Ernest Hamingway

Roman  "Kome zvona zvone" je napisan na osnovu Hemingvejevog iskustva u Španiji tokom rata.
Na obema stranama, napisao je Hemingway, zbivao se pravi karneval, podmetanja i doušništva i pokvarenosti.
Uticaj Španskog građanskog rata još nije izbledeo kada je izbio Drugi svetski rat u septembru 1939. godine. Hemingvej je ovo predvideo u pismu koje je poslao porodici i prijatetjima. Verovao je da ceo svet treba da se pobuni i ustane protiv fašista kao što su Musotini i Hitter. Istorija je kasnije pokazala da je Hemingvej bio u pravu.

"Kad kao dečak odeš u rat, imaš veliku iluziju o besmrtnosti. Uveren si da samo drugi ljudi ginu. Ali, kada te prvi put rane, ta iluzija se istog trenutka raspline i postaneš svestan da se i tebi može dogoditi da stradaš."

ZA KIM ZVONA ZVONE

Ležao je ispružen na šumskom tlu, smeđim od borovih iglica, s bradom na skrštenim rukama, a visoko gore duvao je vetar u vrhovima borova. Planinska padina na kojoj je ležao blago se spuštala ali je dole bila strma i mogao je da vidi tamne prage automobilskog ulja na putu koji je skretao kroz prolaz. Duž puta se nalazio potok, i daleko u dnu prolaza video je strugaru pored potoka i vodu kako pada preko brane, belu u letnjoj sunčevoj svetlosti.
"Je li to strugara!" upita.
"Da."
"Ne sećam je se."
"Sazidana je pošto si ti otišao. Stara strugara je dole neže, daleko ispod prolaza." Razastro je fotografisanu  vojnu kartu na šumsko tle i pažljivo je gledao. Starac je gledao preko njegovog ramena. Starac je bio malen i čvrst u crnoj seljačkoj bluzi i sivim čelično krutim pantalonama i nosio je cipele s džonovima od konopca. Zbog penjanja je teško disao i ruku je stavio na jedan od dva teška sanduka koje su nosili.

"Znači most se ne može videti odavde. "
"Ne može", reče starac.
"Ovo je manje vrletan deo prolaza gde potok blago teče. Tamo niže, gde se put na zaokretu gubi iz vida u drveću, potok odjednom pada i tu je strmi klanac."
"Sećam se."
 "Preko klanca je most."
 "A gde su njihovi položaji!"
 "Jedan položaj im je kod vodenice koju vidiš tamo."
Mladi čovek koji je proučavao teren izvadi dvogled iz džepa svoje izbledele flanelske košulje kaki boje, obrisa stakla maramicom, podesi ih dok mu se iznenada jasno ne pokazaše daske strugare i vide drvenu klupu pored vrata veliku gomilu strugotine koja se dizala iza otvorene šupe gde je stajala mašina za struganje i deo ustave pomoću koje su se prebacivali balvani s planinske padine na drugu obalu potoka. Kroz dvogled potok je izgledao bistar i gladak i, ispod zavojne linije vode koja je padala, vetar je nosio penu s brane.
"Nema straže."
 "Ali dimi se na strugari", reče starac. "I odela vise na konopcu."
"Vidim ih, ali ne vidim nijednog stražara."
"Možda je u hladu", objasni starac. "vrućina je sad tamo. Možda je u senci s onog kraja koji mi nevidimo."
 "Verovatno. Gde je sledeći položaj!"
"Iza mosta. Kod putareve kolibe na petom kilometru od početka prolaza."
 "Koliko vojnika ima tamo!" On pokaza na strugaru.
"Možda četiri i kaplar."
"A dole!"
" Više. Saznaću."
 "A na mostu!"
"Uvek dvojica. Sa svake strane po jedan. Izvestan broj ljudi, koliko ljudi možeš da dobiješ da ti ih dovedem.
"Koliko god želiš."
 "Ovde u brdima. "
"Koliko! "
Ima ih više stotine. Ali su u malim grupama. Koliko ljudi će ti biti potrebno!"
"Obavestiću te kad proučimo most.. "
"Možeš sad da ga proučavaš."
" Ne, sada hoću da odemo gde ćemo sakriti ovaj eksploziv dok mu ne dođe vreme. Hteo bih da ga sakrijemo na vrlo sigurno mesto, da ne bude od mosta udaljeno više od pola sata, ako je moguće."
 "To je prosto", reče starac. "Odande kud mi sad idemo most će se nalaziti dole nizbrdo. Ali sad se stvarno moramo malo penjati da bismo onamo stigli. Jesi li gladan!"
"Da "-odgovori mladi čovek.
"Ali ješćemo kasnije. Kako se ti zoveš! Zaboravio sam."
 Učiini mu se loš znak što je zaboravio.
"Anselmo", reče starac. Zovem se Anselmo iz Barkodeavila sam. Da ti pomognem da ponesem taj paket. "
Mladi čovek,koji je bio visok i mršav s pramenjem od sunca poplavele kose i licem izgorelim od sunca i vetra, koji je nosio od sunca izbledelu planelsku košulju, seljačke pantalone i cipele s džonovima od konopca, nagnu se provuče ruku kroz jedan naramenjak i zabaci teški denjak na rame. Onda provuče drugu ruku kroz drugi naramenjak i smesti težinu denjka na leđa. Košulja mu je još bila mokra na mestu gde se ranije denjak nalazio. 
"Natovarih ga"- reče. Kuda sad idemo!"
"Penjemo se" reče Anselmo.
 Savijajući se pod teretom denjka, znojeći se, penjali su se istrajno kroz borovu šumu koja je po krivala planinsku stranu. Nije bilo nikakvog traga koji bi mladi čovek mogao da primeti, ali oni su se probijali naviše i uz planinu i onda pređoše potočić i starac je istrajno išao napred do ivice stenovitog korita potoka. Bilo je sve strmije i teže za penjanje, dok najzad nije izgledalo da se potok obrušava preko ivice glatkog granitnog grebena koji se dizao iznad njih, i starac pričeka podno grebena da se mladi čovek popne do njega.
"Možeš li!"
 "Mogu"- reče mladi čovek.
On se sav preznojavao i mišići na bedrima su mu se tresli zbog penjanja ovom uzbrdicom.
"Sad me pričekaj ovde. Idem ja napred da ih pripremim. Nećeš valjda da te ucmekaju s tim tvojim stvarima. "
"Ne, ni u šali"-reče mladi čovek. Je li to daleko!"
" Vrlo je blizu. Kako te zovu!"
"Roberto"- odgovori mladi čovek.
On spusti denjak niza se i stavi ga polako između dva kamena pored korita potoka. o
"Onda pričekaj ovde, Roberto, a ja ću se vratiti po tebe. "
 " Nameravaš li ti da ideš tuda dole ka mostu!"
 "Ne. Kad budemo išli ka mostu ići ćemo drugim putem. Kraćim i lakšim. "
 "Ja ne bih hteo da smestim ovaj materijal daleko od mosta. "
" Videćeš. Ako ne budeš zadovoljan mestom stavićemo ga na drugo. "
"Videćemo"-reče mladi čovek.
Sedeo je pored denjka i posmatrao starca kako se penje grebenom. Nije mu bilo teško penjati se, i po načinu na koji je starac nalazio rupe za prihvatanje rukama i ne tražeći ih, mladi čovek je video da se on penjao tuda više puta. Ipak, ma ko da se gore nalazio pazio je mnogo da ne ostavi nikakvog traga. Mladi čovek, koji se zvao Robert Džordan, bio je krajnje zabrinut. Često je bio gladan, ali nije često bio zabrinut jer nije pridavao nikakvog značaja onom što se njemu samom dešavalo i znao je iz iskustva kako je prosto kretati se iza neprijateljskih linija svuda u celoj ovoj zemlji. Bilo je isto toliko prosto kretati se iza njih koliko i proći kroz njih, ako imate dobrog vodiča. Jedino je pridavao važnost onom što može da mu se desi ako ga uhvate. Moraš potpuno da veruješ svetu s kojim radiš, ili da mu uopšte ne veruješ, a ti moraš da se odlučiš u pogledu poverenja. Ali to ga sad nije zabrinjavalo. Bilo je drugih stvari.
Taj Anselmo je bio dobar vodič i izvanredno se kretao po planinama. Robert Džordan je i sam mogao dobro da pešači, ali je znao, idući od jutra za starcem, da ga ovaj svojim hodom može na mrtvo da izmori. Robert Džordan je imao poverenja u tog čočeka,Anselma, dosad, u svemu izuzev u sudu. Još nije imao prilike da proweri njegov sud, a, u svakom slučaju, sud je bila njegova sopstvena odgovornost. Ne, nije on bio zabrinut zbog Anselma, i problem mosta nije bio teži od mnogih drugih problema. On je znao kako se diže u vazduh svaki most koji bi mu čowek spomenuo, i on je digao u vazduh mnogo mostova svih veličyna i konstrukcija. Bilo je u ta dva denjka dovoljno eksploziva i materijala da se taj most digne u vazduh kao što treba, čak i da je dva puta veći no što ga je Anselmo obavestio, pa čak da je veći no što ga se on seća kad je ono prelazio preko njega na putovanju za La Granhu, prilikom izleta koji je napravio peške 1933 godine, ili kakvog mu ga je Golc opisao pretprošle noći u gornjoj sobi u kući izvan Eskorijala.

 'Dići most u vazduh nije ništa'-rekao je Golc, pokazujući olovkom po velikoj mapi.
Svetlost lampe se sjajila na njegovoj izbrijanoj glawi s ožiljcima.
'Razumete?'
'Da, razumem.'
Apsolutno ništa. Samo dići most u vazduh je neuspeh.'
 'Da, druže generale!'
 'Dići most u vazduh u odredženom satu baziranom na vremenu predviđenom za napad jeste ono što treba uraditi. Prirodno, vi to i sami vidite. To vaše je tačno i to treba tako uraditi.'

Golc je gledao u olovku i onda je njome poćeo da lupka po zubima.
Robert Džordan nije ništa rekao.
 ' Razumećete, to vaše je tačno i to treba uraditi '- produžavao je Golc gledajući ga i mašući glavom. Lupkao je sad olovkom po mapi. 'Ja bih tako to uradio. Ali ne možemo. '

 'Zašto, druže generale?'
' Zašto?'- ree Golc ljutito. 'Koliko napada ste videli, i vi me pitate zašto? Ko može da garantuje da se moja naređenja nisu izmenila? Ko može da garantuje da napad nije odložen? Ko može da garantuje da on neće početi šest sati pre nego što treba da počne? Da li je ijedan napad bio kakav je trebalo da bude?'
' Počeće na vreme ako je to vaš napad- re RobertDžordan.
, Nikad to nisu moji napadi' - reče Golc. - Ja ih vršim, ali oni nisu moji. Artiljerija nije moja. Moram joj se podvrgavati. Nikad nisam dobio ono što sam tražio, čak i kad su postojale mogućnosti. Ali to je još najmanje. Ima drugih stvari. Vi znate kakav je taj svet. Nije potrebno ulaziti u sve to.Uvek nešto postoji. Uvek će se neko umešati. Zato sad svakako nastoj da razumeš. '
'Onda kad treba da je most dignut u wazduh?'- upita Robert Džordan. 
'Kad napad počne. Čim napad počne, a ne pre.Tako da nikakwa pojačanja ne dođu tim putem. '
On pokaza olovkom.
 'Ja moram znati da ništa neće doći tim putem. A kada je napad? Kazaću vam. Ali vam dan i sat treba da služe samo kao indikacija verovatnoće. Morate biti spremni do tog vremena. Dići ćete most kad napad počne. Razumete?. ' - pokazivao je olovkom. 'To je jedini put kojim oni mogu dobiti pojačanja. To je jedini put kojim mogu dovući tenkowe ili artileriju, ili čak i krenuti kamionom prema prolazu.'

_______________________________________________

Kome zvona zvone

NIKO NIJE OTOK

"Nijedan čovek nije otok, sasvim sam za sebe; svaki je čovek deo kontinenta, deo Zemlje; ako More odnese grudu zemlje - Evrope je manje, kako da je odnelo kakav rt, posed tvog prijatelja ili tvoj vlastiti, smrt svakog čoveka smanjuje mene, jer sam obuhvaćen u čovečanstvu.
I zato nikad ne pitaj kome zvono zvoni; Tebi zvoni."

 U ovom delu Hemingvej je bio pod očitim uticajem  dela John Donne i Tomas Mertona (Niko nije otok ).

No man is an island, entire of itself every man is a piece of the continent, a part of the main if a clod be washed away by the sea, Europe is the less, as well as if a promontory were, as well as if a manor of thy friends or of thine own were any man's death diminishes me, because I am involved in mankind and therefore never send to know for whom the bell tolls it tolls for thee.

  John Donne

Meditacije XVII
_________________________________________

STARAC I MORE


Bio je to starac što je sam samcit, u malom čunu, ribario u Golfskoj struji a da, eto, za osamdeset i četiri dana, nije ulovio ni jednu jedinu ribu. Prvih četrdeset dana uz njega se nalazio neki mladić. Ali, posle četrdeset jalovih dana, roditelji su rekli svome sinu da je starac sada svakako zauvek salao, što je označavalo nesreću u najteem vidu, i on je na njihovo traženje prešao na drugi čamac koji je u toku prve tri nedelje ulovio bogat plen. Mladiću je bilo žao kad bi video starca kako se svakog dana vraća svojim malim čamcem praznih ruku. I on je silazio svakodnevno da mu pomogne, da iznese užad namotanu u klupčad i kuke za ribe ili harpune, kao i jedro omotano oko jarbola. Jedro beše zakrpljeno džakovima od brašna, i savijeno u balu, pa je izgledalo kao zastava posle beskrajnih poraza.

Starac je bio tanak i suv, s dubokim brazdama na potiljku. Na jagodicama je imao zagasate mrlje kožnog tumora koji izaziva odsjaj sunca sa površine tropskog mora. Mrlje su mu pokrivale dobar deo lica a na rukama su mu se otkrivali duboko urezani ožiljci od neprekidnog izvlačenja konopaca sa teškim ribama. Ali, nijedan od onih ožiljaka ne beše svež. Oni su bili isto toliko stari kao i erozije u kakvoj pustinji bez riba. Na njemu je sve, osim očiju, izgledalo staro, a oči su mu bile boje mora i sijale vedro i nepobedivo.
"Santijago", reče mu mladić kad su se uspeli uz obalu uz koju je pristao čamac. "Sad mogu da ti se vratim. Puno smo zaradili".
Starac je naučio maldića ribolovu, i on ga je voleo.
"Ne", reče starac. "Ti si sad na čamcu koji donosi sreću. Pa, ostani na njemu."
"Ali sećaš li se onih osamdeset sedam dana kada nisi ulovio nijednu ribu, pa smo zatim svakodnevno, čitave tri nedelje lovili velike ribe?"
"Sećam se", reče starac. »Znam da me nisi napustio iako te je nagrizala sumnja."
"Tata je to bezuslovno želeo, a ja sam još mlad te ga moram slušati."
"Znam", reče starac. "To je sasvim prirodno. On nema mnogo vere."
"Nema", reče starac. "Ali mi je imamo, je li?"
"Da", reče mladić. "Da li te smem pozvati na čašu piva na Terasi, a zatim da odnesemo pribor kući?«
"Zašto da ne?" reče starac. "Među ribarima..."

Sedeli su na Terasi i mnogi ribari su peckali starca, ali on se nije ljutio. Nekoliko starijih ribara posmatrali su ga i bili tužni. Ali, oni to nisu pokazivali i govorili su pristojno o morskim strujama i dubinama, i o stalno lepom vremenu, i o tome šta su sve videli. Ribari, koji su toga dana imali dobar lov, već su se vratili s mora, drali svoje tunjeve i prebacivali ih, u celoj dužini preko dve daske na čijim su krajevima po dva čoveka posrtala pod teretom, u riblji magacin gde su čekali na kola ledenjaču koja je trebalo da ih preveze na pijacu u Havani.
Oni, koji su ulovili ajkulu, odnosili bi je u fabriku na suprotnoj strani zaliva, gde joj se vadi jetra, odstranjuju peraja, i koža guli, a meso se čereči i usoljava.Kad se istočni vetar smiri, širi se pristaništem miris iz fabrike za preradu ajkulinog mesa. Ali, danas se on jedva osećao, jer je vetar duvao prema severu a zatim se umirio, i na Terasi je bilo prijatno i sunčano.
"Santjago", reče mladić.
"Da", izusti starac. Držao je čašu u ruci i razmišljao o davno prohujalim godinama.
"Hoćeš li da ti za sutra nabavim sardine?"
"Ne. Idi igraj bezbol. Još sam u stanju da veslam sam, a Rodželjo će izbaciti mrežu."
"Rado bih išao. Ako ne smem da ribarim s tobom, onda da ti se barem u bilo čemu nađem pri ruci."
"Pa, eto, platio si mi pivo", reče starac. "Već si čovek."
"Koliko sam imao godina kada si me poveo na more? "
"Pet, i skoro da nisi poginuo kada sam se nagnuo, prerano,da izvučem ribu, a ona zamalo da razmrska čamac. Sećaš li se toga?"
"Kako da ne! Rep joj je udarao tamo-amo. Sećam se kako se klupa slomila i kako je ječala motka. Sećam se kako si me bacio na pramac gde su leţžala savijena mokra užad i kako se ceo čamac tresao i onog treska kada si nasrnuo maljem na nju, a u ušima mi je zvonilo baš kao kad se stablo obara u gori, a sećam se i slatkog mirisa krvi svuda oko sebe."
"Sećaš li se zaista ili sam ti ja pričao o tome?"
"Sećam se svega od prvog dana kad smo zajednički isplovili."

Starac ga pogleda svojim od sunca potamnjelim i iskrenim očima.

"Da si moj sin, poveo bih te sobom, pa kako bude", reče on. "Ali, ti si sin svoga oca i svoje majke, a nalaziš se u čamcu koji donosi sreću."
"Smem li da se pobrinem za sardine? Znam i gde ću nabaviti četiri mamca."
"Imam ih još od ranog jutra. Usolio sam ih i stavio u sanduče."
"Daj da ti donesem četiri nova."
"Jednog", reče starac.
Nadu i sigurnost nije nikada sasvim gubio. Ali, sada, i nada i sigurnost se nadimahu u njemu kao da ih je vetar uzvitlao.
"Dva", reče mladić.
"Dva", starac pristade. "Nisi ih ukrao?"
"Ne prezam od toga", reče mladić. "Ali ove sam kupio."
"Hvala", reče starac.
Bio je suviše prostodušan da bi se upitao otkad je postao tako skrušen i pokoran. Ali, znao je da je takav postao i bio je svestan da to nije bilo ponižavajuće i da u tome nema gubitka pravog ponosa.
"Sutrašnji dan biće plodan u ovoj struji", reče on.
 "Gde ćeš loviti? "zapita mladić.
"Daleko na pučini, a kada vetar promeni pravac, vratiću se natrag. Isploviću još pre no što svane."
"Pokušaću da i onoga moga privolim da lovi daleko na pučini", reče mladić. "Pa ako naiđeš na kakvu veliku ribu, tada ćemo moći da ti priteknemo u pomoć."
"On ne ribari rado daleko na pučini."
"Ne", reče mladić. "Ali ja ću se napraviti kao da sam ugledao nešto što on ne može videti, recimo neku ribu grabljivicu i tada će se on dati u poteru za delfinima."
"Zar mu je vid tako slab? "
"Skoro je slep."
"Čudnovato", reče starac, "nije išao nikada u lov na kornjače. U. tom lovu se obično izgube oči."
"Ali, i ti si išao godinama u lov na kornjače kraj Moskitove obale, a oči su ti ipak dobre."
"Ja sam neobičan starac."
"Samo, da li si sada zaista dovoljno snažan da izađeš na kraj sa velikom ribom?"
"Mislim da jesam. A pored toga, znam ti ja i puno majstorija kojima čovek sve savlada."
"Hajde da pribor odnesemo kući", reče mladić, pa da uzmem mrežu i da pođem u lov na sardine."

Uzeli su alat iz čamca. Starac je nosio jarbol na leđima, maldić drveni sanduk sa mrkim, savijenim, čvrsto isprepletanim konopcima, kukom i harpunom sa ručicama. Sanduci sa mamcima su ležali pod krmom čamca, pored malja koji je služio da se dotuku velike ribe. Niko ništa ne bi ukrao starcu, ali je ipak bilo bolje da se jedro i teški konopci prenesu kući, jer rosa nije dobra za njih, a i pored toga što je bio sasvim siguran da ga niko od meštana neće pokrasti, starac je smatrao da ljude izlaže nepotrebnom iskušenju ako ostavi kuku i harpun u čamcu.

Pošli su zajednički uz ulicu koja vodi do starčeve kolibe i ušli kroz vrata koja su bila otvorena. Starac nasloni jarbol sa obavijenim jedrima o zid, a i mladić tu spusti sanduk i ostali alat. Jarbol beše skoro isto toliko dug koliko i ova jedina prostorija kolibe. Koliba je bila sagrađena od žilave kore pupoljka kraljevskih palmi, zvane »guano«, i u njoj se nalazio krevet, sto, stolice kao i ognjište na zemljanom podu gde se moglo kuvati na drvenom uglju. Na mrkom zidu od presovanog, isprepletenog lišća žilavog guana visila je slika svetog Isusovog srca u boji kao i slika Gospe od Kobre. Ove relikvije su pripadale njegovoj ženi. Ranije je visila na zidu i fotografija njegove žene u boji, ali ju je skinuo, jer se pod pogledom sa slike osećao suviše usamljen, i sada je slika njegove žene bila na polici u uglu pod njegovom čistom košuljom.
"Šta imaš za jelo? "upita mladić.
"Lonac žutog pirinča sa ribom. Hoćeš li probati?"
 "Ne, ješću kod kuće. Da naložim vatru?"
"Nemoj, naložiću je kasnije. A mogu pojesti hladan pirinač."
"Da uzmem mrežu? "
"Naravno."

Mreže nigde nije bilo i mladić se seti časa kada su mu je prodali. Ali, ova komedija se odigravala svakog dana. Nije postojao nikakav lonac žutog pirinča sa ribom, a dečak je i za to znao.
"Osamdeset pet je srećan broj", reče starac. "Kako bi ti se dopalo kad bih doneo ribu, tešku hiljadu funti?"
"Uzeću mrežu i otići po sardine. Sedi ti tu na suncu pored vatre. Hoćeš li?"
"Da. Imam jučerašnje novine i čitaću vesti o bezbolu. "
Mladić nije znao da su i jučerašnje novine njegova izmišljotina. Ali starac ih izvadi ispod kreveta. "Perino mi ih je dao u 'bodega'", objasni on.

izvor

_________________________________________

"... Posmatrao je kako se nebo razvedrava iznad dugog vidika močvare I vrativši se u potopljeno bure preletao je pogledom zamrznutu lagunu I močvaru, ugledavši u daljini bregove pokrivene snegom. Iz onako niskog položaja u kome se nalazio, on nije mogao da vidi brežuljke i izgledalo je da planinski visovi izrastaju direktno iz ravnice. Dok je gledao u pravcu bregova, osećao je hladan povetarac po licu i znao da će kada odande stigne vetar zajedno s izlazećim suncem sigurno s mora doleteti
tada i neke ptice, uznemirene vetrom."

Preko reke i u šume,

___________________________________________



(lica: Fransis Makomber, Fransisova žena Margo, unajmljeni lovac Vilson)



„Znate, ja mislim da se više nikada neću ničega uplašiti“, reče Makomber Vilsonu. „Nešto se zbilo u meni otkako smo ugledali onog prvog bivola i počeli da ga gonimo. Kao kad prsne brana. Osećao sam pravo oduševljenje.“

„Pročiti to krv čoveku“, reče Vilson. „Ljudima se dešavaju đavolski čudne stvari.“…..

.“Znate, ja bih voleo da se ogledam još sa jednim lavom“, reče Makomber,“Sada ih se zaista ne plašim. Na kraju krajeva, šta oni mogu čoveku?“

„Tako je“, reče Vilson. „Najgore što mogu to je da vas rastrgnu. Kako beše ono? Od Šekspira. Đavolski dobro. Čekajte ako mogu da se setim. Ih, đavolski dobro rečeno. Nekada sam to voleo da citiram. Čekajte da se podsetim. „Tako mi vere, ja ne marim; čovek može samo jedanput da umre; mi dugujemo bogu samo jednu smrt, bilo ovako ili onako; onaj koji ove godine umre, podmirio je dug za iduću.“

Kratki srećni život  Fransisa Makombera

________________________________________

 

(lica: Pako, Enrikve)

Ali Enrikve je trčao niz Carrera San Jenonimo do stanice za prvu pomoć koja radi cele noći, a Pako je bio sam i prvo je sedeo, zatim se zgrčio, onda pao na pod, sve dok nije bilo gotovo, osećajući kako život odlazi iz njega kaošto se prljava voda prazni iz kada kad se izvadi čep. Bio je užasnut i osećao se slabim, i pokušao je da očita jednu pokajničku molitvu, i setio se kako počinje, ali pre no što je rekao, što je god brže mogao:

„ On, Bože moj, od sveg srca žali što sam uvredio Tebe koji si dostojan sve moje ljubavi i čvrsto odlučujem…“, oseti se suviše slab i ležao je licem okrenut podu, i bilo je vrlo brzo totovo. Povređena butna arterija prazni se brže no što možete da verujete.

Kada se doktor iz stanice za prvu pomoć peo uz stepenice, praćen jednim policajcem koji je držao Enrikva za ruku, dve Pakove sestre još su bile u bioskopu u ulici Gran Via, gde su se veoma razočarale filmom Grete Garbo koji je prikazivao veliku zvezdu u sasvim bednoj sredini, dok su one navikle da je gledaju okruženu velikim luksuzom i sjajem. Gledaocima se film uopšte nije dopao, i oni su protestvovali zviždanjem i lupanjem nogu. Kada se desila nesreća, sva druga lica iz hotela činila su ono isto što su činila i ranije, sem što su dva sveštenika završila molitve i spremala se da legnu i što je sedi pikador preneo svoje piće za sto sa dve otrcane prostitutke. Malo docnije, on izađe iz kafane sa jednom od njih. To je bila ona kojoj je matador, koji je izgubio srčanost, plaćao piće.

Dečak Pako nikada nije saznao ništa o tome niti je znao šta će sav ovaj svet raditi sutradan i sledećih dana. On nije pojma imao kako su oni u stvari živeli ni kako su završili. On je umro, kao što kaže ona španska poslovica, pun iluzija. Nije u svom životu imao vremena da bilo koju izgubi, a na kraju čak ni da završi pokajničku molitvu.
Nije čak imao vremena ni da se razočara u film Grete Garbo koji je nedelju dana razočaravao čitav Madrid.

 

Prestonica sveta

 

___________________________________

 

"Ti si udata za mene."
 “Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se venčaš sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znaš. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svačije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rođeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u šta sam verovala i do čega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila važna. Ljubav je bila najveća stvar na svetu, zar ne? Samo smo mi znali šta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj život. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetić. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laž više. Ljubav, to su pilule da se izvučem, jer si se ti bojao bebe. Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobačaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglušujući tuševi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvek završava iza vrata kupatila. Miriše na lizol. Do đavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrećiš, pa onda zaspiš otvorenih usta, dok ja ležim budna cele noći bojeći se da se molim bogu, jer znam da na to nemam više prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naučio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pišče.”

 “Ti, mala droljo.”

Imati i nemati

O pisanju


"Od stvari koje su se desile i od stvari koje postoje i od stvari koje znate i svih onih koje ne možete da znate, vi stvarate nešto pomoću svoje imaginacije što nije prezentovanje nego potpuno nova stvar, istinitija od svega istinitog i živog, i vi to smatrate živim, i ako ga uradite doista dobro, dajete mu besmrtnost. Zbog toga čovek i piše, koliko ja znam, ni zbog čega drugog. A šta da se kaže o svim onim razlozima koje niko i ne zna?
Evo kako sam naučio pisati – čitajući Bibliju"


… Ako pisac prestane da posmatra, on je gotov. Ali on ne mora da posmatra svesno niti da razmišlja kako će mu to biti korisno. Možda tako biva u početku. Ali kasnije sve ono što on vidi ide u veliku rezervu stvari koje on zna ili koje je video.Ako smem pomenuti, ja uvek pokušavam da pišem po principu sante: sedam osmina svakog njenog dela koji se ne vidi nalazi se pod vodom. Sve ono što znate možete eliminisati i to samo pojačava vašu santu. Onaj deo koji se vidi daje joj snagu. Ako neki pisac izostavi nešto zato što on to ne zna, onda nastaje rupa u pripovesti…


… Pokušavao sam da pišem i video sam da mi najveću teškoću predstavlja (pored teškoće da saznam šta sam istinski osetio, a ne šta je trebalo da osetim, ili šta su me učili šta treba da osetim) da uočim šta se zaista dešavalo, koje su to stvari odista bile koje su izazvale osećanje što sam ga doživeo… Tako sam pokušavao da se naučim pisati, počinjući sa najjednostavnijim stvarima…

… Pisati što se bolje može znači usamljen život… Kako bi jednostavno bilo pisanje kad bi samo bilo potrebno pisati na drugi način ono što je već dobro napisano. Baš zato što smo u prošlosti imali tako velike pisce, pisac je prisiljen da pođe daleko izvan mesta gde se nalazi, tamo gde mu niko ne može pomoći…


.... Proza je teža od poezije… Ali njome može ili mora da se piše bez trikova i zavaravanja.  Bez ičeg što bi docnije moglo biti rđavo.

Možeš uvek pisati, ako te ljudi ostave nasamo i ne smetaju ti. Ali najbolje se ipak piše kad si zaljubljen.

Što su pisci bolji, to manje govore o onome što su napisali.

____________________________________

...sav život koji imaš i koji ćeš možda ikada imati je ovo danas, noćas, sutra, i opet iznova (nadam se), razmišljao je, i zato ti je najpametnije da iskoristiš to vreme i budeš zahvalan na njemu. ... Možda je to ono što mi je život namenio. Možda je to moj život, i umesto da proživim sedamdeset godina, proživeću četrdesetosam sati, ili sedamdeset, ili možda sedamdesetdva.


Mislim da se u sedamdeset sati može proživeti isto tako pun život kao i u sedamdeset godina; pod uslovom da ti je život bio ispunjen do onog časa kad počne otkucavati tih sedamdeset sati...

..celi tvoj život i jest samo sadašnjost. Nema ničega osim sadašnjosti. Pouzdano ne postoji nikakvo jučer, i nikakvo sutra. Koliko čovek mora imati godina da to shvati? Postoji samo sadašnjost, a ako tu sadašnjost čine samo dva dana, onda su ta dva dana tvoj život i sve u njemu bit će usklađeno s tim.

...Bio je to osećaj da ispunjavaš svoju dužnost prema svim potlačenima na svetu, osećaj o kojemu je isto tako teško i neukusno govoriti kao i o verskom iskustvu, pa ipak je on isto toliko istinit kao i osećaj kad slušaš Bacha... Sve te to čini delom nečega u što možeš potpuno i u celosti verovati, u čemu se osećaš povezan sa svima onima koji također pripadaju tome. Nikada pre to nisi doživeo, a sada si to iskusio i pridaješ tome toliku važnost, smatraš to toliko opravdanim da ti se vlastita smrt čini posve nevažnom i želiš je izbeći samo zato da uspeš obaviti svoju dužnost. Ali najlepše je to što si u stanju poduzeti nešto za taj osećaj i tu svoju potrebu. Možeš se boriti....

...Kako malo znamo od onoga što se može znati. Voleo bih da mogu još dugo poživeti, da ne moram danas umreti, jer u ova sam četiri dana naučio mnogo o životu; čini mi se više nego ikad pre. Voleo bih ostariti i zaista znati. Pitam se nastavlja li čovek učiti ili svako može pojmiti samo do određenih granica. Mislio sam da znam toliko stvari o kojima pojma nemam. Da barem ima više vremena."

Možete li zamisliti nekog čoveka koji bi tražio smrt celog svog života i ne bi mogao da je nađe, pre nego što napuni 54 godine? Jedna stvar je biti u blizini smrti, a sasvim druga stvar je tražiti je. Koliko ja znam, nju je od svega najlakše naći… Sebe smatram kao veoma veselu i duhovitu osobu, koja voli život, dobre ljude, svoje snove i svoju ženu, lov, dobre knjige, jaka pića i veselje…


Uvek su me zbunjivale reči svet, slava, žrtva i uzalud. Slušali smo ih stojeći na kiši skoro van dometa sluha, tako da su samo dovikivane reči dopirale do nas, i čekali smo ih na proklamacijama izlepljenim dugo vremena jednoj poviše druge, po stubovima, i ja nisam video ništa sveto, i stvari koje su bile slavne nisu sadržavale ničeg slavnog i žrtve su bile kao obori u Čikagu, samo se sa tim mesom nije moglo ništa drugo uraditi nego da se ukopa. Bilo je mnogo reči koje čovek nije mogao da sluša, i najzad samo imena mesta imala su nekog dostojanstva…

Možda čovek ponekad izgubi sve što mu je drago i oseti se napušten sam, sasvim sam.

Možda ponekad razočaraš se u ljude i sve oko sebe (čak i u sebe) i kao ptica bez gnezda tražiš utočište pod tuđim krovom.

Možda ponekad, ali jednom sigurno isprečiće se neko pred tobom, neko preko koga ne možeš tako preći, pogledati ga preko ramena.Jednom, sigurno shvatićeš da nekog duboko voliš.
________________________________

Ponekad poželim da sam kroz ta vremena prošao trezan da ih se mogu sećati, ali, s druge strane, da sam bio trezan, ona ne bi bila vredna sećanja.
 

Karl Ove Knausgaard,Min Kamp (citati, prikazi)

O DECI

Nekoliko je minuta iza osam ujutro. Četvrti je mart 2008. Sedim u radnoj sobi, okružen knjigama od poda do stropa, i slušam švedski bend Dungen dok razmišljam o ovome što sam napisao i o tome kamo to vodi. Linda i John spavaju u susednoj sobi, Vanja i Heidi su u vrtiću, gde sam ih ostavio pre pola sata…
I Linda i ja živimo na rubu haosa, ili osećaja haosa, sve se može u bilo kojem trenutku raspasti, a sve što život s malom decom zahteva, nešto je s čime se moramo pomiriti…
Sva su deca puna života i prirodno streme sreći, pa vam to daje dodatnu energiju i dobri ste prema njima, a ona u tren oka zaborave svoj prkos i bes. Ubija me, naravno, što mi spoznaja da samo treba biti dobar prema njima ni najmanje ne pomaže kad se nađem usred toga (dečjeg besa), nekako uvučen u močvaru suza i frustracije. A jednom kad sam u močvari, svaki me novi događaj povlači sve dublje. I barem jednako ubojita jest svest da je o deci reč. Da me to deca vuku dole. Nešto je u tome silno sramotno. U takvim sam situacijama od osobe koja želim biti toliko daleko da dalje ne mogu biti. Ništa od toga nisam znao pre nego što sam dobio decu. Tada sam mislio da će sve biti u redu ako samo budem dobar prema njima.


O OCU

Te večeri imao sam osam godina, moj otac trideset i dve. Iako i dalje ne mogu reći da ga razumem ili znam kakva je osoba bio, činjenica da sam sad sedam godina stariji nego što je on tada bio pomaže mi da lakše dohvatim neke stvari.

O MAJCI

Kuća se tada činila drugačijom, kad je ona bila unutra, a čudna je stvar bila da sam to mogao osetiti; ako bih, na primer, otišao na spavanje pre nego se ona vratila i probudio usred noći, mogao sam osetiti da je ona tamo, nešto bi se promenilo u atmosferi bez da bih mogao upreti prstom u to što tačno, osim da je imalo utešni učinak. Isto je vredilo i za one prilike kad bi došla kući ranije nego što se očekivalo, a ja sam bio vani: u trenutku kad bih nogom stupio u predvorje, znao sam da je u kući.

O ALKOHOLU

Danas je dvadeseti i sedmi februar. Sati je 23.43. Ja, Karl Ove Knausgård, rođen sam u decembru 1968., a u trenutku dok ovo pišem imam 39 godina. Imam troje dece - Vanju, Heidi i Johna - i u drugom sam braku, s Lindom Boström Knausgård. Svih četvero spava u sobama oko mene, u stanu u Malmöu, gde živimo godinu i po. Osim nekih roditelja dece u Vanjinom i Heidinom vrtiću, nikoga ne poznajemo ovde. Nismo na gubitku, barem ne ja, ionako ništa ne dobivam od socijalizovanja. Nikad ne govorim šta doista mislim, no uvek se više ili manje slažem s kim god da razgovaram u određenom trenutku, pretvaram se da mi je zanimljivo to što govore, osim kad pijem, u kojem slučaju mnogo češće, nego ne, odem predaleko, i probudim se u strahu da sam prešao granicu. To je tokom godina postalo jače izraženo i sada može trajati nedeljama. Kad pijem, događaju mi se i pomračenja i potpuno gubim kontrolu nad mojim delima, koja su uglavnom očajnička i glupa, ali također povremeno i očajnička i opasna. Zbog toga više ne pijem.

O SAMOĆI

Uvek sam imao veliku potrebu biti sam, trebaju mi velika prostranstva samoće, a kad to ne dobijem, kao što je slučaj u zadnjih pet godina, frustracija zna preći u paniku ili agresivnost. Pa kad je tako ono što me pokretalo celog mog odraslog života, ambicija da napišem nešto izuzetno, ugroženo, moja jedina pomisao, koja me glođe iznutra poput štakora, jest da se moram maknuti. Da mi vreme izmiče, nestaje poput peska između prstiju dok ja… radim, šta tačno? Perem pod, perem odeću, kuham ručak, perem posuđe, idem u trgovinu, igram se s decom na igralištu, vodim ih kući i svlačim, kupam, čuvam dok ne odu u krevet, spremam ih u krevet, vešam rublje, suho slažem i spremam u ormar, pospremam, čistim stol, stolice, ormare. Borba je to i premda nije junačka, protivnik mi je ipak viša sila…



O KĆERI HEIDI

Nije prošlo puno, a ona je već točno našla ono što me pretvaralo u divljaka, osobitu vrstu vriska, ne plač ni jecanje niti histerija, nego fokusirani, agresivni vriskovi zbog kojih sam, nezavisno o situaciji, mogao potpuno izgubiti kontrolu, skočiti i pojuriti prema jadnoj devojčici, na koju se potom vikalo ili ju se treslo dok se vriskovi ne bi pretvorili u suze, a njezino telo omlohavilo i tad ju se konačno moglo utešiti.


O SREĆI (I DECI)

Čak i ako osećaj sreće koji mi to pruža nije baš poput uragana, nego bliže zadovoljstvu ili spokojstvu, svejedno je to sreća. Čak možda, u nekim trenucima, radost. I nije li to dovoljno? Nije li dovoljno? Jest, da je radost cilj, bilo bi dovoljno. No, radost nije moj cilj, nikad nije bila, što će meni radost? Porodica  također nije moj cilj. Da jest, a mogao sam posvetiti tome svu svoju energiju, bilo bi nam fantastično, u to sam siguran.

O DECI I STARENJU


Jedino što sam naučio u životu jest da ga trebam izdržati i nikad život dovoditi u pitanje, a čežnju koja se tako stvara sažeći pisanjem. Otkud mi taj ideal, ne znam, a sad kad ga vidim crno na belo pred sobom, izgleda mi gotovo perverzno: zašto dužnost pre sreće? Pitanje sreće je banalno, no pitanje koje ga sledi nije, pitanje smisla. Kad pogledam u predivnu sliku, dođu mi suze na oči, ali ne i kad pogledam u svoju decu. To ne znači da ih ne volim, jer ih volim, svim srcem, to jednostavno znači da smisao koji proizvode nije dovoljan da ispuni celi život. Svakako ne moj. Uskoro ću imati četrdeset, a kad navršim četrdeset, neće proći mnogo pre nego budem imao pedeset. A kad budem imao pedeset, neće proći mnogo pre nego budem imao šezdeset. A kad budem imao šezdeset, neće proći mnogo pre nego budem imao sedamdeset. I to će biti to. Moj epitaf bi mogao glasiti: Ovde leži čovek koji se mrštio i trpio. I na kraju je zbog toga crknuo.    

DEVOJKE

Već prvog dana škole bacio sam oko na jednu curu, zvala se Inger, imala je lepe uske oči… no delovala je distancirano… Umesto toga spetljao sam se njezinom sestričnom Sussane… S njom sam mogao manje toga izgubiti, manje se bojati, ali i manje dobiti. Imao sam četrnaest godina, ona petnaest i u nekoliko dana smo se spetljali, kako to često ide u toj dobi. Ubrzo nakon toga Jan Vidar prohodao je s njezinom prijateljicom Margrethe. Naše su veze bile nešto poput veza između dečjeg sveta i sveta mladih, a granica između tog dvoga je bila skliska.


________________________________




KRITIKA


Karl Ove Knausgård nagrađivani je pisac mlađe generacije za čiji roman o odrastanju i porodici se moglo očekivati da će biti hvaljen od kritike, ali ne i da će isprovocirati neku veću javnu pozornost ili raspravu. Međutim, upravo to se dogodilo - Knausgårdov roman (ili autobiografija? Žanr dela drugačije je označen u različitim izdanjima dela!) isprovocirao je ogromnu i žučnu raspravu o etici i književnosti te je osigurao autoru etiketu 'zločestog dečAka' norveške književnosti. Također, roman je prodan u pola miliOna primeraka u Norveškoj. ŠtA se dogodilo?

Sam naslov romana Moja borba - evokacija naslova Hitlerove knjige - ukazuje da se radi o nečem provokativnom. Međutim, naslov je ironičan: radnja doslovno prati ličnu  borbu glavnog lika sa članovima porodice i potragu za vlastitim identitetom, a autor je ovako naslovio knjigu jer mu je bilo komično kako je nešto privatno i sveprisutno kao što je 'moja borba' zadobilo značenje zle nacističke ideologije. Nemcima naslov nije bio zabavan pa su objavili Knausgårdovu knjigu s izmenjenim naslovom.

Međutim, najveći razlog kontroverznosti knjige je činjenica da autor u šest delova Moje borbe iznosi sve neugodne privatne podatke o odnosima u svojoj porodici : u prvom delu opisuje smrt svog oca alkoholičara, u drugim delovima progovara o problemima s bivšom ženom koja pati od bipolarnog poremećaja te o svojoj nelagodi zbog toga što je roditelj.

Skandalozno ili smešno? U zapadnim društvima,  takav ispovedni roman verojatno bi prošao nezapaženo ili uz blago mrštenje. U Norveškoj je, pak, delo izazvalo pravu buru. Komentatori su zgroženi ovakvim javnim prikazivanjem 'prljavog veša', mediji se konstantno bave preispitivanjem etičnosti ovakvog pisanja, a članovi porodice tražili su od pisca da ne objavi delo ili da barem promeni njihova imena.

Sam Knausgård opisao je objavljivanje knjige kao svestan čin 'literarnog samoubistva', a pompu koja je nastala nakon objavljivanja nazvao je 'paklom'. Ipak, ne žali što je objavio roman.

 Ko je na kraju lud? Norvežani koji se zgražaju nad javnim iznošenjem porodičnih tajni ili druge kulture koje ne nalaze ništa posebno u takvom činu? Ili svi skupa?

izvor:
New York Times

______________________________

Faust iz Norveške

20.05.2014 // Seo je i počeo neumorno da piše o svom životu, po 20 stranica dnevno, ogoljeno i bolno iskreno. Usledio je razvod braka, pretnje smrću, ali i status najkontroverznijeg pisca današnjice.

Novi književni bauk kruži Evropom! Još kad dodamo da se, usred krize slične onoj iz dvadesetih godina prošlog veka, zove Moja borba (Min Kamp), svako bi se razuman uplašio da će se istorija ponoviti, premda s Hitlerovim štivom ima više zajedničkog u marketinškim namerama negoli u ideologiji. A te namere čini se da su ostvarene – o malo kome se danas priča više nego o Karlu Uveu Knausgardu, jurodivom norveškom piscu i nekadašnjem muzičaru.

Poređenja radi, zamislite da neka ovdašnja zvezda iz osamdesetih odluči da napiše romansiranu autobiografiju u čak šest tomova, a da za pojasom već ima nagradu za najbolji nacionalni roman koju je, prva i jedina, osvojila debitantskim ostvarenjem.  Zamislite, potom, da u autobiografiji ne govori dopola skromno o svom usponu ka slavi, već, potpuno otvoreno, o padu ka alkoholizmu, depresiji i mizantropiji od koje, čini se, više ni ne želi da pobegne. Svako koga znate, uključujući i vas, želeo bi da makar zaviri među korice, a, kažu ljudi, ko u ovom slučaju pregura prvu stranu – nastaviće da čita i ostalih 3.500. Nije ni čudo što je svaki deseti građanin Norveške kupio Moju borbu, a što ju je, prema nekim tvrdnjama, svaki peti čitao.

„Za razliku od većine književnih kontroverzi, ova je manje interesantna od dela koje ju je podstaklo. Knausgrad je napisao jednu od onih estetski toliko moćnih knjiga da je zapravo revolucionarna. Digresivnost Zebalda ili Prusta kod njega je pretvorena u direktni, nemetaforički jezik što gura roman skoro do ruba nečitljivosti, gde se ispostavlja da je hipnotišući i adiktivni“, pisao je Džesi Baron u Pariskoj reviji.

Kako je, međutim, Knausgardova borba počela? Prema sopstvenom priznanju, nakon dva uspešna romana, fikcija ga je umorila – gde god bi se okrenuo, od televizije i novina, preko filmova do, naposletku, drugih knjiga, primećivao je namernu dramatizaciju života, priče koje su odabrane da budu pripovedane. Seo je jedne februarske noći 2008. i počeo neumorno da piše, po 20 stranica dnevno, o sebi i ljudima u svom okruženju kojima čak ni imena nije promenio, ogoljeno, brutalno iskreno. Rezultati – razvod braka, prekid komunikacije s više od pola svoje porodice, nekoliko optužbi za klevetu i pretnji smrću, ali i neslućena slava.

Ovakva nagodba, kako i Knausgard primećuje, umnogome podseća na faustovsku – žrtvovao je gotovo sve, od ljubavi svojih bližnjih, preko intime do tuđeg poštovanja, ali je stekao i obožavaoce toliko fanatične da se preselio u Švedsku.
Pa, čime ih je pridobio? Neposrednošću, na primer. „Nikad ne govorim šta zaista mislim, no uvek se manje ili više slažem s kim god da razgovaram u određenom trenutku, pretvaram se da mi je zanimljivo to što govore, osim kad pijem, a tada odem predaleko, češće no što ne odem, i probudim se u strahu da sam prešao granicu“, piše Knausgard o svojim naporima da održi privid normalnog, funkcionalnog čoveka.
O roditeljstvu takođe nema da kaže mnogo lepog – deca ga „vuku dole“, a piscu, svesnom da u tome ima „nešto duboko sramotno“, ostaje samo konstatacija da je „verovatno najdalje moguće od osobe koja želi da bude“. S takvim zaključkom, ipak, mirniji je negoli s neiskrenošću, svojom ili tuđom, jer, kako kaže, uskoro će imati četrdeset, nedugo potom pedeset, pa šezdeset i, ako doživi, sedamdeset godina. I to će, veli Knausgard, biti to: „Moj epitaf bi mogao da bude: Ovde leži čovek koji se mrštio i trpeo. I na kraju je zbog toga crkao.“

Što, ako ćemo iskreno, niko ne želi – čak bi većina ljudi, makar teoretski, bila spremna na korake daleko radikalnije od pisanja i objavljivanja ovoliko sumorne vizije svoje svakodnevice kako bi izbegla bezizlazan život. I tu se, verovatno, krije jedan od glavnih razloga popularnosti ovog štiva – svojevrsna mešavina čitalačkog voajerizma i autorovog egzibicionizma.

Knausgard možda jeste prevashodno surov prema sebi, svom odrastanju, komplikovanom odnosu s ocem, supružničkoj nevernosti i uživanju u dozvoljenim i nedozvoljenim opasnim supstancama, ali je ovakav pokajnički stav, opterećen sopstvenim gresima, istovremeno i najbolja pozicija da se sudi ostalima, želeli to oni ili ne. „Skrivanje onoga zbog čega se stidiš nikad neće proizvesti nešto vredno“, kako kaže Knausgard, isprva sebi, a potom i drugima. A ljudi najviše vole da, čitajući o drugima, čitaju o sebi.

Bilo bi, međutim, nepošteno reći da je ovaj napet odnos između želje za spoznajom i samospoznajom jedini uzrok popularnosti Moje borbe. Jer, čitalačkim hvalospevima su se pridružili i kritičarski. Kritičar Njujorkera Džejms Vud priznao je da je bio zaintrigiran čak i u dosadnijim pasažima.
Zbog specifične mešavine faktografije – od prve rečenice, kojom Knausgard u sadašnjem vremenu napominje tačno vreme kada je počeo da piše – lucidnih esejističkih digresija zahvaljujući kojima pisac, čini se, u tek nekoliko poteza povezuje naizgled razuđene teme, poput svoje dece, besa, smrti i beznadežnog ideala sreće, kao i afektivnog, emocijama bremenitog jezika, Moja borba predstavlja poslasticu i za književne sladokusce kojoj je moguće, primera radi, spočitati nemoralnost, ali ne i pretencioznost. Jer, borba je žestoka, bolna, ali i beskompromisna.
S tim je saglasna i Siri Hustved, američka spisateljica norveškog porekla, koja insistira da Knausgardova pripovest nije od onih koje bi mogle biti prikazane na nekom večernjem tok-šou programu kao simpatična, inspirativna priča.
„Njegov narativ nije ‘Gledajte me, mnogo sam srećan jer sam otkrio unutrašnju istinu’. Zapravo, mnogo toga ostaje nerasvetljeno. Nije on psiholog. On je izveštač koji posmatra, ali ne analizira.

To potvrđuje i kraj šestotomnog rovarenja po sopstvenoj svesti koji je Knausgard pisao dok je slušao o monstruoznom zločinu Andreasa Brejvika. Pisac je, kao i Brejvik, otišao na jedno od norveških ostrva, ali, dok se prvi borio perom sa svojim i tuđim licemerjem, koliko god, može se reći, bezobzirno, potonji je, kako je verovao, činio isto, ali – puškom. 

„Bilo je tako čudno, ubio sam možda 17 tinejdžera, stajali su ispred zida, nisu se ni pomerili. Zašto se nisu micali? Očekivao sam da pokušaju da pobegnu, ali su samo stajali dok sam ih ubijao“, svedočio je Brejvik pred sudom, ali i, preko televizije, pred Knausgardom, koji je na simboličkoj ravni svoju borbu okončao istog trenutka kada se susreo s najekstremnijim posledicama osećanja o kojima je naveliko pisao. „I roman se tu završava, na tom mestu, između apstraktnog neba nad našim glavama i našeg fizičkog bića“, rekao je pisac u jednom od malobrojnih intervjua. Između neba pod kojim je mržnja prema sebi i drugome moguća i fizičkog bića koje je, kako je Brejvik pokazao, i previše lako ugasiti.
Knausgard je zapalio čitalačku znatiželju, ostaje da se nadamo da ćemo srpskim prevodom uskoro otkriti i zašto.


Ovaj tekst je originalno objavljen na nin.co.rs. Autor je Stefan Slavković
izvor

____________________________________________


 Književni monstrum sa severa


Književni monstrum, sa šest tomova knjiga koje obuhvataju 4500 stranica, preti da pokori Evropu. Pri tome, autor tvrdi: roditeljstvo je naporno i primitivno, brak dosadan, prijatelji gnjavatori, očevi bezosećajni, alkohol (tu i tamo) spas. A sve to u knjigama koje su “zanimljive i kad su dosadne”, konstatovao je književni kritičak New Yorkera: “čak i kad sam se dosađivao, gutao sam dalje”, priznaje.  I sve iz prve ruke, sve iz “ja”: pravi reality show. Da, to sam ja koji mislim, doživljavam i bez problema objavljujem, kao da kaže 45-godišnji autor Karl Ove Knausgård.

“50 nijansi sive” sad se čine dosadnim, zastarelim, da – baš sivim. Naprotiv, “Moja borba” – “Min kamp” (naslov se slučajno poklapa s onim Hitlerova “dela”, ali Karl Ove Knausgård u njoj ne opisuje kako pokoriti svet nižih rasa, nego do najsitnijih detalja čereči svoj intimni, ili pak porodični mikrosvet), nešto je potpuno neočekivano: zasad je u Norveškoj prodao 450.000 primeraka “Moje borbe”, a on sam se od obožavatelja sklonio u Švedsku. Nakon što je završio šestu knjigu, primio se posla kao savetnik na norveškom prevodu Biblije.

“Sreo sam ga nekoliko puta pre no što je počeo objavljivati ‘Moju borbu’”, kaže za Globus Fredrik Wandrup, književni urednik u jednim od najtiražnijih norveških novinama Dagbladet, i sam nagrađivani pisac koji je napisao četiri publicističke knjige. Na naše pitanje – kako objašnjava njegov fenomen, Fredrik pre svega napominje da je Karl nekada bio rock zvezda u Norveškoj – svirao je u bendu. Time se sigurno može objasniti osećaj publike da ga već poznaje.

Ali tajna njegove sveprisutnosti ipak je u nečem drugom – njegovoj potpunoj otvorenosti, izostanku bilo kakve cenzure. Na pitanje o čemu je Karl najviše pisao, Fredrik priznaje da nije pročitao sve te knjige – velik je to posao, kao da se opravdava – a u onom što je pročitao Karl se dočepao svoje porodice, oca (taj je, čini se, najgore prošao), te piše o teškoćama vlastite očinske i supružinske uloge.

Nezadovoljnici. “Očito je imao vrlo kompliciran odnos sa svojim pokojnim ocem, ali opisao je i njihovu ljubav, kad je bio dete i mladić… Takođe piše i o sebi kao ocu, što ni za njega nije lagano. Opisao je u detalje svoju vlastitu privatnost, unutrašnja proživljavanja i što mu se u stvarnosti dogodilo, tako da je to sigurno vrlo neobično. Ne bih vam mogao dati primer, jer, kako sam rekao, to je delo tako ogromno, preplavljujuće, da mnoge stvari zaboravite. Znam da je bilo mnogo ljudi koji nisu bili zadovoljni onim što su o sebi pročitali. S druge strane njegov je uspeh i vrlo začuđujući, zato što ljudi obično ne čitaju tako debele knjige u tolikim količinama, ha-ha. Ali ta količina iskrenosti mislim da je ljude očarala toliko da čak i oni koji ne žive tim načinom života, mogu prepoznati osećaj o kojem piše, život s decom u mladim godinama, prirodnost koja pogađa čitaoca. I to su sada bestseleri bez premca”, rekao nam je Fredrik.

Knausgårdov literarni debi zbio se 1998., kad je objavio roman “Out of the World”, osvojivši godišnju kritičarsku nagradu što se prvi put dogodilo debitantu, sledeće, “A Time for Everything” (2004.) ponovo oduševljava kritičare.
Ali sve dok nije objavio prvi tom “Moje borbe”, on je bio “samo” odličan pisac, ali čim je izašao prvi tom, iskočile su goleme kontroverze: je li smeo ulaziti toliko u privatnost svojih prijatelja, supruge, dece – jer, pseudonima nema, nema krinke.
Kritike su bile oduševljene, a u Norveškoj, zemlji s manje od pet miliona stanovnika, knjiga je prodana u 450.000 primeraka.

“Knausgård je napisao jednu od onih knjiga koje su tako estetski snažne da su zapravo revolucionarne. Digresivnost Sebalda ili Prousta kod njega je pretvorena u direktni, nemetaforički jezik, gurajući knjigu na rub nečitljivosti, da biste upravo u tom trenutku shvatili koliko su ovisničke i hipnotičke”, tvrdi Jesse Brown u intervjuu s njim u The Paris Reviewu.

izvor
__________________________________________
Min Kamp

Prva knjiga Moje borbe Karl Uvea Knausgora početak je monumentalnog autobiografskog dela u šest tomova. U prustovskim reminiscencijama, ovaj autor bespoštedno govori o sebi, svom životu, ljudima iz svog okruženja, o svojoj prošlosti i sadašnjosti. Onaj o kome se piše ujedno je i onaj koji piše, a njegova sećanja su materija naracije i njen glavni materijal. Pa ipak, Moja borba nije klasična autobiografija.

Drugi tom Moje borbe Karla Uvea Knausgora roman je o ljubavi i prijateljstvu, roditeljima i deci, o pisanju kao spasu od banalnosti, a iznad svega o bolno iskrenom i bespoštednom suočavanju sa sopstvenim demonima.
Knausgor ne izmišlja, ne laže, ne ulepšava stvarnost i ne pokušava nikome da se dopadne. Do krajnjih granica ogoljavajući trivijalnost i rutinu, koje čine najveći deo svakodnevice, on žudi za istinom i punoćom egzistencije, i to po svaku cenu.
Dok minuciozno secira život, priznaje svoje najmračnije porive, rekapitulira potrošene zanose i zablude, Knausgor ne štedi ni sebe ni bližnje, ispisujući stranice sa sugestivnošću koja čitaoca primorava da se i sâm suoči s najdublje zakopanim samoobmanama i slabostima.

Knausgor sve vreme balansira po ivici između realnosti i fikcije, poigravajući se konceptima sećanja i stvaralaštva, njihovom pouzdanošću i uzajamnom zavisnošću. Ovo je i vešta književna konstrukcija u kojoj se esejistička razmišljanja o smrti i percepcija realnosti povezane s njom mešaju sa smrću autorovog oca i njegovim složenim i problematičnim odnosom s njim. Moja borba je autobiografija koliko i roman, ispovest koliko i esej, knjiga o vremenu, sećanju, stvarnosti i smrti koliko i priča o jednom ocu i sinu.

Serijal je postigao veliki uspeh u Skandinaviji i u svetu, ali je izazvao i velike kontroverze zbog otvorenosti s kojom autor piše o stvarnim ličnostima i događajima. Pokrenuo je i niz rasprava o odnosu realnog i fiktivnog, biografskog i književnog, ali i moralnog u umetnosti - takozvanu Knausgor debatu.

Moja borba po značaju i uticaju prevazilazi književne okvire. Ova knjiga je postala globalni kulturni fenomen, predmet analiza i studija i moćan artefakt vremena, od onih dela po kojima će se pamtiti prve decenije XXI veka.

„Remek-delo, pedantno detaljno, mučno, čudnovato lepo… Ovaj prikaz raspada porodice predstavlja jedno od najmoćnijih literarnih dela poslednjih godina.“

Observer

„Divan i nepokolebljivo iskren, hiperrealističan prikaz života jednog čoveka i njegove porodice.“

Guardian

„Živi heroj koji veličinu dostiže bez korišćenja literarnih trikova, car koji je golotinjom zasenio dvorsku raskoš. Ne mogu da dočekam da prevodilac završi ostale delove.“

Džonatan Letem

„Čitajte Knausgora zbog razmišljanja o sećanju i porodici, umetnosti i životu, zbog opisa oblaka na nebu i ljudi na ulicama, zbog vrtoglave manipulacije prostorom i vremenom, fiktivnim i stvarnim, privatnim i javnim. Književnost još može da postoji na nov način na ovom svetu.“

 

Dagblade

 

 

Evropski putnici i komparativna književnost

Odlomak iz knjige „Komparativna književnost“
Claude Pichois, Andre M. Rousseau

LJUDI I NJIHOVA SVJEDOČANSTVA – PUTNICI


Svi pažljivi ljudi nalik su na La Fontainovu lastavicu, a prvi čovek koji je pošao svojim susedima u posetu i odande doneo neku sladokusnu priču o novim običajima bio je prvi posrednik.
Postoje dve kategorije putnika s obzirom na nacionalnost: tako, Francuzi koji odlaze u Nemačku i Nemci koji dolaze u Francusku pridonose i jedni i drugi uzajamnom upoznavanju. A ima i nepokretnih putnika: takvih koji poput Des Esseintesa sanjaju prelistavajući vozne redove, onih koji poput Xaviera de Maistrea šetaju po svojoj sobi, takvih koji kao Colette čitaju na nekoj nepokretnoj splavi kolekciju Tour du Monde; to i nisu najmanje gorljivi.


Od XVI do XIX veka, zlatno doba putovanja, ne susreću se na cestama Evrope samo „picaros“ koje goni glad, nego i oni koje gura žeđ za saznanjem i promatranjem divota antike. Rim je obećana zemlja humanista koji nisu imali sreću da se rode Talijani; Rabelais i Du Bellay dolaze u Italiju puni pobožnoga zanosa; Montaignea goni radoznalost; zatim u Italiju putuju i mnogi pesnici prve polovine XVII veka: Saint-Amant, Mainard, Scarpon — a da i ne spominjemo Tallemanta des Reauxa i budućega kardinala Retza. Samo za Luja XIV ta će se tradicija prekinuti.

Slikari, pre renesanse, za renesanse i posle nje ne veruju da je njihovo oblikovanje dovršeno ako nisu promatrali blago večnoga grada: Flamanci XV i XVI veka; u XVII veku Nicolas Poussin, zatim umetnici koji će zahvaljujući stipendiji Prix de Rome, francuskoj stipendiji za boravak u Rimu, boraviti u Vili Medici, gde je Ingres bio jedan od upravnika. Overbeck i Cornelius stvorili su tamo nazarensku školu vraćajući se Rafaelu pre engleskih prerafaelita. Danski kipar Thornvaldsen boravi tamo i vraća se u Copenhagen samo da umre kod kuće. Inigo Jones doneo je u XVII veku u Englesku paladijski stil.
U dobrom engleskom društvu smatralo se da odgoj mladog čoveka nije dovršen ako nije okrunjen „velikim putovanjem“ koje ga je u XVIII veku za nekoliko dugih meseci putovanja vodilo u Italiju, Francusku, Švajcarsku, ređe u Španijt i Portugal (Beckford). Bezbroj mladih ljudi, a i zrelih, susrećemo na kontinentu: Thomas Gray, E. Yung, Samuel Rogers, Gibbon, Wordsworth; Shelley umire u Italiji (kao i u XVII veku, metafizički, pesnik Crashaw, koji se obratio na katolicizam).
Italija – njeno sunce, žene, spomenici – čudesno je zanosila Engleze, i mogli bismo citirati mnoge podanike Britanske krune koji su više voleli život is druge strane Kanala nego magle svoga zavičaja (Walter Savage Landor). Istu takvu privlačnu silu vidimo i u Nemaca („Wanderlust“) i u Nordijaca: Goethe, nakon Winckelmanna, otkriva u Italiji vrline klasicizma, a Zacharias Werner zavodljivost katolicizma. Jedan nezavisan Francuz, Stendhal, voleće da ga nazivaju „Milanese“.

U XVIII veku, Pariz, metropola Evrope, također privlači strance. Svi se saloni ponose ponekim egzotičnim gostom. Poneki čak borave trajno u Parizu: Grimm, Galiani. Drugi opet putuju gradovima i selima gledajući očima koje navika ne zaslepljuje, kao Arthur Young, koji nam je ostavio najbolju sliku Francuske uoči Revolucije. A ni Francuzi nisu sediše: vole promenu: Abbe Prevost i Voltaire borave u Engleskoj; Montesquieu putuje u Englesku i u Italiju; Falconet i Diderot putuju sve do Rusije, tada nepoznate zemlje; a Ženevljanin Rousseau večni je lutalica.

U XIX veku područje akcije se širi: Astolphe de Custine opisuje Rusiju u delu La Russie en 1839 (1843), zemlju koju je i Balzac proputovao; obratno, Tolstoj posećuje Paris; Turgenjev živi u Parizu. Andersen, koji je toliko putovao po zemljama svoje mašte, ne zazire da putuje Evropom, kao i njegov zemljak Oehlenschlager. Delaoroix donosi iz Maroka album crteža. Chateaubriand, Lamartine, Nerval, Flaubert, putuju po Sredozemlju. Onako kako se romantizam zamenjuje s „couleur locale“, tako ljudi odlaze u susedne zemlje, ponajviše u Španiju (Chateaubriand, Merimee, Th. Gautier, Hugo, Amerikanac Washington Irving, Englez George Borrovv, koji jeftine Biblije trampi za elemente jezika romani). A Venecija od Musseta do Wagnera, u očekivanju Thomasa Manna, nastoji da nadomesti Rim.

XVIII i XIX vek upoznali su putnika posebne vrsti: bogatog i pomalo ekscentričnog, takva koji se svagde oseća kod kuće, odnosno bolje se oseća s drugima nego sa svojima; Beckford i princ Pückler-Muskau posvedočili su u svojim zapisima kako su se s lakoćom prilagođivali stranim običajima. U to vreme putnici su prelazili iz jedne zemlje u drugu a da nisu bili žrtve birokratskih, policijskih i carinskih zabadanja. Zadržavali su se onde gde su hteli bez ikakvih ugovora o zaposlenju. Stranci koji su boravili u nekoj zemlji bili su vrlo korisni posrednici, ali nije uvek lako oceniti tu korisnost. Barun d’Eckstein, Heine i Borne, koji su u Parizu živeli kao dva brata neprijatelja ostavili su nam u svojim delima svedočanstva o onome što su doneli Francuzima; nasuprot tome ko bi mogao reći što oni duguju razgovorima lekara  hipnotizera Koreffa? Ti stranci imaju posebno važnu ulogu kad su u uskoj vezi s časopisima. Kako ne bi gospođa Blaze de Bury, rođena (misteriozno) Rose Stuart, koja je živela u Weimaru i prijateljevala s direktorom časopisa Revue des Deux Mondes usmerila Bulozovu radoznalost za strano?

U XX veku, brodovi, zatim avioni, obuhvataju našu planetu sve gušćom mrežom i izazivaju ovu razočaranu tvrdnju Paula Moranda: Rien que la terre. Samo zemlja i ništa više. Claudela i Malrauxa nalazimo u Kini, Gidea u Kongu.
Uz one koji putuju kako bi nešto naučili, ili pak za zabavu, treba spomenuti i putnike protiv volje; to nisu uvek oni koji od svojih kretanja ne izvlače nikakvu korist; vojnici u kršćanskim ratovima (Villehardouin); vođe beskrajnih ratova u Italiji (Guillaume Du Bellay, gospar Langeya); žrtve španske inkvizicije i portugalski sefardi (od kojih po svojoj majci vuče lozu Montaigne); proskribirani zbog verskih razloga (Marrot boravi u Ferrari i odatle donosi sonet); protestanske izbeglice u Engleskoj, Holandiji, Pruskoj, nakon nanteškog edikta (na to ćemo se još vratiti); politički prognanici (bez poteza viteza de Rohan ne bismo imali delo Lettres philosophiques), vrlo brojni u XIX veku (Ugo Fascolo sikće svoj bes u Londonu, koji će pod Drugim carstvom, kao i Ženeva, postati glavni grad Revolucije; Goya umire u Bordeauxu, a mnogi njegovi sunarodinjaci žive u Parizu) još brojniji u XX veku: nemački i austrijski Židovi što su ih nacistički zlotvori oterali — preko Francuske odlaze u Sjedinjene Države. Ovde ne nabrajamo one koji su raskrstili s „pevanjem“ i izgubili svoj dobar glas (Byron, koji je nakon karijere Don Juana u Italiji, pošao da umre u opsadi Missolonghija; Liszt, koji je otevši kontesu D’Angoult, živeo s njom nevenčan u Francuskoj i u Italiji).

UTJICAJI PUTOVANJA

Ta dobrovoljna ili prisilna putovanja, izazvana modom ih nužnošću proizvela su obilje literature: to što je putnik vidio ili čuo i usmeno ispričao na povratku, moglo je oploditi maštu, ali izgubljeno je; no ostalo je ono što je putnik poverio papiru u različitim oblicima, od beležaka u putnoj beležnici (Montesquieu) do izveštaja o putovanju (Chateaubriand), ili zapisanih u dnevniku (Montaigne), ili u pismima (De Brosse), a da ne zaboravimo pamflete pune besa (Pauvre Belgique! Ch. Baudelairea; stranice Leona Bloya i Celinea protiv Danske). S putopisima kao Sentimental Journey Sternea, osobito Italienische Reise Goethea i Itineraire de Paris a Jerusalem, putopis postaje književna vrsta vrlo dobro potvrđena u doba romantizma, pa još i nedavno (Loti, Francis de Croiset, Morand). Ta slikovitost čini se da je danas iscrpljena: bilo to o Mesecu ili o Marsu, treba nam nešto novo.
Ništa manje obilna, štaviše preobilna je književnost posvećena tim putnicima: Francuzi u Engleskoj, Škotskoj, Siciliji i pomalo svagde po svetu prodefilovali su pred komisijama za dizertacije, i ne samo na Sorbonni. Dakle, Etiemble nije imao krivo kad je ustao protiv zloupotrebe tih studija (napisanih na štetu drugih radova) koje lako mogu upasti u površnost inventara. Ali u načelu ne bismo ih ipak mogli osuditi pod samom pretpostavkom da su autori vrlo neiskusni istraživači. Ima, zapravo, osnovnih radova, koji dodiruju međunarodnu razmenu, psihologiju naroda, konstituciju mitova, obnavljaju misli nekog pisca ili smernice neke književnosti. Ovde nam valja citirati kao primerne radove G. Cohena o Francuzima u Holandiji, J. M. Carrea o Francuzima u Egiptu i Michelet en Ita-lie, te J. Ehrarda, koji je sledio u korak Montesquiea u Italiji. Jednostavno opisne monografije dobile bi na vrednosti kad bi uzele oblik repertorija ili analize poput onih G. R. de Beera, Travellers in Switzerland (1949) i J. W. Stoyea English Travellers Abroad 1604—1667. Their Influence in English Societj and Politic (1952). Radeći to, treba istaknuti središta privlačnosti: provincije, krajeve, gradove, salone, univerzitete, kafane, štamparije, akademije, kojih inozemci postaju počasni ili dopisni članovi. Oko nekih gradova nastali su poput aura istinski mitovi: Rim, Firenca, Napulj, Venecija, Weimar, Pariz. Zanimljivo je odrediti dinamičke elemente.
Zaboravlja se vrlo često odrediti osobnu jednadžbu putnika i naroda kojemu pripadaju. Podsetimo se Labicheove izreke: „Uvek sam se pitao zašto su Fran­cuzi u svojoj zemlji tako duhoviti, a tako glupi na putovanju.“ Englez, Nemac, Amerikanac također se ponašaju tako da ih sa sigurnošću možemo prepoznati.

Otkriće Amerike i Dalekog Istoka, delo pustolova, trgovaca, misionara, učenjaka, daje zapadnoj književnosti mnoge bitne teme i klice obnove. Iz Severne Amerike došao nam je „dobar divljak“, lažni naivac koji, od Montaignea do Rousseaua, svojim nepokvarenim nagonima ukazuje na iskvareno društvo, njegove crkve i feudalnost, dajući u isto vreme osetljiv udarac „Evrocentrizmu“. Chateaubriand preuzima temu i iz toga izvlači sasvim drugačija dela. Osvajanje Južne Amerike i Meksika donelo nam je epopeje, memoare i optužbe pa i, zahvaljujući jezuitima iz Paraguaya, jedan teokratski esej koji je beskrajno zavodio maštu, jer taj esej dokazuje da se utopija otvara prema stvarnosti.
Veze Zapada sa Bliskim ili Dalekim Istokom mnogo su starije: dovoljno je spomenuti ekspediciju Aleksandra Velikoga Makedonskoga, stvaranje grčko-budističke umetnosti, kršćanske  ratove, zanimanje za mitskog popa Ivana, put svile, putovanje i knjigu Marka Pola, tursiko osvajanje Carigrada, što je oteralo prema Italiji vlasnike helenske kulture, a sv. Franju Ksaverskoga u Indiju, koja će ući u veliku poeziju preko Camoensove Luisiade. U drugoj polovini XVII veka Evropa naučno upoznaje islam, nešto malo Kinu i Indiju, koja će u idućem veku biti snažnije prisutna.
Pustolovni Descartes, koji rado, ali uljudno, prezire tuđa mišljenja, ipak nije propustio da u delu Discours de la methode izjavi: „Iako možda ima pametnih ljudi među Perzijcima i Kinezima, čini mi se ipak korisnije ravnati se prema onima s kojima moram živeti.“ Ta će ravnodušnost brzo nestati. Frangois Bernier, popularizator Gassendijeve filozofije, odlazi 1664. u Siriju i Egipat, a boraviće sve do 1668. u Indiji Velikog Mogula, gde postaje lekar Aureng-Zeba i odakle donosi perzijsku verziju Upanišada i dovoljno čarolija da bi raspalio La Fontainovu maštu. Chardin i Tavernier putuju Azijom uzduž i popreko, a osobito Perzijom. Antoine Galland objavljuje 1697. orijentalnu kolekciju Biblioteque orientale, bogat islamski inven­tar, što ga je D’Herbelot ostavio nedovršena, zatim još pre smrti Luja XIV remek delo klasicizma Hiljadu i jednu noć, prevedenu sa verzija koje je sam delomično sakupio za svojih putovanja. Plemeniti Perzijci i velikodušni Arapi dobili su tako lepu šansu.
La China illustrata, delo je nemačkoga jezuite Athanasea Kirchera, iz 1663. Zahvaljujuoi delu Lettres edifiantes izgrađuje se neka imaginarna domovina tolerancije, koja će protiv hrišćanstva uspostaviti rezultate napora misionara da prošire hrišćanstvo u Kini, taj „Filozofski Istok“ (Etiemble) za koji su se Voltaire (vidi Essai sur les moeurs) i mnogi njegovi savremenici pasionirano zainteresovali, manje za „couleur locale“ nego za ideje, i premda su počinjene mnoge greške u interpretaciji, opskrbio je filozofsku misao suptilnim oružjem i hranio sociološko ili etnološko razmišljanje jednoga Montesquiea.
Anquetil Duperon došao je u Indiju 1754, William Jones 1783. Iduće godine osnovano je u Indiji Bengalsko azijsko društvo, a 1875. Wilkins je objavio u Londonu prvi potpuni prevod s originala velikoga sanskritskoga teksta: Bhagavad-Gita. Autentična Indija ulazi u filozofsku i književnu igru Evrope. Kapitalno otkriće, gotovo tako važno kao što je bilo u XV i XVI veku otkriće grčko-latinske antike, očišćene od kršćanske presvlake; odatle naslov remek-dela Raymonda Schwaba: La Renaissance orientale (1950). Fridrich Schlegel izjavljuje 1800: „Najviši romantizam valja nam tražiti na Istoku.“ Herder, Goethe, Schopenhauer duboko su uzbuđeni tim otkrićem i smatraju da Michelet ima pravo kad u Nemačkoj vidi Indiju Zapada. Taj će lepi zanos preneti francuskim piscima (Lamartineu, Hugou, Lamenaisu) barun D’Eakstein. U dešifrovanju pisma i znakova (ne zaboravimo hieroglife) Englezi i Francuzi takmiče se s Nemcima.
U poglavlju o putovanjima treba na kraju dodati putovanja s područja mašte. To su: Utopija Thomasa Morea, Grad sunca T. Campanelle, Mesec i carstvo Sunca Cyranoa de Bergeraca, Salente Fenelonov, Cabetova Ikarija – i, ne zaboravimo, Swiftov Liliput te Voltaireov Sirius: snovi sklada, sloge i pravde kao ironični kontrapunkt zemaljske nesavršenosti.

ULOGA KOLEKTIVA

Delatnost čoveka pojedinca može biti značajna; delatnost skupa solidarnih ljudi još je znatnija. U skupini njihova privlačna moć i uticaj ima široko polje.
Neke zemlje tradicionalno vrše službu raskrsnica: Holandija, emporij Evrope, šalje Nemačkoj talijanski barok, ponekad ponajpre preko Francuske (Marinov Adone tiskan je u Parizu), što dokazuje da najkraći put nije preko Alpi; tolerantna nacija, Holandija, privlači Descartesa i janseniste nesigurne u Francuskoj, sočinijevce Italije i Poljske, Voltairea i Diderota, švajcarska je posrednik, i često filter s pomoću kojega Nemačka i Engleska (ova preko Ciriha) utiču na Francusku. Neki gradovi, u određenom trenutku, pokreću ili kataliziraju inostrane misli i dela: Lyon je prirodni posrednik između Italije i Francuske za renesanse; manje naravno, Rouen importuje ili štampa španske knjige za Corneilleove mladosti.

Setimo se uloge univerziteta koji su u doba specijalizacije (medicina u Salernu i Montpellieru, filozofija u Padovi, pravo u Bologni i Orleansu) mamili studente da putuju po Evropi. Leyden za doba baroka privlaći Šlezijce. Oko 1700. trebalo je putovati u Holandiju (to je učinio Anquetile Duperon), u pokrajinu Utrecht, ako je neko hteo učiti arapski ili perzijski. Pri kraju XVIII veka i na početku XIX College de France privlačio je one koji su hteli učiti jezilke Bliskog i Dalekog Istoka (za te je uostalom i osnovana Škola za istočnjačke jezike). Nemačka filozofija, filologija I istorija privukle su Benjamina Constanta i Charlesa de Villersa (student, a zatim profesor u Gottingenu), koji je želeo pobeći od francuske frivolnosti, kasnije J.J. Amperea, Ouineta i Micheleta. Još u srednjem veku pa sve do XVII  na obrežjima brda Saint-Genevieve, ili na obalama Seine, izgrađeni su za strance kolegiji: des Irlandais, des Ecossais, des Quatre Maisons. Tek kasnije su nastali univerzitetski gradovi gde se sastaju studenti celog sveta.

Ateljei i radionice štampara, knjižara i izdavaća (pre XIX veka teško ih je razlikovati) drugi su centri koji privlače: Erazmo Rotterdamski radi kao korektor kod Aldusa u Veneciji, Voltaire i Russeau imaju svoje izdavače u toj Holandiji, koje časopisi, slobodno objavljivani, osiguravaju na francuskom jeziku rasprostranjenost književnih dela i filozofskih misli. Ne tako davno knjižare i čitaonice bile su mesta mnogih sastanaka: književni salon Vieusseux u Firenci, gde su se sastajali talijanski i francuski liberali; rue de l’Odeon, između dva rata kod Adrienne Monier i njene susede i prijateljice Silvije Beach („Shakespeare and Co“), Gide, Larbaud, Claudel, Aragon, mogli su raspravljati sa Jamesom Joyceom i svim „Amerikancima u Parizu“, pesnicima (Ezra Pound), romanopiscima (Hemingway) i osnivačima revija (Eugene Jolas).
Ne smemo zanemariti ni javne biblioteke i privatne zbirke, posebno biblioteke koje organizuju izložbe, a ovekovećuju ih katalozi; tako su katalozi Nacionalne biblioteke u Parizu, Schillerova Nationalmuseuma u Marbachu na Neckaru priručnici, kao i Catalogo de la Exposicion de Bibliografia Hispanistica (Nacionalna biblioteka, Madrid 1957.) koji recenzuje hispanizam u celome svetu od početka XIX veka. Dodajmo: The Romantic Movement (London 1959; monumentalni katalog u izdanju The Arts Council of Great Britain) i Les Francais a Rome de la Renaissance au debut du Romantisme (Hotel Rohan, Pariz 1961). I Akademije su ponekad korisni prenosnici: Talijanska, na primer, za književnost XVI i XVII veka, Berlinska za Fridriha II, ima za Francuze istu privlačnost kao i Francuska akademija (direktor je Maupertuis); ona ceni „filozofiju“ tako kao što njena starija sestra i suparnica ortodoksnost; ona ima prednost da povezuje s Nemcima, koji uostalom pate od galomanije, i druge strance ne samo Francuze. U novije vreme kongresi i internacionalne institucije prilika su za plodne kontakte, ako i ne za važne odluke. Nećemo zaboraviti ni pozorišta(dramska i operna) i koncertne dvorane (Teatro Fenice u Veneciji, San Carlo u Napulju, milanska Scala, koje je Stendhal bio jedan od stupova, Mozarteum u Salzburgu, Vagnerijanska hala u Bayreuthu, moskovski Boljšoj balet, Covent Garden, Concertgebau u Amsterdamu) bilo da gostovanja dolaze k njima ili oni gostuju u inostranstvu. U tom smislu setimo se priredbe u Parizu 1827—1828 engleskih glumaca Kemblea i Harriet Smithson, za koje je celi Pariz imao Berliozove oči, te kako su izvanredno primili ruski balet Djagiljeva savremenici Jeana Cocteaua i Picassa; setimo se i uticaja što ga mogu imati godišnje priredbe Theatre des Nation. Osim toga dug boravak Louisa Jouveta i njegove kompanije u Južnoj Americi za drugoga svetskoga rata, turneja Comedie Frangaise i gala turneja Karsentyja dopuštaju inostranim amaterima da ostanu u kontaktu s klasičnim repertoarom ili da upoznaju savremena ostvarenja. U Nemačkoj XVII veku engleske pozorišne trupe upoznale su Nemce sa Shakespeareom, dok su ih mnoge francuske trupe upoznale s klasičnim pozorištem.
Prvenstvo po svom produbljenom delovanju treba da ostane rezervisano kozmopolitskim salonima. Već smo spomenuli salon Mme de Stael u Coppetu, kojega se sjaj odrazio na celu Evropu. Spomenimo još i stariji salon u Bernu, salon Julije Bondeli, pasionirane i učene žene, kojom se Wieland hteo oženiti i kojoj je Rousseau za njen esej o Novoj Heloisi rekao da ima „um muškarca i duh žene“ i koja se znala diviti delima mladoga Goethea. Kod nje su se sastajali eruditi, geografi, orijentalisti, te Vincenz Bernhard Tscharner, koji se družio s Edw. Youngom, Richardsonom i Louisom Racineom. U kontaktu dve kulture ona je volela jednu i drugu.

Na obalama Spreve Rahel Levin, supruga Varnhagena von Ensea, berlinskoga Dangeaua, primala je strance na proputovanju: uostalom prezirala je Mme de Stael i osvojila Astolpha de Custina.
Književnost i mondenost udruženi su na nekim prinčevskim dvorovima: u Weimaru, npr., kamo dolaze da se dive savetniku Goetheu. Nakon prvog svetskog rata kod mecena: u Beču zaslugom Berthe Zuckerkandel Bečani su upoznali ssvremeno francusko pozorište. Ona je izazvala preporod Molierova teatra. U Weimaru, grof Kessler primio je Gidea, a Maillolu dao znatnu financijsku pomoć; grof Etienne de Beauinont organizuje „Pariske večeri“ („Soirees de Paris“) blizu Ciriha, u Hottingenu, Lesezirkel, književno drušivo, izdaje reviju istoga naziva, prima ili objavljuje – hvala subvencijama braće Bodmer – Crocea, Pirandella, Sofficija, kao i B. Shawa, Conrada, Tagorea te Prousta, Valeryja i Saint-John Persea.

Skupine književnika bez mondenoga snobizma, ali sretno nadahnute književnim snobizmom, pridonele su upoznavanju istrainih autora: Klub Lichtfielda zagrijao se za Rousseaua, „Cenacle“ za romancero, skupina Bloomsburyja za ruski roman. Takvi su sastanci ponekad učinili čuvenim neke kafane, kao u naše vreme kafane bulevarda Saint Germain des Pres.
Napokon, onima koji žele i hoće da se upoznaju sa stranom književnošću sredstva nisu nikad, ili nisu uopšte, nedostajala, a danas manje nego ikad.

Izvor: Claude Pichois, Andre M. Rousseau, „Komparativna književnost“, Matica hrvatska, Zagreb, 1973.
izvor

Džon Kits poezija

 

 

 

 

 

OSAMO


Osamo! Kada s toboj već vse delim,
na nissan deo gradskog mnoštva tamnog;
uz nagib strmi uspenji se sa mnom,
i zvezdarnicu prirode poželi,
gde reke teku s kristalne visine.
Još oprezan sam. A ti, i bez mene,
ispod krošanja razgoniš jelene
što plaše divlje pčele i lisice.
No i bez ovih slika, s tobom, često
razgovor smislom boji svako mesto
kad pročišćena reč postaje priča.
Takvu punotu i duša je htela
za najviše blaženstvo ljudskog bića:
dva srodna duha, skupa uzletela.



___________________________________



ODA GRČKOJ AMFORI



Ti, ne taknuta nevesta tišine,
čudo ćutanja s neke stare lađe,
istoričaru nestale divljine
od naših rima pripovedaš slađe.
Kakvu legendu ures tvoj probudi
o smrtnicima il o bogovima,
o Tempama, il arkadijskom gaju?
Ko su te žene? Bogovi i ljudi?
Od koga beže? Ko ih, gnane, prima
uz svirku frula, u tom divljem kraju?
 
Čuti taj zvuk je sladko. Al nečujan
slađi je; frulo, sviraj isponova;
Nije za čula, a i pak je brujan
poj koji peva duhu bez tonova:
mladiću, pevaš pod krošnjama palim,
čak i kad večno nestane drveće;
ljubiti nećeš nju do kraja sveta
mada si blizu poljupca – ne žali;
pred tobom ona, bar, nestati neće,
zauvek tu će biti, večno lepa!
 
Ah, srećna, srećna šumo! lišća nemaš,
opalog, ti se s prolećem rastaješ;
Srećni svirači, što se stalno spremaš
da sviraš napev koji ne prestaje;
Srećnije voli! Srećnije i više!
Večno je tvoja toplina užitka,
zauvek mlad si i navek dorečen;
Nadiđeno je ljudstvo koje diše,
gde stud razara srca do gubitka,
dok gori um, i jezik je opečen.
 
Ko pred žertvenik dolazi, iz vreda?
Je li to oltar tvoj, mistični žreče,
tvoja junica muče na nebesa,
dok sapi grli svilen pokrov s cvećem?
Koji to gradić kraj mora izdvojen,
ili utvrda na planini strašnoj,
bez naroda je, i u jutru drema?
Gradiću, prazne ulice su tvoje;
ni žive duše da ispriča zašto
napušten osta, i povratka nema.
 
Amfora grčka! Sklade lepi! S frostom
ljudi i žena radom umoreni,
sa brežuljcima i sa šumom brsnom;
Formo tišine, što nas tako pleniš
večnošću: Hladnom Pastoralom traješ!
Kad naš naraštaj preuzme gluhota,
ostaćeš, s drukčim bolom no je naš,
kao drug ljudi da govoriš da je
lepota istina, istina lepota -
to je sve na zemlji što treba da znaš.
 
____________________________


ODA GRČKOJ URNI


Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene i stoga nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, kao što nikad i nisi,
niti stabla mogu ikada da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno:
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno:
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernog jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe... niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, -
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

 prepev: V. Košutić 

 

 

ODA JESENI

Doba magle,doba berićeta stedra,

drugo zrelog sunca omiljena ti

da skupa blazženstvom ispunite nedra

lozi oko slamnog krova što se svi:

da jabuke pognu mahovinom grane

obrasle,da sočnost u plodu se stiče

da krupnjaju tikve,lesnik letorast

da zajezgra slatko, i da stalno niće

pozno cveće,da bi pčele užurbano

pomislile da će večno trajat dane

toplo leto sto im puni sača slast

I ko te ne vide u obilju tvom

Ponekad pronaći može tebe svet

gde nehajno sediš na guvnu žitnome

dok ti vejalica vije vlasi splet

il na nepoznjetoj brazdi,srpa vita

stedec upleteno cveće sa svih strana

gde mirisom bulki opijena spis

katakad gde pabirčis,poljem ponosita

prelazeći potok klasjem ovenčana

il gde uz muljacu jabuka stisana

satima nad samotokom bdiš.

Gde su sad proleća pesme zanesene?

Al ti svoj sklad imaš; ne misli na njih

Dok nežnu smrt dana oblači rumene

a strništa odsjaj ružičast i tih

tada tugovanka komaraca laka

nad vrbama lebdi čas jače čas tiše

po tom kako vetrič živne ili mre;

i krupna već jagnjad bleje s brežuljaka;

cvrče iz živica popci što se skriše

crvendać iz vrta zvizduće sve više

cvrkutavo jato lasta nebom gre.

 Oda slavlju

1
Srce boli, muči utrnulost snena
Moje čulo ko da kukute sam pio,
Il iskapih mutan opoj, pre trena
Kada sam u Letin zatvor uronio:
To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,
Već što me presrećnim čini sreća tvoja –
Kad ti, lakokrila Drijado drveća,
U nekom melodičnom spletu
Zelenila bukvi, i senki bez broja,
Lako, punim grlom, pevaš pesmu letu.


2
O da gutljaj berbe, što u dubinama
Zemlje hlađena je dugo, i što daje
Okus Flore, selske zeleni, pesama
Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem
Sunčanim, da pehar, toplog juga što je
Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim,
S bisernim mehurom što iskri uz sami
Rub i usta purpurne boje,
Ispijem i svet, nevidiljv, ostavim
I s tobom u šumskoj da nestanem tami.


3
Nestanem, iščilim, posve zaboravim
To što ti u lišću nikad nećeš znati:
Klonulost, groznicu, brigu što se javi
Tu gde jedan drugog slušamo stenjati,
Gde kljenut sede, zadnje vlasi hude
Trese, mladi blede, ko avet se tanje
I mru, i gde misliš – da pun tuge budeš,
Očaja s okom od olova,
Gde oko Lepote brzo gubi sjanje,
Za njim tek do sutra čezne ljubav nova.


4
Beži! jer tebi će donet me sila
Ne s panterama Bahove kočije
Nego poezije nevidljiva krila,
Premda tupi mozak smeta i koči je.
Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu
Možda je Kraljica Luna, i sve njene
Zvezdane je vile okružile, ali
Tu nećeš nać svetlost, sem onu
Kojom, s neba, lahor mrakove zelene,
Krivudavih staza mahovinu, zali.


5
Ne mogu cveće videt pod nogama,
Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja,
Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama,
Koju u to doba godišnje poklanja
Mesec travi, česti, i gloga belog
Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom,
Ljubicama čija svenuća su laka,
Prvome čedu maja zrelog:
Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno
Stecištu kukaca za letnjih sumraka.


6
Ja u tami slušam; i često bijah  pre
Napola zaljubljen u smrt-olakšanje,
I imenom nežnim u mnogoj pesmi je
Zvah da uzme u vazduh mirno mi disanje;
Sad više no ikad čini se da mrenje
Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen
Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši
Izliva s takvim ushićenjem!
Još bih ti pevao, no zalud mi uši –
Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen.


7
Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;
Taj što čarna okna zatravi,
U peni pogubnih mora otvorena,
U izgubljenim vilinskim zemljama.


8
Napušten! ko zvono već je sama reč:
Otrgnu od tebe i sebi me vrati.
Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije,
Vilenjače varljiv, ne može varati.
Zbogom! Tužna himna gine svrh livada
Blizih, nad potokom tihim, uz bregove
Strme, put susednih dolinskih dubrava
Duboko se zagnjuri sada:
Je li to vizija, il san budan? Ove
Muzike je nestalo: – bdim li ili spavam?

 

 

 

ODA SLAVUJU

 

1
Srce boli, muči utrnulost snena
Moje čulo ko da kukute sam pio,
Il iskapih mutan opoj, prije trena
Kada sam u Letin zatvor uronio:
To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,
Već što me presrećnim čini sreća tvoja -
Kad ti, lakokrila Drijado drveća,
U nekom melodičnom spletu
Zelenila bukvi, i sjenki bez broja,
Lako, punim grlom, pjevaš pjesmu ljetu.

2
O da gutljaj berbe, što u dubinama
Zemlje hlađena je dugo, i što daje
Okus Flore, selske zeleni, pjesama
Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem
Sunčanim, da pehar, toplog juga što je
Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim,
S bisernim mjehurjem što iskri uz sami
Rub i usta purpurne boje,
Ispijem i svijet, nevidiljv, ostavim
I s tobom u šumskoj da nestanem tami.

3
Nestanem, iščilim, posve zaboravim
To što ti u lišću nikad nećeš znati:
Klonulost, groznicu, brigu što se javi
Tu gdje jedan drugog slušamo stenjati,
Gdje kljenut sijede, zadnje vlasi hude
Trese, mladi blijede, ko avet se tanje
I mru, i gdje misliš - da pun tuge budeš,
Očaja s okom od olova,
Gdje oko Ljepote brzo gubi sjanje,
Za njim tek do sjutra čezne ljubav nova.

4
Bježi! jer tebi će donijet me sila
Ne s panterama Bahove kočije
Nego poezije nevidljiva krila,
Premda tupi mozak smeta i koči je.
Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu
Možda je Kraljica Luna, i sve njene
Zvjezdane je vile okružile, ali
Tu nećeš nać svjetlost, sem onu
Kojom, s neba, lahor mrakove zelene,
Krivudavih staza mahovinu, zali.

5
Ne mogu cvijeće vidjet pod nogama,
Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja,
Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama,
Koju u to doba godišnje poklanja
Mjesec travi, česti, i gloga bijelog
Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom,
Ljubicama čija svenuća su laka,
Prvome čedu maja zrelog:
Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno
Stjecištu kukaca za ljetnjih sumraka.

6
Ja u tami slušam; i često bjeh prije
Napola zaljubljen u smrt-olakšanje,
I imenom nježnim u mnogoj pjesmi je
Zvah da uzme u zrak mirno mi disanje;
Sad više no ikad čini se da mrenje
Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen
Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši
Izliva s takvim ushićenjem!
Još bih ti pjevao, no zalud mi uši -
Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen.

7
Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;
Taj što čarna okna zatravi,
U pjeni pogubnih mora otvorena,
U izgubljenim vilinskim zemljama.

8
Napušten! ko zvono već je sama riječ:
Otrgnu od tebe i sebi me vrati.
Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije,
Vilenjače varljiv, ne može varati.
Zbogom! Tužna himna gine svrh livada
Blizih, nad potokom tihim, uz bregove
Strme, put susjednih dolinskih dubrava
Duboko se zagnjuri sada:
Je li to vizija, il san budan? Ove
Glazbe je nestalo: - bdim li ili spavam?



 

—————-

 

 

LA BELLE DAME SANS MERCI

 

Samotni, bledi viteže čuj me,
kud bludi korak tvoj?
Jezerom već su trske suve,
Minuo tica poj.

Viteže nesrećni, o šta te muči,
kakav te skoli jad?
Veverica već je lešnike zbrala,
prestade poljski rad.

Na čelu tvome ja ljiljan vidim,
groznice vlažan dar,
na obrazima klonulu ružu,
usahnu sve joj čar.

– Ja gospu sretoh poljima ovim,
prelepu, vile kći,
dugačkih vlasi i hoda laka,
divljina okom joj zri.

Ispletoh venac za čelo njeno,
grivne i mirisan pas,
ona me pogleda čežnjivim okom,
zajeca blag joj glas.

Popeh je tada na vranca moga,
slep za sav božji svet,
povita stasa pevaše pesmu,
vilinskih reči splet.

Korenje dade mi i divljeg meda,
i rose pitku slast,
i stranim jezikom prozborimeni:
ti si sva moja strast!

Vilinskoj špilji povede mene,
uzdah iz grudi gna,
i divlje oči, tužne joj oči
celivah sve do sna.

I tu sanjasmo na mahovini,
i snih, vaj srcu mom!
poslednji sanak koji prosanjah
na bregu ledenom.

Kraljeve, ratnike, kneževe videh.
Bleđi od smrti svi,
vikahu: „Zanavek zarobi tebe
la belle Dame sans merci!“

Njine otpale usne u tami
zijahu pretnjom zlom,
iz sna se prenuh i videh – ležim
na lednom bregu tom.

I eto zašto samotnom, bledom,
sad bludi korak moj,
mada su jezerom trske već suve
i tica minu poj.

 

 Preveo sa engleskog Vladeta Košutić
Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma,

priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

 

ZASTREPIM ČESTO

Zastrepim često šta se može biti,
pred no mi pero plod uma ubere:
da knjige mogu i ne dovršiti,
da neće biti zrenja, prave mere;
kad gledam lica zvezda kako trepte
ko simbol svega što san samo ima,
pomislim, neću doživeti, sve te,
magične slike da taknem dlanima;
kada, lepoto, u trenu viđena,
shvatim da neću doseći tvoj plam,
ni lep osećaj moći, sem spomena
neuzvraćene ljubavi! Tad znam,
u divljem svetu stojim sam, gde milost,
slavu i ljubav guta ništavilo.


ZVEZDA

Zvezdo, da umee kao ti da sjam,
ili ne sʺm u zavodljivoj tami,
da sledim večnim okom večni plam
ko bonik kog san u prirodu mami,
da budem voda koju vuče tok
da čisti zemlju prljanu ljudima,
i gledam masku sveta novu, dok
na gorski vrh je snegom stavlja zima -
ne – još bih čvrsto, još bih bez promene
grudima drage da se svijem bliže
da je osetim, čujem kako diše,
da neumorno slast bude uz mene,
još, još da slušam te pokrete, nem,
da tako večno živim – il da mrem.


NESTADE DAN

Nestade dan, i nestala sva slast je!
Sladki glas, usne, dah, mekana ruka,
šapata toplog nežno mnogoglasje,
oči, ostvaren oblik divnog struka!
Izblede cvet, već lepotu ne pruža,
izblede iz mog oka lepi sjaj
kojim jedino bejah naoružan,
bledi toplina, glas, belina, raj -
bez nedolične Evine nagote
praznici sveti nisu više mladi;
red je da ljubav počne iz lepote
tkanje nad tamom, zadovoljstva radi;
al, ako ljubav bi tek prošli dan,
nek mi da brzu molitvu pred san.




Elgijeve mramorne skulpture

Moj duh je odveć slab – smrtnost mi prati
kao neželjen san što uvek tu je;
svaki božanski vrh mi dovikuje:
ne varaj sebe, ti moraš umreti
ko što Orao bolesni svod gleda.
Još u toj nežnoj raskoši, pred plač,
vetrove nemam da dignu, ko mač,
svežinu bistrog jutarnjeg pogleda.
Zato ta slava moj um uskomeša
i srcu nosi tek nemir i žalost;
zato pred čudom bol moj ne umine,
jer veličina grčka se pomeša
s rasulom starog Vremena – ko palo
sunce u senku svoje veličine.

Pismo Fani Braun, Džon Kits

Najslađa Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - čak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najžešćem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosađivao sam ti suviše. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvijek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najslađi, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juče prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujući, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i nečeg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To može da žalosti koliko i da raduje - ali, neću govoriti o tome. Čak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snažna moja osjećanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tijesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uživa u nečemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvijek zaokupljaš sva moja čula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, čini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muče.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospođa Vajli, kad ona ode, svanuće mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dž. Kits

izvor





Ljubavno pismo koje je pre 200 godina napisao čuveni engleski pesnik Džon Kits prodato je 29. marta 2011. godine na aukciji u Bonamsu za 96.000 funti (110.000 evra).

Pismo je bilo upućeno Kitsovoj velikoj ljubavi Fani Braun, koja je živela u njegovom neposrednom susedstvu u Hamstedu, na severu Londona.
Otkupilo ga je Londonsko gradsko veće, koje namerava da ga izloži u nedavno renoviranoj Kitsovoj kući-muzeju, gde je slavni romantičar napisao neke od svojih najpoznatijih pesama i upoznao ljubav svog života Fani. Kits je u toj kući živeo svega dve godine, posle čega se zbog bolesti preselio u topliji Rim, gde je ubrzo umro od tuberkuloze 1821. u 25. godini.

Aukcija Bonam detalji na ovom linku:

Bohhams Auction

izvor
 

Sjajna zvezda, film o ljubavi Džona Kitsa i Fani Braun

Ursula Le Guiin,govor

 

65. dodela Nacionalnih književnih nagrada

Na 65. dodeli Nacionalnih književnih nagrada u restoranu Cipriani Wall Street u Njujorku, domaćin dodele Danijel Hendler, poznatiji kao Lemoni Snicket, zbijao je šale o irelevantnosti književnog sveta i tiraniji Amazona. U obraćanju svojim kolegama piscima primetio je kako je Nacionalna književna nagrada kao dodela Oskara, „kad nikog ne bi bilo briga za dodelu Oskara“ i zamišljao telegram od Džefa Bezosa u kojem ovaj poručuje izdavačima: „Sve ću vas pobiti“.

Na kraju ceremonije, nakon što su podeljene nagrade za književnost za mlade, poeziju, publicistiku i beletristiku – dobitnici su Žaklin Vudson, Luiz Glik, Evan Osnos i Fil Klej – Hendler je tešio ostale finaliste podsećajući ih kako „izvan književnog sveta sve nas ionako smatraju gubitnicima“.

Ali najvažniji govor na ovoj ceremoniji održala je Ursula Legvin, primajući nagradu za životno delo i poseban doprinos američkoj književnosti, osvrnuvši se na žanrovsku debatu i debakl u sukobu Amazona i izdavačke kuće Hatchette, objašnjavajući ključnu ulogu književnosti u društvu:

Od srca se zahvaljujem na ovoj divnoj nagradi, hvala mojoj porodici, agentima, urednicima, koji znaju da su za moje prisustvo ovde zaslužni koliko i ja, i da je ova nagrada njihova koliko i moja. Radujem se što je primam i želim da je podelim sa svim piscima koji su dugo bili isključeni iz književnosti, mojim kolegama autorima naučne fantastike i fantastike, koji poslednjih 50 godina pišu i čekaju, dok važne književne nagrade odlaze takozvanim „realistima“.
Mislim da dolazi teško vreme kada ćemo želeti da čujemo pisce koji nude alternative ovome kako danas živimo, koji našem društvu ispunjenom strahom i opsednutom tehnologijom mogu da ponude drugačije oblike postojanja i čak novu nadu.
Biće nam potrebni pisci koji se sećaju slobode. Pesnici, vizionari, realisti šire realnosti. Sada su nam potrebni pisci koji prave razliku između proizvodnje robe široke potrošnje i bavljenja umetnošću. Proizvodnja pisanog materijala prema prodajnoj strategiji za maksimizaciju korporativne dobiti i uvećanje prihoda od reklama nije baš isto što i odgovorno objavljivanje i pisanje knjiga.
Međutim, vidim kako se prodajnom sektoru prepušta kontrola nad materijalom, gledam i svoje izdavače kako u glupavoj panici, u neznanju i pohlepi naplaćuju elektronske knjige bibliotekama šest ili sedam puta više nego kupcima u knjižarama. Nedavno smo imali primer profitera koji pokušava da kazni neposlušnog izdavača, nekim piscima se preti korporativnom fatvom, dok mnogi od nas – proizvođači, oni koji pišu i prave knjige – to ćutke prihvataju. Dopuštamo da nas robni profiteri prodaju kao dezodorans i da nam naređuju šta da objavimo i šta da pišemo.
Znate, knjige nisu samo roba. Motiv profita se često kosi sa ciljevima umetnosti. Mi živimo u kapitalizmu koji deluje nepobedivo. Ali takva su bila i božanska prava kraljeva. Ljudi mogu uspešno pružiti otpor svakom obliku ljudskog nasilja. Otpor i promena često počinju u umetnosti, a veoma često u našoj umetnosti – umetnosti reči.
Imala sam dugu i dobru karijeru. U dobrom društvu. Sada, na kraju te karijere, stvarno ne želim da gledam kako se američka književnost prodaje u bescenje. Mi koji živimo od pisanja i objavljivanja želimo – a trebalo bi da zahtevamo – pošteni deo prihoda. Ali naša prava nagrada nije profit. Ona se zove – sloboda.
The New Yorker, 20.11.2014

Preveo Ivica Pavlović