FEDERIKO GARSIJA LORKA

Lorka (1898-1936) je  jedan od najvećih pesnika španskog govornog područja 20. veka.  Tragična sudbina  doprinela je da postane legenda. Kako je primetio prof. dr Radivoje Konstantinović  Lorkino ime su mnogi zloupotrebljavali stvarajući od njega komunističku ikonu, a on je bio samo demokratski opredeljen intelektualac.
Po stilu neoromantičar, po vokaciji  tipičan Španac koji je voleo  španske srednjovekovne balade, narodnu i ciganska tradiciju rodne Andalusije.To nije samo poezija ljubavi nego i smrti.
Opsežan tekst o Lorki od autora Borislava Lalića

1. PESNIK BEZ OPORUKE
2.Trojica u istom grobu
3.Madrid pun baruta
4.Falanga bez milosti
5.Rane brata Fransiska
6.Poruke preko zida
7.Zadnji minut ćutanja
8.Naše selo prokleto
9.Uzrok smrti ne pominjati

NEVERNA ŽENA


I povedoh je do reke
verujući devojka je.
Al udana ona beše.
Jakovljevo beše, noću
i skoro po dogovoru
Fenjeri se ugasiše,
zrikavci se upališe
Za poslednjim uglovima
dotakoh se snenih dojki
i dojke se otvoriše
kao struci od zumbula
Poškropljena njena suknja
zvonila mi u ušima
kao teška peča svile
koju deset noža para.

Bez srebrna svetla u vrhu
uzrastoše silna stabla,
uokolo obzor pasa
daleko od reke lajo.

Kad pređosmo ostružnice
i glogove i sitine
ispod grmlja njene kose
jamicu u mulju iskopah

Ja kravatu svoju skidoh
Ona skide svoju halju,
Ja odbacih pas sa oružjem
ona četiri zobunca.
Smilje i nijedna školjka
tako fine puti nema,
pod mesecom svi kristali
takvim sjajem se ne sjaje.

Izmicala njena bedra
kao ribe zatečene,
bedra napol puna ognja,
bedra napol puna leda
Te sam noći prevalio
ponajlepšu od svih cesta
na ždrebici od sedefa
bez uzda i bez stremena.

Muško sam i neću reći
stvari što mi ona reče.
Luč razbora zapoveda
suzdržano da se vladam.
Celovima, peskom blatnu
odvedoh je tad do reke
S vetrom su se mačevali
viti mači perunika

.

Poneh se kakav jesam.
Ko što pravi Ciganin mora.
Darovah joj kotaricu
veliku od žute svile
I ne htedoh zaljubit se
jer imajuć ona muža
devojkom se meni kaza
__________________________

DRUGI PREVOD


I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti
u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

____________________________

TREĆI PREVOD


Povedoh je do reke
misleći da devojka je,
al’ udata ona beše.

To bi noću Svetog Jaga,
i skoro po dogovoru,
fenjeri su gasili se,
cvrčci počeli da svetle.

Iza zadnjih gradskih kuća
dotakoh joj grudi snene,
i one se rascvetaše
kao zumbul grane nežne.

Šuštanje sam ja slušao
uštirkane suknje njene,
kao kad komad svile
deset oštrih kama seće.
Krošnje drveća bez sjaja
postajale su sve veće.
Vidik pasa lajao je
u daljini iznad reke.

I prođosmo kraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene punđe na tlu
tad napravih udubljenje.

Ja odvezah svoju mašnu.
Ona skide veo sa sebe.
Ja opasaš s revolverom.
Ona jeleke svilene.

Nit’ smilje nit’ puževi
nisu kože tako lepe,
ni kristali mesečevi
takvim sjajem ne trepere.

Noge njene bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola još uvek hladne
a od pola sasvim vrele.

Najlepšom sam od putanja
jezdio te noći cele,
na ždrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.

Ja ne mogu ponoviti
stvari koje ona reče,
da obazriv budem
pamet nalaze mi i poštenje.

Prljava od poljubaca
i od peska, pođe s reke.
A na vetar ljiljani su
potezali sablje bele.

Kao pravi Ciganin sam
vladao se celo veče.
Najzad sam joj poklonio
košaru od svile meke.

Al’ u nju se ne zaljubih
jer udata ona beše,
a reče da devojka je
kad povedoh je do reke

____________________________________



PONOĆNI VETAR




Previše se plašim
umrlog lisca
plašim se livada
kad ih rosa kiti.


Ja idem da zaspim,
ako me ne prenes,
hladno ću ti srce
uz bok ostaviti.

Šta je to što zvoni
u daljini?
Ljubav.Vetar u staklima,
ljubavi moja

Stavih ti đerdane
s biserjem od zore.
Zašto me ostavljaš
na putu da patim?

kad pođeš daleko,
moja ptica plače
i vinograd zelen
neće vina dati.



_____________________________________



KRIK PREMA RIMU
Federico Garcia Lorca

(S tornja Crysler Buildinga)

Blokovi kuća lagano izranjeni
finim srebrnim sabljicama,
oblaci razderani koraljnom rukom
što na plećima nosi ognjeni badem,
ribe od sičana kao morski psi,
morski psi kao kapi plača koje će zaslepiti mnoštvo,
ruže koje ranjavaju
i igle postavljene u cevi krvi,
dušmanski svetovi i ljubavi crvima pokrite
pasće na tebe. Pasće na veliku kupolu
koju vojnički jezici uljem premazuju
gde čovek neki mokri po blještavu golubu
i pljuje izmrvljen ugalj
okružen hiljadama zvončića.

Jer više nema nikoga ko bi delio hleb i vino,
ni ko bi gajio travu u ustima mrtvaca,
ni ko bi prostro platno za počinak,
ni onoga koji bi plakao zbog ranjenih slonova.
Ima još samo milion kovača
što lance kuju za decu koja će se roditi.
Ima još samo milion stolara
što prave samo sanduke mrtvačke bez krsta.
Ima još samo gomila puna jadikovki
koja razdrljuje odeću u očekivanju tanadi.
Čovek što prezire goluba trebalo bi da progovori,
trebalo bi da go viče među stubovima,
da sebi injekciju dade i da se zarazi gubom
i da proplače tako jezovitim suzama
da mu se od njih rastopi prstenje i dijamantni telefoni.

Ali čovek u belo obučen
ne zna za tajnu klasja,
ne zna za jauke rodilje,
ne zna da Hrist još uvek može podariti vodu,
ne zna da kovani novac sažiže čudesni poljubac
i jagnjećom krvlju zaleva slaboumni kljun fazana.

Učitelji govore deci
o čudesnoj svetlosti koja dolazi s gore;
ali ono što stiže to je množina kloaka
iz kojih vrište mračne nimfe kolere.
Učitelji pobožno pokazuju goleme kupole pune tamjana,
ali pod kipovima nema ljubavi,
nema ljubavi pod očima od konačna stakla.
Ljubav je u telesima koja žeđ razdire,
u malenoj kolibi koja se s poplavom bori;
ljubav je u rovoviam gde se bore zmije gladi,
na tužnu moru koje njiše mrtve galebove
i u pretamnom i ubojnom poljupcu pod uzglavljem.
Ali starac prozirnih ruku
reći će: ljubav, ljubav, ljubav,
i odobravat će mu milioni umirućih;
reći će: ljubav, ljubav, ljubav
u tkanini koja treperi od nežnosti;
reći će: mir, mir, mir
među drhtajima noževa i dinjama dinamita;
reći će: ljubav, ljubav, ljubav
sve dok mu se usne ne prometnu u srebro.

U međuvremenu, u međuvremenu, jao, u međuvremenu,
Crnci koji odnose pljuvačnice,
mladići što drhte pod bledim nasiljem upravnika,
žene utopljene u mineralnim uljima,
gomila odana čekiću, violini i oblaku,
Vikaće makar joj mozak o zid razmrskali,
vikaće pod kupolama,
vikaće mahnita od vatre,
vikaće mahnita od snega,
vikaće s glavom punom izmeta,
vikaće kao sve noći u jednu skupljene,
vikaće tako razdrtim glasom
sve dok gradovi ne zadrhte kao devojčice
i razbiju tamnice ulja i muzike,
jer hoćemo naš kruh svagdašnji,
cvet oskoruše i trajnu nežnost okrunjenu,
jer hoćemo da se ispuni volja Zemlje
koja daje plodove za sve ljude.

(Miličević)

____________________________________

Šta je to što zvoni

u daljini?

Ljubav.Vetar u staklima.

Ljubavi moja.

Ti nikada nećeš znati,

svingo moja nežna,

da sam te mnogo
voleo u duši u zore oblačne

kada kiša lije,

a s uvele grane gnezdo se ruši.
Šta je to što zvoni

u daljini?

Ljubav.Vetar u staklima ljubavi moja..

Američki naučnik Kristofer Morer, koji se bavi proučavanjem španskog jezika i književnosti, predavač na Bostonskom univerzitetu, našao je u arhivi Kongresne biblioteke u Vašingtonu rukopis pesme Federika Garsije Lorke, piše Gardian (The Guardian) u broju (11. januar 2011).
Nađena pesma nosi naslov "Njujork (opis i optužba)" (Oficina y denuncia) i jedna je od centralnih u zbirci "Pesnik u Njujorku" objavljena 1940. Ta zbirka se sastoji od pesama napisanih 1929. i 1930. godine dok je Lorka boravio u SAD i uzima se za reperezentativni obrazac pesnikovog stvaralaštva.

Kristofer Morer je pronašao tu pesmu za vreme dok je pripremao knjigu o Lorkinom životu u SAD i na Kubi. On je izjavio da je to neobičan i dragocen poetski dokumenat, tim pre što se taj rukopis ne spominje ni u jednom radu o Lorkinom poetskom opusu.
Zbirku pesama "Pesnik u Njujorku" objavio je četiri godine posle Lorkine smrti španski pisac Hose Bergamin kome je pesnik predao rukopis i štampane listove sa pesmama. Nakon Bergaminove smrti, rukopis je nestao i o njemu se ništa nije znalo sve do 1999. kad je pronađen u jednom privatnom arhivu.

Godine 2003. rukopis je otkupio Fond Garsije Lorke. Na osnovu građe kojom raspolaže, kao i drugih pesnikovih rukopisa, Fond ima u planu da izda sabrana dela jednog od najvećih španskih i svetskih pesnika prve polovine minulog veka, Federika Garsije Lorke.

Autor : Branko Rakočević

VEČE PESMA DANU KOJI ODLAZI

Tri vitka jablana
i jedna zvezda.
Tišina izujedana od žaba
liči na tanak veo
sav išaran
lunama nekim mladim i zelenim.

U reci
suvo drvo procvetalo
nizom krugova
koncetnričnih.

Stoji nad vodom samotno i sneva.
Sneva crnojku jednu iz Granade..

________________________________

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.

Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.

Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra.

_____________________________________

GAZELA STRAŠNOG PRISUSTVA

Hoću da voda ostane bez korita.
Hoću da vetar ostane bez doline.

Da noć ostane bez očiju
i moje srce bez zlatnog cveta.

Da volovi razgovaraju sa širokim lišćem
i da glista umre u hladu.

Da blistaju zubi lobanje
i da žuta boja preplavi svilu.

Mogu da podnesem suton zelenog otrova
i slomljene lukove gde pati vreme.

Ali ne pokazuj mi svoju čistu nagotu
kao otvoreni crni kaktus u šiblju.
Ostavi me sa čežnjom tamnih planeta
ali ne pokazuj mi tvoj sveži struk.

___________________________________

ŠKOLJKA

Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevušilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.

Doneli su mi na dar jednu školjku.


_________________________________

SEVILJSKA PESMICA

U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.

A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)

U narandžama
jutro se ogleda.


______________________________________


SAN 


Jezdim ja tako
na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete
pa će reći: ''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka,
prerušena u prosjaka.
''Zlatan je!'',
reče moje ruho.

Jedna mi labudica
namignu:''Pođite sa mnom!''
I jedna zmija zari svoje zube
u moju prasinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
Ruže početka i kraja su iste.
U maglu ode i meso i stena.'' 
Moj neobični konj me nosi
sada stazom niz neko ružičasto polje. '
'Okani me se!'',
kroz plač dovikujem
svom setnom, zamišljenom srcu.
I ostavih ga da leži na zemlji, puno tuge.
Pala je noć borama izbrazdana i senkama.
Preda mnom put osvetljen
blistavim i modrim očima mog jarca.

_________________________________________

TRI PRIČICE O VETRU


Vetar je stigao crven
od zapaljivog brega
i postao zelen, zelen
od reke.

Zatim je postao ljubičast,
žut i -
već se izvio nad poljima žitnim
kao napeti sedmobijni luk.

Vetar malakše.
Gore sunce,
dole drhtave alge
jablanova.
I srce moje
ustreptalo.

Vetar malakše
oko pet po podne.

Bez ptica.
Lahor
talasav
kao raspletene vlasi
u devojke.

Kao valovi
sa starinskih slika.
Lahor
nabuja kao voda
i preplavi
- poput balsama belog -
sve tesnace
i već se razmrskava
u sudaru sa prsima
planina.
_________________________________________

IZLAZAK MESECA


Kad mesec izlazi,
zvona nestaju,
a javljaju se staze
neprohodne.

Kad mesec izlazi,
more prekriva zemlju,
a srce se oseća
otok u beskraju.

Niko ne jede naranđe
pod punim mesecom.
A treba jesti voće
zeleno i hladno.

Kad mesec izlazi
sa sto jednakih lica,
srebrni novčići
u džepu jecaju.


____________________________________



ROMANSA MESEČARKA

Zeleno, volim te zeleno.

Zeleni vetar. Zelene grane.

Barku na zelenom moru

Konja u zelenoj gori.

Sa senkom oko svog pasa

Ona na terasi sanja,

Puti zelene i kose,

S očima od srebra hladna.

Zeleno, volim te zeleno.

Ispod ciganskog meseca,

Stvari Što je posmatraju

Ona ne može da gleda.

Zeleno, volim te zeleno.

Velike ledene zvezde

Dolaze sa ribom sene

što svitanju put prostire.

Smokva se uz vetar tare

Grubom korom svojih grana,

A šuma iskusna lija,

Ljutite agave svija.

Ko će doći? I otkuda?

Na terasi ona spava,

Kose zelene i puti,

I o gorkom moru sanja.

Kume ja menjati želim

konja svog za kuću njenu,

konjsku ormu za zrcalo

I svoj nož za njezin veo.

Iz kanjona Kabra kume

Krvareći stigoh evo.

Kad bih ja to momce mogo

sporazum bi sklopljen bio,

ali ja više nisam ja

kuca više moja nije.

Kume umro bih na odru

ako može od čelika

zastrtom holandskim platnom

dolično, ne žaleć sveta.

Zar ne vidiš moju ranu

Od grudi do grle cveta!

Tri stotine crnih ruža

na belini tvog prsnika.

Mirisna ti krv natapa

Pojas oko struka gipka.

Al’ ja nisam više ja,

Nit je kuća više moja.

O pusti me da se uspnem

do balkona visokoga;

pusti me uzaći pusti

do balkona zelenoga.

Do balkona mesečeva

Odakle se voda sleva.

Dva kuma se već uspinju

Ka visokim balkonima,

A za sobom ostavljaju

Trag od krvi i od suza.

Trepere na krovovima

Laki limeni ferali.

Hiljadu kristalnih defova

Zoru sto se rađa pali.

Zeleno, volim te zeleno,

Zeleni vetar i grane.

Dva su kuma uspela se.

Raskošni vetar ostavlja

Čudan okus na usnama

Mente, žuši i bosilja.

Gde je reći meni kume

Tvoja kćerka miljenica?

Kolko puta čekala te

Na balkonu zelenome!

Kolko puta čekat će te

Crne kose hladna lica!

Iznad zrcala studenca

Ciganka se njiše jedna.

Puti i kose zelene

Očiju od srebra ledna.

Nad vodom je podržava

Smrzla siga mesečeva.

Noć je postala intimna

Kao neki trg maleni,

A na vrata udaraju

Grubo pijani žandari.

Zeleno volim te zeleno.

Zeleni vetar. Zelene grane.

Barku na moru zelenom

Konja u gori zelenoj.

____________________________________



PESMA ODLAZEĆEM DANU

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.
U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.
Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama

_____________________________________


Školjka


Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.
Seviljska pesmica
U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.
A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)
U narandžama
jutro se ogleda

_________________________________________



ŽELJA

Samo tvoje toplo srce,
i ništa više.
Moj raj je polje
bez slavuja
i lire,
s jednom skromnom rekom
i malenim vrutkom.
Bez ostruge vetra
u hvojama,
bez zvezde što bi htela
listom biti.
Golema svetlost
koja bi bila
kresnica
druge svetlosti,
u nekom polju
skrhanih pogleda.
Čisti počinak
i tamo celovi naši,
zvonki madeži jeke
rastvorili bi se
u daljini.
I tvoje toplo srce,
i ništa više.

______________________________________



Kad umrem,
Sahranite me
U pesku.
S gitarom.
Kad umrem,
Sahranite me
Između narandži i trava.
S gitarom.

Kad umrem,
Sahranite me i u vetar.
S gitarom.
Kad umrem,
S mojom gitarom

William Wordsworth

Sjaj u travi -


Sada, kada ništa na svetu ne može vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i bleštavost sveta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živeti..
Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava ...zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svažali i da smo bili krivi...
Požurimo, sa danima i danima što će doći,
požurimo sa shvaćanjem, sa svim što me odvaja od tebe...
Jednom ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili -
ali, tvoje ruke biće prekratke, a noge premorene da se vratiš...
biće kasno.
Možda ćemo se naći jednom na malom vrhu života i neizrecene tajne
hteti jedno drugome da kažemo, al` proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci,
jedan skrenuti pogled biće sve što ćemo jedno drugome moći dati...
Zaboraviću oči,
i neću posmatrati zvezde koje me na tebe neobično podsećaju.
Ne boj se, jednom ćeš se zaljubiti,
al`ljubit ćesšzato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.
Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam,
život je borba - nastoj pobediti,
ali ako izgubiš - ne smeš tugovati.
Cilj zivota je ljubav - a ona traži žrtve.
Bio si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati.
Osećaću tugu jer sam te volela,
bit će to ironija tuge.
Nestaće sjaja u travi,
nestaće veličanstvenost sveta,
ostaće samo bleda slika onoga što je prošlo...


________________________________________


NOĆNI PRIZOR

Pokriva čitav svod
U beskonačnost dugačak gust oblak,
Težak i bled i beo od meseca
Što nazire kroz koprenu se njemu,
Kao krug malen koji baca sjaj
Tako slab da ne ostavlja za sobom
Nikakve sene stabala ni stena.
Za časak blaga svetlost mrak obasja;
Putnik, što gleda zamišljen u tlo,
Idući pustim putom, trgne se,
Osvrne - oblak, gle, otvorio se -
Za tren se nemo zagleda u nebo,
U čisti mesec, u svod koji sja.
Po tamnoplavom nebu hiljadu
Za mesecom se mrvi sjajnih zvezda
Što plove tamnim ponorom iza njeg;
Kako se brzo gube odatle -
Ne izgube se ipak! Počne kiša
I zvezde pođu svojim tihim putem
U beskonačnu daljinu, a svod,
Što sve ga više sužuje beli oblak,
Sve više tone u svoj svet bez dna.
Blistavi prizor zatim zamre, duh
Uznemiren lepotom koju ćuti,
Polako opet tone u svoj mir
I preda, blag, sanjarenju se sav.

________________________________________



 

DESANKA MAKSIMOVIĆ

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.


Strah


Plašim se kad pomislim
da će doći poslednja nedelja našeg drugovanja.
Znam, biće proleće i sunca žar,
i s bolom ostavićemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetaće rumeno dani
poslednje nedelje našeg drugovanja.
Mirno ćemo se pozdraviti;
a nikada nećemo ozdraviti
od čudesnog tugovanja:
Što tih dana da ugledamo ticu srebrnih krila
i šumu u suncu celu;
što tada baš da nam oči sretnu
onu krunicu cventu radosnu i belu, belu.

Halil Dzubran, Tvoja misao i moja, Mirisni plodovi duše

A jeste li čuli ili videli Silu koja je vladara učinila gospodarem ove carevine? Vi niste videli tu Silu otelovljenu, niti ste je čuli da govori, ali osećate da postoji duboko u vašim dušama; pred njom se moleći, klanjate se i dozivate je rečima: »Gospode naš koji jesi na nebesima.«

Da, vaš Otac nebeski je taj koji postavlja careve i emire i On je svemogući. Međutim, verujete li da vaš Otac koji vas voli i poučava putevima Istine posredovanjem svojih poslanika želi da budete ugnjetavani i poniženi? Verujete li da Bog koji u oblacima šalje kišu, iz semenja izvodi raslinje, iz cvetova razvija plodove, da On želi da budete gladni i omalovaženi zato da bi jedan od vas postao napuhan i da bi uživao? Verujete li da Večni Duh, koji vam je darovao ljubav prema ženi, ljubav prema deci, samilost prema bližnjem, postavlja vam surovog gospodara koji nad vama čini nasilje i pretvara vas u robove? Verujete li da Večni Zakoni koji vam čine dragom svetlost života šalju nekoga ko vam čini dragom tamu smrti? Verujete li da je Priroda poslala određene sile u vaša tela da bi vas podčinila nejakima?

Vi ne verujete u te stvari, jer ako biste tako verovali, postali biste oni koji ne veruju u božansku istinu, koji ne veruju u Svetlost Istine što sija svim ljudima. Što vas, onda, tera da pomažete zlikovcu protiv samih sebe? Zašto se plašite volje Boga koji vas je slobodne poslao na ovaj sviet, a vi postajete robovi onima koji se bune protiv njegovih zakona? Kako ćete podići pogled prema silnome Bogu i nazvati Ga Ocem, a zatim poviti vratove pred nejakim čovekom koga zovete gospodarem? Kako mogu biti zadovoljna Božja deca time da budu ljudski robovi? Zar vas Isus nije nazvao braćom, a sada vas šejh Abas naziva slugama? Zar vas Isus nije učinio slobodnim ljudima Duha i Istine, a sada vas emir čini robovima nepravde i pokvarenosti?

Zar vam Isus nije podigao glave prema nebesima, a vi ih ka zemlji spuštate? Zar nije Isus ulio svetlost u vaša srca, a vi ih uranjate u tamu?

Bog je poslao vaše duše u ovaj život kao blistavu zraku koja raste uz spoznaju, postaje još lepši otkrivanjem tajni dana i noći, pa zašto ga zasipate pepelom da bi se ugasio? Bog je vašim dušama darovao krila da biste njima plovili prostranstvima ljubavi i slobode, a zašto ih vi svojim rukama podvezujete i kao insekti po zemljinoj kori gmižete? Bog je u vaša srca zasejao semenje sreće, a zašto ga vadite i na stenu bacate da ga vrane pozoblju i raznesu vetrovi? Bog vam je dao sinove i kćeri da biste ih uputili putem Istine, da biste im srca ispunili himnama Univerzumu, ostavili im radost življenja u dragoceno nasleđe, a zašto ih vi ubijate i za sobom ostavljate kao pokojnike, kao tuđince u vlastitome zavičaju, kao nesretnike pred samim suncem? Zar nije otac koji svog slobodnog sina ostavi kao roba nalik na oca od koga sin traži kruha, a on mu kamen daje? Zar niste videli kako poljske ptice uče svoje ptiće da lete, a zašto vi svoju decu učite da vuku okove i lance? Zar niste videli kako poljsko cveće sunčevoj svetlosti nudi svoje semenje, a zašto vi svoju decu predajete hladnoj tmini?

TVOJA MISAO I MOJA

Tvoja misao je drvo duboko ukorenjeno u tle tradicije čije grane rastu u snazi neprekidnosti.
Moja misao je oblik koji se kreće u prostoru.Ona se preobraća u kapljice koje, kada padnu,obrazuju potok koji peva svojim putem do mora. Zatim,on se diže kao para prema nebu.
Tvoja misao je tvrđava koju ni munja ni oluja ne može da potrese.
Moja misao je nežan list koji se povija u svakom pravcu i nalazi zadovoljstvo u svom savijanju.
Tvoja misao je stara dogma koja ne može tebe da izmeni niti je ti možeš izmeniti.
Moja misao je nova i ona me ispituje i ja nju ispitujem jutrom i večerom.
Ti imas svoju misao i ja imam svoju.
Tvoja misao ti dopušta da veruješ u nejednaku borbu jakih protiv slabih i da prefinjeni podvaljuju prostim ljudima.
Moja misao rađa u meni želju da kopam zemlju sa svojom motikom, da žanjem sa mojim srpom, da svoj dom gradim od kamena i maltera, da moju odeću tkam od vunenih i lanenih niti.
Tvoja misao te nagoni da se vezuješ za bogastvo i uglednost.
Moja nalaze da se pouzdam samo u sebe.
Tvoja misao podržava slavu i pokazivanje.
Moja me savetuje i moli da odbacim uvaženost i da je smatram zrncem peska bacenim na obalu večnosti.
Tvoja misao u tvoje srce usađuje drskost i nadmoćnost.
Moja u meni usađuje ljubav za mir i za nezavisnost.
Tvoja misao stvara snove o palatama sa nameštajem od sandalovine prošarane sa draguljima i posteljama načinjenim od upredenog svilenog konca.
Moja misao govori nežno na moje uši:"Budi čist u telu i duhu čak i ako nemaš gde da spustiš svoju glavu".
Tvoja misao te podstiče da težiš za titulama i za položajima.
Moja me bodri za skromnu službu.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao je društvena nauka,verski i politički rečnik.
Moja je prosto načelo.
Tvoja misao govori o ženi lepoj, ružnoj, cednoj, bludnici intelegentnoj i glupoj.
Moja u svakoj ženi vidi majku, sestru i kćer svakog čoveka.
Predmet tvojih misli su lipovi proizvod monopola, da su kriminalci potomci tirana,a da su ubice srodne ubijenima.
Tvoja misao opisuje zakone, sudove i kazne.
Moja objašnjava, da kad čovek pravi zakon, on ga ili prekršava ili mu se pokorava. Ako postoji jedan osnovni zakon, mi smo svi jedno pred njim. Onaj ko prezire bednika, sam je bednik. Onaj ko uzdiže svoj prezir prema gresnicima, uzdiže svoj prezir prema celom čovečanstvu.
Tvoja misao je upućena na veštaka, umetnika, intelektualca, filozofa, sveštenika.
Moja govori o onima koji vole, koji su nežni, iskreni, časni, pravični, ljubazni i o mučenicima.
Tvoja misao podrzava judizam, bramanizam, hrišćanstvo i slam.
U mojoj misli ima samo jedna univerzalna religija čiji su različiti putevi samo prsti voljene ruke Vrhovnog bića.
U tvojoj misli postoij samo pojam bogatog, siromašnog ili prosjaka.
Moja misao drži da nema bogatih već samo čovekov život, da smo svi mi prosjaci i da ne postoji dobrotvor osim samog života.
Ti imaš svoju misao i ja imam moju.
Prema tvojoj misli,veličina naroda leži u njihovoj politici, njihovim partijama, njihovim koferencijama, njihovim savezima i raspravama.
A moja proglašava da značaj naroda leži u rodu-rod u polju, rod u vinogradu, rod na razboju, rod u stavaonici, rod u majdanu,r od na seći drveta ,rod u uredu i rod u štampi.
Tvoja misao drži da je slava naroda u njihovim herojima. Ona peva u slavu Ramzesa, Aleksandra, Cezara, Haniba i Napoleona.
A moja tvrdi da su pravi heroji: Konfučije, Lao Ce, Sokrat, Platon, Abi Taleb, El Gazali, DZalal Eddin-El Rumi, Kopernik i Paster.
Tvoja misao vidi moć u armijama, topovima, bojnim brodovima, podmornicama, avionima i otrovnim gasovima.
Ali moja tvrdi da moc lezi u razumu,odvaznosti i istini.Ma koliko jedan tiranin da istraje,on ce na kraju izgubiti.
Tvoja pravi razliku između praktičara i idealista, između dela i celine, između mističara i materijaliste.
Moja shvata da je život jedan i da se njegove težnje, mere i table ne podudaraju sa tvojm težinama i merama. Onaj za koga ti predpostavljaš da je idealista može biti praktičan čovek.
Ti imaš svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao se zanima za rusevine i muzeje,mumije i okamenjene predmete.
Ali moja lebdi u oblacima i izmaglici koja se stalno obnavlja.
Tvoja misao je ustolicena na lobanjama;Posto se ti njome ponosis,ti je takodje,velicas..
Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti nego tvoju muziku i igranje.
Tvoja misao je misao ogovaranja i lažnog zadovoljstva.
Moja je misao o onome koji je izgubio svoju zemlju, koji je tuđinac u svom narodu i usamljen među rađacima i prijateljima.
Ti imaš tvoju misao i ja imam moju.

            

Mirisni plodovi duše

"Kad god sam popio gorku čašu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, našao sam ga u osvitu jutra.

Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivošću nadajucć se da za to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleći da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.

Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duše, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih došao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, očarani smo onim što se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo suštinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kažemo da pada; ako polako ide, kažemo da je slabić koji propada; ako zamuca, kažemo da je nem; ako uzdahne, kažemo da je u samrtnom ropcu i da umire.

I ja i vi strasni smo poklonici ljuštura koje zovemo '' ja '' i površnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.

Šta možemo učiniti kada smo, zbog vlastite uobraženosti, nemarni prema istini u nama?

Kažem vam, a možda su moje reči veo koji prekriva lice istine u meni, kažem i vama i sebi:

Ono što vidimo očima samo je oblak koji nam zaklanja ono što treba da vidimo dušama; ono što čujemo ušima samo je buka koja zaglušuje ono što treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi čoveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo čoveka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presuđujemo ko je ubica, a ko žrtva. Ako  čujemo čoveka kako peva, a drugoga kako plače, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.

Ne, brate, ne sudi o istini u čoveku prema onome što on ispoljava, niti uzimaj njegove reči ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovažavaš zbog njihovog teškog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osećanja. Takođe je mnogo onih koje nipodaštavšs zbog ružna izgleda i nedolična života, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima božanskog daha.

Katkada u jednome danu posetiš i dvorac i straćaru. Iz prvoga izlaziš zadivljen, iz drugoga tužan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje čulima opažaš, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, već bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.

U toku dana možeš sresti dva čoveka. Jedan ti se obraća glasom što liči na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopoštovanja, a drugi ti govori bojažljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim rečenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskušenjima, ili u činu  žrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušta stidljivost nije isto sto i bojažljivost.
Katkada pogledaš kroz prozor i među prolaznicima ugledaš monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomisliš: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ružna druga. Ali, kada bi zatvorio oči i za trenutak oslušnuo, čuo bi šaputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol želi; u duši svake od njih je senka Duha.

Katkada ides svetom tragajući za onim što se zove civilizacija i razvijenost te uđes u grad sa velelepnim palatama, divnim hramovima i širokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeći, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.

Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kućama i tesnim sokacima koji, kada kiša padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prašine. Meštani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napuštaš njihovu zemlju osecajući odvratnost i ogavnost, govoreći:

Razlika između onog što videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika između života i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoć; u prvom je prolećna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staračka nemoć što iščezava u pepelu.

Ali, kada bi oba grada mogao pogledati božjim očima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu suštinu, video bi da ono što ti se činilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurići, a da ono što si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.

Ne, život se ne sastoji od svojih pojavnosti, već od onoga što se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadržan u svojim ljušturama, već u suštinama; o ljudima ne treba suditi po licima, već po srcima.

Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade sveštenici i tradicija, već  u onome što se krije u dušama i što postoji u namerama.

Ni umetnost nije u onome što čuješ usšma, bilo da je to tiho zvučanje pesama, zvonjava reči u kasidama, ili linije i boje koje na slici opažaš očima. Umetnost je u onim nemuštim, treperavim distancama između tonova u pesmama; u onome što do tebe dospeva posredstvom kaside, a što je u duši pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome čime te slika nadahnjuje, gledajući je, vidiš nešto dalje i lepše od nje.

Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadržani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadržan u ovim rečima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reči u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.

Zato me ne smatraj neznalicom pre nego što dokučiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem pre nego što oslobodiš moje biće onoga  što sam od drugih preuzeo. Ne reci:

On je škrtica tesne ruke, pre nego što moje srce sagledaš, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego što saznaš šta me podstiče na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zžru, niti me smatraj praznim dok ne dotakneš moje krvave rane."

___________________________________

>"Najčudnija i najbezočnija vrsta robovanja na koju naiđoh jest ona što sadašnjicu ljudsku neraskidivo veže za prošlost predaka; što im duše tjđera na klanjanje tradicijama djđedova; što im u mladićka tela uvodi drevne duše, kao u sveže grobove kosti stare.

Videh nemušto robovanje - trajno vezivanje muškarca za ženu koju potcenjuje; telesnu vezanost žene za postelju supruga koga mrzi te im ni jednome nije stalo do života.

Videh nemo robovanje - kada su pojedinci prinuđeni slediti svoju sredinu, krasiti se njenim bojama, njenim se ruhom odevati, te se oglašavaju poput odeka i tela su im nalik senama.

Videh nakazno robovanje - šije moćnika upregnute u jaram obmanjivača, odlučnost jakih ljudi u službi pohotnika što žude za slavom i znamenitošću te se ponašaju poput marioneta što se prstima pokreću, zaustavljaju i razbijaju.

Videh prastaro robovanje - kako duše dečije padaju sa prostranih nebesa u nesretne domove gde nužda i maloumnost druguju, gde poniženje i očaj idu ruku pod ruku te deca stasavaju nesretna, žive kao prestupnici i umiru poročni.

Videh odvratno robovanje - prodavanje predmeta u bescenje i naopako imenovanje stvari: obmanjivanje se naziva oštroumnošću, brbljanje umnošću, slabost blagošću, bojažljivost gordošću.

Videh surovo robovanje - kada se nejaki strahom teraju da govore, pa kazuju ono što ne osećaju, predstavljaju se suprotno svome biću te se nesreća s njima poigrava kao s krpama.

Videh ogavno robovanje - kada jedan narod živi po zakonima drugoga naroda.

Videh nakazno robovanje - kada kraljevski sinovi krunišu kraljeve.

Videh crno robovanje - kada prestupnici svaljuju sram na nedužne.
Videh robovanje samom robovanju, a to je inercija.

Kada sam se umorio prateći generacije i kada mi je dojadilo da gledam prohod naroda, sedoh osamljen u dolini silueta, tamo gde se skrivaju senke minulih vremena i gde počivaju duhovi budućih vekova. Tamo videh slabunjavu siluetu kako osamljena ide zureći u sunce te je zapitah:

- Ko si i kako ti je ime?
- Sloboda je moje ime.
- Gde su ti potomci?
- Jedan je umro razapet, drugi je umro u ludilu, a treći se još ni rodio nije.

Potom mi se izgubi iz vida, u magli."