Crichton Michael,Andromedin soj (21. Ponoćno savetovanje , 22.Analiza )

21.Ponoćno savetovanje

         Sreli su se ponovo, u istoj prostoriji, na isti naĉin. Stoun je pogledao ostale i video da su umorni; niko, ukljuĉujući i njega samog, nije dovoljno spavao.
 
    –     Poĉeli smo suviše oštro –reĉe on. –Ne moramo da radimo neprekidno, niti je to poţželjno. Umorni ljudi greše –i u razmišljanju i u postupcima. Uskoro ćemo ispuštati stvari, raditi nepovezano i površno. I pravićemo pogrešne pretpostavke, izvoditi netaĉne zakljuĉke. To ne sme da se desi.

     Ĉlanovi ekipe složili su se da se odmaraju bar tokom šest od dvadeset i ĉetiri ĉasa. To je izgledalo razumno, pošto na površini nije bilo problema; zaraza u Pidmontu bila je zaustavljena atomskom bombom.

   Možda bi i dalje ostali u tom uverenju da Livit nije predložio da se iz datoteke zatraži kodirano ime. Podsetio je da raspolažu jednim organizmom i da je za njega potreban kod. Ostali su se složili.

     U jednom uglu prostorije nalazio se teleprinter s uređajem za automatsko šifrovanje. Kloparao je po ceo dan otkucavajući materijale poslate spolja. Bila je to dvonamenska mašina: materijal za odašiljanje morao je biti kucan malim slovima, dok je primljeni kucan velikim.

       Još od njihovog dolaska na Horizont V niko se nije potrudio da pogleda ulaz teleprintera. Svi su bili prezauzeti; osim toga, većina unetih podataka predstavljala je tekuća vojna saopštenja koja su bila upućivana ekipi »Grĉke vatre«, ali nisu morala da je se tiĉu. »Grĉka vatra« bila je jedna od potcentrala »Kruga hlađenja«, ironiĉno nazvanih »gornjih dvadeset«. Ove potcentrale bile su povezane preko podruma Bele kuće i predstavljale su dvadeset najvažnijih strategijskih taĉaka u zemlji. Među druge potcentrale spadali su Vandenberg, Kenedi, Komanda protivvazdušne odbrane SAD i Kanade, Paterson, Detrik i Virdţžinija Ki.

     Stoun ode do teleprintera i otkuca svoju poruku. Poruka je preko kompjutera upućena u centralnu jedinicu za kodove, stanicu koja je upravljala kodiranjem svih projekata podvedenih pod sistem »Kruga hlađenja«.

Prenos poruka tekao je ovako:

otvorite liniju za prenos
POTVRĐENO NAVEDITE POREKLO
stoun projekt grĉka vatra
NAVEDITE PRIMAOCA
centralna jedinica za kodove
POTVRĐENO CENTRALNA JEDINICA ZA KODOVE
poruka sledi
PREDAJTE
izolovali vanzemaljskl organizam donet prilikom povratka sonde sedam
želimo kod za organizam kraj poruke
PRIMLJENO

       Posle ovoga nastala je duga pauza. Teleprinter s automatskim uređajem za šifrovanje zujao je i kvrckao, ali nije ništa otkucao. Najzad, mašina poĉe da izbacuje poruku na dugaĉkoj papirnoj traci:

PORUKA IZ CENTRALNE JEDINICE ZA KODOVE SLEDI POTVRĐEN PRIJEM
VESTI O NOVOM ORGANIZMU MOLIMO KARAKTERIZACIJU
KRAJ PORUKE

Stoun se namršti. »Ali, mi ne znamo dovoljno«. Međutim, teleprinter je bio nestrpljiv:

PREDAJTE ODGOVOR CENTRALNOJ JEDINICI ZA KODOVE

         Trenutak kasnije, Stoun je otkucao: sledi poruka centralnoj jedinici za kodove

ne možemo da ga okarakterišemo u ovom trenutku ali
predlažemo probnu klasifikaciju kao bakterijskog
soja
kraj poruke
PORUKA IZ CENTRALNE JEDINICE ZA KODOVE SLEDI
POTVRĐEN ZAHTEV ZA KLASIFIKACIJU BAKTERIJE
OTVARA SE NOVA KATEGORIJA KLASIFIKACIJE
PREMA REFERENTNOM STANDARDU ICDA
KOD ZA VAŠ ORGANIZAM BIĆE ANDROMEDA
KOD ĆE SE ĈITATI ANDROMEDIN SOJ
REGISTROVANO PO LISTI ICDA KAO 053.9
(NESPECIFIKOVANI ORGANIZAM) DALJNA REGISTRACIJA KAO
E866 (AVIONSKA NESREĆA) OVA REGISTRACIJA JE NAJBLIŽA UVEDENIM KATEGORIJAMA

       Stoun se osmehnu. »Izgleda da se mi ne uklapamo u uvedene kategorije«.
      On otkuca odgovor:

razumeli kodiranje kao andromedin soj
prihvatamo
kraj poruke
PRIMLJENO

–Pa –reĉe Stoun –to bi bilo sve.

       Barton je preturao po trakama papira iza teleprintera. Uređaj je poruke ispisivao na dugaĉkim rolnama papira, koje su padale u jednu kutiju. Bilo je tu na desetine jardi hartije koju niko nije pogledao. On ćutke proĉita jednu poruku, otcepi je od ostatka trake i pruži Stounu.

1134/443/KK/Y-U/9
STATUS INFORMACIJE
PREDAJA ZA SVE STANICE
KLASIFIKACIJA STROGO POVERLJIVO
ZAHTEV ZA DIREKTIVU 7-12 DANAS PRIMLJEN KOD IZVRŠNIH ORGANA I SAVETA NACIONALNE BEZBEDNOSTI –KOBRA
POREKLO VANDENBERG/GRĈKA VATRA
U SARADNJI SA  NASA/AMC
PRVI ODGOVORI RUKOVODILAC MANĈEK, ARTUR, MAJOR SAD
NA ZATVORENOJ SEDNICI OVA DIREKTIVA NIJE STUPILA NA
SNAGU
KONAĈNA ODLUKA ODLOŢENA ZA DVADESET I ĈETIRI DO ĈETRDESET
I OSAM  ĈASOVA
PREISPITIVANJE POSLE TOG ROKA
SADA JE U TOKU ALTERNATIVNO RAZVIJANJE
JEDINICA PREMA DIREKTIVI 7-11
BEZ NAJAVE
KRAJ PORUKE
SVIM STANICAMA
KLASIFIKACIJA STROGO POVERLJIVO
KRAJ PREDAJE

      Ekipa je s nevericom zurila u poruku. Dugo vremena niko nije progovorio. Najzad Stoun prevuĉe prstom preko gornje ivice lista i tiho reĉe:
       –Ovo nosi broj 443. To znaĉi da se radi o specijalnoj predaji. Trebalo je da ovde dole zvoni.
      –Na ovom teleprinteru nema zvona –reĉe Livit. –Samo na Horizontu I u sektoru pet. Ali oni su dužni da nas obaveste kad god...
      –Dajte vezu sa sektorom pet –prekide ga Stoun.

        Deset minuta kasnije, užasnuti narednik Morisdao je Stounu vezu s Robertsonom, šefom Predsednikovog Nauĉnog savetodavnog odbora, koji se nalazio u Hjustonu.
      Nekoliko minuta Stoun je razgovarao s Robertsonom, koji je isprva izrazio ĉuđenje što mu se već ranije niko nije javio iz »Grĉke vatre«. Zatim se razvila žestoka diskusija o Predsednikovoj odluci da ne odobri Direktivu 7-12.–
      Predsednik ne veruje nauĉnicima –reĉe Robertson. –Ne oseća se prijatno u njihovom društvu.
       –Vaš je posao da se oseća prijatno –odgovori Stoun. –A vi ga niste dobro obavili.
     –Džeremi...
     –Postoje samo dva izvora kontaminacije –reĉe Stoun. –Pidmont i ovaj objekt. Mi ovde smo adekvatno zaštićeni, ali Pidmont...
      –Džeremi, slažem se da je bomba trebalo da bude baĉena.
      –Onda ga obrađujte. Ostanite mu na grbaĉi. Naterajte ga da odobri 7-12 što je pre moguće. Možda je već prekasno.

      Robertson odgovori da hoće i da će ih pozvati telefonom. Pre nego što je prekinuo vezu, dodao je: –Uzgred, imate li neku ideju o »Fantomu« ?
     –O ĉemu?
      –O »Fantomu« koji se srušio u Juti.

      Nastao je trenutak zbunjenosti pre nego što su ĉlanovi grupe »Grĉka vatra« shvatili da su propustili još jednu važnu teleprintersku vest.

      –Redovni nastavni zadatak. Ipak, mlaznjak je zalutao u vazdušni prostor iznad blokirane zone. To je zagonetka.
      –Još neki podaci?
       –Pilot je rekao nešto kao da mu se cev za dovod vazduha topi. Vibracije ili tome sliĉno. Njegova poslednja saopštenja bila su dosta ĉudna.
       –Kao da je lud? –upita Stoun.
       –Da, baš tako –odgovori Robertson.
       –Je li na mesto udesa upućena ekipa?
       –Da. Ĉekamo obaveštenja od njih. Mogu stići svakog ĉas.
       –Prosledite ih –reĉe Stoun. A zatim zastade. –Ako je data Direktiva 7-11 umesto Direktive 7-12, onda se u rejonu oko Pidmonta nalaze trupe.
       –Da, Nacionalna garda.
       –To je jezivo glupo –reĉe Stoun.
      –Ĉujte, Džeremi, slažem se ...
       –Kad prvi od njih umre –nastavi Stoun –hoću da znam kada i kako je umro. I, što je naroĉito važno, gde.Vetar je tamo pretežno istoĉni. Ako poĉnete da gubite ljude zapadno od Pidmonta....
       –Pozvaću vas, Džeremi, –obeća Robertson.

     Razgovor je završen i ekipa je, vukući noge, napustila sobu za savetovanja. Hol je ostao još koji trenutak pregledajući neke rolne papira u kutiji i ĉitajući poruke. Većina mu je bila nerazumljiva: ĉudna mešavina besmislenih saopštenja i kodova. Posle izvesnog vremena je odustao; uĉinio je to taman pre nego što je stigao do preštampane vesti koja se ticala neobiĉne smrti policajca Martina Vilisa iz drumske patrole u Arizoni.




Dan ĉetvrti

Širenje

22. Analiza

         Pod novim pritiskom, zbog ograniĉenog vremena, rezultati spektrometrije i analize aminokiselina, ranije od perifernog interesa, odjednom su dobili poseban znaĉaj. Gajena je nada da će ove analize, bar u opštim crtama, odgovoriti na pitanje koliko je Andromedin mikroorganizam stran u odnosu na zemaljske oblike života.
      Zato su Livit i Barton s interesovanjem posmatrali izlazne podatke o masenoj spektrometriji –kolone brojeva ispisane na zelenom papiru.
      Komadić crne stene sadrţžavao je vodonik, ugljenik i kiseonik, sa znatnim koliĉinama sumpora, silicijuma i selena, kao i tragove nekoliko drugih elemenata.
      Zelena pega, s druge strane, sadržavala je vodonik, ugljenik, azot i kiseonik. Ništa drugo. Njima dvojici izgledalo je ĉudno što su komadić stene i zelena pega tako sliĉnog hemijskog sastava. I bilo je ĉudno što zelena pega sadrži azot, dok ga u steni nema.
      Zakljuĉak se sam nametao: »crna stena« uopšte nije bila stena, nego neka vrsta materijala sliĉnog zemaljskom organskom životu. Bilo je to nešto blisko plastici.
      A zelena pega, za koju su pretpostavljali da je živa, bila je saĉinjena od elemenata, po gruboj proceni, u istoj razmeri kao kod živih bića na Zemlji. Ta ista ĉetiri elementa –vodonik, ugljenik, azot i kiseonik –na Zemlji su zastupljena s 99 odsto u svim živim organizmima.

Ljudi su bili ohrabreni ovim rezultatima, koji su nagoveštavali sliĉnost izmeĊu zelene pege i ţivota na Zemlji. Ali njihove nade bile su kratkotrajne kada su se okrenuli analizi aminokiselina:


IZLAZNI PODACI O ANALIZI AMINOKISELINA
ŠTAMPANJE
UZORAK 1 –CRNI OBJEKT NEPOZNATOG POREKLA –
UZORAK 2 –ZELENI OBJEKT NEPOZNATOG POREKLA
                                                      –UZORAK 1     UZORAK 2

NEUTRALNEAMINOKISELINE

GLICIN                                             00.00                 00.00
ALANIN                                           00.00                  00.00
VALIN                                               00.00                 00.00
IZOLEUCIN                                     00.00                 00.00
SERIN                                               00.00                 00.00
TREONIN                                          00.00                00.00
LEUCIN                                             00.00                00.00

AROAMTIĈNE AMINOKISELINE

FENILALANIN                                00.00                00.00


TIROZIN                                          00.00                 00.00
TRIPTOFAN                                    00.00                 00.00

SUMPORNE AMINOKISELINE

CISTIN                                            00.00                    00.00
CISTEIN                                          00.00                   00.00
METIONIN                                      00.00                   00.00

SEKUNDARNE AMINOKISELINE

PROLIN                                           00.00                     00.00

HIDROKSIPROLIN                        00.00                    00.00

DIKARBONSKE AMINOKISELINE

ASPARAGINSKA KISELINA         00.00                  00.00
GLUTAMINSKA KISELINA          00.00                  00.00

OSNOVNEAMINOKISELINE

HISTIDIN                                          00.00                  00.00
ARGININ                                           00.00                 00.00
LIZIN                                                  00.00                 00.00
HIDROKSILIZIN                              00.00                  00.00
UKUPNI SADRŽAJ AMINOKISELINA  00.00         00.00

KRAJ ŠTAMPANJA
KRAJ PROGRAMA
–STOP

 ––Isuse –uzviknu Livit zureći u list. –Pogledajte ovo!
–Nema aminokiselina –primeti Barton. –Nema proteina.
–Život bez proteina –izusti Livit, odmahujući glavom; izgledalo je da se ostvaruju njegove najstrašnije sumnje.

     Na Zemlji organizmi su evoluirali zato što su nauĉili da biohemijske reakcije sprovode na malom prostoru uz pomoć proteinskih enzima. Biohemiĉari su sada uĉili da kopiraju te reakcije, ali samo tako što su izolovali jednu reakciju od ostalih.
       Žive ćelije su drugaĉije. Tu se na maloj površini odigravaju reakcije koje osiguravaju energiju, rast i pokret. Nema separacije i ĉovek to ne može da kopira, baš kao što ne može da pripremi potpun obed –od aperitiva do dezerta –tako što će sve potrebne sastojke pomešati u jednu veliku posudu, skuvati ih i nadati se da će kasnije odvojiti pitu s jabukama od umaka sa sirom.
     Ćelije mogu da izvode stotine separatnih reakcija koristeći enzime. Svaki enzim je kao jedan radnik u kuhinji, koji obavlja samo jedan posao. Kao što
pekar ne može da isprži šniclu, tako ni majstor kraj roštilja ne može da pomoću svog pribora pripremi aperitiv.
     Ali enzimi su korisni u još jednom pogledu. Oni omogućuju hemijske reakcije koje se inaĉe ne bi odigrale. Jedan biohemiĉar može da kopira reakcije koristeći veliku toplotu ili veliki pritisak ili jake kiseline. Međutim, ljudsko telo ili pojedinaĉna ćelija ne mogu da tolerišu takve ekstreme u svojoj sredini. Enzimi, provodadžije života, pomažu da se hemijske reakcije odigravaju pri telesnoj temperaturi i na atmosferskom pritisku.
     Enzimi su neophodni za život na Zemlji. Ali ako je neki drugi oblik života nauĉio da opstane bez njih, morao je da evoluira na potpuno drugaĉiji naĉin.
       Prema tome, imali su posla s totalno stranim organizmom.
      A to je opet znaĉilo da će analiza i neutralizacija trajati mnogo, mnogo duže.




       U sobi s oznakom MORFOLOGIJA Džeremi Stoun izvadio je malu plastiĉnu kapsulu u kojoj se ugnezdila zelena pega. Stavio je sada stvrdnutu kapsulu u mengele, stegao ih i poslužio se zubarskim svrdlom da sljušti plastiku dok se nije ukazao zeleni materijal.
       To je bio delikatan postupak i iziskivao je više minuta strpljivog rada. Pri kraju tog vremena Stoun je zgulio plastiku na takav naĉin daje ostala piramida od plastike sa zelenom pegom na vrhu.
        Odvrnuo je mengele i izvadio plastiku. Odneo ju je do mikrotoma, noža s obrtnim seĉivom, i isekao veoma tanke listiće plastike i uklješteno zeleno tkivo. Ti režnjevi bili su okrugli; s komada plastike padali su u posudu s vodom. Debljina reţžnja mogla se oceniti po tome kako je reflektovao svetlost: ako je svetlost bila bledosrebrnasta, bio je suviše debeo; nasuprot tome, ako su se na njemu prelamale sve dugine boje, imao je pravu debljinu, od svega nekoliko molekula.
       Kada je Stoun odvojio pogodni komadić tkiva, brižljivo ga je podigao pincetom i stavio na malu okruglu bakarnu rešetku. Ovo je, pak, uložio u metalno dugme. Najzad, dugme je stavio u elektronski mikroskop, kojeg je zatim zatvorio.
      Elektronski mikroskop koji je korišćen u laboratoriji »Grĉke vatre« bio je BVJ model JJ-42. Bio je to aparat velike jaĉine, s dodatkom za rezoluciju slike. Princip rada elektronskog mikroskopa dosta je jednostavan: funkcioniše baš kao optiĉki mikroskop, ali umesto da fokusira svetlosne zrake, fokusira snop elektrona. Svetlost se fokusira soĉivom ili krivim staklom; elektroni se fokusiraju magnetskim poljima.
        Stoun priguši svetlosti u sobi i ukljuĉi mlaz elektrona. Zatim podesi nekoliko skala da bi fokusirao snop. U magnovenju slika se izoštri, zelena i crna na ekranu.
     Bilo je to neverovatno.
     Džeremi Stoun uhvati sebe kako zuri u izdvojenu jedinicu organizma. Bio je to savršeni šestougaonik, koji se na svim stranama preplitao s drugim šestougaonicima. Unutrašnjost šestougaonika bila je podeljena na klinove, koji su se sretali taĉno u centru strukture. Spoljni izgled bio je akuratan, s nekom vrstom matematiĉke preciznosti koju nije mogao da poveže sa ţivotom na Zemlji.
       To je izgledalo kao kristal.
       On se osmehnu: to će se dopasti Livitu. Livit je voleo spektakularne, najneverovatnije stvari. Livit je takođe ĉesto razmatrao mogućnost života zasnovanog na nekoj vrsti kristala, gde bi se pojavio u nekom pravilnom obliku.
      Odluĉio je da pozove Livita.

      Jedan od prvih Stounovih crteža heksagonalne strukture Andromedinog soja. Snimak dobijen Ijubaznošću projekta »Grĉka vatra«.


       Ĉim je stigao, Livit reĉe: –Pa, evo odgovora kojeg smo tražili.
      –Odgovora na šta?
      –Što se tiĉe pitanja kako ovaj organizam funkcioniše, video sam rezultate spektrometrije i analize aminokiselina.
       –I?
       –Organizam je saĉinjen od vodonika, ugljenika, kiseonika i azota. Ali uopšte nema aminokiselina. Nijednu. Što znaĉi da nema proteina kakve mi poznajemo i nema enzima. Pitao sam se kako može da opstane kad nije zasnovan na proteinima. Sada znam.
       –Kristalna struktura.
        –Liĉi na to –reĉe Livit piljeći u ekran. –U tri dimenzije to je verovatno heksagonalna ploĉa, kao komad crepa. Osmostrana ploĉa, s gornjom i
donjom plohom u obliku šestougaonika. Unutra one klinaste pregrade vode u centar.
      –One bi mogle dobro da posluže za separaciju biohemijskih funkcija.
       –Da –uzvrati Livit i namršti se.
        –Nešto nije u redu?

     Livit je razmišljao pokušavajući da se seti neĉega što je zaboravio. Jednog sna o kući i gradu. Naprezao je mozak za trenutak, a onda je zamisao poĉela da mu se vraća. Jedna kuća i jedan grad. Funkcija izdvojene kuće i njena funkcija u gradu.
        Sve se vratilo.
   
         –Znate –reĉe on –zanimljiv je naĉin na koji je ova jedinica povezana s ostalima koje je okruţžuju.
        –Pitate se da li vidimo deo višeg organizma?
       –Taĉno. Da li je ova jedinica sama sebi dovoljna, kao bakterija, ili predstavlja deo većeg organa ili većeg organizma. Na kraju krajeva, kad vidite jednu ćeliju jetre, možete li da pogodite iz kakvog organa potiĉe? Ne. A kakva korist od jedne moždane ćelije bez ostatka mozga?
       Stoun je dugo zurio u ekran. –Priliĉno neobiĉan par analogija. Zato što jetra može da se regeneriše, može da raste, ali mozak ne.
       Livit se osmehnu. –Informaciona teorija.
       –Ĉovek mora da pomisli na nju –potvrdi Stoun.
       Informaciona teorija poticala je od Džona Semjuelsa, inženjera specijalizovanog za komunikacije. U govoru na Petoj godišnjoj konferenciji o astronautici i komunikacijama, izneo je neke teorije o naĉinu koji bi jedna vanzemaljska kultura mogla odabrati da kontaktira s drugim kulturama. Tvrdio je da su i najnapredniji koncepti komunikacija pri sadašnjoj zemaljskoj tehnologiji nezadovoljavajući i da će savršenije civilizacije naći bolje metode.
         –Pretpostavimo da jedna civilizacija želi da pretraži svemir –govorio je on. –Pretpostavimo da oni žele da imaju neku vrstu »glasnika« na galaktiĉkom nivou, da bi formalno najavili svoje postojanje. Oni žele da rasture informacije, tragove o svom postojanju, u svim pravcima. Koji je najbolji naĉin da to uĉine? Radio? Teško: radio je suviše spor, suviše skup i kratkog veka. Jaki signali oslabe posle nekoliko milijardi milja. Televizija je još gora. Proizvodnja svetlosnih zraka fantastiĉno je skupa. Ĉak i ako bi neko otkrio naĉin da izazove eksploziju ĉitave zvezde, da razori jedno sunce kao neku vrstu signala, to bi bilo preskupo.
Pored toga što iziskuju troškove, svi ovi metodi imaju tradicionalni nedostatak svake vrste zraĉenja: snaga im opada s rastojanjem. Jedna sijalica može biti nepodnošljivo svetla na razdaljini od deset stopa, može biti snažna na hiljadu stopa i vidljiva na deset milja. Ali na milion milja ona je potpuno mraĉna, jer energija zraĉenja opada s ĉetvrtim stepenom radijusa. Jednostavan, nepobitan fiziĉki zakon.
     Zato nećete upotrebiti fiziku da prenesete svoj signal. Iskoristićete biologiju. Stvorićete sistem komunikacije koji ne slabi s rastojanjem, nego posle milion milja ostaje isto tako snažan kao na svom izvoru.
    Ukratko, izumećete jedan organizam da prenese vašu poruku. Organizam će biti samoumnožavajući, jeftin i proizvodiće se u fantastiĉnom broju. Za nekoliko dolara moći ćete proizvoditi milijarde tih organizamai razaslati ih po svemiru. To će biti žilave, otporne klice, sposobne da podnesu surovost svemira; moći će da rastu, dele se i množe. U toku nekoliko godina postojaće bezgraniĉan broj mikroorganizama u Galaksiji i žuriće u svim pravcima ĉekajući da uspostave kontakt s drugim oblicima života.
      A kad to uĉine? Svaki mikroorganizam nosiće u sebi mogućnost da se razvije u celovit organ ili celovit organizam. Oni će, po susretu sa živim bićima, poĉeti da rastu u kompletne mehanizme za komuniciranje. To je kao razašiljanje milijarde moždanih ćelija od kojih je svaka sposobna da pod odgovarajućim okolnostima izraste u potpuni mozak. Tek izrasli mozak obratio bi se tada novoj civilizaciji –obavestio je o prisustvu druge i sugerisao naĉine na koje se može uspostaviti kontakt.
      Semjuelsova teorija o informacionoj klici izazvala je veselost među nauĉnicima-praktiĉarima, ali sada nije smela da bude tek tako odbaĉena.
        –Pretpostavljate li –upita Stoun –da se to već razvija u nekakav organ za komuniciranje?
      –Mođda će nam hranijive podloge reći više –odgovori Livit.

       –Ili rendgenska kristalografija –reĉe Stoun. –Odmah ću je zatražiti

         Horizont V imao je opremu za rendgensku kristalografiju, iako se u vreme planiranja objekta vodila žestoka prepirka o tome da li je neophodna. Rendgenska kristalografija predstavlja najmoderniji, najsloženiji i najskuplji metod strukturne analize u savremenoj biologiji. Unekoliko je sliĉna elektronskoj mikroskopiji, ali je otišla jedan stepen više. Zbog veće osetljivosti njome se materija može ispitivati dublje –doduše, uz velike troškove u pogledu vremena, pribora i radne snage.
       Biolog R. A. Janek jednom je rekao: »Ukoliko je vidik veći, veći su i troškovi«. Pri tom je mislio da svakoj mašini koja ĉoveku omogućava da vidi finije i manje uoĉljive detalje cena raste brže nego njena moć razdvajanja. Ovu surovu stranu istraţživanja prvi su otkrili astronomi, koji su s bolom uvideli da je izgradnja jednog teleskopa s ogledalom preĉnika dvesta inĉa kudikamo teža i skuplja od konstruisanja teleskopa s ogledalom preĉnika sto inĉa.
      Ovo je podjednako važilo i u biologiji. Optiĉki mikroskop, na primer, tako je mali aparat da ga neki tehniĉar može lako poneti u jednoj ruci. Može da prikaže ćeliju, i za tu pogodnost nauĉnik plaća oko 1.000 dolara.
     Elektronski mikroskop može da prikaže male strukture unutar ćelije. To je veliki uređaj i košta do 100.000 dolara.
     Nasuprot tome, rendgenska kristalografija moţe da prikaže pojedine molekule. Nauka se pomoću nje približila fotografisanju atoma koliko je to bilo moguće. Ali uređaj ima dimenzije većeg automobila, ispunjava celu jednu prostoriju, iziskuje specijalno obuĉene operatore i potreban mu je kompjuter za analizu rezultata.
      Razlog je u tome što se rendgenskom kristalografijom ne dobija direktna vizuelna slika posmatranog objekta. U tom pogledu aparat nije mikroskop i funkcioniše drugaĉije i od optiĉkog i od elektronskog mikroskopa.
      Ovaj aparat stvara difrakcioni crtež, a ne uobiĉajenu sliku. Crtež se pojavljuje kao skup geometrijskih taĉaka na foto-ploĉi, sam po sebi priliĉno misteriozan. Korišćenjem kompjutera moţe da se analizira crteţ sastavljen od taĉaka i tako dobiju informacije o strukturi.
     Bila je to relativno nova nauka, koja je zadržala staromodno ime. Kristali su sada retko korišćeni; izraz »rendgenska kristalografija« poticao je iz vremena kada su kristali uzimani kao uzorci za probe. Kristali imaju pravilnu strukturu, pa je zato lakše analizirati taĉkasti crtež dobijen pomoću snopa rendgenskih zraka upravljenih na kristal. Ali u novije vreme rendgenski zraci koriste se za ispitivanje nepravilnih objekata svakojakih vrsta. Zraci se pri tom odbijaju pod razliĉitim uglovima.

         Kompjuter može da »ĉita« fotografsku ploĉu, meri uglove i na osnovu toga određuje oblik objekta koji je izazvao određenu refleksiju. Kompjuter »Grĉke vatre« vršio je beskonaĉne i jednoliĉne proraĉune. Da su to ljudi obavljali ruĉno, utrošili bi godine, možda vekove. A kompjuter je to radio za nekoliko sekundi.




      –Kako se osećate, gospodine Džekson? –upita Hol.

      Starac žmirnu i pogleda Hola u njegovom plastiĉnom odelu.
      –Dobro. Ne najbolje, ali dobro.
       On se suvo osmehnu.
      –Jeste li raspoloženi za kraći razgovor?
       –O ĉemu?
       –O Pidmontu. 
      –Šta o Pidmontu?
        –O onoj noći –odgovori Hol. –Noći kada se sve odigralo.
        –Pa, reći ću vam. Živeo sam u Pidmontu celog ţživota. Malo sam putovao... skoknuo do Los Anđelosa ili Friska. Na istoku sam stigao do Sent Luisa, što je za mene puna kapa. Ali Pidmont, tu sam živeo. I rekao sam vam ...
       –O onoj noći kada se sve odigralo –ponovi Hol.
       Starac okrete glavu u stranu. –Ne želim da mislim o tome.
          –Morate da mislite o tome.
          –Ne.Kraće vreme i dalje je gledao u strahu, a onda se ponovo okrenuo ka Holu. –Svi su pomrli, je li?
          –Ne svi. Još jedan je preživeo. –Hol pokaza krevetac pored Džeksona.

       Dţžekson se upilji u gomilu pokrivaĉa. –Ko je to?
        –Jedna beba.
         –Beba? Mora biti Riterovo dete. Džejmi Riter. Sasvim mali, je li?
        –Oko dva meseca.
         –Da, to je on. Pravi mali drekavac. Kao i njegov otac. Stari Riter mnogo je galamio, a iver ne pada daleko od klade. Mali je urlao po celo jutro, dan i noć. Roditelji nisu smeli da drže otvorene prozore, sve zbog tog urlanja.
        –Ima li još nešto neobiĉno u vezi s Džejmijem?
       –Ništa. Zdrav je kao dren, osim što urla. Sećam se da se one noći drao k‘o sam crni Đavo.
         –Koje noći? –upita Hol.
         –Onda kada je Ĉarli Tomas doneo onu prokletu stvar. Svi smo je videli, dakako. Naišla je s neba k‘o zvezda, sva sjajna, i pala severno od mesta. Svi su bili uzbuđeni, a Ĉarli Tomas odvezao se da je donese. Vratio se dvadeset minuta kasnije s onom stvari u prtljažniku svog kombija marke »Ford«. Nova novcata kola. Grdno se ponosi tim kombijem.
      –Šta se zatim desilo?
       –Pa, svi smo se okupili i zijali. Mislili smo da je, mora biti, jedna od onih svemirskih stvari. Ani je govorila da je s Marsa, ali znate kakva je Ani. Ima dana kad pusti mašti na volju. Mi ostali nismo verovali da je s Marsa. Nagađali smo da je to nešto poslato iz Kejp Kanaverala. Znate, ono mesto u Floridi odakle puštaju rakete?
       –Da. Nastavite.
       –Elem, kad smo to isterali na ĉistac, nismo znali šta da radimo. U Pidmontu se takve stvari nisu ranije dešavale, znate. Hoću da kažem, bio je jednom neki turista s kuburom koji je pucao na motel »Poglavica Komanĉa«, ali to se dogodilo još ĉetrdeset osme, a osim toga bio je to vojnik koji nije više imao novca za piće, pa mu je pao mrak na oĉi. Ženska ga je ostavila dok je bio u Nemaĉkoj ili na nekom drugom prokletom mestu. Niko mu to nije uzeo za zlo; razumeli smo kako mu je. Ali odonda se ništa nije desilo, poštenja mi. Miran grad. Sviđao nam se takav, mislim.
       –Šta ste uradili s kapsulom?
       –Pa, nismo znali šta ćemo snjom. A1 je rekao da je otvorimo, ali mi smo se nećkali, naroĉito zbog toga što su unutra mogle biti neke nauĉne stvari,pa smo se razmišljali. A onda Ĉarli, koji je tu stvar prvi i doneo, Ĉarli dakle reĉe, ̳ajd da je damo doktoru; mislio je na doktora Benedikta. On je lekar u našem mestu. štaviše, neguje i one iz okoline, i Indijance. Dobar je ĉovek i završio je škole. Jeste l‘ videli one diplome na zidovima? Pa, mislili smo da će doktor Benedikt znati šta da poĉne s tim. Tako smo mu odneli stvar.
      –Kada je to bilo?
      –Tu negde oko pola osam.
        –Šta je Benedikt uradio sa satelitom?
      –Uneo ga je u kuću. Niko od nas nije ga ponovo video. Znate, sve je poĉelo oko osam, pola devet. Bio sam na benzinskoj pumpi i priĉao s Alom, koji je te noći radio. Hladna noć, ali sam hteo da priĉam i ne mislim na bol. I da uzmem malo soda-vode iz aparata da sperem aspirin. Bio sam odozgo još i žedan; od procetka ĉovek uvek ožedni, znate.
       –Pili ste te noći patoku?
        –Tu negde oko šest sati gucnuo sam malo, ne lažem.
       –Kako ste seosećali?
         –Pa, dok sam bio s Alom, dobro sam se osećao. Malo mi se mantralo i stomak me boleo, ali sam se dobro osećao. A1 i ja sedeli smo u njegovoj kancelariji, znate, priĉali, kad najednom on povika: »Oh, bože, moja glava!«. Skoĉio je, istrĉao napolje i pao. Baš nasred ulice, i nije više ni zucnuo.

     Elem, nisam znao šta mu je. Mislio sam da je srce ili kap, ali bio je suviše mlad za takvo što, pa sam pošao za njim. Ali on je bio mrtav. Onda... svi su poĉeli da izlaze. Mislim da je gospođa Lengdon, udova Lengdon, bila sledeća. Posle se više ne sećam; bilo ih je toliko. Izgledalo je da prosto vrve napolje. Samo bi se uhvatili za grudi i pali k‘o da su se okliznuli. Jedino što posle nisu ustajali. I niko da izusti ni reĉ.
      –Šta ste mislili?
        –Nisam znao šta da mislim ... sve je bilo tako vraški ĉudno. Prepao sam se, pošteno vam kažem, ali sam pokušao da ostanem miran. Nisam mogao, naravno. Moje staro srce je lupalo i stezalo se i skakalo. Prepao sam se. Mislio sam da su svi mrtvi. Onda sam ĉuo kako beba plaĉe, pa sam znao da ne mogu baš svi biti mrtvi. A tada sam video generala.
      –Generala?
       –Oh, mi smo ga samo tako zvali. Nije on bio general; samo je bio u ratu, i voleo je da se toga sećamo. Dakle, on je stariji od mene. Dobar ĉovek, Piter Arnold. Ĉvrst k‘o stena celog života. Vidim kako stoji na tremu, u uniformi od glave do pete. Mraĉno je, ali ima meseĉine. On me primećuje na ulici i pita: »To si ti, Piter?«. Nas dvojica smo imenjaci, razumete? I ja kažem: »Da, taj sam«. A on pita: »Šta se kog đavola dešava? Jesu li Japanci došli?«. I ja mislim: baš je ĉudno što to kaže. On dodaje: »Mislim da su to Japanci; došli su da nas sve pobiju«. A ja ću: »Piter, jesi li šenuo«. On odgovara da se ne oseća dobro i ulazi unutra. Jamaĉno da je šenuo, jer je pucao u sebe. Ali i drugi su šenuli. Bila je to boleština.
       –Otkud znate?
       –Ljudi se ne samospaljuju niti sami sebe dave ako imaju pameti u glavi, zar ne? Sav narod u gradu bio je dobar, normalan do te noći. A onda su svi poludeli.
    –Šta ste vi uĉinili?
       –Mislio sam da sanjam, da sam suviše popio. Tako sam otišao kući i legao misleći da će mi izjutra biti bolje. Tu negde oko deset sati ĉujem šum kola i evo mene napolju da vidim ko je. To je neka vrsta zatvorenih kola, znate, od onih specijalnih vozila. Unutra dva tipa. Pođem ja k njima i, vrag da ga nosi, obojica padnu mrtvi. Najgroznije što ste videli. Ali je ĉudno.
       –Šta je ĉudno?
        –To što su one noći prošla samo dvoja kola. Obiĉno ih ima sijaset.
       –Bila su još neka kola?
        –Da. Vilis iz drumske patrole. Provezao se kroz grad petnaest do trideset sekundi pre nego što je sve poĉelo. Doduše, nije stao, kao što ponekad uĉini. Zavisi od toga da li kasni po rasporedu; to je redovna patrola, znate, i mora da se drži plana.
       Džekson uzdahnu, a glava mu klonu na jastuk. –A sada, ako nemate ništa protiv, ja bih malo pospavao. Odrah grlo priĉajući.
      On zatvori oĉi. Hol otpuza natrag kroz tunel, iziđe u prostoriju i sede; kroz staklenu pregradu gledao je Džeksona i do njega bebu u njenom krevecu. Dugo je tako ostao, gledajući ih.

Crichton Michael,Andromedin soj ( vidi : Romani u nastavcima   ) 

J. G. Ballard,Tajna autobiografija J. G. B.-a

Probudivši se jednog jutra, B se iznenadio videvši da je Shepperton pust. U devet sati je ušao u kuhinju i ozlovoljen ustanovio da mu nisu dostavljeni ni pošta ni novine, te da zbog nestanka struje ne može pripraviti doručak. Sat vremena je zurio u led koji se otapao i kapao iz frižidera, a onda se krenuo požaliti susedu.

Začudo, susedova kuća bila je prazna. Auto mu je stajao na prilaznom putu, ali cela porodica – muž, žena, deca, pas – je iščezla. Još čudnije, cesta je bila ispunjena nepomućenom tišinom. Nikakav promet nije tekao obližnjom auto-cestom, a ni jedan avion nije preletao prema londonskom aerodromu. B je prešao cestu i pokucao na nekoliko vrata. Kroz prozore je mogao videti samo prazne unutrašnjosti. Sve je u tom mirnom predgrađu bilo na svom mestu, osim odsutnih stanovnika.

Pomislivši da se možda zbila neka strašna nesreća – nuklearna katastrofa ili nagla epidemija nakon nezgode u istraživačkom laboratoriju – pa da zbog nekog nesretnog nesporazuma jedino on nije bio upozoren, B se vratio kući i uključio tranzistorski radio. Aparat je radio, ali sve su stanice ćutale , one na Kontinentu, baš kao i u Ujedinjenom Kraljevstvu. Smeten, B se vratio na ulicu i pogledao prazno nebo. Dan je bio miran, sunčan, s miroljubivim oblacima koji nisu davali naslutiti neku prirodnu
nepogodu. B je seo u auto i odvezao se u središte Sheppertona. Grad je bio pust i ni jedna prodavaonica nije bila otvorena. Voz je stajao na stanici, prazan, bez i jednog putnika koji bi obično putovali za London. Napuštajući Shepperton, B je prešao Temzu i stigao u obližnji grad Walton. I tu je zatekao potpuno tihe ulice. Zastao je ispred kuće svoje prijateljice P, čiji je auto bio parkiran na ulazu. Upotrebivši rezervni ključ koji je imao sa sobom, otključao je ulazna vrata i ušao u kuću. Viknuo je njeno ime, ali je bilo jasno da mladoj ženi nema ni traga. Nije bila spavala u krevetu. Na kuhinjskom se podu, od otopljena leda iz frižidera, stvorila velika mlaka. Nije bilo struje, a telefon je bio mrtav.

Nastavivši putovanje, B je sistematično istražio obližnje gradove, obišavši ih sve, dok se približavao središnjem Londonu. Nije se iznenadio zatekavši golemu metropolu potpuno pustu. Provezao se praznim Piccadillyjem, prešao u tišini Trafalgar Square i parkirao ispred nečuvane Buckinghamske palače. Počeo je padati sumrak, pa se odlučio vratiti u Shepperton. Gotovo je bio ostao bez goriva, pa je bio prisiljen provaliti u benzinsku pumpu. Policajaca ionako nije bilo ni u patroli ni u stanicama. Ostavio je iza sebe golemi grad uronjen u tamu, a jedina su svetla bili odrazi njegovih farova.

B je proveo nemirnu noć, s gluhim radiom pored kreveta. No kad se probudio idućeg svetlog jutra, vratilo mu se samopouzdanje. Nakon početne neverice, s olakšanjem je ustanovio da je Shepperton i dalje pust. Hrana je u frižideru počela truliti; trebao je sveže namirnice i nešto na čemu će kuvati. Odvezao se u Shepperton, razbio izlog supermarketa i pokupio nekoliko kutija konzervisanog mesa i povrća, riže i šećera. U željezari je pronašao peć na petrolej i poneo je kući zajedno s kantom goriva. Voda više nije tekla u cevima, ali je ocenio da će mu sadržaj cisterne na krovu dostajati za nedelju dana ili više. S daljnjim provalama u lokalne prodavaonice opskrbio se zalihom sveća, baterijskih svetiljki i baterija.

Iduće nedelje B je preduzeo nekoliko pohoda u London. Obišao je kuće i stanove prijatelja i ustanovio da su prazni. Upao je u Scotland Yard i u novinske kancelarije na Fleet Streetu u nadi da će pronaći neko objašnjenje za iščeznuće celokupnog naroda.Napokon, ušao je i u Parlament i zastao u u tihoj dvorani za rasprave Donjeg doma, udišući ustajali zrak. Međutim, nigde nije bilo ni najmanjeg objašnjenja za to što se zbilo. Na gradskim ulicama nije zapazio ni jednog psa ili mačku. Tek je tokom posete londonskom Zoološkom vrtu ustanovio da su ptice i dalje ostale u kavezima. Činilo se da im je drago što vide B-a, ali su odletele uz izgladnelu kriku kad je otključao kaveze.

Tako je barem imao neku vrstu društva. Tokom idućeg meseca i čitavog leta, B je nastavio pripreme za opstanak. Odvezao se na sever sve do Birminghama a da nije video žive duše, zatim se provezao južnom obalom, sledeći cestu od Brightona do Dovera. Stojeći na klifovima, zagledao se u udaljenu francusku obalu. U marini je odabrao motorni čamac s punim rezervoarom, pa je zaplovio mirnim morem na kojem sada nije bilo uobičajenih manjih plovila, tankera za naftu i trajekata koji prevoze preko Kanala. U Calaisu je sat vremena lutao pustim ulicama i u utihlim prodavaonicama uzalud osluškivao telefone koji nisu zvonili. Potom se vratio istim putem u luku i u Englesku.

Nakon što je iza leta došla blaga jesen, B je uspostavio uslove za ugodan i udoban život. Stvorio je goleme zalihe konzervisane hrane, goriva i vode s kojima je mogao preživeti zimu. U blizini je tekla reka, bistra i lišena svakog zagađenja, benzin se lako mogao nabaviti u neograničenim količinama na benzinskim pumpama ili iz parkiranih automobila. Iz lokalne policijske stanice prikupio je mali arsenal pištolja i karabina da se obračuna s neočekivanom pretnjom koja bi mogla iskrsnuti.
No jedini su mu posetioci bile ptice, pa je bacao pregršte riže i semenki po svom travnjaku i tratinama nekadašnjih suseda. Njih je već počeo zaboravljati, a Shepperton se ubrzo pretvorio u izuzetno stanište svih vrsta ptica.

Tako je ta godina završila spokojno, pa se B bio spreman posvetiti svom pravom poslu.*


_______________________________

* Priča je prevedena prema tekstu iz nedeljnika New Yorker, broj od 11. maja 2009, tamo je izašla pod naslovom The Autobiography of J.G.B.. U knjizi The Complete
Stories of J.G. Ballard, Norton, 2009, naslov glasi The Secret Autobiography of J.G.B., dakle dodan je pridev Secret (Tajna). Mi smo u naslovu pridev preuzeli. (op. ur.)
izvor

J. G. Ballard, Smrtonosni pad

   

 Tri su godine prošle od pada tornja u Pisi, ali tek sam sada kadar prihvatiti da sam odigrao ključnu ulogu u uništenju tog jedinstvenog zdanja. Više od dvadeset turista je poginulo kad je na hiljade  tona mramora izgubilo oslonac i strovalilo se na tlo. Među njima je bila i moja žena Elaine, koja se bila popela na najviši sprat i odande me promatrala kad se prva vidljiva pukotina pojavila u podnožju tornja. Nikad se tako prisno nisu sjedinili trijumf i tragedija kao kad su Elainein ponos zbog prkošenja izlizanim i klizavim stepeništem kaznile nevidljive sile
koje su tolika vekova podržavale tu neravnotežnu sazidanu masu.
     Sada shvatam da je tog dana tu bio prisutan i još jedan moment – farsa. Igrom slučaja, jedan je turist, sa stuba katedrale snimio toranj baš kada je pukotina stigla do trećeg sprata, a izdajnički se deo venca počeo rušiti. Beskrajno objavljivana po celome svetu, fotografija je jasno pokazivala četiri zapanjena turista na najvišoj platformi. Troje ih se na petama nagnulo unatrag, rukama grabeći nebo, svesni da im se drevni zvonik pomaknuo pod nogama.
         Samo se Elaine uhvatila za ogradu, zureći u travu koja je čeka šezdesetak metara ispod nje. Uz pomoć povećala može se videti da, u skladu sa svojim hirovitim i posprdnim karakterom, ne pokazuje ni trunke straha. Primetila je pad venca, pa sam sklon zamisliti kako već planira tužiti gradsku upravu Pise zbog nebrige za sigurnost turista i skuplja dokaze koje će, kada bude trebalo, predočiti svojim advokatima.
      Desetak ili nešto više turista, vidljivih na nižim spratovima, i dalje kruže nakošenim galerijama, tapkajući pored uskih stupova dok se penju uz tih 300 stepenica do vrha. Otac i mlada kći mašu turistima ispod njih, dvojica talijanskih mornara ludiraju se pred devojkama, glumeći napad vrtoglavice, a postariji par je zastao da se odmori nakon što je dospeo do prvog sprata, odlučan da se popne do kraja. Niko od njih ne vidi padajući venac i fini slap prašnjave žbuke.
    Jedini lik na tlu koji je svestan neminovne katastrofe je čovek u belom sakou i panama-šeširu koji stoji u podnožju tornja s obe ruke podignute na mramorni rub. Lice mu je skriveno, no ruke su mu uprte o nepouzdani kamen, leđa pogrbljena iznad napetih nogu. Vidimo da nekako očajnički pokušava održati
uspravnim padajući toranj koji će ga poklopiti.
       Ili barem svi tako misle. Autori novinskih tekstova ispod slike, komentatori u TV izveštajima, svi su isticali hrabrost tog usamljenog lika. Začudo, nikad ga nisu identifikovali, niti je njegov sako i panama-šešir pronađen u gomili krša koji je kasnije, kamen po kamen, odnesen s tog nesretnog m esta.
      No je li pokušavao pridržavati toranj ili, verovatnije, pomoći mu na svoj način? Naravno, ja na to pitanje mogu odgovoriti, budući da sam ja taj čovek u panama-šeširu, suprug u kojega Elaine, u poslednjim trenucima svoga života tako trijumfalno zuri.
        Ne treba ni reći da sam pobegao na sigurno, trčeći kroz prašinu između kričećih turista, dok je tlo podrhtavalo, a vodopad zidarije padao s neba. Golemi je oblak prašinastog mramora poklopio trg, a sećam se kako sam proteturao pored zaprepaštenih konobara i taksista koji su buljili u to polje uništenja – ne samo da je nestao toranj, nego je sa sobom odneo i njihovu zaradu. Da su znali da sam ja za to odgovoran, linčovali bi me na licu mesta, pa sam sve do danas o tome ćutao i dalje opterećen krivicom zbog tolikih potpuno nevinih smrti – osim jedne.
       Na neki je način propast tornja bila već upisana danima ranije na našem nesretnom putu po Toskani. Problematičan od početka, naš se brak prethodne godine sve više opterećivao. Elaine se za mene udala iz kaprica, iz osvete nevernom ljubavniku i vrlo brzo zaključila da je njezin muž, predavač klasičnih jezika na minornom univerzitetu, minoran u svakom pogledu. U komešavim promenama životnih poziva gubio sam studente, što je postupno vodilo ukidanju latinskoga i grčkoga, u korist kulturoloških i medijskih studija. A kad sam odbio tužiti Univerzitet,  Elaine je u tome videla znak moje prirođene slabosti, nemuževnosti koja se uskoro proširila i na bračnu postelju.
       Tvrdeći da naša veza nije konzumirana, posavetovala se s advokatom u vezi s rastavom, ali se priklonila savetu da još jednom pokuša spasiti našu vezu. Brak nam se pretvorio u niz pregovaračkih primirja, u kojima bih ja ustupao sve više i više teritorija. U nadi da bi se nešto moglo spasiti i povratiti onih nekoliko sretnih nedelja nakon venčanja, predložio sam putovanje po Italiji. Sredio sam da održim tri predavanja na Univerzitetu  u Firenzi, čime bismo platili avionske karte, a nakon toga bismo mogli slobodno uživati u toskanskim pred elima.
        Elaine se složila, ali ne bez gunđanja – prvi joj je muž bio modernistički arhitekt, pa je uvek naglašavala da ne voli prošlost – to je bio moj teritorij – i pretvarala se da su joj draži Kalifornija i Texas. No čim smo sletili na aerodrom u Pisi i vozom stigli u Firenzu, oživelo joj je zanimanje za talijansku renesansu i to na, za mene, gotovo misteriozan način. Nakon što sam održao predavanja, ubacila nas je u grozničavo kolo turističkih aktivnosti. Neumorno je insistirala da  poseti svaku crkvu i krstionicu, svaki muzej i katedralu. Zbunila me je ta strast prema prošlosti, dok nisam shvatio da su naše posete tim istorijskim
mestima razotkrile još jednu od mojih slabosti.
       Vozeći se škripavim liftom do kupole firentinske katedrale, Elaine je otkrila da se bojim visina, što ja dotad kod sebe nisam primetio, no što je ona krenula smesta iskoristiti. Uznemiren pretećim prostorom ispod kupole, jedva sam se prisilio izaći iz lifta. Oči mi se nisu htele usredotočiti na vijugave zidove, pa sam osetio kako mi otkucaji srca slabe, ostavljajući me na rubu nesvestice.
    Gestima sam pokazao Elainei da je ne želim slediti okolo uskom galerijom. Jedva dolazeći do daha, čekao sam dok je ona ponosno okružila kupolu, dozivajući me upornim glasom koji me je dovodio u nepriliku pred ostalim turistima. Ali kad smo napustili katedralu postala je čudno zabrinuta, uhvativši me brižno i umirujuće podruku. Ni najmanje me ne ismevajući, delovala je iskreno uplašena mojim trenutkom panike.
       Usprkos tom iskazu ljubavi, ubrzo sam uočio da se naš obilazak Toskane pretvorio u niz okomitih uspona. Nije bilo tog bedema na koji se nismo popeli, niti izlizanih stuba kojima se nismo uspeli. Pod izgovorom da će mi pokazati fantastičan pogled na grad, prisilila me je da se u Palazzo Vecchio nagnem kroz svaki prozor o koji je Lorenzo de Medici dao obesiti već zadavljene urotnike protiv svoje vlasti. Katedralu u Sieni sam pregledao od dna do krova, gotovo izdahnuvši u sabitom zvoniku. A Elaine me je čitavo to vreme motrila s privrženim i čeznutljivim osmehom, poput starije sestre koja promatra bojažljivog brata. Je li me pokušavala izlečiti od straha od visine, ili mi utuviti osećaj vlastite manjkavosti?
        Vrhunac toga se zbio u San Gimignanu, nadrealnoj zajednici načičkanih tornjeva koje su u 14. st. podigle suparničke porodice tog nezavisnog grada-države. Dok se Elaine neumorno kretala od jednog do drugog tornja, ja sam se blizu katedrale povukao u kafić sa sablasnim prizorima pakla. Čitavo poslepodne zurila je u tornjeve, diveći se tim simbolima uzdignute muževnosti kojoj njezin muž nije bio dorastao, a onda je sela i osmehivala mi se dok nas je turistički vodič vozio u Firenzu.
       Tri dana kasnije, kad smo stigli u Pisu zbog leta za London, bio sam već dotučen Elaineinom kampanjom. Oboje smo se jedva čekali vratiti u Englesku – ja u sigurnost svog univerzitetskog kabineta, a ona advokatu. U tišini smo se spakiovali i stigli na pizanskui aerodrom  dva sata pre leta. Neizbežno, uzeli smo taksi do grada. Čitajući iz vodiča, Elaine se oduševljeno izražavala o
katedrali i krstionici, ali sam znao da je naš pravi cilj obližnji zvonik, taj mramorni falus koji ju je, činilo se, uzbuđivao čak i više od tornjeva San Gimignana.
       Izašao sam iz taksija i zagledao se u vrtoglavo zdanje s opasno nakošenim katovima. Elaine se bez reči mimo mene zaputila prema tornju. Platila je ulaznicu i počela se penjati stepeništem iza dva uniformisana mornara i oca s kćerkom. Na svakom bi odmorištu pogledala prema meni s onim privrženim, ali znalačkim smijuljenjem, dok joj je prezir rastao sa svakim idućim spratom .
       Stajao sam na stepenicama  katedrale, i dalje iznenađen oštrom kosinom tornja, nekih pet metara od okomice. Protiv svoje volje, poželio sam da se to zdanje, koje se svake godine naginjalo za dodatnih par milimetara, ovoga časa odluči na taj dugo odlagani pad.
        I tada sam, kad je Elaine dosegla pretposlednju platformu, osetio potrebu da dodirnem toranj, da mu na koži osetim taj postojani mramor. Napustio sam katedralu i prešao preko izgažene trave po kojoj su turisti sedeli na suncu, mašući prijateljima visoko iznad njih. Ne obazirući se na prodavača ulaznica krenuo sam oko kamenih stuba koje su okružavale toranj. Položio sam ruke na drevni mramor čija je površina bila iznakažena stoljetnim grafitima, sa žilama okamenjenim poput fosiliziranog vremena. Toranj je bio i preuzdignut i prestar. Upro sam se o njegov masivni bok, nastojeći ga pomaknuti.
      Osam spratova iznad mene, Elaine je dosegla vrh i stajala pored uspuhanih mornara. Normalno dišući, uhvatila se za ogradu i nasmešila mi se na onaj svoj najneumoljiviji način, lagano odmahujući glavom zbog moje slabosti.
        Razljućen tim otvorenim prezirom, ponovo sam pritisnuo tvrdi mramor. Zid nije popuštao, ali kad sam odmaknuo ruku, primetio sam na površini malu pukotinu koja je krenula od izbledele kvrge zdrobljenog vapnenca. Iz znatiželje sam iznova pritisnuo i spazio da se pukotina proširila. Polako se uspinjala,
jedva vidljivim tempom, a onda je sunula napred, penjući se zidom poput iznenadne raspukline u ledenoj plohi. Već metar dugačka, prešla je ukrasni venac i hitro se uzdigla prema karniši na prvom katu.
        Nasmejao sam se i s obe ruke pritisnuo mramorni valjak. Pukotina je smesta ubrzala, pa sam začuo udaljeni rumor, mračno stenjanje probuđenog bića duboko ispod tornja. Pukotina je sada već bila otvoreni rascep kroz koji sam mogao videti cipele zapanjenog starca koji se sa ženom odmarao pre no što će krenuti na drugi sprat. Fina kišica praha i usitnjene žbuke posula mi je lice. Čitav se toranj počeo tresti pod mojim rukama, deo venca je poletio zrakom, a sledili su ga odlomljeni komadi, veći od moje šake.
      Toranj u Pisi se spremao pasti. Još sam ga jednom pogurnuo s obe ispružene ruke i osetio bolnu tutnjavu kad je negde počela pucati kičma tog velikog zdanja. Ustuknuo sam, svestan da će zgrada pasti na mene, a zatim pogledao prema vrhu, gde se Elaine držala zagvozdenu  ogradu.
       Toranj se uleknuo, stupovi su se rasuli poput čunjeva na kuglačkoj stazi. U zadnjim trenucima, kad je Elaine bila bačena preko ograde, video sam joj lice koje je padalo prema meni, i gnevni izraz koji se nesumnjivo izmenio kad je ispod sebe ugledala mene – onoga koji je trijumfovao.
       Na mestu prvoga sada se uzdiže drugi toranj u Pisi, izgrađen potporom celoga sveta ubrzo nakon tragedije. Zdanje je, ovaj put, podignuto na čvrstom betonskom temelju u visini od tri sprata i već sada pokazuje lagani otklon u nacrtu. Taj toranj, poduprt čvrstom čeličnom armaturom, nikada neće pasti, a za nekoliko decenija većina posetilaca neće pamtiti da se radi o pukoj replici.
         U meni, međutim, u mojim mislima, originalni toranj i dalje je vrlo prisutan. Često me bude strašni snovi u kojima se na mene svaljuju tone mramornog krša. Tada se prisetim da je tog dana Elaine bila ta koja je poginula. Sjetim se izraza njenoga lica, užagrena pogleda od žestokog ponosa.
      Je li osećala da je napokon trijumfovala nada mnom, sretna što me vidi smrvljenog pod slapom zakotrljanih stupova? Sećam se da me je kamenje udaralo po ramenima dok sam se uzaludno pokušavao odmaknuti od tornja. U poslednjem trenutku, kao što otkriva jedna amaterska video-snimka, zdanje se nekako svinulo, okrenuvši se u očajničkom pokušaju da ostane uspravno. Zaokrenulo se od mene, pomevši Elaine, padajuću zidariju i prevrćuće stubove prema tlu pored katedralnih stuba.
       Ja sam umakao, ali me taj izraz trijumfa na Elaineinom licu i dalje zbunjuje. Je li me videla kako guram toranj i zaključila da sam odgovoran za njegov pad? Je li se ponosila sa mnom što sam je tako žestoko mrzio i osvetio se zadnjim trzajima svoje impotencije? Možda smo se tek u njenoj smrti istinski sjedinili, pa je toranj u Pisi poslužio svrsi na koju je čekao toliko vekova.

preveo: Ivan Ott
izvor 

Roger Zelezny & Robert Sheckl, Trka s Faustom, Carigrad ( 2 deo)

Carigrad


1.

       Mefistofeles ih je izgleda transportpovao do šumovitog zaliva. Pogledavši uokolo, Mack je video veliko drveće , ali to nije bilo drveće koje je znao iz Evrope. Čak ni trava pod nogama nije bila poznata, bila je grublja i krupnija od one koja je zelenila područja u domovini. Više nije mogao reći, jer su velike tužne vrbe blokirale pogled, iako je verovao kako su, zbog određene slanosti zraka, blizu mora.
     Uprkos naletima svežeg zraka koje su sretali tokom leta s Veštičjeg sabata, Mack je još uvek bio pomalo pijan. Služili su jaku cugu na tim veštičijim tulumima! Uistinu se osećao dobro, iako ga je nadolazeća glavobolji upozoravala da će se kasnije osećati drugačije. Sada je želeo da razgovara o svojim nagradama, da više sazna o onome što će mu Mefistofeles dati.
       Obratio se Mefistofelesu: "Moram sesti i poraditi na svojoj listi želja. Rekao si da ćeš mi ostvariti želje, zar ne?"
       "Da, naravno", priznao je Mefistofeles. "Ali to je najmanji problem."
        "Najmanji problem? Možda za tebe, ali ne za mene! Mogu li dobiti nešto unapred? Sada bih želeo plašt obrubljen hermelinovim krznom, onakav kakve nose kraljevi, i srebrni pehar iz kojeg ću piti vino. One kositrene stvari nisu prikladne za nekoga na visokom položaju u kojem sam se našao."
       "Saberi se", rekao je strogo Mefistofeles. "Pusti sad nagrade. One će doći kad im bude vreme. Za sada, tvoj posao u ovom takmičenju treba započeti."
      "Oh, Bože", uzdahnuo je Mack. "Uistinu se baš ne osećam dobro. Može prvo slobodan dan, a onda ćemo se uozbiljiti?"
      "Sada smo ozbiljni", odvratio je Mefistofeles. "Slavan si zbog svog velikog intelekta i velike samokontrole. Imao sam prilike pročitati tvoj dosije dok si tulumario s vešticama."
      "Moj dosije?"
        "U Dvoranama zapisa Tame postoje dosijei o svim živim osobama."
        "Nisam to znao."
        "U školi si bio štreber, svladavao si različite predmete u nižim razredima upornošću koju su neki od tvojih profesora smatrali gotovo božanskom."
        Mack je zurio u njega, jer je on bio nezainteresovan učenik tokom svog kratkog obrazovanja. Onda je shvatio da Mefistofeles priča o pravom Faustu, ne o njemu.
       "Pokaži sada taj duh", zatražio je Mefistofeles, "jer je došlo vreme tvog ispita."
       "Da, da", kimnuo je Mack. "Biću dobro." Uprkos rečima, sumnja se provlačila kroz njegove misli poput lignje koja ispušta crnilo u kristalno čistom jezeru. Moj Bože, što on radi ovde? To je izgledalo kao najluđa smicalica, zavarati ovog mračnog, veličanstvenog duha tako da misli da je on učeni doktor Faust. Ali sada je morao snositi posledice svojih dela. Više nije mogao biti Mack, bistar, ali ne izvrstan učenik u samostanskoj školi, tvrdoglav i zabavan momak koji je među učenim sveštenicima proveo samo godinu dana učeći osnove pisanja, čitanja i računanja, učio je malo, prolazio na šarm i hitar jezik, sve dok se, zahvaljujući vratolomnoj pustolovini koja je uključivala nekoliko mladih dama iz obližnjeg samostana i veliku bačvu jakog nemačkog piva, nije našao napolju kako bi pronašao vlastiti put u surovom svetu. To je bio, ali to više ne može biti. Dana mu je prigoda da postane jedan od velikana, da zauzme njegovo mesto među čuvenim uzorima, intelektualnim tajkunima sveta. To je takođe bila prilika da dokaže da je čovek dobar poput Fausta, a nedostatke u obrazovanju mogao je nadoknaditi postavljani pitanja i dovitljivošću.
       Osetio je skromnu infuziju samopouzdanja. Sada nije bilo vreme za razmišljanje o nagradama. Mack je prisilio svoju bolnu glavu da se zabavi hitnijim stvarima.
     "Gde smo ?" upitao je.
     "Na obali pored Carigrada", odvratio je Mefistofeles, u blizini franačkog tabora. Ovde ću te ostaviti. Jesi li spreman za uputstva?"
     "To jesam", odgovorio je Mack i pokušao složiti normalnu facu, ali je poželeo pehar vina koji bi ga vratio u život. "Šta želiš da učinim?"
      "Imaš tri izbora", rekao je Mefistofeles. "Tražimo da odabereš jedan."
       "A koji su to izbori?"
       "Jedan, da ubiješ Enrica Dandola. Dva, da otmeš Aleksija Prevaranta. Tri, da spasiš svetu ikonu Sv. Bazila."
        Mack je pomislio kako to nije fer, toliko izbora pre doručka. Ali znao je da neće doživeti saosećanje od sada mrkog Mefistofelesa, pa je zapitao: "Koji bi ti želeo da izaberem?"
       "Ono što ja želim ili ne želim nema veze s ovom stvari", kazao je Mefistofeles. "Moraš da upotrebiš vlastitu prosuđivanje. "
      "Ali na osnovu čega da odlučim?"
      "Moraš da upotrebiš vlastite kriterije, jer je ovo prikaz ljudskog prosuđivanja   i slobodne volje."
        "Dandolo? Aleksije? Ali ja ne poznajem te ljude!"
         "Očito se moraš upoznati s njima."
         "I ubiti čoveka - to je jedan od mojih izbora, zar ne?"
        "Tako je."
         "Pa, sile Dobra će sigurno učiniti izuzetak u tom slučaju"
         "Mislim da mogu govoriti u ime svog prijatelja arhanđela Mihaela," rekao je Mefistofeles, "kad ti kažem da se premalo pouzdaješ u Dobro ako misliš da nikad ne opravdava ubijanje. Dobro zna da ima gorih stvari od toga. Nije da se slažu s ubijanjem uopšte; kao ni mi, kad smo već kod toga, jer inteligencija i selekcija su bit i Dobra i Zla. Ali niko se od nas zbog njega previše ne živcira, pošto smo, kao što znaš, besmrtnici, i navikli smo na dugoročno gledanje na stvari. Znamo da je ubijanje vrlo važna stvar za ljude, tako da smo u naše takmičenje  uključili i tu mogućnost. Takođe ću ti reći ovo: u ubijanju, motiv je sve, a ciljevi se promatraju isto kao i sredstva."
       "Ali kako mogu znati ciljeve? Kako mogu reći šta će ubistvo tog Dandola doneti u smislu budućih događaja?"
       "Nalaziš se pred problemom svojstvenim svim ljudima. Nikad nema dovoljno dokaza da bi se znalo treba li ubiti ili ne. Ipak, to ponekad mora biti učinjeno, i s gledišta Svetlosti, kao i Tame."
      "Nadrljaću  ću ako pogrešim."
       "Niko ti neće suditi osim Ananke, Nužnosti, sutkinje svih nas. Moraš izabrati. To je Faustova uloga."
        "Pa, ako ti tako kažeš. Daj ponovi, koga bih trebao ubiti?"
         "Enrica Dandola, venecijanskog dužda. Samo ako odlučiš da je to pod danim okolnostima najbolje."
         "A drugi tip? Aleks nešto?"
          "Aleksije Prevarant, pretendent na carigradski tron."
          "Daj ponovi i treći izbor?"
          "Da spasiš svetu relikviju Sv. Basila, zaštitnika Carigrada. Stvarno, Fauste, daj se saberi. Poznat si po svom dobrom pamćenju."
           "Bolje radim kad nemam glavobolju", branio se Mack. "A jel' bi mi sad rekao što franačka vojska radi u Carigradu?"
         Mefistofeles je upitno podigao obrvu. "Mislio sam da obrazovan čovek poput tebe zna sve o ovom velikom događaju koji se odigrao pre samo nekoliko stotina godina. Iznenađen sam tvojim neznanjem - iako znam kako je ovo možda samo neka vrsta tvoje šale. To je Četvrti krstaški  rat, naravno. Ali situaciju moraš sam otkriti, i preduzeti najbolju akciju."
       "Pa, pokušaću", rekao je Mack.
        "Moraš učiniti puno više od toga", izjavio je Mefistofeles. "Unajmljen si za izvođenje određenih dela. Ako ih ne uspeš izvesti u dodeljenom vremenu upropastićeš naše takmičenje i osvojiti si nešto uistinu neugodno."
       "A to bi bilo što?" pitao je Mack.
      " Nepojmljivu bol u večnoj rupi u mestu strave bez dna gde ćeš na stravičan način biti ubijen, a onda oživljen kako bi opet bio ubijen, i opet, i opet, sve dok ne smislimo nešto gore za tebe. Imaš dvadeset četiri sata za izvršenje zadatka. Adio."
        Uz te reči, Mefistofeles je poleteo i ubrzo nestao u sunčanom bespuću.

2.

       Mack je još neko veme ostao u zalivu razbijajući time glavu, sve dok na kraju  nije odlučio kako je najbolje početi i krenuo. Ubrzo se našao na velikom polju koje se protezalo, žuto i zeleno, dokle je pogled sezao. Kilometar ispred njega nalazili su se strmi zidovi Carigrada. Ti su zidovi bili viši i masivniji od onih koje je video po Evropi. Stražari u mjedenim oklopima, s perjanicama u obliku konjskih repova na svojim blistavim kacigama, marširali su duž zidina. Ispod, i kilometar od zidova, nalazile su se stotine šatora, bezbroj vatri i velikih skupina naoružanih ljudi. Tamo se, malo dalje, također nalazilo mnoštvo kola na svom vlastitom mestu, sa ženama i decom oko njih. Prilazeći, Mack je mogao videti kovačnice, i kovače koji su čak i sada izrađivali vrhove za strele i koplja. Bilo je i drugih kola iz kojih je istovarivana hrana, i velikih šatora sa stegovima blistavih boja na kopljima ispred njih. To su izgleda bile odaje vođa ove velike ekspedicije. Mack je ovo mesto video kao pravi putujući grad, mesto koje se u bilo koje vreme može spakovati i otići. Zaključio je kako se taj grad morao kretati svakodnevno otkad je vojska napustila Franačku.
        Nije bilo druge alternative osim nastaviti, pa je počeo hodati prema bivaku. Dok je prilazio grupa konjanika projahala je laganim kasom, a vođa je podigao ruku u rukavici i mahnuo Macku koji je uzvratio pozdrav. Sigurno su ga zamenili s nekim od Franaka pošto je njegova odeća bila sivih, smeđih i crnih boja drage stare Evrope, ne raskošna svila i saten basnoslovnog Istoka. Nastavio je hodati i ubrzo je prošao prve straže, naoružane ljude s kopljima i štitovima odloženima u stranu koji su se lagodno odmarali na suncu.
       "Kakve vesti donosiš sa saveta?" pitao je jedan.
       "Vesti koje nosim nisu za tvoje uši", odbrusio je Mack, odlučivši se držati oholo kako ne bi odmah na početku bio razotkriven.
        "Ali je li Boniface od Montferrata još uvek na sastanku? Samo to bi bio znak napretka."
        "Mogu ti reći samo ovo", mudrovao je Mack. "Uslovi se u poslednjih nekoliko sati nisu puno promenili."
        "Onda još uvek postoji šansa za povrat časti iz ovog lopovskog gnezda", rekao je drugi stražar.
         Mack je nastavio hodati. Na kraju  je došao na mesto koje se činilo poznato. Bila su to kola sa širokom ceradom s jedne strane, a pod tom ceradom nalazili su se stolovi i stolice, burad je bila visoko naslagana, ljudi su sedeli za stolovima i jeli i pili. Bila je to taverna na točkovima.
       Zahvalan što je napokon mogao pronaći mesto gde će se osećati kao kod kuće, Mack je ušao i pronašao sto.
       Pojavio se vlasnik taverne i, pogledavši odeću koju je Mack dobio u Veštičjoj kuhinji, duboko se naklonio i rekao: "Šta vam mogu doneti, gospodine?"
        "Tvoje najbolje vino", odvratio je Mack, shvativši da bi njegovi krediti na ovom mestu mogli biti stvarno dobri.
         Vlasnik taverne izvadio je pehar vina i vratio se s njime. "Nisam vas pre video, gospodine. Niste li se možda tek nedavno priključili našoj velikoj vojsci?"
        "Možda", kazao je Mack. "Osećam li to miris srnetine na ražnju?"
         "Da. Gospodin ima osetljiv nos. Odmah ću vam doneti komad. Molim vas, gospodine, možete li nam reći neke vesti koje donosite od vašeg čuvenog gospodara?"
        "Koji je to gospodar?" pitao je Mack, jer ga je tipovo zaobilaženje, ako ništa drugo, nateralo na traženje skrivenog značenja.
         "Samo sam pretpostavio, gospodine, da tako veliki gospodin poput vas bez sumnje služi nekog većeg; jer zapisano je da sve stvari na ovom svetu služe drugim stvarima, bilo kmet gospodaru, vo farmeru, gospodar Bogu, i tako dalje do božjih slugu gde važi isto pravilo."
      " Tvoja je brbljavost nadmašena jedino tvojom oštroumnošću", polaskao mu je Mack, vino ga je značajno ohrabrilo.
      "Gospodine, mogu li vas pitati za vaše ime?"
      "Ja sam Johann Faust."
       "I došli ste izdaleka kako biste nam se pridružili?"
      "Aha, izdaleka", rekao je Mack.
      "I recite mi, gospodine, koga služite?"
        Gosti taverne su naćulili uši kako bi čuli odgovor. Ali Mack se samo nasmešio izustivši: "To vam u ovom trenutku ne mogu reći."
       "Možete li nam barem dati mali mig?" Mala se skupina, u stvari, manja gomila, okupila dok su Mack i vlasnik taverne razgovarali.
       Gostioničar je namignuo rekavši: "Kladim se da ste izaslanik Venecijanskog saveta koji želi uputiti i zauzdati oholog Enrica Dandola, venecijanskog dužda."
Mack je slegnuo ramenima.
       "Ne", povikao je drugi, "on nije čovek Venecijanaca, zar niste primetili taj izgled ponosne pobožnosti na njegovom licu i kako njegove ruke traže rukave kao da nosi svešteničku halju? Kladim se da je prerušeni crkveni čovek, izaslanik Inocenta III., našeg pape koji je organizirao ovaj sveti Krstaški  rat u kojem ga sada onemogućuju mhinacije demonskog Enrica Dandola."
       Svi su zurili u Macka koji će: "Neću reći da, neću reći ne."
Treći čovek, vojnik, izjavio je: "Iz njegove je krupne građe i kratkih odgovora jasno da je vojnik. Nema sumnje da predstavlja Filipa od Švabije, borca s malo reči, a puno dela koja traže osvetu iz Raja. I kladim se da donosi ponudu ko će biti vladar Carigrada nakon što se sadašnji vladar, nezgodni i tvrdoglavi Aleksije III. ne svede na slepog prosjaka koji kopa po smeću njegovog nekoć bahatog grada."
    Mack nije dao nagoveštaj svojih političkih uverenja. Bilo je puno razgovora oko toga koga Mack predstavlja, jer nije bilo sumnje kako je on tamo u ime nekoga. Gostioničar nije želeo prihvatiti novac za hranu i piće, umesto toga zamolio je Macka da ga se seti kad se savet sastane kako bi regulisao upotrebu žestokih pića medu krstašima. Kad je Mack krenuo, niski, punašni, dobro odeveni mladić u pisarskom sivom predstavio se kao Wasyl od Ghenta i
upitao može li otpratiti Macka do prijemnih odaja pošto je to zaboravio odmah učiniti.
        I tako su hodali zajedno do svetložutog dvostrukog šatora sa stegovima ispred njega, jer je ovo bio oficirski štab. Na ulazu su stajali stražari, ali Wasyl ih je svojom objavom uklonio s puta: "Mesta za Johanna Fausta, posetioca iz Franačke, jednog koji još uvek nije objavio svoje društvo i pripadnost."
  Oficir  je bio impresioniran i, ne postavljajući pitanja, doelio Macku pomalo izdvojen visoki šator, budući da se nije priključio nijednoj frakciji. Wasyl, koji se izgleda proglasio slugom i glavnim osloncem Mackovoj nepobitnoj, ali neodređenoj važnosti otišao se uveriti kako je sve u redu. Kad je Mack stigao u svoje nove odaje video je da je za njega postavljen sto, hladna piletina, boca vina i komad dobrog pšeničnog kruha. Ne odbacujući drugi ručak, jer je gostioničar škrtario sa svojim komadom pečenja, Mack je prionuo i u međuvremenu slušao Wasyla kako laprda o događajima dana.

     "Svi se slažu", rekao je Wasyl, "da je Enrico Dandolo, venecijanski dužd, pretvorio nešto što je počelo kao verska stvar u trgovačku stvar. To je prednost ili nedostatak, zavisi kako gledate na religijske i trgovačke prioritete rivala." Prodorno je pogledao Macka da vidi gde leže njegove simpatije. Ali Mack je jedva mahnuo štapićem i uzeo novi zalogaj kruha.
   "Papa Inocent III.", nastavio je Wasyl, "čestit je čovek s jednom jedinom željom: da oslobodi Jeruzalem od Saracena. Ipak, i njegovi motivi mogu pasti pod sumnju zbog bahate želje da grčke hrišćane dovede pod vlast Rima, zar ne?"
       "Zanimljivo gledište", primetio je Mack, dovršio hleb i počeo jesti slatko meso koje je našao u blizini.
      "Onda je tu pitanje Aleksija IV., kao što ga ponekad zovu, iako još uvek nema kraljevstvo, sina svrgnutog Isaaca II. Angelusa. Priča se kako je obećao dovesti Carigrad pod okrilje Rima ako postane kralj. Znači, izgleda da je na strani vere. Ipak, istina je da ga najviše podržava Filip od Švabije, koji nije prijatelj Svete Stolice, nasilan čovek ambicije velike kao što je njegova zemlja malena."
     "Shvatam što misliš", kimnuo je Mack, iako je iz monologa shvaćao vrlo malo.
"A na kraju moramo u obzir uzeti i poziciju Villhardoina, vođe vojne ekspedicije, čovek kojeg se i boje i cene ga, poštuje religiju, ali sam nije pobožan. Dobar čovek, neko bi rekao. Ipak, Villhardoin je poznat po ekstremnoj plitkoći političkih mišljenja i nezanimanju za trgovinu. Sve o čemu brine je zveket mačeva. Je li on čovek kojeg trebamo za vođu?"
        Mack je obrisao usta i pogledao uokolo tražeći mesto za spavanje. Preko potrebni sluga pripremio je udoban ležaj i čist jastuk. Mack je ustao i krenuo prema njemu.
      "Gospodine, ja sam vaš čovek", objavio je Wasyl. Hoćete li mi se poveriti, reći mi za koga ste i čiju poruku donosite? Boriću se i prilagoditi vašim interesima, gospodine. Samo mi recite koji su."
     Mack je poželeo da može reći, jer je pretpostavio kako mu na ovom uzavrelom mestu trebaju ljudi na njegovoj strani. Ali u ovom trenutku nije znao koja je frakcija najjača, ni na čijoj je strani pravda, ni što treba učiniti što će poboljšati napredak čovečanstva i zaštiti grad Carigrad.
      "Dobri slugo," započeo je, "sve će ti biti rečeno u svoje vreme. jeruj mi, ti ćeš prvi znati gde leže moje simpatije. Za sada, prošeći taborom i vidi kakve su sve priče najaktualnije, onda se za sat ili dva vrati."
     "Idem!" kliknuo je Wasyl i otišao. Mack se ispružio i gotovo trenutno zaspao.

3.

Mack se probudio s osećajem da u šatoru nije sam. Pao je mrak. Sigurno je spavao satima. Neko je doneo upaljenu sveću u zemljanoj posudi. Wasyl, nema sumnje. Njezin treperavi plamen bacao je divlje sene po platnu šatora. Izgledale su gotovo kao čovek; fantastičan čovek u crnom i sivom, prodornih očiju, raskuštrane kose; čovek kakvog ne biste želeli sresti po noći. Bilo je neobično kako je prikaza stvarna. Mack je posegnuo i dotaknuo je. Sene su popustile pod njegovim prstima i osetio je, nemoguće, meso i kosti. Iznenađeno se trznuo unatrag. 
      "Ubo si me", oglasila se prikaza, "ali me nisi pozdravio. Kakvi su to maniri?"
      "Mislio sam da nisi stvaran", rekao je Mack.
       "Pa i nisam, u potpunosti. Ali onda, nisi ni ti. Jer ti nisi onaj koji govoriš da jesi."
       "A ti?"
        "Ja ne govorim ko sam, ali ti znaš ko je to."
Prikaza je stupila na svetlo, otkrila se kao neko čijeg se lika Mack imao razloga sećati, pošto je špijunirao njegova kretanja nekoliko dana pre no što ga je njegov suučesnik, Lett, mlatnuo toljagom po glavi u uličici u Krakowu.
      "Ti si doktor Faust!" procedio je Mack.
       "A ti si prokleta varalica!" odvratio je Faust ljutitim glasom.
Mack se samo delić sekunde uplašio pred besom optužbe. Onda se sabrao. Oni koji čine zlo također imaju kod, baš kao i oni koji čine dobro, i poput njih oni trebaju težiti održanju samopoštovanja, čak i samopouzdanja, u teškim vremenima, kao i u dobrima.
Sad je bilo izuzetno teško vreme: Bilo je vrlo neugodno biti uhvaćen u impersonaciji, još gore biti oči u oči s čovekom koga glumiš. Bila je to situacija koja bi slabijeg čoveka naterala da probledi i cvili:          "Oprostite, gospodine, nisam znao što činim, odmah ću nestati, samo me ne dajte obesiti, molim vas." Ali Mack nije prihvatio ovu ulogu da bi tako lako odustao. I tako je skupio hrabrost, prisetivši se da onaj koji će na svetskoj pozornici glumiti Fausta treba i malo faustovskog duha ako želi uspeti.
     "Izgleda da nam se svrhe ukrštaju ", primetio je Mack. "Ne sumnjam da si ti Faust. Ipak, ja sam također Faust, po autoritetu Mefistofelesa, ni manje ni više."
     "Mefistofeles je pogrešio!"
     "Kad neko veličanstven pogreši, ta pogreška postaje zakon "
Faust se uspravio u punoj visini, koja je bila puno manja od Mackove i rekao: "Moram li slušati ovo kazuističko trabunjanje nekoga ko govori u moje ime? Svete moći, osvetiću ti se ako odmah ne odustaneš i ne prepustiš ovu igru kome je namenjena, to jest meni."
         "Imaš visoko mišljenje o sebi, to je očito", odvratio je Mack. "A ono ko je izabran, meni se čini da sam to ja. Možeš se buniti dok na vrbi ne rodi grožđe, ali to nećeš promenitii."
     "Buniti? Učiniću puno više od bunjenja! Razneću te čarolijama najveće moći, a tvoja će kazna biti najstravičnije primerena."
       "Kakva?" pitao je Mack.
       "Primerena. To znači odgovarajuća. Nameravam ti dati kaznu koja će odgovarati tvom prestupu."
        "Znaš puno reči koje pošteni ljudi nikad ne koriste", ljutito je rekao Mack. "A sada slušaj ovo, Fauste, u potpunosti ti se suprotstavljam. A uz to iza sebe imam Sile Tame kao potporu. Činjenica je, ja sam bolji Faust od tebe!"
     Faust je osetio kako mu bes oči pretvara u usijani ugljen, i borio se zadržati kontrolu. Nije se ovamo došao nadvikivati. Želeo je svoje zasluženo mesto u Milenijskom takmičenju. A izgleda da su pretnje Macku - kojem ionako nije ništa mogao učiniti - gubljenje vremena.
       "Žao mi je što sam izgubio živce", povukao se Faust. "Razgovarajmo razumno."
        "Možda drugi put", odbio je Mack, jer se baš u tom trenutku krilo šatora odmaknulo i Wasyl je ušao. Sumnjičavo je pogledao Fausta.
     "ko je ovo?" pitao je.
        "Stari poznanik", odgovorio je Mack. "Njegovo ime nije važno. Upravo je na odlasku."
Wasyl se okrenuo prema Faustu koji je primetio da bucmasti, mladi pisarčić u ruci ima bodež, a na licu opak izraz.
       "Da," rekao je Faust, "upravo sam na odlasku. Do sledećeg puta ..." naterao se reći,"Fauste."
        "Da, do sledećeg puta", prihvatio je Mack.
         Wasyl je pitao: "Ko je žena pred šatorom?"
         "Oh, to je Margarita", objasnio je Faust. "Ona je sa mnom."
          "Ne zaboravi je povesti sa sobom", upozorio gaje Wasyl. "Ne želimo da nam zalutale drolje tumaraju ovuda."
      Faust je zadržao jezik za zubima, jer se nije usudio otkriti pre savetovanja s Mefistofelesom. Veliki demon sigurno ne bi dobro primio da mu neko uništi takmičenje. Faust je izašao van i počeo hodati. Margarita, koja ga je čekala pred šatorom, stigla ga je i upitala: "Pa, šta se dogodilo?"
"Još ništa", rekao je Faust.
"Kako to misliš, ništa? Nisi li mu rekao tko si ti?"
"Naravno."
"Zašto onda jednostavno ne preuzmeš?"
Faust je stao i pogledao je. "To nije tako jednostavno. Najpre moram razgovarati s Mefistofelesom, a njega još nisam pronašao."
      Okrenuo se kako bi opet počeo hodati i ugledao trojicu vojnika u čeličnim kacigama i s kopljima kako stoje i gledaju ga.
"Ej, ti!" zazvao je jedan od vojnika.
"Ja?" javio se Faust.
"Ovde nema nikoga osim nje, a ne govorim njoj."
"Da?" rekao je Faust. "Šta želiš?"
"Šta radiš ovde?" pitao je vojnik.
"To nije tvoj problem", odbrusio je Faust. "Šta te briga?"
"Rečeno nam je da pazimo na tipove poput tebe, koji se šuljaju oko šatora bez ikakve svrhe. Bolje da pođeš s nama." 
     Fust je shvatio da je govorio bez razmišljanja. Prenagljena pompoznost bila je
nedostatak faustovskog karaktera koju Mack izgleda nije delio s njim. Moraće pripaziti na to. Za sada će se morati uljudno pričati.
Gospodo, mogu sve objasniti."
"Reci to kapetanu straže", uputio ga je vojnik. "Sada mimo pođi s nama ili ćeš osetiti vrh koplja."
I nakon toga su odveli Fausta i Margaritu.


4.

"Šta je novo?" pitao je Mack čim su Faust i Margarita otišli.
"Izvrsne vesti, gospodine", rekao je Wasyl. "Sam dužd Enrico Dandolo želi vas odmah videti."
"Ah, stvarno?" iznenadio se Mack. "Znaš li šta želi?"
"Nije mi se povjrio", priznao je Wasyl. "Ali imam neke pretpostavke."
"Podeli ih sa mnom, dobri slugo, dok se umivam i češljam." Nastavio je s tim
radnjama, poželevši da su ga Mefistofeles i veštice opskrbili rezervnim donjim rubljem.
"Kakav je Enrico Dandolo?"
"On je gorljivi starac", otpočeo je Wasyl. "Kao dužd Venecije, on je zapovednik jedne od najmoćnijih i najdiscipliniranijih vojski celog hrišćanskog sveta. Mi krstaši zavisimo o Venecijancima zbog transporta i zaliha, a oni nas neprestano podsećaju na to. Sam Dandolo je slep i poimalo krhkog tela, pošto je u devedesetima. On je u godinama u kojima bi se većina plemića zadovoljila odmaranjem na svojim seoskim imanjima i jedenjem slatke kaše. Ne i Enrico Dandolo! Jahao je sve od Evrope, viđen je u bitci kod Zadra, gde je zahtevao od
krstaša da zauzmu taj ponosni hrvatski grad ukoliko žele osigurati suaradnju Venecije u ovom Krstaškom ratu. I jesu, ali uz mnogo gunđanja, jer ono što je počelo kao sveti pothvat nakaradno se pretvorilo u još jednu venecijansku trgovačku pustolovinu. Barem tako neki ljudi kažu. Ja o toj stvari nemam mišljenja, sve dok ne čujem vaše."
"Mudro", primetio je Mack i provukao prste kroz kosu.
"Vaše su mogućnosti na tom sastanku", dodao je Wasyl, "mnogostruke."
"Nema sumnje."
"Savez vaših interesa s Venecijom doneo bi vam neslućeno bogatstvo. A naravno, tu je i druga alternativa."
"Šta je ovo?" pitao je Mack. Jer Wasyl je izvadio bodež, proverio vrh na palcu i nežno spustio oružje na stol.
"To je, gospodine, instrument od dobrog toledo-čelika koji bi vam mogao biti koristan ako vaši interesi nisu u skladu s venecijanskima."
     Mack je takođe proverio vrh bodeža na palcu, jer to je u tim vremenima bila
uobičajena stvar. Spremio je oružje u rukav i komentarisao: "Ovo može biti korisno za uveravanje. " Wasyl se uslužno nasmešio.
   Wasyl je pozvao dvojicu vojnika s bakljama. Oni su išli napred i osvetljavali Macku put. Wasyl se ponudio poći s njim, ali Mack je, shvativši da je vreme da se primi posla, odbio. Bilo je mudro raditi sam u ovome trenutku, jer nije mogao reći kad će Wasyl shvatiti da se njegovi interesi uopšte ne poklapaju s Mackovim.
      I tako je krenuo. Dok je hodao primetio je značajnu uskomešanost tabora. Skupine vojnika trčale su amo-tamo, oklopljeni konjanici galopom su prolazili. Bile su upaljene brojne vatre, osećala se atmosfera velikog pothvata.
      Duždov šator bio je ogroman, izrađen od belog svilenog platna kroz koje se videla svetlost. Sam dužd sedeo je na malom stolcu za stolom. Ispred njega se nalazio poslužavnik, a na poslužavniku gomila neobrađenih dragulja. Enrico Dandolo se igrao njima. Bio je krupan čovek, još uvek impozantan uprkos svojim brojnim godinama Sada je izgledao gotovo izgubljen u svojoj krutoj brokatnoj odeći. Na glavi je imao malu baršunastu kapu sa sokolovim perom Venecije postavljenim pod uglom. Njegovo usko lice bilo je neobrijano,
siva je brada srebrnim iskricama reflektovala odsjaj vatre. Imao je tanke, suhe usne, očne duplje su mu pokazivale zamagljeno plavkasto sivilo mrenastog slepila. Nije podigao pogled kad je sluga najavio prisustvo gospodina Fausta, nedavno pristiglog sa Zapada.


    " Uđite, sedite, dragi moj Fauste", ponudio je Enrico Dandolo, glas mu je bio zvonak i snažan, govorio je tečnim nemačkim, ali sa stranim naglaskom. "Sluge su donele vino, zar ne? Uzmite čašu, moj dobri gospodine, osećajte se kao kod kuće u mojim skromnim odajama. Sviđaju li vam se ove igračke?" Pokazao je poslužavnik s draguljima.
     "Viđao sam takve s vremena na vreme", rekao je Mack, saginjući se nad poslužavnik.
     "Ali nikad veće. Ovi imaju briljantan sjaj i izgledaju poput izvanrednih primeraka."
    "Rubin je posebno lep, zar ne?" pitao je Dandolo i svojim debelim belim prstima podigao dragulj veličine golubljeg jajeta i vrtio ga u ruci. "Poslao mi ga je nabob od Taprobanea. A ovaj smaragd" - prsti su mu nepogrešivo krenuli do njega - "ima silnu vatru za svoju veličinu, ne mislite li tako?"
     "Mislim, uistinu", potvrdio je Mack. "Ali divim se, gospodine, što slepi kao što jeste, ipak možete osetiti te kvalitete i navesti njihove osobine. Ili ste razvili vid u prstima?"
     Dandolo se nasmejao, grubo bas cerekanje koje je završilo suhim kašljem. "Oči u mojim prstima! Kakva mašta! Ipak, ponekad verujem da je tako, jer moje ruke tako vole dodirivati lepe dragulje pa su ih same naučile ceniti. Takođe obožavam dobru odeću, kao i svaki pravi Venecijanac, i mogu vam reći puno više o napetosti osnove i potke nego flamanski krojač. Ipak, sve su to zabave starca. Imam nešto puno vrednije od toga."
     "Uistinu, gospodine?" upitao je Mack.
       Pogledajte ovo." Starac je posegnuo iza sebe, njegovi su prsti pronašli i otvorili poklopac velike drvene škrinje. Posegnuo je unutra i izvadio veličanstveno izrezbarenu drvenu sliku koja je počivala na baršunu.
"Znate li što je ovo?" zapitao je Dandolo.
"Uistinu ne znam", kazao je Mack.
"To je ikona Sv. Basila. Govori se da njezino posedovanje osigurava neprekinutu
sigurnost i prosperitet grada Carigrada. Znate li zašto vam ovo pokazujem?"
"Ne mogu zamisliti, gospodine."
"Zato što želim da svojim gospodarima odnesete poruku. Slušate li pažljivo?"
"Da", rekao je Mack, uma ispunjenog pretpostavkama.
"Recite Svetom ocu u Rimu da pljujem na njega i njegovu podlu ekskomunikaciju. Sve dok je ova ikona u mom posedu nemam potrebe za blagoslovima."
"Želite da mu to kažem?" pitao je Mack.
"Doslovno."
"Hoću, ako ću ikad imati sreće i upoznati Svetog oca."
"Nemojte se igrati sa mnom", zatražio je Dandolo. "Iako to tajite, znam da ste njegov izaslanik."
"Najponiznije vas molim za ispravku", skrušeno je opovrgnuo Mack. "Ja ne dolazim od pape. Predstavljam druge interese."
"Uistinu niste od pape?"
     Starčev je slepi pogled bio tako žestok da bi Mack zanekao čak i da je bio papin izaslanik.
"Apsolutno nisam! U potpunosti suprotno!"
Starac je zastao i razmislio o tome. "U potpunosti suprotno, ha?"
"Da, tačno!"
"Čiji ste izaslanik?" insistirao je Dandolo.
"Siguran sam da to možete zaključiti", rekao je Mack, i odlučio pokušati malo faustovske neizravnosti.
      Dandolo je razmislio. "Shvatio sam! Sigurno ste od Zelenobradog Bezbožnika! On je jedini koji ovde nema izaslanika!"
     Mack nije imao pojma ko je Zelenobradi, ali je odlučio zaigrati.
"Neću reći da, neću reći ne", mudrovao je. "Ali da sam izaslanik tog Zelenobradog, što biste mu vi imali za reći?"
"Recite Zelenobradom da je dobrodošao u naš pothvat, da smo svesni jedinstvene uloge koju samo on može odigrati."
"To će mu biti zanimljivo za čuti. Ali šta tačno?"
     Mora početi svoj napad na Barbarsku Obalu ne kasnije od nedelju  dana od današnjeg dana. Možete li mu tu poruku preneti na vreme?"
    "Ima puno stvari koje mogu", izjavio je Mack. "Ali najpre moram znati zašto."
"Razlozi bi trebali biti očiti. Ukoliko ih Zelenobradi, koji vodi pirate Peloponeza, ne neutrališe, gusari Barbarske Obale sposobni su nam pokvariti planove."
"Da, uistinu", rekao je Mack. "Koji su to planovi, onako usput?"
"Naši su planovi zauzimanje Carigrada, naravno. Mi Venecijanci smo svoju pomorsku silu znatno raštrkali kako bismo ovu skupinu Franaka doveli ovamo u Aziju. Ako pirati napadnu naše dalmatinske provincije dok smo mi ovde, bojim se da bismo došli u vrlo tešku situaciju."
     Mack je kimnuo i nasmešio se, ali u sebi je ključao od uzbuđenja. Znači, Dandolo je planirao zauzeti Carigrad! To se ni u kakvoj mašti nije moglo smatrati njegovim očuvanjem. Izgleda da je bilo jasno da Dandolo mora otići, a vreme nikad neće biti bolje nego sada, dok je bio sam sa starcem u njegovom šatoru, u vreme kad je tabor Franaka bio uskomešan.
      Mack je izvadio nož iz rukava.
"Shvatate", rekao je Dandolo, igrajući se s rubinom, moji su planovi za ovaj lepi grad uistinu dalekosežni, I nijedan čovek, osim vas i vašeg piratskog šefa, neće znati šta  nameravam."
 "To je velika čast", zahvalio je Mack, pokušavajući odlučiti gde da zabije nož, u prsa ili...
"Carigrad je grad koji je video bolje dane", nastavio je Dandolo. "Nekoć je bio
veličanstven i celi ga se svet bojao, a sada je samo bedna sjenka zahvaljujući
neusposobnoj  vladavini svojih glupih kraljeva. Ja ću to zaustavili Ne, ja neću vladati. Venecija mi je dovoljna! Ali staviću svog čoveka na bizantski tron, a on će imati zapovedi da vrati gradu njegovu slavu i veličanstvenost. Uz savez Venecije i Carigrada, celi će svet u čudu gledati na doba Velike trgovine i napretka koji će uslediti."
     Mack je oklijevao. Bio je spreman udariti. Ali Dandolove su reči prizvale viziju velikog grada vraćenog u punu snagu, grada koji je temelj napretka i trgovine, mesta koje bi moglo biti prekretnica u svetskoj istoriji.
"A kojoj bi religiji ovi Grci pripadali?" pitao je Mack.
"Uprkos  mojim nesuglasicama s papom," objasnio je Dandolo, "ja sam dobar hrišćanin. Mladi Aleksije mi je najiskrenije obećao da će, kad se preuzme vlast, vratiti svoje podređene pod zakonitu vlast Rimske stolice. Onda će papa poništiti moju ekskomunikaciju, ah, možda će me čak i proglasiti svecem, jer tako veliki pothvat preobraćenja nije viđen u modernim vremenima."
"Gospodine!" viknuo je Mack. "Vaša je vizija sveta i uistinu opčinjavajuća! Računajte na mene, gospodine, pomoći ću vam na bilo koji mogući način!"
     Starac je posegnuo i čvrsto zagrlio Macka. Mack je mogao osetiti čekinje starčeve brade, i toplu so njegovih suza dok je podizao glas kako bi zahvalio Nebesima. Mack je također nameravao reći nekoliko reči u slavu Nebesima, jer nije moglo štetiti, kad su iznenada naoružani ljudi banuli u šator.
    "Gospodine!" povikali su. "Napad je počeo! Villhardoin već sada vodi ljude u napad!"
"Povedite me u borbu!" viknuo je Dandolo. "Za ovaj ću se cilj osobno boriti! Moj oklop, brzo! Fauste, prenesite moju ponudu Zelenobradom, kasnije ćemo još razgovarati!"
   Nakon tih reči starac je uz pomoć sluga izašao iz šatora, uzevši sa sobom svetu ikonu, ali ostavivši vreću dragulja. Mack je stajao u šatoru, sene su plesale gore-dole njegovim svilenim zidovima, i zaključio kako će ovo vrlo liepo funkcionisati. Spasiće Carigrad i još zaraditi, kao i Enrico Dandolo. Ali za slučaj da stvari krenu naopako ... Pronašao je malu platnenu vrećicu i uzeo lep izbor dragulja, a onda požurio u noć.

5.

Vojnici su odveli Fausta i Margaritu do niske drvene zgrade izgrađene od čvrstih
neoličenih dasaka. Bila je to tamnica, Faust je odmah znao da je to jedan od prenosivih modela prikladan za putujuće vojske. Ova je tamnica bila iznimno dobro napravljena, uvezena iz Španije, gdje su andaluzijski Mauri znali izrađivati ove stvari. Nakon ulaska, vojnici su Faustu i Margariti pokazali mučionicu, čudo minijaturizacije i veštog stolarstva.
"Ne možemo rastaviti čoveka, kao u Evropi," rekao im je jedan vojnik, "ali mu
definitivno možemo rasturiti noge i ruke, a to ima isti efekat kao i rad na celom telu. Ova kliješta za prste mogu raditi isto što i veći modeli, a nisu veća od onih kojima bi drobio orahe. Tu je naša gvozdena  devica, manja od one koju imaju u Nurnbergu, ali sa više šiljaka. Mauri znaju kako na kvadratni centimetar staviti više šiljaka od ikoga. Naša klešta nisu pune veličine, ali trgaju meso na vrlo zadovoljavajući način."
"Nećete nas mučiti!" povikao je Faust.
"Naravno da ne", rekao je vođa vojnika. "Mi smo obični vojnici. Obično ubijanje je dovoljno dobro za nas. Hoće li vas mučiti ili ne, zavisi o upravitelju tamnice."
       Čim su vojnici otišli, pritom zaključavši vrata za sobom, Faust se sagnuo i počeo crtati pentagram na praskavom podu koristeći grančicu koju je pronašao u uglu. Margarita je sela na stolicu bez naslona koja je bila jedini nameštaj u ćeliji i gledala ga.
    Faust je izrecitovao čaroliju, ali se ništa nije dogodilo. Problem je bio u tome što nije doneo puno magičnih sastojaka, lako je velika bila njegova žurba da pronađe varalicu. Ipak, morao je pokušati. Obrisao je crte i opet ih nacrtao na prašnjavom podu tamnice. Margarita je ustala i počela se prešetavati amo-tamo poput lavice u kavezu.
"Nemoj stati na pentagram", rekao joj je Faust.
"Neću, neću", odvratila je ozlojeđeno Margarita. "Hoćeš li učiniti nešto s njim?"
"Radim na tome", promrmljao je Faust. Na dnu svoje vrećice pronašao je komadić bunike, dodao mrvicu imele koja mu je ostala s ceremonije zimskog solsticija. Protresao je rukave i pronašao nešto antimona. A u cipelama je imao dvie olovne kuglice. Što mu je još trebalo? Obična prašina moraće zameniti humus s groblja. A prašak od mumije zamijeniće šmrkljima.
"To je odvratno", zgražala se Margarita.
"Ćuti, može ti spasiti život."
      Sve je bilo spremno. Faust je zamahnuo rukama i počeo čarati. Bljesak ružičaste svetlosti pojavio se u središtu pentagrama, isprva samo jarka tačkica, a onda se povećala.
"Oh, uspso si!" povikala je Margarita. "Ti si predivan!"
"Tišina", prosiktao je Faust. A onda je, okrenuvši se prema rastućoj svetlosti, rekao: "O duše iz najcrnjih dubina, zovem te u ime Asmodeja, Belzebuba, Beliala -" Iz jarke svetlosti začuo se glas. Bio je to glas mlade žene, i nezainteresirano je rekao: "Molim vas, prestanite prizivati. Ja nisam duh kojeg možete prizvati."
"Nisi?" pitao je Faust. "Šta, ili ko si onda?"
"Ja sam predstavnica Paklenske komunikacijske službe. Ne možemo prihvatiti vaše prizivanje u njegovom sadašnjem obliku. Molim vas proverite vašu čaroliju i ako mislite da ste krivo radili, molim vas pokušajte ponovno. Hvala vam. Želim vam ugodan dan." Glas je utihnuo i ružičasta svetlost je jenjala i nestala.
"Čekaj!" viknuo je Faust. "Znam da nemam sve potrebne sastojke. Ali imam većinu! Sigurno se može napraviti izuzetak…."
      Nije bilo odgovora. Ružičasta svetlost je nestala, i u tamnici nije bilo drugih zvukova osim tupkanja Margaritine noge.
      Izvana su se začuli glasovi. Toptanje nogu. Zveckanje i zvoncanje verižnjača. Škripa velikih drvenih kotača na nepodmazanim osovinama. Glasovi vojnika koji uzvikuju zapovedi. Takođe se čuo još jedan zvuk. Bio je to zvuk monotonog glasa koji je recitovao nešto što je Faustu sličilo na čaranje. Rekao je Margariti da zaćuti i prislonio uho na zid. Da, taj je zvuk dolazio iz susedne tamnice. Ali nije slušao čaranje. Umesto toga, bila je to molitva.
    "O, čuj me, Bože", govorio je prigušeni glas. "Nisam učinio ništa zlo, a ipak sam potonuo u prokletu dvostruku tamu, tamu mog vlastitog slepila i tamu ove zatvorske ćelije. Ja, Isaac, koji sam nekad bio kralj Carigrada i znan kao Aleksije III., učinio sam mnoga pobožna i religijska dela, crkvama Carigrada dao sam sledeće stvari..." Usledilo je nabrajanje darova pojedinačnim crkvama i svećštenicima, a nabrajanje je bilo tako dugačko da se Faust mogao okrenuti prema Margariti i reći: "Znaš li ko je u susednoj tamnici?"
"Uistinu me nije briga", odbrusila je Margarita. "Ja samo želim izaći iz ove."
"Tišina, devojko! U toj tamnici trune Isaac, stari kralj Carigrada, kojeg je zbacio okrutni brat, proglasio se imperatorom i oslepio Isaaca."
"Putujemo u uzvišenom društvu, nema sumnje", rekla je sarkastično Margarita.
"Tišina! Neko otvara vrata njegove tamnice!"
       Faust je slušao i čuo okretanje ključa, vrata su se otvorila, a onda opet zatvorila. Čuo je šuštanje koraka (daščani zid bio je vrlo tanak), a onda je nastupila kratka tišina. Onda se čuo Isaacov molećivi glas koji je pitao: "Ko mi to dolazi? Je li to dželat? Pričaj, jer te ne mogu videti."
     "Ni ja tebe ne mogu videti", odgovorio je duboki glas. "Ali donio sam ti spas kojemu ne treba pogled da bi olakšao."
"Doneo si mi što?"
   "Spas. Lek. Pomoć. Olakšanje. Zar ne prepoznaješ moj glas, Isaac? Ja sam Enrico Dandolo!"
"To je dužd!" prošaptao je Faust Margariti. "Enrico Dandolo, svemoćni venecijanski dužd!" Faust je podigao glas i povikao: "Dužde Dandolo! Ovamo! Molimo vas za vaše posredovanje!"
       Čuo žamor glasova, topot koraka. A onda su se vrata Faustove tamnice naglo otvorila.
      Ušla su dvojica vojnika. A iza njih se nalazio visoki, uspravni, stari lik Enrica Dandola, veličanstvenog u brokatnoj grimiznoj i zelenoj odori, u ruci je držao ikonu Sv. Basila.
"Ko si ti što me zoveš imenom mojim?" zahtevao je Dandolo.
"Ja sam Johann Faust", povikao je Faust. "Došao sam na ovo mesto ispraviti veliku nepravdu koja mi je učinjena. Ovde se nalazi momak koji kaže da je ja, a svojom je pričom nasamario lakovernu paklensku silu. On tvrdi da je veliki čarobnjak, ali nije. Ja sam veliki čarobnjak!"
 "Vidim", rekao je Dandolo.
  "Molim vas, Enrico Dandolo, pustite me s ovog mesta i svi ćete od toga imati velike koristi!"
"Ako si tako veliki čarobnjak," primetio je Dandolo, "zašto ne pobegneš?"
"Čak i čarobnjak treba malo alata", odvratio je Faust. "Ovde nemam svoju opremu za čaranje. Ipak, kad bih imao samo jedan delić koji mi nedostaje za kompletiranje čarolije - na primjer tu ikonu koju držite u ruci ..."
      Enrico Dandolo ga je ljutito pogledao. "Prizivao bi sa svetom ikonom Sv. Bazila?"
"Pa, da, naravno, svete ikone tome i služe!"
"Jedina svrha ikone Sv. Bazila", zagrmio je Dandolo, "je štititi grad Carigrad od
propasti.
"Pa, baš i ne radi dobar posao, zar ne?"
"Ne brini o tome. To nema veze s tobom."
"Možda nema", priznao je Faust. "Barem nas oslobodite, pošto vam nismo učinili ništa zlo i nismo vaši neprijatelji."
"Trebaću razmotriti tvoju tvrdnju da si čarobnjak", rekao je Dandolo. "Vratiću se."
    Nakon toga se okrenuo i, vođen vojnicima, napustio tamnicu. Vrata su se uz tresak zatvorila i ključ se opet okrenuo.
"Nemoguće se sporazumeti s ovim zatucanim Venecijancima!" jeknuo je Faust.
"Oh, Bože moj, što ćemo sada?" naricala je Margarita.
       Margarita je bila u depresiji. Ni sam se Faust nije osećao veselije, iako ga je u njegovom slučaju više iritirao povređeni ponos nego strah od smrti. Šetao je amo-tamo i pokušavao pronaći izlaz. Bilo je glupo što je krenuo ganjati Mefistofelesa, a da se pritom nije osigurao da je njegova magija spremna. Setio se kad je proputovao Evropu s vrećom trikova. Uvek je bio spreman. Je li mu ugled pomutio pamet? I ako je, kako bi to trebao znati?

Opet se igrao pentagramom, više da bi zaokupio ruke nego sa stvarnom nadom u uspeh. Začudio se kad je vidieo kako se unutar nacrtanih linija opet pojavljuje svetlost. U početku je to bila mala svetlost, baš kao i pre, ali je narasla, a ovog je puta bila crvenonarančasta, boja koja je najavljivala posetu nečeg paklenskog.
     Kad je svetlost poprimila ljudski oblik Faust je povikao: "O duše! Prizvao sam te iz najcrnjih dubina -"
 "Ne, nisi", reklo je stvorenje u svetlosti koje je sada poprimilo izgled malog demona lisičjeg lica, kratkih jarećih rogova, odevenog u pripijeno odelo od tuljanove kože koje je isticalo njegovu dobru građu.
"Nisam te prizvao?"
"Definitivno nisi. Dolazim kad ja to poželim. Ja sam Azzie, demon."
"Jako mi je drago što smo se upoznali", odvratio je Faust. "Ja sam Johann Faust, a ovo je moja prijateljica Margarita."
"Znam ko si ti", izjavio je Azzie. "Promatrao sam tvoja dela, i Mefistofelesova, i
drugog čoveka koji se naziva Faust."
"Onda znaš da je on varalica! Ja sam Faust!"
"Uistinu jesi", potvrdio je Azzie.
"Pa, onda?"
"Pa, razmišljao sam o situaciji. Imam predlog za tebe."
"Napokon!" povikao je Faust. "Priznanje! Osveta! Večna zadovoljstva!"
"Ne tako brzo", zaustavio gaje Azzie. "Nisi čuo uslove mog predloga."
"Pa onda, van s njima!"
"Ne, ne ovde", usprotivio se Azzie. "Franački zatvor nije mesto gde ja održavam
pregovore."
"Gde onda?"
"Imam u mislima određeni planinski vrh", odgovorio je Azzie. "To je visoka planina u Kavkazu, nedaleko od mesta gde je Noa našao zemlju nakon Potopa. Tamo možemo razgovarati i ja mogu izložiti svoj predlog onako kako dolikuje."
"Vodi, onda", rekao je Faust.
"Ej, što je sa mnom?" pitala je Margarita.
"Šta je s njom?" prihvatio je Faust.
"Ona ne može s nama. Moja je pogodba samo s tobom, Fauste, ne s nekom devojčurom koja te prati."
"Ti si neki opaki frajer!" razljutila se Margarita. "Ja sam s njim! Čak sam mu i pomogla u čaranjima. On me pozvao sa sobom. Johanne, ne možeš me ostaviti ovde!"
Faust se okrenuo prema Azzieju. "Nije u redu, znaš."
"Dajem ti svoju časnu reč", obećao je Azzie, "da će biti u redu."
"Siguran si?"
"Nikad nisam pogrešio u takvim stvarima."
"Onda idemo", pristao je Faust. "Margarita, nakon nekog ćemo vremena opet biti
zajedno. Mrzim ovo činiti, ali posao |e posao." Ali u stvari, Faustu nije bilo žao što je ostavlja, jer se Margarita nije pokazala tako predivnom i podložnom kao što se nadao.
"Ne, ne! Povedi me sa sobom!" Nesretna devojka potrčala je prema Faustu i pokušala ga obgrliti rukama. Ali Azzie je mahnuo rukom. Podigli su se dim i plamen i Mirgarita je morala ustuknuti. Kad su se raščistili, Faust i Azzie sli nestali, bila je sama u tamnici, a čuli su se teški koraci vojnika koji su prilazili vratima.

6.

Azzie je teglio Fausta i leteo brzo i visoko, iznad tornjeva Carigrada, onda na jugozapad iznad velike Anadolske ravnice. Preleteli su poneko blatno selo, domove Turaka koji su se doselili na ovo mesto Bogu iza nogu, i čak su i sada pljačkali prema severu sve do utvrđenih zidina velikog grada. Nakon nekog vremena leteli su iznad područja niskih, ogoljenih brda, a onda su stigli do prvih vrhova Kavkaskog gorja. Azzie je poletio još više kako bi prešao iznad njih, a Faust je počeo divljački drhtati od rijetkog, hladnog zraka. Planine su ležale ispod njih, njihovi su vrhunci probijali paperjaste bele oblake osvetljene blistavim suncem.
"Vidiš onu veliku ispred nas?" pitao je Azzie Fausta, podigavši glas u vetar. "Tamo idemo."
     Spustili su se na njezin vrh, zaravan okupanu briljantnim podnevnim suncem. Faust je želeo pitati Azzieja kako je to postigao, pošto je bila noć kad su napustili tabor krstaša. Ali nije želeo ispasti neznalica pa je umesto toga rekao: "Gde smo?"
"Ovo je Crescendo, najviši vrh Kavkaza", rekao je Azzie. "Nije daleko od Ararata, gde je Noa pronašao zemlju nakon Potopa."
     Faust je došao do ruba. Kroz kristalno čisti zrak mogao je videti kilometrima i
kilometrima, sve do mirnih naselja u podnožju. Iza toga je jedva mogao nazreti ružičastu kamenu palačtu, ukrašenu belim zidovima i tornjevima, koja je jako podsećala na rođendansku tortu.
"Šta je ono?" pitao je.
"To je dvorac Bezbrižni", odgovorio je Azzie. "Biće tvoj ako učiniš što želim."
"Koje su posebne osobine dvorca Bezbrižni?" upitao je Faust.
"Primećuješ onaj ružičasti kamen od kojeg je Bezbrižni izgrađen? To je kamen sreće, potiče iz Zlatnog doba čovečanstva, kad je sve bilo u skladu. Taj je kamen tako ispunjen esencijama sreće i veselja da čovek oko njega većinu vremena provodi u stanju blage euforije. To je mesto gde možeš biti sretan i bezbrižan, Fauste. I ova palata ima uobičajeni asortiman najpoželjnijih eva, lica tako lepih da ti srce stane, tela zbog kojih bi i anđeo zaplakao, iako mu je bolje da ga njegovi nadređeni ne ulove u tako neanđeoskom ponašanju."
"Dvorac Bezbrižni odavde izgleda vrlo mali", primetio je Faust.
"Svojstva svetlosti i zraka na ovoj su planini takva", objasnio je Azzie, "da ako malo zaškiljiš možeš povećati svoj pogled i videti što god poželiš."
       Faust je zaškiljio, ispočetka prejako, jer je otkrio da zuri u zid s udaljenosti od otprilike pet centimetara. Zaškiljio je manje i bio je u stanju pomaknuti pogled sa zida i dobiti panoramski pogled na palačtu. Dvorac Bezbrižni uistinu je bio očaravajuće mesto. Faust je video brojne fontane, uredno pošljunčene staze koje su krivudale kroz veliki i dobro održavan vrt, vidio je bezbroj pitomih jelena koji su lutali njegovim hladovitim područjem, brojne šarene papige koje su živele na drveću i pretvarale mesto u pokretno šarenilo. Video je sluge, odevene u bele odore kako šeću s punim poslužavnicima mesa, voća, oraha i lešnjaka, i
činije začinjenih umaka. Ovu su gozbu nudili gostima, koji su bili odeveni u raskošne šarene odore. Faust je mogao videti da je nekoliko gostiju visoka i plemenitoga roda, imali su tako lepo oblikovane glave kakve nije video od proučavanja drevnih rimskih skulptura.
"Ko su oni ljudi?" upitao je.
"To su filozofi", odvratio je Azzie. "I njihova će svrha biti razgovor s tobom o uzrocima i povodima stvari, i dodavanje njihovog znanja tvojoj svetlosno brzoj inteligenciji. Sada pomakni pogled udesno - tako - i pogledaj onu kupolu koja stoji odvojena od drugih zgrada."
"Da, šta je to?" pitao je Faust.
"To je riznica dvorca Bezbrižni", rekao je Azzie. "Prepuna je blaga: dragulja prve vode, neusporedivih bisera, žada najveće kvalitete, i ostalih lepih stvari."
Faust je opet zaškiljio i malo nakrivio glavu.
"Šta to vidim daleko na obzoru?" zanimalo ga je. "Izgleda kao oblak prašine koji se kreće."
Azzie je pogledao. "To nije bitno."
"Ali šta je to?"
"Ako moraš znati, to je skupina divljih turskih ratnika", odgovorio je Azzie.
"Pripadaju li oni dvorcu Bezbrižni?"
"Bojim se da ne. Oni su ovde prilična pretnja. Ali ostavljaju dvorac Bezbrižni na
miru."
"Ali što ću učiniti ako me napadnu?" zapitao je Faust. "Onda mi moje bogatstvo i veseli život baš neće puno pomoći, zar ne?"
  Promene su uvek s nama", kazao je Azzie. "Ispred svake palate postoje divlji ratnici koji žele ući unutra. A ponekad i uspiju. Ali ne boj se, ja te neću ostaviti u opasnosti. Mogu ti dati palate u raznim delovima sveta. Postoji puno lepih gradova u kojima bi mogao živeti. Takođe ne bi bio ograničen na svoje vreme. Ako želiš šetati Atenom s Platonom, na primer, ili drevnim Rimom kako bi razgovarao s Vergilijem ili Cezarom, mogu to srediti."
"To zvuči jako dobro", priznao je Faust. "Ali što je s mojim zasluženim mestom u ovom velikom takmičenju  između Tame i Svetlosti?"
"Mislim da mogu učiniti nešto u vezi toga", rekao je Azzie. "Shvataš da ja nisam kriv što je počinjena pogreška. To je onaj glupi Mefistofeles, a ja mu nameravam održati lekciju. Ali najpre ću se morati malo raspitati, jer je takmičenje u toku i Sile Svetlosti i Tame ne bi bile zadovoljne kad bi se prekinulo. Ali s malo sreće, i rečju ili dve na pravom mestu, mislim da te mogu ubaciti u Igru na Mackovom mestu."
"I ti bi to učinio za mene?"
"Da, bih", potvrdio je Azzie. "Ali postoji uslov."
"Koji?"
"Moraš mi se zakleti najjačom pzakletvom koju znaš da ćeš me u svakom trenutku slušati, a posebno što se tiče takmičenja, da ćeš mi se zakleti i slušati me."
Faust se ponosno uspravio. "Ja, slušati tebe? Ja sam Faust, a ko si ti? Samo neki gotovo anonimni okaljani duh!"
"Ja ne bih rekao okaljani", usprotivio se uvređeni Azzie. "To je zla novinska patka o nama demonima. U svakom slučaju nema ničeg nečasnog u slušanju demona. Ljudi to rade celo vreme."
"Ne Faust", pobunio se Faust. "Zašto to smatraš neophodnim?"
"Zato što imam plan, pomoću kojeg ti možeš povratiti svoje i moje zasluženo mesto u događajima. Ali moraš učiniti ono što ti kažem. Nećeš me smatrati preopakim gazdom. Hajde, hoćeš li učiniti to?"
       Faust je razmišljao i žestoko dvojio. Bio je u iskušenju. Biti vladar dvorca Bezbrižni je svakako značilo napredak u donosu na položaj profesora alhemije u Krakowu. Ali nije se mogao naterati da pristane slušati Azzieja. Duboko usađeno unutarnje oklevanje ga je zadržalo. Nije bilo toliko u pitanju to što je Faust čovek hteo da bude po njegovom. Više je bilo to što, kao utelovljenje arhetipskog duha Fausta, nije mogao sebe učiniti podložnim duhu koji bi, po prirodi stvari, trebao služiti njemu.
"Ne mogu to učiniti", izjavio je.
"Ah, ali razmisli", nagovarao ga je Azzie. "Kako bi bilo kad bi takođe ubacio bit lepote koju svi muškarci traže. Mislim, naravno, na nikog drugog nego na neusporedivu Helenu Trojansku."
"Ne zanima me. Već imam curu."
"Ali nemaš Helenu Trojansku!"
"Ne zanima me", ustrajao je Faust.
Azzie se nasmešio. "Samo pogledaj."
      Rekavši tako, demon je mahnuo rukom. I tamo, na vrhu planine, pred Faustovim očima počela se pojavljivati žena. A onda je stajala pred njim. Gledala ga je očima nedokučive boje, Faust nije mogao reći koje, pošto se činilo da menjaju boju kako su oblaci prelazili preko sunca. Jednog trenutka sive, drugog plave, a trećeg zelene. Nosila je klasičnu grčku odoru, belu, jako nabranu tuniku, s trakom preko jednog ramena, dok je drugo bilo golo. Njene su
proporcije bile tako veličanstvene da bi bilo smešno i uzaludno pokušati izdvojiti neku osobinu iznad ostalih; reći njen je nos vrlo lep, ili, ima lepe obrve, ili, ima dobro oblikovano poprsje, ili, njezine su noge skladne. Sve su ove izjave bile istinite, ali Helena je nadilazila opis i usporedbe. Bila je ono savršenstvo koje muškarci ponekad, mutno, nazru u snovima. Na neki svoj način bila je potpuna, ideal viši od ljudskog bića, a ipak je bila ljudsko biće. I koji god su se nedostaci na njoj mogli naći, služili su samo kako bi povećali njeno savršenstvo samom svojom ljudskošću.
     Faust ju je gledao i bio na opakom izazovu. Ona je bila velika nagrada za zadobiti jer - bez obzira na samu njezinu poželjnost - bio je tu i užitak koji se dobivao time što ćeš je oduzeti svim ostalim muškarcima, i što ti onda zavide svi muškarci sveta, osim pedera. Imati Helenu učinilo bi čoveka bogatijim od riznica kralja kraljeva. Ali takođe je trebalo platiti cenu. Jer čovek koji poseduje Helenu i njezin je posed, i nema ni dušu ni sudbinu koju bi mogao zvati svojom. Njegova bi slava patila u poređenju  s njenom. U njegovom slučaju, o njemu više ne bi mislili kao o Faustu, arhetipu. Najverovatnije bi o njemu govorili kao o Heleninom muškarcu. I njegova vlastita veličajnost bila bi bleda u poređenju  s njezinom. Paris je najverovatnije bio jako dobar čovek, nekoćad u drevnoj Troji
kad ju je oteo Menelaju. Ipak, ko se sada seća Parisa?
     To su bili svi ti razlozi, a postojao je još jedan: Faust je znao da je želeti Helenu jedna stvar, ali posedovati je, bilo bi arhetipski nezdravo. On je Faust, solo-igrač, samac. On neće biti igračka nijednom muškarcu, ne, ni ženi lakođer.
    Brzo je progovorio, pre no što ga je prizor njene fatalne lepote mogao začarati. "Ne, ne," rekao je, "neću je, i neću biti tvoj čovek."
      Azzie je slegnuo ramenima i nasmešio se. Činilo se kao da nije posve iznenađen njegovom odlukom. Sigurno je znao od kakvog je čvrstog materijala Faust sazdan, i shvativši to, Faust je osetio plam ponosa u srcu. To je nešto, kad čak i demon poštuje tvoju nepokolebljivost!
"U redu", rekao je Azzie. "Rešiću je se. Ali vredilo je pokušati." Napravio je seriju pokreta rukom, veštinom kojoj se Faust morao diviti: čarobnjaci prepoznaju veštine i znanje drugih čarobnjaka po zavojitosti pokreta ruku i prstiju. Azzie je bio najbolji.
     Oko Helene je na trenutak zatreperila svetlost, koja je kroz ovo prošla prilično pasivno. Ali onda je treperenje prestalo. Azzie je ponovio pokrete. Ovog puta nije bilo čak ni treperenja.
"Pa, nije li to čudno?" upitao je Azzie. "Ta Čarolija nestajanja obično radi jako dobro. Moraću je proveriti kasnije, kad ću imati vremena. Ej, slušaj. Helena je dobra cura i treba joj mali odmor od Hada gde trenutno stanuje. Kako bi bilo kad bi neko vreme ostala s tobom, a ja ću je kasnije odvesti natrag?"
        Faust ju je pogledao i srce mu je jače zatuklo u grudima, jer, iako su njegovi racionalni razlozi da je odbije bili nepobitni, njegovo je srce govorilo drugačije. Ali uspio se kontrolisati i reći: "Pa, dobro, paziću na nju neko vreme, ako želiš. Naravno, tu je Margarita."
"Ne brini za nju", umirio ga je Azzie. "Ništa joj se neće dogoditi. I u svakom slučaju, mogu ti reći da ona nije dobra za tebe."
"Stvarno misliš tako?" pitao je Faust.
"Veruj mi. Demon po žaru u prsima zna kad je veza osuđena na propast. Vidimo se kasnije, opet ćemo razgovarati. Siguran si da te ničime ne mogu dovesti u iskušenje?"
"Ne, ali hvala na pokušaju."
"Onda dobro. Moram ići."
"Čekaj!" zaustavio ga je Faust. "Možeš li mi dati nekoliko sastojaka koji mi trebaju za moju Čaroliju putovanja? Inače ćemo Helena i ja prilično dugo biti nasukani na ovom planinskom vrhu."
"Dobro da si to spomenuo", rekao je Azzie. Posegnuvši u vrećicu koju svi demoni nose, ali koja, zbog čarolije, ne čini ispupčenje na njihovoj odeći, Azzie je izvukao razne trave, lekovito bilje, nadrilekove, pročišćene metale, nepoznate otrove i slično, i to dao Faustu.
"Hvala ti", rekao je Faust. "S ovime na raspolaganju sam ću krojiti svoju sudbinu. Tvoja je ponuda bila velikodušna, Azzie, ali ovu stvar s varalicom mogu i sam rešiti"
"Onda zbogom!" povikao je Azzie.
"Zbogom", odzdravio je Faust.
Obojica su zauzela pozu, desna ruka visoko u zraku, dlan prema van, palci savijeni, čarobnjački pozdrav - onda je Azzie nestao u bljesku, a Faust je trenutak kasnije, u Heleninom društvu, također nestao u jednom.

7.


Margarita nije mogla verovati. Oduvek je slušala kako su magovi prevrtljiva sorta, ali ovo je stvarno bilo neverovatno. Otišla je iz taverne u Krakowu do ćelije u Carigradu, a nije čak ni znala zašto je uhvaćena. I tu je, napuštena od Fausta i najverovatnije u velikoj frci. Šetala je amo-tamo ćelijom, a onda zadrhtala kad je čula težak zvuk koraka kako dolaze hodnikom. Koraci su zastali, vrata susedne ćelije s treskom su se otvorila.
       Margarita je čekala i slušala. Nastala je kratka pauza. Onda su se koraci opet začuli. Stali su ispred njene ćelije. Čula je grebanje ključa u hrđavoj bravi. Onda se ključ okrenuo. Zadrhtala je kad su se vrata njezine ćelije otvorila.I ugledala visokog plavokosog tipa u finoj odeći kako prolazi kroz vrata. Zastao je na
vratima, i gledao je s određenim zanimanjem. Neko su vreme njih dvoje tvorili prizor obasjan sivom svetlošću koja se kroz vrata probijala sa svetiljki obešenih u hodniku.
      Novopridošlica je bio gotovo dečak, gornja mu je usna bila znojna, zurio je u nju dok se ona, duge kestenjaste kose privlačno raščupane, dugačke suknje malo podignute kako bi se videli njeni zamamni gležnjevi, skutrila u najpatetičnijoj, a ipak najzavodljivijoj pozi.
Onda je Mack, jer to je bio on, rekao: "Ko si ti?"
"Ja sam Margarita", predstavila se devojka. "A ti?"
"Doktor Johann Faust, vaš sluga." Margarita je dvaput trepnula, na pameti joj je bilo da kaže kako on ne može biti Faust jer ju je pravi Faust upravo napustio kako bi otišao na vožnju s demonom. Ali kratko razmišljanje uverilo ju je kako razgovor u tom pravcu možda nije dobra ideja, pošto je ovaj tip na pameti najverovatnije imao spašavanje, i možda mu se ne bi svidelo tako žestoko proturečje na samom početku njihove veze. Neka bude Faust, ili Schmaust, ili Gnaust, ili što god želeo, samo da je izvuče odavde.
"Šta radiš ovde?" pitao je Mack.
"To je duga priča", odgovorila je Margarita. "Bila sam s drugim tipom i, pa, on je na neki način otišao i ostavio me ovde. A ti?"
Mack je u zatvorsku ćeliju došao tražeći Enrica Dandola, nadajući se kako će od njega dobiti ikonu Sv. Basila, jer je to, činilo mu se, baš ono što mu je potrebno da ovu situaciju dovede do zadovoljavajućeg kraja. Kad je došao do prve ćelije, video je da je Dandolo, zajedno sa slepim starim Isaacom, otišao. I on je sam nameravao otići, kad ga je neki predosećaj naterao da pogleda u susednu ćeliju. Bilo je to neobično: to mu nije bilo svojstveno, zavirivanje u ćelije. Ali ovog se puta to doimalo prilično hitnim. I učinio je to. Ali kako ovo reći Margariti?
"Moja je priča takođe duga", kazao joj je. "Želiš li izaći odavde?"
"Voli li se svinja valjati u blatu?" odvratila je Margarita, upotrebivši staru izreku
uobičajenu u delu Nemačke u kojem je bila guščarica.
"Dođi onda", pozvao je Mack. "Budi uz mene. Moram nekoga pronaći."
Napustili su tamnicu i izašli u tabor. To je bio prizor pomutnje i haosa. Gorelo je hiljadu  baklji, osvetljavale su ljude koji su trčali tamo-amo. Trube su trubile, većina ljudi se kretala u smeru gradskih zidina. Činilo se da je napad u toku.
      Mack i Margarita su se probijali kroz gužvu, hodali su u smeru u kojem je većina ljudi išla. Svi su žurili prema zidinama Carigrada, izgledalo je da se tamo odvija bitka. Okrvavljeni su ljudi odvođeni iz sukoba, mnogi su bili načičkani bizantskim strelama, koje su se od drugih mogle razlikovati po šesterokutnim crvenim i zelenim uzorcima nacrtanima na njima, i po perima, koja su bila pačja, a ne guščja.
     Drugi vojnici su se progurali pored njih kako bi se uključili u bitku. Na visokim grudobranima mogli su se videti znaci borbe. Ali ispod, uz iznenadan zveket, velika vrata koja su čuvala Carigrad su se otvorila, otvorili su ih franački simpatizeri u gradu. Krstaši  na konjima su se, kad su primetili ovo, hitro sakupili i galopirali prema otvorenim vratima u oklopljenom klinu. Grčki vojnici su branili ulaz, bilo je takođe i severnjaka koji su bili regrutovaniza borbu u gradskoj vojsci. Uzaludno su pokušali zaustaviti plimu. Ali podivljali krstaši su se sudarili s njima, bojne sjekire i buzdovani šištali su zrakom u kratkim, oštrim
lukovima, i čuli su se užasni zvukovi kad su, sa stravičnim učinkom, udarali u tela. Skupina Grkinja je na vrh zida donela ogromni kotao s ključalim uljem. Sada su ga nagnule, i ulje se spustilo u šištavoj zlatnoj kaskadi. Franački vojnici zahvaćeni tekućinom vrištali su dok se vruće ulje cedilo po njihovim oklopima i prolazilo kroz otvore na vratu i rukama, kako bi ih iznutra skuhalo poput jastoga. Onda je kiša strela oterala žene, a franačka je vojska opet napadala, izvikivali su svoje bojne pokliče i nezadrživo napredovali u grad. Mala skupina turskih plaćenika bila je sve što je ostalo od straže. Njihove su brojne strele brzo letele,
zatamnjujući nebo, čineći svojim šištanjem razgovor nemogućim. Padao je red za redom krstaša, prevrćući se s konja koji su sličili ježevima nakon što su turske oluja strela pronašla svoj cilj. Plima poludelih Franaka stigla je do redova Turaka, koji, niski i slabo oklopljeni, nisu mogli odolevati krupnim, dlakavim, neobrijanim Evropljanima u njihovim teškim oklopima. Nastala je velika seča udova i razbijanje glava, i bitkom izluđeni Franci probili su se kroz turske redove na gradske ulice.
     Mack je trčao odmah iza borbe, i vukao Margaritu za ruku. Napokon je spazio Enrica Dandola. Starac je hodao i stezao ogroman mač. Mahao je njime tako da su svi oko njega morali čučnuti. "Vodite me do njih!" vikao je Dandolo. "Pustite me na te Grke!"
     Mack je pritrčao, sagnuo se ispod mača i zgrabivši Dandola za ruku rekao: "Enrico, to sam ja, Faust! Ja ću te voditi!"
"Ah, glasnik Zelenobradog!" prisetio se Dandolo. "Da, u redu, samo me okreni u smeru neprijatelja i gurni."
"Nema problema", rekao je Mack, i okrenuo Enrica im ima gradskim zidinama. Dok je to činio, spretno je skinuo Dandolovu svilenu vrećicu iz koje je virila ikona Sv Basila.
"Puno sreće, gospodine!" viknuo je, a Enrico Dandolo je zamahnuo mačem i jurnuo u bitku, prethodnik Don Quijotea ako je takav ikad postojao.
      Mack se, s Margaritom iza sebe, sada okrenuo od gradskih zidina i krenuo natrag u tabor. Tražio je sigurno mesto. Jedna stvar koju je sigurno znao bila je da je prošao svoj prvi test. Izabrao je, spasio je ikonu Sv. Basila.
      Već je bilo kasno. Mrak je iznenada pao. Duvao je hladan vetar. Padala je kiša. Mack i Margarita su, drhteći i tresući se, hodali preko blatnjavog bojnog polja.
"Gde idemo?" pitala je Margarita.
"Moram se naći s nekim", odgovorio je Mack, pitajući se gde je, do vraga, Mefistofeles.
"Je li rekao gde?"
"Rekao mi je da će me pronaći."
"Zašto onda ovako trčimo?"
"Bežimo od bitke. Tamo možeš poginuti."
     A onda su naleteli na skupinu vojnika. Ovo nisu bili isti vojnici koji su ranije uhvatili Fausta. Ipak, ovi su izgledali prilično slično, bili su krupni, neobrijani, čupavi, ružnog rečnika i puni oružja. Ovi su se tipovi borili i zbog toga su izgledali još gore. Bili su umorni, puni modrica, oklopi su im bili ulubljeni. Sagnuli su se iznad gomile cepanica i nekoliko stolaca koje su uzeli iz karavane koja je prošla i pokušavali upaliti vatru. Bezuspešno su kresali kremen, ali kiša, koja je počela tik nakon zalaska sunca, padala je sve jače, pa nisu imali uspeha.
"Hej, vi tamo! Stanite malo!" povikao je jedan od njih kad su Mack i Margarita naišli.
"Imate li možda pri ruci malo suhog drveta, ha?"
"Ne, ne", rekao je Mack. "Žao mi je, ali nemamo. Ispričavamo se, dečki, ali moramo ići."
    Vojnici su se sakupili oko njih. Margarita je osetila kako joj se nešto kvrgavo prislonilo uz bok. Spremala se nekoga ošamariti kad je shvatila da joj Mack pokušava dati malu vrećicu koju je uzeo od Enrica Dandola. Sakrila ju je kod sebe kad su vojnici zgrabili Macka.
     Grubo su ga pretražili, a onda se okrenuli prema njoj. Margarita je, bojeći se grubih ruku na svom telu, bez glasa predala vrećicu.
    "Aha!" povikao je jedan trijumfalnim glasom, i izvadio ikonu Sv. Basila. "što to imamo ovde?"
"Pažljivo s tim", zatražio je Mack, "to je posebna sveta ikona."
"Šta čini?" pitao je vojnik.
"Čini čuda", odgovorio je Mack.
Čini čuda, zar ne? Da vidimo hoće li raspaliti ovu vatru. To bi bilo čudo!" Kresnuo je kremen. Iskre su poletele. Jedna je pogodila lak na ikoninom oslikanom licu. Ikona je odmah planula.
    Vojnici su se pognuli nad njom i pokušali ugurati ikonu pod ostale cepanice. Mack je iskoristio prigodu za beg, Margarita ga je pratila.
      Stigli su do ruba male šume koja je graničila s bojnim poljem. Glasno jadikovanje moglo se čuti iz smera grada, sada kad je šištanje strela prestalo. Krstaši su divljali. Na mesečini se već mogao primetiti stup dima. Činilo se da će ovo biti ponavljanje Troje.
     Mack je skrenuo pogled. Bljesak munje otkrio je visoku, zlokobnu figuru, ni tri metra od njega, omotanu grimiznim plaštem, u slikovitoj pozi na rubu šume.
"Mefistofeles!" povikao je Mack. "Baš mi je drago što te vidim!" požurio je do njega.
"Jesi li video šta sam učinio? Izabrao sam opciju s ikonom."
"Da, video sam", potvrdio je Mefistofeles. "Iskreno, nisam impresioniran."
"Nisi? Ali to je izgledalo kao najbolji izbor. Kad sam čuo Enrica Dandola kako priča o svojim planovima za budućnost Carigrada znao sam da ga ne trebam ubiti. Što se tiče Aleksija, nikad mu nisam ni prišao dovoljno blizu kako bih ga oteo čak i da sam želieo."
"Budalo!" razljutio se Mefistofeles. "Enrico Dandolo te obmanuo. Njegova mržnja prema Carigradu je neutaživa."
"Kako sam to, do vraga, mogao znati?" pitao je Mack.
"Čitaj mu s usana", odvratio je Mefistofeles. "Da si ga ubio možda bi bio pronađen bolji car, koji bi spasio grad strahovite pljačke i paleža krstaša koji se sada događaju. "
"Učinio sam najbolje što sam mogao", zlovoljno je kazao Mack.
"Ne mislim te uistinu kuditi", rekao je Mefistofeles. "Kao što sam rekao, ne sudi se tebi, ti si predstavnik čovečanstva. Učinio si baš onakav blesav izbor kakav bi čovek učinio. Pokušao si spasiti iluziju, a ne biti praktičan!"
"Pa, drugi put ću biti bolji", obećao je Mack. "Neću više pokušavati spasiti iluzije, to ti mogu reći. Šta je sledeće?"
"Tvoja druga pustolovina te očekuje", odgovorio je Mefistofeles. "Jesi li spreman?"
"Kupanje i noć sna bili bi korisni."
"To ćeš moći obaviti na svojoj sledećoj stanici. Ideš na dvor Kublaj-kana."
"Zašto idem tamo?"
"Objasniću kad stignemo tamo. Pripremi se."
"Čekaj!" povikao je Mack jer ga je Margarita vukla za rukav. "Mogu li je povesti?"
     Mefistofeles je pogledao Margaritu, činilo se da će odbiti, a onda je slegnuo ramenima.
"Oh, pretpostavljam da je to u redu. Držite se za ruke, zatvorite oči i stvar će biti obavljena."
     Mack i Margarita su učinili kako im je rečeno. Margarita je također zadržala dah, jer nije podnosila vrtoglavi osećaj putovanja na drugo mesto i u drugo vreme.
Mefistofeles je zamahnuo rukama, nastao je uobičajeni bljesak vatre i oblak dima.
Nestali su.

,  Trka s Faustom ( 1 deo ) 

Trka s Faustom (3 deo)

Roger Zelazny