Kejt Kolvic i Frida Kalo, osnivačice Gerila devojaka: Žene i svet umetnosti: Dnevnik feminističkih maskiranih osvetnica
Period od 1984. godine –1985. godine: Nešto nije u redu sa ovom slikom.
Kejt i Frida idu na demonstracije u Muzej moderne umetnosti u Njujorku da protestvuju na «Međunarodnom pregledu slikarstva i vajarstva» – izložbi sto osamdeset i tri umetnika od kojih samo sedamnaest žena. Demonstracija je potpuno nedelotvorna. Mi želimo da obrazujemo javnost, da pokažemo da seksizam i rasizam, svesno i nesvesno, drže po strani (sve) žene umetnice druge boje kože i (muškarce) umetnike druge boje kože, ali na kraju krajeva završimo tako što raspravljamo sa posetiocima muzeja koji zaista iskreno veruju da kustosi zaista prave najbolji izbor zato što su kustosi.
Mora da postoji način da se dokaže da svet umetnosti nije sistem unapređenja isključivo po zasluzi gde krem uvek ide na vrh. Nešto što je savremenije, skrojeno po meri medija? Kako bi bilo da «prodamo» našu poruku, koristeći tehnike advertajzing propagande? Kako bi bilo da uperimo prste i da imenujemo konkretna imena da bismo naterali sve da pričaju o ovom problemu? Odlučujemo da koristimo ovaj podsmeh, sramotu i humor da nateramo liberalni svet umetnosti da se oseti nelagodno sam sa sobom. Nazvale smo se «Savest sveta umetnosti».
Počele smo da se sastajemo sa malom grupom žena umetnica. Noću lepimo postere po gradu Njujorku, detaljno objašnjavajući imena i dosijee umetnika, trgovaca umetničkim predmetima, kritičara i kolekcionara koji učestvuju u sistemu koji nas diskriminiše. Kao borkinje za slobodu u svetu kulture, mi se nazivamo «Gerilom». Da bismo popravile reč koja je godinama korišćena da omalovažava i trivijalizuje žene, nazivamo sebe «Devojkama». Da bismo se usredsredile na ove probleme, a ne na naše identitete, ostajemo anonimne i pojavljujemo se u javnosti noseći maske gorila. Da bismo sačuvali uspomenu na njih, uzimamo imena mrtvih žena umetnica. Da bismo učinile «F» reč (feminizam) seksi i modernim, kreveljimo se za fotografije u minisuknjama i mrežastim čarapama. Svi govore o problemima koje smo iznele. Delovalo je.
1987. godina: Prednosti ženâ umetnica
Do sada mi imamo rips! Ali ulični naziv glasi Gerila devojke i na neki način je suviše negativan. Odlučile smo da napravimo poster «Prednosti žena umetnica» da učinimo da se žene bolje osećaju. Radimo na njemu dugo. Kada ga sastavimo, to je veliki hit. Prevodi se na barem deset drugih jezika. Jedan pristalica zakupljuje stranu u Umetnosti u Americi da bi ga poslao širom sveta. Novinari prete da će da nas «razotkriju», iako i kada se usude da iznesu neka imena, obično su u zabludi. Kažemo im da imamo toliko puno pristalica da je ekspoze poslednja vrsta članka koji bi im se tražio da napišu.
Kritičari umetnosti i kustosi nam šalju izvinjenja. Žene umetnice nam šalju novac. Galerija u Njujorku nas mole da uradimo Salon des Refuse (Salon odbačenih) istovremeno sa Vitni bijenalom. Umesto toga, uradile smo izložbu informacija o opadajućem statusu žena umetnica u muzeju. Koristimo informacije odabrane iz publikacija samog muzeja, i nalazimo doušnika u razvoju kancelarije koji prokrijumčari osetljive informacije o poverenicima muzeja. Otkrivamo da je jedan poverenik, Alfred Taubman, glavni akcionar kuće Sotbi i predsedavajući komiteta za slikarstvo i vajarstvo koji odobrava izložbe. Ovo nazivamo insajderskim poslovanjem i sukobom interesa. Taubman kasnije odlazi u zatvor zbog nameštanja cena.
Ono što je započelo kao šala sada je odnelo suviše naših života. Ali, ko se žali? Umesto toga, tražimo nove načine da proširimo i produbimo našu kritiku.
1989. godina: Skinimo se.
Javni umetnički fond (PAF) traži od nas da predložimo neki bilbord. Odlazimo u muzej Metropolitan na «brojanje muških udova» da bismo uporedile broj nagih muškaraca nasuprot nagih žena u stalnoj postavci muzeja. I šta su bili naši zaključci? Iz doba Grčke i Rima: uglavnom preovlađuju muški aktovi; u doba ranog hrišćanstva: svi su prekriveni; u renesansi i baroku: jedino izloženo telo je dete Isus; u devetnaestom veku i u savremenom periodu: status religije je oslabio i nage žene zauzimaju svoje mesto.
Nalazimo svoju statistiku i ideju za poster koja glasi: «Da li žene moraju da budu nage da bi dospele u Metropoliten muzej?». Uverene u to da su sve one nage žene uhvaćene u zamku Gerila devojke, stavljamo masku na jednu od Engra. PAF se sada plaši da sponzoriše naš projekat – tako da ga objavljujemo kao oglas na gradskim autobusima Njujorka. Postiže nekontrolisani uspeh, i postaje naš najpopularniji, najprodavaniji poster.
Period od 1993. do 1995. godine: Vreme simbola
Multikulturalnost je u punom jeku. Stvari se poboljšavaju za žene umetnike i umetnike druge boje kože, ali umetnički svet još uvek zaostaje za ostatkom društva. To nije avangarda, to je zadnjica. Odlučile smo da pokrenemo nadzorni bilten pod naslovom «Vrući nastupi», tako da sada možemo da pokrijemo sve teme potpunije nego kada to činimo našim brzo namontiranim pojedinačnim posterima. Dobijamo stipendiju Nacionalne zadužbine za umetnost da objavimo ovaj bilten – ali, prvo Bušova administracija pokušava da nam oduzme stipendiju, tvrdeći da naši posteri naružuju privatno vlasništvo. Neki uticajni prijatelji iz sveta umetnosti i nekoliko iskrenih novinara nam pomažu da ih nadjačamo. Pogledale smo muzeje širom zemlje i otkrile ovu zanimljivu činjenicu: što idete dalje od Njujorka, bolje je za žene umetnice i za umetnike druge boje kože!
Ali, postoji jedan problem – prikazuju se iste žene umetnice i umetnici druge boje kože. Površno poštovanje je u punom procvatu. Da li je to rešenje za diskriminaciju ili nastavak iste? Uradili smo nekoliko postera, uključujući i «Token Tajms», gde posmatramo prethodne multikulturne programe rada institucija kulture da vidimo da li se tamo ne skriva licemerje. Dobijamo pisma od pesnika, novinara, muzičara, veterinara i meteorologa koji nam govore da je površno poštovanje priča njihovih profesionalnih života.
1995. godine ispričale smo našu priču – i reprodukovale naših prvih šezdeset postera – u našoj monografiji, Ispovesti Gerila devojaka (izdavač: Njujork, Harper Perennial). Izlazi iz štampe za otprilike šesnaest meseci.
Period od 1996. do 2000. godine: Danas Svet umetnosti, sutra svet.
Do sada, razgranale smo naše postere o politici, silovanju i pravima na abortus, pored toga što vršimo pritisak na svet umetnosti. Započele smo Internet sajt, guerillagirls.com, na kome smo primile hiljade pisama iz celog sveta. Žene nam pričaju priče o diskriminaciji. U mnogim pismima nas pitaju za savet. Ima dosta ljubavnih pisama. Postoje, takođe, i neka pisma mržnje.
Još od postera «Kada rasizam i seksizam ne budu više u modi, koliko će vredeti Vaša umetnička kolekcija?» počele smo da razmišljamo o tome kako se piše istorija umetnosti i šta dospeva da bude ubačeno u kanon. (Za taj poster smo pokazale kako bi sedamnaest miliona dolara – ista suma koja je potrošena za jednu sliku Džaspera Džonsa – bilo dovoljno da se kupi umetničko delo svake istaknute žene umetnice i umetnice druge boje kože tokom istorije, da se ispuni ceo muzej!). 1998. godine mi smo konačno dobile priliku da napišemo našu sopstvenu verziju istorije umetnosti, Vodič za laku noć Gerila devojaka zapadne umetnosti (izdavačka kuća: Penguin).
Istražujemo živote žena umetnica koje su uspele da zaobiđu sva pravila osmišljena da ih drže po strani. Koristeći istraživanja feminističkih istoričarki umetnosti i naša sopstvena ćaknuta vizuelna sredstva, dokazale smo da je standardna istorija umetnosti sve pogrešno shvatila: oduvek su postojale velike žene umetnice! One, ili nisu bile uzimane za ozbiljno u svoje vreme ili su ih seksistički nastrojeni istoričari umetnosti otpisali. Ova knjiga se koristi kao tekst na univerzitetima širom sveta. Ushićene smo zbog toga! Čak je preveden i na kineski!
Period od 2000. do 2002. godine: Svetla, kamera, diskriminacija!
Dosta toga što smo govorile svih ovih godina o svetu umetnosti konačno je ugledalo svetlost dana. Aukcijske kuće su bile optužene (a kasnije i osuđene) za nameštanje cena. Direktori muzeja i kolekcionari su uhvaćeni da govore izmišljotine i da razmenjuju usluge i uticaj. Naš skorašnji poster, «Pravila ponašanja Gerila devojaka namenjena muzejima umetnosti», izgleda da je sablasno proročki.
Izvodimo «Istorijski orijentir Bruklina na prodaju» da bismo ismejale namere gradonačelnika Njujorka, Rudi Đulijanija, da cenzuriše izložbu «Senzacija» u Muzeju Bruklina. Izvodimo «Uhvaćeni od strane Gerile devojaka», parodiju jednog pisma koje je Čarls Sači, kolekcionar umetničkih predmeta koji poseduje dosta umetničkih radova na izložbi, poslao Đulijaniju, zahvaljujući mu za sav negativni publicitet pošto je to podiglo cenu njegove kolekcije.
Otkrivamo da postoji neko mesto koje je loše, ili gore, od sveta umetnosti: filmska industrija. Žene u filmovima obično su mlade, belkinje i polunage. Iza scene, na nivou produkcije, to je klub belaca muškaraca koji daju milione u liberalne svrhe kako bi stvorili utisak da je to što rade progresivno. Pristalice nam pomažu «Pošaljite poruku tim likovima u Holivudu opsednutim telom» tako što krišom lepe naše nalepnice u klozete bioskopskih sala. Sa grupom žena producentkinja i režiserki, koje sebe nazivaju Lude Alise, pravimo nalepnice za filmski festival Ples sunca i festival za dodelu Oskara. Uzorak «Senat Sjedinjenih država je progresivniji od Holivuda. Žene senatorke: 9%. Žene režiserke: 4%.» Naš bilbord iz 2002. godine u Holivudu, «Anatomski korektni Oskar», prikazuje zlatnog dečaka koji izgleda kao sredovečni belci koji obično pobeđuju, stavlja grad od šljokica uz cerekanje. Dajemo beskrajne intervjue za štampu i dobijamo pisma iz daljine čak iz Australije i Japana. Kada dvojica glumaca Afroamerikanaca dobijaju nagrade, smatramo da smo barem malo pomogle. Naš «filmski poster Rađanje feminizma» obraća se istovremeno istoriji feminizma, nekima od naših feminističkih heroina i Holivudu (glavne uloge igraju Ketrin Zeta Džons kao i Bela Abcug). Jedna linija citata glasi: «Učinili su da prava ženâ izgledaju dobro. Stvarno dobro». To je poster za film za koji se nadamo da se nikada neće probiti u Holivudu.
Period od 2002. do 2003. godine: I dalje smo lude nakon svih ovih godina.
Prošlo je osamnaest godina i ne možemo se sada zaustaviti! Naša treća knjiga, Kučke, prostitutke i razbijačice, Gerila devojke ilustrovani vodič za stereotipe kod žena (izdavačka kuća: Pingvin, 2003) ulaze u trag evoluciji ženskog slikovitog izlaganja u popularnoj kulturi. U ovoj knjizi, mi predlažemo seriju lutkica etničkog stereotipa koje garantuju da učine superiornom svaku etničku grupu. U poslednjem poglavlju knjige, mi izmišljamo nove stereotipe da bismo pomogle ženama, a ne da bi ih ograničile: Inženjerke za rakete, devojke koje su pametne i koje obezbede da dobiju priznanje za to; Lezbejke-svaštodevojke, devojke koje dobijaju ono kada god žele; Predivne mlitavuše, devojke koje ne žele da izgledaju kao manekenke; Starije državnice, devojke koje, kako stare, bolje se osećaju; i Antitipične, devojke koje prave sopstvena pravila i odbijaju da budu svrstane u bilo koju kategoriju.
Ne bismo mogle da zamislimo svoje živote bez Gerila devojaka. Dosta zabave. Putovanje oko sveta, držanje govora u školama i na univerzitetima o našem anonimnom aktivizmu, ohrabrivanje žena (i muškaraca) da izumeju nečuvene identitete i taktike da se bore protiv diskriminacije u svojim sopstvenim životima. Nadamo se da nećete zaboraviti da pojedete svoje banane – i da budete poput majmuna sa nama u dvadeset i prvom veku! Najbolje tek dolazi.
Volimo Vas i ljubimo,
Gerila devojke.
_______________________
Preporučena literatura:
Chadwick, Whitney. Women, Art and Society. London and New York: Thames & Hudson, Third Edition, 2002. hooks, bell. Outlaw Culture: Resisting Representations. New York and London: Roudedge, 1994.
Nochlin, Linda. Women, Art, and Power. New York: HarperCollins, 1989.
Pollock, Griselda. Differencing the Canon: Feminist Desire and the Writing of Arts’ Histories. New York: Roudedge, 1999. On-line: www. bitchmagazine. com.
Prevod sa engleskog: Miloš D. Đurić
izvor
Нема коментара:
Постави коментар