Šarl Bodler

 

„Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima… Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.“
_____________________________


Ukoliko čovek odmiče u životu i ukoliko stvari počinje sagledavati s veće visine, ono što svet obično naziva lepotom znatno gubi od svoga značaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U očima koje su izgubile iluzije i postale ubuduće pronicljive, sva godišnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota će postati samo obećanje sreće. Stendal je to, čini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbeđuje najviše dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvršavanju ugovora, prefinjenosti u opštenju s ljudima. Ružnoća postaje svirepost, tvrdičluk, glupost, laž. Većina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju štetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva naša zadovoljstva, sva naša zadovoljstva bi postala samo mučenja i kajanja.

Beleška
___________________________

Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočišta, kućice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : "Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!" - neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čuđenja!

_________________________________________

Fanfario

Odlomak iz eseja o Giu, Šarl Bodler, 1859. godina


Bilo da se -ti- ljudi nazivaju rafiniranima, neverovatnima, lepima, lavovima ili dendijima, svi oni imaju isto poreklo; svi imaju isti karakter revolta i suprotstavljanja; svi oni su predstavnici onog najboljeg u ljudskoj gordosti, te potrebe koja se danas retko sreće, da se bore protiv trivijalnosti i unište je. Odatle se kod dendija rađa taj ponositi stav, čak provokativan u svojoj hladnoći. Dendizam se posebno javlja u periodima tranzicije, kada je aristokratija prilično nestabilna i učmala. U nemiru tih vremena, nekolicina propalih, zasićenih, dokonih ljudi, ali bogatih po rođenju, može osmisliti projekat o zasnivanju jedne nove vrtse aristokratije koja će se teško slomiti zato što će počivati na najdragocenijim, najstabilnijim osobinama: na nebeskim talentima koje rad i novac ne mogu da obezbede. Dendizam nije, kao što misle mnogi, neumerena i preterana sklonost ka toaleti i materijalnoj eleganciji – te stvari su za savršenog dendija samo simbol. Isto tako u njegovim očima, zanetim prvenstveno ‘razlikovanjem’, savršenost toalete sastoji se u apsolutnoj jednostavnosti koja je uostalom najbolji način da se neko razlikuje od drugih. Dendizam je poslednji bljesak heroizma u dekadenciji – on je ponosan, bez topline i pun melanholije. Osobenost dendija ga čini vladarem duha. Dendi mora da teži da bude neprestano uzvišen; on mora da živi i spava pred ogledalom; on se ne iskazuje onakvim kakvim se vidi, nego onakvim kakav želi da bude

To je neka vrsta kulta sebe samog koji može da preživi potragu za srećom i u nekom drugom, npr ženi ili muškarcu, koji može da preživi čak i ono što nazivamo iluzijom. Dendi može biti čovek koji pati, ali, u ovom slučaju, patiće kao Lakedemonjanin koga je ugrizao lisac. To je zadovoljstvo da se iznenađuje, a da ne bude iznenađen. Neka čitaoce ne sablazni ta ozbiljnost u frivolnom i neka se seti da u svim ludostima ima nečeg velikog, u svim ispadima neke snage. Čudni spiritualizam! Za one koji su istovremeno i njegovi propovednici i žrtve, svi komplikovani materijalni uslovi kojima su izloženi, od besprekorne toalete u svako doba dana ili noći, do sportskih poduhvata, samo su obična gimnastika čiji je cilj jačanje volje i disciplina duše.’

                                           Charles Baudelaire by Felix Nadar

 


Bodlerova poetika


Tendencije parnasovaca Bodleru su izgledale pretjerano formalističke pa revoltiran u tekstu ''Paganskaškola'' piše:


''Otpustiti strast i razum znači ubiti literaturu… Okružiti se isključivo zavodljivostima fizičke veštine, znači stvoriti velike izglede za propast. Dugo, vrlo dugo, nećete moći da gledate, volite, osećate ništa drugo sem lepoga… Neka bi religija i filozofija došle jednog dana, kao nagnane krikom jednog očajnika! Takvaće uvek biti sudbina maloumnika koji u prirodi vidi samo ritmove i forme… Ali kako će samo biti kažnjeni! Svako dete čiji će poetski duh biti prenadraživan… čija će čula svakodnevno biti mažena, dražena, užasavana,rasplamsavana, i zadovoljavana umetničkim predmetima, postaće najnesrećniji čovek i stvaraće i druge nesrećnima. U dvanaestoj godini, zadizaće suknju svojoj dadilji, a ako ga moć u zločinu ili u umetnosti ne izdigne iznad vulgarnih sudbina, u tridesetoj godini će krepati u bolnici. Njegova duša, neprekidno razdražavana I nezasita, lutaće kroza svet kao kakva prostitutka, vičući : Plastika! Plastika! Plastika… plastika ga je otrovala, a opet ne može živeti bez toga otrova. Izgnao je razum iz svog srca, kao pravedna kazna koja ga sustiže, razum odbija da se vrati u njega… Korisno, istinito, dobro, odistinski ljupko, sve te stvari će mu biti nepoznate. Zaluđen svojim zamornim snom, on bi hteo da njime zaludi i izmori i druge. Neće pomišljati ni na svoju majku, niti na svoju dadilju; razdiraće svoje prijatelje, ili će ih voleti jedino z a r a d   nj i h o v e   f o r m e; a svoju ženu, ako je bude imao, preziraće i poniziće. Neobuzdana sklonost ka formi odvodi u monstruozne i nepoznate nerede.''

( Odabrana proza, str. 388)

''Ja smatram da je beskorisno i mrsko dosadno da predstavljam ono što jeste, jer me ništa odonoga što jeste ne zadovoljava. Priroda je ružna, ja pretpostavljam čudovišta svoje fantazije pozitivnoj trivijalnosti''


( Odabrana proza, str,276 )


''Smeh je đavolski, znači da je duboko ljudski. U čoveku je posledica predstave o njegovoj sopstvenoj nadmoći i zaista, pošto je smeh suštinski ljudski, on je suštinski protivrečan, to jest, istovremeno je iznak beskrajne veličine i beskrajne bede, beskrajne bede u odnosu na apsolutno Biće čiji je zametak, a beskrajne veličine u odnosu na životinje. Iz stalnog sudaranja te dve beskrajnosti razvija se smeh.”

( O suštini smeha)

''Čudna je to stvar i zaista vredna pažnje, to uvođenje neuhvatljivog elementa lepotečak i u dela usmerena da čoveku prikažu njegovu sopstvenu moralnu i fizičku ružnoću! A ništa manje nije tajanstvena ni činjenica da taj tužni prizor izaziva u njemu besmrtno i neodoljivo veselje”

( Slikarski saloni)


''Sve lepote sadrže, kao i sve moguće pojave, nešto večno i nešto prolazno – nešto apsolutno i posebno. Apsolutna i večita lepota ne postoji, ili je tačnije rečeno apstrakcija sa koje je skinuto ononajbolje na opštoj površini raznolikih lepota. Poseban element svake lepote potiče od strasti, a kakomi imamo posebne strasti tako imamo i svoju lepotu.''


( Slikarski saloni)

Suđenje Šarl Bodleru

Samo nekoliko meseci posle procesa Bodleru, Pariški sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uči u istoriju književnosti.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.   
 I probisvet, i narkoman, i ludak


Do tada malo poznati pesnik nasao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su ceprkali po njegovom privatnom životu. Parižani su kupovali «optuženu» knjigu, književnici su sa interesovanjem ocekivali rasplet sudjenja. Osim Bodlera optužen je i izdavac Ogist Pule-Malasi. Obojica su sa strepnjom pratili tok sudjenja, slusajuci pažljivo neumoljive tirade Ernesta Pinara.
U pauzi kada je neumorni carski tužilac morao da predahne, novinari su u jatima opsedali optužene. O tom bledom, ovelom pesniku, od glave do pete obucenom u crno, u Parizu su pricali neverovatne price. Bodler je u tim pricama bio i probisvet, i narkoman, i ludak. Za ljude Pinarovog kova to je dovoljan razlog da se posumnja i u njegove stihove. Od svih mastovitih i pikantnih prica, najbliža istini bila je ova. Bodler je rodjen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je «moji preci ludaci i manijaci» . Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srecno. Mlada žena udata za starog, nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igracke, vodi u setnju Bulonjskom sumom, poverava mu svoje tajne.
Ovaj «decji raj» smrcu starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlacnog oficira i zanesena svojom strascu i srecom potpuno zanemaruje sina. Navikao na majcinu ljubav i nežnost on je neizmerno pogodjen njenom nepažnjom.
U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao, kaže: «Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo... Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majcinom ljubavlju. Molim te da mi oprostis sto divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe bez sumnje bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug.»
Celog života ce Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majcinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega veciti neprijatelj kome ce on celog života stvarati neprijatnosti.
U skoli u Lionu bio je los i nedisciplinovan ucenik, u koledzu u Parizu bio je najgori; to je bila njegova osveta majci i ocuhu.
Svoj udobni dom napustio je jedne veceri posle svadje sa ocuhom i krenuo u neizvesnost. Želeo je da bude pisac i živi od svog pera i rada. Njegov nacin života bio je žestoki samar drustvu, gradjanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Sarl Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je londonskim sastajalistima Pariza sa neuglednom pratnjom. Umoran od ove ekstravagantne igre želi da napusti Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prosli. Ali egzoticni pejzaži, neobicna putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.
Po povratku u Pariz dobio je deo ocevog nasledstva i tada pocinju njegovi nezaboravni dani raskosi i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki, raskosni stan prepun skupih persijskih tepiha, stilskog namestaja, slikama velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priredjivao pricali su bajke.
Nasao je novu pratilju prelepu meleskinju, glumicu Žanu Dival. Ona nije obrazovana i senzibilna ali je pravi ukras u njegovom luksuznom domu. Majci i ocuhu je napisao: «Ovoga puta gospodjo ambasadorka i gospodine ambasadore mnogo sam vas razmazio. Vasa snaha nije prostitutka vec glumica.» Svoje nasledstvo Bodler je nemilice rasipao i ubrzo izgubio veci deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao namestaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je sve dublji pad. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar koji ga cuva potpunog mraka.
Siromasan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratista, pozajmljuje novac, gladuje i vodi svuda Žanu Dival.
Ona vise nije glumica, a njena tamnoputa lepota vene. I sama nesrecna neprestano pije, drogira se i vredja ga. Bodler ne može da pise, ne može da je ostavi i u trenutku ocajanja pise majci: «Primoran sam da pisem nocu da bih imao mira, da bih izbegao nepodnosljivo mucenje žene sa kojom živim.» Ovaj nesredjeni i sirotinjski život pokusao je da prekine pokusajem samoubistva 1845. godine. Godina 1848. bila je revolucionarna i mnogi pisci aktivno ucestvuju u ovim znacajnim istorijskim dogadjajima. Bodler im se prikljucio obucen u radnicku bluzu, spreman da rusi sve drustvene okove. Te godine je izdao list koji ukazuje na njegove moguce politicke ambicije. List «Javni spas» izlazio je veoma kratko i nije proslavio svog izdavaca.
   Bodleru sudili dva puta posle smrti

  U to vreme slucajno je pronasao pripovetku americkog pisca Edgara Alana Poa u jednom casopisu. Odusevljen je njegovom prozom i da bi mogao da ga cita uci engleski jezik. Danima se trudio prevodeci Edgara Alana Poa jer je hteo da upozna sa njegovim delima francusku publiku.
Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak sudjenja, beležeci sve Pinarove ostre napade. Uvaženi carski tužilac vise puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti“. Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svoga života, oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li veceg udarca za jednog pisca. I sta hoce ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malogradjanske norme. On je iskren, bez ljusture i lažnog sjaja iza koga mnogi kriju svoju gnusobu.
Bodler se na sudjenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „A vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava pred poezijom, nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da pise pravilnom ortografijom smatraju covekom bez srca... Sto se tice osecanja, srca i drugih ženskih gadosti setite se duboke reci Lekonta de Lila: `Svi elegicari su hulje`. Gade mi se vasi akademicari. Gade mi se vasi liberali. Gadi mi se tekuci stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi vise nikada o govornicima nicega“.
Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao i da je odgovor na tužbu carskog tužioca, koju nije svojevremeno izrekao. Posle visecasovnog sudjenja sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, 6 ukloni iz knjige. Sarl Bodler je osudjen na kaznu od 300 franaka, a izdavac na kaznu od 100 franaka. Posle Bodlerovog sudjenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da podeli sadasnji režim“.
Ali ovaj proces jos nije bio zavrsen. Velikom pesniku Francuzi „nisu dali mira“ ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeci da isprave raniju gresku i rehabilituju Bodlera. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao cak ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeci da nedostaju nove cinjenice. Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokusavaju opet obnovu procesa. I ovaj pokusaj je neuspeo. I tako se cudesno igra izmedju delilaca pravde i prkosnog pesnika nastavila i u ovom stolecu. A „osudjena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. „Cvece zla“ ciji je opori miris razjario pravosudje Drugog carstva i francuske buržuje i pored svih zalaganja suda i zakona nije ni do danas uvelo.
Verlen i Rembo. U sudnici jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine teklo je jedno veoma neobicno sudjenje. Optuženi je bio „princ pesnika“ Verlen, a optužba je glasila: pokusaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izvestaj da je „princ Pol Verlen - bio aktivni ucesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv „princa“, mogao je samo bespomocno da slusa optužbu i naslucuje ni malo blagu presudu.
Medju radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladic koga je Verlen ,u besanim nocima, u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se secao veceri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio sesnaestogodisnji decak i predstavio se: Artur Rembo.
Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama „Pijani brod“ i odusevljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen iznenadjen decakovim talentom pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseci samo breme sivih provincijskih dana. Genijalni decak, nesrecan i neshvacen u palanackoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokusaja najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim decackim snovima Pariz je bio cudesan grad u kome su ga ocekivali slava, prijateljstvo cuvenih ljudi, boemija, sloboda. Tu je bio i Verlen spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Citajuci Verlena naslutio je duhovnu srodnost i pokusao da mu se približi. Ali, umesto razbarusenog boema, kako je ocekivao, upoznao je tihog i darovitog coveka.
Verlen je živeo skromno. Radio je kao službenik u opstini i povremeno obilazio pesniske salone i kafane. Imao je 26 godina, ženu, i proslost obicnog gradjanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik ciju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti. Pomocu prijatelja književnika iz jedne kafane usao je u literarni salon markiza Rikarda. Markiz je, ubrzo, izdao casopis „Umetnost“ oko koga se okupila grupa pesnika a koji su nazvani Parnasovci. 

Šarl Bodler

Muzika me često ponese ko more!

Prema bledoj zvezdi

Ispod mutnog svoda,kroz širine prostore

Jedrenjak moj jezdi,

Pluća se napune,i grudi se moje

Napnu, ko jedra,

Penjem se na lađe valova,koje

Noć je prekrila,

Kao brod u kome sve žice drhture

Bez sna i odmora,

Ljuskaju me vetrovi i grčevi bure

Iznad ponora

Katkad:površ gde se ništa ne događa

Sem moga beznađa!

________________________________________________

Ja te obožavam kao nebo noću,

O posudo tuge, i tvoju mirnoću

Ja ljubim sve više što mi bežiš dalje

Pa i makar mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala

Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrčem i skačem

I k'o crv lesinu ne bih dao jačem!

I meni je draga, u očaju slepom,

Čak i ta hladnoća što te čini lepom.

___________________________________________

Proklet bio zauvek prvi zanesenjak

Koji se u gluposti svojoj opi htenjem

Da jalov čvor razmrsi,kom nema rešenja,

I da tajnu ljubavi meša sa poštenjem

Jer ko god o mističnom skladu nekom bunca

Gde se mrak sjedinjuje sa svetlošću vrelom

Neće ognjem ljubavi, tog crvenog sunca,

Nikada da ogreje obamrlo telo! "

Ta opora jalovost vaših bludnih slasti

Kožu vam sasušuje, žeđ vaš jače mori,

I na vetru pomamnom pohotne vam strasti

Ko stara se zastava vaša put viori.

Kao vuci lutajte, duše raskalašne,

Daleko od naroda živih, pustinjama;

Idite za pozivom svoje kobi strašne,

Bežeći od beskraja koji je u vama!

_________________________________________________

San radoznala čoveka

Poznaš li ko ja užitak što guši,

Kažu li za tebe: “Gle osobenjaka!”

-Ja sam umirao. U mojoj se duši

pojavio užas, al i želja jaka;

strah i živa nada na mene se ruši.

Sve kako klepsidra sipa zrnca laka,

Muka sladi usta premda ih i suši;

Od poznatih stvari daleko je svaka.

Bio sam ko dete željno pozorišta

Što spušteni zastor mrzi kao ništa!

Konačno je hladna istina preda mnom;

Mrtav bez čuđenja. Strašno svetlo šalje

Zora. – E pa onda? Zar se šale sa mnom?

Podigli su zastor i ja čekam dalje.

_________________________________________________________

Cvetovi zla

Miran kao mudrac i nježan kao prokletnik,
...govorim:
Volim te, o moj prelijepi, o moj dražesni...
Koliko puta...
Tvoja pijančevanja bez žeđi i tvoje ljubavi bez duše
Tvoju čežnju za beskrajem
Što se posvuda, čak i u zlu, ispoljava
Tvoje bombe, tvoje bodeže, tvoje pobjede, tvoje svetkovine
Tvoja sjetna predgrađa
Tvoje jeftine hotele
Tvoje vrtove pune uzdaha i spektakla
Tvoje hramove što bljuju molitve i glazbu
Tvoja djetinja očajanja, tvoje lude staračke igre,
Tvoja obeshrabrenja;
I tvoje vatromete, praskove radosti,
Koji nasmijavaju nebo, njemo i mračno.

Tvoj časni porok, što izvaljen sa svile viri
I tvoju smiješnu vrlinu i nesretni njen pogled,
Kad se, nježna, zanosi za raskoš koju širi.
Tvoja odbačena načela i popljuvane zakone
Tvoje gorde spomenike o koje se vješaju magle,
Tvoja metalna kubeta, obasjana suncem.

Tvoje kazališne svodove i čarobne glasove,
Tvoje strave, tvoje topove, zaglušne orkestre,
Tvoje pločnike dignute u barikade.

Tvoje male govornike, što govore s patosom, barokno,
Što propovijedaju ljubav, i napokon tvoje kanale pune krvi,
Što poniru u Pakao ko bujni Orinoko.Tvoje anđele, tvoje lakrdijaše u starim prnjama,

Anđele odjevene u zlato, u purpur i jakintov ledac...
O svi vi, budite svjedoci da sam izvršio svoju dužnost
Kao dobar kemičar i kao kakav svetac.

Jer ja iz svake stvari izlučih suštinu.

Ti mi dade sav svoj glib, a ja ga stvorih zlatom.

_________________________________________________

Kiše i magle

O vi jeseni pozne, zime, proljeća s blatom
Uspavljujuća doba! Vas volim, hvalim zato

Što tada obavija mrtvački plašt magleni
I nejasnoća groba – mozak i srce meni

Na toj velikoj ravni, kad hladan vetar hukne,
I vetrokaz u dugim noćima kad promukne

Tu moja duša lepše no za mlakih aprila
Široko rasklopiće svoja gavranska krila.

Ničega slađeg srcu, krcatu grobnom tugom,
I po kojem se inje hvatalo vrlo dugo,


Bled godišnja doba, podneblja tih kraljice,
Nego da stalno gleda vaše blede tmice,

Osim u bezmesečnoj večeri da, udvoje,
Na logu slučajnome uspava boli svoje.
___________________________________________

KOSA

O, runo kovrčavo što se do pleća prosu!

O, ushićenja! Miris otežao i mlak!

Da naselim naš ležaj uspomenama što su

usnule u njoj, ja ću noćas tu gustu kosu

kao maramu kakvu da raznjijam kroz mrak!

Azija puna čežnje, Afrika koja pali,

sav jedan svet udaljen, iz skoro mrtvog sna,

živi u tvome mraku, lugu razmirisali!

Ko što duhove druge nose muzike vali,

tako, voljena! tvojim mirisom plivam ja.

Otići ću u ona podneblja žarka, gde se

čovek i drvo, sočni, gube po ceo dan;

vitice snažne, neka vaš talas me ponese!

O, tamno more vesla, zastave, jedra – sve se

u tebi ovo krije kao bleštavi san!

Krije se luka bučna gde duša može piti

u gutljajima dugim mirise, boju, zvuk;

gde brodovi po zlatu i svili klize viti

i šire svoje ruke zeleći zagrliti

večitu jaru kojom nebeski trepti luk

Nek se zagnjuri glava, nek se pijanstvu poda

u crnom okeanu u kom još jedan spi;

a moj duh utančani njihan valjanjem broda

umeće da te nadje, lenjosti puna ploda,

mirisna dokolico, večita ljuljko ti!

Senico natkriljena tminama, koso plava,

vraćaš mi azur kojim nebeski blista svod;

maljavi rub me tvoga pramenja očarava

stopljenim dahom što ga opojno isparava

palmovo ulje, katran, mošus, vanilin plod.

Dugo ću – večito ću! – zasipati rubinom,

biserom i safirom taj teški gusti plašt,

te da mi vazda toliš želju kad bukne tminom!

Zar nisi ti oaza gde sanjam, vrč što vinom

sećanja poji mene, jedina moja slast?

_______________________________________________

Suton

Evo ljupko veče, pobratim svih hulja,
Korakom ortaka nečujno se šulja;
Ko ložnica velja nebo se zatvara,
A čovek nestrpljiv u zver se pretvara.
O prijazno veče, priželjkuju te oni
Koji s pravom vele - umorni i bolni -:
'Radili smo danas''! - veče melem nosi

Duša koja trpi i počinak prosi,
Starcu učenjaku kome veđe teže,
I radniku svakom koji trudan leže.

U zraku, međutim, demoni se bude
Po nemiru nalik na poslovne ljude,
Sve kapke i strehe okrznu u letu.
Dok svetla na vetru ziblju se i letu,
Ulicama svuda Blud se pali tada,
Ko mravinjak vrvi u njedrima grada;
On posvuda krči sebi put potajni,
Dušmaninu sličan, sprema prepad tajni;
 
Rujući po blatu što sred grada diše,
Poput crva snagu iz Čoveka siše.
Odsvakud se čuje iz kuhinja pisak,
Kazališta žamor i kapele vrisak;
Za stolom gde koska užitak je fini,
Sjate se bludnice i sudruzi njini;
Tokovi što noću za odmor ne znadu,
Uskoro i oni prionut će radu:
Provalit će vrata i opljačkati kase
Da požive malo, odenu metrese.

Saberi se, dušo, u tom teškom času

I ne slušaj ciku što gradom se rasu.
To je čas kad patnje bolesnih su ljuće
Mračana Noć ih davi i u ponoć vuče
- u bezdanu jamu, zajedničku svima,
Bolnice su pune njinim jaucima.
Mnogi više neće uveče kraj vatre
Sa voljenom dušom da sede i snatre.
A koliki nisu osetili nikad 
Toplinu svog doma, nit živeli ikad!

____________________________________________

Radosni mrtvac

Za svoje ću kosti sam izdupsti raku 
U tlu masnih gruda, gde puževa ima,
Zaboravljen tu ću spavati u mraku
Ko pas morski skriven u dubokim dnima.
Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;
Ne prkosim od sveta suze žalosnice,
Živ, pre bih pozvao jato gavranova,
Da raskljuju moje truplo nemilice.
Crvi! slepi druzi, oguhli u tami,
Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;
Mudri sladokusci, koje tručež mami,
Bez kajanja leš mi prorujte posvemaI recite:
patnje ima il još koje
Za trup bez duše, za to telo moje.

 _______________________________________

Miris

Čitaoče, reci, udahnu li kada

Zrak crvke starinske, gdje se tamjan vije?
S nasladom, polako, da l' uskrsnu kada
Dah mošusa starog, što torbica krije?
Zanosom dubokim opaja nas lako
Sjaj minulih dana, kad obasja zjene!
Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se tako
Nadvija i srče pelud uspomene.
Njena teška kosa mirisna je puna,
Iz nje vonj divljine vio se i peo
kao tamjan loga i omame veo.
A iz haljine njene od meka baršuna,
Što mladošću nagom natopljena sva je,
Hlapio se miris krzna u odaje.

 __________________________________________

 

Smrt umetnika

Kol'ko još puta da ti, uz zveku praporaca,

poljubim nisko čelo, mutno izobličenje?
Da pogodim u metu, to tajno odrečenje,
koliko, moj toboče, da strela još pobacam?
Spletkama oštroumnim istrošićemo duše
i mnoge ćemo teške skele da pokrhamo
pre nego što Stvorenje veliko ugledamo
za kojim nas paklena želja i jecaj guše
Neki još ne videše Idola za života,
vajari koje prati prokletstvo i sramota
te hode bijući se u čelo i u grudi,
a nada im je, mračni Kapitol, samo ovo:
da će im Smrt, lebdeći ko neko sunce novo,
pupoljke mozga jednom u cveće da razbudi!

__________________________________________

Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! I dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku sunce ulazi i sviće;
Ko olujno nebo ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezde pade?
Uz tvoj skut se Udes moto ko pseto;
Nasumice rasipaš radost i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A Porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ožareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Dahtavi ljubavnik povijen pod dragom
Sliči smrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, zar je bitno,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta!
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Đavo? Anđeo ili Sirena,
Zar je bitno, činiš li- o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena!-
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!

__________________________________

BUNTOVNIK

Gnevni Anđeo k'o orao doleti,
Zgrabi punu šaku kose nevernika,
Strese ga i reče: “Pravila se seti!
Tvoj sam Anđeo i mač tvog zakonika!"

Znaj, ljubiti treba i to drage volje,
Siromašnog, zlobnog, grbavog i glupog,
Da možeš Isusu kada siđe dole,
Prostrti sag od svog milosrđa skupog.

To je ljubav! Ako ti se umor javi,
Zagrej svoje srce na Nebeskoj slavi;
Tako ćeš spoznati pravu, trajnu sreću!”

Anđeo što ljubi i kažnjava htenjem,
Gigantskim šakama preti izopćenjem,
A prokletnik opet odgovara: « Neću».

__________________________________

Stranac

- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?
- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.
- A prijatelji?
- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.
- A domovina?
- Ne znam na kojoj je širini smeštena.
- Lepota?
- Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.
- Zlato?
- Mrzim ga kao što je vama mrzak bog.
- Pa šta onda voliš, neobični stranče?
- Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!

_____________________________________

Ukoliko čovek odmiče u životu i ukoliko stvari počinje sagledavati s veće visine, ono što svet obično naziva lepotom znatno gubi od svoga značaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U očima koje su izgubile iluzije i postale ubuduće pronicljive, sva godišnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota će postati samo obećanje sreće. Stendal je to, čini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbeđuje najviše dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvršavanju ugovora, prefinjenosti u opštenju s ljudima. Ružnoća postaje svirepost, tvrdičluk, glupost, laž. Većina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju štetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva naša zadovoljstva, sva naša zadovoljstva bi postala samo mučenja i kajanja.

beleške



                    * Ostale pesme na blogu At or whit me : Charles Baudelaire