Alea

7. 12. 2016.

Intimni dnevnik George Sand

Subota u ponoć (15.novembar 1834)

Vraćam se iz Talijanskog pozorišta. Beskrajno sam se dosađivala. Provela sam prilično tužan dan.
Boucoiran mi je čitao nešto od g. de Maistrea. Zapamtila sam samo tri retka: “U nekim krajevima Indije ljudi se često zavetuju dobrovoljnom smrću u znak zahvalnosti za milost koju su im bogovi udelili, oni koji su se tako zavetovali bacaju se s vrha hridi…” O Bože, moj Bože kad bi mi podario samo jedan dan te sreće koji si mi oduzeo i ja bih se rado tako zavetovala. Ali umreću, a više ga neću videti.

Zaista, muzika loše deluje na čoveka, a pozorište je tako glupa stvar. Kako su sva ta lica tupava! Svi deluju smireno, ravnodušno; ima i onih koji izgledaju zadovoljno, a u meni je guja koja mi izjeda srce. Evo me kao buntovnik sam, sama, očajna (sic) što ulazim među te ljude u crnom, a i ja sam u
žalosti. Kosa mi je kratka, imam podočnjake, upale obraze, izgledam glupo i staro, a tamo su gore sve te plavokose žene, bele puti, uređene, u ružičastom, s perjem, velikim uvojcima, buketima, golih ramena; a ja, gde sam ja, jadna George! Iznad mene je polje gde će Fantasio1) poći ubrati različke.
Ah, jadni mladiću, zašto me ne možeš voleti? Znam da je to pravilno prema sudu razuma, prema ljudskoj pravdi. Ali ti Bože, moj Bože, ti znaš da ga ni jedna od Njih nikada neće voleti kao što ga danas ja volim!

Bezumniče, napuštaš me u najlepšem trenutka moga života, u najiskrenije, najstrastvenije, najbolnije doba moje ljubavi! Ta ne znači li ti ništa ukrotiti ponos jedne žene i baciti ga pred svoje noge? Ta ne znači li ti ništa znati da ona umire zbog toga? – Ali on to ne zna! Lažeš! Dobro znaš, a lažeš,
srce nemilosrdno, kad kažeš da glumatam. Zbog čega, za koga? Ah, kad bih se mogla otarasiti sveta, bila bih već otišla. Nisam li sigurna u vašu čast? Reklo bi se da sam lakoumno postupila, a vi Alfrede, dobro znam da ćete me vi poštedeti. To bi nesumnjivo bilo manje ponižavajuće nego dopustiti
svim tim lepim damama govoriti da se prerušavam u muškarca kako bih noću došla do vas i da se vučem na kolenima po vašoj sobi. – Ali, o Bože, ko im onda sve to tako brzo kaže, ne ismijavaš me valjda ti pred njima… Ne, te reći kod Delphine Grey! Taj prezir, rugalački smeh. Sve te žene koje su o meni loše govorile, i on koji im je odgovarao: “Možda se uopšte ne varate! “ a pisao si mi u Italiju: “Kukuričite odvažni pevci; nećete me naterati da se odreknem Isusa! “ O ta pisma koja više nemam,
koja sam tako ljubila, tako suzama orosila, tako privijala uz gole grudi dok me onaj drugi 2) nije gledao! O, tako sam ih volela, a više ih nemam.

Bilo je jedno u kojemu mi je pisao:

“Dobro se sećam noći kad sam primio pismo, ali premda si mi lagala od početka do kraja, nisi me prevarila, nisi mi rekla da me voliš” jer, postoji razlika između žena koje varaju i onih koje lažu. Ali otad je pronašao objašnjenje koje ga oslobađa svake popustljivosti prema meni. Zato što je navodno onom drugom rekao: “Ponovo mi se predala! “

O Gospode moj Bože, ti znaš jesam li na to mislila, ti znaš jesam li to ikada u životu učinila, ti znaš jesam li izgovorila druge laži! I zašto si me doveo u strašan položaj kad je trebalo ili lagati ili ubiti? I zašto me nisi zaštitio od opasnosti kad su me razum, svest i oči napuštali? Ti dobro znaš što smo
mi, zašto nas ostavljaš da se gubimo i ubijamo? Samo ti možeš znati što se sve dobro i loše zbiva u ranjenu srcu, u mahnitoj glavi: samo me ti možeš osloboditi mnogih nedoumica, jer ljudsko tumačenje nalazi sve što hošće, a samo ti, ti znaš ono što jest. Samo ti! Samo me ti možeš utešiti i podignuti. Ah ubijte me brzo okrutni gospodaru! Nisam li dovoljno ispaštala! Ta nije li bilo dovoljno straha i drhtanja, laži koje su prelazile preko mojih usana kao užareni mač i bezumnih molitvi zbog
kojih su mi zubi cvokotali od studeni u crkvama, a one večeri kad sam u crkvi Saint-Sulpice viknula: “Zar ćeš me napustiti? Zar ćeš me tako kazniti?
Ne postoji li nešto drugo što bi te utišalo?”, glas iz dna moga srca odgovorio je: “Ispovedi se, ispovedi i umri.” I tako sam se sutradan ispovedila, ali bilo je prekasno pa nisam mogla umreti, jer ne umire se, živi se, sve se to ispašta, svoj kalež ispijamo kap po kap, hranimo se žući i suzama, provodimo besane noći, a ujutro utonemo u strašne snove! Ah, neku sam noć sanjala da je
pokraj mene, da me ljubi i probudila sam se sva izvan sebe od užitka. Kakva li buđenja Bože! Ta
mrtvačka glava pokraj mene, ta mračna soba u koju nikada više neće zakoračiti, ta postelja u kojoj više neće spavati. Nisam se mogla svladati a da ne zaurlam. Jadna Sophie 3), kakve li joj noći priređujem!

Ne mogu sve to trpiti! I sve to ni za što! Imam trideset godina, još sam lepa, odnosno, bila bih za 15 dana kad bih samo mogla prestati plakati. Okružena sam ljudima koji su bolji od mene i koji bi me spremno poduprli jer me prihvataju takvom kakva jesam, bez laži, bez ikakve koketnosti, i najstrože priznaju moje mane. Ah, kad bih mogla nekoga zavoleti! Bože, daj mi okrutnu snagu iz Venecije, daj mi tu trpku ljubav prema životu koja me obuzela kao višak besa usred najstrašnijeg očajanja, daj da ponovno ljubim.
Ah! Zabavlja ih da me ubijaju! Uživaju u tome, ispijaju moje suze rugajući se! E pa ja ne želim umreti, želim voleti, želim se pomladiti, želim živeti.
– Ali to je propalo, Bože, ti znaš, jer si me posle svega napustio! Beše li to dakle zločin? Je li ljubav prema životu zločin? Muškarac koji je rekao ženi: “Napušteni ste, prezreni, progonjeni, zgaženi. Možda ste to i zaslužili, e pa ja o tome ništa ne znam, ne poznajem vas, ali vidim vašu bol i žalim vas, I volim vas. Predajem se zauvek samo vama, utešite se, živite. Želim vas spasiti. Pomoći ću vam da obavite svoje dužnosti uz bolesnika na oporavku, sledićete ga na kraj sveta, ali nećete ga više voleti, i vratićete se. Verujem u vas.” Je li mi muškarac koji je u tom trenutku to govorio mogao
izgledati kao krivac? A ako jest, nakon što je u njemu niknula nada da će uveriti tu ženu, ponesen nestrpljivošću svojih čula ili pak željom da učvrsti svoje verovanje pre nego bude prekasno, obleće milovanjima, suzama, on pokušava iznenaditi svoja čula mešavinom smelosti i poniznosti; ah,
drugi muškarci ne znaju što znači biti obožavana i progonjena, satima moljena, ima ih koji to nikada nisu učinili, koji nikada nisu uporno opsedali neku ženu; osetljiviji i ponosniji, hteli su da se ona poda, uverili su je, čekali i dobili.
Ja sam sretala samo takve muškarce. Taj Talijan, ti znaš Bože da mi je njegova prva reč izmamila krik užasa! A zašto sam popustila, zašto, zašto? Znam li ja to? Znam da si me posle slomio i ako je to nehotičan zločin, jednako ste me kaznili kao što suci kažnjavaju ubicu s predumišljajem, čak i više,
jer ocoubicu ubijaju samo jednom, a ja evo već deset nedelja umirem, iz dana u dan, i sada iz minute u minutu.
Preduga je to agonija. Doista ti, okrutni dečaće, zašto si me zavolio nakon što si me prezirao? Kakva se to tajna u tebi ispunjava svaku nedelju? Zašto taj rastući osećaj jada, odvratnosti, gnušanja, besa, hladnoće i podcenjujućeg izrugivanja, a potom najednom suze, ta nežnost, ta neizreciva ljubav koja se vraća! Patnjo mog života! Ljubavi kobna! Dala bih sve što sam proživela za samo dan tvoga rasplamsaja! Ali nikada, nikada! To je odveć okrutno! Ne mogu u to verovati. Otići ću tamo. Idem
– ne – vikati, urlikati, da, ali ne sme se tamo otići. Sainte-Beuve 4) to ne želi.
Konačno, je li povratak vaše ljubavi u Veneciju izazvao moj očaj i moj zločin? Jesam li mogla govoriti? Ne biste više želeli moju pažnju, bili biste ludi od besa podnoseći je, a što biste učinili bez mene, jadni golube na izdisaju? O, Bože, ni na trenutak nisam pomislila što ste sve propatili zbog te
bolesti i zbog mene, a da se moje grudi nisu slomile od plača. Varala sam vas, bejah tamo između ta dva muškarca, jednoga koji mi je govorio: “Vrati se meni, ispraviću tvoje greške, voleću te, umreću bez tebe!” – i drugog, koji mi je tiho šaptao: “Pazite, meni pripadate, nema više vraćanja. Lažite,
Bog tako hoće, Bog će vas odrešiti!”
– Ah, jadnice, jadnice! Tada je trebalo umreti!

… novembra 1834)

...ali to jadno muško samoljublje! Tek što sam izustila prvu (reč), a već si se okomio na mene! Hteo si me osramotiti, nazivati me bludnicom pred svima, i umro bi od besa da nisam lagala, a nekoliko dana kasnije, bio bi mrtav da nisam nastavila lagati. Misliš li dakle da je ugodno lagati? O Bože moj, ti znaš da nisi smislio veće muke za krivce. To je njihov pakao na ovome
svetu.
A osim toga, znaš li da je strašno izgubiti poštovanje onoga koji vas je još sinoć ljubio, kad ga i sami poštujete? Bilo mi je stalo do poštovanja onog drugog kada je otišao! Jesam li i njemu podmetnula laž? Jesam li se pokušala na trenutak pretvarati da ga ne bih pretvorila u neprijatelja? Nije li mi
učinio sve zlo koje je mogao?

Sreda ujutro (19. novembar 1834)

Što mi je Buloz jučer govorio o g. Lisztu? Je li mu Alfred možda o tome pričao? Je li na trenutak ozbiljno pomislio da ću se zaljubiti u g. Liszta? Hoće li to još uvek misliti? Ah, milo moje, kad bi barem mogao biti ljubomoran, s kakvim bih zadovoljstvom odbacila sve te ljude! Ali vi niste ljubomorni na mene. Pretvarali ste se da verujete u nešto u što niste verovali kako biste me se što brže rešili, a to je loše, I da sam mogla voleti g. Liszta iz besa, bila bih ga volela. Ali ne mogu!
Zamislite se nad time, g. Tattet. Razljutilo bi me da volim spanać, jer da ga volim, jela bih ga, a ne mogu ga podneti. Neki dan u Nohantu, budući da je bilo oblačno, rekla sam Gauloisu
koji je govorio o ubistvu L(ouisa) – Philippea: “To je strašno, drago mi je da te dobro poznajem, jer da (te) ne poznajem dobro, verovala bih da si zao, a kad te ne bih volela, mrzila bih te.”
Evo što je logično, budite takvima ako možete, vi drugi! Ja patim i plačem. Kad bih mogla drugo, ne bih patila, ne bih plakala. Mislite li da su principi najbolja zaštita jednoj ženi?
Pitajte ljubav jesu li srca koja čuva lose čuvana. “Da, odgovaraju, ali ako ode, zbogom vernosti!” Tako govori muž! E moj ljubljeni, što bi ti s vernošću žene koja te više ne bi volela?

Izbaciti sada Liszta, koje li ludosti, dragi Buloze! Zašto? Zbog čega? Pomislila sam tokom jednog ili dva susreta da je zaljubljen u mene, ili na najboljem putu da to postane. Možda da sam mogla, bila bih to i prihvatila, ali zbog jakog razloga spanaća, osećala sam se obaveznom da mu kažem, odnosno skrenem pozornost da ne treba na to misliti, kad, netom posle predivna prijema koji sam mu priredila, pred vama, dragi Buloze, jasno sam se uverila tokom treće posete da sam se glupo zanela besmislenom vrlinom I da g. Liszt misli samo na Boga i Gospu kojoj uopšte ne nalikujem. Dobar i
sretan mladić! Naravno, ako je takav, ja ga veoma cenim i volim, ako je to prenemaganje, posve mi je svejedno, jer ga ne poznajem. I zbog čega ga ponovno uvlačiti u sve to? Kako bih postupila i kakav bih mu poseban razlog navela? Uostalom, utuvila sam si nešto u glavu, jedinu i poslednju nadu! Vrlo
skromno, jadna George, za tebe koja beše puna sebe zato što si ljubljena, a evo, sad vrlo ponizne Magdalene bez kose, ali u suzama, bez krsta i mrtvačke glave. Ta lubanja o kojoj ste tužno
razmišljali, o jadna grešnice, nije vas zasigurno tako grubo i duboko poučila kao ona koja je tu na mome stolu.
Voleli ste Isusa a on vam je govorio: “Biće ti oprošteno jer si volela.”5) Ja volim, a ne oprašta mi se. Ah, kako bih rado zamenila svoju tapetiranu sobu i svoju kućnu haljinu za pustinju i prnje, kad bi mi bilo dopušteno poneti sa sobom reč nade i oprosta koju vaš Hrist napušta osmehujući vam se. Moja reč ne govori samo: “Pustite ovu ženu, dopustite joj da mi opere noge!”
Govorila sam vam, Buloze, da sam si nešto utuvila u glavu. Želim ponovno steći njegovo prijateljstvo, i malo njegova poštovanja. Ali treba mi za to vremena, možda najmanje šest meseci, možda i više. Nije mi stalo do života! Ali to je jedino što me drži, jedina nada koja se uspela uvući u ovu jadnu glavu. Zbog toga ne mogu odlučiti da odem, jer kada budem daleko, ta se nada pita što će on znati o meni? Moći će pretpostavljati da izvodim ludorije, a da on o njima ništa ne zna. Ostajući
tu, ispraviću nepravdu, i zbog toga se ne želim osamiti, skrivati, zatvoriti!
U njegovim očima to bi izgledalo kao očajnički čin, romaneskna ideja neizvesna trajanja. Pomislio bi da ću na prvom koraku čim izađem pasti u napast i da ću joj podleći. Uostalom, ko zna da tako ne bi bilo? Zatvaranje u samostan, asketski život, umrtvljenje uzdiže čula, a zašto bih ih uzdizala opasnom
samoćom kad me usred gomile ljudi ostavljaju posve na miru? Bilo bi to preglupo. Kad bi me došao potražiti u mojoj ćeliji, kad bi me samo došao poljubiti svaki dan, o, kako bih tamo otrčala! Ali on ne bi došao, ili bi došao s onim trajnim nepoverenjem – moram između nas ugraditi vreme i činjenice
koje možemo nazvati jučerašnjim a koje bi mu dokazale da mogu voleti, patiti i podnositi. Želim se okružiti čestitim i uzvišenim ljudima. Neću oko sebe umišljene, želim se družiti s umetnicima. S Lisztom, Lacroixom 6), Berliozom, Meyerbeerom, i ne znam s kim sve još ne. Biću muško s njima, i u početku ćemo o tome brbljati, zanekaćemo to, smejati se. Do Alfreda će dopreti te neukusne šale,
osudiće ih, udaljiće se od mene, pronaći će onda ljubavnicu, ukoliko već I nije. Ali istina pobeđuje, o Bože moj, niko to ne zna bolje od mene!
Sve što je laž bude otkriveno, e da! Ali činimo nešto dobro, i to će se otkriti prema istom načelu fatalnosti koje me pogubilo. Ti će me muškarci s kojima ću se družiti obraniti I opravdati, ako nisu umišljeni i ništarije, a ako jesu, prepoznaće ih kao takve i niko im neće verovati. Na meni je uostalom da ih dobro odaberem i da ih dobro proučim. Čim dođem do novca, proradiće moja kuhinja. Svakoga ću dana kao nekad pozivati na večeru dve ili tri osobe. Radiću, izlaziti, pokušavaću se zabavljati, učvrstiti se protiv očaja koji je najzlokobniji savetnik na svetu, i kad taj čestit i pristojan život budem vodila dovoljno dugo da dokažem kako ga mogu voditi, doći ću tebi, o ljubavi moja, zamoliti da mi pružiš ruku. Neću te mučiti ljubomorom, ni besmislenim proganjanjima, dobro znam da kad se nekoga više ne voli, ne voli ga se. Ali tvoje mi je prijateljstvo potrebno kako bih mogla podneti
ljubav koju nosim u srcu i kako bih je sprečila da me ubije. Da mi ga je barem danas! Kako sam nestrpljiva da ga zadobijem! Kako će mi goditi! Kad bi mi barem s vremena na vreme napisao nekoliko redaka, jednu reč, dopuštenje da ti katkad pošaljem sličicu za 4 sua kupljenu na doku, cigarete koje bih sama smotala, pticu, igračku, nešto čime bih zavarala svoju bol i svoju dosadu, kako bih pomislila da misliš malo na mene primajući te sitnice!
– O, nije reč o računici, obazrivosti, strahu od sveta, tako mi Boga, nije o tome reč! Pripovedam svima svoju priču, znaju je, govore o njoj, ismijavaju me, mene uglavnom nije briga. Ništavna je
to neugodnost prema boli koju u sebi nosim! Neka se raduju moji neprijatelji; ja patim, uopšte ne mislim na njih a kada mislim, žalim ih što u tome nalaze svoje zadovoljstvo. Ne tražim da k meni dođeš, da nešto poduzmeš kako bi dokazao da nisam nesretnica koju su poterali udarcima nogu. Poslednje večeri kad sam te videla opet si ponudio da to učiniš za mene, jesam li prihvatila? Reci mi!
Odaj mi konačno priznanje kada ga zaslužujem!
– Ali na žalost, o Bože, ti spavaš jer je jedanaest sati ujutro i uopšte me ne čuješ! – Da, htela bih tvoje
prijateljstvo. Ali nemam još pravo da te privolim verovati u nešto dobro s moje strane. Pošla bih te to sad zamoliti, ali bile bi to beskrajne oluje a to ti nanosi bol. Bože, više bih volela udarce nego ništa. Ništa, to je najstrašnije što postoji na svetu, ali to je moja pokora; ah, neka od mene ne traže drugu!
Haljina od kostreti, post i udarci biča, eto sve što su pokajnici znali izmisliti, nisu ljudima koji su voleli nametnuli da se drže tri koraka dalje od predmeta svoje ljubavi i da budu tiho, i da se smeju, i da jedu! A uostalom, trebaće vremena pre nego steknem odlučnost i odvažnost da ne budem ljubomorna.
O moj Bože, podvrgavaš me mukama o kojima nisam ni sanjala! Ali to ću večno potisnuti u dno svoga srca. Neki dan za ručkom s njim kod Pinsona osetila sam kako nas ljubomora može
učiniti podlacima, nepravednima i glupima ako joj se podamo. Ženu o kojoj je dobro govorio želela sam omalovažiti kao najpodlije biće, a zašto? To je i ružno i glupo. Ne moj Gospode, nemoj
dopustiti da otupim i da se izgubim.
Strast je strog, ali božanski dar; ljubavne nas patnje trebaju oplemeniti a ne poniziti. Po tome si moj ponose nešto sveto i dostojanstveno. Neka mu ta žena pomogne i uteši ga, neka ga nauči verovati. Na žalost, ja sam ga samo naučila da se odriče. Mea culpa. Alfrede, napisaću knjigu. Videžeš da moje
srce nije pokvareno, jer u toj ću knjizi strašno optužiti sebe.
– Sveci na nebu, vi ste grešili, vi ste patili!

S francuskoga prevela Marija Paprašarovski

1 Lik iz istoimene komedije Alfreda de Musseta kojeg George Sand poistovećuje s autorom.
2 Lekar Pagello s kojim je George Sand ljubovala u Veneciji.
3 Spisateljičina dvorkinja.
4 Čini se da je Sainte-Beuve savetovao George da se ne vraća svome ljubavniku.
5 Luka (VII, 36-50)
6 Slikar Eugène Delacroix kojeg George Sand često tako zove, posebno u svojim pismima.

S francuskoga prevela Marija Paprašarovski

lupa je, teška, brbljava (…) Ne mogu više pomisliti na tu budalastu spodobu
a da se ne naježim od užasa! “ rekao je o njoj Charles Baudelaire, i svakako
nije bio jedini koji je oštro kritizirao francusku spisateljicu koja je svoju
književnu karijeru započela s okusom egzaltiranog romantizma da bi nakon
razdoblja u svjetlu sentimentalnog socijalizma ostala zapamćena kao začetnica
romana s regionalnom tematikom, ali iznad svega kao žena koja je svojom
pojavom i ponašanjem uzdrmala sve društvene konvencije svoga vremena. Pušila
je cigare, odijevala se kao muškarac, naginjala je socijalizmu i gutala znamenite
muškarce, od kojih su najpoznatiji pjesnik Alfred de Musset i skladatelj Frederick
Chopin. Rodila se točno prije dvjesto godina, 1804. u Parizu kao Aurore Dupin
a umrla 1876. kao književnica George Sand. Nad njezinim lijesom Victor Hugo
proročanski ju je svrstao u klasike francuske književnosti: “Oplakujem pokojnicu i
pozdravljam besmrtnicu. (…) Značajne ličnosti nestaju, ali ne iščezavaju.” Pogrebu
je prisustvovao i Gustave Flaubert koji je o tome pisao Turgenjevu: “Plakao sam
kao tele. (…) Trebalo ju je poznavati kao što sam je ja poznavao da bi se spoznala
sva ženstvenost u velikom čovjeku, beskraj nježnosti koji je počivao u geniju.” Ali
za razliku od svoga štovatelja, Sandova je vjerovala da je misija umjetnosti misija
osjećaja i ljubavi pa se tako ona nikada nije prepustila izazovima realizma. Za nju
“umjetnost nije studija pozitivističke zbilje, nego traganje za idealnom istinom.”
Zahvaljujući njezinim pismima i autobiografskoj prozi istina o njezinu životu nije
tako zagonetna, ali unatoč tome ostaje spektakularna.
Vrlo mlada udala se za barona Dudevanta i rodila mu dvoje djece, ali ga je ubrzo
prevarila s Julesom Sandeauom koji je uvodi u svijet književnosti. Napustivši
muža, zadržala je pola njegova prezimena i otisnula se u pariški umjetnički život.
Sainte-Beuve i Mérimée tek su dvije njezine neuspjele ljubavi prije fatalnog susreta
s mladim pjesnikom Alfredom de Mussetom. Njemu su 22 godine, a njoj 29.
Zaljubljeni par odlazi u Italiju. U Firenzi se George razboljela, a Alfred se zabavlja s
drugim djevojkama. U Veneciji je obratno. U sobi broj 13 čuvenog hotela Danieli
Alfred se jedne večeri vratio sav u krvi jer se cijelu noć tukao po kavanama. George
poziva liječnika. Taj zgodan ali posve bezličan Talijan postat će joj ljubavnikom i
time će započeti veliki romantični zaplet ove ljubavne priče s mnogim prevratima
čiji će bolni epilog Sandova povjeriti svom Intimnom dnevniku a Musset će svoju
tugu utapati u stihovima koje su nekoć svi zaljubljeni školarci znali napamet: “Ništa
nas ne čini tako velikima kao velika bol!” Ako su Rimbaud i nadrealisti zauvijek
postarali takvu vrst poezije, autobiografska proza George Sand još uvijek odiše
svježinom iskrenog solilokvija u kojemu se nošena emocijama riječ lomi i sudara,
rečenica bubri i prelijeva se, a misao skače i gubi se. Na taj način, unatoč ljubavnom
patosu, taj dnevnik nije zanimljiv samo kao dokument o spisateljici nego i kao
svojevrsni stenografski zapis duše velike umjetnice.
U povodu 200-te godišnjice rođenja George Sand njezin Intimni dnevnik bit će
uskoro objavljen u biblioteci Na tragu klasika u nakladi Hrvatskog filološkog
društva i Disputa

zarez ,pdf

3. 12. 2016.

Persy Bysshe Shelly – Odbrana Poezije

Odbrana poezije je esej Persija Šelija, napisan 1821. kao odgovor na članak Tomasa Lava Pikoka Četiri doba poezije (1820). Pikok u članku u ismevačkom tonu govori o pseudoistorijskoj funkciji poezije i postavlja pitanje njene relevantnosti u njemu savremenom dobu. On govori o dva perioda civilizacije, klasičnom i modernom, u kojima se odvijaju četiri doba poezije: gvozdenom, zlatnom, srebrnom i mesinganom. Poezija je nastala u gvozdenom dobu, koje ujedno predstavlja i početak civilizacije kao takve. Svoj vrhunac, zlatno doba,doživljava u grčkoj klasičnoj poeziji Homera, Eshila i Pindara. Srebrno doba, kao početak dekadencije, dolazi u vreme Avgustovih pesnika. Na kraju, mesingano doba, čiji je za Pikoka predstavnik Nonus, počinje propadanjem čitave rimske države. U engleskoj poeziji gvozdeno doba je srednji vek, zlatno doba je Šekspirovo vreme, srebrno reprezentuje poezija Drajdena i Poupa, a mesingano doba je vreme Šelija i samog Pikoka. Celokupna shema dozvoljava ismevanje antičkog i srednjovekovnog s jedne strane, i savremenog s druge, kao i tumačenje pesnika onako kako će to činiti kasnije Hegel, kao svojevrsnog varvarina u civilizovanom društvu. O savremenoj poeziji govori kao o ljutitim, egoističnim pesmama koje za cilj imaju da izraze nezadovoljstvo pesnika svetom i svime što u njemu obitava, aludirajući i na Šelija. Poezija je stvar prošlosti koja je nekada poslužila buđenju intelekta u infantilnom dobu civilizacije. Sada je potrebno vratiti se realnosti i prebaciti fokus sa umetnika na naučnike koji su izgradili piramide u visinama inteligencije, i sada gledaju moderni Parnas ispod sebe (Wellek, 1981: 127).

Šeli replicira na ove poluozbiljne argumente u duhu tipično romantičarske spekulacije, mada je nejasno koje sve izvore koristi za formiranje sopstvenog koncepta. Formira svoju pseudoistorijsku perspektivu o poeziji na sličan način kao Igo kasnije u svom predgovoru Kromvelu, prema nečemu što se čini opštom naturalističkom koncepcijom poteklom verovatno od škotskih primitivista, Rusoa ili Herdera. (Ibid. 128)

Pokušaću da kroz selektivnu analizu teksta ocrtam temelje na kojima se Šelijev esej zasniva, kao i da označim bitne čvorišne tačke u kojima se seku različite misaone tradicije, a koje konstituišu Šelijev teorijski i kritički stav. Unapred naglašavam da će se ovaj tekst više fokusirati na (diskurzivno ogoljene) ideje koje Šeli izlaže nego na panegiričke deonice u čast poezije, a koijh samom eseju ne nedostaje. Pritom nemam za cilj da kažem da one po sebi nemaju svrhu, jer itekako imaju, samo ona ne ulazi u okvire ovog konkretnog rada, već traže jedan kompletniji pristup, koji bi se bavio i retoričkim aspektima Šelijevog diskursa.

Prvo izdanje Filozofske pesme

________________________

Razum možemo smatrati svešću koja promatra odnose između jedne misli i druge, kako god proizvedene, a maštu svešću koja djeluje na misli tako da ih oboji vlastitim svjetlom te od njih stvara od elemenata, druge misli, od kojih svaka sadrži u sebi načelo vlastita integriteta.

(Šeli, 1979: 307)

________________________

Ono što je u prevodu označeno maštom ja ću u tekstu zvati imaginacijom, s obzirom da je više u duhu originala, dok bi termin mašta više odgovarao engleskoj reči fancy (kod engleskih romantičara su to odvojene kategorije). Za Šelija su razum i imaginacija dva odvojena segmenta svesti. On njima pripisuje i različite moći: razum se vodi načelom analize, posmatranjem odnosa između stvari, raščlanjavanje jedinstva je princip dolaženja do rezultata; imaginacija funkcioniše sintetički i po Šeliju kroz nju um dolazi do onih oblika koji su univerzalni i do suštine same egzistencije (Ibid. 307). Primećuje se hijerarhija koju Šeli formira već na startu: imaginacija je ispred razuma, a to se određuje u ključu kreativnosti, stvaranja – razum ne stvara ništa, on „samo“ promatra odnose između onoga što je već stvoreno. Kod romantičara ovakva diferencijacija i hijerarhizacija svesti opšte je mesto (Velek, 1966: 123). Imaginacija ima sakralni karakter, smatra se sposobnošću putem koje dolazi do oboženja pesnika: pesnik nije puki imitator stvarnosti, on menja stvarnost i iskustvo putem imaginacije koja predstavlja aktivno stvaralaštvo, delatnu svest u praksi. Sposobnost stvaranja nečeg novog daje pesniku božanski karakter. Vordsvort na ovaj način vidi imaginaciju, a Kolridž ide i dalje pa imaginaciju označava „živom snagom i primarnom delatnošću ljudskog primećivanja i instrumentom večnog stvaralačkog čina“ (Kolridž, 1979: 298). Korene ovakvog razmišljanja delimično možemo videti u duhu romantizma koji čin stvaranja uzdiže na pijedestal insistirajući na njegovoj punoj legitimnosti, te i autonomnosti, nezavisnosti od razuma; s druge strane, snažna je britanska filozofska, odnosno, estetička tradicija posmatranja svesti u perspektivi dualnosti. Lord Šaftsberi u svom filozofskom promišljanju uvodi pojam unutrašnjeg čula (Draškić-Vićanović, 2002: 101) kojim označava poseban aspekat svesti zadužen za recepciju estetskog i moralnog. Kod Džozefa Edisona dolazi do izjednačavanja pojmova ukusa i uobrazilje, pri čemu zadovoljstva uobrazilje leže između čulnog i racionalnog. (Ibid. 123) Dejvid Hjum eksplicitno uvodi distinkciju koja je veoma slična Šelijevoj (i koju će kasnije preuzeti Kant): postoje dve vrste spoznaje – apriorna (analitička) i aposteriorna (sintetička). Tako je i svest podeljena na diskurzivni i afektivni segment. Diskurzivni je pasivan, inertan – zaključuje samo o relacijama između ideja i činjenica, i to na osnovu navike; afektivni segment svesti je delatan, aktivan, i u njemu su locirana čula za estetsko i moralno (Ibid. 228-232). Ovo je izuzetno bitno jer kod romantičara dolazi do stvaranja svojevrsne identifikacije imaginacije kao stvaralačke sposobnosti po sebi i estetske imaginacije kao sposobnosti stvaranja lepe umetnosti. Verovatno je da oni to preuzimaju iz filozofske tradicije koja uobrazilju tretira primarno na fonu estetskog, za razliku od savremene teorije koja fenomen kreativnosti posmatra mnogo šire. Kolridž to sigurno preuzima od Kanta. Kod Šelija postoji i znatan upliv neoplatonizma (kao i kod Šaftsberija koji je bio pod uticajem kembričkih platoničara):

________________________

Razum je prema mašti kao instrument prema vršiocu radnje, kao tijelo prema duhu, kao sjena prema supstanciji.

(Šeli, 1979:307)

________________________

Džozef Severn, 1845, Posthumni portret Šelija dok piše

oslobođenog prometeja u Italiji

Mašta dopire do duhovnog, do ideja, do eidosa. Razum se pojavljuje tek post festum, nakon ostvarenja imaginativnog potencijala, nakon ontološki ostvarene supstancije u svesti, razum dodaje niži, diskurzivni nivo biću.

Šeliju je bitno da počne na ovaj način da bi utemeljio tekst, postavlja premise koje možemo diferencirati: (1) svest se deli na razum i imaginaciju; (2) imaginacija je ontološki i aksiološki iznad razuma. Tekst treba da odbrani pesnika i pesništvo, a s obzirom da je, kako će se kasnije videti, upravo pesnik taj koji ima ovu sposobnost „dolaženja“ do supstancijalnog, ta sposobnost mora posedovati veliku vrednost, vrednost ne na čovečanskom, već na kosmičkom, opštebivstvujućem nivou. Ona je zasnovana na mimezi stvarnosti, ali ne statičnoj, već onoj koja je organizovana prema određenom redu i ritmu (u nekoj široj perspektivi ovde bi se mogli naznačiti odjeci pitagorejske estetike). Što je taj mimetički prikaz bliži tom redu i ritmu, čovek koji ga recipira oseća čistije i intenzivnije zadovoljstvo. Šeli ovo približavanje vidi kao približavanje lepom. On nije filozof i stoga možda može delovati pogrešno promatrati njegovu Odbranu u perspektivi filozofskih škola, ali u širem kontekstu, moguće ga je pozicionirati na toj mapi, što čini njegov diskurs prozirnijim. 1812. pridružio se udruženju Orfičara Tomasa Tejlora i upoznao sa delom Plotina i Platonovim dijalozima. Takođe, bio je upoznat sa teorijama svojih savremenika (Abrams, 1958: 126), koji su bili pod različitim filozofskim uticajima. Dakle, moguće je naznačiti uticaj neoplatonizma, ranog klasičnog idealizma, engleskog relacionizma i onoga što Abrams naziva psihologizmom. U skladu sa platonizmom, on lepotu stavlja u čvrstu vezu sa dobrim i istinitim (Šeli, 1979: 308). Na ovaj način on zasniva objektivističko razumevanje lepote blisko Platonu i odvaja se od subjektivističkih pozicija britanske estetike. Takođe se implicitno približava gnoseološkom shvatanju lepog, blisko nemačkoj estetici (Vinkelman, Baumgarten, Hegel). Njegov objektivizam ogleda se izjednačavanju lepog i istinitog, do kog se dolazi kroz poetsku spoznaju večnih ideja, ali on ostaje relacionista i tu se razilazi sa Platonom. Spoj lepog i istinitog sugeriše antičku kategoriju kalokagatije koju on implicitno preuzima, a koja je tipično sokratska, ali i opšteantička (kalokagatia je složenica nastala od grčkih prideva kalos – lep, i kagatos – dobar)

________________________

Biti pesnik znači zapaziti istinsko i lepo, ukratko, dobro koje postoji u odnosu, postojeći prvo između egzistencije i percepcije, te drugo, između percepcije i izraza.

(Ibid. 308)

________________________

On postavlja tri tačke kroz koje prolazi poetska prava: objektivna egzistencija – svest – subjektivni izraz. Lepota se nalazi u relaciji, a ne u objektu. Ovo bi za Platona bilo nezamislivo. Ta ideja se stidljivo pojavljuje kod Aristotela koji ipak zadržava objektivistički stav, sofisti je nejasno naznačuju ne razlikujući je od relativizma, Toma Akvinski je daje bez razrade kao i Dekart i Spinoza, a tek je britanska estetika ozbiljno razmatra. Šeli na sebi svojstven način uspešno prevazilazi opoziciju subjektivno-objektivno i vrši njihovu sintezu (i to mnogo efektnije od Kolridža koji prosto preuzima Šelingovu neutemeljenu ideju apsolutnog identiteta) – nemoguće je imati lepotu bez subjektivne svesti, ali to ne znači da je ta lepota relativna, već se ostvaruje prema nivou subjektove spoznaje eidosa. On se tu veoma približava Kantu i Britancima, ali opstaje taj platonistički momenat spoznaje lepote kao istine.

Iako je Šelijev tekst naoko bez nekog posebnog reda i plana izlaganja, on zapravo gradi svoj argumentativni tok sistematično, mada zadržava pesničku slobodu izražavanja. Prvo je napravio minimalan iskorak u transcendentalnu analizu svesti da bi odredio njene moći; potom označio pesnika kao onog ko ih poseduje; treći korak jeste odgovor na pitanje kako je to u praktičnom smislu relevantno. U ovom delu teksta Šeli direktno odgovara na Pikokovu provokaciju, ali što je još bitnije, odgovara na univerzalno pitanje koje se postavlja svim humanističkim (i umetničkim) disciplinama od Bekona nadalje, a to je: koju praktičnu svrhu to poseduje; na koji način će to doprineti ovladavanju prirodom; kako je to moguće instrumentalizovati radi postizanja praktične moći? Od prosvetiteljstva počinje sporo, ali konstantno propadanje metafizike, u čijoj sferi upravo leži vrednost umetnosti i svakog oblika filozofske misli. Šeli je prinuđen da odgovara na pitanje svrhovitosti poezije koje mu postavlja vladajuća ideologija da bi uspeo da u datom trenutku održi njenu vrednost. S obzirom da poezija nema nikakvu zaista praktičnu upotrebu, on mora ponovo da otvori metafizička vrata i da postavi poeziju u ravan etike.

________________________

Pesnici su začetnici zakona, osnivači civiliziranog društva, pronalazači umjetnosti života, učitelji koji dolaze u određenu blizinu s lijepim i istinitim, s onom djelomičnom spoznajom sila nevidljiva sveta koju zovemo religijom.

(Ibid. 309)

________________________

Najveća korist koju u praktičnom smislu pesnici mogu da pruže jeste, paradoksalno, i najvažnija – a to je da kanališu ono što je supstancijalno istinito i moralno do sveta i da mu tako stvore konstruktivne paradigme i ideale kojima se vodi. Ovo je implicitna kritika utilitarnog stanovišta savremenog doba koje ekskomunicira vrednosti metafizičke vrste, kao što su lepo i moralno. Čovek osim materijalne poseduje i duhovnu sferu,i ostvarivanje tog totaliteta nužan je uslov bilo kakvog civilizacijskog prosperiteta. Tako se i norma kao što je zakon može ostvariti tek sa pronalaženjem njegovog temelja u subjektu koji normira, a to je moral – svet iskustva ne može da pruži osnovu za moralno ponašanje, odnosno može, ali veoma redukcionistički, na način na koji je to predstavio Hobs. Zašto je to loše – zato što Hobs dolazi do maksime homo homini lupus iz koje izvodi da je apsolutna državna kontrola jedini garant egzistencije čoveka (Draškić-Vićanović, 2002: 50). To proizvodi nemogućnost ostvarenja bilo kakve individualne slobode, dovodi do kolektivističkih ideologija i stvaranja snažnih sistema represije i koncentracije moći unutar državnog aparata, a suštinski je stav koji ignoriše istorijsku činjenicu da država nije oduvek postojala, a da su ljudi ipak nekako „preživljavali“.Sa druge strane, po pitanju lepote nemetafizička pozicija gotovo ni da ne uspeva da izvede bilo kakav relevantan zaključak, kao ni da uvidi vrednost u njoj, zbog čega je ona marginalizovana kao nebitna – što radi Pikok. Šeli stvara relacije između različitih nivoa, zakon kao formalna aktualizacija morala omogućava civilizaciju u punom smislu te reči, a moral je izvorno u nevidljivom svetu – svetu ideja, do kog dolazi i religija. Pesniku je data civilizatorska, zakonodavna i u religijskom smislu proročka funkcija. Njegova mogućnost da obuhvati sve te funkcije leži u činjenici da on ima udjela u vječnom, beskonačnom i Jednom (Šeli, 1979:309). Pojam Jednog je očigledan uticaj Plotinove filozofije. Pesnikov izraz je pesma koja je prava slika života izražena u vječnoj istini (Ibid. 309). Šeli je svestan načina na koji moralna funkcija poezije može biti pogrešno interpretirana, pa predupređuje to:

________________________

No, cijeli prigovor nemoralu poezije zasniva se na krivom shvaćanju načina na koji poezija deluje kako bi proizvela moralno usavršenje čoveka.

(Ibid. 310)

________________________

Kits- Šelijeva memorijalna kuća

Poezija, dakle, ne postavlja normu, sistem moralnih načela, već otkriva suštinu sveta iz koje moral proizlazi. Etička znanost sređuje elemente koje je stvorila poezija (Ibid. 310) – Šeli koristi glagol stvarati u skladu sa aktivnim, delatnim principom imaginacije, pomenutim na početku.

Šta još znači to da pesnik ima udela u večnom, beskonačnom i Jednom? Šeli razjašnjava to u nastavku:

________________________

Gramatički oblici koji izražavaju stanja vremena i razliku u licima, i razlike mjesta, mogu se mijenjati u najvišoj poeziji, a da pri tome sama poezija ne trpi; zborovi u Eshilu, knjiga o Jobu, Danteov Raj pružili bi više primera za te činjenice nego bilo koja druga djela, kada granice ovog napisa ne bi isključivale citate. Kiparska, slikarska i glazbena djela predstavljaju čak i bolje ilustracije za tu tvrdnju…

(Ibid. 309)

________________________

Termin poezija Šeli koristi u veoma širokom i iskrivljenom smislu u odnosu na standardni – njime označava sve procese izražavanja esencijalnog, suštinskog, paradigmatskog u svim potencijalnim ljudskim aktivnostima. Ovakvo razumevanje poezije za nedostatak ima način na koji se odnosi prema istoriji: platoničarska koncepcija ne poznaje prave distinkcije, književna istorija je zapravo istorija prikazivanja jedne, iste, nepromenljive suštine. Zato u Šelijevom razumevanju poezije, sva najveća poetska dela gube svoj prostorni i vremenski identitet, posmatraju se sinhronijski i čak mogu i menjati pozicije (Abrams, 1958: 128). Umetnički diverzitet ne postoji, i sve što poseduje prekomernu individualnost može se smatrati neuspelom umetnošću. Takođe, još jedan od problema jeste i činjenica da same discipline gube svoj specifični identitet koji ih čini time što jesu – a što čini Šelijeva sinteza filozofije, umetnosti uopšte i konkretno poezije. Ovde ipak najviše pati poezija u klasičnom smislu reči, jer pojam mora da poprimi tuđe konotacije da bi opstao. Šelijev pristup ima renesansni eho Sidnija i Tasa, koji su ovakav argument u svoje vreme mogli da zasnuju jače zbog specifičnog kulturnog statusa pesnika koji je i dalje nosio sakralni momenat u sebi, ali u vreme romantizma je mogao delovati zastarelo (Wellek, 1981: 125).

Kada je odredio ulogu poezije u društvu, Šeli ide korak dalje i analizira prirodu umetničke proizvodnje i recepcije:

Šelijeva sahrana

________________________

Ljudi ne mrze, ne preziru, ne prigovaraju i ne varaju i podjarmljuju jedan drugoga zato što im nedostaju odlične doktrine. Poezija deluje na drugi i uzvišeniji način. Ona budi i širi svest time što je čini riznicom hiljadu nezamećenih sklopova misli. Poezija diže velo sa skrivene lepote sveta tako da nam se dobro poznati predmeti čine nepoznatim; ona ponovno proizvodi sve što prikazuje te prikazi odeveni u njezino elizejsko svetlo ostaju u svestima onih koji su ih jednom promatrali kao spomenici onog blagog i uzvišenog sadržaja koji se prostire iznad svih misli i delatnosti s kojima koegzistira.

(Šeli, 1979:310)

________________________

Poezija, dakle, da ponovimo, prikazuje ideje, paradigme, ono što je već spoznato spoznaje se opet u svom najsavršenijem vidu i to utiče blagotvorno na svest, pospešuje u njoj ono što je moralno. Šeli zauzima „euripidovski“ stav i kaže da razlog što čovek čini zlo nije u njegovom neznanju, s obzirom da su mu već date odlične etičke doktrine; motivacija čoveka da čini dobro ne leži u njegovom racionalnom zaključivanju, već u afektivnom delu njegove svesti. Čovek mora emocionalno doživeti, saživeti se sa predmetom sopstvene misli, a za to je nužna estetska kontemplacija:

________________________

Ljubav je tajna morala i napuštanje naše prirode te vlastito poistovjećivanje s lijepim koje postoji u misli, radnji, ili osobi, ne našoj vlastitoj. Čovjek, kako bi bio zaista dobar, mora imati snažnu i sveobuhvatnu maštu; On mora imati sposobnost da se stavi u položaj drugoga i mnogih drugih; boli i zadovoljstava ljudskog roda moraju postati njegove vlastite.

(Ibid. 311)

________________________

Možemo i o ovoj Šelijevoj tezi uslovno razmišljati kao antiplatonskoj, odnosno, antisokratskoj, s obzirom da je sokratsko stanovište ono po kom je samo znanje o tome šta je dobro i loše proizvodi moralno ponašanje. Šeli kaže: nije znanje o nečemu, već znanje nečega, ono u čemu je moralnost fundirana, a to ne može funkcionisati bez imaginacije, koja je jedina sposobna da stvori intersubjekatsku vezu i prevaziđe antitetički odnos subjektivno-objektivno, putem čega se proizvodi osnov za moralno ponašanje. Moral jedino može biti moral kada je nezainteresovan, a hobsovski moral usmeren ka održanju sopstvene egzistencije je pseudomoral.

Hrišćanstvo se razvilo iz platonizma, prirodno proističe iz njega, i Šelijeva perspektiva se u to uklapa. Na prvom mestu: spoznaja apsolutnog bića, eidosa, a u hrišćanstvu boga, čini da čovek bude moralan. Pesnik kanališe onostrano, daje mu formu imanentnog sveta, i na taj način utiče na moralnost ljudi. Moralnost je utemeljena u ljubavi, osnovnoj hrišćanskoj vrednosti i božanskom modusu. Čovek biva moralan kroz apsolutno saosećanje, kroz negaciju sopstvene individualnosti zarad drugog. Šeli i sam pesnike povezuje sa religijom ranije u tekstu, misleći naravno na hrišćanstvo.

Potrebno je bliže definisati proces kreacije poezije: Šeli to čini, uz tendenciju da razbije neke savremene ideje o tome:

________________________

Poezija nije poput rezoniranja, sposobnosti koju možemo primjeniti prema odredbama volje. Čovjek ne može reći »Pisat ću poeziju.« Čak ni najveći pjesnik to ne može reći; jer je svijest koja stvara poput ugljena koji blijedi, a koji neki nevidljivi utjecaj, poput nestalna vjetra, potpiruje na prolazno svijetlo; ta moć se budi iznutra, poput boje cvijeta koja blijedi, te se mijenja kako se razvija, a svjesni delovi naših priroda ne mogu biti proročke niti u pogledu dolaska ili odlaska te moći. Kad bi taj utjecaj bio trajan u svojoj izvornoj čistoći i snazi, bilo bi nemoguće predvidjeti veličinu posledica; no kada počinje pesnički sastavak, nadahnuće već opada i najslavnija poezija koja je ikada došla na svijet verovatno je slabašna sjena pjesnikovih izvornih namera. Obraćam se današnjim najvećim pjesnicima pitanjem nije li pogrešno tvrditi da su najbolji odlomci poezije rezultat truda i studioznog rada.

(Ibid. 312-313)

________________________

Ovde Šeli razmišlja tipično romantičarski – poezija ne može biti rezultat voljnog, isplaniranog, smislenog rada. Poezija je izraz svesti koja odbacuje diskurzivno i kroz nadahnuće dolazi u neposredan kontakt sa skrivenom suštinom sveta, sa beskonačnim i nedeljivim, sa Jednim. Ova ideja potpuno neposredne kreacije koren ima u preromantizmu u Nemačkoj, u literarnom pokretu Šturmundrang, čiji je ideolog bio Johan Georg Haman, a čijim su se načelima vodili Gete i Šiler, koji su kasnije ipak odbacili ovu ideju trenutne nadahnute kreacije. Šeli se ipak ograđuje i ne prihvata ideju u potpunosti:

________________________

Teški rad i razmišljanje koje preporučuju kritičari možemo s pravom shvatiti da ne znače više od pažljivog poštivanja nadahnutih trenutaka i umjetnog spajanja prostora između njihovih navještaja tkivom konvencionalnih izraza.

(Ibid. 313)

________________________

Takoreći, rad jeste potreban, nametnut je „ograničenošću same pesničke sposobnosti“, momenat nadahnuća proizvodi legitimnu emociju i prenosi ideju najvernije, ali izraz je rezultat rada i razmišljanja, putem kog se i spajaju nadahnuti trenuci – što asocira na Vordsvorta, koji takođe tvrdi da misli doteruju i vode osećanja i takođe predstavljaju pređašnja osećanja (Vordsvort, 1956: 9), a čiju je teoriju Šeli poznavao. Naravno, razlika je u tome što Vordsvort poeziju prvenstveno posmatra emocionalistički, kao spontan i snažan izliv osećanja, a Šeli platonistički, kao prikaz univerzalnih i večnih ideja univerzuma. U oba slučaja, nadahnuće je proizvoljno i nepodložno volji, a na pesniku je da uhvati fragmente koji su mu pruženi u tom kratkom vremenskom periodu nadahnuća i da ih posle toga oblikuje. U momentu kada pesnik krene da zapisuje, to nadahnuće već bledi, i najveća poezija čovečanstva ne može da se približi neposrednom doživljaju pesnika. Šeli unosi u sve i izvesnu dozu mistifikacije kad kaže da bi bilo nemoguće predvideti posledice koje bi imalo izvorno prenošenje večnih ideja, pri čemu ne objašnjava na šta tačno misli, već samo želi da stvori utisak o neizmernoj snazi i grandioznosti elizejskog svetla do kog pesnici dopiru.

________________________

Najpouzdaniji vjesnik, drug i sledbenik buđenja velikog naroda prema pozitivnoj promjeni mišljenja ili ustanova jest poezija.

(Šeli, 1979: 313)

________________________

Na kraju Šeli napominje da je čovek kao takav nesposoban da bude neosetljiv na dela najvećih pisaca, s obzirom da oni oslikavaju najdublju, suštinsku prirodu čovekove duše. Nažalost, u pitanju je samo Šelijeveva idealizacija, ali njena funkcija jeste suštinski retorička. Relevantnost Šelijevog teksta i leži u činjenici da se on može posmatrati kao par excellence romantičarski, kao reakcionarno-ideološka mikroaktualizacija, kao čvor u kojem se sve ono što definiše epohu spaja na jednom mestu. Najveći deo snage Šelijevog eseja potiče upravo iz njegove forme i utiska snažnog romantičarskog zanosa u samom njegovom pisanju, što se vidi iz kraja koji liči na nekakvo veliko finale u kojem se sva pesnička potencija o kojoj Šeli govori oslikava u samom njegovom tekstu, autopoetički, Šeli poentira i efektno završava sopstveni tekst:

________________________

Nemoguće je čitati djela najslavnijih pisaca a da čitalac ne bude elektriziran snagom u tim riječima. One mjere obodnicu i ispituju dubine ljudske prirode sveobuhvatnim i sveprirodnim duhom i oni su možda sami najiskrenije začuđeni tim pojavama […] Pjesnici su duhovnici nespoznatog nadahnuća; ogledala divovskih sjena koje budućnost baca na sadašnjost; riječi koje izražavaju ono što oni ne razumiju; trube koje zovu u boj te ne osjećaju ono što nadahnjuju, utjecaj koji nije potaknut nego koji potiče; pjesnici su nepriznati zakonodavci sveta.

(Ibid. 313)

________________________

Mateja Stojanović

izvor

Literatura:

Abrams, M. H. 1958. The Mirror and the Lamp: Romantic Theory and the Critical Tradition. New York: The Norton Library.

Wellek, Rene. 1981. A History Of Modern Criticism 1750-1950, Vol 2. The Romantic Age. Cambridge: Cambridge University Press

Beker, Miroslav. 1979. Povijest književnih teorija od antike do kraja devetnaestog stoljeća. Zagreb: SNL.

Velek, Rene. 1966. Kritički pojmovi, Beograd: Vuk Karadžić.

Draškić-Vićanović, Iva. 2002. Estetsko čulo. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Nedić, Borivoje. 1956. O poeziji. Beograd: Prosveta.

Pule, Žorž. 1993. Metamorfoze kruga. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića.

Rasel, Bertrand. 1962. Istorija zapadne filozofije. Beograd: Kosmos.

Herder, Johan Gotfrid. 1989. Rasprava o poreklu jezika. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Šiler, Fridrih. 1967.O lepom. Beograd: Kultura.

Percy Bysshe Shelley, poezija

Njoj

Ja celova se tvojih bojim,
Ti mojih se ne boj;
Pod teškim duhom jedva stojim,
I što da mučim tvoj.

Tvoj glas me plaši, kretnje, lice,
Ti mojih se ne boj;
Nevinim srcem, devojčice,
Ja slavim drhtaj tvoj.

_______________________

OBLAK

Nosim u letu svom cvetu ižednelom
kišu sa mora plava;
i laku senu lišću zelenu
kad u podne spava.
Krilo mi stresa rosu s nebesa
na pupoljke grana,
dok ih mati njiše grudima sve tiše,
suncem razigrana.
Polja dotičem ja grada bičem,
beleć njim zelen kraj,
a kad se smorim, daždom ga stvorim,
smejuć se kroz groma sjaj.

S visine sneg sejem, na brda vejem
dok borje stravno ječi;
na uzglavlju belu noć spavam celu
uz huk vetrovih reči.
Vrh dvora znana, mog višnjeg stana,
munja, moj vodič bdi,
dokle poda mnom u bezdanu tamnom
urla grom sputan, zli.
Po tlu i vodi brod moj provodi
vodiča ruka žurna;
mamljenog strasnim dusima vlasnim
s dna mora purpurna;
iznad potoka, stenja visoka,
jezera dubokog,
tražeć pod rekom il stenom nekom
voljenog duha log,
dok daždom biva, plavet preliva
smeh preko lica mog.

Hitra zora s očima meteora
žar perja svog razgrne,
seda na mene, dok zrake snene
zornjača nebom trne;
ko na rub stene kad odronjene,
trus koju s vrha zbaci,
orao sleti za tren, poleti,
krila mu zlate zraci.
Kad suton svijen sa mora pije
ljubav i čari sna,
kad plašt grimizne večeri sklizne
sa neba sve do dna,
krila podvijem, ko golub spijem
sred gnezda vazdušna.

Devica obla tela od ognja bela,
mesečinom je zvana,
klizi mi zgodom vunastim podom,
ćuvom ponoći gnana.
I gdegod sjajne stope joj tajne
- anđeli samo ih čuju -
provale krov mog čadora tananog,
tu zvezde probliskuju;
smejem se milo, jer beže čilo
ko pčela zlaćan roj,
tad otvor raspredam i kroza nj gledam
reka, jezera sloj,
ko parčad mala neba, tlom pala
sa zvezda neizbroj.

Prestolje sunca slavno ovijem plamno,
na mesec biser lijem,
vulkane tama stere, zvezde trepere,
kad vijor steg moj vije.
Od rta do rta poput rastrta
mosta nad morem burnim,
štit neproziran visim, krov miran,
brda mi stubovi tmurni.

Slavoluk nežan, kud grem kroz snežan,
oluj i blistaj žara,
vazdušne sile preda mnom svile -
dugu od bezbroj šara;
njom boje veje nebo, dok smeje
vlažna se zemlja stara.

Mezimče svoda ja sam kog voda
i zemlja sazda;
lapim iz pora žala i mora;
menjam se, trajuć vazda.
I posle kiše kada se zbriše
sa svoda mrlja svaka,
kad vazduh, sunce, grade vrhunce
plavetna doma laka,
smejem se tajno grobu svom vajnom,
pa iz pećina kiše,
ko dete rođen, duh oslobođen
vinem se, raku zbrišem.

____________________________

ŠEVI

Ej, zdravo duše vedrine!
Ti si od ptice više,
kad s neba, il s visine,
sipaš pesama kiše
što ti se lako same u srcu uskladiše.

Sa zemlje hitro se dižeš
ko požar se razgaraš,
i uvis daleko stižeš,
plav bezdan krilom paraš,
pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš.

Kad sunce, što oblak grli,
s bleskom na zapad mine,
čitavo biće ti hrli,
u grimiz koji sine,
ko bestelesna radost kad prvi put se vine.

Večer se rumena, rana,
topi oko tvog leta;
kao u svetlosti dana
zvezda što nebom šeta
nevidljiv si, al poj tvoj stiže do našeg sveta,

taj kliktaj, britak ko strele
srebrnih meteora
koje se izgube bele
čim grane bela zora,
pa ne vidi ih čovek, al osetit ih mora.

Ti glasom nadvladaš tvojim
tišinu zemlje, zraka,
ko mesec zrakama svojim
što svlada carstvo mraka
kad usred noći mrkle provali iz oblaka.

O, da l si ko stvari druge?
Šta ti je najsličnije?
Čak ni iz oblaka duge
kaplja kanula nije
sjajna ko pljusak što je te tvoje melodije.

Ko pesnik si što, u svoje
misli skriven sjajne,
bezbrižnim ljudima poje
stihove veličajne,
pa osećati počnu nemir i nade tajne;

ko deva gospodskog soja
koja na kuli gore
u noći nedra svoja
leči od ljubavne more
svirkom, slatkom ko ljubav, što plavi njene dvore;

ko svitac ti si od zlata
koji, kad dolja miri
rosom što noću se hvata,
prozračnu svetlost širi
kroz travu što ga štiti da iz nje ne proviri;

ko ruža u žbunu svome
koju su vetri svili
pa se u igranju tome
do besvesti opili
slatkim mirisom njenim lopovi teškokrili.

Zvuk pljuska što s premaleća
sav travin rasvetli soj,
bokore rosnoga cveća
i drugo na zemlji toj -
vedro, blistavo, cveće - tvoj je prevazišo poj.

Kakve su radosti silne
u to srce ti stale?
Zemaljske pesme umilne,
što vino i ljubav hvale,
takav božanski zanos još nikad nisu znale.

Pevanja pobedna razna
il hor što svadbu prati
hvalisanja su tek prazna
ne mogu uz tebe stati;
nedostaje im nešto, al šta - teško je znati.

Gde li se napev tvoj rodi?
Ko li mu izvore znade?
U gori, polju il vodi?
Il ti ga nebo dade?
Il ljubav tvoje vrste? Zar ti ne znaš za jade?

Ta radost žarka i čedna
ne pozna opadanja:
ne tišti tebe ni jedna
bol mučnih osećanja:
ljubiš - al ne znaš tugu sitog ljubavnog stanja.

Kada ti budne il snene
misli o smrti sude,
za te su istine njene
lepše no za nas ljude,
zato tvoj napev može ko kristal čist da bude.

Dok kraj nas godine teku,
duh za nestvarnim žudi;
osmeh nam uvek bol neku
krije što tišti grudi;
najslađom pesmom našom najveća tuga bludi.

pa i da možemo lako
strah, mržnju da prezremo,
da smo se rodili tako
da suze ne prospemo,
ipak ne bismo mogli tu radost da stignemo.

Više neg svirka draga,
ritma punog miline,
više od knjiškoga blaga
bile bi te veštine
pesniku svakom, ptico, što gledaš tle s visine!

Kada bi meni ti rekla
pola radosti svoje
skladna bi ludost potekla
s obadve usne moje,
i svet bi mene slušo ko ja te pesme tvoje.

_________________________________

OZIMANDIJAS

Reče mi putnik neki iz drevne zemlje jedne:
'' U pustinji još leže ogromne, i bez tela,
dve noge od kamena, a ko potražit 'htedne,
videće tu i glavu; bore njenoga čela
i usne iskrivljene od zapovedi ledne
znak su da vajar vide sve strasti toga cara
- I srce mu okrutno i šaku koja pleni -
pa ureza ih tako u kamen s mnogo dara.
A na postolju samom ovakav natpis ima:
'' Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.
Gledajte dela moja i strepite pred njima! ''
To ostalo je samo, a gde kip beše slavan
sad ruševine leže sve smrskane na tlima;
oko njih na sve strane pust pesak leži ravan. ''

Prervela sa engleskog Ranka Kuić
Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

drugi prevod

OZYMANDIAS

Putnika ja sam sreo s dalekih drevnih strana
Koji mi reče: Dve kamene krupne noge
Stoje u pesku. Kraj njih, napola zatrpana,
Počiva glava lica smrskanog, čije stroge
Nabrane usne, hladna zapoved gde je zdana,
Govore da bje dobro kiparu sva strast znana
što iz tih beživotnih stvari i dalje seva,
Dlan što im rugaše se, srce što bje im hrana:
Na postolju se mogo ovakav natpis brati:
"Ja Ozymandias sam imenom, kralj kraljeva:
Pogledaj moja dela, o Moćniče, i pati!"
Ništa tu drugo nema. Nemo na suncu bljeska
Oko tog silnog trupla i u beskraj se prati
Prostranstvo golog pustog i razasutog peska.

_______________________________

Ljubavna filozofija

Potočići put reka hrle,
reke put okeana,
zauvek nebeski vetri se grle
uz slatka osećanja;

samo na svetu nije ništa,
svim bićima zakon kaže
da jedno u drugom utočista -
ko ja u tebi - traže.

Gle, nebo ljube sve planine,
gle, talas talas hvata;
greh težak sestrinski cvetovi čine
ako li prezru brata;

gle, Sunce celu Zemlju obliva
i Mesec valove snene -
šta vredi što se sve to celiva,
ako ti nećeš mene?

drugi prevod

Izvori se s rekama sjedine,
Reke s morem, more s oceanom;
I vetri se nebom ujedine
Emocijom slatko zakovitlani.

Ništa nije usamljeno. stvari
Po božjim se zakonima spoje;
Ta spajanja jedan duh ozari,
Pa što ne bi tako i nas dvoje?

II
Gore ljube neba plavetnilo,
A val vala zagrljajem hvata;
I zar bi se sestri oprostilo
Kad bi svoga prezirala brata?

Sunce grli našu zemlju, eto,
Mesečina ljubi morske pene;
Al` od kakve vrednosti je sve to -
Ako li ti ne poljubiš mene?

__________________________

POSVEĆENO

Ta pogledaj me - ne krij oči
nek ljubavlju se iz mog oka hrane;
ona je slika te lepote tvoje
što k'o odblesak u mom umu grane.

Ta prozbori mi - tvoj je glas k'o jeka
iz srca moga, pa uho mi čuje
da već me ljubiš. K'o gospa si neka
što pred ogledalom snove snuje.

O svome licu koje u te gleda.
Ja crpem život dok te okom pratim,
a slatko to je. O, kako si nežna
kad žališ mene što toliko patim.
1815
______________________

PROŠLOST

1.
Hoćeš li sreće zaboravit 'dane,
Ljubavi na dnu srca zakopane;

Leševe njine da li cveće kiti
Ili će ih lišća zelenilo skriti?

Cveće beše radost - naša srca mlada
A lišće nam samo preostala nada.

2.
Hoćeš li prošlost zaboravu dati?
Ali zbog toga će srce da ti pati.

I sećanje može srce da sahrani
Da nas muči, mori u kajanja rani.

I šapatom groznim reći će nam da je
Propala radost - bol što večno traje.

________________________

TUGOVANKA

O svete, živote, o dani –
Moji su koraci već odbrojani,
Drhte mi noge koje snažne biše –
Kad ćete mi doći opet nasmejani?
O, nikad, nikada više.

Moje su noći i moji su dani
Bezradosni, teški, tugom umotani;
Proleća i leta, snegovi i kiše
Bol u srcu bude, a život razdragani –
O, nikad, nikada više.

______________________

NEVOLJA

Tek dve tri reči izrekli smo bili
Slučajno u vrevi taštog sveta,
I gle, kakav žar već ćutim u svakoj mi žili!
Zašto mi se um toliko tebi preda?

Vani već sviće, dan stiže već šumno,
A ja još bdim, sve više mir svoj gubim,
Bacam se u vatri i šapćem bezumno:
„O kako si draga, koliko te ljubim!“

_______________________

ODA SLAVUJU
1

Srce boli, muči utrnulost snena
Moje čulo ko da kukute sam pio,
Il iskapih mutan opoj, pre trena
Kada sam u Letin zatvor uronio:
To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,
Već što me presrećnim čini sreća tvoja -
Kad ti, lakokrila Drijado drveća,
U nekom melodičnom spletu
Zelenila bukvi, i senki bez broja,
Lako, punim grlom, pevaš pesmu letu.

2

O da gutljaj berbe, što u dubinama
Zemlje hlađena je dugo, i što daje
Okus Flore, selske zeleni, pesama
Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem
Sunčanim, da pehar, toplog juga što je
Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim,
S bisernim mehurjem što iskri uz sami
Rub i usta purpurne boje,
Ispijem i svet, nevidiljv, ostavim
I s tobom u šumskoj da nestanem tami.

3
Nestanem, iščilim, posve zaboravim
To što ti u lišću nikad nećeš znati:
Klonulost, groznicu, brigu što se javi
Tu gde jedan drugog slušamo stenjati,
Gde kljenut sede, zadnje vlasi hude
Trese, mladi blede, ko avet se tanje
I mru, i gde misliš - da pun tuge budeš,
Očaja s okom od olova,
Gde oko Lepote brzo gubi sjanje,
Za njim tek do sutra čezne ljubav nova.

4
Beži! jer tebi će donet me sila
Ne s panterama Bahove kočije
Nego poezije nevidljiva krila,
Premda tupi mozak smeta i koči je.
Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu
Možda je Kraljica Luna, i sve njene
Zvezdane je vile okružile, ali
Tu nećeš nać svetlost, sem onu
Kojom, s neba, lahor mrakove zelene,
Krivudavih staza mahovinu, žali.
5
Ne mogu cveće videt pod nogama,
Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja,
Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama,
Koju u to doba godišnje poklanja
Mesec travi, česti, i gloga belog
Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom,
Ljubicama čija svenuća su laka,
Prvome čedu maja zrelog:
Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno
Stecištu kukaca za letnjih sumraka.

6
Ja u tami slušam; i često beh pre
Napola zaljubljen u smrt-olakšanje,
I imenom nežnim u mnogoj pesmi je
Zvah da uzme u zrak mirno mi disanje;
Sad više no ikad čini se da mrenje
Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen
Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši
Izliva s takvim ushićenjem!
Još bih ti pevao, no zalud mi uši -
Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen.

7
Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;
Taj što čarna okna zatravi,
U peni pogubnih mora otvorena,
U izgubljenim vilinskim zemljama.

8
Napušten! ko zvono već je sama reč:
Otrgnu od tebe i sebi me vrati.
Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije,
Vilenjače varljiv, ne može varati.
Zbogom! Tužna himna gine svrh livada
Blizih, nad potokom tihim, uz bregove
Strme, put susednih dolinskih dubrava
Duboko se zagnjuri sada:
Je li to vizija, il san budan? Ove
Muzike je nestalo: - bdim li ili spavam?

___________________________

Oda grčkoj urni

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene i stoga nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, kao što nikad i nisi,
niti stabla mogu ikada da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno:
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno:
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernog jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe... niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, -
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

2. 12. 2016.

Antal Serb, Putnik i mesečina

Kako li je rekla Ahiljeva sen ? - razmišljao je. - "Radije sam težak u očevoj kući, nego knez među mrtvima svim ... " A ja bih, naprotiv, radije bio težak, ovde, među mrtvima, nego da budem knez u očevoj kući. Samo da mi je preciznije znati šta je to težak ...

Ovde, među mrtvima ... Jer u tom času je već bio izvan bedema grada, iza Cestijusove piramide, na malom protestantskom groblju. Ovde počivaju njegove kolege, mrtvi sa severa, koje su u ove predele nagnale neizrecive nostalgije i koje je ovde sustigla smrt. Ovo lepo groblje, sa stablima senovitih krošnji, uvek je dovodilo u iskušenje severnjačke duše iluzijom da će ovde putevi propadanja biti slađi. U jednoj od Geteovih elegija stoji, kao memento : Cestius' Mal vorbei, leise zum Orcus hinab. A Seli je u jednom svom predivnom pismu napisao da bi ovde želeo da počiva, i stvarno tu počiva, bar njegovo srce, i nad njim natpis : Cor cordium.

Mihalj je već krenuo prema izlazu kad je u jednom zabačenom uglu groblja primetio izdvojenu grupu grobova. Prišao je i sa jednostavnih, ampir nadgrobnih ploča pročitao natpis. Na jednom je stajalo, na engleskom, samo toliko : Ovde počiva onaj ko je svoje ime ispisao na vodi. Na drugom, nesto duži tekst : Ovde počiva Severn, slikar, najbolji prijatelj velikog engleskog pesnika Dzona Kitsa, koga je s odanošću negovao i na samrtnoj postelji, a koji nije dozvolio da mu se ime ukleše na susednu nadgrobnu ploču, ispod koje počiva.

Mihaljeve oči napuniše se suzama. Evo, ovde počiva Kits, najveći pesnik od kako je sveta i veka ... koliko god da je bezrazložna ova ganutost, jer njegovo telo već odavno ne počiva tu, a njegovu dušu od svakog groba vernije čuvaju njegove pesme. Ali koliko je samo za Engleze karakterističan, koliko veličansven, ljupko kompromisan i bezazleno pretvoran način kako su udovoljili pesnikovoj poslednjoj želji, a ipak nedvosmisleno obznanili da je Kits taj koji počiva tu, pod ovom pločom.
Kad je podigao pogled, pored njega su stajali neobični ljudi. Jedna predivna žena, bez ikakve sumnje Engleskinja, jedna uniformisana nurse i dvoje veoma pristale, lepe dece, takođe engleske, dečak i devojčica. Samo su stajali, očito zbunjeni, posmatrali su grob i prenosili poglede jedni na druge, pa i Mihalja, nepomični. Mihalj je ostao i čekao, nadao se da će nešto reći, međutim, nisu rekli ništa. Posle nekog vremena stigao je i jedan elegantni gospodin, s istim bezizražajnim licem s kakvim su tamo stajali i ostali. Veoma je ličio na ženu, mora da su bili blizanci ili bar brat i sestra. Stao je ispred groba, a žena je pokazala na natpis. Englez je klimnuo glavom, veoma ozbiljno posmatrao, naizmenično, grob, porodicu i Mihalja, i ni on nije progovorio ni reč. Mihalj se malo udaljio jer je pomislio da se pred njim, strancem, ustručavaju da razgovaraju, ali oni su i dalje stajali tamo, tek bi ponekad klimnuli glavom, zbunjeno se zagledajući jedno u drugo; i lica dvoje dece bila su isto tako bezizražajno lepa, s istim izrazom zbunjenosti kao lica odraslih. Kad se okrenuo, Mihalj je sad već gledao u njih s neskrivenom zapanjenošću, odjednom je imao osećaj da to i nisu ljudi, več avetne lutke, beslovesni automati nad pesnikovim grobom, neobjašnjiva lica - da nisu bili toliko lepi, možda i ne bi bili tako zapanjujući, ali njihova lepota je bila toliko neljudska, poput lepote likova na reklamnim posterima, da je Mihalja obuzeo neizrecivi strah.

Odmah potom engleska porodica je krenula, polako i klimajući glavama, pa je i Mihalj došao polako sebi. Uistinu se prestrašio tek kad je trezveno prizvao svesti protekle minute.Šta se to sa mnom zbiva ? U kakvom sam se ja to ponovo duševnom stanju našao, onom koje neodoljivo podseća na jeziva, najcrnja raspoloženja iz mladosti? Ni po čemu ovi ljudi nisu neobični, osim što su stidljivi i izuzetno budalasti Englezi koji su se našli suočeni sa činjenicom da stoje pred Kitsovim grobom, i sad ne znaju šta im je činiti, možda zato što nisu ni znali ko je taj Kits, ili su možda znali, ali nisu mogli da se sete šta bi trebalo da rade dobro vaspitani Englezi nad Kitsovim grobom, pa su se zato toliko postideli jedni pred drugima i, posebno, preda mnom. Teško da je moguće i zamisliti beznačajniju i svakodnevniju scenu, a meni je ipak nalegao na srce sav neizrecivi užas sveta. Da, užas nije najgori u stvarima noći i straha, nego kad počne da zuri u nas u po bela dana iz neke svakodnevne stvari, iz jednog izloga, s nepoznatog lica, iz krošnje nekog drveta ...

Gurnuo je ruke u džepove i pohitao ka izlazu.
...
Padalo je veče, Mihalj je hodao pognute glave, sad je već jedva obraćao pažnju na ulice, sve do trenutka kad je u jednom mračnom pasažu naleteo na nekog ko je rekao : Sorry. Mihalj je na tu englesku reč naglo digao glavu, i pred sobom ugledao onog mladog Engleza koji ga je svojom pojavom i ponašanjem toliko prenerazio pred Kitsovim grobom. Mora da je bilo nećeg na Mihaljevom licu ili u pogledu kad ga je upravio na Engleza, jer je taj prineo ruku šeširu, lako se naklonio, promrmljao nešto i žurno se udaljio. Mihalj se okrenuo i pogledao za njim.

Ali samo trenutak ili dva, a onda je odlučnim koracima pohitao za njim, ne razmišljajući zašto to čini. Kao dečaku, pod uticajem detektivskih romana, jedna od njegovih omiljenih zabava bila je da iznenada počne da prati nepoznate ljude, išao je za njima vodeći računa da ostane neprimećen, ponekad i satima. Ali ni tada, kao dečak, nije pratio bilo koga. Odabrana osoba je, na neki kabalistični način, morala da bude od neke naročitosti; kao što je i taj mladi Englez bio naročit, jer ne može da bude puka slučajnost da ga dva puta sretne u istom danu, i to baš ovog naročitog dana, u ovom velegradu, i da oba susreta izazovu u njemu neobjašnjivu preneraženost. Iza toga se nešto krije, nešto što se obavezno mora dokučiti.

24. 11. 2016.

Bruno Šulc, Eđo

autoportret

I
Na istom spratu kuće, kao i mi u dugom i uskom krilu od dvorišta, stanuje i Eđo sa svojom porodicom.

Eđo već odavno nije mali dečko, Eđo je odrasli muškarac dubokog i muškog glasa, kojim ponekad peva operske arije.

Eđo naginje ka gojaznosti, međutim ne toj sunđerastoj i meke forme, nego pre ka atletskoj i muskularnoj varijanti. U plećima je jak kao medved, ali šta ima od toga kad su mu noge sasvim degenerisane i bez oblika, kad su neupotrebljive.

Zapravo, kad se gleda u Eđove noge, ne zna se u čemu se sastoji ta čudna sakatost. Izgleda to tako kao da imaju previše zglobova, između kolena i zglavka, bar dva zgloba više od normalnih nogu. Nije čudno što se u tim prekobrojnim zglobovima noge tužno savijaju i to ne samo u stranu, nego i napred i u svim pravcima.

Eđo se tada kreće pomoću dve štake, štake savršene izrade, lepo politirane da izgledaju kao da su od mahagonija. Na tim štakama se svaki dan spušta dole da kupi novine i to mu je jedina šetnja i jedina razonoda. Neprijatno je gledati kako on ide preko stepenica. Njegove noge se nepravilno krive čas u stranu, čas natrag, savijaju se na neočekivanim mestima, a stopala kratka i visoka kao konjska kopita lutaju kao klade po daskama. Ali kad se nađe na ravnom, Eđo se neočekivano menja. Ispravlja se, njegov trup se veličanstveno nadima, a telo uzima zamah. Oslanjajući se na štake kao na naslone izbacuje daleko ispred sebe noge, koje s nejednakim topotom udaraju u zemlju, zatim prenosti štake s mesta i novim zamahom se ponovo snažno izbacuje napred. Takvim bacanjem tela osvaja prostor. Često manevrišući štakama na dvorištu može usled suviška snage, nagomilane dugim sedenjem sa zaista veličanstvenom strašću da demonstrira tu herojsku metodu kretanja, na divljenje služavki iz partera i sa prvog sprata. Njegov vrat se tada nadima, ispred brade se pojavljuju dve bore podbradka i na licu koje drži ukoso, s ustima stisnutim od napora, kradom se javlja bolna grimasa. Eđo nema nikakvog zanata niti zanimanja, kao da ga je sudbina, opterećujući ga bremenom sakatosti, u zamenu za to tiho oslobodila od prokletstva Adamove dece. U senci svoje sakatosti Eđo se u punoj meri koristi tim izuzetnim pravom na lenčarenje i u tišini duha je zadovoljon svojom nekako privatnom individualno napravljenom transakcijom sa sudbinom.

Često, međutim, razmišljamo o tome čime ispunjava svoje vreme taj mladić od dvadeset i nekoliko godina. Mnogo vremena mu oduzima čitanje novina. Eđo je temeljit čitalac. Njegovoj pažnji ne izmiče nijedna beleška, nijedan oglas. A kad najzad stigne do poslednje strane dnevnika, ostali deo dana ga ne čeka dosada, o, ni najmanje. Tek tada počinje pravi rad kome se Eđo već unapred raduje. Po podne, kad drugi priležu da malo prodremaju, Eđo vadi svoje velike debele knjige, širi ih po stolu kraj prozora, priprema lepak, četkicu i makaze i počinje svog drag i interesantan posao isecanja najinteresantnijih članaka koje on na osnovu izvesnog sistema unosi u svoje knjige. Štake za svaki slučaj stoje spremne, naslonjene na prozorsku dasku, ali Eđu one nisu potrebne jer ima sve pod rukom i tako mu u vrednom radu protiče nekoliko sati do užine.

Svaki treći dan Eđo brije svoju riđu bradu. Voli taj posao i sve njegove rekvizite: vrelu vodu, penušavi sapun i glatku, blagu britvu. Sapunjajući se, oštreći britvu o kožni pojas, Eđo peva ne učeno i ne izveštačeno nego pre nepretenciozno i iz punih grudi, a Adela tvrdi da ima prijatan glas.

Ipak u Eđovoj kući ne izgleda da je pored ovoga i sve ostalo u redu. Između njega i roditelja, nažalost, vlada neka vrlo ozbiljna nesloga, čije su tle i podloga nepoznati. Nećemo ponavljati nagađanja i spletke, ograničavajući se samo na empirijski utvrđene činjenice.

To se obično dešava predveče, u toplo godišnje doba, kad je Eđov prozor otvoren, do nas dopiru odjeci tih nesporazuma. Zapravo čujemo samo jednu polovinu dijaloga, naime Eđovu partiju, jer replika njegovih antagonista sakrivenih u daljim prostorijama stana ne dopire do nas. Teško je po tome pogoditi šta to prebacuju Eđu, ali po tonu njegove reakcije može se zaključiti da je on dirnut u živac, doveden skoro do krajnosti. Njegove reči su nagle i nerazumne, diktirane preteranim uzbuđenjem, ali ton, iako ljutit, ipak je plašljiv i jadan.

Da – viče on plačnim glasom – pa šta onda?... Kad juče? – Nije istina! – Pa i ako je tako? – Onda tata laže! – I tako se to vuče desetinama minuta, protkano samo eksplozijama Eđove tuge i ogorčenja, koji se udara u glavu i čupa kosu u nemoćnom besu.

Ali ponekad – i to je prava poenta tih scena, koja ih začinjava specifičnim drhtajem – dolazi ono što smo zadržavajući dah očekivali. U dubini stana izgleda kao da nešto pada, neka vrata se otvaraju s treskom, neki delovi nameštaja se prevrću s hukom, zatim se razleže prodorni Eđov pisak.

Slušamo to potreseni i puni stida, ali beskrajnog zadovoljstva, koje se budi pri pomisli o divljem i fantastičnom nasilju izvršenom nad osobom atletskog mladića, iako sakatog u nogama.

II

U sumrak, kad je posuđe posle rane večere već oprano, Adela seda u trem koji gleda u dvorište, nedaleko od Eđova prozora. Dva duga, dva puta savijena trema okružuju dvorište, jedan na parteru, drugi u visini prvog sprata. U pukotinama tih drvenih balkona raste trava, a iz jedne pukotine uzdiže se čak mali bagrem i njiše se visoko iznad dvorišta.

Sem Adele sede, tu i tamo pred svojim vratima, susedi, obešeni na stolicama i u foteljama, venući nejasno u mraku, sede puni dnevne žege, kao zavezani i nemi džakovi, očekujući da ih sumrak blago razveže.

Dole se dvorište brzo napaja mrakom, talas za talasom, ali gore vazduh neće da se liši svetla i sija utoliko jasnije, ukoliko se dole sve više ugljeniše i žalosno tamni – sija jasno, drhtavo i treperavo, dimeći se od nejasnih letova slepih miševa.

A dole je već počeo brzi i tihi rad sumraka, tamo sve vrvi od tih proždrljivih mrava, koje rastavljaju, na komadiće raznose supstance stvari, oglodavaju ih do belih kostiju, do skeleta i rebara koja nejasno fosforno svetle na tom tužnom bojištu. Te bele hartije, krpe na đubrištu, te nesvarene cevanice svetlosti ostaju najduže u crvljivom mraku i ne mogu da se dovrše. S vremena na vreme izgleda da ih je sumrak već progutao, a onda su opet tu i svetle, gubeći se svaki čas iz očiju punih treperenja i mrava, ali već prestajete da ih razlikujete među tim ostacima stvari i priviđenjima oka, koje upravo tada počinje da bunca kao u snu, dok svako sedi u sopstvenom vazduhu kao u oblaku komaraca, obigravan zvezdanim rojevima koji pulsiraju mozgom, maglovitom anatomijom halucinacija.

Tada se sa dvorišnog dna počinju dizati te žilice povetaraca, još nesigurne u svoju egzistenciju i ostavljajući je već pre no što stignu do našeg lica ti potoci svežine kojim je odozdo kao svilenom postavom postavljena talasava letnja noć. I dok se na nebu pale prve zvezde treperave i stalno gašene, taj zagušljivi veo sumraka se vrlo lagano deli, satkan od okretanja i treperenja, i sa uzdahom se otvara letnja noć duboka i puna u svojoj dubini zvezdane prašine i dalekog kreketa žaba.

Adela ne paleći svetlo leže u izgužvanu postelju isprevrtanu još od prošle noći i tek što je zatvorila kapke počinje ta jurnjava po svim spratovima i svim stanovima zgrade.

Samo za neposvećene je letnja noć otpočinak i zaborav. Tek što se završe dnevni poslovi i umoran mozak bi hteo da zaspi i zaboravi, počinje to haotično muvanje, taj zamršeni, ogromni haos letnje noći. Svi stanovi kuće, sve sobe i sobice su tada pune žagora, putovanja, ulaženja i izlaženja. U svim prozorima stoje stone lampe sa abažurima, čak i hodnici su jarko osvetljeni a vrata se otvaraju bez prestanka. Jedan velik, haotičan, poluironičan razgovor se plete i grana usred stalnih nesporazuma kroz sve komore te košnice. Na spratu ne znaju tačno šta hoće oni iz partera, šalju glasnike sa žurnim instrukcijama. Kuriri lete kroz sve stanove, stepenicama nagore, stepenicama nadole, usput zaboravljaju instrukcije, stalno pozivani natrag radi novih poruka. I uvek ima nešto da se dopuni, još uvek stvar ostaje nerazjašnjena i cela ta jurnjava usred smeha i šale ne dovodi do rešenja.

Samo sporedne sobice, neuvučene u taj veliki haos noći, imaju svoje posebno vreme, odmeravano kucanjem satova, monolizma tišine, dubokim disanjem spavača. Tamo spavaju dadilje široke i nadošle mlekom, spavaju strasno pripijene uz grudi, s obrazima koji plamte u ekstazi, zatvorenih kapaka, putuju mazno kao zverčice što njuškaju po plavoj mapi žilica na belim ravnicama tih grudi, nežno puze, tražeći slepim licem topli izrez, ulazak u taj duboki san dok osetljivim ustima ne nađu dojku sna, poverljivu bradavicu punu slatkog zaborava.

A oni, koji su u svojim krevetima uhvatili san, više ga ne puštaju i bore se s njim kao sa anđelom koji se otima, dok ga ne savladaju i pritisnu uz postelju i na smenu hrču sa njim kao da se svađaju i jedno drugom ljutito prebacuju istoriju svoje mržnje. A kada te jadikovke i svađe prestanu umirene i cela se jurnjava rastura i gubi po uglovima, soba za sobom pada u tišinu i nepostojanje – ulazi pomoćnik Leon pipajući po stepenicama, ulazi lagano s cipelama u ruci i ključem u mraku traži ključaonicu. Kao i svake noći vraća se iz javne kuće, zakrvavljenih očiju, potresan štucanjem i s končićem sline koja mu teče iz otvorenih usta.

U sobi gospodina Jakuba gori lampa na stolu, a on sam, pogrbljen nad stolom, piše pismo Kristijanu Zajplu i Sinovima, mehaničke predionice i tkaonice, list dugačak, na mnogo strana. Na podu već leži dugi niz ispisanih tabaka ali je do kraja još daleko. Svaki čas skače iza stola, juri oko sobe, s rukama u razbarušenoj kosi, i dok on tako kruži, dešava se da u preletu ulazi na zid, leti oko tapeta kao veliki nejasni komarac, udarajući treperavo u arabeske zidnih crteža i ponovo strčava na pod, nastavljajući svoj nadahnuti trk unaokolo.

Adela spava duboko, njena usta su otvorena, lice izduženo i odsutno ali njeni spušteni kapci su prozračni i na njihovom tankom pergamentu noć piše obavezu kojom đavolu prodaje svoju dušu, pola tekstom, pola slikama, punu crteža, ispravki i brljotina.

Eđo stoji u svojoj sobi obnažen do pojasa i gimnasticira sa tegovima. Njemu je potrebno mnogo snage, dvaput više snage u rukama, koje zamenjuju nemoćne noge i zato vredno vežba, tajno gimnasticira po cele noći.

Adela otiče dalje, za sebe, u neprisutnost i ne može da vikne, pozove, da spreči da Eđo izađe kroz prozor.

Eđo izlazi u trem nenaoružan štakama i Adela sa strahom gleda da li će ga noge moći nositi. Ali Eđo ne pokušava da ide.

Kao veliki beli pas se približava u četvoronožnim skokovima, u velikim neveštim skokovima po tutnjavim daskama trema i već je kraj Adelinog prozora. Kao i svake noći s bolnom grimasom pritiskuje uz okna svoje bledo, puno lice, sjajno od meseca i nešto govori plačno, uporno, priča plačući, da mu preko noći zatvaraju štake u orman i sada mora noću da juri četvoronoške kao pas.

Adela je međutim nemoćna, sasvim predata dubokom ritmu sna koji protiče kroz nju. Nema snage čak ni da navuče jorgan na svoje otkrivene butine, i ne može ništa što preko njenog tela putuju stenice, nizovi i kolone stenica. Ti laki i tanki listići – trupovi jure preko nje tako delikatno da ne oseća ni najlakši dodir. To su pljosnate torbice za krv, riđi džačići za krv, bez očiju i bez fizionomije i sada marširaju u celim klanovima, velikom seobom naroda izdeljeni na pokolenja i rodove. Jure od nogu stotinama, neizbrojnom promenadom, sve veće, tako velike kao noćni leptiri, kao pljosnati novčanici, kao veliki crveni vampiri bez glave, laki i papirni na nožicama finijim od paučine.

Ali kad su poslednje zakasnele stenice pretrčale i nestale još jedna, ogromna, a zatim poslednja – sasvim se pritaji i dok se sobe lagano napajaju sivilom osvita kroz guste hodnike i stanove teče duboki san.

U svim krevetima leže ljudi s podavijenim kolenima, lica naglo zabačena u stranu, duboko usredsređena, utonula u san i bezgranično mu odana.

Kako se ko dokopao sna, tako ga drži grčevito sa strasnim i nesvesnim licem, dok njegovo disanje, istrčavajući daleko ispred njega, usamljeno luta po dalekim putovima.

I to je zapravo jedna velika istorija podeljena na partije, na poglavlja i na rapsode podeljene između tih spavača. Kad jedan prestaje i zaćuti, drugi prihvata njegovu nit i tako ide to pričanje tamo i ovamo širokom, epskom cik-cak linijom dok u sobama te kuće leže ljudi nemoćni kao mak u pregradama velike gluve čaure i rastu na tom disanju prema osvitu.

preveo : Stojan Subotin
izvor