.jpg)
Aleksander Dolgikh
Dragan Stojanović
Mara milosnica
Lepota je uvek ugrožena u svetu, divljenje koje izaziva nije dovoljna zaštita za nju. Mara, milosnica Veli-pašina, jedno je od najlepših lepih bića u celokupnom Andrićevom pripovedačkom opusu. Prikaz njene propasti u svetu izmešanih konfesija, surovosti, primitivizma i svakojake skučenosti, istovremeno je prikaz procesa u kojem Mara gubi zdrav razum, a čije faze su obeležene scenama u kojima ona vidi zle, izopačene obrede. U svetu koji se ukazuje kao potpuno zao, Mara gubi poslednji oslonac kada, preko nje, biva povređena uspomena i na njenu majku, kao "milosnicu". Marin krah posredno je umetnički protumačen i paralelno naslikanim nesrećnim sudbinama drugih žena. Žalost kao jedina moguća reakcija na Marinu propast do kraja je pojačana time što i reč, kojom bi bila izražena njena iskonska čednost, biva prekinuta. Ali, stradajući kao "turska milosnica", tj. naložnica Veli-paše, za čitaoca se Mara preobražava u milosnicu kao najdraže biće. Utoliko, i samo utoliko, umetnost može delovati iskupljujuće.
--------------------------------------------------------------------------------
Lepota je ugrožena, uvek. U nekim vremenima, okolnostima, zajednicama, ugroženost lepog bića postaje potpuna, bolnija i neprihvatljivija nego manje-više uobičajen izostanak sreće, izvesnost nesreće, osujećenost s malim ili nikakvim izgledima na povoljan preokret. Negodovanje koje ovakva ugroženost izaziva i odbijanje mirenja s njom dodatno se pojačavaju kad lepota nekog bića postane pretnja samom njegovom opstanku, razlog propasti. Tuga koju donosi obuhvatni uvid u stvari ovog sveta produbljuje se tad do potpune žalosti.
Životu, doduše, uvek nešto preti. Potpuno od svake opasnosti obezbeđen život možda više ne bi ni bio život. O tome je dopušteno, pa i poželjno razmišljati, sve ako se pri tom i ne dođe do neospornih zaključaka. Život shvaćen kao pustolovina koja podrazumeva mnoge rizike shvaćen je u svojoj punoći i širini. Ali zar – kada se sve to zna – ne bi trebalo da ga upravo lepota čuva i štiti od onog što ga podriva i unazađuje? Zar da i ona, ili čak ona pre drugih stvari, bude izazov zloj kobi, uzrok patnje i smrti?!
Kada izaziva divljenje, žudnju pomešanu s poštovanjem, lepota pruža zaštitu kakvu ništa drugo ne može da pruži. U tome je njena neuporediva moć sve dok divljenje traje. Ona je u isti mah izraz povlašćenosti nekog bića i ono što unapređuje njegov život u svetu. To se najbolje vidi kada je doživljaj lepote zbog nečeg u neskladu ili sukobu sa smislom za pravičnost: lepotu je teže prezreti ili osuditi nego ružnoću, čak i kada postoje dobri razlozi za osudu ili preziranje lepog bića. Da bi prema lepom biću bio pravičan kao i prema svakom drugom, čovek mora posebno da se napregne ili barem usredsredi.
Žudnja kakvu budi lepota nije nužno udružena s poštovanjem; divljenje nipošto nije jedino što ona izaziva. Želja ili požuda nisu nužno praćene ljubavlju ili makar zaštićujućim obzirima. Tamo gde je lepota nepriznata, prećutana ili osumnjičena vrednost, mogu se očekivati svakakve nesreće. Umesto da bude izvor zadovoljstva i uživanja, lepota deluje kao podsticaj postupcima koji vode gubitku onog što nelepa bića gube teže ili nikako i ne gube, jer se od njih ne očekuje ono što se od lepih očekuje, koliko god da i ona, u svojoj neleposti, podležu svakakvim oštećenjima i bivaju upropašćivana na razne načine.
Prednost lepote pretvara se u nedostatak tamo gde caruje skučenost. Pitanje je može li lepo biće ikada dovoljno razviti svoju socijalnu inteligenciju i na odgovarajući način se obučiti u spravljanju i primeni životnih protivotrova koji će ga štititi od zavisti, zlobe, ljubomore, surevnjivosti, mržnje ili brutalnog nasrtanja kao vidova ispoljavanja skučenog i pomračenog življenja. Ako je u tome potpuno neobučeno, postradaće, neretko i u slučaju kad postoji nekako uspostavljena socijalna norma, koja valja da obezbedi zaštitu svakom. Sama norma, bez odgovarajućih strategija izmicanja i prilagođavanja, nedovoljna je.
Čime sačuvati lepotu od presude koja u svakom njenom svetlucanju vidi kažnjivu obest, gde je skloniti od besa koji se krije iza takve presude, da se o tuposti onih koji su za lepotu ionako slepi ništa i ne pita...? U skučenim prilikama i zajednicama uvek je više onih koji lepotu ne vide ili, ako je vide, nisu spremni ni opremljeni da joj priteknu u pomoć kad postane predmet agresivne požude i grabljenja, nego onih koji joj se dive i hoće i mogu da je neguju, čuvaju i – ako ustreba – brane i spasavaju.
Lepoti je teško u svetu, a u skučenom svetu, mučenom zlom i nesrećom, lepom biću je posebno, često neizdržljivo teško.
*
Mara je po svemu jedno od najlepših, ako ne možda i najlepše lepo biće kod Ive Andrića. Čitaocu se ona ukazuje viđena sladostrasničkim okom inače sumornog, bolešću i mnogim doživljenim zlom načetog Veli-paše. Njemu ne treba više od jednog pogleda u prolazu na devojku "ispruženu i poleglu po ćepenku" (96)[Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema, Sabrana dela Ive Andrića, knjiga sedma, Beograd, 1976.], dok, "klečeći i odupirući se jednom rukom", pruža onu "drugu za nekom tepsijom" (96), da bi ocenio da je ona nešto izuzetno, što ga još može pokrenuti i zaneti, te traži da je nađu i dovedu mu je za naložnicu. S obzirom na to da je u Bosnu došao bez harema, takva njegova želja je u izvesnom smislu razumljiva, a s obzirom na položaj koji u tom trenutku ima, takvom njegovom prohtevu malo šta stoji na putu, utoliko pre što Marino poreklo i socijalni položaj ni inače ne bi obezbeđivali neku veću zaštitu.
Ukoliko se čitalac na Maru usredsredi pre svega kao na lepo biće, za njega će od prevashodnog značaja biti saznanje da postoji pravi, Geteovim jezikom govoreći, zvezdani čas njene lepote, "pravo vrijeme" (97), i da je on na početku priče zatiče upravo u tom času; i drugo, ne manje važno, da je lepota Marina izgledala neuništiva.
Razmišljati o pravom času nečije lepote ne znači razmišljati samo o njenom vrhuncu. Potrebno je znati za koga ta lepota postoji u svetu, čijem se oku otvara, kome i pod kojim okolnostima se ukazuje. Ne samo, dakle, da svi trenuci u životu lepog bića kao lepog nisu isti, već isto važi i za život onoga ko lepotu vidi i biva izložen njenom dejstvu. Utoliko pravi čas u ovom smislu nije nešto "objektivno", za svakog isto, već zavisi od susreta lepog bića i onoga kome je ono lepo. Čitalac o pravom času Marine lepote – devojci je nepunih šesnaest godina – saznaje preko Veli-pašinog doživljaja. Njegovo čulo u ovim stvarima je toliko istančano da mu čini mogućim da razmišlja o rokovima koji se mere već i mesecima. Veli-paša je veoma zadovoljan što je Maru otkrio baš tad kad ju je otkrio. "Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-četiri mjeseca docnije, čini mu se, već bi precvala." (97) U svemu je najvažnije ovo "čini mu se"; susret je, ako se pođe od Veli-pašinog utiska, savršen i, sudeći samo po njemu, trebalo bi da bude radostan za oboje ili bar da obeća nešto radosno. Pogoditi upravo onaj čas u nečijem životu koji izgleda tako izuzetan da se ne može meriti ni sa jednim drugim, bilo ranijim, bilo onim koji će nastupiti samo neki mesec kasnije, to se može zahvaliti samo velikoj sreći. Ako je Veli-paša taj čas pogodio, nije čudo što se u njemu budi ljubavna strast, što se celo njegovo biće razbuđuje. I Mara je, za svoju nesreću, upala u 'pravi čas' njegovog života, inače već uveliko u opadanju, onaj kad on može da je vidi kao izuzetnu.
No, za Veli-pašu, koji jedini o svemu odlučuje, jedini ima moć, i jedini doista uživa, susret s Marom ipak nije takav da bi se pretvorio u trajnu, čvrstu i nepokolebljivu vezanost bilo koje vrste. Andrić je taj odnos prikazao u raznim aspektima, dajući i poneku neposrednu ocenu kakav je i u čemu se sastoji. Kada čitalac sagleda celinu tih aspekata, vidi da, s pašine strane, u tom odnosu ima neke umorne požude, mirnog zadovoljstva kakvo, onom ko ume da uživa, donosi prisustvo mladog, lepog, a preplašenog stvorenja, svojevrsne nežnosti i brige, koje se mešaju s pokroviteljskom nadmoći, a ima, u zametku, čak i uvažavanja Mare kao ličnosti, neke obzirnosti prema živoj ljudskoj duši u njoj, o kojoj takođe valja misliti.
Među direktno formulisanim kvalifikacijama njihovog odnosa najznačajnija je ona da se, "u prikrivanoj i nikad neizrečenoj uzajamnosti, koja se sve više razvijala između njih" (102), Veli-paša sam setio da Mara oseća potrebu da ide u crkvu, upravo stoga što se, kao njegova naložnica, oseća kao velika grešnica, i šalje je na misu. Na koji način mu je stalo do nje postaje još jasnije potom, u sukobu s fra-Grgom, koji Maru, u crkvi, isto kao i ostala pastva, izlaže preziru. Veli-paša preti fra-Grgi, jer njegov jezik je jezik nasilja, i drugačije on sa ljudima opšti u svetu samo po izuzetku. U tom sporu, turski moćnik s gnevom će dobaciti fratru: "Šta ti imaš s njenom dušom?" (104) Kasniji razvoj događaja pokazuje da fra Grgo i cela njegova katolička, odnosno hrišćanska zajednica doista s Marinom dušom imaju još manje, i manje je razumeju i štede, nego Veli-paša. Osnovni nalog Hristov, ljubav i milosrđe prema bližnjima, iznevereni su u 'svetu' ove pripovetke, pa je tako i u Marinom slučaju. Pravi, iako ne i početni uzrok njene propasti jeste neskrivena ili slabo skrivana okrutnost prema duši onoga ko je zgrešio protiv običaja i normi skučenih, uz to i konfesionalno izmešanih zajednica. Potpuna bespomoćnost takvog 'grešnika' i nepostojanje bilo kakve slobode izbora u odlučivanju o sebi, pri tom, nedovoljno se ili nikako ne uzimaju u obzir. Milostivost i sažaljenje osetiće i pokazati, donekle, i zakratko, samo oni koji su i sami u vrlo nepovoljnom položaju.
Posle prvog incidenta koji je Mara doživela u crkvi, "paša je isprva nagonio da ide, ali je poslije i sam zaboravio na to. Jer, i on je u posljednje vrijeme bivao tmurniji, i sve se više gubio u zamišljenom ćutanju." (106) Briga njegova za Maru postoji, ali je nepotpuna, nedovoljna. No, ne samo da staranje Veli-pašino o Marinom duševnom miru nije previše uporno, ono je i neadekvatno. Silom i pretnjama ne može se obezbediti, odnosno iznuditi da Maru u crkvi ne gledaju popreko, kao na sablazan. Osećanje krivice ne iščezava niti se smanjuje samim fizičkim prisustvom u crkvi, čak i kad bi se ono silom obezbedilo. Osećanje izopštenosti i odbačenosti tako bi se samo još pojačalo. Čime je pašin odnos prema devojci, osim ovoga, u bitnom saodređen osvetljava i to kako, uz odgovarajuće pretnje, on fra-Grgi najavljuje da će Mara ponovo doći u crkvu. Veli-paša ne kaže ona će doći, već ono će doći (105). U toj zamenici srednjeg roda sadržana je i izražena ambivalencija njihovog odnosa. Veli-paša drži do ove devojke jer ona pripada onoj vrsti "ženska koju je on uvijek tražio, i naročito cijenio, i koja ga je jedino još privlačila" (97), ali se, dabome, oseća i kao neko ko je mnogo iznad nje, i to ne stoga što ona pripada inovernoj raji (uviđavnosti prema njenoj "duši" ima on više nego njeni istovernici), pa ni zbog velike razlike u godinama (ova je, pre, izvor neke rasejane dobrote prema njoj), već zbog samorazumljive, nereflektovane oholosti turskog moćnika, koja se na grub i osion način ispoljava prema svima, a, u datim okolnostima, prema uspaljenim, pred austrijsku invazuju zbunjenim i uplašenim bosanskim muslimanima pogotovu. Iako potpuno u pašinoj vlasti i sasvim nemoćna da utiče na svoju sudbinu, nesposobna čak da o tome bilo šta prozbori, Mara sagledava ono bolje njegovo lice, u poređenju s onim koje pokazuje drugima – najbolje, i dobija od paše onoliko pažnje (pažnje prefinjenog sladostrasnika), koliko on uopšte prema nekome može da pokaže. Kad je ostavlja, napuštajući Bosnu, on se brine za njene troškove i gleda da je koliko-toliko obezbedi za budućnost. Devojka, naravno, ne misli, niti može da misli na "troškove". Ona je za pašu vezana svojom sramotom. "Vodi konje i sluge i pse, a nju ostavlja." (118) U tome, međutim, i jeste tragika njenog graničnog položaja. Bez konja, slugu i, naročito, pasa se ne može. Mara za Veli-pašu nije naprosto stvar koja se nosi sa sobom. Ali nije ni neko bez koga, kao ljudskog bića, on više ne bi mogao. Mara je ono. Ona to ne može da razume i prihvati. Pašin odlazak iz njenog života i nejasna obećanja za budućnost nisu oslobođenje za nju. Jer, sa kim ostaje?!
Nemogućnost da shvati i prihvati da on odlazi a nju ostavlja utoliko je jasnija što razvoj njihovog odnosa ima svojevrsnu dinamiku. Na samom početku, Veli-pašina strast ispoljavala se kao želja da "dariva i usrećuje i štiti". (97) Nasuprot ovom nizu glagola, koji određuju Veli-pašin odnos prema Mari kao u svakom pogledu pozitivan, stavlja Andrić drugi niz glagola, koji govore kako je to izgledalo s njene strane. Mara se "bojala paše, gadila one Sare Jevrejke (služavke pašine – D. S.), i stidila dana i svijeta". (98) Darivati, usrećavati i štititi stoji paralelno sa bojati se, gaditi se i stideti se. Marino postepeno privikavanje na pašu i njegova milovanja, njeni razgovori s njim i nemi zagrljaji, sve to počiva najpre na ovom paralelizmu. Pašina naklonost i osećaj odgovornosti u fatalnoj su nesrazmeri s Marinom bespomoćnošću.
Postoje među njima i trenuci čisto ljudskog kontakta. Kaže se čak da je Mara naročito zavolela miris pašine kože, da ju je taj miris sve više "privlačio, krijepio i veselio" (98) – ovaj niz glagola gotovo da na tren uspostavlja ravnotežu s onim prethodnim: 'bojati se', 'stideti se', 'gaditi se' – da je, posle besanih noći, provedenih u plaču i grcanju zbog jasne svesti "šta je ona i ko je ona sada" (99), dočekivala pašu s "bezglasnim smiješkom koji je sav od bijelih zuba i sjajnih očiju" (99). Sa svoje strane, paša, koji u svojoj orijentalnoj ukočenosti i zamišljenosti, voli da sedi s Marom u suton, ćuteći i pijući mastiku, dok po bistroj vodi u kristalnoj posudi pred njim plivaju dve trešnje, otvoriće se u ponekom času prema devojci ne samo kao moćnik i sladostrasnik. Takvi trenuci u suton nisu lišeni prisnosti. "Tek ako bi se on osmjehnuo i zaprijetio joj, kad bi počela da gricka porub njegove košulje." (100-101) U tom Marinom grickanju pašine košulje plastično je nagovešten jedan od nemogućih, nesagledljivih, teško zamislivih puteva na kojima Mara ne bi morala propasti i ne bi propala. Nema nigde ni prisenka sreće u 'svetu' ove Andrićeve pripovetke. Ako ipak ima nekog makar kakvog njenog majušnog nagoveštaja, koji će odmah biti prigušen i zgasnuti, onda je on u ovim večernjim, nemim časovima koje je Mara provela na Veli-pašinim obnaženim grudima.
Veli-pašin doživljaj Marine lepote u pravom njenom času treba povezati s pripovedačevim iskazima pri kraju pripovetke o Marinoj lepoti koja je izgledala neuništiva. Spoljašnje okolnosti, koje su razlog Veli-pašinog odlaska, to jest austrijska okupacija Sarajeva, usmeriće i dalju Marinu sudbinu. Sve će se ugađati tako da će njena nesreća u jednom času postati prevelika a da bi je ona mogla podneti i ostati, pri tom, pri zdravom razumu. Doći će smrt, ali tek posle duševnog sloma. Gore nego kod Ofelije ili Kordelije, jer će Mara prethodno roditi dete, koje će i samo odmah umreti. Slomivši se duševno, "kao podsječena, strahovitom brzinom je opadala i ružnjala, kopnila i nestajala vidno. Njeno lice, čija je ljepota izgledala neuništiva, postade mršavo i grubo, ugasi se pogled, poružnjaše usta. (...) Izgledalo je nevjerovatno da tolika ljepota može propasti u tako kratko vrijeme." (162-163) Ovo sad nije opis Veli-pašinog doživljaja, nego izveštaj pripovedača koji je upućen čitaocu neposredno. Marina lepota, dakle, izgledala je neuništiva, ali ne stoga što se njome neko zaneo, što su nečija želja ili strast učinile da izgleda tako, ili što je takav utisak proistekao iz naklonosti, kako god da se ova inače bliže odredi (pošto o ljubavi u pravom smislu ovde, naravno, teško može biti govora); naklonost kakva je Veli-pašina, naime, iako možda u manjoj meri nego ljubav, neće, dok traje, da zna za vreme i ono što ono donosi. Ali, ovde nije reč o takvom istrzanju iz vremena ili slepilu za njegovo korozivno delovanje, do kojih dolazi usled određenih osećanja. Marina lepota je, da se tako kaže, stvarno izgledala neuništiva, nezavisno od toga čije ju je oko gledalo i videlo, i sa kakvim osećanjima.
Marina smrt i prethodno propadanje njene lepote ne menjaju ništa u tome da je ta lepota pre duševnog sloma izgledala neuništiva. Pošto se to pokazalo kao netačno i lepota je, pre smrti, bila uništena, ostaje da se zaključi da neprijatelj lepote nije samo vreme, precvetavanje, promašivanje 'pravog časa' ili, naprosto, starenje. Utisak da je ona neuništiva nije u vlasti vremena; kada razgrizajući učinak vremena postane vidljiv, taj utisak je već nestao. U Marinom slučaju pokazuje se da lepota zavisi od otpornosti duše lepog bića na zlo sveta. Lepota je ugrožena s podrivanjem ove otpornosti, ugrožavanjem duševnog zdravlja. Ono što oživljuje i ozaruje neko lepo biće, čineći ga lepim, nije nešto naprosto telesno, mada od tela nije nezavisno. Tu smo na tački na kojoj, i u ovoj pripoveci kao i inače, vidimo da upravo lepota lepog bića umnogome zavisi od onog što određuje način njegovog postojanja, što usmerava egzistenciju i rasvetljava ili zamračuje horizont unutar kojeg ona sebe shvata i može sebe da prihvati.
Marina sudbina govori nešto bitno o neuništivosti, odnosno o uništavanju lepote. Lepota lepog bića nije neuništiva jer njegovi susreti s drugim bićima razaraju egzistencijalnu podlogu na kojoj ona počiva. Ostavljamo za sada postrani pitanje može li neko biće biti i ostati lepo ako u njegovoj egzistencijalnoj podlozi nema ničeg lepog. Ali, ako su u toj podlozi razgrizeni neki osnovni njeni sadržaji, treba očekivati da će, pre i nezavisno od konačne propasti tog bića samog, nestati njegove lepote.
Mara je potpuno nepripremljena i neopremljena za svet u kojem joj je suđeno da živi, osim toga gotovo sasvim onemogućena u izborima koje bi svaki čovek morao da ima; ona je na zlo neotporna žrtva. Lepota ne samo da joj neće pomoći, ona je neskrivljen uzrok stupanja na strašan životni put i brze propasti na njemu. Susret s Veli-pašom, u "pravo vrijeme", poguban je, naravno, za Maru, ali on sam još ne znači propast; potrebno je da se susteknu razne druge okolnosti, lične i istorijske, i da taj tragični susticaj aktivira bolan, pod bolom zapretan emotivni naboj, koji se tiče njenog rođenja, majke i njene, tako reći, od nje nasleđene sramote, pa da Mara konačno poklekne i slomi se. U svemu tome ona ništa istinski ne razume. Bez mogućnosti da išta suprotstavi raznim oblicima nasilja kojem je izložena, ona ostaje iskonski čedna, "anđeo božiji". Pa ipak, pre nego što će sići s uma i žalosno skončati, Mara će shvatiti nešto bitno: "... njoj poče polako da se otkriva istina o Pamukovićima: da su i oni mučeni zlom i nesrećom, kao i svi koje je dosad poznavala, kao njena majka, Hafizadićka, i stari Ilija Garić, kao i Veli-paša, i baba Anuša; samo što oni to na svoj način snose i kriju." (138) Pripovedač koji zna sve, kako o onom što se zbilo, tako i o onom što pojedini likovi pri tom misle i osećaju, našao je za shodno da o ovome jasno i nedvosmisleno izvesti.
Priča o Mari, Veli-pašinoj milosnici, priča je o nemogućnosti opstanka lepog bića i nepostojanju lepote življenja u svetu svud i neizlečivo mučenom zlom i nesrećom. Opstajanje u njemu je produžavanje zla i umnožavanje nesreće.
Ovakvo saznanje samo dodatno razara Marinu egzistencijalnu podlogu. To nije gorka mudrost, koja može da pomogne u snalaženju među raznim oblicima zla u svetu ili koja, možda, čak krepi, onako kako otrežnjujući uvidi ponekad čine; za Maru je to izvor strepnje od koje bi ona da pobegne i skloni se negde gde stvari bolje stoje. Samo, gde je to?
Na kraju, pred slom, Mara će izlaz potražiti od Bogorodice, u svojevrsnoj viziji, koju je Andrić dao u samo nekoliko poteza. Cela Marina tragična egzistencija zgušnjava se u tih nekoliko rečenica upućenih Bogorodici, u njima je istina Marinog bića. Devojci koja gubi razum priviđa se modri plašt brze zastupnice nesrećnika ovog sveta pred Bogom, i ona pokušava da taj plašt navuče na sebe i tako se zaštiti: "Pokrij me, Gospo draga, ne daj! Zakloni me od svih, od svih... Svukud su me vodili, kod Turaka i kod naših. Svuda su me gonili. Ništa ne znam. Nisam kriva. Ne daj me!" (161) Izlaza nema, propast je tu. Saznanje da su i svi drugi mučeni zlom deo je tog bezizlaza. Da bi takvo saznanje pomoglo da se barem nekako opstane, neka bude i u nesreći, kao Jela ili Nevenka, bile bi potrebne neke pretpostavke, kakve u Marinom slučaju ne postoje, neophodni su egzistencijalni potpornji kakvi njoj nisu bili dati. Njena propast je ujedno i višestruko skrnavljenje iskonske čednosti bića tako lepog kako je ona lepa, i utoliko joj odgovara jedino potpuna žalost, kad se o njoj čita.
Mari se svet u kome se našla čini obeležen zlim obredima, to jest obredima u kojima se služi zlu. Duševni krah ovog lepog bića ne nastupa odjednom, on je kraj jednog procesa. Taj proces započinje kada Mara bude odvedena Veli-paši, dakle istrgnuta iz svog prvobitnog 'prirodnog' okruženja. Od tada njena duša postepeno popušta, ne nalazeći mogućnosti da se saživi sa svetom u novim prilikama: s njihovim promenama život u njemu postaje joj sve manje snošljiv, dok na kraju ne dođe "konačan udarac" (159), to jest reč koju Mara nije smela nikada ni da izgovori, a kad je ta ubilačka reč milosnica izgovorena, nije više mogla ništa da podnese. Bekstvo u viziju Gospe, od koje devojka koja ludi očekuje pomoć i spas, postaje neminovno. Stvarnost u kojoj se živi je stvarnost zla, kojoj nasuprot, kao neki izlaz, stoji još jedino stvarnost priviđenja Bogorodice iz dolačke crkve, upoznate u detinjstvu. Poslednju odbranu od groze života i nasrtaja ljudi pruža biće koje je u svemu milostivo i dobro, ali izvan realnosti, u kojoj je čak i puki opstanak postao nemoguć.
Obredi treba da služe pozitivnom osmišljavanju sveta, tako što uvode u prostor sakralnog i neugrozivo dobrog; oni usmeravaju pogled ka takvom dobru i u običnom, svakodnevnom životu čine ono sveto prisutnim, simbolično ili stvarno, kako ko već shvata. I neizbežne nesreće dobijaju na taj način neki smisao, postaju snošljivije, nalaze neko shvatljivo mesto u ekonomiji dobra i zla, a ono opasno, destruktivno, nepojamno i smrtonosno koje donose, odnosno kojim su nošene, biva manje ili više sputano i ukroćeno: okretanje ka neugrozivom dobru potiskuje preteće zlo, imaginativno, pa time, dakle, i stvarno.
Zla koja snalaze Maru uvlače je u proces koji se mora završiti njenom propašću već i zbog toga što ona pojedinim scenama koje vidi ili je prisiljena da u njima učestvuje počinje da pripisuje karakter obreda, čija je funkcija, međutim, suprotna onoj koju obred ima. Pogled se tu ne usmerava ka dobru, već je prikovan za zlo, ti 'obredi' ne služe lakšem saživljavanju sa svetom, već ga čine strašnijim i odvratnijim; stvari ne zadobijaju smisao, već postaju neprozirne i većma preteće nego pre. Uostalom, tu se zapravo i nema posla s obredima, nego to svojstvo Mara pridaje nečemu što, inače, drugima može izgledati čudno, strašno, odurno i gadno, ali ne i kao nekakvo izokrenuto činodejstvovanje.
Verovatno nije moguće suočiti se sa svetom kao potpuno i u svakom pogledu zlim, a ostati u njemu. Kritički, trezven, dakle prosvećen um uvek vidi relativnost zla. Čovek je utoliko bliži porazu ukoliko je manje opremljen i pripremljen da gleda i rasuđuje trezveno i kritički. Stavljen u poziciju potpune bespomoćnosti i trajno osujećen u svakom pokušaju da se prilagodi i saživi sa nametnutim mu prilikama, on će gubiti kritičnost i sposobnost za trezvene procene. Očaj možda i više utiče na razum nego što razum utiče na očaj. I pre nego što očaj postane potpun, a pogotovu kad je takav, traže se iracionalni izlazi iz nesreće i poraza. Ludilo je jedan od takvih "izlaza" iz sveta zla za koje se od jednog časa više ne veruje da može da se savlada razumom ili da se nekako drugačije izbegne. Scene u kojima Mara vidi zle obrede su, otud, simbolički izraz stvarnog zla kome je ona doista izložena i pred kojim je bespomoćna, ali su istovremeno i njenom sopstvenom, već podrivenom dušom u 'obrede' preosmišljeni ružni ili čudni prizori, jer se tako ono što je neizdržljivo i nemislivo ipak nekako privodi svesti, a naime da je svet u svemu i sav potpuno zao. Drugačije to Mara, očigledno, ne može da obradi ni duševno, ni duhovno. Ona je lepo ali neprosvećeno biće, u svetu konfesionalne uskogrudosti i fanatizma, neznanja i surovosti. Prevedena, sa svoje lepote, preko granice koja deli konfesije, preoteta iz ne baš zavidnog 'početnog' položaja Hafizadićkine ćerke, da bi se našla u položaju dragog bića, koje će, međutim, od Veli-paše biti odbačeno, ona je žrtva i uskogrudosti, i neznanja, i surovosti, a posredno, naravno, i fanatizma. Nije, između ostalog, slučajno, u 'svetu' ove pripovetke, ni to da Maru sahranjuju upravo u trenutku kada na pogubljenje pored groblja vode najzadrtije među fanatičnim muslimanima, koji bi da pruže otpor nadirućoj kaurskoj sili. Pažnju ono malo služinčadi što je došlo da isprati Maru sa ovoga sveta odvlači upravo prizor tih osuđenika. Time se samo upotpunjuje utisak da se Marina lična sudbina preseca sa istorijskim zbivanjima, čega ona nije, niti može biti svesna, pogotovu ne ukoliko je neophodno sagledati i proniknuti šire istorijske okvire, daleke veze, dugo pripremane pojave i njihove uzroke. Niko među likovima ove pripovetke, uostalom, nema takvu sposobnost ni mogućnost.
Prave obrede, koji prizivaju dobro i sveto, čovek zatiče u svetu i njihov smisao je unapred određen, o njemu se ne pitamo: verujemo u njega, manje ili više, ukoliko u obredima učestvujemo. Ono, međutim, što se Mari čini da je obred, naopak i zao, jeste to samo za nju, kao objava nesavladanog i nesavladljivog zla sveta, te je, otud, nešto nerazumljivo, tajanstveno i nepoznato. Treba obratiti pažnju na prideve koje je Andrić upotrebio u četiri varijacije ovakve objave svetskog zla Mari, koja se njoj ukazuje kao služba koja se služi zlu. Tim varijacijama, motivacijski gledano, naznačene su stanice na putu Marine propasti.
Veli-paši neki lišaj razjeda lice, i kad noću ostane sam, on ga maže nekakvim lekarijma, uzalud pokušavajući da odstrani to što ga nagrđuje. Mara ga pri tom krišom posmatra i "dođe joj kao da on to vrši nerazumljiv obred, i služi službu nečem što je tajanstveno, jezivo i posve zlo" (102).
Videći, kasnije, pijanu i napola izludelu baba-Anušu kako se uzalud trudi oko silovane i obeznanjene devojčice, Mara, koja je tu pobegla misleći da se nekako spase, susreće se s novom objavom zla. "Nije mogla da razumije ništa, ali je osjećala da se tu vrši nešto ružno i strašno. I opet kao neka služba nečem što je zlo, što zastrašuje i ubija." (130) Mara, naravno, beži odatle čim svane. Ali, kuda pobeći?
Suočena sa fra-Grginim prekorima i neodmerenim, gnevnim pogrdama, posle kojih je on tera da se zajedno mole, Mara čak i tu, pri obraćanju svetoj Mariji, ima isti doživljaj. "Njoj se učini da i on to nešto tajanstveno radi i nekom služi, a samo on zna kome." (133) Molitva, koja joj je nešto poznato i trebalo bi da deluje umirujuće, preokreće se u opako služenje, koje je, razume se, njoj nerazumljivo i zastrašujuće. U Marinom duhu već očigledno deluje nešto što je prisiljava da na ovaj način preosmišljava ono što joj se događa. Onome što je doista, samo po sebi, za nju zlo, preteće, ugrožava je, ponižava, zastrašuje i zastire svaki bolji izgled, pridaje ona smisao službe zlim i, pri tom, nepojamnim silama. To čemu su ovakvi 'obredi' posvećeni mora, svakako, onome ko u njima uopšte vidi obrede biti i ostati nepojamno. Odakle devojci kao što je Mara snaga da tačno shvati prilike u koje je bačena i prevaziđe ih, ili, što bi bilo važnije, snaga da ih prevaziđe i pobegne iz njih, makar ih i ne shvatila u potpunosti?
Našavši se kod Pamukovića, Mara je na putu sad već izvesnog kraha. Tu i relativno bezazlena pojava engleskog konzula u susedstvu (o kome je čula da se priča da je sulud jer noću peva, budi komšiluk, okuplja oko sebe božjake itd.), izaziva kod Mare, u novoj varijaciji, utisak da se sreće s nekim naopakim obredom. "Posmatrajući ga kako neprirodno uzdignute glave, obasjan, gleda prema zapadu, njoj se činilo da i on to vrši neki obred kome ona ne može da nasluti značenje, a koji je ispunjava i onim običnim strahom od svega što je vidila kod Veli-paše, baba-Anuše, fra-Grge ili Nevenke i, osim toga, još i nekom bolnom radoznalošću." (155) Po treći put se javlja formulacija "da (i) on to" (vrši, odnosno radi nešto što je nerazumljivo i zastrašujuće). Sila koja Maru odvodi iz sveta zdravog razuma i uopšte sveta nalazi, tako, neki zaobilazan izraz. To što ova sila deluje na ovaj način nije čudno ako je ona "tajanstvena", "jeziva", "posve zla", "ružna", "strašna", "mučna", "zagonetna", nenaslutljivog je značenja... "Što je glavno:" – to je zbilja glavno – "i ovde je njena duša bila skrušena i satrvena (134)", kaže pripovedač, komentarišući preokretanje zajedničke molitve s fra-Grgom u zli 'obred', koje Mara vrši, ili se ono u njoj vrši.
Zlo je u 'svetu' ove pripovetke neosporno veoma veliko i obuhvatno, da se ne kaže sveobuhvatno, ali ovakvo preokretanje je simptom Marine bolesti, pokleknuća, tragična priprema za konačni slom kada bude imenovana kao milosnica. To je imenovanje koje ubija, jer aktivira 'kompleks' vezan za majku, koja je takođe najpre bila naložnica nekom Turčinu, pre nego što je udata za maloumnog Iliju Garića. Za tumačenje pripovetke ovo je ključna tačka. Kap koja prevršuje upravo su Anđine reči, dok odvlači svog pijanog muža Šimuna od Mare na koju je nasrnuo: "Ovamo dolazi, nesretni sine. Treba ti turska milosnica!" (158) Pripovedač ne želi da prepusti čitaocu zaključak o težini ove kvalifikacije i njenom pogubnom efektu, iako bi se takav zaključak dosta lako mogao izvesti iz celine priče: on te reči sam naziva konačnim udarcem. One to doista i jesu. Posle tog imenovanja, u kojem se izrikom ponavlja osramoćujuće imenovanje Marine majke kao turske milosnice, u duši nesretne kćeri ne ostaje više ništa egzistencijalno zaštićujuće, a pri tom koliko-toliko delotvorno, odnosno ostaje još jedino idealna projekcija Gospe, neukaljane, neobesvećene, jer je nju nemoguće obesvetiti i ukaljati; kći i majka su izjednačene u sramoti. Identifikacija s majkom, koja je, inače, za kćer prirodna, predstavlja izvor duševne snage i može biti spasonosna, u ovom slučaju postaje razorna, i to ne stoga što se uvreda upućena majci prenosi i na kćer, već što se uvreda upućena kćeri prenosi i na majku, na instancu majke, obesvećuje je i kalja, čime se lomi poslednji oslonac. Okolnost što je Mara prvi put reč milosnica čula kad je bila namerno, u svađi, upućena njenoj majci, dok je u njenom slučaju do toga došlo, da se tako kaže, indirektno, imenovanjem nje kao turske milosnice, ništa ne menja na stvari: ono nešto "modro, meko i rasplinuto, ali smrtonosno" (159) u toj reči deluje. To je imenovanje koje će je definitivno rastočiti i ubiti. Na Marinoj unutarnjoj pozornici preostaje još samo Bogorodica, ali već s one strane stvarnog, 'normalnog'. Ono što je stvarno i 'normalno' određeno je pridevima koji prate opake 'obrede', kako ih je Mara doživela, pa se svet uobručen tim pridevima može sažeto oceniti kao tajanstveno zlo ili zlo tajanstvo. Iz njega se mora nekud, pa kuda god, tamo gde postoji neko dobar, svetao i čist. Mara se tamo i uputila.
Paralelno s Marinom nesrećnom sudbinom prikazana je, manje ili više podrobno, nesreća nekoliko drugih ženskih likova. Taj paralelizam uverava nas da ono što se zbilo s Marom nije izuzetak, da propast, duševna i fizička, u tom svetu nije namenjena samo izuzetnoj lepoti, da je skrnavljenje onog što u svakoj ženi mora da se poštuje pre pravilo: stradanje lepog bića jedno je od mnogih, nesreća među nesrećama. No, Mara je, ipak, središnja figura. Njen život može da dobije, u tumačenju, svoje najdublje određenje tek kad se sameri sa onim što se događa drugim ženama. Ovde to određenje vidimo kao neizbežnost da iskonska čednost i lepota lepog bića kakvo je Mara budu pokvarene, uništene. Taj svet, na granici vera, kultura, carstava, shvatan kao zabit gledano s obe strane, zatvoren u sebe prema obema, ispunjen strahom, podozrenjem, nevericom u bolju mogućnost, okovan sujeverjem, pridavljen neznanjem i bahatim poluznanjem, s dugim pamćenjem da su nasilje i pritvorstvo jedino s čim se sigurno ima računati, a dobra volja i iskrenost varke, kojima se ne sme nasedati, taj i takav svet ne da lepom biću da opstane u njemu. Čudo je, međutim, u tome da se ono u njemu rađa. Ne drugde, nego tu. Tu ga nalazimo, među drugim nesrećnim bićima. Mara nije sama kad je reč o surovom nasrtanju na ženu, o zloupotrebi, o erosu pervertiranom u agresivnost ili želju da se kinji, u čemu ima i nasilnikove autodestruktivne želje (i potrebe) za sopstvenom nesrećom; takva želja (i potreba) nalazi se, čak ne ni preterano skrivena, u samom temelju jedne određene kulture. Utoliko 'svet' Mare milosnice možda i nije geografski i istorijski strogo omeđen, već je naprosto svet, moguć uvek i svud.
Tu je, najpre, slika izrazite gnusobe silovanja devojčice, namamljene šećerom. (127) (Postoji izvestan paralelizam između tog prizora i onog u kome se ustanici, koji se spremaju da brane Sarajevo od Austrijanaca, zabavljaju sparujući pse (123).) Tu je, zatim, široko razvijena priča u priči o Nevenki i njenom braku u kojem od samog početka nema ničega osim mržnje. Za razliku od Mare, Nevenka je zakonita supruga jednog od Pamukovića, nije prekoračila (nije bila nagnana da prekorači) konfesionalnu granicu i, što je najvažnije, neobičnoj rugobnosti svog braka spremna je da se opire sopstvenom mržnjom i agresivnošću, kao što je spremna i da se brani od nasilja. Slično Mari, ona je suviše mlada i potpuno neopremljena da bi se suočila sa pitanjem o zlu. Pa ipak, s njim se ona suočava uspešnije i neposrednije: živeći među Pamukovićima, ona ima jednu stalnu misao – otkud toliko zlo (147), ne projektujući, pri tom, kao Mara, u ono što vidi neki poseban, da se ne kaže 'viši', obredni smisao. Nevenka je otpornija, zdravija, nema nasledno opterećenje, koje se po Maru pokazuje kobnim kada bude dirnuto u uspomenu na majku. Naprotiv, u svojoj majci Nevenka ima delotvornu podršku. Pitanje: otkud toliko zlo? proteže se, kao neka mračna duga, preko cele scene ove pripovetke i svega na njoj, ali ne deluje na svakog isto svojom nerazumljivom stravičnošću. Za Maru, koja je bespomoćnija od Nevenke i u socijalnom položaju gorem od njenog, to pitanje je strašnije i nerazumljivije, nepodnošljivije.
U meri u kojoj se može očekivati da će uopšte biti dobijen, odgovor na pitanje: otkud toliko zlo? pomalja se tamo gde se presecaju pojedine lične sudbine, dakle ono egzistencijalno, sa istorijskim. Razne pojedinačne egzistencije uključuju se, po pravilu bez jasne svesti ili širih vidika i potpunijeg razumevanja, u istorijski trenutak, odnosno tok. Sudeći po Mari milosnici, eventualnim emancipatorskim procesima u tom svetu zaostalosti i konfesionalne izdeljenosti i zatucanosti, ne daju se nikakve šanse. Promene donose katastrofe, kakva je Marina, a da pri tom onaj ko strada niti šta zaista razume i zna o toj vezi svog života i istorijskih događaja, niti može nešto da učini. Zlo je i u istoriji i u pojedinim životnim tokovima, jedno se međusobno uslovljava drugim, ali to onima kojih se to tiče – Mari pogotovu – ostaje neprozirno. Ono što se donekle shvata jeste ono što je istorijski nasleđeno, pre svega kad su posredi jazovi koji dele konfesije, ali misao o međusobnom uvažavanju, ako ne već i nešto više od toga, teško se tu i retko probija. Međutim, bolno jasno je svakako to da se i Mara i Nevenka porađaju dok nad Sarajevom gruvaju topovi. Njih dve združilo je, u krajnjoj liniji, to što je Veli-paša napustio grad, jer je na nekom 'kongresu' odlučeno da Turci prepuste Bosnu drugoj carevini. Ko tu uopšte o tom 'kongresu' ima pojma i zbog čega bi trebalo da ga zanima šta je na njemu odlučeno? Bilo kako bilo, Maru i Nevenku u tragediji spaja i to što će Mara jedno vreme dojiti Nevenkino dete, ni ne znajući pravo da to čini, budući da u tom času ona sama nije više pri sebi, a njeno sopstveno dete je već mrtvo i, bez obreda, sahranjeno pod drvo u kutiji od eksera. Dok su napolju neredi, druga dojilja se ne može tražiti, a Maru je – da li upravo zato? ne može se poverovati da je sve samo zato, ne može se pristati na takvu svrhovitost događaja – sticaj okolnosti doveo tu, desilo se da se i ona tu pre vremena porodila. Nevenkino dete biva na taj način spašeno, a ona, koja je do tada u svojoj novoj obitelji imala samo dušmane, počev od svog muža pa dalje, tako će se konačno inicirati u njihov svet, postaće ravnopravna s ostalima, dočekaće čas osvetničkog trijumfa. Pre nego što umre, Mara će joj, bez svesti, volje ili želje, pomoći u tome.
Podjednako je, u ovom smislu, važan i lik Jele. Nju je, kad joj je bilo šesnaest godina, koliko ima i Mara, "unesrećio mlađi brat starog Pamukovića" (139), da bi, potom, ostala u toj kući celog života kao sluškinja. "Uvela je rano i otupila potpuno" (139), saznajemo o njoj. Ukućani su se na nju navikli "kao na stvar" (139), i znali su joj ime samo zato što su je nekako morali dozvati kad im je trebala. Pri kraju pripovetke, međutim, kada Mara treba da se porodi, kaže se o njoj i sledeće: "Jela, koja nikada nije imala svoje kuće ni znala šta je sreća i porodica, koja je poznala muškarca jednom u životu, i to samo kao zvjerstvo i užas, bila je neobično osjetljiva kad se radilo o djeci i porodu." (163) U tome, dakle, ono da je "potpuno otupila" ne važi. Njenom vajkadašnjem utisku i iskustvu da su Pamukovići i njihove sudbine "zlo koje se ne da promijeniti" (140), biće, kada pored sebe bude imala Maru i Nevenku, "dvije blagoslovljene žene" (165), pridodato saznanje o prirodi zla, koje se i samo u njoj bez sumnje dugo kristalisalo. Ono je saopšteno naratorovim sopstvenim rečima, i njeno je ali i njegovo, to je spoznaja koju joj narator daje da bi imao iz čijeg umetnički konkretizovanog iskustva da je 'preuzme'. U većoj meri nego Nevenkino pitanje o zlu, a mimo Marinih scena zlih 'obreda', ta spoznaja prestaje, dakle, da bude nešto što je isključivo lično uslovljeno, mada se vidi iz čijeg i kakvog života se rađa, i zadobija univerzalno važenje. "Toliko zlo i tolika patnja, i još se sve, na svakom koraku, množi i rasplođuje!" (164) Ne bi li se, doista, trebalo čuditi tome? Znak uzvika je tu. Mogu li, smeju li život i toliko zlo da idu zajedno?
Ovaj iskaz priziva u sećanje ciničnu žalopojku samog đavola, ali ne onog o kome je reč u ovoj pripoveci, već onog Geteovog, koji se jada da nikako ne može da istrebi tu "ljudsku žgadiju" (Faust, 1369), uprkos svemu što čini i pokušava, i ma koliko se trudio. Čoveku je, govori on još na početku komada, raspravljajući se s Bogom, dato ono što on naziva umom, ali je posledica toga ta da je taj mali bog u svetu "zverskiji od svake zveri". (Faust, 286) S druge strane, on sam pokušava čoveku da naudi koliko god i čime god može. Pa ipak, kraj sveg zla koje ljudi nanose jedni drugima i onog za koje se stara 'đavo', nema pravog uspeha, kakav bi Mefisto želeo.
.jpg)
Yuri Salko
(Faust, 1371 ff.)
Kolike sam već pokopao!
A stalno cirkuliše neka nova, sveža krv.
Tako to ide dalje, prosto da pobesniš.
Andrićeva Jela, sa istom ovom mefistofelovskom mišlju, premda, razume se, drugačije artikulisanom, i veoma daleko od Mefistove cinične ironije, naviknuta da istrajava u bolnom čuđenju ili da naprosto istrajava, ovaploćuje princip suprotan Mefistovom. Živodajni, božanski. Jela je ta koja će zaplakati nad Marinim grobom, iako godinama nije plakala, ali je, verovatno, važnije to da je ona ta koja se postarala da Nevenkino dete nađe hrane na Marinim grudima, kao što se, uostalom, celog svog života starala oko svih koji su rođeni u kući Pamukovića. Ona zna da se nema od koga očekivati pomoć i zato je pruža ona sama. Život, svaki, uvek i po svaku cenu, valja održati – Jela, "potpuno otupila" u ambijentu izneverenog i poništenog Hristovog naloga o ljubavi i milosrđu, ali i "neobično osjetljiva kad se radilo o djeci i porodu", jeste ta sila zbog koje bi Mefisto da pobesni.
Čitalac ne bez razloga može da se upita hoće li se i tom najmlađem Pamukoviću, koga je Nevenka rodila, kao i "svakom od njih, kad dođe u godine" (144), otvoriti živa rana na nozi ili na ruci, koju će morati da krije – da se o drugom zlu u budućnosti, koje se iz rečenog i prikazanog može slutiti, i ne govori. Ali, tamni nagon je odveć snažan, bolesna krv se takođe nastavlja, biološko pobeđuje. To što je u 'svetu' Mare milosnice ljudsko dostojanstvo pogaženo ili, najčešće, ne može ni da se razvije i ispolji, makar u pobuni ili dubljem razumevanju ljudske tragike; što se verski postulati, kod svih, shvataju primitivno i glupo, i služe ponajviše raspaljivanju mržnje; što je to svet bez utehe i sasvim negostoljubiv za lepo biće, u tome ništa ne menja. (Jedina koja od svih u tom 'svetu' pokušava da Maru nekako uteši i otvori joj neki bolji, spasonosni izgled po Veli-pašinom odlasku, jeste Ciganka Hamša. Sušta suprotnost njoj je fra Grgo, koji nema dovoljno teških reči i pretnji za Maru.) Pijani, razvratni, bolesni, oholi, suludi, slepi za svet od nadmenosti, nadmeni jer su slepi, ustrašeni ili prezirom sleđeni i ostrvljeni, bandoglavi i preki, ljudi uništavaju jedni druge, lepo biće nema među njima šta da traži. Svejedno, život se svakako nastavlja.
Kao što je važno uočiti ulogu reči koja ubija, tako je u tumačenju Mare milosnice podjednako važno uočiti da je reč koja na kraju treba da izrazi suštinu Marinog bića presečena. Da je izgovori, dato je sluzi Marijanu. On se "pored Šimuna na Kiseljaku odao piću, bio je lak na suzi i govorljiv". (169) Takav čovek dobio je važnu ulogu: oproštajne reči nad humkom su njegove:
"- Eh, eh – uzdisao je i zastajkivao, ne znajući upravo ni sam šta hoće da kaže – eh, zakopasmo grješnicu, zakopasmo sirotu. Svak je ponešto uzeo od nje, a nikog da je požali i suzu pusti nad njom. Eh, pusto!" (169)
Potom, međutim, u trenutku pribiranja, kada istina Marinog života, toga u svemu nesretnog prisustva na svetu, sama dolazi na usta, Marijan "odjednom briznu i teškim jezikom, koji se grčio od plača, viknu, jauknu gotovo, kao de nešto neočekivano i strašno otkriva i priznaje:
– Jelo, anđela smo božijeg zakopali, anđe..." (169)
U tom trenutku, kad Mara nije više ni grešnica, ni sirota, i kad, u jauku, nema nedoumice šta Marijan "hoće da kaže", Jela, brišući poslednju suzu, "naglo i grubo" (169) prekida njegovu reč. Novi životni zadaci čekaju i valja se okrenuti njima. Ova presečena reč Marijanova pojačava turobnost priče do krajnje granice. Mara kao anđeo, u svojoj anđeoskoj lepoti i nevinosti, ne samo da nema mesta na zemlji, ona i u nečijoj reči teško može da opstane, makar onoliko koliko ta reč traje. I ona je presečena.
Naravno, pored te presečene reči, na kraju, ostaje i pitanje koje imamo prvo da postavimo sagledavajući celinu pripovetke: otkud takvo, lepo, tako lepo biće, kakvo je Mara, u takvom svetu? Proizvodi li njeno prisustvo u njemu, budući da je jednom neopozivo bila, nešto, makar neuhvatljivo i neizrecivo, ako već ne neki uhvatljiv trag, neki iskupljujući smisao, neku izračunljivu posledicu?
Milosnica znači žensko čeljade koje služi za nasladu i uživanje, ali znači i najdraže, najvoljenije biće. I bez vidljivog traga u svetu, Mara, Veli-pašina milosnica, postaje, za čitaoca, upravo ovo drugo. Nesreća se u tom preobražaju ne iskupljuje, kao ni neprozirno zlo. Ali, umetnost toliko može.
