Mihail Agejev, 'Roman o kokainu'- prikaz

Prva minuta – osećam lagani dodir oko vrata.

Dodir je sve topliji, širi se telom. U sledećoj minuti me ispod prsne kosti zapljuskuje hladni val, nakon čega moje misli postaju neobično jasne a radna sposobnost iznimna. Nestaje svaki neugodan osećaj. Duhovna snaga čoveka doseže svoj vrhunac.

Mihail Bulgakov, Morfij

Kokain je vrag u bočici – tvrdio je nesretni doktor Poljakov u kultnoj pripovijetci Morfij Mihaila Bulgakova, nakon što je kokainom pokušao nadomestiti morfij: „Odmah nakon ubrizgavanja (...) nastupa stanje apsolutnoga spokoja koje ubrzo prelazi u oduševljenje i blaženstvo. To traje tek minutu-dve. Zatim sve iščezava u nepovrat. Nastupa bol, užas, tama“. Upravo je taj polagani pad u bezdan zabeležio i Vadim Maslennikov – glavni junak Romana s kokainom ... „Telo se tromo opuštalo, u ljutitom očaju od neizrecive tuge koja se pojavila ko zna otkud, čiji su se nokti urezivali u dlanove, a pamćenje je kao kod mučnine odbacivalo sve, i ja sam gledao, nisam mogao ne gledati te vizije srama“.

Nisu narkotici jedino obeležje koje je zajedničko spomenutim književnim delima, no pre razotkrivanja veze koja među njima postoji nužan je povratak u sada već daleku 1934. godinu. Tri su se značajne koincidencije tada odigrale:

Na Prvome kongresu Saveza sovjetskih pisaca socijalizam je konstituisan kao jedina moguća književna estetika i vrhunaravna umetnička doktrina; iste je godine španski teoretičar Federico de Onis u Antologiji španjolske i latinoameričke poezije među prvima upotrebio termin postmodernizam, a u pariškome časopisu ruske emigracije Čisla izašao je Roman s kokainom (izvorno Istorija s kokainom, tj. Pripovest s kokainom) – delo koje u jeku socrealističke propagande donosi gotovo postmodernističku ispovest mladića narkomana. Umesto traženih socrealističkih postulata, kao što su jasnoća, heroizam, optimizam, nada i svrhovitost, Roman s kokainom već u naslovu koketira sa „zabranjenim“ i unosi u svoju pripovednu maniru filozofičnost, razlomljenost i jezičnu hiperboličnost, a problemu seksualnosti, zavisnosti i ljubavi pristupa fiziološki, pa čak i nihilistički. Iako prevoditeljica Irena Lukšić u izvrsnom pogovoru tvrdi kako je Roman s kokainom mogao postati jedan od stupova postmodernističke poetike (da je kojim slučajem napisan 1970-ih godina), čini mi se da je posredi sretan spoj realističko-filozofske tradicije u maniri Dostojevskoga s modernističko-postmodernističkim elementima. Dve su tzv. postmodernističke dimenzije romana: jedna se odnosi na otvorenu i skrivenu mrežu intertekstualnih aluzija, a druga na skrivenoga autora.

Potraga za autorom

Naime Roman s kokainom potpisuje izmišljeno ime, tačnije autor pod pseudonimom – što za rusku književnosti i nije neka novost (dovoljno je spomenuti Andreja Beloga ili Maksima Gorkoga), no ono po čemu je poseban jest činjenica da je pitanje autorstva razrešeno tek 1997. godine! Irena Lukšić u pogovoru romana donosi svaku etapu te neverovatne detektivske potere za identitetom autora, skrivenoga iza pseudonima Mihail Agejev. Potera za „stvarnim“ autorom Romana s kokainom aktualizira se i intenzivira 1980-ih godina, kada se na popisu mogućih autora romana našao Vladimir Nabokov (koji se svojedobno koristio pseudonimom Sirin). 

„Od svih je emigrantskih pisaca samo Sirin-Nabokov dosegnuo slično majstorstvo, a Roman s kokainom po svojoj strukturi podseća na celi niz Nabokovljevih romana iz 1930-ih, ali i kasnijih godina (…) Nadajmo se da će već sutra postati jasno da je posredi deveti po redu roman jednoga od najvirtuoznijih i najjezivijih pisaca 20. veka“ – pisalo je u novinama Vestnik RHD 1986.

 Književni teoretičari M. Sorokina i G. Superfin su 1996. javnosti predočili čvrste dokaze zahvaljujući kojima su Nabokova izbrisali s popisa potencijalnih kandidata te ubacili novo ime. Serkov je 1997. objavio pisma u kojima se spominje priča o Vadimu Maslennikovu, kraj čijega je tela pronađena bočica s natpisom 1 gr. Cocain hydrohlor. Autor tih pisama bio je neobičan Rus burnoga života, profesor nemačkoga jezika na Pedagoškome fakultetu u Jerevanu, gde je preminuo 1973. Ime mu je bilo Mark Levi te je upravo on autor koji se skrivao iza pseudonima Mihail Agejev.

Formiranje narkomana

Roman s kokainom pisan je u dnevničkoj formi koju krasi četverodelna kompozicija; dnevnik hronološki beleži duhovni, moralni i fizički raspad glavnoga junaka – Vadima Maslennika – od gimnazijskih dana (u prvome poglavlju naslovljenom Gimnazija) preko kokainskoga ludila (treće poglavlje Kokain) do neminovne smrti (u poslednjemu poglavlju Misli, koje ima ulogu svojevrsnoga epiloga). Da posredi nije tek roman o kokainu dokazuje drugo poglavlje, aluzivno naslovljeno Sonja. Međutim nije samo otvoreno intertekstualno evociranje Sonje Marmeladove iz romana Zločin i kazna – tačnije dekonstrukcija tipično ruske heroine, svetice i prostitutke, čija čistoća srca spašava junaka od njega samoga – jedina poveznica s Dostojevskim. Dmitrij Merežkovski je još 1934. oduševljeno pohvalio živ i slikovit jezik koji istovremeno podseća na Bunina i na Sirina (tj. Nabokova), ali je također ustvrdio da se njegova „nutrina“ (točnije, filozofska potka i način obrade teme) udaljava od spomenutih autora i približava nasleđu Fjodora Dostojevskoga. Poznati kulturolog i stručnjak za rusku emigrantsku književnost Vladimir Vejdle mu je pak zamerio jezičnu nezgrapnost (tačnije, jezičke defekte), ali je apostrofirao neobičnu, gotovo magnetsku privlačnost romana, koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Kritika je Roman s kokainom uglavnom povezivala s romanom Mladić (Podrostok, 1875) Dostojevskoga, u fokusu kojega je problem formiranja ličnosti kroz turgenjevljevsku dihotomiju očeva i dece, no uticaj Dostojevskoga je kudikamo dublji (sukob dobra i zla kao moralne i duhovne kategorije; nemogućnost emocionalnoga sazrevanja; grad kao arena večitih klasnih diskriminacija; motiv poniženoga i uvređenoga dostojanstva i sl.). Stoga ni najmanje ne čudi što je Merežkovski ustanovio da je Agejev (tj. Levi) Dostojevski 20. veka, tačnije Dostojevski 1930-ih godina.

Neuočena veza: Agejev i Bulgakov

Savremena kritika Roman s kokainom vrlo često dovodi u vezu s Marcelom Proustom i Jeromeom Salingerom, čime se verovatno želi naglasiti bliskost s temom adolescencije, odnosno odrastanja. Međutim zanimljivo je to što niko nije uočio mnogo bližu, rusku vezu, koja se gotovo sama od sebe nameće. Svega nekoliko godina pre no što će 1934. u emigraciji biti objavljen Roman s kokainom, 1927. u Rusiji izlazi pripovetka kakva u 1930-ima nikada ne bi mogla biti objavljena. Reč je, dakako, o Bulgakovljevome Morfiju, koji već u naslovu eksplicitno najavljuje temu dela – baš kao što je to učinio Agejev. Ni u Bulgakovljevu ni u Agejevljevu slučaju zavisnost nije jedina tema, uprkos tomu što je ključna, centralna. Sporedna no važna tema koja se suptilno provlači u Morfiju i Romanu s kokainom jest odrastanje u posebnim društvenim okolnostima. Bulgakovljev Poljakov je mlad i neiskusan lekar, tek diplomirani student, čije dnevničke beleške nastaju posebne 1918. u ruskoj zabiti, ali i u samome epicentru revolucionarnih zbivanja koja su potresla zemlju – u turobnoj i razorenoj, ratom opustošenoj Moskvi. I Poljakov i Maslennikov dele istu sudbinu, izvesnu već od prvih stranica – smrt. Agejevljev Vadim nije okončao fakultet; u njegovim je beleškama predočena životna putanja koja započinje u gimnazijskim danima (1914) i završava u prvim studentskim godinama (1919). Budući da je Vadim fokalizator Agejevljeva romana, iznimno je važna priroda njegovih beležaka, tj. izbor događaja koje stavlja u žarište svoga pripovedanja. To su pretežno intimna internalizirana zapažanja koja govore o nemogućnosti prihvatanja sveta, o tvrdoglavoj otuđenosti glavnoga junaka. Budući da ona dostiže svoj vrhunac u narkomanskome deliriju, stiče se utisak da su opijati tek narativni manevar koji će junakov usađeni nihilizam samo vinuti do neslućenih visina pre neminovnoga pada. Ali hronologija Vadimove propasti nije lišena društveno-političkih zapažanja i komentara. Štaviše, upravo jednim takvim komentarom roman započinje i završava. U gimnazijskim beleškama Vadima Maslennikova kroz potrete četiri mladića-gimnazijalca Agejev je podario četiri tipa intelektualaca u dorevolucionarnoj Rusiji. Samo će se jedan od njih proslaviti u Rusiji 1919, a to je Burkevic – utelovljenje novoga socijalističkoga čoveka. Upravo je njemu posvećen epigraf romana – Burkevic je odbio. Istim rečima roman i završava, uz pojašnjenje da je Maslennikovljev život zavisio o dobroj volji jedne visokopozicionirane osobe koja je rukovodila bolnicom i primanjem bolesnika. Taj je pretpostavljeni – sad je već posve jasno – bio upravo Burkevic.

Ivana Peruško

izvor 



II crtica 
-------
Roman s kokainom Mihaila Agejeva (pravim imenom Mark Levi) objavljen je u Parizu gde je, iz Istanbula, godine 1933. pristigao na konkurs  za najbolja prozna dela ruske emigracije. Rukopis je, kao i sve ostale, primio kritičar Georgij Adamovič, te ga isključio iz konkursa jer isti nije bio potpisan šifrom, kako su propozicije nalagale, već imenom i prezimenom. Uglednom kritičaru Roman s kokainom se svideo pa ga je prosledio uredniku časopisa Čisla, Nikolaju Ocupu koji stupa u kontakt s autorom, otkupi od njega prava i objavi ga u 10. knjizi za 1934. godinu.

Kratki roman Mihaila Agejeva privukao je pažnju kritike, a jedan od prvih koji je napisao osvrt o njemu bio je upravo Adamovič. Već 1935. uredništvo časopisa Čisla zamoli pesnikinju Lidiju Červinsku da u Istanbulu pronađe autora i sredi s njim prava za knjigu. Červinska, koja je tamo odlazila u posetu roditeljima, pronalazi Marka Levija/Agejeva u ludnici iz koje će ga ubrzo izvući van i čuti neverovatnu Levijevu životnu priču. Vrativši se u Pariz poetesa je ponudila novinama priču o neobičnom susretu, no niko joj nije verovao ni reč.

Godine 1936. Roman s kokainom izlazi u obliku knjige i postaje kulturni događaj godine. Kritičari ga porede s delima Nabokova i Dostojevskog, ali rat već kuca na vrata, a kako ni od samog autora nema ni traga ni glasa, roman pada u zaborav.

Skoro pola veka kasnije, 1983., prevoditeljica L. Chweitzer pronaći će Agejevljev roman u jednom antikvarijatu u Marseilleu, prevesti ga na francuski, nakon čega sledi reprint na ruskom, te prevodi na gotovo sve veće evropske jezike.

Ko je tajanstveni autor? Novinari, knjiški ljudi, nagađali su ko bi se mogao kriti iza pseudonima Mihail Agejev. Červinskoj, koju pronalaze u jednom staračkom domu, opet niko ne veruje. Po jednoj teoriji Agejev bi mogao biti Vladimir Nabokov.

Tajna je otkrivena tek devedesetih, nakon raspada SSSR-a i otvaranja do tad dobro čuvanih i javnosti nedostupnih državnih arhiva. To je ipak Mark Levi. Godine 1942. turske vlasti deportovale su ga u SSSR, nastanio se u Erevenu, glavnom gradu Armenije, gde je na ondašnjem Erevenskom Pedagoškom fakultetu predavao nemački jezik i književnost. Umro je 1973., deset godina pre nego će njegovo delo biti otrgnuto od zaborava.

Roman s kokainom podeljen je na četiri dela. U prva dva, Gimnazija i Sonja, Vadim Maslenikov pripoveda o svojim školskim danima i ljubavnim zgodama. Neke od školskih drugova, čiji su komplicirani karakteri vrlo umešno napisani, biće pronađeni u onim državnim arhivama i to, više-manje, pod točno onim imenima koja Levi i koristi u romanu.

Levijev Maslenikov, kako je to kritika podvlačila još tridesetih, u prvim poglavljima, pa i kasnije, neodoljivo podseća na A.M. Dolgorukog iz Mladića F.M. Dostojevskog. Vadim Maslenikov zasigurno ne spada u najsimpatičnije literarne likove u istoriji književnosti. Već na prvim stranicama nailazimo na silnu odbojnost koju ovaj mladić oseća prema majci, staroj i neuglednoj ženi, pa on nipošto ne želi da neko od školskih kolega dozna da on ima ikakve rodbinske veze s tom sirotom staricom.

Gotovo mrzeći majku, iako mu ona ne čini ništa nažao osim što postoji, Maslenikov mrzi i samog sebe. U njemu grmi oluja suprodstavljenih osećaja gurajući ga u stanje trajnog nezadovoljstva životom. Njegovi prijatelji uglavnom žive puno bolje od njega, a neki i na visokoj nozi rasipajući novce na kratkotrajna zadovoljstva. Nakon iskustva sa Sonjom, ženom starijom od njega i ljubavi koja ostaje nerealizirana i nedorečena, Maslenikov se nađe u ponešto drugačijem društvu.

Njegovi novi prijatelji zavisnici su o belom prahu, pa slab kakav već jest, i on ubrzo propada u kokainsku izmaglicu. U trećem i četvrtom poglavlju, Kokain i Misli, svedočimo propadanju ovog mladog, nesretnog čoveka. Vrlo detaljni i uverljivi opisi iskustva s kokainom temeljeni su na stvarnom iskustvu autora Marka Levija, a o čemu je u Istanbulu pričao poetesi Červinski – ženi kojoj se nije verovalo.
Bitna razlika je u tome šta je autor prebrodio sve svoje krize i dočekao mirnu, verojatno i dosadnu, duboku jesen svog života u Erevenu.

Koliko god mi preporučivali Roman s kokainom kao vredno književno delo, valja ipak reći da je priča o životu Marka Lazareviča Levija, posebno period do 1942., zanimljivija od njegovog, danas već kultnog dela.

Roman s kokainom štampan je u višemilionskom izdanju , doživeo je pozorišno (2004.) i filmsko uprizorenje (2012.)....
izvor 

Kejt Kolvic i Frida Kalo, ( Dnevnik feminističkih maskiranih osvetnica)

Kejt Kolvic i Frida Kalo, osnivačice Gerila devojaka: Žene i svet umetnosti: Dnevnik feminističkih maskiranih osvetnica

Period od 1984. godine –1985. godine: Nešto nije u redu sa ovom slikom.



Kejt i Frida idu na demonstracije u Muzej moderne umetnosti u Njujorku da protestvuju na «Međunarodnom pregledu slikarstva i vajarstva» – izložbi sto osamdeset i tri umetnika od kojih samo sedamnaest žena. Demonstracija je potpuno nedelotvorna. Mi želimo da obrazujemo javnost, da pokažemo da seksizam i rasizam, svesno i nesvesno, drže po strani (sve) žene umetnice druge boje kože i (muškarce) umetnike druge boje kože, ali na kraju krajeva završimo tako što raspravljamo sa posetiocima muzeja koji zaista iskreno veruju da kustosi zaista prave najbolji izbor zato što su kustosi.

Mora da postoji način da se dokaže da svet umetnosti nije sistem unapređenja isključivo po zasluzi gde krem uvek ide na vrh. Nešto što je savremenije, skrojeno po meri medija? Kako bi bilo da «prodamo» našu poruku, koristeći tehnike advertajzing propagande? Kako bi bilo da uperimo prste i da imenujemo konkretna imena da bismo naterali sve da pričaju o ovom problemu? Odlučujemo da koristimo ovaj podsmeh, sramotu i humor da nateramo liberalni svet umetnosti da se oseti nelagodno sam sa sobom. Nazvale smo se «Savest sveta umetnosti».

Počele smo da se sastajemo sa malom grupom žena umetnica. Noću lepimo postere po gradu Njujorku, detaljno objašnjavajući imena i dosijee umetnika, trgovaca umetničkim predmetima, kritičara i kolekcionara koji učestvuju u sistemu koji nas diskriminiše. Kao borkinje za slobodu u svetu kulture, mi se nazivamo «Gerilom». Da bismo popravile reč koja je godinama korišćena da omalovažava i trivijalizuje žene, nazivamo sebe «Devojkama». Da bismo se usredsredile na ove probleme, a ne na naše identitete, ostajemo anonimne i pojavljujemo se u javnosti noseći maske gorila. Da bismo sačuvali uspomenu na njih, uzimamo imena mrtvih žena umetnica. Da bismo učinile «F» reč (feminizam) seksi i modernim, kreveljimo se za fotografije u minisuknjama i mrežastim čarapama. Svi govore o problemima koje smo iznele. Delovalo je.



1987. godina: Prednosti ženâ umetnica



Do sada mi imamo rips! Ali ulični naziv glasi Gerila devojke i na neki način je suviše negativan. Odlučile smo da napravimo poster «Prednosti žena umetnica» da učinimo da se žene bolje osećaju. Radimo na njemu dugo. Kada ga sastavimo, to je veliki hit. Prevodi se na barem deset drugih jezika. Jedan pristalica zakupljuje stranu u Umetnosti u Americi da bi ga poslao širom sveta. Novinari prete da će da nas «razotkriju», iako i kada se usude da iznesu neka imena, obično su u zabludi. Kažemo im da imamo toliko puno pristalica da je ekspoze poslednja vrsta članka koji bi im se tražio da napišu.

Kritičari umetnosti i kustosi nam šalju izvinjenja. Žene umetnice nam šalju novac. Galerija u Njujorku nas mole da uradimo Salon des Refuse (Salon odbačenih) istovremeno sa Vitni bijenalom. Umesto toga, uradile smo izložbu informacija o opadajućem statusu žena umetnica u muzeju. Koristimo informacije odabrane iz publikacija samog muzeja, i nalazimo doušnika u razvoju kancelarije koji prokrijumčari osetljive informacije o poverenicima muzeja. Otkrivamo da je jedan poverenik, Alfred Taubman, glavni akcionar kuće Sotbi i predsedavajući komiteta za slikarstvo i vajarstvo koji odobrava izložbe. Ovo nazivamo insajderskim poslovanjem i sukobom interesa. Taubman kasnije odlazi u zatvor zbog nameštanja cena.

Ono što je započelo kao šala sada je odnelo suviše naših života. Ali, ko se žali? Umesto toga, tražimo nove načine da proširimo i produbimo našu kritiku.



1989. godina: Skinimo se.



Javni umetnički fond (PAF) traži od nas da predložimo neki bilbord. Odlazimo u muzej Metropolitan na «brojanje muških udova» da bismo uporedile broj nagih muškaraca nasuprot nagih žena u stalnoj postavci muzeja. I šta su bili naši zaključci? Iz doba Grčke i Rima: uglavnom preovlađuju muški aktovi; u doba ranog hrišćanstva: svi su prekriveni; u renesansi i baroku: jedino izloženo telo je dete Isus; u devetnaestom veku i u savremenom periodu: status religije je oslabio i nage žene zauzimaju svoje mesto.

Nalazimo svoju statistiku i ideju za poster koja glasi: «Da li žene moraju da budu nage da bi dospele u Metropoliten muzej?». Uverene u to da su sve one nage žene uhvaćene u zamku Gerila devojke, stavljamo masku na jednu od Engra. PAF se sada plaši da sponzoriše naš projekat – tako da ga objavljujemo kao oglas na gradskim autobusima Njujorka. Postiže nekontrolisani uspeh, i postaje naš najpopularniji, najprodavaniji poster.

Period od 1993. do 1995. godine: Vreme simbola



Multikulturalnost je u punom jeku. Stvari se poboljšavaju za žene umetnike i umetnike druge boje kože, ali umetnički svet još uvek zaostaje za ostatkom društva. To nije avangarda, to je zadnjica. Odlučile smo da pokrenemo nadzorni bilten pod naslovom «Vrući nastupi», tako da sada možemo da pokrijemo sve teme potpunije nego kada to činimo našim brzo namontiranim pojedinačnim posterima. Dobijamo stipendiju Nacionalne zadužbine za umetnost da objavimo ovaj bilten – ali, prvo Bušova administracija pokušava da nam oduzme stipendiju, tvrdeći da naši posteri naružuju privatno vlasništvo. Neki uticajni prijatelji iz sveta umetnosti i nekoliko iskrenih novinara nam pomažu da ih nadjačamo. Pogledale smo muzeje širom zemlje i otkrile ovu zanimljivu činjenicu: što idete dalje od Njujorka, bolje je za žene umetnice i za umetnike druge boje kože!

Ali, postoji jedan problem – prikazuju se iste žene umetnice i umetnici druge boje kože. Površno poštovanje je u punom procvatu. Da li je to rešenje za diskriminaciju ili nastavak iste? Uradili smo nekoliko postera, uključujući i «Token Tajms», gde posmatramo prethodne multikulturne programe rada institucija kulture da vidimo da li se tamo ne skriva licemerje. Dobijamo pisma od pesnika, novinara, muzičara, veterinara i meteorologa koji nam govore da je površno poštovanje priča njihovih profesionalnih života.

1995. godine ispričale smo našu priču – i reprodukovale naših prvih šezdeset postera – u našoj monografiji, Ispovesti Gerila devojaka (izdavač: Njujork, Harper Perennial). Izlazi iz štampe za otprilike šesnaest meseci.

Period od 1996. do 2000. godine: Danas Svet umetnosti, sutra svet.



Do sada, razgranale smo naše postere o politici, silovanju i pravima na abortus, pored toga što vršimo pritisak na svet umetnosti. Započele smo Internet sajt, guerillagirls.com, na kome smo primile hiljade pisama iz celog sveta. Žene nam pričaju priče o diskriminaciji. U mnogim pismima nas pitaju za savet. Ima dosta ljubavnih pisama. Postoje, takođe, i neka pisma mržnje.

Još od postera «Kada rasizam i seksizam ne budu više u modi, koliko će vredeti Vaša umetnička kolekcija?» počele smo da razmišljamo o tome kako se piše istorija umetnosti i šta dospeva da bude ubačeno u kanon. (Za taj poster smo pokazale kako bi sedamnaest miliona dolara – ista suma koja je potrošena za jednu sliku Džaspera Džonsa – bilo dovoljno da se kupi umetničko delo svake istaknute žene umetnice i umetnice druge boje kože tokom istorije, da se ispuni ceo muzej!). 1998. godine mi smo konačno dobile priliku da napišemo našu sopstvenu verziju istorije umetnosti, Vodič za laku noć Gerila devojaka zapadne umetnosti (izdavačka kuća: Penguin).

Istražujemo živote žena umetnica koje su uspele da zaobiđu sva pravila osmišljena da ih drže po strani. Koristeći istraživanja feminističkih istoričarki umetnosti i naša sopstvena ćaknuta vizuelna sredstva, dokazale smo da je standardna istorija umetnosti sve pogrešno shvatila: oduvek su postojale velike žene umetnice! One, ili nisu bile uzimane za ozbiljno u svoje vreme ili su ih seksistički nastrojeni istoričari umetnosti otpisali. Ova knjiga se koristi kao tekst na univerzitetima širom sveta. Ushićene smo zbog toga! Čak je preveden i na kineski!



Period od 2000. do 2002. godine: Svetla, kamera, diskriminacija!



Dosta toga što smo govorile svih ovih godina o svetu umetnosti konačno je ugledalo svetlost dana. Aukcijske kuće su bile optužene (a kasnije i osuđene) za nameštanje cena. Direktori muzeja i kolekcionari su uhvaćeni da govore izmišljotine i da razmenjuju usluge i uticaj. Naš skorašnji poster, «Pravila ponašanja Gerila devojaka namenjena muzejima umetnosti», izgleda da je sablasno proročki.

Izvodimo «Istorijski orijentir Bruklina na prodaju» da bismo ismejale namere gradonačelnika Njujorka, Rudi Đulijanija, da cenzuriše izložbu «Senzacija» u Muzeju Bruklina. Izvodimo «Uhvaćeni od strane Gerile devojaka», parodiju jednog pisma koje je Čarls Sači, kolekcionar umetničkih predmeta koji poseduje dosta umetničkih radova na izložbi, poslao Đulijaniju, zahvaljujući mu za sav negativni publicitet pošto je to podiglo cenu njegove kolekcije.

Otkrivamo da postoji neko mesto koje je loše, ili gore, od sveta umetnosti: filmska industrija. Žene u filmovima obično su mlade, belkinje i polunage. Iza scene, na nivou produkcije, to je klub belaca muškaraca koji daju milione u liberalne svrhe kako bi stvorili utisak da je to što rade progresivno. Pristalice nam pomažu «Pošaljite poruku tim likovima u Holivudu opsednutim telom» tako što krišom lepe naše nalepnice u klozete bioskopskih sala. Sa grupom žena producentkinja i režiserki, koje sebe nazivaju Lude Alise, pravimo nalepnice za filmski festival Ples sunca i festival za dodelu Oskara. Uzorak «Senat Sjedinjenih država je progresivniji od Holivuda. Žene senatorke: 9%. Žene režiserke: 4%.» Naš bilbord iz 2002. godine u Holivudu, «Anatomski korektni Oskar», prikazuje zlatnog dečaka koji izgleda kao sredovečni belci koji obično pobeđuju, stavlja grad od šljokica uz cerekanje. Dajemo beskrajne intervjue za štampu i dobijamo pisma iz daljine čak iz Australije i Japana. Kada dvojica glumaca Afroamerikanaca dobijaju nagrade, smatramo da smo barem malo pomogle. Naš «filmski poster Rađanje feminizma» obraća se istovremeno istoriji feminizma, nekima od naših feminističkih heroina i Holivudu (glavne uloge igraju Ketrin Zeta Džons kao i Bela Abcug). Jedna linija citata glasi: «Učinili su da prava ženâ izgledaju dobro. Stvarno dobro». To je poster za film za koji se nadamo da se nikada neće probiti u Holivudu.



Period od 2002. do 2003. godine: I dalje smo lude nakon svih ovih godina.



Prošlo je osamnaest godina i ne možemo se sada zaustaviti! Naša treća knjiga, Kučke, prostitutke i razbijačice, Gerila devojke ilustrovani vodič za stereotipe kod žena (izdavačka kuća: Pingvin, 2003) ulaze u trag evoluciji ženskog slikovitog izlaganja u popularnoj kulturi. U ovoj knjizi, mi predlažemo seriju lutkica etničkog stereotipa koje garantuju da učine superiornom svaku etničku grupu. U poslednjem poglavlju knjige, mi izmišljamo nove stereotipe da bismo pomogle ženama, a ne da bi ih ograničile: Inženjerke za rakete, devojke koje su pametne i koje obezbede da dobiju priznanje za to; Lezbejke-svaštodevojke, devojke koje dobijaju ono kada god žele; Predivne mlitavuše, devojke koje ne žele da izgledaju kao manekenke; Starije državnice, devojke koje, kako stare, bolje se osećaju; i Antitipične, devojke koje prave sopstvena pravila i odbijaju da budu svrstane u bilo koju kategoriju.

Ne bismo mogle da zamislimo svoje živote bez Gerila devojaka. Dosta zabave. Putovanje oko sveta, držanje govora u školama i na univerzitetima o našem anonimnom aktivizmu, ohrabrivanje žena (i muškaraca) da izumeju nečuvene identitete i taktike da se bore protiv diskriminacije u svojim sopstvenim životima. Nadamo se da nećete zaboraviti da pojedete svoje banane – i da budete poput majmuna sa nama u dvadeset i prvom veku! Najbolje tek dolazi.



Volimo Vas i ljubimo,

Gerila devojke.

_______________________

Preporučena literatura:

Chadwick, Whitney. Women, Art and Society. London and New York: Thames & Hudson, Third Edition, 2002. hooks, bell. Outlaw Culture: Resisting Representations. New York and London: Roudedge, 1994.

Nochlin, Linda. Women, Art, and Power. New York: HarperCollins, 1989.

Pollock, Griselda. Differencing the Canon: Feminist Desire and the Writing of Arts’ Histories. New York: Roudedge, 1999. On-line: www. bitchmagazine. com.


Prevod sa engleskog: Miloš D. Đurić
izvor 

Tomas Man, prikaz Budenbrokovih uz rusko izdanje iz 1936

Ovaj prvi veliki roman Tomasa Mana jeste jedno od najznačajnijih dela nemačke književnosti predratnog doba. Po svom društvenom i umetničkom značaju jedino se još ciklus romana Hajnriha Mana, koji prikazuje vilhelmovsko carstvo, može uporediti s njim. U tom ciklusu (naročito u “Podaniku”) Hajnrih Man istupa politički oštrije i aktuelnije od svog brata Tomasa.

U “Budenbrokovim” ne nalazimo  takvu  neposrednu aktuelnost. Fabula romana završava se davno pre procvata i sloma vilhelmovskog razdoblja. Pa ipak on sadrži duboku društvenu kritiku, mada u složenom, zamršenom obliku. Umetnički oblik “Budenbrokovih”, tesno povezan s tim osobenim vidom kritike društva, takođe je veoma osoben: u celoj nemačkoj književnosti iz predratnih godina nema ni jednog jedinog po obliku ovako zaokrugljenog i monumentalnog romana tako mirnog toka. Ali ne samo u nemačkoj-i u celoj svetskoj književnosti tog razdoblja malo je dela koja bi se u pogledu umetničkog oblika mogla uporediti s ovim romanom.


U njemu se priča istorija jedne porodice. Opadanje buržoazije ovde je prikazano u slici propadanja jedne trgovačke porodice. Nezavisno jedni od drugih, razni pisci, Manovi savremenici, prihvatali su se sličnih predmeta. Maksim Gorki napisao je ''Delo Artomonovih'', Golsvordi ''Sagu o Forsa-jtima''.Već je i Zola opisao propast jedne porodice i uklopio tu temu u široko komponovanu sliku sloma Drugog Carstva. Najveći deo pisaca usredsredio je svoju pripovedačku veštinu na sudbine opisanih porodica a krupne političke i ekonomske pojave druge polovine veka prikazao samo utoliko ukoliko su bile povezane s ličnom sudbinom ovog ili onog člana porodice. Društvena stvarnost javlja se u ''Budenbrokovima'' u neposrednom obliku samo tamo gde opipljivo pokazuje uspon ili pad porodice Budenbrok.

Roman Tomasa Mana je elegičan ep o propadanju građanstva. Prikazuju ga s dva stanovišta. S jedne strane, tvrde da se u propadanju porodice Budenbrok odražava opšti proces propadanja buržoazije; biološke i psihološke osobenosti pretstavnika pojedinih pokoljenja jesu karakteristični simptomi i oblici u kojima to neminovno propadanje dolazi do izraza. Gledano s tog stanovišta, roman Tomasa Mana je monumentalni simbol građanske dekadencije. Kao istorija propadanja, međutim, roman se može posmatrati i u drugom, beskrajno neposrednijem i konkretnijem smislu. On prikazuje odumiranje stare buržoazije u tesnoj povezanosti sa izumiranjem najboljih građanskih tradicija. Tomas Man, doduše samo kao skicu, prikazujući samo periferne pojave, ali ipak potpuno jasno i očigledno iznosi kako namesto buržoazije starog kova nadiru pretstavnici savremene buržoazije: nekulturni, samoživi, okrutni i bljutavi kapitalisti današnjice.

Roman je izgrađen na ovoj suprotnosti. Način pisanja Tomasa Mana strogo je objektivan; pod skladno datim oblikom »Budenbrokovih« krije se, međutim, motiv propadanja nemačke građanske ideologijeu doba svih onih uspeha sedamdesetih godina, propadanja što zahvata nemačko društvo vilhelmovskog razdoblja u tesnoj vezi sa ulogom koju je Nemačka odigrala u imperijalističkom ratu. Ova kulturno-kritička borba (koja u izvanredno tananom umetničkom obliku, gotovo uvek prikriveno, pa ipak dovoljno odlučno dolazi do izraza ) dovodi Manov roman u neposrednu vezu s najaktuelnijim kulturnim pitanjima tog doba. I ne samo tog doba: jer mnogi koreni nemačkog fašizma spuštaju se do tla tradicija vilhelmovske Nemačke.

Ni u naše vreme Manov roman nije izgubio aktuelnost.On je humanistički protest protiv varvarstva imperijalističke buržoazije. U tome je njegov značaj, i to nije u protivrečnosti sa činjenicom da Tomas Man današnjoj buržoaziji suprotstavlja čestiti patricijat Hanze, a ne buržoaziju u usponu. Ovaj ublažen oblik humanističkog protesta organski izrasta iz razvoja celokupne nemačke građanske literature, a naročito iz razvoja samog Tomasa Mana.

Tomas Man propadanje stare buržoazije opisuje kao unutrašnji proces.On u svom romanu prikazuje četiri pokoljenja jedne stare libečke trgovačke porodice. On sjajno ocrtava osobenost pojedinih ličnosti i majstorski opisuje kako njihovu različitost tako i njihovu porodičnu sličnost. Vidimo telesne i duševne crte svojstvene svim Budenbrokovima; u isti mah vidimo kako se, s jedne strane, u svakom novom naraštaju razvijaju nove osobine, nove crte karaktera a, s druge strane, kako stara nasleđena svojstva pod novim društvenim okolnostima i u vezi sa individualnošću svakog pojedinca stiču novo značenje.

Tomas Man se ne ograničava na psiho-fizičko obeležavanje ličnosti-činilaca u romanu, kako je to običaj njemu savremenih naturalističkih pisaca. Veoma uzdržano, škrtim nagoveštajima on pokazuje i promene u shvatanjima svojih likova, a u ovim promenama odražava se istorijski istinito i one koje se zbivaju u objektivnoj stvarnosti. Najstariji predstavnik porodice Budenbrok, intendant u vojsci što se borila protiv Napoleona, jeste slobodouman volterovac; njegov sin je pod uticajem verski-romantičnih ideja iz vremena Obnove (mada se mora reći da te ideje kod njega imaju naročitu, patriciski-čestitu, ublaženu boju). U trećem pokoljenju verske ideje uopšte više ne igraju nikakvu ulogu. Budenbrokovitog vremena pokazuju se-opet potpuno u skladu sa istorijskom istinom –kao pristalice Šopenhauerove filozofije i Vagnerovog pozorišta. Izvanredno je zanimljivo što Manov senator Tomas B. s oduševljenjem čita Šopenhauera, ali odmah zatim vidimo kako društveni zahtevi što ih život postavlja uvaženom trgovcu sprečavaju ovog da svoje lične sklonosti i nagone filozofski obrazloži i razvije.

U središtu romana stoji treći naraštaj Budenbrokovih. Simptomi propadanja tu se već jasno ispoljavaju. Tomas Man dostiže visok umetnički domet u opisu čitavog niza psihičkih crta koje su zajedničke braći, i Tomasu i Kristijanu, pa ih ipak odvode sasvim različitim životnim putevima. I ovde nam on simptome propadanja ne predočava opisom psiho-fizioloških osobenosti: Man se trudi da prodre do temelja njihovog života i da psihološke korene dekadencije otkrije u otuđivanju pojedinca od svoje društvene klase. Kod predstavnika prva dva pokoljenja bili su način života, trgovačke tradicije u duhu patriciskog građanstva, etika, itd.-sve je to bilo neprekoračljiv, po sebi razumljiv i nikakvim sumnjama izložen životni okvir. Kod Tomasa i Kristijana već se izgubila takva lična povezanost sa životom njihove klase. Mlađi brat, Kristijan, usled toga gubi svaki stav; čitav njegov život raspada se u niz besmislenih epizoda, i on propada moralno i fizički. Tomas, stariji brat, hoće ovu vezu, koja mu nije nagonski data, da uspostavi svesnim naporom. On pokušava da veštački, na silu nametne sebi takvu ''prirodu'' bogatog trgovca –patricija. Za neko vreme on u tome i uspeva. Izgleda čak da je Tomas trgovačkoj kući Budenbrok pribavio izvanredan sjaj-on je prvi Budenbrok koji stiče senatorsko dostojanstvo! Pa ipak on nema korena, i ukoliko vreme dalje odmiče utoliko se to jasnije ispoljava. Njegova ''tradicionalnost'' sve se više pretvara u prazno glumljenje. Kapitalizam se nezaustavno razvija, i Tomasov pokušaj da nove oblike sticanja novca spoji sa ''časnošću'' porodice propada. Čak i Tomasova vodeća uloga u preduzeću pretvara se u formalnost, već se priča kako on na berzi igra čisto dekorativnu ulogu. Najmlađeg Budenbroka, stvorenje nesposobno za život i dekadentno, potpuno progutaju njegova osećanja. On umire vrlo mlad, a s njim izumire i porodica Budenbrok.

Sudbinu ove porodice u čitavoj njenoj simbolici prikazao je Man izvanredno celovito. Ova celovitost, ovo izrastanje iz postojećeg  jeste i snaga i slabost Mana umetnika. Besprimerna celovitost je zasnovana na samoograničavanju svog tvorca, na hladnom odabiru predmeta i njihovom hladnom prikazivanju.Tako ova smirena celovitost romana krije dubok i nerešen rascep. U knjizi je dosledno do kraja sačuvan objektivan ton. Način pričanja ide svojim pravim, hroničarskim putem bez strasti. Po svojoj suštini, među tim, kako kompozicija tako i predmet i ličnosti nose potpuno subjektivno obeležje.

Subjektivan je pre svega izbor građe. Iz društvene stvarnosti izdvojeno je samo ono što se tiče Budenbrokovih, a prikazano onako kako ga doživljavaju Budenbrokovi, čak i tamo gde su u pitanju ekonomski ili politički događaji svetskog značaja (revolucija 1848.god.,rat 1870-71.god., itd.). Tok pripovedanja stoga je potpuno jednosmjeran, jer se njegov razvoj prilagođava pojedinim ličnostima koje su povezane sa sudbinom porodice, koje se otelovljuju u njoj. Ovo načelo izbora, međutim, dovodi do toga da najkrupniji događaji samo utoliko bivaju zahvaćeni romanom ukoliko su prodrli u svest Budenbrokovih. Samostalan, pravi značaj ovih događaja, koji ni  izdaleka nije onakav kakav se odražava u predstavi tih ljudi, mora zato neminovno da bude okrnjen.

Subjektivizam ovog stava najjasnije se ispoljava u suprotstavljanju stare i nove buržoazije. Samim tim što se u prikazivanju ove suprotnosti, koja je stvarni razlog nazadovanja Budenbrokovih, ograničava samo na ono što Tomas B. može da shvati, pisac svoju široku temu sužava na opisivanje psihološke dekadencije jedne porodice. Ovim načinom odabiranja on se služi i pri oblikovanju ličnosti koje ne pripadaju porodici. Zato epizodni likovi pomalo liče na groteskne siluete. Obeležavanje njihovih karaktera, zasnovano na ponavljanju jedne ili dve nepromenljive crte, potseća na ''lajt-motive'' u operama R.Vagnera. Slabost takvog subjektivističkog obeležavanja postaje naročito očigledna u liku Gerde, žene Tomasa B. Ona je opisana kao zanimljiva, ekscentrična žena, kao ličnost tajanstvena u očima libečkih ''patricija''. Što je Tomas B. izabrao upravo tu ženu, smatra se kao izvanredno značajno za njega. Ali čitalac o njoj saznaje samo onoliko koliko su libečki trgovci mogli da sagledaju. Njen unutrašnji život ostaje i za čitaoca zagonetka.

Književni stil romana u potpunom je skladu sa izborom građe. Man nastoji da stvori što veće, po mogućnosti celovite i mirne slike. Zato se o pojedinim zbivanjima priča što je moguće manje. Pretpostavljaju se razgovori, pisma itd. u kojima se već prošla zbivanja sažimaju, analiziraju. Izvanredno značajno je, npr., sledeće: Tomas B. voleo je u mladosti neku devojku, ali po shvatanju svoje porodice nije mogao da se oženi njome. Čitalac ništa ne saznaje o ovoj mladalaćkoj ljubavi. Dat je jedino kratak oproštajni razgovor zaljubljenih pred Tomasov odlazak na put. Krize u društvenom životu takođe se većinom prikazuju u sažetoj priči posle događaja, upoređivanjem sadašnjice sa prošlošću, a ne kao dramatične prekretnice. Man time ne izbegava uvek prikazivanje dramatičnih sukoba, ali to je osnovna priroda njegovog načina prikazivanja. I kad govori o sukobima on počinje sa konačnom katastrofom, pa u sažetom obliku dā sve ono što je prethodilo razvoju zbivanja. U tom pogledu njegovi romani podsećaju na Ibzenove drame.

Na takvoj podlozi nastaje mirna veličina »Budenbrokovih«. Ona se postiže više brižljivim prečišćavanjem životne građe nego smelim epskim zahvatanjem i epskom zasićenošću dramatičnih prekretnica. Ovo gledište Man potpuno svesno primenjuje i s velikom doslednošću i veštinom sprovodi do kraja. Ono mu pruža mogućnost da rascepkanost i istrzanost kapitalističkog društva prikaže u velikim, mirnim slikama. Pravi značaj i granice ovog osobenog načina prikazivanja otkrivaju se, međutim, izvanredno jasno pri poređenju »Budenbrokovih« sa »Delom Artomonovih« M.Gorkog.

Man sve rešava u mirnom i slikovitom proticanju vremena; mirne slike fatalističkog ishoda. Man u propadanju starog trgovačkog staleža vidi raspadanje klase s kojom je povezan, gašenje ideala, nastajanje jednog novog društvenog tipa koji mu je tuđ i koji on odbija. Man  stvara delo na podlozi opreznog prečišćavanja i razvrstavanja životne građe.

»Budenbrokovi« u razvoju književnosti, pa čak ni u Manovom stvaralaštvu ne mogu dobiti nastavak jer ovo u mnogome veličanstveno delo često probija silom mu nametnute granice. Ma koliko da je Man prečišćavao svoju građu, život nije mogao da nađe mesta u fatalističkoj šemi sudbine. U trećem pokoljenju postoji jedna sasvim živa i nimalo dekadentna ličnost: Toni. Da bi nju uklopio u kobno raspadanje porodice, Man se našao prinuđen da nagomila bezbroj nesrećnih slučajeva u njenom prvom i drugom braku, i u braku njene kćerke. Najzad mu polazi za rukom da i nju prikaže kao biće koje je pretrpelo potpun slom. Upravo ovo nasilje ukazuje na to da mirna monumentalnost romana nije nametnuta građom, da je podloga umetničke piščeve objektivnosti duboko subjektivna. Velika umetnička obdarenost, kultura i ozbiljnost Tomasa Mana omogućile su uklapanje ovih protivrečnih elemenata u jednu umetničku celinu. Ta celina, međutim, samo je lepa spoljašnjost. Zato je ovaj roman jedno usamljeno srećno dostignuće u razdoblju toliko nepovoljnom za umetnost, ali ne može poslužiti kao uzor za dalji razvoj romana.

Frensis Skot Ficdžerald, Pismo Robertu Klarku

Ficdžeraldov odgovor na pismo mržnje : Robert D. Clark

Nedugo nakon što je objavio roman Ova strana raja, stiglo mu je pismo puno mržnje i nipodaštavanja, u kojem izvesni Robert Klark njegovo delo naziva „ uvredom za poštovane slojeve društva i ljude na pozicijama moći „

Ljutit odgovor koji mu je pisac uputio ( 1920) ostao je zabeležen  u knjizi Život u pismima , kao kreativno zaveštanje piščevog preziora prema površnim vrednostima koje je negovalo visoko društvo tog vremena. Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da su reči velikih mislilaca vanvremenske i primenjive na današnje doba 

38 W 59th St

New York City

Dragi Bobe,

Tvoje pismo me je do te mere razgnevilo da moram da ti odgovorim odmah. Ko su svi ti „ pravi ljudi „ koji „ kreiraju biznis i politiku“ i za čijim pohvalama treba da čeznem? Misliš li na korupcionaše koji u svojim skladištima kriju šećer i teraju sirote ljude da ostanu i bez kaputa na leđima, ili na one koji podmićivanjem kontrolišu izbore ? Ja ovde ne mogu da uzmem novine u ruke, a da ne saznam da je neko od tih „pravih ljudi“ upravo zanavek otišao u Sing Sing ( zatvor) – Brindel i Hegerman, dva stuba našeg društva su otišla jutros.

Ko je, dođavola, ikada poštovao Šelija, Vitmana, Poa, O.Henrija , Verlena, Švinbruna,Vijona, Šekspiraitd. Dok su bili živi.  Šeli i Švinbrun su dobili otkaz na fakultetima , Vijon i O. Henri su bili u zatvoru. Ostali su smatrani pijanicama i rasipnicima, prezreni od strane trgovaca, sitnih političara i lažnih proroka svoga vremena. Ali trgovci i proroci, promućurni i tupi, sada su prašina, a oni žive i dalje.

Samo ponekad, čovek kao što je bio Šo, koga su u 90-tim nazivali nemoralnim pedeset puta više nego mene , uspevao bi da poživi dovoljno dugo da ga svet sustigne. Ono u šta je on verovao, 1890 se smatralo jeresom. A danas je praktično standard. Čini mi se da sam i predugo dozvoljavao“ vlastima „ da gospodare mnome –direktor u školi Njuman, u S.P.A, na Pristonu, moj upravitelj, moj poslovni direktor. Nisu oni bili ništa pametniji od mene, zapravo, rekao bih da su  sva petorica bili značajno gluplji. A to je jedino važno.

Ruso, Marks, Tolstoj, ljudi od misli, samo da znaš- „ nepraktični ljudi „, „ idealisti“ uticali su više na ono što ti danas jedeš , misliš, misliš i činiš više nego svi milioni Ruzvelta i Rokfelera, koji već dvadeset godina paradiraju izbacujući fraze kao i svi Amerikanci ( što znači 99% ruralni idioti ), a potom umiru uz pristojno laskanje budalastom i okrutnom Bogu kojeg su zamislili u svojim srcima.

izvor 

http://www.medias.rs/ficdzeraldov-odgovor-na-pismo-mrznje

George Orwell: Mesečev odraz

Moja omiljena pivnica Mesečev odraz nalazi se svega dve minute od autobusne stanice, ali je u sporednoj ulici, tako da tamo nikada ne nabasaju i nasrtljivci, čak ni subotom uveče.

Mušterije su, premda prilično brojne, uglavnom stalni posetioci koji svako večer sede na svojim mestima i dolaze koliko radi piva, toliko radi i ćaskanja.

Ako neko zapita zašto dajete prednost određenoj pivnici, činilo bi se najlogičnijim da na prvo mesto stavite pivo, ali mene u Mesečevom odrazu privlači ono što se naziva atmosfera.

Počnimo od toga da su joj sva arhitektura i nameštaj isključivo viktorijanski. U njoj nema stolova prekrivenih staklom ili drugih modernih nevolja, kao što, s druge strane, nema ni lažnih krovnih greda i kamina u kutovima, ili plastičnih ploča koje bi trebale nadomestiti hrastovinu. Granulirana drvenina, ukrasna ogledala iza šanka, ognjišta od levanog gvožđa, strop na cvetiće s tamnožutim mrljama od duvanskog dima, punjena bivolja glava iznad okvira kamina – sve je u znaku jednolične i udobne ružnoće devetnaestog veka.

Zimi obično gori dobra vatra u barem dve prostorije, a viktorijanska arhitektura pruža dovoljno slobodnog prostora za kretanje. Mesečev odraz ima točionicu za piće s nogu, salon, salu za dame, prodavaonicu za one koji su odviše sramežljivi da piju svoje večernje pivo javno, a na spratu se nalazi blagovaonica.

Igre se igraju samo u točionici, tako da se u drugim prostorijama možete kretati bez stalnog saginjanja da izbegnete strelice koje lete.

U Mesečevom odrazu uvek je dovoljno tiho da možete razgovarati. U lokalu nema ni radija ni klavira, a čak i na Badnjak i u sličnim prilikama peva se vrlo umereno.

Konobarice poznaju većinu gostiju po imenu i brinu se za svakog lično. One su sve žene srednjih godina – dve od njih imaju kosu obojenu neobičnim nijansama – a svakog zovu mili bez obzira na dob ili pol. (Mili, a ne srdašce; pivnice u kojima vas konobarice zovu srdašce uvek imaju neugodnu, razuzdanu atmosferu.)

Za razliku od mnogih pivnica, u Mesečevom odrazu prodaju duvan i cigarete, kao i aspirine i marke, a dopuštena je i upotreba telefona.

U Mesečevom odrazu ne možete dobiti večeru, ali postoji tezga s hladnim jelima gde možete kupiti sendviče s kobasicama, mušule (što je specijalitet lokala), sira, kisele paprike i krastavce, i ono veliko pecivo s kuminovim semenjem koje se izgleda prodaje jedino u javnim lokalima.

Šest dana u nedelji, na spratu, za otprilike tri šilinga, možete dobiti dobar, solidan ručak, na primer, odrezak, dve vrste povrća i rolat s marmeladom.

Posebnu draž ručku daje stout iz bačve. Me znam da li i deset posto londonskih pivnica toči stout iz bačve, ali Mesečev odraz je jedna od njih. To je pitka, gusta vrsta stouta, koja bolje prija iz kositrene krigle.

U Mesečevom odrazu pažljivi su oko posuda iz kojih se pije, tako da nikada neće učiniti tu pogrešku da vam serviraju pintu piva u čaši bez drške. Osim staklenih i kositrenih krigla, imaju i neke od onih ugodnih porculanskih krigli jagoda-ružičaste boje, koje se sada retko mogu naći u Londonu. Porculanske krigle prestale su se upotrebljavati pre trideset godina, jer većina ljudi voli videti svoje piće, ali za moj ukus pivo bolje prija iz porculana.

Veliko iznenađenje Mesečevog odraza je vrt. Prođete kroz uzak hodnik koji vodi iz salona i nađete se u povelikom vrtu s platanima ispod kojih se nalaze mali zeleni stolovi i gvozdene stolice. U jednom uglu vrta nalaze se ljuljačka i tobogan za decu.

Za ljetnih večeri ovde se održavaju porodične zabave; sedite ispod platana i uz melodiju razdraganih usklika dece koja se spuštaju niz tobogan pijete pivo ili jabučnjak iz bačve. Kolica s malom decom postavljena su uz ulaz.

Koliko god Mesečev odraz imao vrlina, mislim da je vrt njegova najveća prednost jer omogućava izlazak čitavoj porodici, tako da mama ne mora ostati kod kuće i paziti bebu, dok tata sam izlazi van.

Iako je, strogo uzevši, deci dopušteno da budu samo u vrtu, ona vole zaviriti u pivnicu, čak i doneti piće svojim roditeljima. To je, verujem, protiv zakona, ali taj zakon zaslužuje da se prekrši, jer upravo je ta puritanska besmislica – isključiti decu iz pivnice, a to znači, do izvesne mere i žene – pretvorila takva mesta u puke prodavaonice pića umesto mesta za okupljanje porodica, što bi trebala biti.

Mesečev odraz je moj ideal kako bi trebala izgledati pivnica – barem na području Londona. (Prednosti koje očekujete od seoskih pivnica malo su drugačije.)

Ali, sada je vrieme da se otkrije nešto što je oštrouman i trezven čitalac verovatno već naslutio. Mesto poput Mesečevog odraza ne postoji. Što će reći, možda postoji pivnica tog imena, ali ja ne znam za nju, niti znam ijednu pivnicu koja ima sve ovde spomenute vrline.

Znam pivnice u kojima je pivo dobro, ali tamo ne možete dobiti jelo; znam druge u kojima možete nešto pojesti, ali su bučne i prenapučene, te neke koje su mirne, ali je pivo uglavnom kiselo. Što se tiče vrtova, bez okolišanja mogu se setiti samo tri pivnice u Londonu koje ih imaju.

Ali, da budemo pravedni, znam nekoliko pivnica koje su gotovo kao Mesečev odraz. Gore sam spomenuo deset vrlina koje bi savršena pivnica morala imati a znam jednu koja ih ima osam. Čak ni tamo, međutim, nema stouta iz bačve i porculanskih krigli.

Ako iko zna pivnica koja ima stout iz bačve, otvoren kamin, jeftino jelo, vrt, materinske konobarice, a nema radija, bio bih sretan da saznam za nju, pa makar joj ime bilo prozaično kao Crveni lav ili Železnički grb.

Evening Standard, 9. Februara 1946

izvor 

Dik K. Filip, Marsovsko vremensko iskliznuće

1.

Iz dubina fenobarbitalnog dremeža Silvija Bolen začu nešto kako doziva. Oštro, to nešto je probijalo slojeve u koje je ona utonula, ozleđivalo njenu savršenu predanost ne-jastvu.

"Mama", pozva njen sin opet, odnekud izvan kuće.
 Ona sede i otpi gutljaj vode iz čaše pored kreveta; stade bosim stopalima na pod i ustade, što nije bilo lako. Časovnik je pokazivao devet i trideset. Pronađe kućnu haljinu, ode do prozora.

    Ne smem više trpeti ovo, pomisli ona. Bolje je podleći šizofrenom procesu, pridružiti se ostalom svetu. Ona podiže roletnu sa prozora; sunce, sa svojom dobro znanom, crvenkastom, prašnjavom nijansom, ispuni joj vid, čineći gledanje nemogućim. Ona podiže šaku i doviknu: "Šta je, Dejvide?"

   "Mama, stigao rovoplovac!"
   Znači, danas mora biti sreda. Ona klimnu glavom, okrete se i pođe nesigurnim korakom iz spavaće sobe u kuhinju, gde uspe da pristavi džezvu dobre, solidne, zemaljske kafe.
    Šta moram sad da radim? - upita se ona. Sve je spremno za njega. Dejvid će u svakom slučaju primetiti. Ona odvrte vodu u umivaoniku i ispljuska lice. Od te vode, neprijatne, u kojoj se videla nijansa boje, ona se zakašlja. Trebalo je da ispraznimo rezervoar, pomisli ona. Da ga izribamo, podesimo dotok hlora, vidimo koliko ima zapušenih filtera. Možda su svi zapušeni. Zar ne birovoplovac to mogao? Ne; to nije posao UN.
    "Da l' sam ti ja potrebna?" upita ona, otvarajući zadnja vrata. Vazduh se zakovitla ka njoj, hladan,zagušen finim peskom; ona otkloni glavu i oslušnu Dejvidov odgovor. Dečko je bio uvežban da kažene.
   "Pa, ne", progunđa mališan.
    Kasnije, dok je sedela u kućnoj haljini za kuhinjskim stolom i pila kafu, sa tanjirom dvopeka i sosom od jabuka ispred sebe, gledala je, kroz prozor, kako dolazi rovoplovac, u malom čamcu sa ravnim dnom koji je pućkao duž kanala, odmicao svojom službenom putanjom, nikad žurno, ali uvek stižući na vreme. Godina beše 1994, druga nedelja avgusta. Čekali su jedanaest dana, a sada će dobiti svoj deo vode iz velikog rova koji prolazi duž njihovog reda kuća, milju ka marsovskom severu.

    Kanalski čamdžija, rovoplovac, privezao je plovilo nadomak prelivne kapije i upravo sad iskočio na suvo, otežan okruglom torbom, koja je bila zaštićena prstenovima - u njoj je nosio dokumente - i alatom za okretanje kapije. Na sebi je imao sivu uniformu isprskanu blatom i visoke čizme koje su, zbog sasušenog mulja, bile smeđe boje. Nemac? Ali nije bio Nemac; kad je okrenuo glavu, ona videda mu je lice ravno i slovensko, a na sredini šapke, iznad štitnika za oči, crvena petokraka. Bio je, dakle, red na Rusa, ovog puta; a ona je bila izgubila iz vida taj njihov raspored.

     Ali, očito, nije samo ona izgubila iz vida raspored 'rotacije' službenika Ujedinjenih Nacija naovim poslovima raspodele vode. Jer ona sad vide porodicu iz susedne kuće, Štajnerove, koja se pojavila na svom prednjem tremu, pripremajući se da iziđe pred rovoplovca: svo šestoro, otac, krupna, debela majka i četiri plavokose, okrugle, bučne devojke.
     Rovoplovac je pristupio poslu: zatvorio je vodu Štajnerovima.
     "Bitte, mein Herr", poče Štajner, ali onda i on vide crvenu zvezdu, i zaćuta.
    Silvija se, u sebi, nasmeši. Živa šteta, pomisli ona.
    Otvorivši zadnja vrata, Dejvid žurno uđe u kuću. "Znaš šta, mama? Štajnerovima procurio rezervoar sinoć i pola vode im isteklo! Zato sad nemaju dovoljno za baštu, pa će im se osušiti, kaže gospodin Štajner."
    Ona klimnu glavom i pojede poslednje parče dvopeka. Pripali cigaretu. "Zar to nije strašno, mama?" upita Dejvid.

    Silvija reče: "I zato bi tajnerovi hteli da im voda ostane uključena još samo malo duže."
    "Ne možemo dopustiti da im bašta uvene. Pamtiš koliko smo imali nevolja sa našom repom? Pa nam je gospodin Štajner dao onu hemikaliju sa Doma, koja je poubijala bube kod nas, a mi smo reklida ćemo dati njima deo repe, al' nismo, zaboravili smo."
    Ovo je bilo istina. Silvija se priseti, sa trzajem krivice: jesmo im obećali... a oni nikad ni reč nisu rekli, iako su sigurno zapamtili. A Dejvid se večito igra tamo kod njih.
     "Molim te, idi i razgovaraj sa vodadžijom", molio je Dejvid.
    Ona reče: "Možda bismo mogli da im damo deo naše vode, kasnije ovog meseca; kroz crevo, odnaše bašte do njihove. Ali ne verujem u to o curenju; oni uvek hoće više vode nego što je njihov deo."
     "Znam", reče Dejvid i obori glavu.
     "Ne zaslužuju, Dejvide. Niko to ne zaslužuje."
     "Oni samo ne znaju kako da održavaju imanje da dobro ide", reče Dejvid. "Gospodin Štajner pojma nema o alatima."
    "Onda su sami odgovorni za to." Osećala se razdražljivo. Pade joj na um da još nije sasvim budna; treba progutati jedan deksamin, inače joj se oči neće nikako otvoriti, sve do pada noći, a tad će biti vreme za sledeći fenobarbital. Ode do ormanića za lekove, u kupatilu, skide sa njega bočicu zelenih, sitnih pilula u obliku srca, otvori je i prebroja; samo su dvadeset tri preostale, pa će ona uskoro morati da se ukrca u veliki traktor-bus, da pređe pustinju i stigne do grada, da u apoteci dobijenovo 'punjenje'.
     Iznad njene glave začu se bučno, odjekujuće klokotanje. Njihov ogromni limeni rezervoar na krovu počeo se puniti. Kanalski plovilac preusmerio je tok vode iz prelivne kapije; molbe Štajnerovih bile su uzaludne.
     Obuzeta sve jačim osećanjem krivice, ona napuni čašu vodom da bi popila jutarnju pilulu. Kad bi bar Džek bio češće kod kuće, reče ona sebi; ovde je tako prazno. Ovo je jedan oblik varvarstva; ovo sitničarenje na koje smo primorani. U čemu je smisao sveg ovog sitnog kavženja i napetosti, ovog strašnog drhtanja nad svakom kapljicom vode, koje preovlađuje našim životom? Trebalo bi da postoji nešto više od toga... Nama je obećavano tako mnogo, na početku.
     Iz jedne od obližnjih kuća na jednom dreknu zvuk radio-aparata; muzika za igru, a onda reklama za nekakvu poljoprivrednu mašinu.
    "...dubinu i ugao brazde", treštao je glas spikera, odjekivao u hladnom, svetlom jutarnjem vazduhu,"sa pretpodešavanjem i samopodešavanjem, tako da i najneveštiji vlasnik može, maltene iz prvog pokušaja..."
     Vrati se muzika za igru; ljudi su promenili stanicu.
    Diže se još jedna vrsta galame, svađa neke dece. Da li će celog dana biti ovako? - upita se ona, neznajući da li je sposobna da se suoči sa takvim danom. A Džek je poslom odsutan, i vratiće se tek za vikend - to je maltene kao da nije udata, kao da nema muža. Zar sam emigrirala sa Zemlje radi ovoga? Ona pritisnu šake na uši, ne bi li izbacila buku radija i dečurlije.
      Treba da se vratim u krevet, gde mi je mesto, pomisli ona i nastavi, najzad, da se oblači za predstojeći dan.


U kancelariji svog poslodavca u centru grada zvanog Bančivud Park, Džek Bolen je razgovarao radio-telefonom sa svojim ocem u Njujorku. Satelitska veza kroz milione kilometara svemirskog prostora nije bila osobito dobra. U tome je bilo 'stanje uobičajeno'; ali cenu razgovora plaćao je LeoBolen.            
    "Šta ti to znači, planine Frenklina D. Ruzvelta?" upita Džek jakim glasom.
     "Mora biti da si pogrešio, tata, nema ničega tamo - to je potpuna pustoš. Kao što će ti reći svako u nekretninama." Dođe glas njegovog oca, slabo čujan.
      "Ne, Džek, ja verujem da je dobro. Želeo bih da dođem, pogledam i porazgovaram sa tobom. Kako su Silvija i dečak?"
     "Fino", reče Džek. "Ali, čuj, nemoj se obavezivati, jer poznata je činjenica da svaka prodaja zemljišta na Marsu izvan onih delova kanalske mreže koji rade - a samo oko deset postotaka radi -znači, otprilike, golu prevaru." Nije mogao shvatiti kako to da njegov otac, sa toliko godina iskustva u poslu, i to baš u ulaganju u još nerazvijena zemljišta, zaluta u tako promašenu investiciju. Plašilo ga je to. Možda mu je otac, u ovim godinama otkad se nisu videli, ostario. Pisma kazuju vrlo malo; otacih samo diktira nekoj od daktilografkinja svoje kompanije.
      Ili možda vreme drugačije teče na Zemlji nego na Marsu; Džek je pročitao jedan članak o tome u nekom žurnalu za psihologiju. Njegov otac će stići kao teturavi, sedi, ostareli relikt. Može li senekako izbeći ta poseta? Dejvid bi rado video svoga dedu, a i Silviji je drag. U sluhu Džeka Bolenaslabi, daleki glas nastavi da priča njujorške vesti, koje ga ni najmanje nisu zanimale, bile su mu nestvarne. Pre deset godina učinio je ogroman napor da se odvoji od svoje zajednice na Zemlji, i uspeo je u tome; nije više želeo da sluša o njoj.
       Ipak, veza sa ocem je ostala, a uskoro će biti i ojačana očevim prvim putovanjem sa Zemlje; starie oduvek želeo da poseti neku drugu planetu pre nego što bude 'prekasno' - drugim rečima, pre negošto umre. Leo je čvrsto rešio. Ali, uprkos poboljšanjima kod velikih međuplanetnih brodova, putovaje ostaje rizično. To Leu ne smeta. Ništa njega neće odvratiti; štaviše, on je već izvadio rezervacije.
      "Bože, tata", reče Džek, "sigurno je divno što se osećaš sposoban da potegneš na tako naporno putovanje. Nadam se da si u dovoljno dobroj formi za njega." Pomirio se.
     Naspram Džeka, njegov poslodavac, gospodin Ji, uputi mu pogleda i podiže žuti listić hartije sa zapisanim servisnim pozivom. Mršavi, izduženi gospodin Ji, sa kravatom i odelom na jedan red dugmadi... Kineski stil odevanja, nepopustljivo ukorenjen u ovo tuđinsko tlo; autentičan jednako kao da Ji posluje u centru Kantona.
      Gospodin Ji pokaza prstom na listić papira, a onda svečano, pantomimom, odglumi značenje: prvo se poče stresati, pa presipati nešto iz desne ruke u levu, pa otirati znoj sa čela i potezati okovratnik. Onda osmotri ručni časovnik na svom koščatom zglavku. Rashladni aparat na nekoj mlečnoj farmi se pokvario, shvati Džek Bolen, i stvar je hitna, mleko će se ukvariti kad se, zbog dnevne vrućine, zagreje.
      "U redu, tata", reče on, "čekaćemo tvoj telegram." Onda se pozdravi i spusti slušalicu."Izvinjavam se što sam tako dugo telefonirao", reče on gospodinu Jiu. Pruži ruku da dohvati listić.
    "Starija osoba ne bi trebalo da putuje ovamo", reče gospodin Ji svojim smirenim, nepopustljivim glasom.
    "On je čvrsto rešio da se uveri kako mi napredujemo", reče Džek.
    "A ako ne napredujete onako brzo kao što bi on želeo, može li vam pomoći?" Gospodin Ji se nasmeši prezrivo. "Da li se od vas očekuje da ste pronašli neko bogatstvo? Reci mu da dijamanata nema. To su pokupile UN. A što se tiče ovog poziva koji ti dadoh: u evidenciji stoji da smo na toj rashladnoj jedinici radili mi, pre dva meseca, zbog iste žalbe. Nešto ima u izvoru ili u dovodu energije. U nepredvidljivim trenucima, motor počne da usporava, sve dok ga bezbednosni prekidačne isključi da ne bi pregoreo."
       "Videću šta još crpe snagu iz njihovog generatora", reče Džek.
      Nije lako raditi za gospodina Jia, pomisli on, penjući se uz stepenište, do krova, na kome su bili parkirani helikopteri kompanije. Sve se vodi racionalno. Gospodin Ji izgleda i ponaša se kao nešto što je sklopljeno da bi kalkulisalo. Pre šest godina, kad mu je bilo dvadeset dve, Ji je izračunao da na Marsu može zarađivati bolje nego na Zemlji. Na Marsu je postojala silna potreba za servisnim održavanjem svakojake mašinerije, svega i svačega što ima pokretne delove, zato što je cena prevozanovih mašina sa Zemlje tako visoka. Stari toster, koji se na Zemlji bez razmišljanja baci u smeće, na Marsu mora biti održavan u upotrebi. Gospodinu Jiu se dopadalo, u načelu, spasavanje pokvarene mašinerije. Nije odobravao nikakvo rasipništvo, zato što je odgajen u štedljivoj, puritanskoj atmosferi Narodne Kine. A pošto je radio kao elektroinženjer u provinciji Honan, imao je potrebnu stručnost. Zato je na veoma smiren i metodičan način doneo odluku koja kod većine ljudi znači i katastrofalan emocionalni potres; zakazao je svoje emigriranje sa Zemlje, isto kao što bi zakazao odlazak kod zubara koji bi mu napravio zubnu protezu od nerđajućeg čelika. Znao je, do poslednjeg UN dolara, koliko će moći da smanji organizacione troškove kad uspostavi svoju firmu na Marsu. Bila je to operacija sa uzanom marginom zarade, ali vrhunski profesionalna. Tokom šest godina, od 1988, širio je posao, tako da su sad njegovi serviseri prvi pozivani u hitnim slučajevima - a šta, u koloniji koja još i sad ima teškoća da odgaji rotkvice i da rashladi svoju majušnu proizvodnju mleka, šta nije hitan slučaj?

     Zatvorivši vrata helikoptera, Džek Bolen pokrete motor i uskoro se uzdiže nad građevine Bančivud Parka, u izmagličasto, tupo nebo prepodneva, polazeći na svoj prvi današnji servisni zadatak.
     Daleko na desnoj strani, jedan ogroman brod je, dovršavajući putovanje sa Zemlje, sletao na bazaltni krug koji je služio kao prijemno polje za žive terete. Drugi tereti morali su biti spuštani sto milja istočno. Ovo beše putnička letelica prve klase; uskoro će ga posetiti daljinski kontrolisani uređaji koji će tako 'ostrigati' putnike, da na njima neće ostati nijedan virus niti bakterija, insekt niti semenka korova; oni će izići nagi kao na dan kad su se rodili, proći kroz hemijska kupatila, nezadovoljno prebroditi osam sati testiranja - a onda, najzad, biti pušteni na slobodu, gde će svako morati da se potrudi da, kao jedinka, opstane, pošto je opstanak kolonije već osiguran. Neko će, možda, čak biti poslat natrag, na Zemlju, ako je njegovo zdravlje, u napornim uslovima putovanja, popustilo na takav način da se može posumnjati u genetske defekte. Džek zamisli svoga oca kako strpljivo podnosi postupke pri imigraciji. Mora se to proći, dečko moj, rekao bi tata. Potrebno je. Starac sa cigarom, zadubljen u misli... filozof čije se ukupno školovanje sastojalo od sedam godina u jednoj njujorškoj osnovnoj školi, i to u razdoblju kad je na takvim mestima vladalo najveće divljaštvo. Čudna stvar, pomisli on, kako se karakter ipak ispolji. Stari je u dodiru sa nekim nivoom znanja koji mu kazuje kako se treba držati, ne u socijalnom nego u nekom dubljem, trajnijem smislu. Prilagodiće se on ovom svetu, ovdašnjim prilikama, zaključi Džek. Tokom svoje kratke posete prilagodiće se bolje nego što smo uspeli Silvija i ja. Otprilike jednako dobro kao Dejvid...
       Dobro će se slagati ta dvojica: njegov otac i njegov sin. Obojica oštroumni i praktični, a ipak, obojica i nepredvidljivo romantični, kao što pokazuje ova 'bubica' njegovog oca da kupi zemljišne posede negde u planinama F.D.R-a. Bio je to najnoviji grcaj nade iz pluća jednog starog čoveka, ali čoveka čiji izvor nade nikako da presuši. Tu se zemljišni posed daje praktično besplatno, pa ipak niko neće da kupi; tu je autentična 'divlja krajina', što nastanjivi delovi Marsa, naravno, nisu. Ispod sebe, Džek vide Kanal senatora Tafta i poče leteti uporedo s njim; kanal će ga odvesti do mlečne farme Mak Olifa, koja se sastoji od mnogo hiljada hektara svenule trave i od krda krava koje su nekad, davno, bile izvrsni primerci sorte 'džersi', a sada, izobličene zbog života u ovako nepravednoj sredini, samo liče na svoje pretke. Ovo je nastanjivi Mars; ova zamalo-plodna paukova mreža linija koje se radijalno šire, ponegde ukrštaju, i koje su uvek dovoljne da održe život, jedva i ne više od toga. Taft, sada tačno ispod njega, pokaza tromu i odvratno zelenu vodu; voda se na određenim mestima preliva i filtrira, ali ovde se videlo šta se sve, vremenom, nakuplja u njoj, pesak, ljigavi mulj, zagađivači, tako da je ne može piti niko. Bog zna kakve su alkalne materije stanovnici već apsorbovali i ugradili u svoje kosti. Ali živi su. Ta voda ih nije ubila, tako žutosmeđa i puna sedimenata. A na zapadu su planinski lanci koji čekaju da ljudska nauka naskoči na njih i prenese im svoje čudo.

      Arheološke ekipe, koje su sletele na Mars početkom sedamdesetih godina, živo su radile na utvrđivanju različitih etapa uzmicanja one ranije civilizacije, koju je ljudska sad počela zamenjivati. A ta ranije nije, ni u jednom trenutku, nastanila samu pustinju. Očigledno se, poput civilizacija na Eufratu i Tigru na Zemlji, držala na onim terenima koje je mogla navodnjavati. Na svom vrhuncu, stara marsovska kultura zauzimala je jednu petinu površine Marsa, a četiri petine je ostavila u nedirnutom, prirodnom stanju. Kuća Džeka Bolena, na primer, blizu ukrštanja Kanala Vilijema Batlera Jejtsa i Kanala Herodota: ta kuća stoji maltene na rubu mreže kojom je bila postizana plodnost u proteklih pet hiljada godina. Bolenovi su stigli među poslednjima; a kad se to dešavalo, pre jedanaest godina, niko nije znao da će priliv doseljenika tako naglo presahnuti.
     Radio-aparat u helikopteru poče ispuštati šum statike, a onda limena verzija glasa gospodina Jiareče: "Džek, imam još jedan servisni poziv da ti dodam. Vlasti iz UN kažu da u Javnoj školi ima kvar, a da njihov majstor nije tu."
     Džek podiže mikrofon i reče u njega: "Žao mi je, gospodine Ji - mislim da sam ti rekao da ja nemam obuku ni da pipnem te mašine u školi. To bi trebalo da daš Bobu ili Pitu." Ne mislim nego znam da sam ti rekao, reče on sebi.
      Na svoj logični način, gospodin Ji reče: "Ova popravka je od životnog značaja, pa je, zbog toga ,mi ne možemo odbiti, Džek. Mi nikad nijedan servisni posao nismo odbili. Tvoj stav nije pozitivan. Moraću insistirati da se uhvatiš ti ukoštac sa tim poslom. Čim bude moguće, poslaću još jednog servisera u školu, da ti pomogne. Hvala ti, Džek." Gospodin Ji isključi vezu.
    Ma hvala i tebi, reče Džek Bolen ironično, u sebi.
     Ispod sebe vide početke drugog naselja: Luistaun, glavno stanište sindikata vodoinstalatera, jednog od prvih koji se organizovao na planeti; taj sindikat ima svoje servisere, koji ne rade kod gospodina Jia. Ako bi mu radno mesto kod Jia postalo odveć neprijatno, Džek Bolen bi uvek mogao da pokupi prnje i preseli se u Luistaun, stupi u sindikat i nastavi da radi, možda i sa boljom platom. Ali nedavni politički događaji u naselju vodadžijskog sindikata nisu mu se dopali. Arni Kot, predsednik  'Vodo-radnih lokalnih', izabran je tek posle mnogih neobičnih zbivanja u predizbornoj kampanji, i to uz neuobičajno velike nepravilnosti u postupku glasanja i brojanja glasova. Kotov režim nije ostavljao na Bolena utisak nečega pod čime bi on voleo živeti; koliko je Bolen mogao videti, vladavina tog starca imala je sve odlike ranorensansne tiranije, sa unetom primesom nepotizma. Ipak, čini se da ta naseobina ekonomski napreduje. Ima uspešan program javnih radova i budžetsku politiku koja je omogućila da se stvori ogromna rezerva gotovog novca; delotvorna je i napredna - štaviše, obezbeđuje pristojno zaposlenje za svakog svog stanovnika. Najuspešnija je, posle izraelske kolonije na severu. A izraelska naseobina ima prednost, fanatične cionističke udarne odrede, koji podižu svoje logore u samoj pustinji, otkidajući od nje komad po komad i privodeći ga poljoprivrednoj nameni - od gajenja pomorandži do proizvodnje veštačkog đubriva. Novi Izrael same oteo od pustinje trećinu sve pustinjske zemlje koja se sad, na Marsu, obrađuje; štaviše, to je jedina marsovska naseobina koja izvozi na Zemlju iole ozbiljnije količine svoje robe.

     Glavni grad sindikata vodoinstalatera, Luistaun, promače ispod helikoptera, onda se pojavi spomenik Aldžeru Hisu, prvom mučeniku Ujedinjenih Nacija; najzad, otvorena pustinja. Džek se zavali u sedište i pripali cigaretu. Gonjen upornim pogledom gospodina Jia, krenuo je, a zaboravio da ponese termos sa kafom, čiji nedostatak sada oseti. Dremalo mu se. Neće oni mene naterati da radim na Javnoj školi, reče on sebi, više ljutito nego ubeđeno. Daću ostavku. Ali znao je da neće dati ostavku. Otići će u školu, čangrljaće malo po mašineriji, recimo sat-dva, tek da stvori utisak da nešto popravlja; onda će se pojaviti Bob ili Pit i uraditi posao. Ugled njihove firme biće očuvan, a oni će se moći vratiti u kancelarije. Svako će biti zadovoljan, čak i gospodin Ji.
    Nekoliko puta je on bio u školi, ali sa svojim sinom. To je druga stvar. Dejvid je među najboljima u odeljenju, napreduje kroz školu i usput koristi najbolje nastavne mašine. Ostaje u školi kasno uveče, do krajnosti koristeći 'tutorski' sistem kojim se UN toliko ponose. Džek pogleda na sat i vide da je deset. Po onome što je zapamtio sa poseta i što mu Dejvid javlja, trebalo bi da je sad kod Aristotela, od koga uči osnove prirodnih nauka, filozofije, logike, gramatike, pesništva, kao i istoriju fizike. Činilo se da Dejvid najviše voli, od svih nastavnih mašina, upravo Aristotela, što je olakšanje; mnogi đaci više vole neke druge, herojskije nastavnike, kao što su ser Frensis Drejk (istorija Engleske, osnovi kavaljerstva), ili Abraham Linkoln (istorija SAD, osnovi modernog ratovanja i savremene državnosti) ili sumorne ličnosti kao što su Julije Cezar i Vinston Čerčil. On sam, Džek, rođen je prerano da bi mogao ući u 'tutorisane' škole; prvo je sedeo, kao dečak, u istoj učionici sa šezdesetoro druge dece, a kasnije, u srednjoj školi, slušao i gledao nastavnika koji se preko ekrana interne televizije obraćao odjednom masi od hiljadu đaka. A da ga je neko pustio da pohađa novu vrstu škole, Džek bi začas našao svog miljenika: jer, prilikom jednog od njegovih odlazaka u Dejvidovu školu, zapravo kad je bio prvi roditeljski sastanak, video je nastavnu mašinu 'Tomas Edison' koja bi njemu bila sasvim dovoljna. Tom prilikom Dejvid je tek posle jednog sata uspeo da odvuče oca od Edisona.              Ispod helikoptera, pustinju zameni prostranstvo škrtih livada, nalik na preriju. Ograda od bodljikave žice označavala je početak ranča Mak Olifa, pa time, ujedno, i početak zone pod administrativnom upravom države Teksas. Mak Olifov otac bio je teksaški naftni milioner, koji je finansirao izgradnju svojih sopstvenih svemirskih brodova za emigriranje na Mars; pobedio je čak i sindikat vodoinstalatera. Džek ugasi cigaretu i poče spuštati helikopter, nastojeći da vidi, nasuprot bleštanju sunca koje mu je išlo u oči, zgrade ranča.
     Jedno omanje krdo krava poče bežati od buke helikoptera, panično, galopom; gledao ih je kako se rasipaju po ravnici i nadao se da Mak Olif, niski Irac kiselog lica i opsesivnog stava prema životu, neće to primetiti. Mak Olif je, u vezi sa zdravljem svojih krava, imao hipohondričan stav, ne sasvim neosnovan; podozrevao je da marsovska bića aktivno rade na uništenju njegovih krava, izazivajući njihovu mršavost i bolest, kao i neujednačenu proizvodnju mleka.
       Uključivši radio-otpremnik, Džek reče u mikrofon: "Ovde servisna letilica kompanije Ji. Džek Bolen traži dozvolu da sleti na pistu Mak Olifa, a po vašem pozivu."
      Čekao je. Stiže odgovor sa ogromnog ranča. "Može Bolene. Sve čisto. Bilo bi beskorisno da te pitam gde si toliko dugo." Mak Olifov otupljeni, gunđajući glas.
      "Za neki minut sam kod vas", reče Džek, kriveći lice u grimasu.
      Uskoro vide zgrade ispred sebe, bele naspram peska.
       "Mi ovde imamo šezdeset hiljada litara mleka", dopre Mak Olifov glas iz zvučnika. "I sve ima da se pokvari ako ti uskoro ne pokreneš prokletu opremu za rashlađivanje."
      "Dolazim trkom", reče Džek. Onda prisloni palčeve na uši i isplazi se ka zvučniku, licem grotesknim i odbojnim.


Prevod: Nedeljković B. Aleksandar

2. 

nastavak scribd 
izvor

George Orwell, Šoljica čaja

Ako u prvoj kuvarici koja vam dođe pod ruku pogledate što piše pod čaj, verovatno ćete videti da se uop[te ne spominje, ili ćete, u najboljem slučaju, naći nekoliko redaka površnih uputa koje vam ne ukazuju na nekoliko najvažnijih stvari. To je čudno ne samo zato što je čaj jedno od glavnih uporišta civilizacije ove zemlje, jednako kao i Irske, Australije i Novog Zelanda, već i stoga što je najbolji način pripremanja čaja predmet žestokih rasprava.

Kada pogledam svoj vlastiti recept za šoljicu najboljeg čaja, nalazim ne manje nego jedanaest važnih pravila. Možda se za dva od njih svi slažu, ali barem četiri su vrlo sporna. Evo mojih jedanaest pravila, od kojih svakako smatram zlatnim.

Pre svega, valja upotrebiti indijski ili cejlonski čaj. Kineski čaj ima vrline koje danas nisu za preziranje – ali nije jako stimulativan. Nakon njega ne osećate se mudriji, hrabriji, ili optimističniji. Ko god upotrebljava taj okrepljujući izraz šoljica dobrog čaja, sigurno misli na indijski čaj. Drugo, čaj se mora praviti u malim količinama, što znači u čajniku. Čaj iz lonca uvek je bez okusa, dok vojnički čaj, iz kazana, ima okus po mazivu i kreču. Čajnik mora biti od porculana ili gline. Čajnici od srebra ili slitine kositra i antimona daju slabiji čaj, emajlirani čajnici su još gori, dok začudo, kositreni čajnik (koji je danas retkost) nije tako loš. Treće, čajnik se pre upotrebe mora zagrejati. To je bolje učiniti stavljanjem čajnika na ploču kamina, nego, kao što je uobičajeno, oplahnuti ga vrelom vodom. Četvrto, čaj mora biti jak. Za čajnik od četvrt galona ukoliko ga napunite do ruba, potrebno je oko šest punih kašika čaja. U vreme ograničenja potrošnje to sebi ne možete priuštiti svaki dan u nedelji, ali smatram da je jedna šoljica dobrog čaja bolja od dvadeset slabijih. Svi pravi ljubitelji čaja ne samo da vole jak čaj, već ga svake godine vole malo jačeg – ta je činjenica i službeno priznata davanjem dodatnih količina čaja starosnim penzionerima. Pet, čaj se stavlja direktno u čajnik. Bez cedila, vrećica od muslina ili drugih sredstava za zarobljavanje čaja. U nekim zemljama u čajnicima su ispod grlića ugrađene male cediljke za zaustavljanje zalutalih listića koji se smatraju štetnima. U stvari, možete progutati prilične količine čajnik listića bez loših posledica, a ako se čaj ne stavi u čajnik slobodno, nikad se dobro ne opari. Šesto, čajnik treba prineti kotliću s vodom, to je jedini ispravan način. U trenutku dodira s čajem voda treba stvarno ključati, što znači da u trenutku ulivanja vode u čajnik kotlić treba držati nad plamenom. Neki kažu da treba upotrebljavati vodu koja je upravo proključala, ali ja nikad nisam primetio neku razliku. Sedmo, pošto je čaj napravljen, treba ga promešati ili, još bolje, dobro protresti čajnik, a potom ostaviti da se listići slegnu. Osmo, čaj treba piti iz šoljice za doručak – to je cilindrična vrsta šoljica, a ne plosnata i plitka. U  šoljicu za doručak stane veća količina, a osim toga, kod drugih vrsta šoljica čaj se napola ohladi pre nego što ga i počnete piti. Deveto, pre nego što upotrebite mleko, valja skinuti vrhnje. Premasno mleko uvek daje čaju otužan okus. Deseto, u  šoljicu prvo treba uliti čaj. To je jedno od najspornijih pravila uopšte; zaista, u svakoj porodici u Britaniji postoje verovatno dva različita stava o tom problemu. Stav – prvo mleko – može izneti prilično jake argumente, ali ja smatram da se mom razlogu ne može naći prigovor. Ako prvo ulijete čaj, a potom, lagano mešajući, nalevate mleko, tačno možete odrediti potrebnu količinu mleka; ukoliko radite obrnuto, možete staviti previše mleka.

Konačno, čaj se – osim ako ga pijete na ruski način – mora piti bez šećera. Vrlo dobro znam da sam ovde u manjini. Pa ipak, kako se možete nazvati pravim ljubiteljem čaja ako mu dodavanjem šećera kvarite ukus. Bili bi jednako razumno dodati mu biber ili so. Čaj mora biti gorak, isto kao što mora biti i pivo. Ako ga zasladite, više nemate ukus čaja već osećate samo šećer; vrlo slično piće možete napraviti ako rastopite šećer u čistoj toploj vodi.

Neki će odgovoriti da ne vole sam čaj, da ga piju jedino da bi se zagrejali i okrepili, te da im je šećer potreban da ublaže ukus čaja. Tim zavedenim ljudima ja bih poručio: pokušajte piti čaj bez šećera, recimo dve nedelje, i vrlo je mala verovatnost da ćete ikada ponovo poželeti da ga kvarite zaslađivanjem.

To nisu jedine sporne tačke koje se pojavljuju u vezi s tim kako se pije čaj, ali su dovoljne da pokažu koliko je to postala profinjena navika. Postoji, također, tajnovita društvena ceremonija oko čajnika, (zatim na primer, zašto se smatra prostačkim piti čaj iz tanjirića?), a mnogo bi se toga moglo napisati o dopunskoj upotrebi čajnih listića za proricanje sudbine, predviđanje dolaska gostiju, hranjenja zečeva, lečenje opeklina i čišćenje tepiha. Vredi obratiti pažnju takvih pojedinostima kao što su grejanje čajnika i korištenje vode koja upravo ključa, tako da iz vaše dve unce, ukoliko ih upotrebljavate na pravi način, uspete dobiti dvadeset dobrih, jakih šoljica čaja.



Evening Standard, 12. januara 1946.

Preuzeto iz: Zašto pišem i drugi eseji, Napred, Zagreb 1977
izvor