FJODOR DOSTOJEVSKI, Bedni ljudi (fragment )

FJODOR DOSTOJEVSKI
BEDNI LJUDI

Najmilija moja Varvara Aleksejevna!

Juče sam bio srećan, presrećan — neizmerno srećan! Vi ste me makar i jednom u životu poslušali, jogunice jedna! Uveče, oko osam sati, probudim se (vi znate, mila moja, da volim da odspavam sat-dva posle rada), uzmem sveću, spremim hartiju, zarežem pero, odjednom slučajno bacim pogled — verujte, srce mi zaigra! Znači, vi ste ipak razumeli šta sam hteo, šta mije srdašce želelo! Vidim — krajičak zavesice na vašem prozoru je savijen i zakačen za saksiju sa zdravcem, tačno, tačno kako sam vam pre pominjao; tada mi se učini da je i lišće vaše promaklo pored prozora, da ste i vi prema meni iz sobice vaše gledali, da ste i vi o meni mislili! A kako mi je bilo krivo, dušice, što milo lišće vaše nisam mogao dobro da vidim! A bilo je vreme kad smo i mi jasno videli, mila moja. Starost nije radost, rođena! Eto, i sad mi sve nešto igra pred očima; čim poradiš uveče, napišeš nešto, ujutru ti oči pocrvene i suze teku — tako da me čak bude stid od sveta. Ali ipak, u mojoj je mašti zablistao vaš osmeh, anđelčiću moj, vaš blag, ljupki osmeh; i u srcu mi je bilo isto osećanje kao ono onda kad sam vas poljubio, Varinjka — sećate li se, anđelčiću? Znate li, dušo moja, čak mi se učinilo da ste mi tamo prstićem zapretili? Je li tako, vragolanko? Svakako sve to podrobnije opišite u vašem pismu.

      A kako vam se čini naša dosetka u pogledu vaše zavesice, Varinjka? Divno, zar. ne? Radim li, idem li da spavam, probudim li se, i ja znam da i vi tamo na mene mislite, da me se sećate, da ste i vi zdravi i veseli. Ako spustite zavesu— znači, zbogom, Makare Aleksejeviču, vreme je da se spava! Ako podignete — znači, dobro jutro, Ma­kare Aleksejeviču, kako ste spavali, ili kako je vaše zdravlje, Makare Aleksejeviču? A što se mene tiče, ja sam, hvala stvoritelju, zdrava i ve­sela! Vidite li, dušice moja, kako je to vesto smišljeno; tu nam ni pisma nisu potrebna? Jel' — te da je dosetljivo? A dosetka je moja! Pa zar ni­sam majstor u tim stvarima, Varvara Aleksejevna? Javljam vam, mila moja Varvara Aleksejevna, da sam noćas dobro spavao, i protiv očekivanja, čime sam veoma zadovoljan; premda ti se u novim stanovima, tek što se doseliš, nikad ne spava; sve nekako nije potaman! Ustao sam danas čio kao soko, mili mi se da živim. Kako je lepo danas jutro, rođena! Kod nas su otvorili prozorče; sunašce šija, ptičice cvrkuću, vazduh odiše prolećnim mirisima, i sva je priroda oživela no, i sve ostalo je tome odgovaralo; sve kao što treba da bude u proleće. Danas sam čak i sanjario dosta prijatno, i to sve o vama, Varinjka. Uporedio sam , vas sa ptičicom nebeskom, stvorenom ljudima na radost a prirodi za ukras. Smesta sam pomislio, Varinjka, da i mi, ljudi koji živimo u brizi i silnom nemiru, moramo zavideti bezbrižnoj i ne­vinoj sreći nebeskih ptica no i ostalo sve tako isto, tome slično; to jest, ja sam sve takva uda­ljena poređenja pravio. Imam jednu knjigu, Va­rinjka, u kojoj je isto sve to veoma potanko opi­sano. Ja to stoga pišem, što sanjarenja bivaju razna, mila moja. A sad je, eto, proleće, pa i misli dolaze sve tako prijatne, žive, zanimljive, i sanjarenja su nekako nežna: sve je ružičasto. Zato sam to sve i napisao; a, uostalom, sve sam to uzeo iz knjige. U njoj pisac iskazuje takvu istu želju u stihovima i piše —Zašto nisam ptica, ptica grabljivica!

       Pa i tako dalje. Tamo ima još i drugih misli, ali neka ih! Nego, kud ste to jutros išli, Varvara Aleksejevna? Ja se još ni u kancelariju nisam spremao, a vi ste, baš kao prava ptičica prolećna, prhnuli iz sobe, pa preko dvorišta prošli tako veselo. Kako sam se radovao gledajući vas! Ah, Varinjka, Varinjka! Ne tugujte; suzama se tuga ne može olakšati; to ja znam, mila moja — to iz iskustva znam. Sad ste tako mirni, a i zdravlje vam se malo popravilo. A kako vaša Fedora? Ah, kako je to dobra žena! Vi mi, Varinjka, napišite kako sa njom sad tamo živite, jeste li potpuno zadovoljni? Fedora je, istina, malo džandrIjiva; ali vi se na to ne osvrćite,, Varinjka. Neka je! Ona je tako dobra.
     Ja sam vam već pisao o našoj Terezi — i ona je dobra i pouzdana žena. A koliko sam strahovao zbog naših pisama! Kako li ćemo ih slati? Kad ono kao da nam je sam Bog na sreću poslao Terezu. To vam je žena dobra, krotka, ćutljiva. Ali naša gazdarica je prosto bezdušna. Satire je radom kao neku staru krpu!

      Ali, u kakvu sam jazbinu dospeo, Varvara Aleksejevna! I to mi je stan! Pre sam živeo kao neki gluvać, znate i sami: — mirno, tiho; kod mene se i muva mogla čuti kad proleti. A ovde graja, vika, galama! Ta vi još i ne znate kako je ovde kod mene. Zamislite, na primer, jedan dug hodnik, potpuno mračan i prljav. S njegove desne strane je šlep zid, a s leve sve vrata pa vrata, kao hotelske sobe, sve se tako u redu protežu. Eto, ta odeljenja se izdaju pod najam, a u svakomje po jedna sobica; žive u jednoj i po dvoje, i po troje. Reda ne tražite — pravi Nojev kovčeg! Uostalom, ljudi su, izgleda, dobri, sve neki obrazovani, školovani. Tu je jedan činovnik (on negde radi u literarnoj struci), čovek načitan: i  o Homeru* i o Brambeusu, i o raznim tamo njihovim piscima priča, o svemu priča — pametan čovek!

    I dva oficira ovde stanuju neprestano se kartaju. Jedan poručnik korvete stanuje tu, i Englez učitelj.

— Nego, čekajte, mila moja, malo ću vas zabaviti; opisaću vam ih u idućem pismu satirički, to jest takvi su oni sami po sebi, sa svim pojedinostima. Gazdarica naša, vrlo mala i prljava starica, po ceo dan ide u papučama i u šlafroku, i čitav dan samo Terezu grdi. Ja stanujem u kujni ili, tačnije rečeno, evo kako: ovde pored kujne ima jedna soba (a naša kujna je, moram vam, primetiti, čista, svetla, veoma lepa), omanja sobica, skroman jedan kutak... to jest, još bolje rečeno, kujna velika, sa tri prozora, pa prema poprečnom zidu ima pregradu, tako da mu dođe kao još jedna soba, odeljenje prekobrojno; sve prostrano, udobno, ima i prozor, i sve; jednom rečju potpuno udobno. No, eto, to vam je moj kutak. Ali zato nemojte misliti, rođena, da tu ima nešto drugo i da to ima nekakav tajanstven smisao; da je to, na primer, kujna! — to jest ja, istina, baš u toj istoj sobi iza pregrade stanujem, ali ništa ne mari; ja od svih zasebno, skromno živim, sasvim povučeno živim. Namestio sam postelju, sto, orman, dve stoličice i ikonu sam obesio. Istina, ima i boljih stanova, možda ih ima i daleko boljih, ali udobnost vam je najglavnija stvar; jer ja to sve zbog udobnosti, i ne mislite da je to zbog nečeg drugog. Vaše pro-zorče je prekoputa moje sobe, preko dvorišta; a dvorište je usko, u prolazu mogu da vas vidim — ipak mi je, jadniku, prijatnije, a i jeftinije. Ovde kod nas najgora soba sa hranom staje 25 rubalja u asignacijama. Nije za moj džep! A moj stan staje sedam rubalja u asignacijama i hrana pet   rubalja u srebru, što čini 24 i po, a pre jam plaćao tačno 30, ali zato sam se morao mnogo čega odricati: čaj nisam uvek pio, a sad sam, eto, uštedeo i za čaj i za šećer. Ono, znate, rođena moja, ne piti čaj — to je nekako sramota; ovde je sve imućan svet, pa me je zato sramota. Zbog sveta ga i pijem, Varinjka, reda radi, zbog tona; a što se mene tiče — svejedno mi je, nisam probirač. Sad dodajte još i za džeparac — ipak čoveku nešto zatreba — pa čizmice neke, odelce, zar može mnogo da mi preostane? Eto vam čitave moje plate. Ali ja se ne bunim i zadovoljan sam. Meni je dovoljno. Evo već nekoliko godina mi je dovoljno; a dobijam i nagrade ponekad. A sad zbogom, anđelčiću moj. Kupio sam vam dve saksije sa zdravcem i geranijumom — nije skupo. A vi možda i rezedu volite? Ima i rezede, samo mi napišite; ali znate, sve mi to što podrobnije napišite. Nego vi nemojte ništa da mislite i brinete, rođena moja, zbog mene što sam takvu sobu uzeo. Ne, na to me je udobnost nagnala, samo me je udobnost dovela u iskušenje. Jer ja, rođena moja, novac skupljam — na stranu ostavljam; imam ja paricu. Ne obraćajte pažnju na to što sam tako smeran da bi me, izgleda, i muva krilom oborila. Ne, rođena moja, ja ne zaboravljam sebe, i karaktera sam sasvim takvog kako dolikuje čoveku čvrstog i spokojnog duha. Zbogom, zbogom, anđelčiću moj! Raspisao sam se jutros — gotovo dva tabaka, a odavno je već vreme da idem u kancelariju. Ljubim vam prstiće, rođena moja, i ostajem vaš najpokorniji sluga i najverniji prijatelj

MAKAR DJEVUŠKIN

P. S. Jedno vas molim: odgovorite mi, anđelčiću moj, što je moguće podrobnije. Uz ovo vam šaljem, Varinjka, funtu bombona; pa u zdravlje ih pojedite, i ako boga znate za mene ne brinite i ne zamerite mi. E, a sad zbogom, rođena.

P. G. Makare Aleksejeviču!

Aprila 8.

Znate li da ću, najzad, morati sasvim da se posvađam s vama! Kunem vam se, dobri Makare Aleksejeviču, da mi je čak teško da primam vaše poklone. Znam šta vas staju, koliko se odričete i lišavate onoga što vam je najpotrebnije. Koliko sam vam puta govorila da mi ne treba ništa, baš ništa, da nisam kadra da vam vratim i ona dobročinstva kojima ste me dosad obasipali. I šta će mi te saksije? Dobro, zdravac još kojekako, ali zašto geranijum? Dovoljno je neoprezno reći samo jednu reč, kao recimo o tom geranijumu, a vi ga odmah kupite. A sigurno je skupo? Kakvi su mu divni cvetovi! Ugasito crveni sa krstićima. Gde li ste to našli tako lep geranijum? Stavila sam ga nasred prozora, na najvidnije mesto; na pod ću staviti klupu, a na klupu ću još staviti cveća; samo čekajte dok se i ja malo obogatim! Fedora ne može dovoljno da se naraduje; kod nas je sad pravi raj u sobi — čisto, svetlo! Dobro, a zašto ove bombone? l, boga mi, odmah sam po pismu pogodila da kod vas nešto nije u redu: i raj, i proleće, i mirisi se razležu, i ptičice cvrkuću! Šta li je ovo, rekoh? Da nema tu i stihova? Jer, boga mi, samo još stihovi nedostaju u vašem pismu, Makare Aleksejeviču! I osećanja nežna, i sanjarenja u ružičastoj boji —sve je tu! Na zavesu nisam ni mislila; mora da se sama zakačila kad sam saksije premeštala; eto vam!

     Ah, Makare Aleksejeviču! Ma šta vi pričali, ma kako sračunavali svoje prihode da biste me prevarili, da biste mi pokazali kako sve svoje prihode trošite samo na sebe, od mene ništa nećete zatajiti i sakriti. Jasno je da vi zbog mene otkidate sebi od usta. Zašto vam je, na primer, palo na pamet da uzmete takav stan? Ta tu vam smetaju, uznemiruju vas; teskobno vam je i neudobno. Vi volite samoću, a čega tu sve nema oko vas! A vi biste mogli daleko bolje žive ti s obzirom na vašu platu. Fedora kaže da ste ranije kudikamo bolje živeli no sad. Pa zar ste vi tako sav svoj život proveli, u samoći, u oskudici, bez radosti, bez prijateljskog srdačnog razgovora, uzimajući pod najam ćoškove kod tuđih ljudi? Ah, dobri prijatelju, kako vas žalim! Pa bar zdravlje svoje čuvajte, Makare Aleksejeviču! Kazete da vam vid slabi, pa bar nemojte pisati pri sveci; što pišete? Vaša revnost u službi je sigurno i bez toga poznata vašim starešinama.
       Još jednom vas preklinjem, ne trošite na mene toliki novac. Znam da me volite, ali ni vi sami niste bogati... I ja sam danas radosna ustala. Bilo mi je tako lepo; Fedora je već uveliko radila, a i meni je posao našla. Tako sam se obradovala; samo sam otišla da nabavim svilu, pa sam se odmah latila posla. Celog jutra mi je bilo tako lako oko srca, bila sam tako vesela! A sad opet sve neke crne misli, tužna sam, tišti me nešto na srcu.

       Ah, šta li će biti sa mnom, kakva li će biti moja sudbina! Teško mi je što sam u takvoj neizvesnosti, što nemam nikakve budućnosti, što ne mogu ni da pretpostavim šta će sa mnom biti. U prošlost mi je strašno i pogledati. Tamo je sve tako tužno da mi se srce čepa kad samo pomislim. Dok sam živa, tužiću se na zle ljude koji su me upropastili!

    Smrkava se. Vreme je da se latim posla. Htela bih o mnogo čemu da vam pišem, ali nemam vremena, posao je vezan za rok. Treba da požurim. Naravno, pisma su lepa stvar; pored njih ipak nije tako dosadno. A zašto koji put ne svratite kod nas? Zašto, Makare Aleksejeviču? Ta sad vam je blizu, a i vremena vam ponekad slobodnog preostane. Svratite, molim vas! Videla sam vašu Terezu. Ona je, izgleda, bolesna; žao mi je bilo nje; dala sam joj dvadeset kopejki. Daj Umalo što ne zaboravih: svakako mi napišite sve, što je moguće opširnije, o svom živovanju. Kakvi su to ljudi oko vas i živite li dobro s njima? Mnogo bih htela da sve to znam. Pazite, svakako mi napišite! A danas ću već namerno onaj krajičak zavese zaviti. Ležite ranije; sinoć sam do ponoći videla kod vas svetlost. A sad zbogom. Danas mi je i teško, i dosadno, i tužno! Takav je valjda dan! Zbogom.

Vaša
VARVARA DOBROSJOLOVA





Aprila 8.
Poštovana gospođice Varvara Aleksejevna!

    Da, draga moja, da, rođena moja, valjda mi je, jadniku, danas takav dan sudbina dodelila. Da, našalili ste se sa mnom, starcem, Varvara Aleksejevna! Uostalom, sam sam kriv, za sve sam kriv! Ko me je terao da se pod starost, sa čuperkom kose na glavi, upuštam u avanture i u dvosmislenosti... I još ću vam reći, rođena, čudan je ponekad čovek, vrlo čudan. I, gospode bože! o čemu samo ne započne razgovor i kud sve ne odluta! A šta izađe iz toga, šta proizlazi iz toga? Pa baš ništa ne proizlazi, ili izađu takve besmislice da bog sačuva! Ja se, rođena, ne ljutim, nego tako — teško mi je samo da se sećam svega, i teško mi je što sam vam pisao tako u figurama i glupo. Pa i u kancelariju sam danas došao kao neki kicoš i fićfirić; sjaj mi je nekakav bio u srcu. U duši mi je, bez ikakvog razloga, bio pravi praznik; sve mi se mililo! Latih se akata sa velikom revnošću — ali šta izađe posle iz toga! Jer posle kad bolje pogledah, sve nekako bese kao i pre — i jadno, i sumorno. Sve one iste mrlje od mastila, sve isti stolovi i akta, a i ja sam isti, onakav kakav sam bio, potpuno sam takav isti i ostao — pa šta mi je trebalo da na Pegazu jašem? I otkud sve to? Zato što je sunce izvirilo i nebo se zaplavilo! Zar otud? I kakvi mirisi, kad čega   sve nema u našem dvorištu ispod prozora! Znači, sve se to meni iz gluposti učinilo. Jer, dešava se da čovek tako zaluta u svojim rođenim osećanjima, pa napriča besmislice. A to ni od čega drugog ne dolazi no od suvišne glupe vatrenosti srca. Kući nisam došao, nego sam se dovukao; bez ikakvog razloga me je zabolela glava. Tako vam je to uvek — jedno drugo vuče. (Mora biti da su mi leđa nazebla.) Obradovao sam se, budala budalasta, proleću, pa pošao u tankom šinjelu. I u mojim osećanjima ste se prevarili, rođena moja! Njihov izliv ste sasvim pogrešno razumeli. Samo me je očinska ljubav oduševljavala, jedino čista očinska ljubav, Varvara Aleksejevna. Jer ja vama zamenjujem rođenog oca, zato što ste jadno siroče. To vam iskreno govorim, od srca, po rodbinski. Jer kako bilo da bilo, ja sam vam bar daleki rođak; iako sam vam, što kaže poslovica, devete pećke žarilo, ipak sam vam rod, i sada naj¬bliži rođak i zaštitnik. Jer tamo gde ste po-najpre imali pravo da tražite zaštitu i odbranu našli ste izdajstvo i uvredu. A što se tiče sti¬hova, reći ću vam, rođena, da meni ne liči da se u ovim godinama vežbam u sastavljanju stihova Stihovi su glupost! Zbog stihova i u školama sada decu tuku... eto, šta je, rođena moja.

Šta mi vi to pišete, Varvara Aleksejevna, O udobnostima, o miru i o raznim stvarima? Rođena moja, ja nisam ni mrzovoljan, ni probirač — nikada nisam bolje živeo nego sada. Pa zašto onda pod stare dane da izvoljevam; sit sam, ode-ven, obuven; pa što da smišljam i izmišljam! Nisam grofovskog roda! Otac mi nije bio plemić

       1 sa svom svojom porodicom bio je po prihodima još siromašniji od mene. Nisam ja maza! UostaLom, ako ćemo pravo da govorimo, u mom starom stanu mi je sve bilo kudikamo bolje: slobodniji sam tamo bio, rođena moja... Naravno, i ovaj mi je stan dobar, čak je u nečemu i prijatnije, pa, ako hoćete, i raznovrsnije; ja protiv toga ništa ne velim, ali ipak mi je starog mog stana žao. Mi stari, to jest u godinama ljudi, na stare se stvari kao na nešto rođeno naviknemo. Taj mi je stanćić, znate; bio tako mali; zidovi su bili... nego zašto o njima govoriti! — zidovi su bili kao i svi zidovi, nije stvar u njima, nego uspomene na svu moju prošlost izazivaju setu u meni. Čudna stvar, teško mi je, a uspomene ipak kao da su prijatne. Čak i što je r đavo bilo, na što sam se ponekad i ljutio, i to se u sećanju nekako preči-šćava od ružnog i javlja se u mojoj mašti kao nešto privlačno. Mirno smo živeli, Varinjka, ja i moja gazdarica, pokojna starica. Eto, i te starice se sad sećam sa tugom u srcu. Dobra je to bila žena i nije mi mnogo naplaćivala za stan., Obično je plela ed raznih parčadi pokrivače nekim vrlo velikim iglama; samo se s tim bavila. Svecu smo zajedničku imali, pa smo za istim sto¬lom i radili. Imala je unučicu Mašu — sećam je se još kao deteta — sad će već biti devojče od oko trinaest godina. Bila je tako nestašna, vesela, stalno nas je zasmejavala; eto, tako smo nas troje živeli. Tako, u dugo zimsko veče sednemo za okrugli sto, popijemo čaj, pa se onda i prihva¬timo posla. A starica, da Maši ne bi bilo dosadno i da ne bude nestašna, počne, tako, da priča priče. I kakve su samo to priče bile! Ne samo dete, već i razborit i pametan čovek ne može sit da ih se nasluša, šta ima! i ja sam, često, zapalim svoju lulu, pa se tako zanesem da zaboravim i na posao. A dete, ta vragolanka naša, tek se zamisli; nasloni se rumenim obraščićem na ručicu, svoja lepa ustašca otvori, pa čim bude kakva strašna priča, -a ona se odmah sva pripije uz staricu. A mi smo je sa uživanjem posmatrali; i ne primetimo da je sveca izgorela, ne čujemo ponekad kako napolju besni mećava i briše vejavica. Lepo smo živeli, Varinjka; i tako smo skoro čitavih dvadeset godina zajedno proživeli. Ali šta sam se ja tu zapričao! Vama se, možda, takva tema ne dopada, a ni meni nije tako lako da se sećam toga — naročito sada.

  Sumrak je. Tereza nešto posluje; mene glava boli, a i leđa me malo bole, pa su mi i misli nekako čudne, kao da me i one bole; tužan sam danas, Varinjka! A šta mi vi to pišete, rođena moja? Kako da dođem kod vas? Šta bi na to, mila moja, ljudi rekli? Jer morao bih preko dvorišta preći, naši bi primetili, raspitivali bi se — počelo bi da se priča, raznele bi se spletke, i čitavoj stvari bi dali drugi smisao. Ne, anđelčiću moj, bolje će biti da vas sutra na bdeniju vidim; to će biti razboritije i za nas oboje bezopasnije. I ne zamerite mi, rođena, što sam vam ovakvo pismo napisao. Kad sam ga pročitao, video sam da je čitavo nekako nepovezano. Ja sam, Varinjka, star, neškolovan čovek; u mladosti nisam učio, a sad mi u glavu ništa ne bi išlo i kad bih počeo ponovo da učim. Priznajem, rođena, da nisam majstor u opisima i znam i bez tuđeg ukazivanja i podsmevanja dačim hoću da napišem nešto složenije — da ću glu¬posti natrabunjati. Video sam vas danas na prozoru, video sam kako ste zavesu spustili. Zbo¬gom, zbogom, neka vas gospod čuva! Zbogom, Varvara Aleksejevna.

Vaš nesebični prijatelj

MAKAR DJEVUŠKIN

P. S. Ja, rođena moja, satire ni o kome sad ne pišem. Prestar sam, draga moja, Varvara Aleksejevna, da se naprazno cerim! I meni će se narugati ako druge počnem da ismevam. Znate, po onoj ruskoj poslovici — ko, veli, drugom jamu kopa, taj će... i sam u nju...




Aprila 9.
Poštovani gospodine Makare Aleksejeviču!

       Pa kako vas nije stid, prijatelju i dobrotvoru moj, Makare Aleksejeviču, da se tako ražalostite i da budete ćudljivi. Zar ste se uvredili! Ah, često sam neoprezna, ali nisam ni pomislila da ćete moje reci primiti kao zajedljivu šalu. Budite uvereni da se nikad neću usuditi da se rugam vašim godinama i vašem karakteru. A sve se to desilo zbog moje lakomislenosti, a još više zato što mi je strašno dosadno; a šta sve čovek neće učiniti iz dosade? Ja sam, opet, mislila da ste baš vi u svom pismu hteli da se malo našalite. Strašno mi je bilo žao kad sam videla da ste nezadovoljni sa mnom. Ne, dobri prijatelju i dobrotvoru moj, varate se ako mislite da sam bez-osećajna i neblagodarna. Ja u svom srcu umem da ocenim sve što ste za mene učinili, zaštitivši me od rđavih ljudi, od njihovih gonjenja i mržnje. Uvek ću se moliti bogu za vas i ako moja molitva može da stigne do boga i nebo je usliši, bićete srećni.

      Danas se vrlo rđavo osećam. Čas sam u vatri, čas u groznici. Fedora se jako boji za mene. Grešite, Makar e Aleksejeviču, što se ustručavate da dođete k nama, šta se to drugih tiče!? Mi se poznajemo, i gotovo!... Zbogom, Makare Aleksejeviču. Sad više nemam o čemu da pišem, a i ne mogu: veoma se loše osećam. Molim vas još jed¬nom da se ne ljutite na mene i da budete uvereni u isto svagdašnje poštovanje i istu odanost,sa kojima ostajem vaša najodanija i najpokornija službenica

VARVARA DOBROSJOLOVA


Aprila 12.

     Poštovana gospođice Varvara Aleksejevna!

Ah, rođena moja, šta je to s vama?! Pa vi me, eto, svakog puta tako plašite. Pišem vam u svakom pismu da se čuvate, da se utopljavate, da ne izlazite napolje kad je ružno vrerrie, da budete na  svakom koraku oprezni, a vi me, anđelčiću moj, uopšte ne slušate. Ah, mila moja, pa vi ste pravo dete! Ta vi ste slabi, kao slamčica ste slabi, znam ja to. Neka samo dune neki vetrić, i vi većkunjate. A kad je tako, treba se čuvati,starati se o sebi, izbegavati opasnosti, i prijatelje svoje ne bacati u tugu i brigu.

   Izražavate želju, rođena, da doznate sve pojedinosti o mom životu i o svemu što je oko mene. Sa radošću žurim da ispunim vašu želju, mila moja. Počeću od početka, rođena: biće doslednije. Prvo, u našoj su kući na glavnom ulazu stepenice sasvim prilične; naročito paradne — čiste, svetle, široke, sve samo liveno gvožđe i mahagoni. Ali zato ne pitajte za sporedne: vijugave, vlažne, pr-ljave, polomljeni stepenici, a zidovi su tako masni da se ruka lepi kad se čovek odupre. Na svakom odmorištu nalaze se sanduci, stolice i polomljeni ormani, povešane krpe, prozori porazbijani; korita stoje sa svakojakom nečistoćom, prljavstinom, đubretom, ljuskama od jaja i ribljim menurima; smrdi... jednom rečju, ne valja.

      Već sam vam opisivao raspored soba; on je, nema govora, zgodan, to je istina, ali je nekako u njima zagušljivo, to jest ne da nešto smrdi, nego se oseća, kako bih se izrazio, neki pomalo natruo, oštro-sladunjav zadah. U prvi mah je utisak neprijatan, ali sve to nije strašno; treba čovek da provede samo dva minuta kod nas, i odmah to prođe, pa se ne oseti kad je sve to prošlo, zato što čovek i sam počne nekako loše da miriše, i odelo počne da zaudara, i ruke zaudaraju, i sve zaudara, pa se čovek i navikne. Zato kod nas štiglici brzo uginu. Poručnik korvete već petog kupuje -ne mogu da žive u našem vazduhu, pa to ti je. Kuhinja nam je velika, prostrana, sve tla. Istina, u jutru se pomalo dimi kad prže ribu ili govedinu, a i isprskaju i ispolivaju na sve strane, ali je zato uveče pravi raj. Kod nas u kuhinjiuvek visi na konopcu staro rublje, a kako moja soba nije daleko, to jest skoro je sasvim uz kuhinju,to mi miris rublja malo smeta; ali ništa za to, malo ću da poživim, pa ću se i naviknuti.

     Od ranog jutra, Varinjka, počinje kod nas gungula; svet ustaje, hoda, lupa —to se dižu svi oni kojima je to potrebno, ko je u službi ili prosto ko sam hoće; svi počinju čaj da piju. Samovari su većinom gazdaričini, malo ih je, tako da~ mi svi čekamo na red; a ko hoće sa svojim čaj nikom preko reda, tome dobro natrljamo uši. Tako su i mene prvi put uhvatili, te... uostalom, zašto pisati! Tu sam se i upoznao sa svima. Sa poručnikom korvete sam se prvo upoznao; nekako je otvoren, sve mi je ispričao: o ocu, o majci, o sestri koja je udata za tulskog člana suda i o gradu Kronštatu. Obećao mi je da će mi u svemu biti po¬krovitelj, i odmah me pozvao na čaj. Pronašao sam ga u onoj istoj sobi gde kod nas obično igraju karte. Tamo su mi dali čaja i hteli na silu boga da se kockam s njima. Da li su mi se rugali ili nisu — ne znam; tek oni su čitave noći igrali, i kad sam ušao, još uvek su se kartali. Kreda, karte i toliko dima u celoj sobi da je peklo za oči. Nisam hteo da igram i odmah su mi primetili da o filozofiji govorim. Posle više niko nije ni govorio sa mnom za sve vreme: a meni je to, časna reč, i milo bilo. Neću više k njima nikad: to je kocka, prava kocka! I kod činovnika literarne struke se isto uveče skupljaju. Ali, kod ovog je dobro, skromno, naivno i delikatno; sve je nekako fino.

     E, Varinjka, pomenuću vam još uzgred da je naša gazdarica više no odvratna žena, i usto prava veštica. Videli ste Terezu? Kako ona izgleda? Mršava kao očerupano, kržljavo pile. U kući je svega dvoje služinčadi: Tereza i Faldoni, gazdin sluga. Ne znam, možda on ima i neko drugo ime, ali on se i na ovo odaziva; svi ga tako zovu. On je riđ, neka njuška, ćorav, prćasta nosa, grubijan: neprestano se svađa s Terezom, samo što se ne potuku. Uopšte rečeno, ja ovde ne živim baš sasvim dobro... A da zaspimo noću svi u isti mah i da se  umirimo — to se nikad ne dešava. Večito se negde sedi i igra, a ponekad se i takve stvari dešavaju da je prosto sramota i pričati. Ja sam se sad već ipak. navikao, ali se čudim kako mogu porodični ljudi da se sažive s takvim paklom. Čitava porodica nekakvih siromaha iznajmila je kod naše gazdarice sobu; samo, ona se ne nalazi s ostalim sobama, već je s druge strane, u uglu, odvojena. Povučen svet! Niko ne zna ni da su živi. Stanuju u jednoj sobici koju su pregradili pregradom. On je nekakav činovnik bez mesta: otpušten je pre sedam godina zbog nečeg. Prezime mu je Gorškov; sed, omalen, ide u takvom izmašćenom i izlizanom odelu da je prosto žalost gledati ga; kudikamo je gore od moga! Tako je jadan, slabunjav (sretnem ga po koji put u hodniku); kolenca mu drhte, ruke drhte, glava drhti; valjda od neke bolesti, ko bi ga znao; bojažljiv je, od svakog se plaši, sve se sklanja u stranu kad ide; ono, i ja sam ponekad stidljiv, ali on je još mnogo više. Ima i porodicu —ženu i troje dece. Najstariji, dečak, isti otac, slab je kao i ovaj. Žena je nekad morala biti lepa, to joj se još i sad vidi; ide, sirotica, u takvim bed-nim ritama. Oni su se, kako sam čuo, zadužili kod gazdarice i ona prema njima nije baš najljubaznija. A čuo sam da i sam Gorškov ima nekakvih neprilika zbog kojih je i službu izgubio... da li je po-sredi neka parnica, ili neki sudski proces, ili je on pod nekom istragom, ne bih vam umeo tačno reći. Sirotinja su velika, grdna su sirotinja —gospode bože! U njihovoj je sobi uvek mir i tišina, kao da u njoj niko ne živi. Čak se i deca ne čuju. I nikad se ne dešava da se deca razigraju, pokoškaju, a to je već rđav znak. Jednom mi se uveče desilo da prođem pored njihovih vrata; baš nekako u to doba je u celoj kući vladala tišina, kako obično ne biva; čujem jecanje, zatim šapat, pa opet jecanje, baš kao da neko plače, ali tako tiho, tako žalosno da mi se srce cepalo, i posle me ćelu noć misao na te jadnike nije napuštala, tako da nikako nisam mogao ni zaspati kao što treba.Bedni ljudi?

       E, zbogom, Varinjka, prijateljice moja najmilija! Opisao sam vam sve kako sam umeo. Danas čitav dan samo o vama mislim. Srce mi se zbog vas, rođena moja, iskidalo. Jer, dušice moja, eto, ja znam da vi nemate toplog prsnika. Ta petrogradska proleća, vetrovi, pa kišice sa snegom —to mi je smrt, Varinjka! Takva čistoća, vazduha —da me bog sačuva! Ne zamerite mi, dušice, .na pi-sanju; nema tu stila, Varinjka, nema ni traga od stila. Da je bar makar kakav. Pišem šta mi prvo na pamet padne, samo da vas čim bilo razveselim. A druga bi stvar, recimo, bila da sam učio nekako; a jadno mi moje učenje! Čak ni za najjeftinije pare nisam učio.


Vaš stari i verni prijatelj.
MAKAR DJEVUŠKIN

• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bele noći
• Dostojevski Fjodor Mihailovič : Mi u Evropi ništa ne značimo
• DostojevskiFjodor Mihailovič, citati
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Zapisi iz podzemlja
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, odlomci iz romana

ANALIZE 

• Haluciniranje Dostojevskog, Leonid Cipkin
• Blagoje Pantelić, Hristos ili gadarinski bezdan ( Bulgakov _Dostojevski ) 

CASANOVA, ljubav kao zanat

Don Žuan je poznat po tome što je spavao sa hiljade žena,dok je Kazanova imao 122,po njegovoj proceni.Kazanova je bio "probirač"  i odlučivao se za  "dobre", žene sa stilom ,dok je Don Žuan bio sa "svim što se pomera "


Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, neće pobuditi želje za čitanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potiče. Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muškarce kojima su ukusi slični mojima, imaju istu privlačnost kao i oprema knjige. Međutim, većina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što većina čitalaca ne mari za izdavača knjige. Stoga žene s pravom posvećuju toliku brigu licu, odeći i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepoćom potaknuti radoznalost i želju da ih pročitaju. Ali kao što ljudi koji su pročitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.
Istina, lažno belilo koje sakriva stvarnost bode mu oči, ali njega mami strast koja je već postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cčk i ne treba tog smešnog spoljnog omotača.’ I on je tada počinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a već se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude pročitana kako valja..i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog čudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

Casanova

(*legoman – covek sa velikom strašcu za citanjem)

Ivan Minotti

NE BEŽITE OD PROLEĆA U DUŠI ….


Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.

 Lagano umire onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima,
onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu,
da pobegne od smislenih saveta
ONAJ KOJI BEŽI OD PROLEĆA U DUŠI …

______________________________________________________________
IVAN MINATTI

U PROLEĆE ….NEKOGA MORAŠ VOLETI



Nekoga moraš voleti,
makar i trave, reku, stablo ili kamen,
nekome moraš ruku nasloniti na rame
da se gladna nasiti blizine,
nekome moraš, moraš,
to je kao hleb, kao gutljaj vode,
moraš dati svoje bele oblake,
svoje smele ptice snova,
svoje plahe ptice nemoći
– negde mora biti za njih
gnezdo spokojstva i nežnosti
nekoga moraš voleti, ………

Paolo Koelho

Alhemičar

U tom času kao da je vreme stalo, a Duša se Sveta pojavila sa svom silinom pred mladićem. Kada je ugledao njene crne oči, njene usne neodlučne između osmeha i šutnje, on shvati najvažniji i najmudriji dio Jezika kojim je svet govorio, i koji su svi ljudi na Zemlji mogli razumeti u svojim srcima. To je bila Ljubav, starija od ljudi i od same pustinje, koja se uvek iznova javljala s istom snagom bez obzira gde se dva para očiju susretala, kao što su se njihove oči susrele pored bunara. Usne se konačno odvažiše na osmeh, i to je bio znamen, znamen koji je on i ne znajući toliko dugo u životu čekao, koji je tražio u ovcama i u knjigama, u kristalima i u tišini pustinje. Bio je to čist Jezik Sveta, bez objašnjenja, jer Svetu nisu bila potrebna objašnjenja da nastavi svoj put beskrajem. Mladić je u onom trenutku jedino shvaćao da se nalazi pred ženom svog života, i da je, bez imalo potrebe za rečima, i ona to znala. Bio je u to sigurniji nego u išta drugo na svetu, mada bi mu roditelji, i roditelji njegovih roditelja govorili da se najpre treba zaljubiti, upoznati se i prikupiti novac, i tek onda oženiti. Onaj tko je tako govorio možda nikada nije upoznao Jezik Sveta, jer kada se u njega uranja, lako je razumeti da na svetu uvek postoji neko ko na nekoga čeka, bilo to usred pustinje, bilo usred velikih gradova. A kad se te osobe nađu, i njihovi pogledi sretnu, sva prošlost i budućnost gube na važnosti, i postoji samo taj trenutak, i ona neverovatna izvesnost kako je upravo sve pod suncem zapisala ista Ruka. Ruka koja pobuđuje Ljubav, i koja je načinila srodnu dušu za svaku osobu koja radi, odmara se i traži blaga po ovim suncem. Jer da nije tako, snovi ljudi nebi imali nikakva smisla. Mladić je shvatio da je tu ženu volio mnogo ranije nego je uopće znao da postoji, i da je njegova ljubav prema njoj poput otkrića svih blaga sveta.

BRIDA

Nikada nisam prestala voljeti tvoga oca, niti jedan jedini dan, zaključi ona. Uvek je bio uz mene, pružio mi je najbolje što je mogao i želim ostati uz njega do kraja života. Ali srce je misterij ,i ja još ne razumijem šta se dogodilo toga popodneva. Ono što znam je da me je taj susret učinio samopouzdanijom, uverio me da još uvek mogu voleti i biti voljena i naučio me nešto što nikada neću zaboraviti: kada u životu pronađeš nešto bitno, to ne znači da se trebaš odreći svega ostalog. Ja ga se ponekad setim. Volela bih znati gde je, je li pronašao ono što je tražio toga popodneva, je li živ, ili je Bog preuzeo brigu o njegovoj duši. Znam da se nikada neće vratiti samo sam ga zbog toga mogla tako jako i iskreno zavoleti - jer ga nikada neću moći izgubiti, on mi se posve predao toga popodneva".

Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala

Kad su ga upitali za razlog tako naglog uspeha, objasnjava da je pre nekoliko dana ziveo kao Drugi.

Ko je drugi? – pitaju

„Drugi je ono sto su me naucili da budem ali sto nisam ja. Drugi veruje da je covekova obaveza da provede citav zivot zaokupljen brigom kako da ustedi novac da ne bi umro od gladi kad bude ostario. Toliko razmislja i tolike planove kroji, da otkriva da je ziv tek kada su njegovi zemaljski dani pri kraju. Ali tada je vec suvise kasno“.

A ko si onda ti?„Ja sam ono sto bilo ko od nas jeste, ukoliko slusa svoje srce. Osoba koja se divi tajni zivota, koja je otvorena za sva cudesa, koja se raduje i odusevljava onim sto radi. Jedino sto mi Drugi, iz straha da se ne razocaram, nije dozvoljavao da se razmahnem.

Ali postoji patnja – kazu prisutni„Postoje porazi. Ali njih niko ne moze da izbegne. Zato je bolje da izgubite nekoliko bitaka u borbi za svoje snove nego da budete porazeni, a da pritom cak i ne znate za sta ste se borili.

SPLETKARENJA SA SOPSTVENOM DUŠOM.....

"Počeh razmišljati kakva bih volela biti u tom trenutku. Volela bih biti vesela, radoznala, sretna. Proživljavati intenzivno svaki trenutak, žudno pijući vodu života. Verovati ponovo u snove. Biti kadra da se borim za ono što želim.

Voleti čoveka koji me voli.

Da, to je bila žena kakva bih ja volela biti - i koja je iznenada zaživela i ušla u moje telo.

Osetih kako mi dušu preplavljuje svetlost jednog Boga - ili Božice - u kojeg više nisam verovala. I osetih kako, u tom času, Drugo Ja napušta moje telo i sjeda u ugao male sobe.

Mogla sam izvana promatrati ženu koja sam do tada bila: slabu, ali punu želje da ostavi dojam jake osobe. Osobu koja se boji svega, ali sama sebe uverava kako to nije strah - već rarboritost onoga ko je spoznao realnost. Što zazidava prozore kroz koje može prodreti sunčeva vedrina - kako njen stari nameštaj ne bi izbledeo.

Videh moje Drugo Ja kako sedi u kutu sobe - krhko, umorno razočarano. Obuzdavajući i podjarmljujući ono što bi uvek trebalo biti na slobodi.: svoje osećaje. Pokušavajući prosuditi buduću ljubav prema iskustvu proživljenje patnje.

Ljubav je uvek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu - uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali ujek nas nekamo odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umret ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba ići za ljubavlju ma gde ona bila, čak i kad to znači sate, dane, sedmice razočarenja i tuge.

Jer u času kad krenemo u susret ljubavi, i ona kreće u susret nama.

I spasi nas.

Kad je Drugo Ja izišlo iz mene, moje je srce ponovo počelo razgovarati sa mnom. Reklo mi je da pukotina na zidu brane propušta vodeni tok, da vetrovi duvaju u svim smerovima i da je ono srećno jer ga ja ponovo slušam.

Moje srce je govorilo da sam zaljubljena.

I ja sam zaspala zadovoljna, s osmehom na usnama."

Jedanaest minuta

Shvatila sam da često ne postoji druga prilika,bolje je prihvatiti darove koji nam nudi svet.Ako treba nekom ili nečemu da budem verna u životu,pre svega moram biti verna sebi.Ono malo iskustva koje sam stekla u životu naučilo me  da niko ne gospodari,da je sve iluzija-a to važi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrednosti.Ko je makar jednom izgubio nešto što je imao a smatrao svojim neotuđivim posedom (što se meni već bezbroj puta desilo),shvatiće da mu zapravo ništa ne pripada.I ako mi već ništa ne pripada,nemam nikakve potrebe da gubim vreme baveći se onim što nije moje,bolje je da živim kao da je danas prvi(ili poslednji)dan mog života.

Do tog trenutka,putovanja,pomisao da će otići nekud daleko-sve to bilo je samo san-a sanjati je vrlo ugodno,jer nismo obavezni da činimo ništa od onoga što zamišljamo.Na taj način ne izlažemo se nikakvoj opasnosti,ne doživljavamo poraze,teške trenutke,a kad jednom ostarimo,uvek možemo optuživati druge-najčešće roditelje,supružnike ili decu-što nisu dopustili da ostvarimo svoje želje".

Đavo i gospođica Prim

"Samo oni koji se plaše da zauzmu neki stav u životu prihvataju na sebe ulogu dobre duše.Uvek je neuporedivo lakše verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima. I boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpeti uvredu ne uzvrativši je, nego smognuti hrabrosti i upustiti se u borbu sa jačim od sebe. Uvek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a onda tek noću, u samoći, dok naš sustanar ili supružnik spava, oplakati, u potaji, svoj kukavičluk."

Prirucnik za ratnika svetlosti


Ratnici svetlosti čuvaju sjaj u očima.

Oni su deo sveta, sudeluju u životu drugih ljudi i započinju svoje putovanje bez bisaga i bez sandala. Nebrojeno puta ispadaju kukavice. Ne postupaju uvek ispravno.
Pate zbog beznačajnih sitnica, ponašaju se kao slabići i, ponekad, smatraju da su nesposobni da se razvijaju. Vrlo često veruju da su nedostojni bilo kakvog blagoslova ili čuda.
Nisu baš uvek sigurni šta zapravo traže tu gde su se zadesili. Često provode besane noći, uvereni da njihov život nema smisla.
Zato i jesu ratnici svetlosti. Zato što greše. Zato što se pitaju. I zato što traže neki razlog – sasvim je izvesno da će ga i naći.

*********

Ratnik svetlosti ponekad se ponaša kao voda, i provlači se između prepreka na koje nailazi.

U pojedinim trenucima, odupirati se znači biti uništen; tada se on prilagođava okolnostima. Pristaje, bez pogovora, da kamenje na putu sámo ucrta tok njegove reke kroz planine. U tome leži snaga vode: nju nikad ne može slomiti čekić niti raniti bodež. I najmoćniji mač na svetu nesposoban je da ostavi ožiljak na njenoj površini.
Voda jedne reke prilagođava se putu koji je moguć, ne zaboravljajući svoj cilj: more. Slaba na izvoru, postepeno zadobija snagu od drugih reka koje susreće.

I, u određenom času, njena moć postaje potpuna.

*********

Ratnik svetlosti veruje.
I zato što veruje u čuda, čuda počinju da se dešavaju. Pošto je uveren da njegova misao može da mu izmeni život, njegov život počinje da se menja. Budući da je ubeđen da će sresti ljubav, ta ljubav se pojavljuje.
S vremena na vreme, doživljava razočaranja. Ponekad se oseća povređenim.
Tada sluša primedbe: „Kako je naivan!“

Ali ratnik svetlosti zna da se to isplati. Na svaki poraz, dolaze dve pobede u njegovu korist.

*********

Ratnik zna da se jedan anđeo i jedan demon otimaju za ruku koja drži mač.
Demon kaže: „Posustaćeš. Nećeš znati koji je pravi trenutak. Plašiš se.“ Anđeo kaže: „Posustaćeš. Nećeš znati koji je pravi trenutak. Plašiš se.“
Ratnik je iznenađen. Obojica su kazali isto.
Tada demon nastavlja: „Daj da ti pomognem.“ I anđeo kaže: „Ja ću ti pomoći.“
Tek tada, ratnik uviđa razliku. Reči su iste, ali su saveznici različiti.

I zato bira ruku svog anđela.

William Wordsworth

Sjaj u travi -


Sada, kada ništa na svetu ne može vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i bleštavost sveta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živeti..
Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava ...zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svažali i da smo bili krivi...
Požurimo, sa danima i danima što će doći,
požurimo sa shvaćanjem, sa svim što me odvaja od tebe...
Jednom ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili -
ali, tvoje ruke biće prekratke, a noge premorene da se vratiš...
biće kasno.
Možda ćemo se naći jednom na malom vrhu života i neizrecene tajne
hteti jedno drugome da kažemo, al` proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci,
jedan skrenuti pogled biće sve što ćemo jedno drugome moći dati...
Zaboraviću oči,
i neću posmatrati zvezde koje me na tebe neobično podsećaju.
Ne boj se, jednom ćeš se zaljubiti,
al`ljubit ćesšzato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.
Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam,
život je borba - nastoj pobediti,
ali ako izgubiš - ne smeš tugovati.
Cilj zivota je ljubav - a ona traži žrtve.
Bio si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati.
Osećaću tugu jer sam te volela,
bit će to ironija tuge.
Nestaće sjaja u travi,
nestaće veličanstvenost sveta,
ostaće samo bleda slika onoga što je prošlo...


________________________________________


NOĆNI PRIZOR

Pokriva čitav svod
U beskonačnost dugačak gust oblak,
Težak i bled i beo od meseca
Što nazire kroz koprenu se njemu,
Kao krug malen koji baca sjaj
Tako slab da ne ostavlja za sobom
Nikakve sene stabala ni stena.
Za časak blaga svetlost mrak obasja;
Putnik, što gleda zamišljen u tlo,
Idući pustim putom, trgne se,
Osvrne - oblak, gle, otvorio se -
Za tren se nemo zagleda u nebo,
U čisti mesec, u svod koji sja.
Po tamnoplavom nebu hiljadu
Za mesecom se mrvi sjajnih zvezda
Što plove tamnim ponorom iza njeg;
Kako se brzo gube odatle -
Ne izgube se ipak! Počne kiša
I zvezde pođu svojim tihim putem
U beskonačnu daljinu, a svod,
Što sve ga više sužuje beli oblak,
Sve više tone u svoj svet bez dna.
Blistavi prizor zatim zamre, duh
Uznemiren lepotom koju ćuti,
Polako opet tone u svoj mir
I preda, blag, sanjarenju se sav.

________________________________________



 

Šarl Bodler

Muzika me često ponese ko more!

Prema bledoj zvezdi

Ispod mutnog svoda,kroz širine prostore

Jedrenjak moj jezdi,

Pluća se napune,i grudi se moje

Napnu, ko jedra,

Penjem se na lađe valova,koje

Noć je prekrila,

Kao brod u kome sve žice drhture

Bez sna i odmora,

Ljuskaju me vetrovi i grčevi bure

Iznad ponora

Katkad:površ gde se ništa ne događa

Sem moga beznađa!

________________________________________________

Ja te obožavam kao nebo noću,

O posudo tuge, i tvoju mirnoću

Ja ljubim sve više što mi bežiš dalje

Pa i makar mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala

Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrčem i skačem

I k'o crv lesinu ne bih dao jačem!

I meni je draga, u očaju slepom,

Čak i ta hladnoća što te čini lepom.

___________________________________________

Proklet bio zauvek prvi zanesenjak

Koji se u gluposti svojoj opi htenjem

Da jalov čvor razmrsi,kom nema rešenja,

I da tajnu ljubavi meša sa poštenjem

Jer ko god o mističnom skladu nekom bunca

Gde se mrak sjedinjuje sa svetlošću vrelom

Neće ognjem ljubavi, tog crvenog sunca,

Nikada da ogreje obamrlo telo! "

Ta opora jalovost vaših bludnih slasti

Kožu vam sasušuje, žeđ vaš jače mori,

I na vetru pomamnom pohotne vam strasti

Ko stara se zastava vaša put viori.

Kao vuci lutajte, duše raskalašne,

Daleko od naroda živih, pustinjama;

Idite za pozivom svoje kobi strašne,

Bežeći od beskraja koji je u vama!

_________________________________________________

San radoznala čoveka

Poznaš li ko ja užitak što guši,

Kažu li za tebe: “Gle osobenjaka!”

-Ja sam umirao. U mojoj se duši

pojavio užas, al i želja jaka;

strah i živa nada na mene se ruši.

Sve kako klepsidra sipa zrnca laka,

Muka sladi usta premda ih i suši;

Od poznatih stvari daleko je svaka.

Bio sam ko dete željno pozorišta

Što spušteni zastor mrzi kao ništa!

Konačno je hladna istina preda mnom;

Mrtav bez čuđenja. Strašno svetlo šalje

Zora. – E pa onda? Zar se šale sa mnom?

Podigli su zastor i ja čekam dalje.

_________________________________________________________

Cvetovi zla

Miran kao mudrac i nježan kao prokletnik,
...govorim:
Volim te, o moj prelijepi, o moj dražesni...
Koliko puta...
Tvoja pijančevanja bez žeđi i tvoje ljubavi bez duše
Tvoju čežnju za beskrajem
Što se posvuda, čak i u zlu, ispoljava
Tvoje bombe, tvoje bodeže, tvoje pobjede, tvoje svetkovine
Tvoja sjetna predgrađa
Tvoje jeftine hotele
Tvoje vrtove pune uzdaha i spektakla
Tvoje hramove što bljuju molitve i glazbu
Tvoja djetinja očajanja, tvoje lude staračke igre,
Tvoja obeshrabrenja;
I tvoje vatromete, praskove radosti,
Koji nasmijavaju nebo, njemo i mračno.

Tvoj časni porok, što izvaljen sa svile viri
I tvoju smiješnu vrlinu i nesretni njen pogled,
Kad se, nježna, zanosi za raskoš koju širi.
Tvoja odbačena načela i popljuvane zakone
Tvoje gorde spomenike o koje se vješaju magle,
Tvoja metalna kubeta, obasjana suncem.

Tvoje kazališne svodove i čarobne glasove,
Tvoje strave, tvoje topove, zaglušne orkestre,
Tvoje pločnike dignute u barikade.

Tvoje male govornike, što govore s patosom, barokno,
Što propovijedaju ljubav, i napokon tvoje kanale pune krvi,
Što poniru u Pakao ko bujni Orinoko.Tvoje anđele, tvoje lakrdijaše u starim prnjama,

Anđele odjevene u zlato, u purpur i jakintov ledac...
O svi vi, budite svjedoci da sam izvršio svoju dužnost
Kao dobar kemičar i kao kakav svetac.

Jer ja iz svake stvari izlučih suštinu.

Ti mi dade sav svoj glib, a ja ga stvorih zlatom.

_________________________________________________

Kiše i magle

O vi jeseni pozne, zime, proljeća s blatom
Uspavljujuća doba! Vas volim, hvalim zato

Što tada obavija mrtvački plašt magleni
I nejasnoća groba – mozak i srce meni

Na toj velikoj ravni, kad hladan vetar hukne,
I vetrokaz u dugim noćima kad promukne

Tu moja duša lepše no za mlakih aprila
Široko rasklopiće svoja gavranska krila.

Ničega slađeg srcu, krcatu grobnom tugom,
I po kojem se inje hvatalo vrlo dugo,


Bled godišnja doba, podneblja tih kraljice,
Nego da stalno gleda vaše blede tmice,

Osim u bezmesečnoj večeri da, udvoje,
Na logu slučajnome uspava boli svoje.
___________________________________________

KOSA

O, runo kovrčavo što se do pleća prosu!

O, ushićenja! Miris otežao i mlak!

Da naselim naš ležaj uspomenama što su

usnule u njoj, ja ću noćas tu gustu kosu

kao maramu kakvu da raznjijam kroz mrak!

Azija puna čežnje, Afrika koja pali,

sav jedan svet udaljen, iz skoro mrtvog sna,

živi u tvome mraku, lugu razmirisali!

Ko što duhove druge nose muzike vali,

tako, voljena! tvojim mirisom plivam ja.

Otići ću u ona podneblja žarka, gde se

čovek i drvo, sočni, gube po ceo dan;

vitice snažne, neka vaš talas me ponese!

O, tamno more vesla, zastave, jedra – sve se

u tebi ovo krije kao bleštavi san!

Krije se luka bučna gde duša može piti

u gutljajima dugim mirise, boju, zvuk;

gde brodovi po zlatu i svili klize viti

i šire svoje ruke zeleći zagrliti

večitu jaru kojom nebeski trepti luk

Nek se zagnjuri glava, nek se pijanstvu poda

u crnom okeanu u kom još jedan spi;

a moj duh utančani njihan valjanjem broda

umeće da te nadje, lenjosti puna ploda,

mirisna dokolico, večita ljuljko ti!

Senico natkriljena tminama, koso plava,

vraćaš mi azur kojim nebeski blista svod;

maljavi rub me tvoga pramenja očarava

stopljenim dahom što ga opojno isparava

palmovo ulje, katran, mošus, vanilin plod.

Dugo ću – večito ću! – zasipati rubinom,

biserom i safirom taj teški gusti plašt,

te da mi vazda toliš želju kad bukne tminom!

Zar nisi ti oaza gde sanjam, vrč što vinom

sećanja poji mene, jedina moja slast?

_______________________________________________

Suton

Evo ljupko veče, pobratim svih hulja,
Korakom ortaka nečujno se šulja;
Ko ložnica velja nebo se zatvara,
A čovek nestrpljiv u zver se pretvara.
O prijazno veče, priželjkuju te oni
Koji s pravom vele - umorni i bolni -:
'Radili smo danas''! - veče melem nosi

Duša koja trpi i počinak prosi,
Starcu učenjaku kome veđe teže,
I radniku svakom koji trudan leže.

U zraku, međutim, demoni se bude
Po nemiru nalik na poslovne ljude,
Sve kapke i strehe okrznu u letu.
Dok svetla na vetru ziblju se i letu,
Ulicama svuda Blud se pali tada,
Ko mravinjak vrvi u njedrima grada;
On posvuda krči sebi put potajni,
Dušmaninu sličan, sprema prepad tajni;
 
Rujući po blatu što sred grada diše,
Poput crva snagu iz Čoveka siše.
Odsvakud se čuje iz kuhinja pisak,
Kazališta žamor i kapele vrisak;
Za stolom gde koska užitak je fini,
Sjate se bludnice i sudruzi njini;
Tokovi što noću za odmor ne znadu,
Uskoro i oni prionut će radu:
Provalit će vrata i opljačkati kase
Da požive malo, odenu metrese.

Saberi se, dušo, u tom teškom času

I ne slušaj ciku što gradom se rasu.
To je čas kad patnje bolesnih su ljuće
Mračana Noć ih davi i u ponoć vuče
- u bezdanu jamu, zajedničku svima,
Bolnice su pune njinim jaucima.
Mnogi više neće uveče kraj vatre
Sa voljenom dušom da sede i snatre.
A koliki nisu osetili nikad 
Toplinu svog doma, nit živeli ikad!

____________________________________________

Radosni mrtvac

Za svoje ću kosti sam izdupsti raku 
U tlu masnih gruda, gde puževa ima,
Zaboravljen tu ću spavati u mraku
Ko pas morski skriven u dubokim dnima.
Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;
Ne prkosim od sveta suze žalosnice,
Živ, pre bih pozvao jato gavranova,
Da raskljuju moje truplo nemilice.
Crvi! slepi druzi, oguhli u tami,
Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;
Mudri sladokusci, koje tručež mami,
Bez kajanja leš mi prorujte posvemaI recite:
patnje ima il još koje
Za trup bez duše, za to telo moje.

 _______________________________________

Miris

Čitaoče, reci, udahnu li kada

Zrak crvke starinske, gdje se tamjan vije?
S nasladom, polako, da l' uskrsnu kada
Dah mošusa starog, što torbica krije?
Zanosom dubokim opaja nas lako
Sjaj minulih dana, kad obasja zjene!
Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se tako
Nadvija i srče pelud uspomene.
Njena teška kosa mirisna je puna,
Iz nje vonj divljine vio se i peo
kao tamjan loga i omame veo.
A iz haljine njene od meka baršuna,
Što mladošću nagom natopljena sva je,
Hlapio se miris krzna u odaje.

 __________________________________________

 

Smrt umetnika

Kol'ko još puta da ti, uz zveku praporaca,

poljubim nisko čelo, mutno izobličenje?
Da pogodim u metu, to tajno odrečenje,
koliko, moj toboče, da strela još pobacam?
Spletkama oštroumnim istrošićemo duše
i mnoge ćemo teške skele da pokrhamo
pre nego što Stvorenje veliko ugledamo
za kojim nas paklena želja i jecaj guše
Neki još ne videše Idola za života,
vajari koje prati prokletstvo i sramota
te hode bijući se u čelo i u grudi,
a nada im je, mračni Kapitol, samo ovo:
da će im Smrt, lebdeći ko neko sunce novo,
pupoljke mozga jednom u cveće da razbudi!

__________________________________________

Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! I dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku sunce ulazi i sviće;
Ko olujno nebo ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezde pade?
Uz tvoj skut se Udes moto ko pseto;
Nasumice rasipaš radost i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A Porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ožareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Dahtavi ljubavnik povijen pod dragom
Sliči smrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, zar je bitno,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta!
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Đavo? Anđeo ili Sirena,
Zar je bitno, činiš li- o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena!-
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!

__________________________________

BUNTOVNIK

Gnevni Anđeo k'o orao doleti,
Zgrabi punu šaku kose nevernika,
Strese ga i reče: “Pravila se seti!
Tvoj sam Anđeo i mač tvog zakonika!"

Znaj, ljubiti treba i to drage volje,
Siromašnog, zlobnog, grbavog i glupog,
Da možeš Isusu kada siđe dole,
Prostrti sag od svog milosrđa skupog.

To je ljubav! Ako ti se umor javi,
Zagrej svoje srce na Nebeskoj slavi;
Tako ćeš spoznati pravu, trajnu sreću!”

Anđeo što ljubi i kažnjava htenjem,
Gigantskim šakama preti izopćenjem,
A prokletnik opet odgovara: « Neću».

__________________________________

Stranac

- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?
- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.
- A prijatelji?
- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.
- A domovina?
- Ne znam na kojoj je širini smeštena.
- Lepota?
- Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.
- Zlato?
- Mrzim ga kao što je vama mrzak bog.
- Pa šta onda voliš, neobični stranče?
- Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!

_____________________________________

Ukoliko čovek odmiče u životu i ukoliko stvari počinje sagledavati s veće visine, ono što svet obično naziva lepotom znatno gubi od svoga značaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U očima koje su izgubile iluzije i postale ubuduće pronicljive, sva godišnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota će postati samo obećanje sreće. Stendal je to, čini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbeđuje najviše dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvršavanju ugovora, prefinjenosti u opštenju s ljudima. Ružnoća postaje svirepost, tvrdičluk, glupost, laž. Većina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju štetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva naša zadovoljstva, sva naša zadovoljstva bi postala samo mučenja i kajanja.

beleške



                    * Ostale pesme na blogu At or whit me : Charles Baudelaire

DESANKA MAKSIMOVIĆ

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.


Strah


Plašim se kad pomislim
da će doći poslednja nedelja našeg drugovanja.
Znam, biće proleće i sunca žar,
i s bolom ostavićemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetaće rumeno dani
poslednje nedelje našeg drugovanja.
Mirno ćemo se pozdraviti;
a nikada nećemo ozdraviti
od čudesnog tugovanja:
Što tih dana da ugledamo ticu srebrnih krila
i šumu u suncu celu;
što tada baš da nam oči sretnu
onu krunicu cventu radosnu i belu, belu.