Swan Song (Labudova pesma) Roberta Makamona

 

"Radi se o verovatno najpopularnijem ostvarenju Roberta Makamona, koji je tokom osamdesetih godina prošlog veka bio jedno od najcenjenijih imena u književnom svetu horora i fantastike, i često je upoređivan sa Stivenom Kingom (Stephen King). Makamonov obimni, postapokaliptični roman Labudova pesma - koji se dešava najvećim delom posle nuklearnog rata između SAD i Sovjetskog saveza - postaje poprilično aktuelan u svetlu duboke ekonomske krize na Zapadu, ruskih pretnji da će napustiti sporazume o ograničavanju arsenala nuklearog oružja, kao i najnovijih dešavanja na Bliskom istoku - posebno u Iranu. Paralele su jezive, u šta se lako možete uveriti iz prologa koji ću postovati niže.

Iako je Hladni rat odavno prošao, senka nuklearnog uništenja i dalje visi nad čovečanstvom. Ne samo što Severna Koreja već više od godinu dana preti Južnoj Koreji "svetim" nuklearnim ratom, nego su tu i uznemirujući znaci da Izrael, ali i zapadne zemlje, spremaju napad na Iran za koji se čini - ili se to pričinjavanje fabrikuje kao istina - da pokušava da napravi atomsku bombu. Faktor Irana javlja se kao pokretač ili jedan od pokretača nuklearnog sukoba i u romanu Labudova pesma, ali i u filmu Niti (Threads)

Mika Džeksona (1984), a kako situacija na Bliskom istoku postaje sve složenija, teško je oteti se utisku da se motivi iz fikcije zloslutno prenose u stvarnost.."

.

LABUDOVA PESMA

Robert R Makamon

1.
JEDNOM DAVNO

16. jul

10:27, Istočna vremenska zona

Vašington D.C.

Jednom davno bili smo u ljubavnoj vezi sa vatrom, pomisli predsednik SAD kad mu je šibica, koju je kresnuo da pripali lulu, planula pod prstima. 

Zurio je u nju, opčinjen bojom – i dok je vatra narastala imao je viziju plamenog stuba visokog hiljadu stopa kako se kovitla preko zemlje koju je voleo, spaljujući varoši i gradove, pretvarajući reke u oblake pare, divljajući preko ruševina farmi i bacajući pepeo sedamdeset miliona ljudskih bića u crno nebo. Posmatrao je sa užasnutom fasciniranošću kako plamen puzi uz šibicu, i ustanovio da se tu, u malim razmerama, nalazi moć stvaranja ali i razaranja; vatra je mogla da skuva hranu, da osvetli tamu, da istopi čelik i sažeže ljudsko meso. Nešto što je podsećalo na malo skerletno oko koje ne trepće otvorilo se u središtu plamena, i on je poželeo da krikne. Tog dana se u dva sata ujutro probudio iz košmara u kojem je video holokaust; počeo je da plače i nije mogao da stane, i prva dama SAD je pokušala da ga smiri, ali on je samo nastavio da se trese i jeca kao dete. Onda je sedeo u Ovalnoj sobi sve do zore, prelazeći preko mapa i najstrože poverljivih izveštaja iznova i iznova, ali svi su oni govorili istu stvar: Prvi udar[1].

Vatra mu je opekla prste. Otresao je šibicu i bacio je ispred sebe u pepeljaru sa ugraviranim predsedničkim pečatom. Tanka nit dima poče da se uvija ka ventilu sistema za filtriranje vazduha.

„Gospodine?” neko reče. Podigao je pogled i video grupu neznanaca kako sedi sa njim u Sobi za krizne situacije, video je kompjutersku mapu sveta u visokoj rezoluciji na ekranu pred sobom, red telefona i ekrana postavljenih oko sebe u polukrug, što ga je podsećalo na kokpit borbenog aviona, i želeo je da neko drugi može da sedi na njegovom mestu, a da je on i dalje obični senator i da mu istina o svetu nije poznata.

„Gospodine?”

Prešao je rukom preko čela. Koža mu je bila vlažna i lepljiva. Pravo vreme da se oboli od gripa, i skoro da se nasmejao koliko je to bilo apsurdno. Predsednik ne ide na bolovanje, pomisli, jer predsednik ne bi trebalo da može da se razboli. Pokušao je da se usredsredi na to ko mu se od prisutnih za ovalnim stolom obraća; a svi su ga gledali – potpredsednik, nervozan i prepreden, admiral Naramore, neposredan k’o artiljerijska granata u uniformi ovenčanoj ordenjem za vernu službu, general Sinkler, okoreo i oprezan, sa očima nalik na dva plava staklenca na licu punom ožiljaka; sekretar za odbranu Hanan, koji je delovao blago kao bilo čiji deda, ali koji je i u štampi i među saradnicima bio poznat kao „Gvozdeni Hans”; general Čivington, nadležni autoritet za sovjetsku vojnu snagu; šef Združenog štaba Bergholc, kratko podšišan i odlučan, uvek u tamnoplavom poslovnom odelu; i razni drugi vojni zvaničnici i savetnici.

„Da?” pitao je predsednik Bergholca.

Hanan posegnu za čašom vode, otpi iz nje i reče: „Gospodine? Pitao sam vas da li želite da nastavim.” Kucnuo je po stranici izveštaja iz kojeg je čitao.

„Oh.”

Lula mi više ne gori, pomislio je. Nisam li je upravo upalio? Video je izgorelu šibicu u pepeljari, ali nije mogao da se seti kako je ona tu dospela. U njegovom umu se na tren pojavilo lice Džona Vejna, u sceni iz nekog starog crno-belog filma koji je gledao kao dečak; Djuk je pričao nešto o tački posle koje nema povratka.

„Da”, rekao je predsednik. „Nastavite.”

Hanan je brzo bacio pogled na ostale koji su sedeli za stolom. Svi su ispred sebe držali kopije istog izveštaja, kao i hrpe drugih izveštaja sa naznakom Samo za vaše oči koji su sveže bili skinuti sa komunikacionih linija NORAD-a[2] i SAC-a[3]. „Pre manje od tri sata”, nastavio je Hanan, „oslepljen je naš poslednji operativni satelit za izviđanje NEBESKO OKO, u trenucima dok je zauzimao poziciju nad Čatirkom u SSSR. Izgubili smo sve optičke senzore i kamere, i ponovo – kao što je bio slučaj sa ostalih šest NEBESKIH OČIJU – smatramo da je satelit uništen sa zemlje, laserom koji je verovatno dejstvovao sa jedne lokacije kod Magadana. Dvadeset minuta pošto je NEBESKO OKO 7 oslepljeno, upotrebili smo naš Malmstrom AFB laser da oslepimo sovjetski izviđački satelit koji je došao iznad Kanade. Prema našim procenama, to im i dalje ostavlja na raspolaganju dva izviđačka satelita, jedan koji je trenutno iznad severnog Pacifika i drugi iznad iransko-iračke granice. NASA pokušava da popravi NEBESKE OČI 2 i 3, ali ostali se mogu smatrati svemirskim đubretom. Značenje svega ovoga, gospodine, jeste da smo pre otprilike tri sata po istočnom vremenu” – Hanan pogleda u digitalni sat na sivom betonskom zidu Sobe za krizne situacije – „ostali bez vida. Poslednje izviđačke fotografije snimljene su u 18:30 iznad Jeglave.” Uključio je mikrofon zakačen za konzolu ispred sebe i rekao: „NEBESKE OČI 7 do 16, molim.”

Usledila je pauza od tri sekunde tokom kojih je kompjuter pronašao tražene podatke. Na velikom zidnom ekranu mapa sveta se zatamnela da bi bila zamenjena satelitskom fotografijom, snimljenom sa velike visine, koja je prikazivala gustu sovjetsku šumu. U središtu slike bio je grozd čiodastih objekata povezanih tankim linijama drumova. „Uvećanje 12”, rekao je Hanan, a slika se reflektovala u njegovim naočarima.

Fotografija bi uvećena dvanaest puta sve dok se konačno stotine silosa za interkontinentalne balističke projektile nisu videle jasno, kao da se u Sobi za krizne situacije na mestu zidnog ekrana nalazi prozor od običnog stakla. Na drumovima su bili kamioni, njihove gume dizale su prašinu, pa su čak i vojnici bili uočljivi kraj betonskih bunkera za projektile i radarskih tanjira. „Kao što možete videti”, krenuo je Hanan smirenim, blago ravnodušnim glasom svog prethodnog poziva – predavao je vojnu istoriju i ekonomiju na Jejlu – „oni se spremaju za nešto. Verovatno uvode još radarske opreme i dodaju nove bojeve glave, to je moja pretpostavka. Izbrojali smo 263 silosa samo u toj jednoj instalaciji, u kojoj se verovatno nalazi više od 600 bojevih glava. Dva minuta kasnije, NEBESKO OKO je oslepljeno. Ali ova slika nas samo učvršćuje u onom što već znamo: Sovjeti su sada na visokom nivou pripravnosti, i ne žele da vidimo novu opremu koju donose. Što nas dovodi do izveštaja generala Čivingtona. Generale?”

Čivington slomi pečat na zelenoj fascikli pred sobom, i ostali učiniše isto. Unutra su bile stranice dokumenata, grafikona i proračuna. „Gospodo”, kazao je ozbiljnim glasom, „Sovjetska ratna mašina se mobilizovala do 15 odsto kapaciteta u poslednjih devet meseci. Ne treba da vam pričam o Avganistanu, Južnoj Americi ili Persijskom zalivu, ali bih voleo da usmerim vašu pažnju na dokument označen sa Duplo 6 duplo 3. To je grafikon koji pokazuje koliko se namirnica slilo u ruski sistem civilne odbrane, i možete sami videti koliko je to skočilo u poslednja dva meseca. Naši sovjetski izvori kažu da je više od 40 odsto njihove urbane populacije ili raseljeno van gradova ili je smešteno u atomska skloništa...”

Dok je Čivington nastavljao da govori o sovjetskoj civilnoj odbrani, predsednikov um se vratio osam meseci nazad, na užasne dane završetka rata u Avganistanu, sa korišćenjem nervnog gasa i taktičkim nuklearnim udarima. A jednu sedmicu posle pada Avganistana, nuklearna naprava od dvanaest i po kilotona eksplodirala je u jednoj stambenoj zgradi u Bejrutu, pretvorivši taj izmučeni grad u lunarnu radioaktivnu pustoš. Bezmalo polovina stanovništva pobijena je u trenu. Razne terorističke grupe radosno su preuzele odgovornost, obećavajući još munja i gromova od Alaha.

Detoniranjem te bombe otvorena je Pandorina kutija užasa.

Četrnaestog marta, Indija je napala Pakistan hemijskim oružjem. Pakistan je uzvratio projektilima po Džaipuru. Tri nuklearna projektila sravnila su Karači sa zemljom, i zaraćene strane su se zaglibile u pustoši pustinje Tar.

Drugog aprila, Iran je poslao na Irak kišu nuklearnih projektila koje je nabavio od Sovjetskog Saveza, a američke snage su usisane u taj vrtlog pokušavajući da potisnu Irance. Sovjetski i američki avioni tukli su se iznad Persijskog zaliva, i ceo region se spremao da eksplodira.

Pogranični ratovi su divljali širom severne i južne Afrike. I najmanje zemlje su trošile svoja bogatstva na kupovinu hemijskog i nuklearnog oružja od trgovaca oružjem. Savezništva su se menjala preko noći, neka pod vojnim pritiskom, neka pod dejstvom snajperskih metaka.

Četvrtog maja, na manje od 19 kilometara od Ki Vesta, jedan američki pilot, koji je vozio F-18 i bio lak na obaraču, ispalio je projektil vazduh-zemlja u bok onesposobljene ruske podmornice. Ruski lovci stacionirani na Kubi doleteli su vrišteći preko horizonta, oborivši tog pilota kao i dva pilota iz eskadrile koja mu je pritekla u pomoć.

Devet dana kasnije, sovjetska i američka podmornica sudarile su se ispod Arktika u igri mačke i miša. Dva dana potom,  radari Kanadske mreže za rano upozoravanje uhvatili su signale 20 nailazećih aviona; sve vazduhoplovne vojne baze na zapadu SAD dobile su crvenu uzbunu, ali su se uljezi okrenuli i pobegli pre no što je došlo do kontakta.

Šesnaestog maja, sve američke vazduhoplovne baze prešle su na stadijum Defkon jedan, a Sovjeti su odgovorili sličnom merom u roku od dva sata. Tenziju toga dana pojačalo je detoniranje nuklearne naprave u Fijatovom kompleksu u Milanu u Italiji, za šta je odgovornost preuzela komunistička teroristička grupa zvana Crvena zvezda slobode.

Incidenti između brodova, podmornica i aviona nastavili su se tokom maja i juna na severnom Atlantiku i severnom Pacifiku. Američke vazduhoplovne baze prešle su na stadijum Defkon dva kada je iz nepoznatih razloga jedna krstarica eksplodirala i potonula na 30 nautičkih milja od obale Oregona. Pojavljvanja sovjetskih podmornica u teritorijalnim vodama SAD dramatično su postala česta, a i američke podmornice su slate da oprobaju rusku odbranu. Aktivnosti sovjetskih instalacija za interkontinentalne balističke projektile snimane su NEBESKIM OČIMA pre no što su ti sateliti oslepljeni laserima, a predsednik je znao da su Sovjeti zapazili aktivnost u vojnim bazama SAD pre no što su i njihovi sateliti ostali bez vida.

Trinaestog juna tog „sumornog leta”, kako su ga novine zvale, turistički brod Tropska panorama, koji je vozio 700 putnika od Havaja do San Franciska, javio je radio-vezom da ga progoni neidentifikovana podmornica.

To je bila poslednja poruka sa Tropske panorame.

Od tog dana, američka vojna mornarica patrolirala je Tihim okeanom sa nuklearnim projektilima na gotovs.

Predsednik se prisetio filma Između neba i zemlje, o avionu u nevolji koji samo što se nije srušio. Pilot je bio Džon Vejn, i Djuk je pričao posadi o tački s koje nema povratka, o liniji posle koje avion više neće moći da se okrene već će morati da produži, šta god da se dogodi na kraju.  Predsednikov um je u poslednje vreme mnogo puta bio na tački bez povratka; sanjao je sebe za upravljačem onesposobljenog aviona, kako leti iznad mračnog i zastrašujućeg okeana, tragajući za svetlošću kopna. Ali kontrole su bile uništene, i avion je padao sve niže i niže dok su mu krici putnika odzvanjali u mozgu.

Hoću ponovo da budem dete, mislio je dok su ostali ljudi za stolom gledali u njega. Dragi bože, ne želim više da budem za upravljačem.

General Čivington je završio sa čitanjem svog izveštaja. Predsednik je rekao „Hvala”, premda nije bio siguran šta je sve Čivington ispričao. Osećao je na sebi poglede tih ljudi koji su čekali da on nešto kaže, da se pomeri, da uradi bilo šta. On je bio u kasnim četrdesetim, imao je tamnu kosu i bio zgodan na neki grub način; i sam je nekada bio pilot, u NASA, vozio je spejs šatl Olimpijan i postao je jedan od prvih ljudi koji je prošetao svemirom uz pomoć raketa na leđima. Dok je kontemplirao nad lepotom Zemljine lopte, velike i prošarane oblacima, pošle su mu suze, i radio prenos njegovog emotivnog izliva, „Hjustone, mislim da znam kako se Bog oseća”, učinio je za njega više nego bilo šta drugo da osvoji predsednički mandat.

Ali, nasledio je greške generacija predsednika pre sebe, i bio je smešno naivan u pogledu sveta u predvečerje 21. veka.

Nakon oporavka sredinom osamdesetih godina, ekonomija je ostala bez dizgina. Stopa kriminala je zaprepašćujuće porasla a zatvori se pretvorili u pretrpane klanice. Na stotine hiljada beskućnika – „Nacija odrpanaca” kako ih je Njujork tajms nazivao – tumaralo je ulicama Amerike, bez mogućnosti da nađe sklonište ili da se mentalno izbori sa pritiscima sveta koji se oteo kontroli. Vojni program „Ratovi zvezda”, koji je koštao milijarde dolara, pokazao se kao katastrofa, jer je prekasno shvaćeno da mašine, kao i ljudi, imaju svoja ograničenja, a komplikovanost sistema orbitalnih platformi užasavala je ljude i na kraju dovela do sloma budžeta. Dileri oružja obezbeđivali su državama Trećeg sveta nuklearnu tehnologiju koja je nestabilna i prljava, a vođe nalik na besne pse balavile su da dobiju moć u zavodljivoj a nesigurnoj areni sveta. Bombe od 12 kilotona, otprilike jake kao ona što je pobila stanovništvo Hirošime, postale su uobičajene kao ručne granate, i mogle su se prenositi u aktentašni. Obnovljeni neredi u Poljskoj i ulične borbe u Varšavi od prethodne zime ohladili su američko-sovjetske odnose ispod tačke smrzavanja, a ubrzo su usledili kolaps i nacionalno osramoćenje plana CIA da se ubiju lideri Oslobođenja Poljske.

Na ivici smo tačke s koje nema povratka, mislio je predsednik, osećajući užasan poriv da se nasmeje, ali se skoncentrisao na napor da usne drži čvrsto zatvorene. Njegov um se hvatao u koštac sa zamršenom mrežom izveštaja i mišljenja koji su vodili ka užasavajućem zaključku: Sovjetski Savez se priprema za prvi udar koji će potpuno uništiti Sjedinjene Američke Države.

„Gospodine?” Hanan je prekinuo nelagodnu tišinu. „Admiral Naramore je sledeći sa izveštajem. Admirale?”

Još jedna fascikla je otpečaćena. Admiral Naramore, suvonjav i žilav čovek u srednjim šezdesetim godinama, krenuo je da izlaže poverljive podatke: „U 19:12, britanski izviđački helikopteri koji su poleteli sa antibalističkog razarača Fajf, bacili su sonarske bove koje su potvrdile prisustvo šest neindentifikovanih podmorica na 117 kilometara severno od Bermudskih ostrva, pod uglom od 300 stepeni u odnosu na magnetni pol. Ako se te podmornice približavaju severoistočnoj obali, sada već na dometu imaju Njujork, Njuport Njuz, vojne baze na istočnom primorju, Belu kuću i Pentagon.” Preko stola je netremice gledao u predsednika svojim dimno-sivim očima, smeštenim podno debelih, sedih obrva. Bela kuća je bila 15 metara iznad njihovih glava. „Ako ih je primećeno šest”, reče admiral, „možete se osloniti na fakat da ih Ivan[4] tamo ima bar tri puta više. Mogu da isporuče nekoliko stotina bojevih glava u roku od pet do devet minuta nakon lansiranja.” Okrenuo je stranicu. „Prema stanju od pre sat vremena, 12 sovjetskih podmornica klase Delta-II i dalje je na svojim pozicijama, 418 kilometara severozapadno od San Franciska.”

Predsednik se osećao ošamućeno, kao da je sve to bio ružan san. Razmišljaj! govorio je sebi. Razmišljaj, proklet bio! „A gde su naše podmornice, admirale?” čuo je sebe kako pita, glasom koji kao da je poticao od nekog drugog.

Naramore zatraži još jednu kompjutersku mapu preko zidnog ekrana. Na njoj se videla linija trepćućih tačkica na oko 320 kilometara severoistočno od Murmanska u SSSR. Druga mapa dovela je na ekran Baltičko more, sa još jednom formacijom nuklearnih podmornica severozapadno od Rige. Treća mapa je prikazala rusku istočnu obalu, sa redom podmornica na poziciji u Beringovom moru između Aljaske i sovjetskog kopna. „Imamo Ivana u čeličnom prstenu,” rekao je Naramore. „Dajte komandu, i potopićemo sve što pokuša da se probije.”

„Mislim da je slika veoma jasna”, Hananov glas je bio tih i čvrst. „Moramo da odbacimo Sovjete.”

Predsednik je ćutao i pokušavo da sastavi logične misli. Dlanovi su mu se znojili. „Šta ako... šta ako oni ne planiraju da zadaju prvi udar? Šta ako veruju da mi to planiramo? Ako bismo pokazali silu, zar ih to ne bi gurnulo preko ivice?”

Hanan uze cigaretu iz srebrne kutije i pripali je. Predsednikove oči ponovo je privukao plamen. „Gospodine”, odgovori Hanan meko, kao da se obraća maloumnom detetu, „ako Sovjeti bilo šta poštuju, onda je to sila. Vi to znate dobro, kao i svi ljudi u ovoj sobi, naročito posle incidenta u Persijskom zalivu. Oni hoće teritoriju, i spremni su da nas unište i da podnesu sopstvene žrtve kako bi to postigli. Dođavola, pa njihova ekonomija je u lošijem stanju od naše! Ima da nas pritiskaju dok se ne slomimo ili dok ne uzvratimo, a ako budemo odlagali dok se ne slomimo – Bog nek’ nam je upomoć.”

„Ne.” Predsednik je odmahnuo glavom. Već su mnogo puta raspravljali o ovome, i gadio se čitave ideje. „Ne. Mi nećemo biti oni koji će zadati prvi udar.”

„Sovjeti”, nastavio je Hanan strpljivo, „razumeju diplomatiju pesnice. Ne kažem da treba da uništimo Sovjetski Savez. Ali verujem – i to žestoko – da je vreme da im kažemo, odlučno, da nećemo trpeti pritisak i da nećemo dozvoliti njihovim nuklearnim podmornicama da čuče kraj naših obala i samo čekaju šifre da lansiraju rakete!”

Predsednik je zurio u šake. Čvor kravate je osećao kao omču na vešalima; znojio se ispod pazuha i na potiljku. „A to znači šta?” upitao je.

„To znači da treba da presretnemo proklete podmornice i to smesta. Da ih uništimo ako neće da se vrate. Da pređemo na Defkon tri u svim bazama i lansirnim rampama za projektile.” Hanan je brzo pogledao okupljene kako bi procenio ko je za stolom na njegovoj strani. Samo je potpredsednik skrenuo pogled, ali Hanan je znao da se radi o slabom čoveku, čije mišljenje nema nikakvu težinu. „Treba da presretnemo svako sovjetsko nuklearno plovilo koje napusti Rigu, Murmansk ili Vladivostok. Treba da ponovo preuzmemo kontrolu nad morima – a ako to znači ograničeni nuklearni kontakt, neka bude tako.”

„Blokada”, rekao je predsednik. „Zar im to neće ojačati želju da se bore?”

„Gospodine”, general Sinkler je govorio s narodskim otezanjem čoveka iz Virdžinije. „Mislim da će ubeđivanje ići ovako: Ivan mora da poveruje da ćemo rizikovati naše guzice kako bismo ga oterali u pakao. I da budem iskren, gospodine, mislim da ovde nema čoveka koji će sedeti mirno i pustiti Ivana da izruči gomilu usranih projektila na nas a da mu mi pri tom ne uzvratimo na pozdrav. Bez obzira na broj žrtava.” Nagnuo se napred, gledajući oštro u predsednika. „Mogu da SAC i NORAD dignem na Defkon tri u roku od dva minuta od trenutka kad budete rekli da je to u redu. Mogu da pošaljem eskadrilu B-1 bombardera Ivanu na stražnja vrata u roku od sat vremena. Znate, čisto da ga nežno bocnemo.”

„Ali... pomisliće da ih napadamo!”    

„Poenta je u tome da saznaju da se ne plašimo.” Hanan je otresao cigaretu u pepeljaru. „Ako je to ludo, u redu. Ali boga mu, Rusi poštuju ludost više no što poštuju strah! Ako im dozvolimo da drže svoje nuklearne projektile nadomak naših obala a da ne mrdnemo prstom, potpisali smo smrtnu kaznu za Sjedinjene Američke Države!”

Predsednik je zatvorio oči. Pa ih je naglo otvorio. Video je gradove kako gore i ugljenisana crna obličja koja su nekada bili ljudi. Sa naporom reče: „Ne želim... ne želim da budem čovek koji je započeo Treći svetski rat. Možete li to da shvatite?”

„Već je počeo,” progovorio je Sinkler. „Dođavola, ceo prokleti svet je u ratu, i svi čekaju na Ivana ili na nas da zadamo nokaut. Možda čitava budućnost sveta zavisi od toga ko će hteti da bude najluđi! Slažem se s Hansom – ako vrlo uskoro ne povučemo potez, teška kiša će se srušiti na naš limeni krov[5].”

„Povućiće se”, reče Naramore ravno. „Ranije su se povlačili. Ako krenemo u lov na te podmornice i raznesemo ih tako da izlete iz vode, saznaće gde je crta koja se ne sme prelaziti. Dakle: da li ćemo sedeti i čekati ili ćemo im pokazati mišiće?”

„Gospodine”, bocnu ga Hanan. I pogleda opet u sat, koji je pokazivao deset sati i 55 minuta. „Mislim da je sada odluka na vama.”

Ali ja je ne želim! skoro da je viknuo. Trebalo mu je vremena, trebalo mu je da ode u Kemp Dejvid ili na jedno od onih dugačkih pecanja koja su mu tako prijala dok je bio senator. Ali, vremena više nije bilo. Šake su mu bile u klinču. Njegovo lice je bilo tako stvrdnuto da se bojao da će ono popucati i raspasti se na delove, kao da je nekakva maska, a on neće želeti da pogleda šta se nalazi ispod. Kada je digao pogled, ti moćni ljudi koji su ga gledali i dalje su bili tu, a njegovi živci kao da su othujali sa vihorom.

Odluka. Odluka mora biti doneta. Ovog trena.

„Da.” Ta reč nikada do sada nije zvučala tako užasno. „U redu. Idemo u to” – zastao je, duboko udahnuo – „idemo na Defkon tri. Admirale, dajte uzbunu svojim trupama. Generale Sinkler, ne želim da ti B-1 bombarderi zađu na rusku teritoriju ni milimetar. Je l’ jasno?”

„Moje posade bi mogle da hodaju po toj liniji i u snu.”

„Izdajte šifre.”

Sinkler prionu za tastaturu konzole pred sobom, pa uze telefon da izda glasovnu potvrdu SAC-u i tvrđavi NORAD-a u planini Čejen. Admiral Naramore uze slušalicu na telefonskoj liniji koja ga momentalno poveza sa komandom Pomorskih operacija u Pentagonu. Za manje od jednog minuta doći će do pojačanih aktivnosti u vazduhoplovnim i pomorskim bazama SAD. Šifre za Defkon tri prozujaće žicama, i još jedna provera će biti obavljena na radarskoj opremi, senzorima, monitorima, kompjuterima i na stotinama komada druge vojne gvožđurije visoke tehnologije, kao i na desetinama krstarećih raketa i hiljadama nuklearnih bojevih glava skrivenih u silosima širom Srednjeg zapada – od Montane do Kanzasa.

Predsednik se osećao otupelo. Odluka je doneta. Šef Združenog generalštaba Bergholc zaključio je zasedanje, pa je prešao prostoriju, uhvatio predsednika za rame i poručio mu da je doneo dobru i čvrstu odluku. Kad su vojni savetnici i zvaničnici napustili Sobu za krizne situacije i otišli do lifta u holu, predsednik je seo, ostavši sam u prostoriji. Njegova lula je bila hladna i nije mu se ponovo palila.

„Gospodine?”

On odskoči i okrenu glavu ka izvoru glasa. Hanan je stojao kraj vrata. „Jeste li dobro?”

„A-jesam.” Predsednik se nasmejao usiljeno. Sećanja na slavne astronautske dane upravo mu prozujaše pred očima. „Nisam. Isuse, ne znam. Mislim da jesam.”

„Doneo si ispravnu odluku. Obojica to znamo. Sovjeti moraju da shvate da ih se ne plašimo.”

„Ja jesam uplašen, Hans. Prokleto sam uplašen!”

„I ja sam. I svi ostali su uplašeni, ali ne smemo dozvoliti da nama upravlja strah.” Prišao je stolu i prelistao neke od fascikli. Za par minuta, neki mladi čovek iz CIA biće poslat da uništi sva dokumenta. „Mislim da bi bilo dobro da Džulijanu i Korija pošalješ večeras u Podrum, i to odmah pošto se spakuju. U vezi sa štampom ćemo već nešto srediti.”

Predsednik je klimnuo glavom. Podrum je bio podzemno sklonište u Delaveru gde će predsednikova supruga, njihov 17-godišnji sin, najviši članovi kabineta i osoblje biti – nadali su se – zaštićeni od svega sem direktnog udara nuklearne bojeve glave jačine jedne megatone. Pošto su vesti o pažljivo konstruisanom Podrumu procurele u javnost pre nekoliko godina, slična podzemna skloništa počela su da niču širom države; neka su bila ukopana u stare rudnike, druga u planine. Biznis preživljavanja je cvetao kao nikada.

„Ima jedna tema o kojoj bi trebalo da pričamo”, reče Hanan. Predsednik je mogao da vidi njegovo lice, umorno i praznog pogleda, koje mu se reflektovalo u naočarama. „O Kandžama.”

„Još nije vreme za to.” Imao je osećaj da mu se vezuju creva. „Još ni izbliza nije došlo.”

„Jeste. To vreme je došlo. Mislim da ćete biti bezbedniji u Vazdušnom komandnom centru. Jedna od prvih meta biće krov Bele kuće. Poslaću Polu u Podrum, a vi, kao što znate, imate ovlašćenje da pošaljete tamo koga hoćete još. Ali, ja bih voleo da vam se pridružim u Vazdušnom centru, ako smem.”

„Možeš, naravno. Želim da budeš kraj mene.”

„I”, nastavi Hanan, „tamo će biti vazduhoplovni oficir sa aktentašnom koja će mu lisicama biti vezana za članak. Znate li vaše šifre?”

„Znam ih.” Te konkretne šifre bile su među prvim stvarima koje je naučio pošto je stupio na predsedničku dužnost. Čelični stisak tenzije zgrabio ga je za potiljak. „Ali... neću morati da ih upotrebim, zar ne, Hans?” upitao je, gotovo molećivo.

„Najverovatnije nećete. Ali ako budete morali – ako budete – hoću da se setite da će od tog trenutka Amerika koju volite biti mrtva, i da nijedan okupator nije, niti će ikada, stupiti nogom na američko tle.” Posegnuo je rukom i očinski stisnuo predsednikovo rame. „Tačno?”

„Tačka bez povratka”, reče predsednik. Pogled mu je bio staklast i nepristupačan.

„Šta?”

„Spremamo se da pređemo tačku s koje nema povratka. Možda smo je već prešli. Možda je prekasno da se vratimo. Bog nam pomogao, Hans; letimo u mrak i pojma nemamo kud idemo, dođavola.”

„Saznaćemo kad budemo stigli tamo. Uvek smo saznavali.”

„Hans?” Predsednikov glas je bio mek kao u deteta. „Ako... ako bi ti bio bog... da li bi uništio ovaj svet?”

Hanan za trenutak nije reagovao. Onda reče: „Pretpostavljam... da bih čekao i gledao. Mislim, ako bih bio bog.”

„Čekao bi i gledao šta?”

„Da vidim ko će pobediti. Dobri ili loši momci.”

„Ima li više neke razlike?”

Hanan zastade. Krenu da odgovori, ali ustanovi da ne može. „Uzeću lift”, rekao je i izašao iz Sobe za krizne situacije.

„A-jesam dobro,” reče predsednik samom sebi. „Sve je spremno.”

Nešto u njemu se slomilo, i gotovo je zaplakao. Hteo je da ide kući, ali kuća je bila daleko, daleko od njegove stolice.

„Gospodine?” Hanan ga je pozvao.

            Krećući se sporo i kruto kao neki starac, predsednik je ustao i izašao da se suoči sa budućnošću.

---

[1] U nuklearnoj strategiji, to je izraz za iznenadni, preventivni napad nuklearnim oružjem, čiji je cilj da se neprijateljev atomski arsenal oslabi do te mere da napadač može preživeti ograničenu nuklearnu odmazdu a da neprijatelj pri tom ne može da nastavi ratovanje. Prvi udar bi se izveo po lansirnim rampama i skladištima nuklearnog oružja. Prim. prev.

[2] Severnoamerička protivvazdušna odbrana za SAD i Kanadu, sa centralom u bazi Piterson kod Kolorado Springsa i alternativnim komandnim centrom u utrobi planine Čejen. Ovaj drugi centar, u podzemnom nuklearnom bunkeru, ušao je u popularnu kulturu nakon uspeha filma Ratne igre Džona Bedema (1983) i postao gotovo sinonim za NORAD. Prim. prev.

[3] Strateška vazduhoplovna komanda SAD, koja je postojala za vreme Hladnog rata. Iz nje se do 1992. godine komandovalo strateškim bombarderima i interkontinentalnim balističkim projektilima u silosima na zemlji. SAC je, između ostalog, bio nadležan za leteće tankere sa gorivom i strateško izviđanje iz vazduha. Prim. prev.

[4] Pogrdni američki izraz za Ruse iz doba Hladnog rata. Prim. prev.

[5] Parafraza naslova pesme Boba Dilana A Hard Rain’s-A-Gonna Fall. Prim. prev.

  

preveo: Jovan Ristić  

izvor

Louise Walters,Kofer gospođe Sinkler

8. februar 1941.

Draga moja Doroteja,
U ratu ljudi gube nadu. Van sebe su. Istina je da te
volim i žao mi je što tek sad to priznajem. Ti mene voliš. Nikad neću zaboraviti kako si mi dodirivala glavu i vrat kad si mislila da spavam. To je dodir ljubavi i uopšte nije izmišljen. Nikad me više niko neće tako dotaći. To znam. Zbog toga sam na gubitku.
Oprosti mi, Doroteja, što ja tebi ne mogu oprostiti. To što radiš onom detetu, detetovoj majci, pogrešno je. Nije na mestu, kao što nisam ni ja, primoran da napu- stim domovinu i možda da se nikad ne vratim. Ni ti se nikad nećeš povratiti ako nastaviš ovako. A nastavićeš. Već sad ne možeš natrag. A znam i da nećeš. Duša ti se neće povratiti od ovog što radiš. Veruj mi, molim te. Primajući jedno u naručje, gubiš drugo. Ne mogu to podneti. Znaš i zašto.
Nije mi milo što ti ovo pišem. Zapravo, plačem. Kad se jednom ovaj rat završi – a mora se završiti – mogli smo stvoriti zajednički život. Jedini veliki san i želja meni su da provedem život s tobom. Nakon našeg prvog susreta, dok sam odlazio na biciklu, znao sam da si mi potrebna kao što mi treba voda. Znao sam da si za sva vremena, čak i ako vremena nema. Čim sam te upoznao, pomislio sam na brak. Ali njega neće biti. Ti si časna žena, ali ovo što radiš nije časno. Toliko se trudiš da budeš dobra, a opet pobijaš sebe, prizivaš nečasnost. Ne mogu jasno da pišem, ali ćeš me razumeti. Prelepa moja Doroteja, uprkos svemu, naše prijateljstvo se mora okončati. Želim ti svu radost ovog sveta.

Tvoj Jan Pjetrikovski


(Ovo pismo sam našla u knjizi Napredovanje deteta: od doline uništavanja do beskrajne slave, objavljenoj 1910. Knjigu sam stavila Filipu na sto da joj odredi cenu, pa smo je smestili u vitrinu s antikvarnim knjigama, po ceni od petnaest funti.)

Čistim knjige. Skidam im prašinu sa hrbata, sa stranica, ponekad stranu po stranu, što je mukotrpan posao i škodi grlu. U knjigama pronalazim ponešto skriveno: osušeno cveće,pramenove kose, ulaznice, etikete, recepte, priznanice, slike, razglednice, svakakve kartice. Pronalazim pisma, neobjavljena dela običnog sveta, mučenog sveta, nepismenog sveta. Nezgra- pno ili tečno napisana, sve su to ljubavna pisma, svakodnevna pisma, tajna pisma i prizemna pisma o voću, bebama, teniskim mečevima, pisma potpisana sa Mardžori ili Džin. Moj gazda Filip, odavno naviknut na sve to, nezainteresovan je, pa šta sâm nađe, ostavi sa strane da ja pogledam. Uvek me podseti kako ne mogu sve da sačuvam. Naravno, u pravu je. Samo, ne mogu da se nateram da se rešim tih isečaka i snimaka života koji su nekad bili (a možda i dalje jesu) tako značajni


U knjižaru Staro i novo ušla sam pre jedanaest godina, kao kupac, a sutradan sam ponovo došla, kao prvi prodavac u njoj. Vlasnik i upravnik knjižare Filip, žestok pod prividom mirnoće, zamolio me je da radim za njega. Kao što je rekao, uskoro ulazimo u nov milenijum, pa je vreme za promene. Vreme je da se tome prida značaj. Cenio je moju ljubav prema knjigama i sposobnost opštenja s ljudima. Tvrdio je da su njemu ljudi „teški“.

„Zar nisu uglavnom pogani?“, kazao je, a ja sam se donekle s tim složio.

Jednom je izjavio i: „Knjige kazuju mnogo više od onog što je na odštampanim stranicama.“

Jesam li to znala? Jesam. Knjige mirišu, krckaju, priča- ju. Trenutno vam je u ruci živ stvor, što diše i šapuće, u ruci vam je knjiga.

Onog dana kad sam počela da radim u njegovoj knjiža- ri, Filip mi je rekao: „Proučavaj knjige, miriši ih, slušaj ih. Višestruko će ti se vratiti.“

Sređujem police. Staram se da knjige ne budu pretesno pore- đane. Nove naručujem svake godine u maju, kad cvetovi voćki počnu da odbacuju latice i sunce sija kroz francuske prozore prostrane sobe u dnu knjižare, sobe u kojoj držimo polovne dokumentarne knjige i beletristiku u tvrdom pove- zu, a sunčeva prolećna toplota mi greje leđa kao ogromna smirujuća ruka dok laste, cvrkućući i gosteći se muvama, preleću baštu. Ujutro kuvam kafu, posle podne čaj. Pomažem u razgovorima s novim osobljem: osamnaestogodišnjom stu- dentkinjom Sofijom koja je pauzirala na godinu dana studije, a kako je neodređeno produžila pauzu, još je s nama, i odne- davno Dženom, koja je postala Filipova ljubavnica samo dve nedelje pošto je došla da radi. Džena zapravo i nije imala razgovor za posao. Kao i ja, ušla je u Staro i novo kao kupac. Kao i meni, u nehajnom razgovoru joj je ponuđen posao.


Niko nije strasnije vezan za knjige, za štampanu reč, od mog gazde Filipa Olda. Njega pokreće ljubav prema knji- gama, prema knjizi kao takvoj, njenom mirisu, dodiru, sta- rosti, poreklu. Knjižara mu je velika, s visokim tavanicama i kamenim podnim pločama koje odzvanjaju po mnogim prostorijama – ukupno ih je šest, a postoji i dodatni magacin na spratu. Sve su prostrane i svetle. Prodajemo nove knjige, stare knjige, antikvarne knjige, dečje knjige, imamo police za policama knjiga, po mnogim zidovima ove velike, blistave katedrale. Zgrada je povučena u odnosu na prometan Market skver, ima uredno, lepo dvorište, a kamenu stazu što vodi do velikih hrastovih vrata u pročelju oivičavaju žbunovi lavande i ruzmarina. Leti okačimo nizove zastavica po ogradi od kovanog gvožđa, koju nam je ljubazno napravio jedan kupac, kao i tablicu s rukom ispisanim tekstom:



Dobro došli u knjižaru

Staro i novo

danas otvorenu od 9 do 17

Srdačno vas pozivamo da razgledate

O Beli Hamvašu

BÉLA HAMVAS*

Darovit van svih ograničenja, izvanserijski stvaralac, osobnost koju je teško svrstati u institucionalne kategorije. Jednoznačno se ne može nazvati ni filozofom, ni naučnikom, ni književnikom.

Filozof? Nesumnjivo važna pojava u istoriji mađarske filozofije, prema evropskim nastojanjima nazvana filozofijom, međutim, ima ambivalentan odnos, u svakom slučaju sebe ni u kom smislu nije smatrao filozofom po struci.

Naučnik? Poznavalac je različitih područja predistorijskih kultura, nauka o starome veku i orijentalistike, i to izvesno sa znanjem profesionalca, o institucionalizovanim naučnim strukama, međutim, misli gotovo sa omalovažavanjem. Kad bi ga ko označio naučnim stručnjakom - primio bi to bez razmišljanja kao uvredu.

Književnik? Mađarskim se proznim jezikom koristi uistinu na virtuozan način i zaista je nezaobilazan eksperimentator mađarske prozne poetike, značajan broj njegovih dela može se svrstati u krug lepe književnosti; pisanju, međutim, samom po sebi, bez verodostojnog stvaralačkog života, nije pridavao gotovo nikakvu vrednost.
Institucionalizovane društvene uloge su mu, inače, bile sasvim strane: ceo život ostao je outsider, daleko od svih središta institucionalne proizvodnje kulturnih vrednosti. Kako se više puta izrazio: nije čovek “agóna”: izbegavao je javni uspeh i slavu, ostavši intimna i bogata samotna figura. Radi na otvaranju perspektiva mađarskoga duha, granice bi domaće kulture mogao proširiti, iako, u biti, jedva da ima kakvog efekta. Iz njegovog životna dela zadivljujućeg raspona i zbunjujućeg bogatstva - karakteristično - jedna jedina samostalna knjiga ugledala je dnevnu svetlost. Nakon smrti, pak, nije postao amblematskom figurom nekakvog duhovnog pokreta. Za knjige elegantnog okvira, edicije posvećene njegovom životnom delu i za pokušaje oživljavanja-održavanja u životu uspomene na nj, možemo zahvaliti naporima i danas tek malenog kruga učenika-poštovalaca.

Béla Hamvas rodio se 1897. u Eperu, u evangelističkoj porodici prosvetnih radnika. Maturirao je u Bratislavi, a zatim je, dobrovoljno se prijavivši, bio u vojsci sve do kraja I. svetskog rata. Budući da se njegov otac, srednjoškolski profesor, nije zakleo na vernost novoj čehoslovačkoj vlasti, porodica je iseljena, a mladi se Hamvas upisao na Univerzitet u Budimpešti, gde je studirao mađarski i nemački jezik. Pre nego je dobio diplomu, novinar je od 1923. do 1926., saradnik Budapesti Hírlap-a (Budimpeštanskog lista), a zatim bibliotekar od 1929. sve do 1948., službenik Gradske biblioteke: njegova misaono-esejistička delatnost razvila se uporedo s njegovim službenim novinarskim i bibliotekarskim dužnostima. Nakon izbijanja II. svetskog rata, ponovno dobija poziv, posle službe na frontu i u pozadini, skrivajući se kao dezerter, dočekuje kraj rata. Tokom okupacije njegov je stan pogodila bomba; njegova bogata biblioteka i opsežna rukopisna građa uništene su: izgubivši sve, dakle, trebao je iznova započeti život. Prvih godina privremeno dospeva do prostora za delovanje, iako ubrzo počinju napadi na nj iz kruga sektaško-komunističke kulturne politike. Lišavaju ga službe, zatim penzionišu: od 1948. povremeno radi ratarske poslove, od 1951. dobija zaposlenje kao službenik u investitorskom preduzeću elektrane; do penzije 1964. radi kao pomoćni radnik, skladištar i nadzornik u Inoti, Tiszapalkonyi i Bokodu. Zbog izliva krvi u mozak, umire 1968.

Kao posebno plodan autor, izvanredno širokih interesa, naročito bogatog raspona književnih vrsta - iako za njegovog života najveći deo ostaje u rukopisu i delom ni do danas nije izdan - stvara svoje životno delo. Nakon spisa o književnim temama iz doba školovanja i publicistike te kritika iz novinarskog razdoblja, prva mu dela pripadaju lepoj književnosti; jedan roman: Opsednuti đavlom (Ördöngo˛sök, 1928-1929.) i jedna zbirka novela: Teško je satiru ne pisati (Nehéz nem szatírát írni, 1929-1931.). Tridesetih godina započinje svoj niz eseja, koje uvrštava u zbirke sastavljajući ih jednu za drugom: tako su oblikovane građe zbirki: Knjiga lovorova gaja (Babérligetkönyv, 1930.), Archai (1932-1945.), Mađarski Hyperion (Magyar Hyperion, 1936.) i, jedine objavljene za života, Nevidljivo zbivanje (Láthatatlan történet, 1943.). Na to razdoblje filozofije krize nastavlja se, od polovine četrdesetih, misaono razdoblje koje stoji u znaku tradicije: najznačajnije ostvarenje iz tog razdoblja veliki je esej pod naslovom Scientia Sacra (1. deo: 1943-1944., 2. deo 1960-1964.), odnosno niz prevoda pod nazivom Velika dvorana predaka (Az o˛sök nagy csarnoka, 1943-1960.). Nakon rata, objavljen je esej koji predstavlja Sto knjiga svetske književnosti (1945.), izbor tekstova “pet hiljada ljudske mudrosti”, koji je doživeo više izdanja, Anthologia humana (1946.), kao i knjiga koju je napisao zajedno sa suprugom Katalin Kemény, a bavi se istorijom apstrakcije i nadrealizma u mađarskom slikarstvu - Revolucija u umetnosti (Forradalom a mu˛vészetben, 1947.). U to doba završava i svoje glavno književno delo, veliki roman Karneval (Karnevál, 1948-1951.). Kasno stvaralačko razdoblje većinom je ponovno u znaku eseja: među zbirkama ogleda koje su tada nastale najznačajnija je Patmos (Patmosz, 1. deo: 1959-1963., 2. deo: 1964., 3. deo: 1965-1966.). Među njegovim su delima na kraju ponovno romani: U izvesnom smislu (1961.), Naime (1967-1968.).

U struji filozofije krize


Započinje kao sledbenik filozofije krize koja se hranila užasnim doživljajem raspada sretnih mirnih vremena građanskoga sveta. S I. svetskim ratom, veselom i vedrom XIX. veku dolazi kraj, zatvara se razdoblje samopouzdanja i građanskoga optimizma: što je dotad postojalo, najednom nestaje; ono što je izgledalo izvesnim, dospeva pod znak pitanja. Filozofija krize od te je zlokobnosti stvorila filozofsku teoriju. Ostvarenjima filozofije krize Hamvas ne prilazi s eventualnim vlastitim izvornim pogledom, nego više s refleksijom filozofije krize kao samostalna duhovnog pravca.



"Živimo u krizi, objašnjava u eseju KRIZA SVETA. “Kriza je struktura koja se pomutila, postala problematičnom, odnosno ona je celokupan takav strukturni poredak čovekovog društvenog, duhovnog života. Sa strane objekta bitno je određuje karakter nerazrešivosti, sa strane subjekta svest o krizi.” Nerazrešivost današnju krizu suprotstavlja ranijim krizama. Kriza je oduvek bilo, ali su se sve do sada pokazivale kao delomične, izolovane su podizale glave, širile se u malenim krugovima - mogle su se dakle razrešiti. Današnja kriza, takoreći, nije više oboljenje jednog organa, ona je opšta bolest celog organizma čovečanstva. Izazvao ju je svetski potres koji čoveka prisiljava na spoznaju krajnje granične situacije. Pred večnim čovekovim eschaton više se nije moguće skriti: nemilosrdno nam se objavljuje. Svest o krizi znači ujedno neizvesnot i kobnost. Živeći sa svešću o krizi, osećamo da smo u neizvesnosti: nesposobni smo videti činjenice sveta kao čvrste i apsolutne, stvarnost se za nas rastapa i razvodnjava. Tlo se pokreće pod nama i mi ostajemo izdani i predani. Živimo stalno u seni kobne pretnje: nespokojno, usplahireno, nervozno. Kriza, osećamo, smera najdubljem dnu naše egzistencije, s neotklonjivom nužnošću.

"Prema Hamvasu, moderni čovek, nasleđujući ujedno veliku kulturu i nezadovoljstvo tom velikom kulturom, ovako ili onako, nužno mora zauzeti stav prema krizi. U eseju KRIZA I KATARZA priređuje tipologiju mogućih odgovora u pogledu krize. Čovek krize može živeti tako kao da nema krize: kao onaj koji jede lotose u Homerovu epu - zaboravljajući svoje realno stanje pod delovanjem slatkih opojnih sredstava, bezbrižnom površnošću ne uzimajući k znanju neumoljivost stvarnosti - predaje se užicima. Može, pak, igrati ulogu outsidera: on je svestan krize, ali se nepokolebljivo uzdaje u sebe, u svoje delomično političko ili naučno rešenje, te ne razrešava, nego zapravo produbljuje krizu. Može dospeti među nesavremene: one što postupno gube vezu s vremenom; na početku još pokušavaju držati korak s vremenom i uzimati krizu u obzir, kasnije pak gube dah i zaostaju, inividualna im se sudbina odvaja od zajedničke ljudske sudbine. Do katarze, međutim, može dospeti samo onaj koji ostaje savremen: prati vreme s paznjom, dopušta da se događa upravo kroz njega. Savremeni se čovek najpre destruktivnom kritikom okreće vlastitoj kulturi, kasnije se počinje aktivno buniti protiv nje, a zatim, radikalizujući i poopštujući pobunu, dospeva do nihilizma koji potpuno proždire kulturu, da bi, napokon, došao onostran nihilizma: do katarze. Proces nije rezultat svesnog nastojanja: pojedine njegove postaje ne slede jedna drugu unapred utvrđenim redom, nego ih egzistencijalni vrtlog, što se otvara pred čovekom kojeg proganja svest o krizi, redom izbacuje na površinu.

"Kriza i katarza: dva pojma koja se međusobno uslovljavaju - stoje na početku Hamvasova misaonog puta. Kriza je izvesnost, nezaobilazan-neumoljiv faktum; katarza je mogućnost, blještavo-izazovno obećanje - i kao mogućnost i obećanje ona ipak postoji. Svetsko stanje, čovekova egzistencijalna situacija unutar njega, očajni su; onostran očajavanja, ipak, postoji nada. Onaj koji proživljava katarzu, očaj svladava smionošću koja prezire smrt: ledenim spokojem i tvrdom hrabrošću gleda u oči ništavilu koje je sam stvorio, da bi se zatim, usled sveprožimajućeg pročišćenja, otvorila pred njim perspektiva iznova uspostavljena života, društva i duha. Jer ta perspektiva zaista postoji - kao da mislilac uverava samog sebe. Danas još uvek samo u obliku nastojanja pojedinaca usmerenih obnovi i u pojavi tipa čoveka koji je postigao katarzu, sutra već kao obnova koja zahvata celo čovečanstvo i kao univerzalna preobrazba.


Privlačna snaga tradicije


Tradicija: integrativno središte Hamvasova misaonog sveta. Svaka mu se misao vraća njoj i od nje polazi. Pronađena tradicija pokazala mu je izlaz iz filozofije krize mlađeg razdoblja njegovog života, u starijem razdoblju tradicija mu daje poticaj za filozofiju koja nastoji realizovati misao. Tradiciju, izvorno znanje čovečanstva, smatrao je golemim i jedinstvenim svetom: nekom vrstom divovskog kontinenta koji se, iako u celini potonuo, može rekonstruisati prema njegovim fragmentarnim ostacima. Predistorijsko je čovečanstvo, kaže, bilo u posedu svega toga, istorijsko je čovečanstvo već sve izgubilo. Predistorijsko je čovečanstvo još bilo u vezi s bitkom, vidljiv se svet još dopunjavao s nevidljivim, još je bio sposoban za mudrost i za viđenje. Za istorijsko čovečanstvo još je ostao samo život, iza njegova vidljivog sveta nevidljivi se već izgubio, sudbina mu postaje čudovišno zaglupljivanje i zaslepljivanje. Predočavanje, obelodanjivanje, davanje glasa tradiciji: to je stremljenje odredilo njegov rad. Posvetio joj je veliki esej, filozofsku zbirku eseja i prevode s komentarima.


Monografijski, veliki esej, njegovo glavno misaono delo, SCIENTIA SACRA, želi nam predočiti tradiciju. Esejista je ovde filozof istorije : ne rekonstrukcijom istorijskih činjenica, nego istorijsko-filozofskim razlaganjem nastoji nam približiti celinu potonulog, divovskog kontinenta tradicije. Polazna tačka je istina istorijska: reflektuje se na krizu koja se dogodila u šestom veku pre nove ere. Veliki mislioci toga razdoblja - priča esejista - od Kine, preko Indije, Irana, Male Azije i Egipta do Italije, od Lao-cea i Kung-cea, preko Buddhe, Zaratustre, Heraklita i Totha do Pitagore, nezavisno jedan od drugoga, a opet sasvim istovetno, istovremeno prepoznaju kraj zlatnoga doba i početak razdoblja apokalipse. Zlatno doba i razdoblje apokalipse, međutim, nisu više istorijska razdoblja koja slede jedno za drugim: to su međusobno suprotstavljena istorijsko-filozofska razdoblja. Razdoblje apokalipse je razdoblje čovečanstva koje je stupilo u svoju istoriju, zlatno doba je razdoblje tradicije. Zlatno doba: golema sveukupnost čovečanstva, ustvari ljudskog bitka. Stoji u vezi s najvišim moćima i životom punim metafizičkih sila, živi prema sakralnom životnom redu i s čovekom koji čuva budnost, izgrađuje se na osnovu analogijskog viđenja i mišlju izraženom simboličnim jezikom, punovažnost stiče preko stroge hijerarhije i arhaičnom zajednicom koja se temelji na mirnom sakralnom redu.

Filozofska zbirka eseja ARCHAI priprema je i dopuna monografskog velikog eseja; njome Hamvas nastoji obelodaniti tradiciju. Pisac se ovde estetskim unutarnjim stavom približava predmetu: ostacima u prošlost potonulih tradicijskih zemalja. Po jedan drevni grad, gradnja, plastika, plemenska pesma, glinena posuda ili maleni kip: uvek nova prilika da se pokrene vizija i oživi stvar. Ruševine Machu-Pichua postaju metafizika koja pobeđuje fiziku, zastrašujuće-zadivljujući dokaz neposredna zajedničkog života s drevnim silama sveta. Kameni blokovi Stonehengea postaju primerom oslobađanja tvari od same sebe, stvaranja svetog mesta oblikovana kamenjem što se uzdiže u vazduh. Plastika Miletskog proročišta veličine pedlja, prostor je koji postaje mestom, oblikuje se u posrednika poruke koju šalje produhovljena priroda. Posmrtna pesma indijanskog plemena s Amazone postaje paradigmom bezoblične brutalne tvorevine elementarno velikih poteza, muzički pradoživljaj i muzička pratvorevina. Peruanska vaza postaje simbolom istupanja iz drevne samosvesti, ljudska logika uperena protiv logike prirode. Maleni kip vilendorfske Venere uzdiže se kao izraz izvornog jedinstva bitka, kao simbol spola nezavisnog o polnosti i telesnosti nezavisne o telu


Niz prevoda s komentarima, VELIKA DVORANA PREDAKA, na kraju, nastoji dati glas tradiciji i stoji u uskoj svezi s dva prethodna nastojanja. Mislilac je tu posrednik: znanje koje svete knjige čuvaju o tradiciji presađuje u mađarski jezik i objašnjava. I same svete knjige, istina, smatra narušenim i srozanim svedocima tradicije. Prema njegovom shvatanju, tradicija se izvorno objavljivala preko sakralnih subjekata: živo, razrešeno, neposredno, lično i realno. Svete knjige su još samo sakralni objekti: mrtve, vezane, posredne, bezlične i refleksivne. Svete knjige, u svojem narušenom-srozanom stanju, ipak podučavaju tradiciji: njihovi se tekstovi, pak, formulisani univerzalnim sistemima simbola jezika drevnih vremena, ne mogu preneti evropskim jezicima koji služe izražavanju individualnoga ja. Prevodilac-komentator u tom smislu nije sluga-filolog, nije tumač koji se objektivno i tačno drži dela veran njegovom tekstu, nego pre umetnik-stvaralac: nadahnuti obelodanitelj tradicije i vidoviti novotvoritelj. Hamvasovi prevodi i komentari, koje je pripremao radom tokom više decenija, zbog toga nisu “stručni” radovi: pokušaji su usmereni tome da različitim tekstovima pratradicije daju glas, od Heraklitovih fragmenata do Upanišada, od Veda do egipatske knjige mrtvih, od Konfucijevih razgovora do Henochove apokalipse, od tibetanskih misterija do zen-primera.


Nauka, religija, filozofija, književnost


Hamvas je svaku pojavu promatrao iz perspektive tradicije i prosuđivao: kvalifikovao kao autentičnu ili neautentičnu. Nauku, religiju, filozofiju i književnost jednako je smatrao pronalascima evropskog čoveka koji je zakoračio u istoriju: spram autentičnosti tradicije video ih je, dakle, kao neautentična očitovanja. U vrednovanju ta četiri područja, uza sve to, pokazuje naglašene razlike: dok je u slučaju nauke, religije i filozofije njegov kritični stav odlučujući, u slučaju književnosti susrećemo se s afirmativnijim pristupom.


Nauka je u celome njegovu životnom delu predmetom jednoznačne i oštre ocene. U očima mislioca ona nije drugo do instrument modernog čoveka potonulog u život i otpalog od bitka. Prema njegovom shvatanju, sav naučni razvoj novovekovne istorije temelji se zapravo na egzistencijalnim lažima. Nauka, kaže, razglašava da je njezina snaga u njezinoj istinitosti, iako je sve skupa u njezinoj visokoj organizovanosti ; kočoperi se s tim da njenu spoznaju karakteriše objektivna vernost predmetu, a ustvari je samo bezlična, indiferentna, ne-egzistencijalna i antihumana; poziva se na to da traži istinu bez pristranosti, pri tome doprinosi uistinu samo utemeljenju režima svetovne moći. Oblikovavši se u opasni scijentifizam, ni sama nije drugo do svojstvena mitologija i specifična religija. Naučna mitologija daje obuhvatnu sliku sveta: sve pojave svodi na zajednički nazivnik, na zajednički nazivnik istine; njeni su sveštenici poznavaoci-inicijati svojih uskih i kratkovidnih svetova ; krugove njihova predanja čine anegdote što opevavaju dela različitih srodnih pseudobožanstava - naučne struke. Naučna religija je jedinstven sistem zablude: takva religija činjenica isključivo je sredstvo razumskog čoveka; o najznačajnijim pitanjima ljudskog života nam, međutim, nema šta reći. Nasuprot objektivnom razmišljanju usmerenom na predmet, osniva se na metodičkoj spoznaji koja je usmerena samo na podatke. Njena se metoda pokazala uspešnim i uverljivim postupkom delotvorne logike na nivou prosečnosti: metoda joj je bez greške, samo što nema veze sa stvarnošću.

Religiji, tome nasuprot, pristupa već diferenciranije, suptilnijom kritikom. U njegovom se sudu, prema promenama misaone perspektive, pokazuju naglašene razlike. Religija je, promatrana iz perspektive krize, autentično očitovanje, ali s pozicije tradicije - neautentično; sa strane teorije udaljene od života, religija je vredan svet, ali ispitujući je s pozicije načina života usmerena ozbiljenju autentične realizacije - bezvredan. Iz dvojstva pogleda usredištenog u krizi i u tradiciji, odnosno iz dualiteta hladne-mrtve teorije i živog-praktičnog ozbiljenja, izvire Hamvasova diferenciranost i suptilnost kritike religije. Na različitim mestima njegovog golemog opusa istovremeno izbijaju duboko religiozne, hrišćanske razrade i izlivi kritike hrišćanstva koji podsećaju na gorkog, kasnog Nietzschea. Religija stoji u vezi s tradicijom, ali nije joj istovetna; naslednica je tradicije, ali nije sama tradicija. Kao znanje koje stoji u vezi s tradicijom i koje nastupa kao naslednik tradicije, još uvek ima najviše mudrosti u sebi od sveg mogućeg ljudskog znanja. Kao područje koje egzistira u otpalosti od tradicije i tek kao njezin daleki potomak, ona nužno izražava korumpirani bitak čovečanstva koje je ušlo u istoriju. S obzirom na to, mislilac u njoj nalazi samo novo sredstvo zadovoljštine srozana čoveka koji neprestano radi na utaživanju svoje životne gladi: takvu vrstu, dakle, civilizacijskog sredstva, takav neplodan pokušaj obrane i osiguranja istorijskog čoveka i takav stalan jalovi napor skrivanja i bega pred stvarnošću.


U shvatanju i kritici filozofije ponovno se pokazuju očite razlike. U poznom, kratkom eseju SISTEM i STAV neautentična u meri u kolikoj je sistem, a što je više teorija, tim više nosi autentično znanje. Sistem je u znaku pitanja i dosetke; nasuprot tome, teoriju karakteriše problem i misao. Dosetka, kako kaže, pripada novinaru, misao pesniku, pitanje političaru, a problem onome koji je upao u egzistencijalne teškoće. Sistem gradi, teorija osniva; graditelj sistema spoznaje, osnivač teorije vidi.Sistem samo postavlja stvari u red, prividno srazmerno i dopadljivo oku: formira dakle pogled na svet, svetske pojave okamenjuje u šablonu. Iz njega ništa ne sledi, pogotovo ne praktično delovanje i uređen životni poredak. Teorija pak ne nudi apstraktan pogled na svet, ne pruža šablonu za objašnjavanje sveta: stvara strog i odgovoran životni poredak. Ono što ona izražava nužno ima egzistencijalnu težinu i moralne posledice. Filozofija, ako je to uopšte moguće, isključivo kao teorija može postati autentičnim znanjem. Filozofija je kao sistem mrtva i bez težine; nasuprot tome, filozofija kao teorija ima životnost, nositelj je obećanja ozbiljnosti. Filozofija sistema ne pripomaže efektivnom bitku i autentičnom životu; filozofija teorije pak uistinu pomaže. Filozofija ne može ostati samo filozofija dela: kad bi ostala samo to, ne bi mogla nadići neplodnost. Filozofija koja nadilazi delo, pak, glasnik je novoga sveta. Čovek, kaže mislilac uvereno, treba živeti na onom nivou na kom misli.

Nasuprot više-manje naglašeno kritičnog promišljanja nauke, religije i filozofije, književnost mu je predmetom jednoznačno poistovećujuće prosudbe. Značajan deo Hamvasovog opusa izvanrednog raspona, kao što smo spomenuli, čine književna dela. Mislilac književnost nije smatrao nekom vrstom zamene za filozofiju: o njoj je mislio kao o prikladnom rešenju za pobedu krize i nalaženje tradicije. Prema njegovom shvatanju, u modernom istorijskom dobu roman je ono što je u arhaično doba bio mit: ne tek jedna mogućnost objašnjavanja sveta, nego upravo njegova jedina punovredna forma. Kao što izražava u svojoj fragmentarnoj teoriji romana: nauka sa svojim zapletenim disciplinama, filozofija sa svojim različitim granama, ostale umetnosti sa svojim neizbrojivim očitovanjima, zapravo su sve redom latentni roman, samostalan romaneskni žanr. Moderni se roman rodio kao odgovor na moderno doba. Izgradnja modernog doba postavila je temelje svetskoj krizi - sa svojom modernom državom, modernom naukom i modernim kapitalizmom, i moderno je doba stvorilo pojam realnosti, pojam političko-naučne -privredne realnosti. Roman: jedini snažan protest protiv modernog doba, moderne svetske krize, moderne političko-naučne-privredne moći, a pogotovo protiv pojma modernog realiteta. S modernim se dobom evropska istorija, kaže, razdelila. Na jednoj strani odigrava se realna istorija, sa sve mračnijim posledicama: s ratovima - svetskim ratovima, s koncentracionim logorima i gulagom. Na drugoj strani razvija se istorija romana, s beznadnim, a opet neophodnim otporom: s novim životnim konceptom evropskog čoveka, s ljudskom-ličnom istorijom usmerenom protiv prosečne-realne istorije


Béla Hamvas je mislilac koga se makar u tom smislu može nazvati književnikom koji je stvarao i filozofska dela, kao i filozofom koji je stvarao književna dela.


Iz Mađarska filozofija u XX veku: drugi deo, Judit Hell - Ferenc L. Lendvai - László Perecz, Áron Kiadó, Budipmešta 2001.
S mađarskoga preveo: Neven Ušumović 

Abelar i Eloiza

Loiza - Abelaru
11. vek


Svom jedinom poslije Krista,
njegova jedina u Kristu


Začudila sam se, predragi moj, kad sam u tvom pismu vidjela da si, napuštajući običaje i prirodni red, iz obzirnosti moje ime postavio ispred svojega: žena pred čovjekom, supruga pred suprugom, službenica pred gospodarom, redovnica pred redovnikom i svećenikom, đakonica pred opatom! Red i pristalost traže, kad pišemo višima od sebe ili sebi jednakima, da njihovo ime stavimo ispred svojega; ali, kad se obraćamo nižima, redoslijed imena mora poštovati red dostojanstva.


Još je nešto pobudilo moje čuđenje u tvojem pismu. Očekivale smo da će nam donjeti utjehu - ono je, međutim, još više povećalo naše boli. Ruka koja je trebala obrisati naše suze, učinila je da one poteku još i više. Koja bi između nas mogla suhih očiju pročitati ono što pišeš pred kraj poslanice: »Ako me Gospod preda u ruke mojih progonitelja i ako padnem pod njihovim udarcima...«. O dragi, predragi moj, kako si mogao doći na takve misli? Kako su ih tvoja usta mogla izraziti? Neka se ne dogodi da Gospodin toliko zaboravi svoje bijedne službenice da ih pusti da prežive tvoju smrt. Neka nam ne ostavi život koji bi teže bilo podnijeti nego bilo kakvu smrt. Ti si onaj koji nas mora pokopati, koji će naše duše Bogu preporučiti, koji će Bogu predvesti one koje si u njegovo ime sakupio, kako ne bi bio ni u kakvoj brizi za njih već ćeš ih moći slijediti miran i radostan što si siguran za njihovo spasenje.

Jedini i predragi moj, ako kakva nesreća, kažeš nam, prekine nit tvoga života daleko od onih koje te vole, neka prenesemo tvoje tijelo u naše groblje kako bi naše molitve, potaknute stalnom uspomenom na tebe, mogle na nebu što više i što rječitije posredovati za tebe. Jao, jao, zar možeš misliti da bismo bile kadre zaboraviti te? Ali koje bi vrijeme mogle posvetiti molitvi, kad naša duša ranjena i bezglava od neizmjeme boli ne bi sama sebe mogla prepoznati, kad bi nam kruti udes oduzeo i razum i riječ, kad bi se naš očaj digao, tako da kažem, protiv samog Boga, jer bi se vodio bijesom više nego krotkošću i kad bi naša uzludjela srca prije ozlojedila Stvoritelja svojim tužbama nego ga umirila svojim molitvama! Jad i plač, eto što bi ostalo nama bijednicama, jad i plač a ne molitve. Više bi nam bilo stalo da idemo u grob za tobom nego da ti grob pripremimo. Bit ćemo same zrele za grob, a ne za tvoj pogreb. S tobom ćemo izgubiti svoj pravi život, a ako se život odijeli od nas, kako ćemo moći živjeti?


Ali, nadamo se da Nebo neće do tada odugovlačiti naše postojanje. Sama pomisao na tvoju smrt, već je smrt za nas. Što će biti dakle ako nas izvjesnost tvoje smrti zateče još na nogama? Ne, Bog će se smilovati i neće nikako dopustiti da ostanemo na ovom svijetu da izvršimo tu kobnu dužnost i da ti ukažemo žalobne počasti koje mi od tebe očekujemo kao posljednji znak tvoje pomoći nama. Dat će Bog i mi ćemo pred tobom, a ne za tobom u hladan grob.

Samo, čemu da se ja nadam ako tebe izgubim? Čemu i dalje koračati na ovom zemaljskom putu na kojemu si mi ti bio jedina potpora. A, na kraju, što mi je ostalo od tebe? Znam da si živ i to mi je jedina utjeha. Mrtva sam za svaki drugi užitak. Tvoja prisutnost mogla bi me katkada povratiti meni, ali tvoja prisutnost mi je uskraćena.


Oh, kad bih samo smjela uzdahnuti: »Bog je prema meni bio iznad svake mjere okrutan«. O neblaga blagosti! O nesretna srećo! Sudbina je na mene sasula svekolike svoje strijele i sad me već nema čime strijeljati. U tobolcu njenu nema više sulica, a luk njene srdžbe nije više pogibeljan ni za koga. Da joj je i preostala još koja strijela, gdje bi mogla na mom tijelu naći neranjeno mjesto za novu ozljedu? Jedino od čega se boji usud svih mojih nedaća jest da smrt ne nadođe i označi im kraj: i premda me svakodnevno ubija, plaši se tog kraja koji sama požuruje.


Oh, bijedne li mene među bijednicama! nesretne među nesretnicama! Ti si me odveć izdigao iznad meni sličnih. I kad sam srušena, sve sam ispaštala zbog visine s koje sam strovaljena i patila sam i u svojem i u tvojem tljelu. Što se čovjek više izdiže, više i trpi kad pada. Među ženama plemenita i moćna roda, ima li jedna kojoj je sudbina bila, neću reći nesklonija, već toliko nesklona koliko meni? Da li je jedna jedina pala s tolike visine i u tako dubok ponor? Kakvu mi je slavu sudbina udijelila s tobom? Kakav udarac mi je s tobom nanijela? I uspon i pad bili su bez mjere. Dobra i zla, svega je bilo krajnje mnogo.


Ista ta sudbina dovela me je do nečuvene sreće kako bi me pretvorila u najjadnlju bijednicu, kako bi mi dala da uzmognem sagledati raspon svog pada, da nađem plač suglasan svojim bolima i da okusim gorčinu žaljenja za izgubljenom slasti užitaka. Htjela je ugasiti u sjeni tuge i očaja blistave dane mog ponosa i mojih strasti.


Da uvreda bude bolnija, a srdžba još gorča, za nas su svi zakoni pravednosti bili stubokom okrenuti. I zaista, dok smo uživali u nasladama nemirne ljubavi ili, da se poslužim manje skladnom, ali zato više rječitom riječi, dok smo se predavali bludu, nebeska nas je strogost poštedjela. Ali, onog dana, kad smo ozakonili tu nedopuštenu vezu i kad je ženidba svojom časnom koprenom prekrila sramotu naše zabludjelosti, gnjev je Gospodinov otežao ruku njegovu nad našim glavama i naša bračna ložnica nije uzmogla postići da se oproste nedužne slasti onima koji su je tako dugo u bludu kaljali.


Za čovjeka zatečena u preljubu kazna kojom su tebe mučili ne bi bila nepravedna kazna. Ono što drugi zavrijede preljubočinstvom, ti si na se navukao ženidbom, a mislio si da će ti baš ženidba otkupiti prošle krivice. Kazna što je preljubnice navlače na glavu svojih sudionika u razvratu, tebi je došla od tvoje zakonite žene. I taj nas udarac nije zadesio u času kad smo slušali samo glas strasti, već u vrijeme kad smo bili odvojeni i kad smo živjeli odvojeni i čisti, ti u Parizu upravljajući svojom školom, a ja u Argen-teuilu, slušajući tvoje zapovijedi u društvu svojih sestara redovnica. Taj svojevoljni rastanak morao nas je očuvati, jer smo ga sami sebi nametnuli, ti da se posvetiš sa više mara svojoj školi, a ja da se sva slobodno predam molitvi i razmišljanju o svetim knjigama. Zar je tada moglo biti nešto nevinijeg i čišćeg od našeg življenja? I tada si ti sam u svojoj krvi platio gri-jeh koji je bio naš zajednički. Sam si bio u kazni, a u grijehu smo bili oboje. Ti si bio manje kriv, a podnio si svu kaznu.

Ponižavajući se za mene, a mene i moju obitelj uzdižući do visoke časti naše ozakonjene veze, udovoljio si i Bogu i ljudima i nisi se trebao plašiti kazne koju su ti bijedni izdajnici nanijeli. Zar sam ja morala doći na svijet da budem uzrokom tako strahovitog zločina! O, prokleti spole, uvijek ćeš biti propast i zator najvećih muževa! Zato nas i Mudre izreke opominju da se treba čuvati žene: »Sine moj, slušaj mudrost moju, ustima mojim prigni uho svoje... Neka tvoja duša ne kroči putovima njezinim, neka ne zabludi stazama njezinim. Jer ona je mnoge ranila i oborila. I najsnažnije je ubila. Kuća njena put je paklu i ona vodi u bezdanje smrti.«


Zahvaljujem ipak Bogu za jednu stvar, a to je da nisam nalik na one žene o kojima sam maločas govorila. Napasnik se mogao za svoje opako djelo služiti ljubavnim sklonostima mojega srca, ali ga nikako nije mogao navesti na izdaju. Pa ipak, koliko god me opravdava čistoća mojih nakana, iako moja volja nije uzela baš nikakva učešća u tom ogavnom napadu, ipak sam prije toga počinila mnoge opačine koje mi oduzimaju pravo da se držim sasvim nevinom. Podložna zarana putenim strastima, već sam tada zavrijedila ono od čega danas trpim i kazna za moje grijehe je samo njihov pravi učinak. Ništa zlo ne svrši što nije loše počelo.


Neka Bog učini da ja ispaštam svoj grijeh i da duljina mog ispaštanja bude bar nekako primjerena bolima koje si ti u svojoj muci prepatio. Ono što si ti na svojem tijelu jednog časa pretrpio, ja hoću čitava života ispaštati u mukama svoje duše, kako bih barem udovoljila tebi ako ne mogu Bogu.


Ako ti i mogu otkriti svu slabost svojeg bijednog srca, ne mogu u sebi naći kajanja koje bi Gospodina umirilo. Duboko ozljeđena nepravdom koja ti je nanesena, svakog časa krivim Nebo s velike njegove okrutnosti. Uvijek protivna njegovoj volji, umjesto da ga udobrostivim kinjenjem i kajanjem, ja ga samo vrijeđam mrmljajući o svojoj uvrijeđenosti. Može li se to nazvati pravim pokajništvom, ma kakva bila stega kojom mučim svoje tijelo, ako moja duša još uvijek s ljubavi sanja o svom grijehu i ako još uvijek izgara od nečistih želja? Lako je ispovjediti svoje grijehe i optužiti se za njih ili čak podvrći svoje tijelo izvanjskom trapljenju, ali ono što je najteže baš je iščupati iz svoje duše osjećaj žaljenja za neizrecivim slastima. (…)


Ova gorčina istinskog kajanja veoma je rijetka i sveti Ambrozije kaže: »Više sam sreo pravednika koji nisu nikad zgriješili nego grešnika koji su se pokajanjem izbavili od prokletstva.« Ali, jao! ljubavne slasti koje smo zajedno okusili toliko su mi slatke da ih ne mogu zamrziti niti ih iz sjećanja otjerati. Motaju se među mojim koracima, slijede me u stopu, progone moje poglede njihovim voljenim prizorima i prodiru u moju uzavrelu krv s vatrom vruće želje. Vječito priviđenje lebdi nada mnom sa svojim slikama i muči moje besane noći. Za vrijeme same svete mise, u času kad bi molitva trebala biti najgorljivija i najčišća - stid me je to priznati - razbludne slike toliko zaokupljaju ovo jadno srce, da sam više zaokupljena s njima nego sa svetom molitvom. Daleko od toga da plačem zbog grijeha koje sam počinila, ja plačem zbog onih koje više ne mogu počiniti. Ne samo da su naši pokreti ostali duboko urezani s tvojom slikom u mojem sjećanju, već se sjećam časa, mjesta i svake prilike koji su bili svjedocima naših brzih užitaka: sve nanovo počinje, ja ponovo padam u naše ludovanje i ta prošlost koja me obuhvata i potresa ne pušta me ni u snu i ne da mi počinka. Nehotični pokreti, riječi koje mi bježe iz usta često izdaju razuzdanost mojih misli.


Ova je milost, predragi moj, sišla na tebe: jedna jedina tjelesna rana bila je dovoljna da te izliječi od svih rana duše i onoga časa, kad ti se je Bog otkrio u svojoj najvećoj prividnoj strogosti, onoga časa ti je bio najskloniji. Postupio je kao vrijedan ranar koji ne štedi boli ranjeniku samo da bi mu spasio život.


Kako sam ja daleko od tvog mira! Ludilo čula i strasti, mladost koja još uvijek drhti i gori, doživljenost i slatko iskustvo koje imam o tolikim slastima, neprestano me progone. Ne daju mi mira i uzastopna njihova navaljivanja pospješuju moj slom, a krhkost moje prirode njihov je saveznik.


Hvale moju čistoću jer ne znaju koliko je himbena. Veličaju suzdržljivost puti i smatraju je krepošću a ne znaju da prava krepost potječe od duha, a ne od puti. Čašćena sam od ljudi, ali pred Bogom nemam nikakve zasluge, jer On ponire u našu utrobu i u naše srce i ništa mu nije skrito.

"Hvale moju vjeru u vrijeme kad je licemjerje znatan dio vjere, ikad je dovoljno, ako hoćeš hvalu, da ne diraš u ljudske predrasude. Bez sumnje pohvalno je, i Bog će nam to upisati u dobro, da ne sablažnjujemo Crkvu lošim primjerom mada tu nema čistoće u nakani; tako bar ne dajemo nevjernicima priliku da hule ime Gospodinovo, a slaboumnicima razloga da u svijetu kleveću redovnički život koji je naše zvanje. To je još jedan dar milosti božje koja nam jedina može dati moć da činimo dobro, ali i snagu da se suzdržimo od zla. Ali i tada uzalud činimo prvi korak ako nakon njega ne dolazi drugi, jer je napisano: »Kloni se zla i čini dobro«. Utaman ćemo slijediti oba savjeta ako nas u tome ne vodi ljubav božja.


Bog zna, Bog sam zna da sam više zazirala od toga da uvrijedim tebe nego da uvrijedim njega i da sam se više trsila da budem draga tebi nego njemu. Tvoja zapovijed, a ne glas s neba, pognula je moj vrat pod jaram redovnički. Eto u tome su nevolja i očaj moje sudbe: za mene su ovdje dolje uzaludne sve patnje i boli, kad za njih odozgo neću primiti nikakve nagrade. Moje hinjenje te je dosada varalo kao što je varalo i druge: vjerskom zanosu si pripisivao ono što je u stvari bila samo himba i licemjerje; eto zašto se stal-no preporučaš za moje molitve: od mene tražiš baš ono što ja tražim od tebe. Prestani, molim te, precjenjivati moje snage, ali nemoj prestati pomagati me u svojim molitvama. Ne, nisam izliječena i zato me ne lišavaj slasti liječenja. Ne, nisam pohođena milošću i zato ne odgađaj da priskočiš u pomoć mojoj bijedi. Ne, nisam jaka i zato ne kasni, kako bi me mogao podržati da ne padnem prije nego mi pružiš ruku.


Zato te i preklinjem da prestaneš s hvaljenjem da ne bi zavrijedio pokudu koja se upravlja kovačima laske i laži. Ako misliš da je u meni još koja mrvica kreposti, boj se da ne nestane pod dahom taštine. Vješt liječnik vidi skritu boljeticu mada je nikakav izvanjski znak ne izdaje. A Boga je malo briga za sve ono izvanjsko što je zajedničko odbačenima i pravednima. Zato je u pravih pravednika malo izvanjskih znakova koji svakome padaju u oči, a nitko ih više ne ističe nego licemjeri.


Ja sam sretna s tvoje hvale i moje joj se srce odveć rado prepušta, a da mi ne bi bila presudna. Nažalost, ja sam i previše spremna da se opijem njenim slatkim otrovom, jer je moja jedina želja da ti u svemu ugodim. Hrani u svom srcu, kad se o meni radi, više bojazni nego povjerenja i tako će tvoja brižnost biti uvljek spremna da mi pritekne u pomoć. U ovom času pogibelj je veća nego ikada, jer moja bludnost ne nalazi više u tebi lijeka.


Nemoj me hrabriti na krepost, ne bodri me na borbu rlječima: »Krepost je najjača u slabosti«, »vijenac će pripasti samo onome koji se bude borio do kraja.« Ja ne tražim pobjednički lovor. Dovoljno mi je da izbjegnem pogibelji. Mudrije je udaljiti se od pogibelji nego izazvati boj. Neka me Bog smjesti u najzabačenlji kutak neba i bit ću zadovoljna. Tamo je nenavidnost nepoznata i svak je sretan s onim što je dobio.


Zar je potrebno da svoje mišljenje potkrijepim snagom svetih otaca? Ako jest, počujmo svetog Jeronima:
»Svjestan sam slabosti svoje, ne želim se boriti u nadi da ću pobijediti, da mi se ne bi dogodilo da budem pobijeđen.« Čemu, dakle, napustiti siguran put i zakročiti u traženje nesigurna cilja?


Preveo Vojmir Vinja


__________________________________________________________________

Abelar - Eloizi

11. vek

Vjerenici Kristovoj,

sluga istog Isusa Krista

Izlaganje onoga što mi uzbuđeno predbacuješ u posljednjem pismu može se sažeti u četiri tačke. U prvom redu tužiš se da sam postupio protiv običaja i obrnuo prirodni red postavljajući u pozdravu tvoje ime prije svojega. Drugo, da sam razjario jade koje sam morao ublažiti i da sam izazvao obilate suze umjesto da sam ih obrisao kad sam dodao: »Ako me Gospodin preda u ruke progonitelja mojih i ako padnem pod žestinom njihovih udaraca« ... dolaze zatim tvoja stara i stalna mrmljanja protiv Providnosti o razlogu našeg obraćenja i o okrutnoj izdaji kojoj sam pao žrtvom. Na kraju, optužuješ samu sebe, suprotstavljajući se mojim hvalama i usrdno me moliš da ti više hvale ne upućujem.

Odgovorit ću na svaku od tvojih zamjeraka ponaosob i to ne da sebe opravdam već da ti pružim pomoć svojeg nauka i da te u njemu učvrstim. Moja traženja bit će ti prihvatljivlja kad budeš uvjerena da počivaju na razboritosti. Bit ćeš voljnija saslušati me o onome što se odnosi na tebe kad vidiš koliko malo zaslužujem prigovora. Imat ćeš prema mojim riječima više poštovanja i povjerenja kad spoznaš da mi se ne može pokude upraviti.

Najprije o onom pozdravu koji vrijeđa tvoje uši. Ako bolje pripaziš, vidjet ćeš da sam učinio ono što ti želiš. Zar nije tačno i zar to sama nisi rekla da se u poslanicama upućenim odličnijima od sebe, njihovo ime mora napisati prije našega? Shvati da si ti odličnija od mene i da si počela biti mojom gospođom onog časa kad si postala vjerenicom mog Gospodara.Š…ĆPreostaje mi još da ti govorim o staroj tvojoj tužbi na koju se stalno navraćaš, a koja se odnosi na okolnosti pod kojima smo se zaredili. Umjesto da zbog toga hvališ slavu božju, kako bi bio red, ti to Bogu neprestano predbacuješ. Mislio sam da je ta rana već odavna zacijelila, toliko su očite namjere božje Providnosti prema nama. Sto god ona više izjeda tvoje tijelo i tvoju dušu tim je ona pogibeljnija po tebe, a za mene je nepravedan izvor boli. Ako imaš, kako kažeš, jedinu jednu brigu i to da meni ugodiš, preklinjem te, ako hoćeš da mi prikratiš teške muke i da stekneš svu moju ljubav, preklinjem te, odbaci od svog srca tu žuč koja ga izjeda. Dok je god ona u tebi, nećeš mi ni ugoditi ni sa mnom zavrijediti carstvo nebesko. Zar bi mogla podnijeti da u vječno blaženstvo uđem bez tebe, ti, koja kažeš da bi me slijedila do usijanih ralja zemljinih. Pozovi vjeru u pomoć da ne budeš odvojena od mene kad se, kako ti reče, približavam Bogu. Zar se moramo toliko siliti da krenemo na put vječnog blaženstva? Zar te ne opaja misao da zajedno pođemo prema božanskoj sreći koja nam je obećana i da se više nikad ne rastanemo? Š...Ć

Pa ipak, hoću na još jedan način ublažiti tvoju jetkost prema Nebu i pokazati ti pravednost i korist svega što nas je snašlo. Pokazat ću ti da je kazna božja izvršena pravednije nakon naše ženidbe nego što bi to bilo, da nas je snašla dok smo živjeli u stanju bluda.

Nedugo nakon vjenčanja, sjećaš se, kad si se već bila povukla u samostan u Argenteuilu, došao sam te krišom pohoditi. Moja neobuzdana pohota našla je s tobom svoje zadovoljenje u jednom kutu blagovaonice, jer drugog mjesta za to nlje bilo. Vidiš, dakle, da našu bestidnost nije zadržalo ni poštovanje prema mjestu koje je posvećeno Bogorodici. Ta sve da smo prije toga bili bez grijeha, samo ovo oskvrnuće moralo je navući na nas još strašniju kaznu. Čemu da spominjem našu staru raskalašenost, našu besramnost, naš razbludni život prije vjenčanja? Ili nedostojnu prevaru kojom sam se ogriješio prema tvom ujaku, ja, njegov gost, koji je s njim za istim stolom sjedio i njegov kruh dijelio, a u isto vrijeme zaveo njegovu nećakinju?

Tko bi se usudio reći da sam ja nepravedno izdan i to od onoga koga sam ja prvi sramotno izdao? Zar misliš da je kratkotrajna tjelesna bol koja mi je za-dana mogla dostajati da se tolik zločin izbriše? Radije se pitam: zar su tolike opačine zaslužile ovakvu blagost? Koja bi rana mogla pred očima božanske pravde oprati svetogrdni napad nanesen veličanstvu mjesta posvećenog Njegovoj materi? Odista, ako se ne varam, ova je spasonosna rana manje udovoljila osveti Gospodinovoj nego neprekidnost zala koja trpim.

Sjećaš se isto tako kako sam te dok si bila bremenita poslao u Bretanju. Tada si se prerušila u opaticu i s tim si drzovitim pretvaranjem nanijela uvredu ustanovi kojoj danas pripadaš. Sudi, dakle, koliko je božanska pravda ili prije milost božja imala pravo da te usprkos tvojoj volji privuče u vjerski red koji se nisi plašila izvrći ruglu. Kao kaznu nametnula ti je isto ono ruho koje si obeščastila, kako bi istina bila lijek tvojoj laži i protivotrov njenim posljedicama.

Takvi su bili putevi pravde nebeske: ako gledaš samo na našu korist, morat ćeš priznati da nam je Bog više udijelio milost nego što je izvršio pravdu. Misli na to, predraga moja, iz kojih su nas dubina na ovom uzburkanom moru moćne mreže milosrđa Gospodinova privele spasenju. Od kakve proždiruće Haribde oslobodi Gospod svoju djecu od potapanja, stvorenja svoja koja su već bila zahvaćena vrtlogom, a opirala su se ruci spasiteljici! Zar tako očita zaštita nije morala iz naših grudi izmamiti povik ljubavi i divljenja:

»Gospod se moj brine za mene.« Razmišljaj o opasnostima koje su odasvud vrebale na nas i od kojih nas je Gospodin oslobodio. Ne prestaj govoriti o velikoj milosti koju je Gospodin udijelio našoj duši i ne prestaj slaviti hvalu njegovu. Tješi našim primjerom grešnike koji su izgubili nadu u Njegovu dobrotu. Pokaži što se sve može postići kajanjem i molitvom, pokaži to na primjeru nepokajanih i okorjelih. Misli na očinsku skrb koju je Gospodin nama ukazao i na pravednost ublaženu milosrđem! Kaznivši nas, on nas je preporodio; zle je učinio sudionicima našeg budućeg blaženstva i njegova prividna strogost nosi u sebi najdirljivije oproštenje, jer samo jedna rana postade spasenjem dviju duša. Usporedi opasnosti u kojima smo bili i naše čudesno oslobođenje. Usporedi bolest i ozdravljenje. Pitaj se sada koliku su kaznu zavrijedile naše opačine i divi se milosrđu božjem i božjoj ljubavi.

Dobro znaš u kakvo su tužno robovanje zahtjevi moje razuzdane strasti bacili tvoje i moje tijelo. Ni sram, ni poštovanje prema Bogu nisu me vadili, čak ni u dane svetačke ni na dan njegove smrti, iz kaljuge u kojoj sam se volio valjati. Koliko li sam se puta, usprkos tvojim odbijanjima i tvojoj bojažljivosti i prigovorima, koristeći se slabošću tvog spola, utekao prijetnjama i udarcima da iznudim tvoj pristanak. Sjeti se moje bezumne požude i mojih pomamnih ludovanja! Zaslijepljen bijesom pohote sve sam zaboravljao, i nebo i svoju dušu, gubeći se u tim jadnim strastima koje se danas ne usuđujem ni imenovati. Što je drugo preostalo božjem milosrđu ako je htjelo da sprječi moju propast nego da mi same te strasti zauvijek onemogući?

Strahovito izdajstvo što ga je počinio tvoj ujak bilo je učin pravde i dobrostivosti božje: Kad sam bio lišen tog dijela svog tijela koji je bio sijelo razbludnih želja i glavni uzrok moje raskalašenosti, mogao sam rasti na sasvim drugi način. Moje udo koje je griješilo bilo je kažnjeno: u boli je platilo svoje grešne slasti. Zar nije tako bilo pravo? Izvukavši me iz ogavnog kala u kojem sam bio ogrezao, Bog me je obrezao u tijelu i duhu. Tako sam postao tim podobniji za službu svetim žrtvenicima što me nikakva putena zaraza nije više mogla napasti ni okaljati. Vidiš koliko je dobrostivosti prema imeni pokazao kad je udario samo po jednom udu i oduzevši mi ga dao spas mojoj duši. Poštedio me od svakog drugog sakaćenja koje bi mi bilo izobličilo tijelo i učinilo me nesposobnim za obavljanje mojih dužnosti. Naprotiv, sve što je čestito bilo mi je olakšano jer sam bio oslobođen teškog jarma požude.

Milost božja me učinila čistim, odstranjujući s mog tijela jedno udo vrijedno prezira koje je baš zbog niskosti njegove službe prozvano ljudskim stidom i koje se nitko ne usuđuje nazvati pravim imenom. Na taj me je način milost božja oslobodila nečistoće zla i sačuvala mi nevinost duše.Š...Ć

Ti si veća od nebesa, ti se veća od zemlje, ti za koju je otkupnina bio sam Stvoritelj svijeta. Ali što je on vidio u tebi, pitam te, on kojemu ništa ne nedostaje, kad je za tebe pristao na sve muke svog posljednjeg hropca, na svu sramotu svoje muke? Što li je drugo mogao tražiti u tebi ako ne tebe samu? Eto, to je tvoj istinski ljubitelj, onaj koji hoće samo tebe, a ne ono što ti pripada. To je onaj koji je uzviknuo dok je umirao za tebe: »Nitko ne može više voljeti nego onaj koji daje život svoj za one koje voli.« On te je istinski volio, a ne ja. Moja ljubav, koja nas je oboje survala u grijeh, bila je samo pohota i zato ne zaslužuje da je zovemo imenom ljubavi. Ja sam u tebi vidio način kako da zadovoljim svoje bijedne strasti i to je sve što sam ja volio u tebi. Kažeš da sam za tebe trpio. Možda je tome doista tako. Ali bilo bi tačnije reći da sam trpio poradi tebe i čak protiv svoje volje. Ne iz ljubavi prema tebi već zbog sile koju su upotrijebili protiv mene. Ne za tvoj spas već zbog tvoje boli. Naprotiv, za tvoj spas je Krist svojevoljno pretrpio svoju muku i s njom je našu dušu nadahnuo novim životom i oslobodio je od svake boli. Zato upravi k njemu, a ne k meni, preklinjem te, svu svoju odanost, sve tvoje sažaljenje i svu svoju skrušenost. Plači nad nepravednim zločinom i nad strahovitom okrutnosti kojima je bio izložen nevini čovjek, a ne nad pravednom kaznom koja je mene stigla, jer je to za nas oboje bila milost za koju moramo Nebu zahvaliti.

Nepravedna si što ne voliš pravdu, a još nepravednija kad se hotimice suprotstavljaš volji božjoj i dobročinstvima Milosti. Plači svog Spasitelja, a ne svog zavodnika. Plači onog koji te je otkupio, a ne onog koji te je upropastio; svog mrtvog Gospodina, a ne živog slugu njegova koji je upravo oslobođen od smrti vječne.Š...Ć Ova dobrostivost Gospodinova prema tebi plod je samilosti njegove prema tvom spolu, ali u neku ruku i pravedno je tako. Iako slabija i nježnija pokazala si više suzdržljivosti i više kreposnosti, znači da je i tvoja krivica manja. Zahvaljujem Gospodinu koji te je lakše kaznio i pripremio ti vijenac. Sve bure nečistoće koje su harale po mojoj nekad nemirnoj duši sad su se stišale, a oluje požude ne potresaju moju ohlađenu grud: Gospod me pretvorio u mramor kako bi spriječio da se slomim. Naprotiv, ostavljajući u tebi greben mladosti, vrućih snova i neprestano uzburkanih valova, očito te je predodredio za vijenac mučenički. Iako si uvijek odbijala da čuješ ovu istinu i meni branila da je izgovorim, ipak je ta istina očigledna. Vijenac je nagrada onome koji se bori bez predaha i nitko ga neće zadobiti ako se ne bude »do kraja borio«.

Meni nije očekivati vijenac jer više za mene nema borbe. Koga u mesu njegovu ostan požude ne podbada, nikakvu napast ne mora savladavati. Pa ipak, iako vijenca neću zadobiti, znam da mi je velika povlastica dana time što nikakve kazne neću podnijeti i što sam s prolaznom boli izbjegao vječnim bolima. Ljudi koji se predaju strastima ovog jadnog života slični su životinjama, jer je napisano: »Stoka gnjije na balegi svojoj«.

Tješim se što vidim da se zasluge moje umanjuju dok tvoje rastu. Zakon ženidbe učinio je od nas jednu put i jedno biće u Kristu. Ništa što je tvoje meni nije tuđe. A Krist je tvoj jer si postala njegovom vjerenicom. A ja, evo, postadoh sluga tvoj, kao što ti rekoh, postadoh sluga a držala si me prije za gospodara. Na službu tebi obvezuje me duhovna ljubav, a ne potiče me na nju strah. Š...Ć

Budi pozdravljena u Kristu, zaručnice Kristova. U Kristu budi jaka i živi za Krista. Amen.

izvor

Viđenje, Bela Hamvaš

Obrt Iša Upanišade jeste kad Učitelj kaže da znanje nije budnost. Viđnja nije vidja. Viđnja doslovno znači nagomilano materijalno znanje. Suprotnost joj je aviđnja, neznanje.Tekst ovako glasi: ‘Neznalice lutaju po slepoj tami, ali po još većoj tami tumaraju oni koji gomilaju znanje na znanje.’ Viđnja i aviđnja, razumsko znanje i neznanje, dva su vida pospanosti, oba su sasvim nepodobna da bi čovek razumeo i video stvarnost. ‘Znanje i neznanje – oba su nezadovoljavajuća.’

Ali još su u tamnijem ropstvu oni koji nagomilavaju znanje na znanje. Reč je o smislenom znanju. Smisleno znanje je najopasnije spavanje. Ono povećava samo materijalnu količinu znanja, a ne uvećava kvalitet viđenja i svetlost, to je samo umno znanje (viđnja). Ono ne budi, upravo je zbog toga beskorisno,  opasno.

Zatim sledi i prvi korak, vidja, prema budnosti. Postoje tri stepena omamljenosti – duboko spavanje, san i razbudjenost. Posle sledi četvrti stepen (turijam). Četvrti stepen je budnost, savršeno različit od prethodna tri stepena, ovaj stepen je svetlo, čisto viđenje.To je ‘probuđeni sanjar’, budhi. Toje mahatma, najviše i najveće stanje koje može postići duša. To je istinsko viđenje, istinsko znanje.

Prvi znak budnosti jeste što se u čoveku budi nerazgovetna sumnja: maja, čarolija čulnog sveta. Ko počinje da vidi iza čula, on počinje da sluti nešto iza prirode (..)

Zatim slede dve važne stanice kada se raspada najbitnije snoviđenje, snoviđenje individualnog Ja. Veda to ovako označava: ‘Ovo nije drugo do Ono. Ovo si ti. Onaj ko sva živa bića može da vidi u sebi kao delove svog Ja, i sebe samog u svemu što živi.’ Čovek počinje da vidi i da zna da u svetu postoji nepromenljiva istovetnost. Ovo nije drugo do ono,i ovo si ti. San je mnoštvo i raznovrsnost individualnog Ja koje se mogu čulno iskusiti. (…) Čovek u tom trenutku više nije individualno Ja, nego univerzalna ličnost. A ova univerzalna ličnost više ne boravi u životu, nego u bivstvu.

(..) Znak za raspoznavanje pripadnosti bivstvu jeste da je svet Jedan. Svi pospani imaju poseban svet, svi budni imaju zajednički svet. Svi pospani dremaju u svom posebnom Ja, u svojim strastima, željama, shvatanjima sveta; budni žive u istom stvarnom svetu. Čovek ne vidi i ne zna više  od sebe kao odvojenog od drugih bića, u sebi vidi sva bića sveta, ali ne zna da je u svakom živom biću i on sam – ovo nije drugo do ono. Naravno , sada nije više reč o omamljenom (avidja) individualnom Ja, nego o budnom (vidja) Ja koje zna da je sve ovo maja -nepostojeće. Poaspana omamljenost živi posebno u zatvorenom životu., budnost je otvoreno bivstvo i svako živo biće živi u istom svetu. Onaj ko se probudi istupio je iz zatvorenog života: za njegovo biće se iznenada otvaraju sve kapije, dostupno mu je sve znanje, vidljivo kao vizija. To je smisao Vede.”

Bela Hamvaš, Scientia Sacra

Hana Arent i Martin Hajdeger

„Hajdeger ima izuzetno veliki značaj za svetsku istoriju i filozofiju. Zato će njegova dela i u budućnosti biti nezaobilazna“, kaže Ulrih fon Bilov, direktor odseka za arhiviranje u Nemačkom literarnom arhivu. U toj instituciji u gradiću Marbahu kod Štutgarta, čuva se Hajdegerova intelektualna zaostavština, između ostalog i njegovo kapitalno delo „Biće i vreme“ objavljeno 1927. godine. Na predlog njegove učenice Hane Arent (1906-1975) Hajdeger je 1969, dakle još za života, svoje zapise predao Literarnom arhivu. I tamo su oni izazvali veliko interesovanje. Hajdeger je izazvao revoluciju u filozofiji, smatra arhivar Fon Bilov: „On je smatrao da filozofija nije hermetički zatvorena sfera rezervisana za naučnike i akademike, već je pokušao da je poveže sa konkretnim životom pojedinca.“

Ljubav do poslednjeg daha

____________________________________________________



Budući da je njihov emotivni odnos počeo kad je Hana imala 18 godina pa do njenog poslednjeg dana, mislite li da se za oboje odigralo nešto značajno?

Za Hajdegera baš i ne, pored nje imao je još ljubavnih veza. Za Hanu bilo je odlučujuće. Kad je 1933. napustila Nemačku, posle čega ju je čekalo teško iskustvo po francuskim logorima i izbeglištvu, raskinula je sa svime što je bio njen život: s rodnom zemljom, maternjim jezikom, velikom ljubavlju. Ljubav prema njemu i to što ju je voleo za nju je veoma važno. Da je Hajdeger nije napustio, bilo bi joj mnogo teže da ode, ali to ju je spaslo i učinilo filozofom.


iz razgovora sa Katrin Kleman,
autorkom romana „Martin i Hana“,
o najvećem filozofu XX veka, i Hani Arent,
jevrejskoj intelektualki velike duhovne dubine.
On je njen profesor, ona njegov student.
Uprkos njegovoj nacističkoj epizodi,
njihova ljubav traje 50 godina.
Ali sve vreme on je i oženjen sa Elfride...

___________________________________________________________

NAD bolesničkom posteljom penzionisanog profesora filozofije susreću se dve starice. Supruga i ljubavnica. U jednom dugom kišnom danu, odani čuvar njegovog porodičnog mira i njegova najveća životna strast, pokušavaju da svedu decenijske račune... Zaplet u ovom ljubavnom trouglu dobija neočekivani obrt sa saznanjem da su ljubavnici Martin Hajdeger i Hana Arent.

Francuska književnica Katrin Kleman ispisala je ovu priču inspirisana poslednjim susretom jednog od najvećih nemačkih filozofa 20. veka, osuđenog zbog podrške nacistima i njegove nekadašnje učenice, koja je svetsku slavu slobodnog mislioca stekla zalažući se za prava svojih sunarodnika Jevreja. ”.

“Hana je bila more, Orijent zore, a Martin - Zapad sutona, spoj između sunca i bivstva. Na tom mestu iz snova, Martin nije imao drugih reči. Njegove oči nestajale su u Haninim, do kože,” piše Katrin Kleman.

Radnja romana započinje 15. avgusta 1975. godine, kada na proputovanju kroz Evropu, Hana Arent koja tada već 30 godina živi u Americi, dolazi u Frajburg i zatiče nemoćnog i posrnulog Martina, muškarca koji je snagom svoje misli pola veka bio vladar njenoga srca i uma, uprkos muževima, ljubavnicima, ratu, holokaustu.

 Nad njim bdi Elfride Hajdger “Nemica, zakonita.”
Držeći se okvira činjenica iz života Hajdegerovih i Arentove, Katrin Kleman i sama filozof po obrazovanju, kroz tri paralelne ispovesti, osvetljava etičke, političke, životne stavove svojih junaka, ali i njihove erotske porive:

“Zajedno, kada su se voleli, Martin i Hana slušali su Betovena, ne paleći lampu. Na njihove isprepletane ruke padala je senka, na njihove neme usne; i kada je klečeći između Martinovih nogu Hana poželela da se pomeri, stezao ju je jače, da nekako zauzda njeno nestrpljivo telo. Muzika nije volela uzbuđenje, muzika nije podnosila stvarnost... Potom bi igla na ploči počela da grebe. Martin bi popustio stisak kolena i nagao se da svoje usne spusti na Hanine, jezik ubaci do njenog nepca i tako upije melodiju, koja se završila.”

Romansa je započela 1924. na univerzitetu u Marburgu, a tajno su se sastajali četiri godine (Martin je već sa Elfride imao dva sina). Već slavni profesor Hajdeger, koji je poklekloj nemačkoj i umornoj evropskoj misli vratio veru u moć filozofije, nadahnuće nalazi u 17 godina mlađoj Jevrejki, koja mu se divi studentskim zanosom. U romanu Klemanove, zove je “moja Grčka”:

“Zemlja korena, govorio je. Domovina filozofije. U pepeljastoj senci maslina, duh Grčke iskrsavao je između dorskih stubova, a duh Grčke bila je ona, govorio joj je Martin.”
Kada pedeset godina kasnije, Hana Arent ulazi u konačan obračun sa svojom suparnicom, jedna od najvatrenijih rasprava vodi se oko toga koja je od dve žene imala presudniji uticaj na nastajanje čuvenih Hajdegerovih dela. Elfride ističe svoju požrtvovanost, odanost, praktičnost, dok je Hana imala svoje, materijalne dokaze:
“Pismo joj je poslao u vreme kada je iznajmio seosku sobu da bi radio u miru, bez porodice. ’Bivstvo i vreme’ nastalo je u vrsti filozofske groznice, koju bez nje ne bi ni spoznao, bez njegove tajne devojke. To joj je i napisao”.

Ljubavna oluja smiruje se Haninim bekstvom u Berlin, da bi na scenu stupila istorijska pošast, marš nacista ka vlasti, zbog koje će svoje bekstvo, kao Jevrejka, nastaviti ka Francuskoj, a potom i Americi.

______________________________________________________________

-Kad je Hana Arent 1933. pobegla iz Nemačke, prijatelji su je izvestili da se Hajdeger ružno ponaša prema filozofu Edmondu Huserlu, koji je Jevrejin. Ona mu šalje ljutito pismo i od njega dobija odgovor: „Kako se usuđujete da pomislite da sam antisemita kada sam voleo Vas?“

- Tačno, nije on bio antisemita, bio je kukavica. Antisemita je bila Elfride. Nacistkinja do kostiju i vrlo angažovana.
_____________________________________________________________

U onom što je za Hanine sunarodnike bila smrtna presuda, veliki profesor Hajdeger vidi istorijsku šansu za svoju otadžbinu.
Učlanjuje se u Hitlerovu stranku, postaje rektor frajburškog univerziteta, ali vrlo brzo, kada od njega zatraže da ukloni nepodobne ljude i knjige, posle samo deset meseci - daje ostavku.
Taj kratak politički zanos i zabluda, koštaće ga posle rata: otpušten je sa fakulteta, oduzete su mu počasti, osuđen na tri godine gubitka građanske časti. Veliki Hajdeger povlači se u sebe, u depresiju... Sve dok se 1950. godine u njegov život ne vrati Hana. Još jedan strastan susret, posle koga Elfridi prvi put priznaje svoju tajnu ljubav. Martin i Hana viđaće se i dopisivati još četvrt veka, ali nikad više sami uz Betovena. Nad njihovim susretima stražariće verna supruga.

Samo četiri meseca posle poslednje posete Frajburgu, Hana Arent umire u Njujorku, u šezedset devetoj godini. Pokosiće je srčani udar pred prijateljima. Šest meseci kasnije umire u svom krevetu već ozbiljno oboleli Martin. Elfride Hajdeger nadživeće ih skoro dve decenije. Umrla je u 98. godini i sahranjena je pored svog muža.


___________________________________________________
- U središtu vaše knjige ljubavni je trougao između Hajdegera, Hane i Elfride. Da li je na taj trougao imalo uticaja to što su oboje slavni?

- Ne, oni zapravo nikada nisu bili slavni i ljubavnici istovremeno. Kad je on bio slavan, ona nije bila ništa, kad je ona bila slavna, on nije bio ništa. Ne treba zaboraviti i treću jezivu Elfride.


______________________________________________

Hana Arent Martinu Hajdegeru

1.
Heidelberg, 22. IV. 1928

Da Te sada neće biti – mislim da razumem. No svejedno strepim. U svim tim danima svagda me je iznenada hvatala neka gotovo zagonetno prodorna strepnja.
Ono što ti sada želim reći, nije ništa drugo do au fond (u biti, prim. prev.) vrlo trezan opis situacije. Volim Te kao prvog dana. Ti to znaš, i ja sam to neprestano znala, znala i pre tog ponovnog susreta. Put koji si mi pokazao duži je i teži nego što sam mislila. Zahteva čak dug život. Samotnost tog puta biram sama. On je jedina životna mogućnost koja mi pripada. No napuštenost, koju će ukinuti sudbina, ne bi mi uzela samo snagu za život u svetu, neću izolaciju, nego bi mi zatvorila i sam put, koji je dug, ide kroz svet, nije nikakav skok. Samo Ti imaš pravo to znati, jer si Ti to oduvek znao. Ali verujem da i tamo gde ću konačno da zaćutim za nikada neću biti neistinita. Vazda dajem samo onoliko koliko od mene zahtevaju. A sam put nije ništa drugo nego zadatak što mi ga zadaje naša ljubav. Izgubila bih svoje pravo na život da sam izgubila ljubav za Tebe. No, tu bi ljubav i njezin realitet izgubila samo ako bih izbegla zadatak na koji me ona prisiljava.

”I ako Bog da, bolje ću Te ljubiti nakon smrti”.

H.
--------------------------------------------
2.
Dragi Martine,

verovatno ćeš iz drugih i slučajnih vrela doznati o meni. To mi oduzima naivnost poruke, ali ne i poverenja što ga je naše poslednje ponovno viđenje u Heidelbergu iznovice i usrećujuće učvrstilo. Tako dolazim danas k Tebi sa starom sigurnošću i sa starom molbom: ne zaboravi me, ne zaboravi kako jako i duboko znam da je naša ljubav postala blagoslovom mojega života. To znanje nije moguće uzdrmati, niti danas, budući da sam našla dom i utočište pred svojim nemirom pokraj čoveka (Günter Stern, alias Günter Anders, prim. prev.) za koga ćeš Ti to ponajmanje razumeti.
Često slušam o Tebi, sve u nekoj svojevrsnoj stranosti i indirektnosti, koja je već u izgovaranju slavnog imena – teško se identificiram s njim. Svejedno bih tako rado znala, gotovo žarko rado, kako Ti ide, što radiš, kako Ti prija Freiburg.

Ljubim Tvoje čelo i oči,
Tvoja Hannah
------------------------------------------

3.
Septembar 1930.

Martine, kad sam te danas videla – oprosti što sam odmah sve zakomplicirala. No u isti čas protrnuh pri slici kako ćete Ti i Günter stajati zajedno uz prozor, a ja sama na peronu, da dijaboličku jasnoću toga tako viđenog neću moći izbeći. Oprosti.

Puno se skupilo onoga što me je do krajnosti zbunilo. Ne samo da Tvoj pogled svagda iznova raspaljuje moje znanje o najjasnijem i najprisilnijem kontinuitetu mojega života, o kontinuitetu naše – molim te, dopusti mi to reći – ljubavi.
Nego: sekundu sam već dugo stajala pred Tobom, Ti si me zapravo video – letimično si podigao oči. I nisi me prepoznao. Kad sam bila dete, moja me je majka, ludo razigrana, jednom tako prestrašila. Pročitala sam bajku o patuljku Nosu. Njegov je nos postao tako dug da ga više niko nije prepoznavao. Moja se majka pravila da se to dogodilo i meni. Dobro još znam za slepi strah s kojim sam svagda iznova vikala: Ali ja sam ipak tvoje dete, ja sam ipak Hannah. – Slično je bilo danas.
I potom kad je vlak gotovo krenuo. Bilo je tako kao što sam odmah pomislila, a verovatno i htela: vas dvojica tamo gore, a ja sama i posve lišena moći u odnosu na to. Kod mene nije ostalo ništa drugo nego dopuštanje događanja, nego čekanje, čekati, čekati.

----------------------------------------
4.
februara 1950.
Wiesbaden, Alexanderstraße 6-8

Pišem ovo pismo otkad sam iz kuće ušla u auto. Sada ga, kasno u noć, ipak ne mogu napisati. (Tipkam, jer je moje nalivpero pokvareno i jer je moj rukopis s godinama postao nečitljiv.)
Ta večer i to jutro potvrda su jednoga celog života. U osnovi nikad očekivana potvrda. Kad je konobar izgovorio Tvoje ime (uopšte te nisam očekivala, jer pismo nisam dobila), činilo mi se kao da se vreme odjednom nenadano zaustavilo. Tada mi je munjevito došlo u svest, što pre ne bih priznala ni sebi ni Tebi ni uopšte nikome, da me je prisila impulsa, nakon što mi je Hugo Friedrich dao Tvoju adresu, milostivo sprečila da, iako sam oklevala s dolaskom, ne počinim jedinu zbilja neoprostivu neveru i protratim svoj život. Ali jedno bi Ti trebao znati (jer nismo mnogo i nismo preterano iskreno uzajamno komunicirali) da sam to i počinila, tad bi počinila samo iz ponosa, to jest iz posve čiste lude gluposti. Ne iz razlogâ.
Došla sam ne znajući šta tvoja žena Elfriede od mene očekuje. Pismo sam pročitala u autu, napola pospana. Ako bih znala, ni za trenutak ne bih oklevala. Moje se početno oklevanje temeljilo samo na onome što se razume pod ”nemačka gospođa”, i što su mi rekli upravo to popodne uz čaj. Molim Te, nemoj me krivo razumeti; lično mi je sasvim svejedno. Nikada se nisam osećala nemačkom gospođom i već dugo se ne osećam židovskom gospođom. Osećam se kao ono što zapravo jesam – devojka iz tuđine (das Mädchen aus der Fremde).
Bila sam i jesam potresena zbog iskrenosti i prodornosti prekora. No ono ”možda” sam izrekla iz nenadana osećaja solidarnosti s njom, iz duboke simpatije, koja je nenadano nastala. Što se toga tiče, samo bih još posve trezno dodala da nisam ćutala samo iz diskretnosti, nego i iz ponosa. No i zbog ljubavi prema Tebi – ne otežavaj stvari više nego što treba. Otišla sam iz Marburga isključivo Tebe radi.
Drvarske staze (Holzwege) leže na mojem noćnom ormariću, vrlo uspešno počela sam čitati Heraklita. Sretna sam s polla ta deinai (mnogostruko je ono strašno, prim. prev.) – to je savršeno uspelo. Do neke sam mere imala sreću: kad sam došla ovamo, morala sam auto s vozačem poslati natrag, zato ću imati dva dana mira. Sve mogu pomaknuti i posve sigurno potvrđujem 4./5. marta. U subotu letim za Berlin, gde ostajem do petka (adresa: Berlin-Dahlem, Parkhotel). Subotu i nedelju biću opet tu, potom moram u britansku zonu. Ako bi sledeću subotu/nedelju mogao doći ovamo – veoma severno – i biti mojim gostom…
Budući da ne čitaš časopise, a knjige čitaš samo odostraga, šaljem ti nekoliko istrgnutih stranica, zapravo ne samo Tebi, nego i Tvojoj ženi.
Hannah.

---------------------------------------------
5.
8. maja 1954.
Martine –

Tvoje prijazno pismo koje me je tako začudilo. Sada barem znam što želiš, i samo Ti znaš da bi mi teško napravio veće veselje (time će, ako uspe, doći na red nešto što nikada nije bilo posve u redu i potom se dakako još zamašno zaplelo). Često sam mislila da bih Ti nešto slično ponudila za englesko govorno područje; bilo je ipak tako blizu; no, ne bih Te želela dovesti u nevolju da bi hteo reći ne (”u filozofiji još nisam dovoljno kući”) i da bi morao tražiti izgovore (”Kako je dug / svaki put kroz blizinu”??)
Edward Robinson (prevodilac Heideggerova Bivstvovanja i vremena na engleski, prim. prev.) još nije odgovorio. Nadam se da nije uvređen. Ali tako doista nije išlo. Tako precizna sam bila zato jer iz iskustva s prevodiocima znam da temeljito proveravanje na početku ušteđuje puno posla kasnije. Sve može izvesti na drugi kolosek. – Druge prevodioce nisam kontaktirala. Jesu li mladi ljudi iz Toronta radili za nekog određenog izdavača ili za neki časopis? Partisan Review, jedan od najboljih neakademskih časopisa (kao na primer Nouvelle revue française u Parizu) hteo je već nekoliko puta nešto objaviti, no uvek su se bojali problema prevođenja. Najbolje bi možda bilo ako pri propitivanju jednostavno uputiš na mene. Ako bude išlo, onda dobo; ako ne bude, teško je nešto napraviti.
– Pismo o humanizmu su ovde već jednom preveli. Prevod nisam videla, ali mi je izdavač časopisa Partisan Review, kom su prevod ponudili i zna dobro nemački, rekao da je bio potpuno nemoguć.

Pitaš me šta radim. Već približno tri godine pokušavam se približiti trima stvarima koje su međusobno višestruko povezane:
1. Analiza državnih oblika, polazi od Montesquieua, s namerom da prispijem tamo gdj je pojam vladavine prodro u ono što je političko (”u svakoj zajednici postoje oni koji vladaju i oni kojima se vlada”) i kako se, svaki put različito, konstituiše politički prostor.

2. Ako bih možda pošla, s jedne strane, od Marxa i, s druge strane, od Hobbesa, te analizirala temeljno različite delatnosti što su ih, promatrane iz vita contemplativa, obično bacali u isti koš s onim što je vita activa: dakle rad-proizvođenje-delovanje (Arbeiten-Herstellen-Handeln), pri čemu su rad i delovanje bili shvaćeni prema modelu proizvodnje: rad je postao ”produktivan”, a delovanje je bilo interpretirano s obzirom na povezanost sredstava i cilja. (To ne bih mogla bez onoga što sam u mladosti naučila od Tebe, ako sam to uopšte u stanju.) – i

3. Polazeći od prispodobe o špilji (i Tvoje interpretacije), prikaz tradicionalnog odnosa filozofije i politike, zapravo stav Platona i Aristotela prema polisu kao osnova svekolike političke teorije. (Presudnim mi se čini što je Platon agathon (dobro) učinio najvišom idejom, a ne kalon (lijepo); verujem iz ”političkih” razloga.)
Na papiru zvuči zahtjvnije nego što je mišljeno. Tim više, jer to ne mogu konkretizirati a pritom ne pasti u beskonačnost. U to sam upala kad sam još imala vremena, pratila sam stvari koje su me stalno uznemiravale još tokom rada na knjizi o totalitarnoj vladavini; i iz toga zapravo ne mogu više. Tokom ove zime prvi sam put pokušala stvari predavati eksperimentalno – u serijama predavanja na Princetonu i na univerzitetu Notre Dame te u pojedinačnim predavanjima. Na Princetonu samo pred članovima fakulteta i instituta Advenced Studies (Jacques Maritain je bio i tamo, a inače je sve skupa bilo zadovoljavajuće.) – Hrabrost za sve to crpim iz loših iskustava u ovoj zemlji i iz komično-beznadnog položaja političkih znanosti.
Nama lično  dobro ide. Heinrich ima već dve godine pokraj predavanja na Collegeu jednom nedeljno seminar na New School. Tokom semestra ga od ponedjljka do četvrtka nema u New Yorku. To nije baš ugodno, ali imam puno vremena i mira. Tu i tamo sam morala sve skupa ostaviti po strani, jer sam morala pripremiti nemački prevod svoje knjige (o poreklu totalitarizma, prim. prev.) – što me užasno dosađuje.
Jaspersov napad na Bultmanna potpuno mi je nerazumljiv. Veoma mi je žao da je Bultmann tako ožalošćen. Jaspers je očekivao odgovor, barem tako mislim. Bultmanna sam videla 1952. godine u Marburgu, bio je već vrlo star.
Hoćeš li objaviti predavanje Znanost i osmišljavanje? Molim te da mi to javiš. Jako čekam na Logiku. Često sam sanjala o našim razgovorima o jeziku. Posebno mi je pričinilo radost Tvoje zimsko pismo, što si napisao o ”razgovorima” što ih, tako ili drukčije, pogrešno razumeju kao ”interpretacije”. I zato jer sam nešto slično nastojala o Tvojim interpretacijama – u polemičnom korespondiranju – objasniti dobrom Hugu Friedrichu, koji je na žalost malo luckast. Verovatno bez uspeha. Kako stvar stoji s Heraklitom i Parmenidom? Jako me veseli što ćeš mi poslati predavanje o tehnici. Mislim da ću ga trebati u septembru za referat na kongresu američke Political Science Association.
Srdačno pozdravi Elfride. A tebi svako dobro za leto.

----------------------------------------

6.
New York, 28. oktobra 1960.


Dragi Martine,
Iydavaču sam naručila da Ti pošalje moju knjigu (Vita activa ili o djelatnom životu). O tome bih ti rado rekla:
Primetićeš  da knjiga nema posvetu. Ako među nama ikada dođe do pravih stvari – mislim među nama, dakle ne mislim ni na Tebe ni na mene – pitala bih Te da li Ti knjigu smem posvetiti; nastala je neposredno iz prvih freiburških dana. Duguje Ti u svakom pogledu gotovo sve. A kako pak stvari stoje, to mi se čini nemoguće: no, na neki način, nije važno kako sam Ti to golo činjenično stanje htela saopštiti.
Svako dobro!
*
Prim. prev. U ostavštini Hannah Arendt nađen je listić na kojoj je bila posveta namenjena Martinu Heideggeru: Re Vita Activa: knjiga nema posvetu. Kako da Ti je posvetim, tebi, intimnom prijatelju, kojem sam bila i nisam bila verna, oboje u ljubavi.

--------------------------------------
7.

New York, 19. oktobra 1966.

Dragi Martine,

Tvoje je jesensko pismo bila najveća radost, najveća moguća radost. Prati me – s pesmom i pogledom iz švarcvaldske radne sobe na lep, živ izvor– još će me dugo pratiti. (Onima kojima je proleće slomilo i lomi srce, jesen će ga opet ozdraviti).
Tu i tamo čujem nešto o tebi. Navodno pišeš drugi deo Bivstvovanja i vremena, imenovan Vreme i bivstvovanje. Potom zalaze moje želje u trokut Freiburg-Meßkirch kao hipotenuza i nad njom Todtnauberg. I još Egina, gde sam s Heinrichom više puta bila. I moje su misli često bile na predavanju o Sofistu. Ono što ostaje, čini mi se, nahodi se tamo gde se može reći – ”Kraj i početak – večno isto tkaju” (Goethe, ”Beskonačnost”, prim. prev).

Pozdravi Elfride. Heinrich te srdačno pozdravlja.
Kao i svagda –
Hannah.

[Hannah Arendt/Martin Heidegger, Briefe 1925 bis 1975 und andere Zeugnisse. Aus den Nachlässen hrsg. von Ursula Ludz, Frankfurt am Main: Vittorio Klostermann 1999.]

S nemačkog preveo Mario Kopić