sebičnog sažaljenja koje obično osećaju ljudi prema nesreći koju su oni dan ranije izbegli, a koja može da ih zadesi sutradan.
       Nekoliko kapi ruma što ga je bilo u čuturici ponovo oživeše malaksalo srce mladoga čoveka, dok je trljanje što ga je onaj mornar, klečeći pored njega, i dalje vršio vune nom tkaninom vraćalo gipkost njegovim udovima.
       — Ko ste vi? — zapita rđavim francuskim jezikom vlasnik broda.
        — Ja sam — odgovori Dantes na rđavom italijanskom jeziku — mornar sa Malte. Mi smo dolazili iz Sirakuze, sa tovarom vina i panolina. Noćašnja bura nas je iznenadila kod rta Moržiu i pretrpeli smo brodolom na onim stenama što ih vidite onamo.
      — Otkuda vi dolazite?
      — Od onih stena gde sam imao sreću da se zakačim, dok je naš jadni kapetan o njih razmrskao glavu. Naša tri ostala druga udavila su se. Mislim da sam ja jedini ostao živ. Ugledao sam vaš brod, pa bojeći se da ću možda morati dugo da čekam na onome usamljenom i pustom ostrvu, otisnuo sam se na jednom ostatku naše lađice da bih pokušao da dođem do vas. Hvala vam, — nastavi Dantes — vi ste mi spasli život. Ja sam već bio izgubljen kad me je jedan od vaših mornara zgrabio za kosu.
        — To sam ja — reče jedan mornar vedra i iskrena lica, sa dugim crnim zaliscima. — A bilo je i krajnje vreme, jer ste već tonuli.
         — Da, — reče Dantes pružajući mu ruku — da, prijatelju, i ja vam zahvaljujem i po drugi put.
        — Bogme! — reče mornar — ja sam se skoro kolebao; jer s tom vašom bradom dugačkom šest palaca i kosom od čitave stope ličili ste više na nekog razbojnika nego na poštenog čoveka.
        Dantes se sada zaista seti da se otkako je ušao u Ifsku tvrđavu nije ni šišao ni brijao bradu.
       — Jeste, — reče on — to je zbog zaveta što sam ga dao bogorodici Pie de la Grota, u jednom trenutku opasnosti, da za deset godina neću seći ni kosu ni bradu. Danas je baš istekao rok moga zaveta i umalo što se nisam udavio na dan godišnjice.
       — A sad, šta ćemo da radimo s vama? — zapita gazda.
        — Na žalost, — odgovori Dantes — činite što god hoćete. Barka na kojoj sam služio propala je, a kapetan je mrtav. Kao što vidite, ja sam izbegao istu sudbinu, ali potpuno go. Srećom, ja sam dosta dobar mornar. Dobacite me do prvog pristaništa u kome se zaustavite, pa ću uvek naći posla na nekoj trgovačkoj lađi.
         — Vi poznajete dobro Sredozemno more?
        — Ja plovim od svoga detinjstva.
         — Znate dobra sidrišta?
          — Ima malo pristaništa, čak i među najnezgodnijima, u koja ne bih mogao ući ili izići zatvorenih očiju.
          — Pa lepo, gazda, recite, — zapita mornar koji je do viknu Dantesu da bude hrabar — ako ovaj drugar govori istinu, šta smeta da ostane s nama?
         — Da, ako govori istinu, — reče gazda sa izrazom sumnje — ali u ovakvom stanju u kakvom je taj jadnik uvek se obećava mnogo, a ispunjava koliko se može.
          — Ja ću ispuniti više nego što sam obećao — reče Dantes.
           — O,o! — reče gazda smejući se.
           — To ćemo tek videti.
            — Kad god budete hteli — odgovori Dantes.
          — Kud idete sad?
            — U Livorno.
            — E, onda, umesto što krivudate ovako i gubite dragoceno vreme, zašto ne plovite niz vetar?
          — Zato što bi smo otišli pravo na ostrvo Rion.
          — Prošli biste ne više od dvadeset sežanja od njega.
          — Onda uzmite vi krmu, — reče gazda — pa ćemo da vidimo šta znate.   
         Mladić otide i sede za krmu, uveri se lakim potezom da se lađom lako upravlja, pa videvši da iako krma nije baš najosetljivija ipak lako okreće brod, reče:
           — Na priveske i zategače! Četiri mornara koja su sačinjavala posadu otrčaše na svoja mesta, dok je gazda posmatrao šta čine.
        — Zateži! — nastavi Dantes. Mornari izvršiše zapovest prilično tačno.
        — A sad, zavežite dobro!
          Ova zapovest bi izvršena kao i dve pređašnje, i lađica umesto da i dalje krivuda, poče da se približava ostrvu Rion, pored koga prođe, kao što beše predskazao Dantes, ostavljajući ga s desne strane na razdaljini od dvadesetak sežnjeva.
      — Bravo! — reče gazda.
       — Bravo! — ponoviše mornari.
          I svi su gledali zadivljeno toga čoveka čiji je pogled opet bio dobio umnost, a telo snagu kakvu nisu ni izbliza zamišljali da postoje u njemu.
       — Eto, vidite — reče Dantes ostavljajući krmu — da bih vam mogao biti od izvesne koristi, barem za vreme plovidbe. Ako vam u Livornu ne budem više potreban, pa lepo, ostavićete me tamo; a od moje prve mesečne plate naknadiću vam hranu donde i odelo koje mi budete pozaj mili.
         — Dobro, dobro, — reče gazda. — Moći ćemo da se po godimo ako ne tražite mnogo.
          — Kako jednome, tako i drugome — reče Dantes. — Ono što dajete mojim drugovima, daćete i meni, pa gotova stvar.
         — To nije pravo, — reče mornar koji je izvadio Dantesa iz mora — jer vi znate više nego mi.
        — Kog se vraga ti mešaš u to? Šta se to tebe tiče, Jakopo? — reče gazda. — Svakome je slobodno da traži platu koju želi.
         — Tako je — reče Jakopo. — Ja sam to rekao tek onako.
         — E, pa onda, bilo bi mnogo bolje da pozajmiš ovome valjanom mladiću, koji je go golcat, jedne pantalone i jednu bluzu, ako imaš po dve.
         — Nemam — reče Jakopo. — Ali imam jednu košulju i pantalone.
         — Ništa mi više i ne treba — reče Dantes. — Hvala, dragi prijatelju!
            Jakopo se sjuri niz stepenice, i trenutak kasnije pope se gore sa odelom, koje Dantes obuče sa neizrecivim uži vanjem.
         — A sad, treba li vam još što? — zapita gazda. — Parče hleba i još jedan gutljaj onog odličnog ruma što sam ga probao, jer odavno nisam ni jeo ni pio.
          I zaista, bilo je otada prošlo skoro četrdeset časova. Donesoše Dantesu parče hleba, a Jakopo mu pruži ču turicu.
         — Krmu ulevo! — viknu kapetan okrećući se krmaru.
          Dantes baci pogled na istu stranu, prinoseći čuturicu ustima, ali čuturica ostade na pola puta.
           — Gle! — zapita gazda. — šta li se to događa u Ifskoj tvrđavi.
           I zaista, jedan mali beo oblak, oblak koji je privukao Dantesovu pažnju, pojavi se iznad zidova južne kule Ifske tvrđave.
          Trenutak kasnije, pucanj udaljene eksplozije dopre oslabljen na palubu tartane. Mornari digoše glave i pogledaše se.
        — Šta li to znači? — zapita gazda.
        — Možda je pobegao noćas neki zatvorenik, — reče Dantes — pa pucaju iz topa u znak uzbune.
          Gazda baci pogled na mladića koji, dok je to govorio, beše prineo čuturicu ustima; ali ga vide da se sladi tečnošću iz nje tako mirno i zadovoljno, da i kad bi imao kakvu sumnju, ta bi mu sumnja samo projurila kroz glavu i odmah iščezla.
        — Ovaj je rum đavolski jak — reče Dantes brišući rukavom svoje košulje čelo obliveno znojem.
         — Bilo kako bilo, — promrmlja gazda gledajući u njega — ako je on, onda utoliko bolje; jer sam na taj način stekao odličnog mornara.
           Pod izgovorom da je umoran, Dantes zatraži da sedne na krmu. Krmar, sav radostan što je smenjen sa svoje službe zapita gazdu pogledom šta da učini, a ovaj mu glavom dade znak da preda krmu svome novom drugu.
         Sedeći tu mogao je Dantes da gleda pravo ka Marselju.
       — Koji je danas dan u mesecu? — zapita Dantes Jakopa, koji beše došao i seo pored njega, gubeći iz vida Ifsku tvrđavu.
       — Dvadeset i osmi februar — odgovori ovaj.
        — Koje godine? — zapita opet Dantes.
        — Kako koje godine! Vi pitate koje godine?
         — Jeste, prihvati mladić — pitam vas, koje godine?
         — Zar ste zaboravili u kojoj smo godini?
        — Šta ćete! Ja sam noćas preživeo takav strah — reče Dantes smejući se — da zbog toga umalo nisam poremetio pameću, tako da mi se pamćenje sasvim pomutilo. Zato vas pitam, u kojoj je godini danas 28. februar?
           — U godini 1829. — reče Jakopo.
             Bilo je prošlo tačno četrnaest godina otkako je Dantes bio uhapšen. Bilo mu je devetnaest godina kad je ušao u Ifsku tvrđavu, a izlazio je iz nje u svojoj trideset i trećoj.
            Bolan osmeh pređe mu preko usana. On se zapita šta li je bilo sa Mercedes za sve to vreme, kada je morala misilti da je umro.
          Zatim blesak mržnje zasija u njegovim očima kada se seti ona tri čoveka koja su bila krivci zbog njegovoga tako dugog i mučnog tamnovanja.
        I tada obnovi on protiv Danglara, Fernanda i Vilfora onu zakletvu neumoljive osvete koju već beše izrekao u svojoj tamnici.
           I ta zakletva nije više bila samo uzaludna pretnja, jer u tome času ni najbrža jedrilica na Sredozemnom moru ne bi zacelo mogla da stigne malu tartanu koja je punim jedrima plovila ka Livornu.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo ( nastavak vidi :

Romani u nastavcima  

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo (XIX,XX deo )

XIX TREĆI NASTUP



        Sada kad je to blago o kome je opet Farija tako dugo razmišljao moglo da obezbedi buduću sreću onoga koga je on istinski voleo kao svoga sina, njegova je vrednost dvostruko porasla u opatovim očima. Svakog dana je sve više govorio o celokupnom iznosu toga blaga i objašnjavao Dantesu kolika se dobra u sadašnje vreme mogu učiniti svojim prijateljima sa trinaest ili četrnaest miliona. No tada bi se Dantesovo lice namrštilo, jer mu se u sećanje vraćala njegova
zakletva da se osveti, i on je razmišljao o tome koliko u sadašnje vreme čovek sa trinaest ili četrnaest miliona može isto tako i da nanese zla svojim neprijateljima.
      Opat nije poznavao ostrvo Monte Kristo, ali je ono Dantesu bilo poznato, jer je često prolazio pored tog ostrva, koje se nalazi na dvadest i pet milja od Pjanoze, između Korzike i ostrva Elbe, i jedanput je čak tamo i pristao sa brodom. To ostrvo bilo je odvajkada — kao što je i sad — potpuno pusto. To je jedna stena skoro kupasta oblika, koju kao da je neki vulkanski zemljotres izdigao sa dna provalije na po vršinu mora.
       Dantes je crtao plan ostrva Fariji, a Farija je davao savete Dantesu kako da pronađe blago.
      Ali Dantes nije bio ni izbliza toliko oduševljen, a naročito ne toliko pun vere kao starac. Istina, sad je bilo sa svim izvesno da Farija nije lud; a način na koji je on došao do otkrića, zbog koga su ga smatrali ludim još je povećavao njegovo divljenje prema njemu. Ali, on tako isto nije mogao da veruje da to zakopano blago, pretpostavljajući da je i postojalo, postoji i sad. Zato, mada nije smatrao to blago kao nešto izmišljeno, ipak je mislio da ono sad više nije tamo.
       Međutim, kao da je sudbina htela da oduzme dvojici zatvorenika i poslednju njihovu nadu i da im stavi do znanja da su osuđeni na doživotno tamnovanje, zadesi ih još jedna nova nesreća: stražarski hodnik prema obali mora, koji je već odavno bio sklon padu, prezidan je. Opravili su te melje i ogromnim komadima stene zatvorili onu rupu koju je Dantes upola bio zatrpao. Da on nije iz predostrožnosti to učinio, kao što mu je opat savetovao, njihova nesreća bila bi još mnogo veća, jer bi se otkrio njihov pokušaj bekstva, te bi ih nesumljivo razdvojili. I tako se sad još jedna nova vrata, mnogo jača i neumoljivija od ostalih, behu, dakle, ponovo zatvorila pred njima.
        — Eto, vidite, — govorio je mladić sa nekom blagom tugom Fariji — da bog hoće da mi oduzme čak i onu zaslugu koju vi nazivate mojim požrtvovanjem prema vama. Ja sam vam obećao da ću ostati večito s vama, a sad više nisam slobodan da ne održim svoje obećanje. Ja neću dobiti to blago kao god ni vi, i odavde nećemo izići ni jedan ni drugi. Ali vidite, dragi prijatelju, moje pravo blago nije ono koje me je očekivalo pod mračnim stenama Monte Krista, već je to vaša blizina, naše druženje od pet ili šest časova dnevno, uprkos našim tamničarima; to su oni zraci inteligencije koje ste bacili u moj mozak, oni jezici koje ste usadili u moje pamćenje i koji tu rastu pružajući svoje filološke grane. Ona razna znanja čije ste mi vi usvajanje toliko olašali vašom dubinom poznavnja i jasnoćom načela na koja ste ih sveli, eto, to je moje blago, prijatelju, eto čime ste me obogatili i usrećili. Verujte mi i utešite se, jer meni to vredi više nego čitave tone zlata i kovčezi dijamanata, pa makar i ne bili sumnjivi kao oni oblaci što se jutrom vide kako lebde iznad mora, koji se čoveku čine da su čvrsta zemlja, a koji se isparavaju, raspršavaju i iščezavaju ukoliko im se čovek približava. Imati vas pored sebe što je moguće duže, slušati vaš rečiti govor kako ukrašava moj um i prekaljuje moju dušu, kako osposobljava moje biće za velika i opasna dela ako ikada budem slobodan, kako ih ispunjava toliko da očajanje kome sam bio spreman da se predam kad sam se sa vama upoznao ne može tu da nađe više mesta za sebe, eto, to je moje bogatstvo; ono nije proizvod mašte; za to pravo bogatstvo imam vama da zahvalim; i svi vladari na svetu, pa makar to bili i Cezari Bordžije, neće uspeti da mi ga otmu.
        Tako su naredni dani bili za ta dva nevoljnika ako ne srećni a ono bar dani koji su dosta brzo proticali. Farija, koji je za vreme tolikih godina ćutao o blagu, sad je o njemu počinjao da govori svakom prilikom. Kao što je bio predvideo, ostala mu je oduzeta desna ruka i leva noga, i bio je skoro izgubio svaku nadu da će se on moći koristiti tim blagom. Ali je neprestano maštao da će se njegov drug osloboditi ili pobeći, i uživao je mesto njega. Bojeći se da se ono pismo nekoga dana ne zaturi ili izgubi, primorao je Dantesa da ga nauči napamet, i Dantes ga je znao od prve do poslednje reči. Tada on uništi drugi deo pisma, jer je bio siguran da se njegov pravi smisao ne bi moga pogoditi kad bi neko našao ili zaplenio njegov prvi deo. Ponekad je Farija provodio po čitave sate dajući uputstva Dantesu, uputstva koja bi mu poslužila korisno onoga dana kad bude oslobođen. A tada, kad jednom bude na slobodi, od onoga dana, od onoga časa, i onoga trenutka kad bude slobodan, on ne treba više da ima drugu misao osim ove jedine: da stigne na Monte Kristo kakvim bilo načinom, da ostane tamo sam pod nekim izgovorom koji ne bi pobudio nikakvu sumnju, pa kad već bude tamo sam, da se potrudi i da pronađe one čarobne pećine i da kopa na označenom mestu. A označeno mesto, kao što je rečeno, bio je ugao najudaljeniji od drugog otvora.
        Za to vreme časovi su proticali ako ne brzo, a ono bar podnošljivo. Farija, kao što smo rekli, iako mu se nije povratila snaga u ruku i nogu, bio je opet stekao punu jasnoću i malo pomalo, osim onih duhovnih znanja o kojima smo podrobno govorili, naučio je svoga mladog druga onom strpljivom i uzvišenom zanatu sužnja koji ni od čega ume da stvori nešto. I tako su oni gledali da uvek budu nečim zabavljeni; Farija da ne bi sam sebe gledao kako stari, a Dantes da se ne bi sećao svoje skoro zaboravljene prošlosti, koja je lebdela u najdubljem kutu njegova sećanja samo kao udaljena svetlost izgubljena u noći. Sve je sad išlo kao u životima onih bića gde nesreća nije ništa poremetila i koji protiču nesvesno i mirno pod okom proviđenja.
       Ali je ispod toga površnog mira bilo u srcima mladića i starca možda dosta zadržanih toplota, dosta prigušenih uzdaha, koji su izbijali onda kada bi Farija ostao sam i kada bi se Edmond vratio u svoju ćeliju.
      Jedne noći Edmond se probudi naglo, jer mu se učini da ga neko zove.
      On otvori oči i pokuša da prodre pogledom kroz gusti mrak.
     Njegovo ime, ili bolje reći neki žalostan glas koji je pokušavao da izgovori njegovo ime dopre do njega.
       On se uspravi na svom krevetu, sa znojem strepnje na čelu i oslušnu. Nije bilo nikakve sumnje; ječanje je dolazilo iz ćelije njegova druga.
      — Bože blagi! — prošapta Dantes. — Da ne bude ono?…
         I on pomeri krevet, izvuče kamen, jurnu u hodnik i stiže do suprotnog kraja; ploča na podu bila je podignuta.
       Pri svetlosti one bezoblične i drhtave svetiljke o kojoj smo govorili Edmond vide starca bledog, kako još stoji i pri država se grčevito za drvo svoga kreveta. Lice mu je bilo zgrčeno od onih užasnih predznaka koji su mu već bili poznati i koji su ga onoliko užasnuli kada su se prvi put pojavili.
       — Eto, prijatelju, — reče Farija skrušeno — vi shvatate zar ne? I nije potrebno da vam išta kažem!
        Edmond kriknu bolno, pa izgubivši sasvim prisustvo duha, jurnu ka vratima vičući:
      — U pomoć! U pomoć! Farija je imao još toliko snage da ga zadrži za ruku
      — Ćutite! — reče — ili ste propali. Sad treba da mislimo samo na vas, prijatelju, da vam učinimo tamnovanje podnošljivim ili da vam omogućimo bekstvo. Trebalo bi vam mnoge godine da sami ponovo uradite on što sam ja ovde radio, a što bi bilo uništeno istoga trenutka kad bi naši nadzornici saznali za našu vezu. Uostalom, budite spokojni, dragi prijatelju; ova ćelija koju ću ja napustiti neće dugo ostati prazna, jer će neki drugi nesrećnik doći da zauzme moje mesto. Tome drugom vi ćete se pojaviti kao anđeo spasitelj. Taj će možda biti mlad, snažan i strpljiv kao vi, i on će moći da vam pomogne pri vašem bekstvu, dok sam ga ja samo ometao. Vaše pokrete neće sputavati jedan polumrtav čovek vezan uz vas. Eto, najzad bog hoće da učini nešto i za vas: vraća vam više nego što vam oduzima, a i krajnje je vreme da ja umrem.
      Edmond je mogao samo da sklopi ruke i da uzvikne:
    — Oh, dragi prijatelju, dragi prijatelju, ćutite! Zatim pribirajući svoju snagu, koja je za trenutak bila pokolebana tim neočekivanim udarom, i svoju hrabrost po tištenu starčevim rečima, on reče:
     — Oh, ja sam vas već jednom spasao, pa ću vas spasti i drugi put.
         I on podiže donji kraj kreveta i izvuče bočicu u kojoj je još za jednu trećinu bilo one crvene tečnosti.
      — Evo, — reče — ostalo je još ovoga spasonosnog na pitka. Brzo, brzo, recite mi šta treba da činim ovoga puta; da li su potrebna nova uputstva? Govorite, prijatelju, ja vas slušam.
       — Nema nade — odgovori Farija vrteći glavom. — Ali svejedno. Bog hoće da čovek — koga je on stvorio i u čije je srce tako duboko usadio ljubav prema životu — čini sve što može da bi sačuvao taj život, tako težak ponekad, ali uvek tako drag.
    — Oh, da, da! — uzviknu Dantes. — I ja ću vas spasti, kažem vam.
     — Pa dobro, pokušajte onda! Hladnoća me već obu zima; osećam kako mi krv navire u mozak; ova užasna drhtavica od koje mi cvokoću zubi i koja kao da mi rastavlja kosti počinje da trese celim mojim telom. Kroz pet minuta bolest će izbiti, a kroz četvrt sata ostaće od mene samo leš.
     — Oh, uzviknu Dantes sav obrvan bolom.
     — Uradićete isto kao i prvi put, samo nećete čekati tako dugo. Sad su sve opruge života izanđale, te će sada smrt — nastavi on pokazujući na svoju oduzetu ruku i nogu — imati samo polovinu posla da svrši. Ako vidite, pošto mi budete nasuli u usta dvanaest kapi umesto deset, da se ne povraćam u život, onda saspite sav ostatak. A sad me odnesite na krevet, jer ne mogu više da se držim na nogama.
       Edmond uze starca u naručje i spusti ga na krevet.
    — Sada, prijatelju, — reče Farija — vi koji ste jedina uteha moga bednog života, vi koga mi je nebo poslalo dosta kasno, no ipak mi ga poslalo kao neocenjivi poklon na kome sam mu zahvalan, u ovom trenutku, kada se za uvek rastajem s vama, želim vam svaku sreću i svaki napredak koji zaslužujete. Sine moj, ja vas blagosiljam!
       Mladić pade na kolena i nasloni glavu na starčevu postelju.
    — Ali naročito saslušajte ovo što vam kažem u ovom poslednjem trenutku: Spadino blago postoji; bog mi omogućuje da za mene više ne postoje ni udaljenost ni prepreke. Ja ga vidim na dnu druge pećine. Moje oči prodiru u dubinu zemlje i zasenjene su tolikim bogatstvom. Ako uspete da pobegnete, setite se da jadni sveštenik za koga su svi verovali da je lud nije bio lud. Odjurite u Monte Kristo, koristite se našim bogatstvom, koristite se, jer ste dovoljno patili.
        Jedan nagli trzaj prekide reč starcu. Dantes ponovo diže glavu i vide da mu se oči zakrvavljuju. Izgledalo je da mu se talas krvi penje iz grudi ka čelu.
       — Zbogom! Zbogom! — prošapta starac stežući grčevito mladićevu ruku. — Zbogom!
        — Oh! Još ne, još ne! — uzviknu ovaj. — Ne ostavljajte me! O, bože moj! Pomozite mu… u pomoć… u pomoć…
     — Ćutite, Ćutite! — prošapta samrtnik — da nas ne bi razdvojili ako me spasete!
      — Imate pravo. Oh! Da, da, budite spokojni, ja ću vas spasti! Uostalom, iako mnogo patite, izgleda da sad patite manje nego prvi put.
      — Oh, ne verujte u to! Ja patim manje, jer u meni sad ima manje snage koja bi patila. U vašim godinama čovek ima veru u život i mladost ima tu povlasticu što veruje i nada se. Ali starci vide smrt mnogo jasnije. Oh! evo je… dolazi… svršeno je… vid mi se gubi… um me napušta… Dajte mi ruku, Dantese!… Zbogom! Zbogom!
        Pa uspravivši se poslednjim naporom kojim prikupi svu svoju snagu, reče:           — Monte Kristo! Ne zaboravite, Monte Kristo!
          I pade natrag na postelju.
         Kriza je bila užasna: zgrčeni udovi, naduveni očni kapci, krvava pena, telo bez pokreta, eto šta ostade na toj postelji bola umesto umnoga bića koje je na nju leglo trenutak ranije.
       Dantes uze svetiljku pa je stavi kraj uzglavlja na jedan kamen koji je virio iz zida i odakle je njena drhtava svetlost osvetljavala čudnim i sablasnim sjajem to iskrivljeno lice i to nepomično i ukočeno telo.
       Ukočena pogleda čekao je neustrašivo trenutak da mu naspe spasonosni lek.
        Kad mu se učini da je taj trenutak došao, on uze nož, rastavi zube, koji su sad davali manje otpora nego prvi put, izbroja jedno za drugim deset kapi, pa očeknu. Bočica je sadržavala skoro još dvostruku količinu od one koju je bio usuo.
       Očekivao je deset minuta, četvrt sata, pola sata; ali ne beše nikakvog pokreta. Dršćući, nakostrešene kose, sa ledenim znojem na čelu, odbrojavao je sekunde prema kucanju svoga srca.
        Tada pomisli da je vreme da pokuša poslednji ogled: on prinese bočicu modrim usnama Farijinim, pa nemajući potrebe da razdvaja vilice koje behu ostale otvorene, nasu svu tečnost što je bila u njoj.
      Lek proizvede munjevito dejstvo; jaka drhtavica zatrese udove starčeve, oči mu se otvoriše toliko da je bilo strašno videti ih; on pusti jedan uzdah koji je ličio na krik, zatim se celo to drhtavo telo vrati postepeno u svoju nepomičnost.
       Jedino su oči ostale otvorene.
       Prođe još pola sata, sat, sat i po. Za vreme toga sata i po strepnje, Edmond, nagnut nad svojim prijateljem, sa rukom na njegovom srcu, osećao je kako se to telo postepeno hladi i kako otkucaji srca postaju sve potmuliji i dublji, i kako se gube.
        Naposletku iščeze svaki trag života; poslednji otkucaj srca prestade, lice pomodre, oči ostadoše otvorene, ali po gled se zamuti.
       Bilo je šest časova ujutru, i već je počelo da sviće: bleda svetlost počela je da plavi ćeliju i da savlađuje poslednju svetlost svetiljke. Čudni odsjaji prelazili su preko lica umrloga, dajući mu s vremena na vreme privid života. Sve dok je trajala ova borba svetlosti i mraka, Dantes je još mogao i da sumnja; ali čim dan nadvlada, on uvide da je sam sa jednim lešom.
       Tada ga obuze nekakav dubok i nesavladljiv strah. Sad nije smeo više da stegne tu ruku koja je visila izvan kreveta, nije smeo da zaustavi svoj pogled na tim ukočenim i belim očima koje nekoliko puta uzaludno pokuša da za tvori, no koje su se uvek ponovo otvarale. On ugasi svetiljku, sakri je brižljivo i pobeže, namestivši što je bolje mogao ploču iznad svoje glave.
     Uostalom, bilo je i krajnje vreme, jer je trebalo da tamničar uskoro naiđe.
      Ovoga puta on najpre poseti Dantesa, a po izlasku iz njegove ćelije trebalo je da uđe u Farijinu da mu odnese doručak i rublje.
       Ništa, uostalom, nije pokazivalo na tome čoveku da je saznao za ono što se dogodilo. On iziđe.
       Dantesa tada obuze neko neopisivo nestrpljenje da sa zna šta će se dogoditi u ćeliji njegovoga nesrećnog prijatelja. Zato se vrati u podzemni hodnik i stiže na vreme da čuje uzvike tamničara koji je dozivao u pomoć.
       Ubrzo dođoše i drugi tamničari. Zatim se začuše koraci vojnika, teški i odmereni čak i izvan redovne službe. Posle stiže upravnik tamnice.
      Edmond ču kako škripi krevet po kome su pomerali mrtvaca; on ču i glas upravnika, koji je naređivao da ga poprskaju vodom po licu, i koji, videći da se i pored toga polivanja zatvorenik ne vraća u život, posla da zovnu lekara.
       Upravnik iziđe, i nekoliko reči saučešća dopreše do Dantesovih ušiju, propraćenih smehom i ruganjem.
       — Eto, eto, — govorio je jedan — ludak je otišao svome blagu. Srećan mu put!
      — On neće imati, pored svih svojih miliona, čime da plati svoj samrtni pokrov — reče drugi.
         — Eh, — prihvati treći glas — pokrovi u Ifskoj tvrđavi ne koštaju skupo.              — Možda će se — reče jedan od prvih sagovornika — pošto je to duhovno lice, načiniti neki trošak radi njega.
        — Onda će imati tu počast da dobije džak.
         Edmond je slušao ne propuštajući nijednu reč, ali nije razumevao mnogo šta od svega toga. Uskoro se glasovi utišaše, i njemu se učini da prisutni napuštaju sobu.
         Međutim, on se ne usudi da se vrati onamo jer su oni mogli da ostave tamo nekog tamničara da čuva mrtvaca.
          Zato je i dalje ćutao, ostao nepomičan i zadržavao dah.
          Posle jednog sata, otprilike, tišinu ožive nekakav slab šum koji se postepeno pojačavao.
        Bio je to upravnik, koji se vraćao sa lekarom i još nkoliko oficira.
       Nastade trenutak tišine. Bilo je jasno da se lekar pri bližavao krevetu i pregledao leš. Uskoro otpočeše pitanja.
       Lekar je objašnjavao bolest od koje je zatvorenik umro, i izjavi da je mrtav.
       Pitanja i odgovori ređali su se takvom nemarnošću, da to ozlojedi Dantesa, jer njemu se činilo da ceo svet treba da oseća prema jednom opatu jedan deo ljubavi koju je on u sebi nosio.
       — Žao mi je zbog toga što ste mi sad saopštili — reče upravnik, odgovarajući na lekarevu tvrdnju da je zatvorenik zaista mrtav. — Bio je to zatvorenik blage naravi, miran, zabavan zbog svoje ludosti, a naročito nije zadavao posla stražarima.
       — Oh, — prihvati tamničar — njega je mogao čovek i da ne nadgleda nikako. On bi mogao ostati ovde punih pedeset godina, na moju odgovornost, a ne bi ni jedan jedini put pokušao da pobegne.
      — Pa ipak, — nastavi upravnik — ja smatram da bi bilo neodložno, i pored vašega ubeđenja, — ne što ja sumnjam u vaše znanje, već radi moje lične odgovornosti — da se uverimo da li je zatvorenik zaista mrtav.
         Nastade trenutak potpune tišine, za koje je vreme Dan tes, osluškujući neprestano, ocenio da lekar pregleda i pipa po drugi put mrtvaca.
       — Možete biti spokojni, — reče lekar — on je mrtav, ja vam za to jamčim.
        — Vi znate, gospodine, — nastavi upravnik navaljujući — da se mi ne zadovoljavamo u ovakvim slučajevima samo prostim pregledom. I pored svih spoljnih znakova, izvolite dakle dovršiti posao ispunjavajući formalnosti propisane zakonom.
        — Neka se usija gvožđe — reče lekar. — Ali zaista je to izlišna predostrožnost.
         Od tog naređenja da se usija gvožđe Dantes uzdrhta.
         Čuše se užurbani koraci, škripanje vrata, nekoliko odla zaka, i posle nekoliko trenutaka, jedan tamničar se vrati, govoreći:
       — Evo mangala sa gvožđem
          Tada za trenutak nastade tišina, zatim se začu cvrčanje sagorelog mesa, čiji težak i odvratan zadah dopre čak i iza zida gde je Dantes sa užasavanjem osluškivao.
        Osetivši taj miris spržene ljudske puti, znoj obli čelo mladoga čoveka i njemu se učini da će se onesvestiti.
       — Eto, vidite, gospodine, da je zaista mrtav — reče lekar. — Ovo žarenje pete je odlučan dokaz: jadni ludak je izlečen od svoga ludila i oslobođen svoga tamnovanja.
      — Nije li se on zvao Farija? — zapita jedan od oficira koji su pratili upravnika.
       — Jeste, gospodine, i kako je on tvrdio, to ime je staroga porekla. Uostalom, on je bio veoma učen čovek i čak dosta razuman u svim drugim stvarima koje se nisu ticale njegova blaga. Ali u tom pitanju, mora se priznati da je bio nepopustljiv.
        — To je bolest koju mi nazivamo monomanija — reče lekar.
         — Jeste li ikad imali razloga da se na njega nešto po žalite? — zapita upravnik tamničara koji je donosio hranu opatu.
         — Nikada gospodine upravniče, — odgovori tamničar — nikada, baš nikad ništa! Naprotiv: ranije me je zabavljao pričajući mi razne priče. Jednoga dana, kad je moja žena bila bolesna, on mi je čak dao jedan recept koji ju je izlečio.
         — Gle, gle! — reče lekar. — Nisam znao da sam imao ovde i jednog kolegu. Nadam se, gospodine upravniče, — dodade smejući se — da ćete se prema njemu ophoditi s obzirom na to.
        — Da, da, ne brinite, biće pristojno sahranjen u najnovijem džaku koji se bude našao. Jeste li sad zadovoljni?
         — Treba li da tu poslednju formalnost izvršimo pred vama, gospodine? — zapita jedan tamničar.
         — Razume se, ali samo požurite; ne mogu da ostanem u ovoj sobi ceo dan.
          Ponovo se začuše koraci pri odlasku; a trenutak kasnije dopre do Dantesovih ušiju šum nekog platna koje su gužvali, opruge kreveta zaškripaše, po podu odjeknu težak korak nekoga čoveka koji je dizao neki teret, a zatim krevet po novo zaškripa pod teretom koji mu se vraćao.
        — Onda, večeras — reče upravnik.
         — Da li će biti zaupokojena molitva? — zapita jedan od oficira
         — To je nemoguće, — odgovori upravnik — jer me je kapetan tvrđave juče zamolio za odsustvo da bi otputovao na nedelju dana u Ijer, a ja sam primio na sebe da mu jamčim za sve moje zatvorenike za to vreme. Jadni opat, nije trebalo da se toliko žuri, pa bi dobio svoje opelo.
         — Eh, eh, — reče lekar sa onom bezbožnošću koja je svojstvena ljudima njegova zanimanja — on je crkveni čovek, pa će bog imati obzira prema njegovom pozivu i neće pružiti paklu to zadovoljstvo da mu pošalje jednog sveštenika.
         Glasan smeh proprati tu neukusnu šalu.
         Za to vreme pogrebne pripreme su se dalje vršile.
         — Večeras! — reče upravnik kad je sve bilo svršeno.
         — U koliko sati? — zapita tamničar.
         — Pa oko deset ili jedanaest.
        — Da li treba neko da čuva mrtvaca?
        — A zašto? Zaključajte ćeliju kao da je živ, i to je dovoljno.
         Posle toga koraci se udaljiše, glasovi postepeno oslabiše, začu se škripa brave i zavornja, pa tišina sumornija od sa moće, smrtna tišina obuze sve, čak i sleđenu dušu mladićevu.
        Tada on podiže polako glavom ploču na podu i baci jedan ispitivački pogled po sobi.
        Soba je bila prazna. Dantes izađe iz hodnika.


XX GROBLJE IFSKE TVRĐAVE


       Na krevetu, položen uzduž i slabo osvetljen maglovitom svetlošću koja je prodirala kroz prozor, video se džak od gruboga platna, ispod čijih se širokih nabora nejasno ocrta vala dugačka i ukrućena prilika: bio je to poslednji Farijin pokrov, onaj pokrov za koji su tamničari kazali da nije skup. I tako, sve je bilo svršeno. Sada su Dantes i njegov stari prijatelj bili i materijalno rastavljeni. Dantes neće više moći da vidi njegove oči, koje su ostale otvorene kao da hoće da gledaju i posle smrti; neće više moći da stegne tu vrednu ruku koja je pred njim razgrnula veo što je pokrivao tajanstvene stvari. Farija, taj korisni, dobri drug na koga se tako mnogo beše navikao postojao je sada samo u njegovom sećanju. Tada sede kraj uzglavlja te užasne postelje i utonu u mračnu i gorku tugu.
       Sam! Opet je ostao sam! Ponovo je pao u tišinu, ponovo se našao pred prazninom bez kraja i konca!
       Sam! Nema više na lika, nema više ni glasa toga jedinoga ljudskoga bića koje ga je još vezivalo za ovaj svet! Zar nije bilo bolje da kao Farija i on pođe da zapita boga za tajnu života, pa cenu prolaska kroz tužna vrata patnji!
      Pomisao na samoubistvo, koju je odbacivao njegov pri jatelj, koju je uklanjalo njegovo prisustvo, vrati se sada i uspravi se kao utvara pored Farijinog leša.
      „Kad bih mogao da umrem”, govorio je on „otišao bih tamo kud i on ide, i zacelo bih ga opet našao.  Ali, kako da umrem? Pa to je sasvim lako — dodade smejući se. — Ostaću ovde, jurnuću na prvog čoveka koji ovamo uđe, zadaviću ga i meni će zatim odseći glavu”.
     Ali kao što se događa da se u velikim bolovima, kao i u velikim burama, provalija nalazi između vrhova dvaju talasa, tako se i Dantes trže pri pomisli na tako sramnu smrt, pa pođe naglo iz očajanja u žarku želju da živi i da bude slobodan.
       „Umreti! O, ne! — uzviknu. — Onda bi bilo uzaludno što sam toliko živeo, toliko patio, pa da sad umrem! Imalo je smisla umreti onda kada sam se na to bio rešio, nekada, pre toliko godina. Ali sad bi to značilo da isuviše pomognem svojoj bednoj sudbini. Ne, ja hoću da živim, hoću da se borim do kraja. Ne, hoću da ponovo steknem onu sreću koju su mi oteli! Zaboravio sam da pre nego što umrem, imam da kaznim svoje dželate, a možda, ko zna, i da nagradim nekoliko svojih prijatelja. Ali sad će me ovde svet zaboraviti, i ja neću moći da iziđem iz svoje ćelije drukčije osim istim putem kao Farija”.
       Ali pri ovim rečima Edmond ostade nepomičan, ukočena pogleda, kao čovek kome je sevnula kroz glavu neka izne nadna misao, no takva od koje ga strah hvata. Odjednom ustade, prinese ruku čelu kao da ga hvata nesvestica, prošeta dva ili tri puta po sobi, pa se vrati i stade ispred kreveta.
       „Gle, gle”, prošapta, „ko li mi šalje ovu misao? Da li ste vi, bože? Pošto odavde samo mrtvi izlaze slobodno, za uzmimo njihovo mesto”.
       I ne gubeći vremena na duže razmišljanje o toj očajničkoj odluci, kao da ne želi da da vremena mislima da je unište, on se naže nad groznu vreću, raspori je nožem koji Farija beše načinio, izvuče leš iz vreće, prenese ga u svoju ćeliju, položi ga na svoj krevet, obavi mu glavu komadom platna kojim je sam imao običaj da povezuje glavu, pokri ga svojim pokrivačem, poljubi poslednji put to ledeno čelo, pokuša da zatvori one jogunaste oči koje su i dalje stajale otvorene, užasne zbog odsustva misli; okrete mu glavu ka zidu da bi tamničar kada donese večeru pomislio da on leži kao što je često imao običaj, vrati se u podzemni hodnik, privuče krevet do zida, vrati se u drugu ćeliju, uze iz ormana iglu i konac, zbaci svoje bedno odelo da bi se osetilo da je u vreći golo telo, uvuče se u rasporeni džak, zauze položaj u kome je bio leš, pa zaši razrez iznutra.
          Da je na nesreću neko ušao toga trenutka, mogao bi čuti lupanje njegovog srca.
         Dantes je mogao da sačeka da prođe večernja poseta tamničareva, ali se bojao da dotle upravnik ne promeni odluku, te da se leš ranije ne odnese.
       Onda bi i poslednja njegova nada bila izgubljena.
       U svakom slučaju, sad je njegov plan bio utvrđen.
       Evo šta je nameravao da čini.
        Ako bi za vreme puta grobari osetili da nose živog čoveka umesto mrtvaca, Dantes im ne bi dao vremena da se snađu; on bi jednim snažnim zamahom noža rasporio vreću od gore do dole, iskoristio bi njihov strah i pobegao. Ako bi pokušali da ga zadrže, poslužio bi se nožem.
     Ako bi ga odneli na neko groblje i spustili u raku, on bi pustio da ga zatrpaju zemljom. Zatim, pošto bi se to događalo noću, čim bi grobari okrenuli leđa, on bi sebi na činio prolaz kroz meku zemlju i pobegao bi. Nadao se da zemlja neće biti odveć teška da je ne bi mogao podići.
     Ako bi se prevario, ako bi, naprotiv, zemlja bila suviše teška, on bi se ugušio, i u toliko bolje! Sve bi bilo svršeno.
       Dantes nije ništa jeo još od sinoć, ali on na to nije ni mislio toga jutra, pa nije ni sad mislio. Njegov položaj bio je odveć nepouzdan da bi mu ostavio vremena da misli ma o čemu drugom.
       Prva opasnost kojoj je Dantes bio izložen bilo je to da tamničar, kada mu donese večeru u sedam sati, ne zapazi izvršenu zamenu. Srećom, već toliko puta je Dantes, bilo iz mrzovolje ili zbog umora dočekao tamničara ležeći; a u tom slučaju bi taj čovek obično ostavio njegov hleb i čorbu na sto i izašao ne govoreći mu.
      Ali ovoga puta je tamničar mogao da odstupi od svog običaja da ćuti, pa da zapita nešto Dantesa, i kad vidi da mu Dantes ništa ne odgovara, da priđe krevetu i da sve otkrije.
       Kad je bilo blizu sedam časova uveče, Dantesa poče da obuzima prava strepnja. Jednom rukom pritiskivao je srce da bi umirio odveć jako lupanje, dok je drugom rukom brisao sa čela znoj, koji mu se slivao niz slepoočnice. S vremena na vreme jeza mu je prožimala celo telo i stezala mu srce kao nekim ledenim mengelima. Tada bi pomislio da će umreti. Časovi su proticali a u tvrđavi je sve bilo mirno, te Dantes uvide da je izbegao onu prvu opasnost. Bio je to dobar predznak. Naposletku, otprilike u vreme koje upravnik beše odredio, koraci se začuše na stepenicama. Edmond shvati da je došao trenutak. On prikupi svu svoju hrabrost, zadržavajući disanje; a bio bi srećan da može da zadrži u isti mah i ubrzani krvotok u svojim žilama.
       Neko zastade pred vratima. Koraci su bili dvostruki. Dantes nasluti da su to došla dva grobara da ga odnesu. Ta slutnja pretvori se u izvesnost kad ču nosila koja su spustili na zemlju.
        Vrata se otvoriše, te slaba svetlost dopre do Dantesovih očiju. Kroz vreću koja ga je pokrivala on vide dve senke kako prilaze njegovom krevetu. Treća senka bila je kod vrata i držala je u ruci fenjer. I jedan i drugi od te dvojice što se behu približili krevetu dohvatiše vreću za jedan kraj.
     — Bogme, još je težak ovaj tako mršavi starac! — reče jedan od njih dižući ga za glavu.
      — Kažu da kosti postaju svake godine teže za četvrt kila — reče drugi hvatajući ga za noge.
      — Jesi li zavezao ono? — zapita prvi.
       — Bio bih zaista glup da natovarim na nas i taj nepotrebni teret — reče drugi. — Zavezaću ga tamo.
      — Imaš pravo.
       — Hajdemo onda.
         „Šta da zavežu?” pitao se Dantes.
         Premestiše tobožnjeg mrtvaca sa kreveta na nosila. Edmond se beše ukrutio da bi što bolje odigrao svoju ulogu pokojnika. Staviše ga na nosila, pa se sprovod, kome je os vetljavao put onaj čovek s fenjerom idući napred, pope uz stepenice.
      Odjednom svež i opor noćni vazduh zapahnu ih. Dantes poznade da to duva mistral. Bilo je to jedno iznenadno osećanje, puno i uživanja i strepnje u isti mah.
       Nosači pređoše dvadesetak koraka, a zatim se zausta više i spustiše nosila na zemlju.
       Jedan od nosača udalji se, i Dantes ču kako mu cokule lupaju po pločama.              „Gde li sam ja sad?” zapita se on.
       — Znaš li ti da ovaj nije nimalo lak! — reče onaj što beše ostao pored Dantesa, sedajući na ivicu nosila.
         Prva pomisao Dantesova beše da sad pobegne, ali se srećom uzdrža.
       — Ta osvetli mi, marvo jedna, — reče onaj od dvojice nosača koji se beše udaljio — inače nikad neću naći ono što tražim.
       Čovek s fenjerom izvrši nalog, iako je on, kao što smo videli, bio iskazan dosta nepristojnim izrazima.
        „Šta li on to traži?” zapita se Dantes. „Neki ašov, sva kako.”
       Jedan zadovoljni uzvik pokaza da je grobar našao ono što je tražio.
       — Najzad! — reče drugi. — Dosta si se namučio.
      — Da, — odgovori on — ali je njemu svejedno što čeka.
         Posle tih reči, on se približi Edmondu, koji ču kako spuštaju pored njega neki težak i zvonak predmet. Istoga trenutka jedno uže obavi mu noge jakim i bolnim pritiskom.
        — Dakle! Je li zavezano? — zapita onaj grobar što nije ništa radio.
         — I to dobro zavezano; na moju odgovornost.
        — Onda, na put.
        I podignuta nosila nastaviše svoj put.
       Pređoše otprilike još pedesetak koračaja, a zatim se zaustaviše da otvore neka vrata, pa posle toga produžiše put. Šum talasa koji su se lomili o stene na kojima je sa građena tvrđava dopirao je sve jasnije do Dantesovih ušiju ukoliko su dalje išli.
       — Ružno vreme! — reče jedan od nosača. — Neće biti prijatno naći se u moru noćas.
       — Da, opat se izlaže velikoj opasnosti da se ukvasi — reče drugi, i oni prasnuše u smeh.
        Dantes ne shvati sasvim tu šalu, ali mu se ipak kosa nakostreši.
      — Dobro je; eto, stigli smo! — reče opet prvi.
      — Još dalje, dalje, — reče drugi. — Znaš dobro da je prošloga puta onaj ostao na polovini puta i smrskao se o stene, pa nam je upravnik sutradan rekao da smo le njivci.
         Pređoše još nekoliko koraka penjući se neprestano, a zatim Dantes oseti kako ga hvataju za glavu i za noge i ljuljaju.
      — Jedan, — rekoše grobari.
      — Dva.
        — Tri!
         U isti mah Dantes oseti da je zaista bačen u nekakvu ogromnu prazninu, da leti kroz vazduh kao ranjena ptica, i da pada, pada neprestano, sa užasom od koga mu se srce ledilo. Iako ga je nadole vuklo nešto teško što je ubrzavalo njegov brzi let, ipak mu se učini da njegov pad traje čitav vek. Naposletku, sa strahovitim praskom, on ulete kao strela u ledenu vodu, zbog čega pusti jedan uzvik, no koji se istog trenutka izgubi u tonjenju.
       Dantesa behu bacili u more, ka čijem dnu ga je vuklo đule od trideset i šest funti vezano za njegove noge.
      More je groblje Ifske tvrđave.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo ( nastavak vidi :

Romani u nastavcima  

Gi de Mopasan , Gospođica Fifi

   

     Pruski komandant, major grof von Farlsberg, završavao je čitanje pošte, zavaljen u velik naslonjač, prevučen goblenom, a s čizmama na elegantnom mramoru kamina, gde su mu mamuze, za tri meseca otkad su se nastanili u dvorcu Uville, napravile dve velike rupe, koje su se svakog dana sve više dubile.
         Šolja kafe pušila se na stočiću ukrašenom drvenim mozaikom, s mrljama od likera, s tragovima od cigara, sa šarama od nožića oficira-osvajača koji je ponekad, kad bi prestao oštriti olovku, urezivao na lepom nameštaju cifre ili crteže, kako mu kad padne na pamet.
          Kad je završio s pismima i letimično pregledao nemačke novine koje mu je podoficir bio doneo, ustade, i pošto je bacio u vatru tri-četiri ogromne, sirove cepanice — jer su ta gospoda, da bi se ogrejala, tamanila malo po malo celi park — približi se prozoru.
         Kiša je pljuštala, normandijska kiša koju kao da je prosula neka besna ruka, kiša koja je zasipala, gusta kao neka zavesa, kao neki zid s kosim prugama, ledena kiša, koja prska, sve potapa, prava kiša iz okoline Rouena, tog kabla Francuske.
         Oficir je dugo promatrao poplavljene travnjake, i tamo dalje, nabujalu Andellu koja se izlivala; i po staklu je bubnjao neki valcer s Rajne, kad se trgne na šum iza sebe; ušao je njegov pomoćnik, baron von Kelweingstein, koji je bio kapetan po činu.
         Major je bio gorostas, širokih leđa, s dugom lepezastom bradom koja mu je kao zastor padala na grudi; i sva njegova krupna svečana pojava podsećala je na vojničkog pauna — pauna koji je premestio svoj šareni rep na bradu. Oči su mu bile plave, hladne i pitome, na licu brazgotine od sablje iz austrijskog rata; pričalo se da je bio valjan i kao čovek i kao oficir.
         Kapetan, mali rumeni čovek velikog trbuha, s remenom koji ga je stezao, imao je kratko ošišanu, otvoreno žućkastu kosu, čije su dlake, pod naročitom rasvetom tako sjajile da je lice bilo kao fosforom premazano. Izgubio je bio dva zuba kad je negde noću bančio, ni sam tačno ne zna kako, pa je prskao kad je govorio i čovek ga nije mogao uvek razumeti; bio je samo na temenu ćelav, s okruglom ćelom kao u katoličkog redovnika, s gustom, kratkom, kovrčavom zlatno-svetlom kosom oko tog prstena gole kože.
        Komandant mu stegne ruku, i ispi na dušak šolju kafe (šestu od jutros), slušajući izveštaj svoga podčinjenog o službenim poslovima; zatim se obojica primakoše prozoru i složiše da je dosadno do zla boga. Major, miran čovek, oženjen, mirio se sa sudbinom; ali baron-kapetan, stari bećar, stalni gost javnih kuća, okoreli ženskar, besneo je što je osuđen već tri meseca suzdržljivo živeti u ovom zabitnom mestu.
       Neko zakuca na vrata, komandant viknu da uđe; bio je to vojnik, jedan od onih njihovih automata-vojnika, koji samom svojom pojavom reče da je ručak gotov.
        U dvorani zatekoše tri niža oficira: jednog poručnika, Otta von Grosslinga, dva potporučnika, Fritza Scheunauburga i markgrafa Wilhelma von Eyrika, malecnog plavokosog mladića, oholog i grubog s vojnicima, krvničkog s pobeđenima, a naprasitog kao napeta puška.
        Otkad su ušli u Francusku, drugovi su ga zvali gospođica Fifi. Dali su mu ovaj nadimak zbog kicoškog držanja, zbog struka tankog kao da je stegnut steznikom, zbog bledog lica i jedva vidljivih usnica, a i zbog navike koju je stekao da, za izražavanje neograničenog prezira prema bićima i stvarima, upotrebi svakog časa francuski izraz — »fi, fi, donc« koji je izgovarao pomalo šištavo.
         Blagovaonica u dvorcu Uville bila je dugačka i veličanstvena dvorana čija su stara kristalna ogledala, prorešetana metcima, i visoki flamanski ćilimi, ispresecani sabljom i s odvaljenim komadima koji su visili, pričali o tome čime se bavila gospođica Fifi u časovima dokolice.
          Na zidovima tri porodične slike, ratnik u oklopu, kardinal i predsednik, pušili su porculanske lule, a u svom okviru čija je pozlata s vremenom izbledela, jedna plemenita gospođa utegnutih grudi isticala je drsko dva svoja ogromna brka ugljenom namazana.
          Oficirski ručak proteče gotovo bez reči u ovoj unakaženoj odaji, koja je bila mračna na onom pljusku i tužno delovala svojim poraženim izgledom, a čiji je stari hrastovi parket bio zamazan kao u nekoj krčmi.
         Kad zapušiše, uz piće posle jela, počeše, kao svaki dan, da se tuže na dosadu. Boce konjaka i likera išle su iz ruke u ruku; i svi su, zavaljeni na stolicama, pijuckali, ne ispuštajući iz kraja usta duge izvijene lule, čije su glave od fajanse bile išarane kao da su bile napravljene da očaraju Hotentote.
        Čim bi čašu ispraznili, napunili bi je umornim pokretom ruke, kao pod moraš. Ali je Gospođica Fifi svaki čas razbijala svoju, a vojnik mu je odmah dodavao drugu.
         Obavijao ih je oblak dima koji je štipkao, i tonuli su u ono tužno dremljivo pijanstvo, u ono turobno bančenje besposlenih ljudi.
         Baron iznenada ustade. Tresao se od besa; psovao je: »Sveca mu, dokle ćemo ovako? Treba već jednom nešto izmisliti.«
        Poručnik Otto i potporučnik Fritz, dva Nemca s izrazito nemačkim, glomaznim i tromim fizionomijama, odgovoriše uglas: »A šta, gospodine kapetane?«
        On se zamisli nekoliko trenutaka, pa nastavi: »Šta? Eto, da priredimo neko veselje, ako komandant dozvoli.«
      Major izvadi iz usta lulu: »Kakvo veselje, kapetane?«
      Baron se primakne: »Primam da sve udesim, gospodine komandante. Poslaću u Rouen Dužnost da nam dovede koju žensku; znam gde će ih naći. Spremićemo ovde večeru; imamo uostalom sve što treba, pa ćemo provesti jednu ugodnu večer.«
         Grof von Falsberg sleže ramenima i nasmeši se: »Poludeli ste, dragi prijatelju.«
        Ali se svi oficiri digoše, saleteše svoga starešinu, i počeše ga preklinjati: »Pustite kapetana, gospodine komandante, ovde je tako tužno.«
         Major najzad popusti, i reče: »Dobro«; a baron odmah pozva Dužnost. Bio je to jedan stari podoficir koga nisu nikad videli da se smeje, a koji je fanatički izvršavao sve zapovesti svojih pretpostavljenih, makar kakve bile.
        U stavu mirno, s bezizraznim licem, on primi baronove upute; zatim izađe; i pet minuta kasnije, jedna velika vojnička kola, pokrivena platnom, s četiri upregnuta konja krenuše u galopu.
        Svi začas kao da se probudiše; trgoše se iz učmalosti, lica oživeše i poče razgovor.
        Iako je pljusak i dalje besneo, major je sada tvrdio da nije tako mračno, a poručnik Otto uverljivo je tvrdio da će se provedriti. I Gospođica Fifi kao da je sedela na ugljevlju. Ustajala je, pa ponovo sedala. Svojim svetlim i oštrim očima tražila je nešto da slomi. Odjednom gledajući ravno gospođu s brcima, plavokosi mladić izvuče revolver i reče: »Ti to nećeš gledati«, pa, s mesta gde je sedeo, nanišani. Dva metka jedan za drugim probiše oba oka na slici.
         Zatim uzviknu: »Da palimo minu.«
        Razgovor se odjednom preseče, kao da se u svakom probudi neka moćna i nova radoznalost.
         Mina je bila njegov pronalazak, njegov način uništavanja, najmilija mu zabava.
        Kad je napuštao dvorac, njegov zakoniti vlasnik, grof Fernand d'Amoys d'Uville, nije imao vremena da išta odnese ili sakrije, osim što je zavukao srebrninu u jednu rupu u zidu. A pošto je bio vrlo bogat i voleo raskoš, njegov veliki salon, koji je vratima bio spojen s blagovaonicom, izgledao je, pre nego što je grof navrat na nos pobegao, kao galerija kakvog muzeja.
         Po zidovima su visele skupocene slike, crteži i akvareli, a po nameštaju, policama i u elegantnim vitrinama, na stotine malih umetničkih predmeta, japanske vaze, statuice, čovečuljci od saksonskog i nakaze od kineskog porculana, stari predmeti od slonove kosti i čaše mletačkog stakla ispunjavali su prostranu odaju svojim dragocenim i čudnim gomilama.
        Ništa nije od toga ostalo. Nisu ništa opljačkali, major grof von Falsberg ne bi to dopustio; ali je Gospođica Fifi, s vremena na vreme, palila minu, a svi su se oficiri tada istinski zabavljali za tih pet minuta.
         Mali markiz ode u salon da potraži šta mu treba. Donese otuda prekrasan kineski čajnik vrste Ruža, napuni ga puščanim prahom, pa mu, kroz grlić, uvuče pažljivo dug komad fitilja, zapalili ga, i tu paklenu mašinu odnese trkom u susednu odaju.
        Zatim se brzo vrati, i zatvori vrata. Svi su Nemci čekali na nogama, s licima koja su se smešila od detinje radoznalosti, i čim eksplozija uzdrma dvorac, jurnuše svi zajedno.
         Gospođica Fifi, koja je prva ušla, zapljeska pomamno rukama pred jednom Venerom od terakote čija je glava najzad odletela; i svaki je dizao koji komadić porculana, divio se neobično zarezanim ivicama razbijenog komada, razgledao novu pustoš i osporavao ponekad štetu tvrdeći da nije tada, nego pređašnjom eksplozijom prouzrokovana; a major je očinski promatrao prostrani salon u kome je taj neronski karteč napravio darmar i posuo po podu komadiće umetničkih predmeta. On prvi izađe, i izjavi dobroćudno: »Ovoga puta je uspelo.«
        Ali je takav kovitlac dima bio ušao u blagovaonicu, mešajući se s duvanskim dimom, da se više nije moglo disati. Komandant otvori prozore, a svi oficiri, koji su došli ispiti poslednju čašu konjaka, primakoše im se.
       Vlažan zrak pokulja u sobu, a s njim neka vodena prašina, koja se hvatala po bradama, kao i zadah poplave. Gledali su veliko drveće koje je bio pljusak; široku dolinu po kojoj su se nagomilali tamni i niski oblaci, a u daljini crkveni zvonik koji je stršao kao neki sivi šiljak u tom pljusku od kiše.
        Otkad su došli, nije s njega zvonilo. Jedini otpor, uostalom, na koji su osvajači naišli u okolini bio je taj otpor zvonika. Sveštenik nije odbio primiti na stan i hranu pruske vojnike; on je čak pristao ispiti koju bocu piva ili bordoskog vina s neprijateljskim komandantom, koji ga je često upotrebljavao kao blagonaklonog posrednika; ali mu se o zvonu nije smelo ni spomenuti; pustio bi pre da ga streljaju. To je bio njegov način da podigne glas protiv osvajača, način miran, bez reči, jedini, govorio je on, koji dolikuje svešteniku, čoveku koji treba biti blagost a ne krv, i svako, na deset milja okolo, hvalio je odlučnost, junaštvo opata Chantavoina, koji se usudio objaviti narodnu žalost, oglasiti je prkosnom ćutnjom svoje crkve.
         Celo selo, oduševljeno ovim otporom, bilo je spremno do kraja istrajati uz svog sveštenika, svemu prkositi, jer je smatralo ovo prećutno neodobravanje kao zaštitu narodne časti. Seljacima se činilo da su ovako zadužili domovinu više nego Belfort ili Strasbourg, da su dali isto takav primer da će ime zaseoka ostati besmrtno, a dalje od toga, ništa nisu odbijali pruskim pobednicima.
         Komandant i njegovi oficiri smejali su se zajedno ovoj bezopasnoj hrabrosti; a kako se celo mesto pokazalo uslužno i poslušno prema njima, oni su lako trpili ovaj nemi patriotizam.
         Jedino je mali markiz Wilhelm hteo na silu zazvoniti. Besneo je u sebi zbog političke popustljivosti svoga pretpostavljenoga prema svešteniku, i svakog dana preklinjao je komandanta da ga pusti da udari jedanput »Din-don-don«, jedan jedini put, tek onako iz zabave. I tražio je to, umilno kao mačka, mazno kao žena, slatkim glasom kao ljubavnica koja strasno za nečim žudi; ali komandant nije popuštao, a Gospođica Fifi, za utehu, palila je minu u dvorcu Uville.
          Pet ljudi ostaše tu, u gomili, nekoliko minuta, udišući vlagu. Poručnik Fritz reče, najzad, uz prigušen smeh: »Ofe kospoćice neče toista imati lepo freme za šetnu.«
       Nato se raziđoše, svako ode na svoju službu, dok je kapetan imao pune ruke posla da bi spremio sve što treba.
         Kad se ponovo sastadoše u sumrak, stadoše se smejati kad videše kako su se doterali i nalickali kao u danima kakve velike smotre, namazani, namirisani, čili kao nikad. Komandantova kosa nije bila tako seda kao ujutro, a kapetan je obrijao sve osim brkova, koji su mu kao plamen izbijali ispod nosa.
         I pored kiše, prozori su bili otvoreni, a jedan od njih išao je ponekad da prislušne. U šest sati i deset minuta baron javi da iz daljine dopire tandrk kotača. Svi pojuriše, a odmah zatim prispeše kola s četiri konja u galopu, koji su se, blatni do sapi, pušili i frktali.
        Pet žena siđoše pod trem, pet lepih devojaka, koje je pažljivo probrao jedan kapetanov drug kome je Dužnost bio odneo pisamce svoga oficira.
        Nije ih trebalo mnogo moliti; bile su uverene da će ih dobro platiti, a upoznale su uostalom Pruse za tri meseca koliko su s njima imale posla, i koristeći se s ljudima kao i sa stvarima.
         »Takav nam je zanat«, govorile su usput u sebi, da bi odgovorile bez sumnje na neko potajno bockanje preostale savesti.
        Uđoše odmah u blagovaonicu. Osvetljena, ona je sad izgledala još mračnija u svojoj žalosnoj pustoši; a sto prekriven đakonijama, skupocenim posuđem i srebrnim priborom, koji su pronašli u zidu gde ga je sakrio vlasnik, davao je ovom mestu izgled razbojničke krčme u kojoj je spremljena večera posle neke pohare. Kapetan, ozaren, zgrabi žene kao neku svoju stvar, i počne ih promatrati, grliti, njuškati i procenjivati po njihovoj vrednosti devojaka od zanata, a pošto su tri mladića htela da svaki uzme po jednu, on se tome odlučno usprotivi, zadržavajući za sebe pravo da izvrši podelu, po pravdi, prema starešinstvu, da se ne bi ogrešio o vojničku hijerarhiju.
          Da bi izbegao svaku raspravu, svaki spor i sumnju u pristranost, on ih svrsta po visini, pa obraćajući se najvišoj, reče zapovedničkim glasom: »Kako ti je ime?«
       Ona odgovori dubokim glasom: »Paméla«.
        Tada on objavi: »Broj jedan, imenovanu Pamélu, dobio komandant.«
         Pošto je onda zagrlio Blondinu, drugu po redu, u znak svojine, dade debelu Amandu poručniku Ottu, Evu Rajčicu potporučniku Fritzu, a najmanju od svih, Rachelu, sasvim mladu smeđu devojku, oka crna kao mrlja mastila, Židovku čiji je prćast nos pobijao pravilo po kome cela njena rasa ima povijen kljun, dodeli najmlađem oficiru, slabačkom markizu Wilhelmu von Eyriku.
        Sve su, uostalom, bile zgodne i punačke, nisu se mnogo razlikovale izgledom, a svakodnevni zanat i zajednički život u javnim kućama dali su im manje-više isti kroj i kožu.
        Tri mladića htedoše se odmah udaljiti sa svojim devojkama, pod izgovorom da im nađu četke i sapuna da se urede; ali se kapetan tome mudro usprotivi, tvrdeći da su one dosta čiste da mogu sesti za sto i da bi ih oni koji bi otišli u sobe hteli promeniti pošto se vrate, a time bi uzbunili ostale parove. Njegovo iskustvo prevagnu. Bilo je samo mnogo poljubaca, poljubaca u očekivanju.
        Rachel se odjednom stane gušiti, suze joj od kašlja navreše na oči, a dim joj poče na nos izbijati. Markiz joj je, hoteći tobože da je poljubi, udunuo duhanski dim u usta. Nije se naljutila, ni reči nije rekla, ali je netremice pogledala svoga domaćina sa srdžbom koja joj je pritajeno izbijala iz njenog crnog oka,
         Sedoše. Sam komandant je izgledao očaran; namestio je s desne strane Pamélu, a s leve Blondinu, pa je izjavio, razvijajući ubrus: »Došli ste na divnu misao, kapetane.«
         Pored poručnika Otta i Fritza, koji su s njima bili uglađeni kao sa ženama iz višega društva, susede su se malo preplašile; a baron von Kelweingstein, ogrezao u porok, sijao se, sipao raskalašene reči, i bio kao u vatri sa svojim okvirom crvene kose. Udvarao se na francuskom jeziku s Rajne, a njegovi kafanski komplimenti, koji su, se probijali kroz šupljine dvaju polomljenih zuba, dolazili su do devojaka s kišom pljuvačke.
        One, uostalom, nisu ništa razumevale, a inteligencija kao da im se budila tek kad je počeo bljuvati masne, besramne reči, koje je sakatio svojim naglaskom. Tada se, sve odjednom, počeše smejati kao lude, sedeći na kolenima svojih suseda, ponavljajući izraze koje baron stade s uživanjem izvrtati da bi ih naterao da izgovore razne prostote. One su ih rigale do mile volje, pijane već kod prvih boca vina, i postavši ono što su, otvarajući širom vrata svojim navikama, ljubile su brke i s desne i s leve strane, štipkale za miške, besno vrištale, pile iz svih čaša, pevale francuske pesmice i delove nemačkih pesama koje su naučile u svojim svakodnevnim odnosima s neprijateljem.
          Uskoro i ljudi, opijeni ženskim mesom izloženim pod nosom i na dohvatu ruke, počeše urlati, lomiti čaše, dok su ih, stojeći iza leđa, služili ukočeni vojnici.
      Jedino je komandant bio uzdržljiv.
        Gospođica Fifi beše uzela Rachelu na krilo, i, naprazno se zanoseći, čas joj je ljubio kao ugljen crne kovrče na vratu, usišući kroz uzani otvor između haljina i kože blagu toplotu njenoga tela i sav miris njene osobe; čas ju je kroz tkaninu luđački štipkao i terao da vrišti, obuzet nekom besnom okrutnošću, podboden svojim rušilačkim nagonom. Često pak, držeći je u naručju, stežući je kao da će je upiti, pritiskivao je dugo svojim usnama Židovkina sočna usta, ljubio je do iznemoglosti; ali je iznenada ugrize tako duboko da tanki mlaz krvi procuri devojci niz podbradak i sklizim joj u njedra.
          Još jedanput, ona ga pogleda netremice u lice, i čisteći ranu promrmlja: »Pamti, ovo se plaća.« On se zasmeja, surovim smehom, i reče: »Platiću.«
         Bili su pri kraju večere; pio se šampanjac. Komandant ustade, i istim tonom kojim bi digao čašu u zdravlje carice Auguste, ispi: »U zdravlje naših dama.«
         I poče niz zdravica, zdravica prožetih galantnošću vojničina i pijanaca, začinjenih masnim šalama, koje je neznanje jezika činilo još neotesanijim.
         Ustajali su jedan za drugim, tražeći duhovite reči, naprežući se da budu šaljivi; a ženske, pijane do iznemoglosti, mutnih očiju, zadebljalih usana, pljeskale su pomamno.
        Kapetan, svakako u želji da ovoj orgiji dade galantan izgled, diže još jedanput čašu i reče: »Nazdravljam našoj pobedi nad srcima!«
         Tada se poručnik Otto, nalik na medveda iz Schwartzwalda, uspravi, raspaljen, prezasićen pićem. I rastrgnut iznenada alkoholnim patriotizmom, uzviknu: »Nazdravljam našoj pobedi nad Francuskom.«
         Iako pijane, žene ućutaše, a Rachel, dršćući, okrenu se: »Znaš, ima Francuza, i još koliko, pred kojima to ne bi smeo reći.«
         A mali se markiz, držeći je uvek u krilu, zacereka, potaknut vinom na bučno veselje: »Ha! ha! ha! Ja još takvih nisam sreo. Čim se mi pojavimo, oni pobegnu.«
       Devojka mu, izvan sebe, kresnu u brk: »Lažeš, nitkove!«
       Za tren oka, on je pogleda svojim svetlim očima, kao što je gledao slike što je bušio svojim revolverskim mecima, zatim se ponovo zacereka: »O! da, a je li, lepojko, kad već hoćeš, zar bismo mi bili ovde da oni šta vrede?« Pa padajući u vatru: »Mi smo njihovi gospodari! Naša je Francuska!«
       Ona se trgne i spusti se iz njegova krila na stolicu. On ustade, ispruži čašu do nasred stola i ponovi: »Naša je Francuska i Francuzi, naše su šume, njive i kuće francuske!«
       Ostali, potpuno pijani, potaknuti iznenada vojničkim oduševljenjem, životinjskim oduševljenjem, zgrabiše čaše derući se: »Žiela Pruska!« i ispiše na dušak.
       Devojke se nisu bunile, već zaćutaše zastrašene. I Rachel je ćutala, nemajući šta odgovoriti.
         Tada mali markiz namesti na Židovkinu glavu svoj puni pehar šampanjca, i povika: »Naše su sve francuske žene!«
        Ona ustade tako brzo da se kristal prevrnu i izli žuto vino po crnoj joj kosi, kao za krštenje, pa pade i razbi se na podu. Dršćući usnama, pogledom je izazivala oficira koji se neprestano cerekao, pa je promucala glasom prigušenim od srdžbe: »Sve, sve, ali to bar nije istina, francuske žene neće biti vaše.«
         On sede da se do mile volje ismeje, pa, starajući se da govori pariškim naglaskom: »Šta je zkotna, zkotna, a što onta, mala, ti ovte ratiš?«
        Zaprepaštena, ona najpre zanemi, ne shvatajući ništa, toliko se zbunila, a onda, čim razabra šta je rekao, ciknu gnevno i žestoko: »Ja! Ja! Ali ja nisam žena, ja sam bludnica, za Pruse i nisu drukčije.«
       Nije bila ni završila, a on joj raspali šamar iz sve snage; ali, dok je on dizao još jednom ruku, ona izbezumljeno zgrabi sa stola jedan mali srebrni nož, i tako mu ga naglo, da niko to nije odmah video, zabi ravno u vrat, baš u ono ulegnuće gde počinju grudi.
       Neka reč koju je hteo izgovoriti preseče mu se u grlu, i on osta razjapljenih usta, strašnog pogleda.
       Svi riknuše i ustadoše s bukom; a ona baci svoju stolicu među noge poručniku Ottu, koji se izduži na pod, pa pritrča prozoru, otvori ga pre nego je stigoše, i jurnu u noć, po kiši koja je uvek padala.
        Gospođica Fifi izdahnu za dva minuta. Tada Fritz i Otto isukaše sablje i htedoše saseći žene koje su puzile na kolenima. Major s mukom osujeti ovo klanje, naredi da se četiri izbezumljene žene zatvore u jednoj sobi, pod stražom dvojice vojnika; zatim, kao da pravi raspored za neku borbu, organizuje hajku za odbeglom devojkom, u uvjerenju da će je uhvatiti.
       Pedeset ljudi, pod bičem pretnje, pojuriše u park. Dve stotine drugih pretražiše šumu i sve kuće u dolini.
     Sto, raspremljen začas, služio je sada kao mrtvački odar, a četiri oficira, ukrućena, rastrežnjena, s licem ratnika na vršenju dužnosti, stajala su pored prozora, prodirući očima noćni mrak.
        Potok kiše i dalje je lio. Neprestano pljuštanje odjekivalo je u pomrčini, bučnoj romorenje vode koja pada i vode koja teče, vode koja se cedi i vode koja prska.
        Iznenada odjeknu pucanj, zatim još jedan u daljini, i za čitava četiri sata čulo se, s vremena na vreme, čas bliže čas dalje, puškaranje i zapovesti, čudne reči s grlenim glasovima koji su kanda dozivali.
       Ujutro se svi vratiše. Dva vojnika su ubili, a još trojicu ranili njihovi drugovi u žaru gonjenja i u onoj usplahirenosti noćne jurnjave.
       Nisu pronašli Rachelu.
       Tada podvrgoše nasilju stanovnike, ispreturaše stanove, pretražiše, premetnuše, prevrnuše cio kraj. Židovka kao da je u zemlju propala.
         General, obavešten o svemu, naredi da se stvar zataška, da se ne bi objelodanio rđav primer u vojsci, i izreče komandantu disciplinsku kaznu, a ovaj opet kazni svoje podčinjene. General je rekao: »Nije rat za zabavu ni da se miluju javne žene.« A grof von Farlsberg, ogorčen, odluči se iskaliti na meštanima.
        Kako mu je bio potreban izgovor da bi kažnjavao bez nasilja, dozva sveštenika i naredi mu da zvoni crkveno zvono za pogreb markiza von Eyrika.
       Protiv svakog očekivanja, sveštenik se pokaza poslušan, ponizan, pun obzira. A kad su mrtvo telo Gospođice Fifi iznosili vojnici iz zamka, okruživši ga sa svih strana i prateći ga nabitim puškama, te krenuli prema groblju, zvono prvi put zabruja svojim posmrtnim zvukom nekako razdragano, kao da ga je prijateljska ruka pomilovala.
       Zvonilo je i uvečer, i sutradan, i svakog dana; brujalo je do mile volje. Ponekad, čak noću, samo bi se krenulo i ispustilo lagano dva-tri zvuka u tami, obuzeto nekom neobičnom veselošću, probuđeno ko bi znao zašto. Svi seljaci iz okoline rekoše tada da je začarano, i niko osim sveštenika i crkvenjaka nije se više primicao zvoniku.
       A tu je gore živelo jedno jadno devojče, u strahu i samoći, a hranila su ga krišom ova dva čoveka.
       Ostala je tu do odlaska nemačkih trupa. Zatim, jedne večeri, sveštenik  pozajmi kola od pekara, i sam odvede svoga sužnja do ruanskih vrata. Kad su tu došli, sveštenik je poljubi; ona siđe i brzim korakom stigne do javne kuće, čija je gazdarica mislila da je ona već mrtva.
        Odatle ju je posle nekog vremena izveo jedan rodoljub bez predrasuda koji je zavoli zbog njenog lepog podviga, a pošto mu je zatim omilela sama po sebi, uze je za ženu, i stvori od nje gospođu koja ni po čemu nije zaostajala iza mnogih drugih

1882.

Crichton Michael,Andromedin soj ( 19. Udes 20.Kolotečina )

19.Udes



       Telefonski razgovor izazvao je u Arturu Manĉeku izvesnu jezu. Poziv ga je zatekao kod kuće; upravo je veĉerao i seo u sobu za dnevni boravak da proĉita novine, koje nije pogledao već dva dana jer bio prezauzet zbog događaja u Pidmontu.
        Kada je telefon zazvonio, pretpostavio je da neko traži njegovu ženu, ali trenutak kasnije ona je ušla i saopštila: –To je za tebe. Zovu iz baze.
     Dok je dizao slušalicu, osećao je nelagodnost. –Major Manĉek ovde.
     –Majore, ovde pukovnik Barns iz Osme jedinice. –Ta jedinica bila je zadužena za postupak i kontrolu u bazi. Prijavljivanje i odjavljivanje ljudstva vršilo se u Osmoj jedinici, a preko nje su išli i svi telefonski pozivi.
       –Da, pukovniĉe?
       –Zvao sam vas da bih vas obavestio o jednoj nepredvidljivoj situaciji. –Bamsov glas bio je odmeren; pažljivo je birao reĉi, znajući da koristi otvorenu telefonsku liniju:  –Hteo bih da vas informišem o jednom udesu na RNZ pre ĉetrdeset i dva minuta u Big Hedu, Juta.
      Manĉek se namršti. RNZ je znaĉilo »redovni nastavni zadatak«. Zašto ga obaveštavaju o udesu? To nije spadalo u njegovu nadležnost.
      –Koji aparat?
      –»Fantom«, gospodine. Na ruti San Francisko–Topeka.
       –Razumem –reĉe Manĉek, mada mu ništa nije bilo jasno.
       –Godard želi da budete obavešteni o ovom sluĉaju, da biste se prikljuĉili istražnoj grupi.

        –Godard? Zašto Godard? –Za trenutak Manĉek je pomislio da pukovnik govori o Luisu Godardu, naĉelniku odeljenja za šifrovanje u bazi Vandenberg. Onda je shvatio da se to odnosi na Centar za svemirske letove Godard kod Vašingtona. Uz ostalo, Godard je služio kao centar za koordinaciju izvesnih specijalnih projekata kod kojih nije bilo jasno razgraniĉeno spadaju li više u nadležnost Hjustona, ili vladinih agencija u Vašingtonu.
       –Gospodine, –reĉe pukovnik Barns –»Fantom« je odstupio od svog plana leta ĉetrdeset minuta po uzletanju iz San Franciska i nadleteo je zonu GV.

       Manĉek oseti kako su mu se reakcije naglo usporile. Obuzela ga je nekakva sanjivost.
     –Zona GV?
      –Tako je, gospodine.
      –Kada?
      –Dvadeset minuta pre udesa.
      –Na kojoj visini?
     –Dvadeset i tri hiljade stopa.
     –Kada polazi istražna grupa?
      –Kroz jedan sat, gospodine. Iz baze.
      –U redu –reĉe Manĉek. –Doći ću.

      On prekide vezu i lenjo se zagleda u telefon.Osećao je umor; ţalio je što ne moţe da legne. Zona GV bila je oznaka za blokirani rejon oko Pidmonta u Arizoni.Trebalo je da bace bombu, pomislio je.

      Trebalo je da to uĉine još pre dva dana.
     Kada je doneta odluka o odlaganju Direktive 7-12, Manĉek je bio uznemiren. Ali on zvaniĉno nije smeo da izrazi svoje mišljenje i uzalud je ĉekao da se ekipa »Grĉka vatra« –sada u podzemnoj laboratoriji –poţali Vašingtonu. Znao je da je »Grĉka vatra« obaveštena; video je telegram upućen svim jedinicama za obezbeĊenje, ĉiji je tekst bio potpuno jasan.
       Iz nekog razloga, »Grĉka vatra« se nije ţalila, štaviše, nije tome poklonila nikakvu paţnju.
      Veoma ĉudno.
      A sada još i udes. On pripali lulu i povuĉe dim, razmišljajući o raznim mogućnostima. Sve je govorilo u prilog tome da se neki mladi mamlaz uspavao, odstupio od plana leta, uspaniĉio se i izgubio kontrolu nad avionom. To se događalo i ranije, stotinama puta. Istražna ekipa, grupa struĉnjaka koja je izlazila na mesto nesreće da ispita sve udese, obiĉno je davala ocenu: nerazjašnjeno otkazivanje sistema. Bila je to dvosmislena vojniĉka formulacija za udes iz nepoznatog razloga; tu nije pravljena razlika između mehaniĉkog otkazivanja i otkazivanja pilota, ali bilo je poznato da su greške na sistemima većinom greške pilota. Ĉovek ne sme sebi dozvoliti da sanja na javi kad upravlja složenom mašinom koja leti brzinom od dve hiljade milja na ĉas. Dokaz je pružala statistika: mada je svega devet odsto letova izvođeno neposredno pošto bi se pilot vratio sa odsustva ili vikenda, 27 odsto nesreća otpadalo je na te letove.
      Manĉekova lula se ugasila. Ustao je, spustio novine i prešao u kuhinju da kaže svojoj ženi da odlazi.

     
      –Ovo je filmska zemlja –rekao je neko gledajući litice od pešĉara s blistavim crvenkastim odsjajem na tamnoplavoj kulisi neba. I to je bilo taĉno; u ovom delu Jute mnogo je snimano. Međutim, Manĉek sada nije mogao da misli na filmove. Sedeći pozadi u limuzini koja se udaljavala od aerodroma Juta, razmišljao je o onome što je saznao.
       Tokom leta od Vandenberga do juga Jute, istražna ekipa saslušala je kopiju registrovanog razgovora između pilota »Fantoma« i centralne stanice u Topeki. Najvećim delom bio je dosadan, osim u poslednjim trenucima pre udesa.
      Pilot je rekao: –Nešto nije u redu.
       A onda, koji ĉas kasnije: –Gumeno crevo za dovod vazduha u mom avionu se istopilo. Mora biti da je od vibracija. Jednostavno, pretvorilo se u prah.
     Možda desetak sekundi posle toga stigao je slab iznemogli glas: –Topi se sve što je naĉinjeno od gume u pilotskoj kabini.
      Veza je tu prekinuta.
       Manĉeku je taj razgovor prolazio i prolazio kroz glavu. Svaki put zvuĉao je sve ĉudnije i strašnije.
      On se kroz prozor zagleda u litice. Sunce je sada zalazilo, i samo su vrhovi grebena bili obasjani umirućim crvenkastim zracima: doline su leţale u tami. Pogledao je napred, ka drugoj limuzini koja je dizala oblaĉić prašine prevozeći ostale ĉlanove ekipe do mesta udesa.
        –Nekad sam voleo vesterne –reĉe neko. –Svi su snimani ovde. Divna zemlja.
       Manĉek se namršti. Bilo mu je neshvatljivo kako ljudi mogu da traće toliko vremena na nevažne stvari. Ili je to bilo samo odbijanje, otpor da se dragovoljno prihvati realnost.
      Realnost je bila dovoljno neprijatna: »Fantom« je zalutao u zonu GV i leteo je šest minuta pre nego što je pilot uoĉio grešku i okrenuo aparat na sever. Ali kada se našao u zabranjenoj zoni, avion je poĉeo da gubi stabilnost. I napokon se srušio.
      Manĉek upita: –Je li »Grĉka vatra« obaveštena?
     Jedan ĉlan grupe, psihijatar kratko podšišane kose –sve istražne ekipe imale su u svom sastavu bar jednog psihijatra –reĉe: –Mislite na ljude koji prouĉavaju klice?
     –Da.
     –Saznali su –dobaci neko drugi. –Vest je pre jednog sata upućena telefonom s automatskim uređajem za šifrovanje.
      Onda će »Grĉka vatra« sigurno nekako reagovati, pomisli Manĉek. Oni sebi nisu mogli dozvoliti da to ignorišu.
     A šta ako ne ĉitaju telegrame? To mu nikad ranije nije palo na um, ali možda je mogućno: nisu ĉitali telegrame. Bili su tako zaokupljeni svojim poslom da se nisu petljali takvim stvarima.
      –Eno krša –reĉe neko. –Ispred nas.



         Pri svakom pogledu na krš, Manĉek je bio zaĉuđen. Ko zna zašto, teško je navići se na ideju o prostoru zasejanom otpacima –o uništavajućoj moći velikog objekta koji udara o zemlju brzinom od više hiljada milja na ĉas. On je uvek oĉekivao urednu, zbijenu, malu gomilu metala, ali to se nikada nije ispunjavalo.
       Uništeni »Fantom« bio je rasut na dve kvadratne milje pustinjskog tla. Stojeći kraj ugljenisanih ostataka levog krila, Manĉek je jedva mogao da vidi ostale ljude na horizontu,okupljene pored desnog krila. Kud god bi pogledao, nalazili suse komadi uvrnutog metala, pocrneli i s tragovima boje koja se sljuštila. Spazio je jedno parĉe table na kojem se još razaznavala reĉ ZABRANJENO. Ostatak je nestao.
       Bilo je nemogućno ma šta zakljuĉiti na osnovu preostalih delova. Trup, pilotska kabina i poklopac pilotske kabine bili su razbijeni u milion delića, a vatra je unakazila sve.
      Dok su sunĉevi zraci trnuli, on se zaustavio kraj repnog dela, gde je iz metala još zraĉila toplota od jare koja je tinjala. Video je komadić kosti upola zarivene u pesak; on je diže i s užasom shvati da je ljudska. Dugaĉka, slomljena i ugljenisana na jednom kraju, oĉigledno je poticala s ruke ili noge. Ali bila je neobiĉno ĉista: bez ostataka mesa –samo glatkakost.
      Spustio se mrak i ĉlanovi istražne ekipe povadili su džepne baterijske lampe, pa se pola tuceta ljudi kretalo između metala koji se dimio, upirući tu i tamo žute snopove svetlosti.
      Bilo je kasno veĉe kada je jedan biohemiĉar, ĉije ime Manĉek nije znao, prišao da razgovara s njim.
       –Znate –rekao je biohemiĉar –to je ĉudno. Onaj deo kopije u kojoj se govorilo o tome kako se guma topi u pilotskoj kabini.
       –Kako to mislite?
        –Pa, u ovom avionu guma uopšte nije bila korišćena. To je sve bio sintetiĉki plastiĉni materijal, nedavno proizveden u firmi »Ankro«; oni su priliĉno ponosni na njega. Posredi je polimer koji ima neke karakteristike ljudskog tkiva. Veoma elastiĉan i mnogostruko primenljiv.
       –Mislite li da je njegovo raspadanje izazvano vibracijama? –upita Manĉek.
      –Ne –odgovori ĉovek. –Hiljade »Fantoma« lete svetom. Svi imaju ovu plastiku. Ni u jednom od njih nije bilo takvih problema.
        –A to znaĉi?
         –Znaĉi, do vraga, da nemam pojma šta se ovde zbiva –odbrusi biohemiĉa


20.Koloteĉina


         Postepeno je u objektu »Grĉka vatra« stvorena neka koloteĉina –jedan ritam rada u podzemnim odajama laboratorije, gde nije bilo ni dana ni noći, ni jutra ni popodneva. Ljudi su spavali kad su bili umorni, budili se kad bi se odmorili i obavljali poslove koji su iziskivali struĉnost u raznim oblastima.
       Većina tih poslova nije vodila nikud. Oni su to znali i unapred prihvatali. Kao što je Stoun imao obiĉaj da kaže, nauĉno istraživanje veoma liĉi na traganje za zlatom: ĉovek odlazi i juri za njim naoružan mapama i instrumentima, ali se na kraju gubi svaki znaĉaj priprema. Sve se svodi na sreću i na preimućstva koja vrednima donosi njihov istinski težak rad.


         U jednoj sobi Livit je pažljivo ubacivao komadiće materijala u složenu mašinu –analizator aminokiselina. Smeškao se za sebe dok je to radio, jer se sećao kako je bilo u starim danima, pre nego što je analiza aminokiselina automatizovana.
       Poĉetkom pedesetih godina analiza aminokiselina u jednom proteinu mogla je da oduzume nedelje, ĉak mesece; ponekad je trajala godinama. Sada je trajala ĉasovima –ili najduže jedan dan –a sve se obavljalo automatski.
       Aminokiseline su »građevinski blokovi« proteina. Poznate su dvadeset i ĉetiri aminokiseline, svaka sastavljena od po nekoliko molekula ugljenika, vodonika, kiseonika i azota. Proteini nastaju ređanjem ovih aminokiselina u jednom nizu, nalik na teretni voz. Njihov poredak određuje prirodu proteina: da li je to insulin, hemoglobin ili hormon rasta. Svi proteini sastavljeni su od istih teretnih vagona, istih jedinica. Neki imaju više vagona jedne vrste nego druge, ili u drukĉijem poretku. Ali to je jedina razlika. Iste aminokiseline, isti teretni vagoni postoje u proteinima ĉoveka i proteinima muve.
      Bilo je potrebno oko dvadeset godina da se otkrije ova ĉinjenica.
     Ali šta kontroliše poredak aminokiselina u proteinu? Ispostavilo se da je odgovor DNK, supstanca nosilac genetskog koda, koja deluje kao glavni skretniĉar u ranžirnoj stanici.
      Bilo je potrebno još dvadeset godina da se otkrije i ova ĉinjenica.
     A kada bi aminokiseline jednom već bile nanizane zajedno, poĉele bi da se okreću i uvijaju oko sebe; pre se nametala sliĉnost sa zmijom nego li s vozom. Naĉin uvijanja određen je poretkom kiselina i sasvim specifiĉan: svaki protein mora da obrazuje spiralu na određeni naĉin i nijedan drugi, ili neće imati nikakvu funkciju.
     Još deset godina.
     Priliĉno ĉudno, mislio je Livit. Stotine laboratorija, hiljade radnika širom sveta, svi usredsređeni na otkrivanje jedne u suštini jednostavne ĉinjenice. To je odnelo godine i godine, decenije strpljivih pokušaja.
      A sada je postojala ova mašina. Naravno, mašina neće dati precizan redosled aminokiselina. Ali će dati približne procente sadržaja: toliko valina, toliko arginina, toliko ĉistina, prolina i leucina. A to će, opet, predstavljati znaĉajnu informaciju.
      Pa ipak, bio je to hitac u tamu. Nije bilo razloga za verovanje da su bilo komadić stene, bilo zeleni organizam sastavljeni od proteina, makar i delimiĉno. Istina, svako živo biće na Zemlji mora imati bar neke proteine –ali to ne znaĉi da su oni svuda u svemiru neophodni za život.
       Za trenutak je pokušao da zamisli život bez proteina. Bilo je to gotovo nemoguće: na Zemlji su proteini deo ćelijskog zida i ulaze u sastav svih enzima poznatih ĉoveku. A život bez enzima? Da li je moguć?
     On se seti primedbe Džordža Tompsona, britanskog biohemiĉara, koji je enzime nazvao »provodadžijama života«. Bila je to istina; enzimi deluju kao katalizatori u hemijskim reakcijama, obezbeđujući površinu za dva molekula koji se spajaju i reaguju zajedno. Ima na stotine hiljada, možda miliona enzima, a svaki postoji samo da bi potpomogao jednu jedinu hemijsku reakciju.
       Bez enzima ne bi bilo hemijskih reakcija.Bez hemijskih reakcija ne bi bilo života.
     Ili možda bi?
      Bio je to stari problem. Još u poĉetku organizacionog planiranja »Grĉke vatre« iskrsla su pitanja: Kako prouĉavati oblik života razliĉit od svih koje ljudi poznaju? I kako uopšte znati da je živ?
       To nije bilo ĉisto akademsko pitanje. Biologija je, kao što je rekao Džordž Vold, jedinstvena nauka po tome što ne može da definiše svoj predmet. Niko nije imao definiciju života. Zaista, niko nije znao šta je to. Stare definicije –organizam kod kojeg se zapažaju unošenje hrane, ekskrecija, metabolizam, reprodukcija i tako dalje –nisu imale vrednost. Uvek se mogao naći izuzetak.
      Grupa je najzad zakljuĉila da je pretvaranje energije osnovno obeležje života. Svi živi organizmi, na ovaj ili onaj naĉin, uzimaju energiju–u vidu hrane, ili sunĉeve svetlosti –pretvaraju je u drugi oblik energije i koriste (virusi su izuzetak od ovog pravila, ali grupa je bila spremna da viruse definiše kao beživotne).
    Livit je zamoljen da na sledećem sastanku pobije ovu definiciju. On je mozgao nedelju dana i vratio se s tri predmeta: jednim uzorkom crne tkanine, jednim ĉasovnikom i jednim komadom granita. Spustio ih je pred ostale i rekao: –Gospodo, evo vam tri žive stvari.
        Onda je ekipu pozvao da dokaže da te stvari nisu žive. Stavio je crnu tkaninu na sunce; ona se ugrejala. Livit je onda izjavio da je to primer pretvaranja energije –radijacione energije u toplotnu.
     Bilo je prigovoreno da je to samo pasivno apsorbovanje energije, a ne pretvaranje. Takođe, bilo je prigovoreno da pretvaranje, ako se to tako može zvati, nema svrhe –ne služi niĉemu.
       –Otkud znate da nema svrhe? –pobunio se Livit.
      Onda su se okrenuli ĉasovniku. Livit je pokazao radijumski brojĉanik, koji je svetleo u mraku: svetlost nastaje usled raspada.
       Prisutni su izneli argument da je to samo oslobađanje potencijalne energije zadržane u nestabilnim nivoima elektrona. Ali zbunjenost je rasla; Livit je postigao cilj.
      Najzad, stigli su do granita. –I on je živ –kazao je Livit. –On živi, diše, hoda i govori. Samo, mi to ne možemo da vidimo, jer se dešava suviše sporo. Životni vek stene iznosi tri milijarde godina. Naš životni vek je šezdeset do sedamdeset godina. Mi nismo sposobni da vidimo šta se dešava s ovom stenom, iz istog razloga iz kojeg ne bismo mogli ĉuti ton s ploĉe koja bi svirala brzinom od jednog obrtaja svakog stoleća. Sa svoje strane, stena nije svesna našeg postojanja, jer mi živimo samo jedan kratki delić njene egzistencije. Za nju smo kao munja u mraku.
      Podigao je svoj ĉasovnik.
      Njegova poenta bila je sasvim jasna i oni su ispravili svoj stav u jednom znaĉajnom pogledu. Priznali su mogućnost da neće biti u stanju da analiziraju izvesne oblike života. Da možda ne budu u stanju da u takvoj analizi naĉine ma kakav napredak, pa ĉak ni poĉetni korak.


      Hol je išao hodnikom, zagledajući pomoćne stanice za dezaktiviranje nuklearnog postrojenja. Trudio se da zapamti njihov položaj. Na ovom horizontu bilo ih je pet, postavljenih na određenom rastojanju duž centralnog hodnika. Svaka je bila ista: mala srebrnasta kutija, ne veća od pakla cigareta. Na svakoj je postojao otvor za kljuĉ, upaljena zelena lampicai još jedna tamnocrvena.
        Barton mu je još ranije objasnio mehanizam: –U svim sistemima za ventilaciju i laboratorijama postavljeni su senzori. Oni kontrolišu vazduh u prostorijama uz pomoć ĉitavog niza hemijskih, elektronskih i bioloških uređaja. Biološki »uređaj« je prosto jedan miš ĉiji se otkucaji srca kontrolišu. Ako senzori pokažu da nešto nije u redu, laboratorija se automatski i hermetiĉki zatvara. U sluĉaju da je ceo sprat kontaminiran, on će biti hermetiĉki zatvoren, i ukljuĉiće se nuklearni uređaj. Ukoliko se to desi, zelena lampica se gasi, a crvena poĉinje da miga. To obeležava poĉetak trominutnog intervala. Ako ne uvuĉete kljuĉ u bravu, bomba će eksplodirati po isteku tog vremena.
       –I to moram da uradim baš ja? Barton je klimnuo glavom. –Kljuĉ je od ĉelika, dakle provodljivog materijala. U bravu je ugrađen sistem za merenje kapacitivnosti osobe koja drži kljuĉ. Sistem reaguje na opštu telesnu veliĉinu, naroĉito težinu, i na sadržaj soli u znoju. Sasvim je specifiĉan; u stvari, odnosi se baš na vas.
     –Znaĉi, ja sam stvarno jedini?
      –Jeste. I imate samo jedan kljuĉ. Ali postoji problem koji sve komplikuje. Planovi nisu taĉno sprovedeni; grešku smo otkrili tek pošto je laboratorija bila sagrđena a uređaj montiran. Evo u ĉemu je greška: nedostaju nam tri pomoćne stanice za dezaktiviranje uređaja; umesto osam, ima ih samo pet.
     –A to znaĉi?
      –Znaĉi da ćete, ako poĉne kontaminacija hodnika, morati da požurite kako biste stigli do najbliže pomoćne stanice. U protivnom, postoji opasnost da budete hermetiĉki zatvoreni u sektoru bez pomoćne stanice. A zatim, u sluĉaju omaške bakterioloških senzora –pogrešne pozitivne reakcije –laboratorija bi mogla da bude uništena bez ikakve potrebe.
      –To mi izgleda kao priliĉno ozbiljna organizaciona greška.
     –Ispostavilo se –reĉe Barton –da tri preostale pomoćne stanice treba da budu montirane sledećeg meseca. Naravno, taj podatak ne može sada da nam bude uteha. Imajte problem na umu, i sve će biti u redu.


      Livit se naglo probudio, skotrljao s kreveta i poĉeo da se oblaĉi. Bio je uzbuđen: upravo mu je pala na um jedna misao. Jedna zadivljujuća misao –besna, luda, ali zadivljujuća kao pakao.
       Potekla je iz njegovog sna.
      Sanjao je jednu kuću a onda jedan grad –golem, složen, isprepleten grad oko kuće. U kući je živeo ĉovek sa svojom porodicom; živeo je i radio, kretao se, dejstvovao i bio izložen uticajima.
      A onda, u snu, grad je najednom nestao; ostala je samo kuća. Kako su se stvari izmenile! Jedna jedina kuća, potpuno usamljena, bez stvari koje su joj potrebne: vode, kanalizacije, struje, ulica. I porodica odseĉena od tržnica, škola, prodavnica. A muž, dotad zaposlen u gradu i upućen na ostale sugrađane, iznenada je ostao sam samcit.
        Kuća je postala jedan sasvim drugaĉiji organizam. A od njega do organizma kojeg je ispitivala »Grĉka vatra« bio je samo jedan korak, samo jedan uzlet mašte ...
       Morao je da o tome porazgovara sa Stounom. Stoun će se smejati kao obiĉno –Stoun se uvek smejao –ali će tome pokloniti pažnju. Livit je za sebe znao da u izvesnom smislu predstavlja tvorca ideja u ekipi. Ĉoveka koji uvek dolazi s nemogućim, najneverovatnijim zamislima.
     Pa, ako ništa drugo, Stoun će se zainteresovati.
    On pogleda na sat. 22.00 ĉasa. Bližila se ponoć. Požurio je da se obuĉe.
     Uzeo je novo papirnato odelo i uvukao prvo noge. Osećao je hladnoću hartije na golom telu.
      A onda je iznenada bilo toplo. Ĉudan osećaj. Završio je oblaĉenje, ustao i povukao patent-zatvaraĉ na jednodelnom odelu. Pri polasku još jednom je pogledao sat:

22.10.

Oh, bože, pomisli on.
Opet se dogodilo. Ovog puta trajalo je deset minuta. Nije mogao da se seti šta se dešavalo. Ali deset minuta je prošlo, nestalo dok se oblaĉio –radnja koja nije trebalo da oduzme više od trideset sekundi.
     On ponovo sede na krevet pokušavajući da se seti, ali bez uspeha.
     Deset minuta –prohujalo.
     Bilo je to zastrašujuće, zato što se dogodilo ponovo, mada se nadao da neće. Nije se dešavalo mesecima, ali sada –zbog uzbuđenja, neobiĉnih trenutaka, prekida ustaljenog svakodnevnog rada u bolnici –odigralo se još jednom.
     U magnovenju poželeo je da to kaže ostalima, a onda odmahnuo glavom. S njim će sve biti u redu. Neće se ponoviti. On će se sjajno drţžati.
      Livit ustade. Spremao se da pođe kod Stouna, da mu nešto kaţže. Nešto važno i uzbudljivo.
       On zastade.
       Nije mogao da se seti.
      Zamisao, slika, uzbuđenje –sve je išĉezlo. Nestalo, izbrisano iz njegovog mozga.
       Znao je da treba da kaže Stounu, da mu prizna sve. Ali, takođe, znao je šta će Stoun reći i uĉiniti ako to otkrije. I znao je šta bi to znaĉilo za njegovu budućnost, za ostatak njegovog života, jednom, kada projekt »Grĉka vatra« bude završen. Sve će se izmeniti ako ljudi saznaju. Nikad više neće biti normalan; moraće da napusti svoj posao, da radi druge stvari, da se beskonaĉno prilagođava. Neće smeti ĉak ni da vozi kola.
       Ne,pomisli on. Neće reći ništa. I sve će biti u redu –dogod ne bude gledao u treperava svetla.

Crichton Michael,Andromedin soj ( vidi : Romani u nastavcima   )