KNJIGA PRVA
» ... No dakle, ko si ti? - Deo sam
one sile što večno želi zlo, a večno
stvara dobro«.
Goethe, Faust
Poglavlje 1.
NIKADA NE RAZGOVARAJTE S NEZNANCIMA
Jednom u proleće, u vreme neobično toplog sutona pojavila su se na Patrijaršijskim ribnjacima u Moskvi dvojica građana. Prvi od njih, odeven u sivo letnje odelo, bio je malena rasta, uhranjen, ćelav, nosio je u ruci lagano savijen elegantni šešir, a njegovo brižljivo obrijano lice resile su naočale neprirodne veličine, u crnom rožnatom okviru. Drugi - plećati, riđokosi, razbarušeni mladić s kockastom kapom, zabačenom na zatiljak - bio je u šarenoj košulji, izgužvanim belim hlačama i crnim platnenim cipelama.
Prvi nije bio niko drugi do Mihail Aleksandrovič Berlioz, urednik debelog umetničkog časopisa i predsednik upravnog odbora jednog od najvećih moskovskih književnih udruženja sa skraćenim nazivom MASSOLIT, a njegov mladi pratilac-pesnik Ivan Nikolajevič Ponirjov, koji piše pod pseudonimom Bezdomni.
Došavši u senu tek zazelenelih lipa, pisci su se najprije uputili k šareno obojenom kiosku S natpisom»Pivo i mineralne vode«.
Da, valja istaći prvu čudnovatost te strašne septembarske večeri. Ne samo kod kioska, nego i u celoj aleji, paralelnoj s ulicom Mala Brona, nije bilo nikoga.
U to vreme, kad se čoveku čini da nema snage ni da diše, kad se sunce, užarivši Moskvu, u suhoj magli sagibalo nekamo iza Sadvog Koljca-niko nije došao pod lipe, niko nije seo naklupu, pusta bijaše aleja.
-Dajte nam narzana*-zamolio je Berli
- Nema narzana - odgovorila je žena u kiosku i, ko će znati zbog čega, uvredila se.
-Piva ima? - promuklim glasom raspitivao se Bezdomni.
-Pivo će dopremiti tek predvečer - odgovorila je žena.
-A šta imate? - upitao je Berlioz.
-Sok od marelica, ali topao - rekla je žena.
-Pa dajte, dajte, dajte!...
Sok od marelica žuto se penušao, i u vazduhu je zamirisalo po brijačnici. Ispivši, književnici su odmah počeli štucati, platili su i seli na klupu licem prema ribnjaku, leđima prema Bronoj ulici.
Tada se zbila druga čudnovatost, ali se ona ticala samo Berlioza. Naglo je prestao štucati, njegovo srce je zalupalo i na čas nekamo nestalo, zatim se vratilo, ali s tupom iglom koja je u njemu zapela. Osim toga, Berlioza je uhvatio bezrazložan, ali tako jaki strah, da je poželeo pobeći s Patrijaršijskih ribnjaka, odmah, glavom bez obzira. Berlioz se turobno osvrnuo, ne shvatajući šta ga je to uplašilo. Probledeo je, obrisao rupčićem čelo, i pomislio:»Šta je to sa mnom? To mi se još nikada nije dogodilo. Srce mi ne radi kako treba ... Premoren sam. Vreme je da sve pošaljem đavolu i odem u Kislovodsk ...
«I tada se pred njim zgusnuo užareni zrak i iz tog zraka nastao je prozirni građanin prečudnovata izgleda. Na maloj glavi džokejska kapica, kockasti, kusati prozirni kaputić .. . Građanin visok jedan hvat, ali uskih ramena, neverovatno mršav, a lice, dopustite primedbu, podrugljivo.
Berliozov život nije se odvijao tako da bi ga mogao pripremiti na neobične pojave. Probledevši još jače, on je izbuljio oči i, zbunjen, pomislio: »To je nemoguće!...
«Ali je to, jao, bilo moguće, i dugački, prozirni građanin, ne dodirujući zemlju, njihao se pred njim na levo i na desno.
Tada je užas tako ubuzeo Berlioza da je zatvorio oči. A kad ih je otvorio - video je da se sve svršilo: sumaglica se rastopila, kockasti je nestao, i istovremeno tupa je igla iskočila iz srca.
- Fuj, đavole! - uzviknuo je urednik. - Znaš, Ivane, sad samo što me od žege nije udarila kap! Čak sam imao nešto kao halucinacije ... - Pokušao se nasmešiti ali je u njegovim očima još uvek titrala bojazan a ruke su drhtale.
Ipak, postepeno se smirio, hladio se mahanjem rupčića i izgovorio prilično bodro: »No, dakle ...« - pa nastavio govor koji je bio prekinuo dok su pili sok od marelica.
Držao je govor, kako se kasnije ispostavilo, o Isusu Hristu. O tome je bila reč zato što je urednik za sledeći broj časopisa naručio od pesnika veliku anti-religioznu poemu. Tu je poemu Ivan Nikolajevič napisao, čak u vrlo kratkom roku, ali ona, na žalost, nije zadovoljila urednika. Bezdomni je ocrtao glavni lik svoje poeme, to jest Isusa, vrlo crnim bojama, pa ipak je, prema urednikovom mišljenju, trebalo čitavu poemu pisati iznova. Eto, sada je urednik držao pesniku nešto kao predavanje o Isusu, s namerom da istakne osnovnu pesnikovu grešku. Teško je reći šta je zavelo Ivana Nikolajeviča - da li umetnička snaga njegova talenta, ili potpuno nepoznavanje pitanja o kojem je nameravao pisati - tek Isus je, kako ga je on prikazao, ispao, no, potpuno živi ako neprivlačan lik. Berlioz je pesniku hteo dokazati da nije važno kakav je bio Isus, dobar ili zao, nego je važno to, da Isus kao osoba na svetu uopšte nije postojao, i da su sve priče o njemu - puke izmišljotine, najobičniji mit.
Valja primetiti da je urednik bio načitan čovek i vrlo je spretno u svome govoru upozoravao na drevne istoričare, na primer, znamenitog Pilona Aleksandrijskog, na blistavo obrazovana Josipa Flavija, koji nikada ni jednom rečju nisu spomenuli postojanje Isusovo. Pokazujući solidnu erudiciju, Mihail Aleksandrovič, među ostalim, saopštio je pesniku i to da ono mesto u petnaestoj knjizi, u 44. poglavlju poznatih Tacitovih »Anala«, gde se govori o muci Isusovoj, nije ništa drugo nego kasniji, krivotvoreni umetak.
Pesnik, kome je sve što je urednik govorio bila novost, pažljivo je slušao Mihaila Aleksandroviča uprievši u njega svoje živahne, zelene oči, i samo je ponekad štucao, šaptom psujući sok od marelica.
- Ne postoji nijedna istočna religija - govorio je Berlioz - u kojoj ne bi, kao po pravilu, bezgrešna devica na svet donela Boga. Ne izmislivši ništa nova, i hrišćani su upravo tako stvorili svoga Isusa koji zapravo među živima nikada nije postojao. Upravo to valja istaći...
Visoki Berliozov tenor razlegao se pustom alejom, i što se više Mihail Aleksandrovič upuštao u šikaru - u koju se može upuštati, bez rizika da slomi vrat, samo vrlo obrazovan čovek - to je više pesnik upoznavao zanimljive i poučne stvari o egipatskom Ozirisu, milostivom bogu i sinu Neba i Zemlje, o feničkom bogu Famuzu, o Marduku,i čak o manje poznatom strašnom bogu Vicli-Pucli kojeg su nekada poštovali Asteki u Meksiku.
I upravo u vreme dok je Mihail Aleksandrovič pričao pesniku kako su Asteki od testa pravili lik Vicli-Puc-lija, u aleji se pojavio prvi čovek.
Kasnije, kad je, otvoreno govoreći, bilo već prekasno, razne ustanove podnele su svoje izveštaje s opisom tog čoveka. Usporedba tih izveštaja izaziva čuđenje. Tako u prvom od njih stoji da je taj čovek bio niska rasta, da je imao zlatne zube i da je šepao na desnu nogu. U drugom- da je čovek bio golema rasta, da su mu zubne krune bile od platine, da je šepao na levu nogu. Treći izvještaj lakonski saopštava da čovek nije imao posebnih znakova.
Mora se priznati da nijedan od tih izveštaja ne vredi ni pišljiva boba. Pre svega: ni na jednu nogu opisani nije šepao, i njegov rast nije bio ni nizak ni golem, nego jednostavno visok. Što se tiče zuba, s leve strane njegove su krune bile od platine a s desne - od zlata. Bio je u skupocenom, sivom odelu, u inostranim cipelama u skladu s bojom odela. Sivu beretu naherio je na uho, pod miškom je nosio štap s crnom drškom u obliku pudličine glave. Naizgled- nešto više od četrdeset godina. Usta nekako nakrivljena. Obrijan glatko. Smeđokos. Desno oko crno, levo pak zeleno. Obrve crne, jedna viša od druge. Jednom rečju -stranac.
Prolazeći kraj klupe na kojoj su se smestili urednik i pesnik, stranac ih je pogledao, zaustavio se i nenadano seo na susednu klupu, dva koraka od dvojice prijatelja.
izvor
__________________
_____________________________
Verujem! - najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled - verujem!Ove oci ne lazu! Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vasa greska sastoji u tome sto potcenjujete znacaj covekovih ociju. Shvatite, jezik moze da sakrije istinu, a oci - nikada! Postavljeno vam je neocekivano pitanje, vi cak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate sta treba da kazete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali - avaj - uznemirena pitanjem, istina sa dna duse u trenutku uskace u oci i sve je gotovo! Ona je primecena, a vi ste uhvaceni!
_____________________________
"Slušaj tišinu-rekla je Margarita majstoru i pesak je šuštao pod njenim bosim nogama-slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato-u tišini.Gledaj,eno pred nama je tvoja kuća,kojom si nagrađen.Već vidim venecijanski prozor i lozu kako se vije do samog krova.Evo tvoje kuće,tvoje večne kuće.Znam da će ti uveče doći oni koje voliš,koji te zanimaju i koji te neće uznemiriti.Oni će ti svratiti,oni će ti pevati,videćeš kakva je svetlost u odaji pri upaljenim svećama.Zaspaćeš sa svojom izmašćenom i večitom kapicom,zaspaćeš sa osmejkom na usnama.San će te okrepiti,počećeš mudro da misliš.A da me oteraš,to više nećeš moći.Ja ću čuvati tvoj san."
_____________________________
Mast, vruća poput lave, pekla je ruke, ali je Margarita bez mrštenja, nastojeći da ne pričinja bol, trljala njome koleno.
- Moji bližnji tvrde da je to reumatizam - govorio je Woland, ne skidajući oči s Margarite - ali ja sumnjam da mi je tu bol u kolenu ostavila za uspomenu neka divna veštica koju sam pobliže upoznao hiljadu pet stotina sedamdeset i prve godine na brdu Brocken, na Đavoljoj katedri.
- Ah, nije moguće! - rekla je Margarita.
- Glupost! Za tri stotine godina to će proći. Savetovali su mi mnoštvo lekova, ali se ja starinski pridržavam bakinih recepata. Neobične trave ostavila je u nasledstvo odvratna starica, moja baka! Uzgred recite, bolujete li od nečeg? Možda je u vama neka bol, tuga koja vam truje dušu?
- Ne, messire, ništa mi nije - odgovorila je mudro Margarita - a sada, kad sam kod vas, osećam se jako dobro.
_____________________________
Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerusalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste... Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...
Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa ''hm'' i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....
_________________________________
On se okrenu Margariti:
- Dakle, to se ne računa, jer ja nisam ništa učinio. Šta želite za sebe?
Nastupila je tišina i prekinuo ju je Korovjov koji je prošaputao na Margaritino uho:
- Dijamantna donna, ovaj put vam savetujem da budete razumniji! Inače fortuna može promaknuti.
- Želim da mi se sada, ovog časa, vrati moj ljubljeni majstor - rekla je Margarita i njezino je lice unakazio grč. Tada je u sobu banuo vetar tako da je polegao plamen sveća u svećnjacima, teška zavesa na prozoru se pomakla, prozor se otvorio i u dalekoj visini pojavio se puni ali ne jutarnji nego ponoćni mesec. S prozorske daske legla je na pod zelenkasta marama noćnog svetla i u njemu se pojavio noćni Ivanuškin gost koji se nazvao majstorom. Bio je u svojoj bolničkoj odeći - u ogrtaču, papučama i crnoj kapici s kojom se nije rastajao. Njegovo neobrijano lice iskrivila je grimasa, on je luđački plašljivo pogledavao na plamen sveće, a mesečeva bujica kipila je oko njega. Margarita ga je odmah prepoznala, zajauknula, pljesnula rukama, i potrčala njemu. Ljubila ga je u čelo, u usta, stiskala se uz bodljikavi obraz, i dugo susprezane suze tekle su sada u potocima po njezinu licu. Izgovarala je samo jednu reč, besmisleno je ponavljajući:
- Ti. . . ti. . . ti. . .
Majstor ju je odmaknuo od sebe i prigušeno rekao:
- Ne plači, Margot, ne muči me, ja sam teško bolestan - uhvatio se rukom za prozorsku dasku kao da se sprema da skoči na nju i beži i gledajući prisutne povikao:
- Bojim se, Margot! Opet su počele moje halucinacije ...
Ridanje je gušilo Margaritu, šaptala je daveći se rečima:
- Ne, ne, ne. . . ne boj se ničega. . . ja sam s tobom . . . ja sam s tobom ...Korovjov je spretno i neprimetno primakao majstoru stolicu i on je na nju seo, a Margarita se bacila na kolena, priljubila se uz bok bolesnika i tako zamrla. U svojem uzbuđenju nije primetila da nije više naga, na njoj je sada bio crni svileni plašt. Bolesnik je spustio glavu i stao gledati u zemlju mrkim bolnim očima.
- Da, - progovorio je posle ćutnje
- Woland - dobro su ga udesili. - Naredio je Korovjovu: - Daj, viteže, ovom čoveku da nešto popije. Margarita je nagovarala majstora drhtavim glasom:
- Pij, pij! Bojiš se? Ne, ne, veruj mi da će ti pomoći! Bolesnik je uzeo čašu i popio što je bilo u njoj, ali je njegova ruka zadrhtala, i on je ispustio čašu koja se kod njegovih nogu razbila.
- To donosi sreću, sreću! - prošaputao je Korovjov Margariti. - Pogledajte, on već dolazi k sebi. Zaista, bolesnikov pogled više nije bio tako divlji i nemiran.
- Zar si to ti, Margot? - upitao je mesečev gost.
- Ne sumnjaj, to sam ja - odgovorila je Margarita.
- Još! - zapovedio je Woland.
Nakon što je majstor ispraznio drugu čašu, njegove su oči postale žive i prisebne.
- Eto, to je već druga stvar - rekao je Woland zažmirivši- sada ćemo porazgovarati. Ko ste vi?
- Sada nisam niko - odgovorio je majstor i smešak je iskrivio njegova usta.
- Odakle dolazite?
- Iz doma boli. Ja sam duševni bolesnik - odgovorio je došljak. Te reči Margarita nije podnela i ponovo je zaplakala. Zatim je, obrisavši suze, povikala:
- Strašne reči! Strašne reči! On je majstor, messire, ja vas u to uveravam! Izlečite ga, on je toga vredan!
- Znate li s kim sada razgovarate? - upitao je Woland pridošlicu. - Kod koga se nalazite?
- Znam - odgovorio je majstor - moj komšija u ludnici bio je neki dečak, Ivan Bezdomni. On mi je pripovedao o vama.
- Dakako, dakako - odazvao se Woland - imao sam zadovoljstvo da sretnem tog mladića na Patrijaršijskim ribnjacima. On samo što nije mene samoga doveo do ludila dokazujući mi da me nema. Ali vi verujete da sam to zbilja - ja?
- Treba verovati - rekao je pridošlica - ali, dakako, bilo bi mnogo bolje smatrati vas plodom halucinacije. Oprostite mi - trgnuvši se, dodao je majstor.
- Pa šta, ako je bolje, onda smatrajte - ljubazno je od govorio Woland.
- Ne, ne! - preplašeno je govorila Margarita i tresla majstorovo rame. - Dođi k sebi! Pred tobom je zaista on! Mačak se i sada upleo:
- A ja sam zaista nalik na halucinaciju. Skrenite pažnju na moj profil na mesečini. - Mačak je stao u mesečev trak i hteo je još nešto dodati, ali su ga zamolili da ćuti i on je odgovorio: - Dobro, dobro, ćutaću. Biću šutljiva halucinacija - i zaćutao je.
- Recite, zašto vas Margarita zove majstorom? - upitao je Woland. On se podsmehnuo rekao:
- To je oprostiva slabost. Ona ima suviše visoko mišljenje o romanu koji sam napisao.
- Roman o čemu?
- Roman o Ponciju Pilatu. Tada su opet poskočili i zanjihali se jezičci sveća, zveknulo je posuđe na stolu. Woland se gromoglasno nasmejao, ali se niko nije uplašio niti začudio tom smehu. Behemot je čak zapljeskao.
- O čemu? O čemu? O kome? - progovorio je Woland i prestao se smejati. - I to sada? To je potresno! Zar niste mogli pronaći drugu temu? Dajte da vidim. - Woland je pružio ruku s dlanom nagore.
- Na žalost to ne mogu učiniti - odgovorio je majstor- zato što sam ga spalio u peći.
- Oprostite, ne verujem - odgovorio je Woland - to je nemoguće, rukopisi ne gore. - On se okrenuo Behemotui rekao:
- No, Behemote, daj ovamo roman. Mačak je odmah skočio sa stolice i svi su opazili da je sedeo na debelom svežnju rukopisa. Gornji primerak mačak je uz poklon predao Wolandu. Margarita je zadrhtala i povikala, ponovo uzbuđena do suza:
- Evo ga, rukopis! Evo ga! Pritrčala je Wolandu i oduševljeno dodala:
- Svemogući, svemogući! Woland je uzeo u ruke pruženi primerak, okrenuo ga, stavio na stranu i ćutke, bez smeška, zagledao se u majstora. Ovaj je ne zna se zašto pao u tugu i nemir, podigao se sa stolice, savio ruke i, okrenuvši se prema dalekom mesecu, drhtureći počeo mrmljati:
- Ni noću, uz mesečinu, nemam mira... Zašto su me uznemirili? O bogovi, bogovi... Margarita se uhvatila za bolnički ogrtač, priljubila se k njemu i sama počela mrmljati, tužna, u suzama:
- Bože, zašto ti ne pomaže lek?
- Ništa, ništa, ništa - šaptao je Korovjov vrteći se oko majstora - ništa, ništa... Još čašicu, i ja ću s vama za društvo ... I čašica je namignula, zablistala na mesečini i pomogla. Majstora su poseli natrag i bolesnikovo lice poprimilo je mirniji izraz.
- No, sad je sve jasno - rekao je Woland i kucnuo dugim prstom po rukopisu.
- Savršeno jasno - potvrdio je mačak zaboravivši svoje obećanje da će biti ćutljiva halucinacija - sad mi je glavna linija tog opusa jasna skroz naskroz.
_________________________
POD PETOM
24. maj 1923
..za sada sam bez posla. Ja i žena se loše hranimo. Zbog toga mi se i ne piše. Crni hleb skočio na 20 t. Morali smo od ujke uzeti malo brašna, belog ulja i krompira. Od Borisa - milion. Obišao sam svu Moskvu - nema posla.
3. septembar 1923
...danas smo ja i Katajev išli u daču kod Tolstoja. Danas je bio izuzetno ljubazan. Jedino što je loše, to je teško popravljiv manir, njegov i njegove žene, da se s visine obraćaju mladim piscima. Tolstoj je pričao kako je počeo da piše. Najpre pesme. Potom je podražavao. Zatim je primio spahijski način života. Podstrek njegovom stvaralaštvu dao je rat.
30. septembar 1923.
... u književnosti sam spor, pa ipak idem napred. Ja to dobro znam. Ne valja to što nikad nemam jasnu predstavu šta sam stvarno dobro napisao. Ali nećemo očajavati. Književnost je sad težak posao. Meni je teško od objavljivanja živeti. Sad sam prelistavao "Poslednjeg Mohikanca" kojeg sam nedavno kupio za svoju biblioteku. Kakva čarobnost kod tog starog sentimentaliste Kupera. Tamo je David koji sve vreme peva psalme, pa me je naveo na misao o Bogu. Možda jakima i smelima on nije potreban, ali ovakvima kao što sam ja, lakše je živeti s mišlju o njemu.
26. oktobar 1923
.
...došavši kući, kod suseda pekara sam čekao Tasu da se vrati (kod nje je ključ). On je počeo priču o politici. Postupke vlasti smatra lopovskim. Prepreden odlično shvata da varalice nisu voljne da idu u rat, o međunarodnoj situaciji nema se pojma. Divalj smo mi, nesrećan narod. Možemo se tešiti markom. Jedan dolar - 69 milijardi maraka.
Moja predosećanja me, kada su ljudi u pitanju, nikada ne prevare. Društvo samih protuva se skuplja oko "Nakanune" (list za koji je pisao). Velika muka me naterala da štampam u njemu. Trebalo bi biti izuzetan heroj pa ćutati četiri godine, beznadno ćutati, da bi se mogla otvoriti usta u budućnosti. Ja na žalost, nisam heroj.
6.novembar 1923.
Nekako sam počeo da shvatam - morao bih da se okanem smejanja. Osim toga, u literaturi je sav moj život. Nikakvoj medicini se nikada više neću vratiti. Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino - pisac.
3. januar 1925.
Užasno stanje: sve više se zaljubljujem u svoju ženu. Krivo mi je - deset godina se odričem... a sad se ponižavam čak do lake ljubomore. Nekako je mila i slatka. I debela.
Novine danas nisam čitao.
Нема коментара:
Постави коментар