Šarl Bodler

Muzika me često ponese ko more!

Prema bledoj zvezdi

Ispod mutnog svoda,kroz širine prostore

Jedrenjak moj jezdi,

Pluća se napune,i grudi se moje

Napnu, ko jedra,

Penjem se na lađe valova,koje

Noć je prekrila,

Kao brod u kome sve žice drhture

Bez sna i odmora,

Ljuskaju me vetrovi i grčevi bure

Iznad ponora

Katkad:površ gde se ništa ne događa

Sem moga beznađa!

________________________________________________

Ja te obožavam kao nebo noću,

O posudo tuge, i tvoju mirnoću

Ja ljubim sve više što mi bežiš dalje

Pa i makar mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala

Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrčem i skačem

I k'o crv lesinu ne bih dao jačem!

I meni je draga, u očaju slepom,

Čak i ta hladnoća što te čini lepom.

___________________________________________

Proklet bio zauvek prvi zanesenjak

Koji se u gluposti svojoj opi htenjem

Da jalov čvor razmrsi,kom nema rešenja,

I da tajnu ljubavi meša sa poštenjem

Jer ko god o mističnom skladu nekom bunca

Gde se mrak sjedinjuje sa svetlošću vrelom

Neće ognjem ljubavi, tog crvenog sunca,

Nikada da ogreje obamrlo telo! "

Ta opora jalovost vaših bludnih slasti

Kožu vam sasušuje, žeđ vaš jače mori,

I na vetru pomamnom pohotne vam strasti

Ko stara se zastava vaša put viori.

Kao vuci lutajte, duše raskalašne,

Daleko od naroda živih, pustinjama;

Idite za pozivom svoje kobi strašne,

Bežeći od beskraja koji je u vama!

_________________________________________________

San radoznala čoveka

Poznaš li ko ja užitak što guši,

Kažu li za tebe: “Gle osobenjaka!”

-Ja sam umirao. U mojoj se duši

pojavio užas, al i želja jaka;

strah i živa nada na mene se ruši.

Sve kako klepsidra sipa zrnca laka,

Muka sladi usta premda ih i suši;

Od poznatih stvari daleko je svaka.

Bio sam ko dete željno pozorišta

Što spušteni zastor mrzi kao ništa!

Konačno je hladna istina preda mnom;

Mrtav bez čuđenja. Strašno svetlo šalje

Zora. – E pa onda? Zar se šale sa mnom?

Podigli su zastor i ja čekam dalje.

_________________________________________________________

Cvetovi zla

Miran kao mudrac i nježan kao prokletnik,
...govorim:
Volim te, o moj prelijepi, o moj dražesni...
Koliko puta...
Tvoja pijančevanja bez žeđi i tvoje ljubavi bez duše
Tvoju čežnju za beskrajem
Što se posvuda, čak i u zlu, ispoljava
Tvoje bombe, tvoje bodeže, tvoje pobjede, tvoje svetkovine
Tvoja sjetna predgrađa
Tvoje jeftine hotele
Tvoje vrtove pune uzdaha i spektakla
Tvoje hramove što bljuju molitve i glazbu
Tvoja djetinja očajanja, tvoje lude staračke igre,
Tvoja obeshrabrenja;
I tvoje vatromete, praskove radosti,
Koji nasmijavaju nebo, njemo i mračno.

Tvoj časni porok, što izvaljen sa svile viri
I tvoju smiješnu vrlinu i nesretni njen pogled,
Kad se, nježna, zanosi za raskoš koju širi.
Tvoja odbačena načela i popljuvane zakone
Tvoje gorde spomenike o koje se vješaju magle,
Tvoja metalna kubeta, obasjana suncem.

Tvoje kazališne svodove i čarobne glasove,
Tvoje strave, tvoje topove, zaglušne orkestre,
Tvoje pločnike dignute u barikade.

Tvoje male govornike, što govore s patosom, barokno,
Što propovijedaju ljubav, i napokon tvoje kanale pune krvi,
Što poniru u Pakao ko bujni Orinoko.Tvoje anđele, tvoje lakrdijaše u starim prnjama,

Anđele odjevene u zlato, u purpur i jakintov ledac...
O svi vi, budite svjedoci da sam izvršio svoju dužnost
Kao dobar kemičar i kao kakav svetac.

Jer ja iz svake stvari izlučih suštinu.

Ti mi dade sav svoj glib, a ja ga stvorih zlatom.

_________________________________________________

Kiše i magle

O vi jeseni pozne, zime, proljeća s blatom
Uspavljujuća doba! Vas volim, hvalim zato

Što tada obavija mrtvački plašt magleni
I nejasnoća groba – mozak i srce meni

Na toj velikoj ravni, kad hladan vetar hukne,
I vetrokaz u dugim noćima kad promukne

Tu moja duša lepše no za mlakih aprila
Široko rasklopiće svoja gavranska krila.

Ničega slađeg srcu, krcatu grobnom tugom,
I po kojem se inje hvatalo vrlo dugo,


Bled godišnja doba, podneblja tih kraljice,
Nego da stalno gleda vaše blede tmice,

Osim u bezmesečnoj večeri da, udvoje,
Na logu slučajnome uspava boli svoje.
___________________________________________

KOSA

O, runo kovrčavo što se do pleća prosu!

O, ushićenja! Miris otežao i mlak!

Da naselim naš ležaj uspomenama što su

usnule u njoj, ja ću noćas tu gustu kosu

kao maramu kakvu da raznjijam kroz mrak!

Azija puna čežnje, Afrika koja pali,

sav jedan svet udaljen, iz skoro mrtvog sna,

živi u tvome mraku, lugu razmirisali!

Ko što duhove druge nose muzike vali,

tako, voljena! tvojim mirisom plivam ja.

Otići ću u ona podneblja žarka, gde se

čovek i drvo, sočni, gube po ceo dan;

vitice snažne, neka vaš talas me ponese!

O, tamno more vesla, zastave, jedra – sve se

u tebi ovo krije kao bleštavi san!

Krije se luka bučna gde duša može piti

u gutljajima dugim mirise, boju, zvuk;

gde brodovi po zlatu i svili klize viti

i šire svoje ruke zeleći zagrliti

večitu jaru kojom nebeski trepti luk

Nek se zagnjuri glava, nek se pijanstvu poda

u crnom okeanu u kom još jedan spi;

a moj duh utančani njihan valjanjem broda

umeće da te nadje, lenjosti puna ploda,

mirisna dokolico, večita ljuljko ti!

Senico natkriljena tminama, koso plava,

vraćaš mi azur kojim nebeski blista svod;

maljavi rub me tvoga pramenja očarava

stopljenim dahom što ga opojno isparava

palmovo ulje, katran, mošus, vanilin plod.

Dugo ću – večito ću! – zasipati rubinom,

biserom i safirom taj teški gusti plašt,

te da mi vazda toliš želju kad bukne tminom!

Zar nisi ti oaza gde sanjam, vrč što vinom

sećanja poji mene, jedina moja slast?

_______________________________________________

Suton

Evo ljupko veče, pobratim svih hulja,
Korakom ortaka nečujno se šulja;
Ko ložnica velja nebo se zatvara,
A čovek nestrpljiv u zver se pretvara.
O prijazno veče, priželjkuju te oni
Koji s pravom vele - umorni i bolni -:
'Radili smo danas''! - veče melem nosi

Duša koja trpi i počinak prosi,
Starcu učenjaku kome veđe teže,
I radniku svakom koji trudan leže.

U zraku, međutim, demoni se bude
Po nemiru nalik na poslovne ljude,
Sve kapke i strehe okrznu u letu.
Dok svetla na vetru ziblju se i letu,
Ulicama svuda Blud se pali tada,
Ko mravinjak vrvi u njedrima grada;
On posvuda krči sebi put potajni,
Dušmaninu sličan, sprema prepad tajni;
 
Rujući po blatu što sred grada diše,
Poput crva snagu iz Čoveka siše.
Odsvakud se čuje iz kuhinja pisak,
Kazališta žamor i kapele vrisak;
Za stolom gde koska užitak je fini,
Sjate se bludnice i sudruzi njini;
Tokovi što noću za odmor ne znadu,
Uskoro i oni prionut će radu:
Provalit će vrata i opljačkati kase
Da požive malo, odenu metrese.

Saberi se, dušo, u tom teškom času

I ne slušaj ciku što gradom se rasu.
To je čas kad patnje bolesnih su ljuće
Mračana Noć ih davi i u ponoć vuče
- u bezdanu jamu, zajedničku svima,
Bolnice su pune njinim jaucima.
Mnogi više neće uveče kraj vatre
Sa voljenom dušom da sede i snatre.
A koliki nisu osetili nikad 
Toplinu svog doma, nit živeli ikad!

____________________________________________

Radosni mrtvac

Za svoje ću kosti sam izdupsti raku 
U tlu masnih gruda, gde puževa ima,
Zaboravljen tu ću spavati u mraku
Ko pas morski skriven u dubokim dnima.
Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;
Ne prkosim od sveta suze žalosnice,
Živ, pre bih pozvao jato gavranova,
Da raskljuju moje truplo nemilice.
Crvi! slepi druzi, oguhli u tami,
Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;
Mudri sladokusci, koje tručež mami,
Bez kajanja leš mi prorujte posvemaI recite:
patnje ima il još koje
Za trup bez duše, za to telo moje.

 _______________________________________

Miris

Čitaoče, reci, udahnu li kada

Zrak crvke starinske, gdje se tamjan vije?
S nasladom, polako, da l' uskrsnu kada
Dah mošusa starog, što torbica krije?
Zanosom dubokim opaja nas lako
Sjaj minulih dana, kad obasja zjene!
Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se tako
Nadvija i srče pelud uspomene.
Njena teška kosa mirisna je puna,
Iz nje vonj divljine vio se i peo
kao tamjan loga i omame veo.
A iz haljine njene od meka baršuna,
Što mladošću nagom natopljena sva je,
Hlapio se miris krzna u odaje.

 __________________________________________

 

Smrt umetnika

Kol'ko još puta da ti, uz zveku praporaca,

poljubim nisko čelo, mutno izobličenje?
Da pogodim u metu, to tajno odrečenje,
koliko, moj toboče, da strela još pobacam?
Spletkama oštroumnim istrošićemo duše
i mnoge ćemo teške skele da pokrhamo
pre nego što Stvorenje veliko ugledamo
za kojim nas paklena želja i jecaj guše
Neki još ne videše Idola za života,
vajari koje prati prokletstvo i sramota
te hode bijući se u čelo i u grudi,
a nada im je, mračni Kapitol, samo ovo:
da će im Smrt, lebdeći ko neko sunce novo,
pupoljke mozga jednom u cveće da razbudi!

__________________________________________

Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! I dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku sunce ulazi i sviće;
Ko olujno nebo ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezde pade?
Uz tvoj skut se Udes moto ko pseto;
Nasumice rasipaš radost i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A Porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ožareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Dahtavi ljubavnik povijen pod dragom
Sliči smrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, zar je bitno,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta!
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Đavo? Anđeo ili Sirena,
Zar je bitno, činiš li- o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena!-
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!

__________________________________

BUNTOVNIK

Gnevni Anđeo k'o orao doleti,
Zgrabi punu šaku kose nevernika,
Strese ga i reče: “Pravila se seti!
Tvoj sam Anđeo i mač tvog zakonika!"

Znaj, ljubiti treba i to drage volje,
Siromašnog, zlobnog, grbavog i glupog,
Da možeš Isusu kada siđe dole,
Prostrti sag od svog milosrđa skupog.

To je ljubav! Ako ti se umor javi,
Zagrej svoje srce na Nebeskoj slavi;
Tako ćeš spoznati pravu, trajnu sreću!”

Anđeo što ljubi i kažnjava htenjem,
Gigantskim šakama preti izopćenjem,
A prokletnik opet odgovara: « Neću».

__________________________________

Stranac

- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?
- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.
- A prijatelji?
- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.
- A domovina?
- Ne znam na kojoj je širini smeštena.
- Lepota?
- Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.
- Zlato?
- Mrzim ga kao što je vama mrzak bog.
- Pa šta onda voliš, neobični stranče?
- Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!

_____________________________________

Ukoliko čovek odmiče u životu i ukoliko stvari počinje sagledavati s veće visine, ono što svet obično naziva lepotom znatno gubi od svoga značaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U očima koje su izgubile iluzije i postale ubuduće pronicljive, sva godišnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota će postati samo obećanje sreće. Stendal je to, čini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbeđuje najviše dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvršavanju ugovora, prefinjenosti u opštenju s ljudima. Ružnoća postaje svirepost, tvrdičluk, glupost, laž. Većina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju štetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva naša zadovoljstva, sva naša zadovoljstva bi postala samo mučenja i kajanja.

beleške



                    * Ostale pesme na blogu At or whit me : Charles Baudelaire