Ljubavna poezija nepoznatih autora

Sve suze sveta sprala je kiša. Na kraju nisi ni siguran
da si uopšte plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž
I vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke sreće.

I dan je taj što me vara, plavetnilo neba misli skreće.
...a onda padne noć, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati neće mi dati da pratim trag - a znam:
sve je ništa, slomiću kazaljke, vreme će stati,
kosmos će čekati! ...da samo umem da te vratim!!!

Tražim te, sanjam te pijanim očima, u noćima, u tuđim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je naš?
Mičem usnama bez glasa dok pada zaborava plašt...
Ćutim jer znam da znaš. Uvek si znala ! Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na čemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam sam i dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paučinu vraćam dane kad smo ti i ja još bili tim
oprosti što nemam snage da te slažem da ti želim sreću sa njim
a i šta će ti to od mene? Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to što jesi, tu gde si ... šta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga voliš a mrziš, kad mrziš a voliš i lomiš se da izdržiš...
Ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, maštanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... možda jednom nađes me, tamo gde prestajem ja
gde počinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe.

Marčelo, Jedan život 
_______________________________________


A da se ja pretvorim u šapat
Razmažen
Vrućičav
Sevdahan
Hrleni

A da ti poljubim zube i nepca
I treće levo rebro
I da me skupiš u grudi

Prosto kao kad udahneš Sever
Kao kad oduvaš pramen sa čela
Kao kad ušuškaš jastuk
Kao što žmirneš na Sunce

A da ti zasanjam ždrebe na buri
Drhturavo
Osamno
Divlje
Iskislo

I da ti izmislim pčele i bube
I sve
Sve što zaželiš

Pa da opsujem
Što si daleko
Da me u snegu
Zazeleniš...
 (toki?)

_______________________________________


Ista noć

Kako to, da jedna ista noć,
što smo je proveli zajedno,
tvom srcu dade mir,
a mene zauvek ispuni
ludom ljubavi ? 

GOSPOĐA INTO BETO (11. vek)
JAPAN
 
_______________________________________


Ko je bio taj koji je ljubav
prozvao imenom ljubavi?
Zar ne bi bilo bolje
da ju je nazvao umiranjem,
kad ljubiti uistinu znači mreti.

Nepoznati pesnik iz zbirke

KOKINŠU (9.vek)


_____________________________________

 Tri stvari imaju tvoje oči Leila:

Crne dijamante Hindustana,
Sjajnu svilu Lahore
I lavu Fudžijame.

Lava je sjaj tvojih očiju,
Svila njihova toplina,
Dragulji tamna dubina.

Tri stvari ima tvoje srce Leila:

Žute burmanske zmije,
Otrovne gljive Bengala,
Otrovno cveće Nepala.

Otrovno cveće tvoje
su zakletve,
Otrovne gljive
tvoji poljupci,
Burmanske zmije
Tvoja izdaja.

Nepalski pesnik

__________________________________

Tragač

Tajanstveni otok
neotkrivene
vrele zemlje žene
tragova zmije,
blago sakriveno
crnog gusara
zaštićeno pečatom
ukletog…

Pronađeno,
požuda nema mira,
skidaš sve sa sebe,
gledaš diraš,
diviš se,
ničice padaš,
ukletim
bez povratka….

Uklet postaješ,
proklet ostaješ,
nestaješ u svijetu
mora
prokletih tragača…

Samo zbog tebe.

_________________________________________


Brini se za ovaj dan.
Zbog njega je život.
Pravi život života.
U njegovom kratkom toku je sve:
Realnost postojanja
Radost rasta
Veličanstvenost akcije
Slava snage.
Juče je samo sećanje.
A sutra je samo vizija.
Samo dobro življeno danas
Čini svako juče sećanjem na sreću
i svako sutra vizijom nade.
I zato se dobro brini za ovaj dan.

(Sanskritska pesma)

______________________________________

Jesen je prelila zlatne boje na misli moje,
izvukla ih iz samoće, ko zrelo voće...
Pa se vešto igra sa njima, međ' listovima,
gde sam skrio ime tvoje, i želje svoje.

Evo je jesen ponovo stiže, i sve je bliže
i nagoni me da se setim, da poletim,
da srce ponovo tebe traži, ali bez laži.

Kovitla u meni žuti list, k'o duša čist.

Sa lišćem vetar i srce nosi u smeđoj kosi,
tamo kud si otišla ti, i gde umiru leptiri.
U oku zelenom radost se roji, snovi tvoji
i ostvarenje tvoje traže, moje najdraže.

Jesenje zore dušu mi more, i setno zbore;
tačno je vreme, dalek je put i vetar ljut.
Razastri najlepše snove, k'o misli ove
zima evo ,na pragu drema, povratka nema.

Ako dočekam jesen novu, k'o što sam ovu,
potražiću te u kaplji kiše, što vreme briše.
Ja ću se sakriti u kaplji rose, kraj noge bose.

Spojićemo se nečujno, lako,
a onda ostati tako...
Zauvek stopljeni ostat' u travi,
k'o ljubavnici pravi...
_______________________________________

SENRJU

Senrju ima istu metriku kao haiku ali sebi dozvoljava da bude šaljiv, ironičan, podrugljiv, da se ismeva svim onim tipično ljudskim slabostima i vrlinama. Može biti sirov, bestidan, pa čak i okrutan.
Mada je linija koja deli haiku i senrju pesmu vrlo tanka i skoro nestalna, dobar senrju je uglavnom onaj koji će nas pre naterati na osmeh nego na promišljanje. Senrju za svoju pozadinu ima društvo, odnose u njemu, religiju, filozofiju, sve ono što će nas navesti na zaključak da se baš opevano ima „tako čitati”.
Savremeni haiku stoga je često senrju. Dobar haiku ne analizira, ne ulepšava, ne nameće zaključak, dok dobar senrju u sebe uključuje sve to usmeravajući nas ka svojoj suštini:


LJUBAVNO PISMO
OD MOMKA KOGA NE VOLI
POKAZUJE MAJCI
nepoznati autor

Nepoznati japanski pesnik

Ne plači, o zrikavče!
Nema ljubavi bez rastanka
ni za zvezde na nebu!

----

Začuvši ljudske glasove,
cvetovi trešnje
malo porumeneše.

____________________________________________

Pesnik misli na svoju dragu

Još uvek kiši.Vetar ranjava
Cveće jasmina u mome vrtu
I lomi božure, koji posipaju stene.
Otvaram prozor i kao da vidim
Talasanje devojačkih kosa.
Žalostan sam i mislim na svoju dragu.
Plavo nebo, zeleno more i bele planine nas dele.
Ah, kad bi ove ptice mogle poneti
Mojoj dragoj list koji joj sada pišem.
Ah, kad bi potok mogao da joj ponese
Latice mojih božura! Magnolije sjaje u noći.
Ne uzimam lutnju .Promatram mesec,
Koji mi nalikuje na golem magnolijin cvet.

_________________________________________

Golubice moja, gde su usta tvoja

Golubice moja, gde su usta tvoja

Golubice moja, gde su usta tvoja?

Oči krasne tvoje što ne glede na me?

Kak to pomeržaše ljubiti zenice,

Kogda veseliše svegdar moje serdce?

Ah, ne mogu, sive (i), na te pomisliti

Il uzrok žalosti tebe prepisati.

Izdavno bo vrag naš mreže prostiraše

I meneka s tobom mraziti željaše.

Zato molim tebe, golubice moja,

Pokloni mi serdce i ustašca tvoja.

(XVIII vek)

____________________________________

GIZDAVA GOSPO

Gizdava gospo, vi ste uzdah moj!
Kada vas vidim, zar me kida vrući;
iz polja, s posla, vraćajući se kući
ko luđak idem vičući oja oj.
Trčim i trčim, pustivši volove
i kad ne radim, moje misli plove
za vama što ste dičnija od zlata,
ko potočnica miljem ste bogata,
ko cvet brnistre okrunjena sjajem.
Ako vam, gospo, sve to srce dira,
s prozora vašeg pogledajte na me,
a ja vam, evo, za uzdarje dajem:
svinjčetu vašem punu korpu žira,
teletu vašem punu korpu slame.
A vama, gospo duše umiljate,
vama donosim košaru salate.

(Nepoznati pesnik, 14. st, Italija)

____________________________________


Nepoznati

(kraj XVIII veka)

Monaška pesma

Bledi mesec mi ne sjaje,
Nit toplotu veće daje
Jarka sunca zlatni krug.
Sve jestestvo hod okrenulo,
Tužno srdce mi uvenulo,
Ptice poju smutne glase,
Čuvstva moja vuku na se.

Nestala mi jest uteha,
Nejma šale niti smeha,
Onom koj se sveg odriče.
Trava meni v ruci vene,
Radost jest mertva za mene,
Od kad te moram ostaviti
U tavnoj rizi tavniti.

Černa rizo, pokri tužno,
Od žalosti, tuge sužno
Srdce koje sada vene;
Tvorcu treba ono dati,
A za beo svet nejmati
Niti misli niti volje
Ot današnjeg dana bolje.

V mračno mesto stupa noga,
Duža mora samog Boga
Ot sada dovek iskati.

Neće rizu luča proći
Neće ljubav v oči doći,
Koju sam za tebe imao.
Nek poznata bude tebi,
Samo dok me tužna sebi
Černa zemlja, naša mati,
Uzme jošte pokoj dati.

Sva mi radost jest u tebi,
Ja ću tužan tužit sebi,
Nikom drugom, ah, doveka!
Taman budi, sunčnom krugu,
Nikad ne pokaži dugu,
Mesec sveta lišen budi,
Svaka ptica za njim hudi.

Kad poslednji dan mi suda
Bude, a ti mener huda
Ozari, osvetli svetom!
Da mi duša vidit kamo
Ići valja i da samo
Ah, do drage svoje dojde, -
Žiznj večnu s njome projde.


(izvor )

____________________________________

Hristu raspetom

To, da te ljubim, Bože, po sve dane,
ne nuka mene slava drugog sveta,
niti me nuka strah od pakla kleta
da grehe svoje napuštam i mane.

Ti me na ljubav nukaš, jer me gane
kada te vidim na krstu raspeta,
nuka me muka tvoja i smrt sveta
i nukaju me tvoje ljute rane.

Ljubav mi tvoja takvu snagu stvara

da bih te voleo i da neba nije,

plašio te se bez paklenog jara.

Za ljubav moju ja ne tražim dara,

pa da i nema nade što me greje,

ljubio bih te sa jednako žara.

...

Ovaj poznati sonet nastao je verovatno u drugoj polovini 16-tog veka. O njemu su napisane mnoge rasprave. Pripisivali su ga svetoj Terezi Avilskoj, Ignaciju Loyoli, Lope de Vegi i drugim ličnostima, ali pitanje autorstva ove pesme do danas nije rešeno. Po mišljenju mnogih, to je jedan od najsavršenijih soneta što su ikad napisani, koliko po izvanrednoj, upravo majstorskoj izražajnoj strukturi i neobičnoj muzikalnosti, toliko po onom mračnom unutrašnjem žaru, mističnom zanosu i predaji. Nažalost, prevod pokazuje samo deo lepote originala.

_______________________________

Nepoznati

(druga polovina XIV v.)

Ispovedna molitva

1
O mne grešnomu,
uvi mne grešnomu,
gore mne grešnomu,
ljute mne grešnomu.

Pogiboh va greseh mojih,
kako mi se deti s grehi mojimi,
ne gubi me Gospodi, s grehi mojimi,
i ne pogubi me s bezakoni mojimi.

Velici i mnozi po istine
moji gresi i moja bezakonja
tisušta tisuštami tmi tmami
pred toboju, Gospodi,
po vse dni i po vse nošti
i po vse časi streših ti, Gospodi,
prosti me.

Izbavi me, Gospodi,
gorkija, ljutija, zlija
i naprasnija smrti
i nekrasnija.

Daruj mi, Gospodi
slzi pokajanija,
slzi pokajanija,
slzi umiljenija.

Daruj mi, Gospodi,
smrt i končinu blagu
s pokajanijem i sa slzami
i sa pričaštenijem svetih božestvenih
i prečistih Hristovih tajin
sa ispovedanijem čistim.

Sgreših, Gospodi,
prosti me za ime tvoje svetoje,
Gospodi,
prosti me jelika ti sgreših
va vse dni života mojego
i po vse nošti i po vse časi
jeliko ot junosti mojeja
i do starosti.

2
A se sut gresi moji:
ljubodejanije, preljubodejanije,
blud, nečistota,
rastljenije tela,
raždeženije ploti,
istecanije pohoti skvrnije
na jave i va sne

Sgreših, Gospodi, prosti me.

3
A se sut gresi moji:
srebroljubije, zlatoljubije,
slastoljubije, slavoljubije,
samoljubije, sanoljubije,
miroljubije, platoljubije

Sgreših ti, Gospodi, prosti me.

4
A se sut gresi moji -
mnogoslovije, ljuboslovije
praznoslovije, skrvnoslovije,
lažeslovije, smehoslovije,
bludoslovije, sramoslovije,
bujeslovije, sujeslovije,
basnoslovije, sprotivslovije,
zloslovije

Sgreših, Gospodi, prosti me

5
A se sut gresi moji:
lihoimstvo, mazdoimstvo,
posuloimstvo, rezoimstvo,
čužeimstvo,
opalstvo i okajanstvo,
nasilstvo, krivosudstvo,
upremstvo, unovorstvo,
naprasanstvo, nepokorstvo,
lakomstvo, pretebstvo,
laskrdstvo, nesitstvo,
pijanstvo,
nečuvstvo, neverstvo,
visokoumstvo,
svetokradenije,
surovstvo, prezorstvo,
licemerstvo, pronirstvo,
lukavstvo, zbojstvo,
izvitstvo,
neumstvo, nepostavstvo,
nedostojimstvo

Sgreših ti, Gospodi, prosti me.

6
A se sut gresi moji:

objadenije,
upivanije, blvanije,
tajnojadenije
i oklevetanije, oglagolanije,
osuždenije, kičenije,
zlonravije, zlopomnenije,
zlosrdije, žestosrdije,
nemilosrdije,
šetanije, šeptanije,
roptanije,
huljenije, kobenije,
uninije, bezčinije,
mnenije, prenije,
tašteslovije,
neposlušanije,
samopravljenije,
neispravljenije molitvi,
nebreženije o svojej duši,
nebreženije o svojem spaseniji,
nebreženije o Božjim dele,
nebreženije o crkovnom peniji,
nebreženije o kelejnoj molitve,
nebreženije mnišskago pravila,
nebreženije manastirskago opštago žitija

Sagreših ti, Gospodi, prosti me.

7
A se sut gresi moji:

zavisti, nenavist,
revnost, jarost,
skupost, lenost,
slabost, ljutist,
bujest,
unost, praznost,
gordost,
drzost, mrzost,
gorest,
ostroželčije, naglodušije,
sverepstvo,
zlokozanstvo, zlomistvo,
rugateljstvo,
pitljivstvo, strpotljivstvo,
plenjenije, pomračenije,
prevraštenije, razvraštenije,
parenije, složenije,
smeh, klič, plišt,
gnev, svar, boj,
tatba, laža, svada,
obada, obida, vražda,
mnogosanije,
riznoje ukrašenije,
skrvnih mislej primanije,
posvednevnoje padenije
va sne i va jave,
sablažnjenije,
iskušenije.

8
Mnogaždi nedostojin si vhodil jesam
va svetuju crkov i va sveti oltar.
mnogaždi nedostojin si celoval jesam
svetoje jevangelije i svetija ikoni
i časni krst i mošti svetih,
mnogaždi nedostojin si jal jesmi
svetuja doru i hleb svetuja
Bogorodicu iže ot Panagija,
mnogaždi nedostojin si pričastah se
svethi i božastvenih
prečistih tajin Hristovih,
mnogaždi krošku uronil jesam
Bogorodicu svetija hlebca
ili dori ili proskuri,
mnogaždi klet se i rotil se jesam na krive,
mnogaždi va kletvu vpadoh,
mnogaždi kletvu prestupih,
mnogaždi mnogih poklepal jesam,
mnogaždi u mnogih zaprel jesam
čužego imenija,
mnogaždi namita lišil jesam
mita ili najma ili mazdi jego,
mnogaždi u mnogim posuli i mazdi
vzimal jesam,
mnogaždi mnogih lajal jesam,
mnogaždi mnogih ukoril jesam,
mnogaždi mnogih pohulil jesam,
mnogaždi mnogih zloslovil jesam,
mnogaždi mnogih sablaznil jesam,
mnogaždi mnogih oskrbil jesam,
mnogaždi mnogih klet jesam,
mnogaždi mnogih bil jesam i do krove
a sa vsemi time ne prostil se jesam
mnogaždi osezah i zreh
smradnija tajnija detorodnija udi moja,
mnogaždi na ženu ili devicu
ili na otroča krasno vazirah
s pomišljenijem i sa želanijem plotskim
mnogaždi mnogih obidel jesam,
ili oklevetal,
mnogaždi mnogih osudil jesam,
mnogaždi oblenih se vstati
na kelejnuju molitvu
i crkovnoje sbornoje penije
na polunoštnicu i na utrnuju i na moleben
ili k časom i k liturgiji
i k večernji i k nefimonu.

9
Ne ispravil ti jesam, Gospodi,
pokajanija i ispovedanija na zemlji sej,
va vse dni života mojego,
ne ispravil ti jesam, Gospodi,
va belceh krštenija
a v črnorizceh obeta mnišskago žitija
i velikago svetago obraza skitničeskago,
i ne ispravil jesam, Gospodi,
otcem svojim duhovnim va pokajaniji
i va ispovedaniji i va opitemijah,
i ne ispravil jesam, Gospodi,
posta, poklonov molitvi
i vsakija ne stvoril jesam opitemiji
i vsegda stvoril jesam delo Božije
s nebreženijem.

10
Gospodi, sija vse sgreših,
sija vse ispoveduju,
sih vse kaju se,
sih vseh prosti me.

Gospodi,
prosti me, Gospodi,
prosti me,
jeliko pomnju, Gospodi, sgreših,
prosti me.

Gospodi,
pomiluj me nedostojnago,
očisti me, spasi me grešnago,
okajanago, skvrnago,
nečistago, nedostojnago
i bezakonago, bezumnago,
nerazumnago, neistovnago,
zlonravnago, zlokozananago,
zloobraznago, zlopomnimago,
zlopitljivato, zlosrdago,
zlodejivago,
ljubodejivago,
neključimago, nepostavnago,
svraštenago, razvraštenago,
osuždenago, padšago,
slabago, unilago,
lenjivago, netrpeljivago,
sonljivago,
neposlušljivago, nebržljivago,
nečistivago, nepokorljivago,
lastljivago, roptivago,
strpotljivago, gnevljivago,
gordeljivago, zavistljivago
lukavago, bestudnago,
bezrodnago, besčinago,
licemernago, jarosnago,
strastnago, naprasnago,
pomračenago, otemnjenago,
okajanago i ožestočalago,
nečuvstnago, nečlovečnago,
nepotrebnago,
vrednoumnago, sujeumnago,
sujetnago, surovago,
sverepago rugatelja,
dosaditelja postidnago,
mrzkago, skarednago,
gnusnago, grubago,
glupago, gluhago,
hudago, bednago,
nemoštnago, smertnago,
tlenago raba svojego
vredoljubca, bljudoljubca,
pltoljubca, smeholjubca,
slavoljubca, slastoljubca,
pohotljubca.

11
Uvi mne,
kako hoštu ot vraga izbiti
greholjubiv si!

Gospodi, sgreših, prosti me,
primi me, Gospodi, kajuštago se
i pomiluj me, Bože,
milostiv budi mne grešnomu
i pomiluj me, Bože,
očisti me grešnago i pomiluj me,
sazdavi me i pomiluj me,
besčisla sgreših, Gospodi, prosti me.

Ispovedaju ti se, Gospodi,
Bože nebesi i zemlji.

Vse jaže sut tajnaja srdca mojego
jeliko otrečno svetimi knjigami
i jeliko otrečno va svetom kršteniji
i jeliko va postriganiji obeta mnišskago -
a togo vsego jesam neispravil,
a v tom jesam va vsem slagal i prestupil.

12
Jeliko sgreših -
pače čisla peska morskago,
prosti me, Gospodi.

Jeliko ti sgreših
va vse dni života mojego
i jeliko va ninješni dan
i va siju nošt i va si čas.

I vsegda bez čisla sgreših
dušeju i telom,
snom i lenostiju,
omračenijem besovskim,
va pomisleh nečistih
i va zabitiji uma.

Sgreših srcem i vsemi čuvsti,
sluhom, vidom, slovom i delom
i pomišljenijem, voljeju i nevoljeju.

Nest bo togo greha jegože ne stvorih,
no o vse kaju se,
prosti me, Gospodi, i blagoslovi.

( izvor )

                                                 ARHIVA  ~KNJIŽEVNOST  

Sergej Jesenjin

Jesenjin je lagano prišao kraju scene, duboko uzdahnuo i zatvorio svoje jasne oči. I svima se učinilo da je pao mrak! Da su se Sunčevi zraci, koji su prodirali u salu kroz prašnjave prozore, ugasili. Svima je u duši postalo hladno i vlažno. I u tom, za trenutak zaustavljenom životu, začuli su se stradalnički stihovi ‘Crnog čoveka’… Kada je završio recitovanje, Majakovski, koji je slušao ‘Crnoga čoveka’, pokrivši lice dlanovima, prišao je Jesenjinu, zagrlio ga svojim ručerdama i poljubio. Opustošen, Jesenjin je uzeo sako, skočio s bine i lagano, ni u koga ne gledajući, krenuo između redova. Ciela sala je ustala kao jedan. Neki studenti i studentkinje su, kad je Jesenjin prolazio, padali pred njim na kolena, brisali suze i ponavljali: ‘Serjoža! Serjoža! Serjoža!’ On se samo rasijano osmehivao..."


CRNI ČOVEK

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši mozak - alkohol.

Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi neda -
Da zaspim svu noć.

Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi i, 
 mrmljajuć nada mnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
Crni, crni!

"Počuj, počuj -
Mrmlja mi i veli -
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.

U decembru, u zemlji toj
sneg je đavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.

Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četeres leta Zvao je laficom
I svojom dragom.

Sreća je - zboraše on -
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.

U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan i tih,
Najveća je umetnost na svetu."

"Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj."
Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala -
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.


*********************** 
II verzija 

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru
Pustoši glavu - alkohol.

Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna, Ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
Krečnjak prtinast, suv,
I drveta, ko konjanici,
U vrtu stoje sred kruga.

A negde ptica plače,
Noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
Kopitom topot lak.
I opet onaj crni
U naslonjaču mi seda,
Podignuv svoj cilindar
I zabaciv nemarno frak.

"Počuj, počuj! -
Krklja mi u lice i klima,
I naginje se
Sve više, pogledom prati -
Ne videh nikoga dosad
Međ podlacima
Da tako nepotrebno
Od nesanice pati.

Ah, recimo, grešim! Jer mesečina je "bona".
Zar još dodati nešto
Svetu sna, uz mimiku?
Možda će, okruglih bedara,
Tajno doći "ona",
Da joj čitaš svoju
Trulu i tešku liriku?

Ah, volim pesnike!
Divan svet i svita,
U njima uvek nalazim
Romane znane i bolne -
Kako čupavoj studentkinji
Dugokosa rita
Priča o svetovima,
Dršćuć od strasti polne.

Ne znam, ne pamtim
U jednome selu,
Možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi
Življaše mališan
U kući seljačkoj
Žutih vlasi
I očiju plavi...

I porastao je,
Uz to poeta,
Mada s nevelikom,
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom."

"Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
Ta slava mrska."

Besan sam, razjaren,
I leti palica moja
Pravo u njušku
Da mu nos razmrska.

******************

Umro je mesec,
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam... I parčad ogledala...

___________________________________

PESMA O KERUŠI

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
 1915

__________________________________

ŠTA SAM? Šta sam?Ko sam? Ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli, živio sam usput, ko da sanjam, kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji. I tebe sad ljubim po navici, dete, zato što sam mnoge ljubio, bolećiv, zato usput, ko što palim cigarete, govorim i šapćem zaljubljene reči. "Uvek" i "ljubljena" i "upamtit ću", a u duši vazda ista pustoš zrači; ako dirneš strast u čovekovu biću, istine, bez sumnje, nikad nećeš naći. Zato moja duša ne zna što je jeza odbijenih želja, neshvaćene tuge. Ti si, moja gipka, lakonoga brezo, stvorena i za me i za mnoge druge. Ali, ako tražeć neku srodnu dušu. vezan protiv želje, utonem u seti, nikad neću da te ljubomorom gušim, nikad neću tebe grditi ni kleti. Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli, i volim te usput, ko da sanjam, kao mnoge druge na toj zemlji

___________________________________

RASTANAK



Veće crne obrve natuče
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost popio juče
Da se juče nismo rastali nas dvoje.

Zaboravim mračne sile
Što me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj nežni i oči tvoje mile
U duši su mi jedino ostale.

Pa i ako se zaljubim u drugu
I snjom ljubljenom, shvati
Pričaću o tebi svoju tugu
I kao nekad opet drugom zvati.

Pričađu joj o nama kojekuda
I o životu sve što bude htela
Glavo moja neizmerno luda
Do čega si ti mene dovela.

***
Pjesniče jadni, zar ćeš moći opjevat stihom mjesečinu?
Već odavno su zgasle oči u strasti, kocki i u vinu.
Ah, mjesec silazi kroz ramu i oči bole od mjeseca…
Igrao sam na pikovu damu, izigrao sam karo keca.

________________________


DO VIĐENJA, DRAGI DO VIĐENJA

Do viđenja, dragi, do viđenja.
Ljubav mili u grudima spava.
Ništa ovaj rastanak ne menja,
Možda novi susret obećava.
Do viđenja mili, bez ruke i bez slova
neka ti tuga obrve ne povije.
Umreti nije ništa novog
ni živeti ništa novije.

________________________________

HALJINA MODRA I PLAVE OČI

Haljina modra i plave oči.
Lagao sam dragoj jedne noći.
Draga pitala:"Mećava vije?
Spremit ću postelju, peć se greje."
Odgovorih dragoj:"Neko sa visine
cvetovima belim pokriva daljine.
Postelju spremi peć se greje,
bez tebe u srcu mećava vije."

____________________________


 

Pismo Hitleru

Sreski načelnik Paraćina u penziji Svetolik Dragačevac napisao je 25. marta 1941. pismo i poslao ga direktno u kancelariju vođe Rajha u Berlin. Dva meseca kasnije Dragačevac je uhapšen u Paraćinu i odveden u logor Mauthauzen gde je i umro 1942. godine. Pročitajte pismo koje je Dragačevac napisao nacističkom vođi.

Sreski načelnik Paraćina u penziji Svetolik Dragačevac napisao je 25. marta 1941. pismo i poslao ga direktno u kancelariju vođe Rajha u Berlin. Dva meseca kasnije Dragačevac je uhapšen u Paraćinu i odveden u logor Mauthauzen gde je i umro 1942. godine. Pročitajte pismo koje je Dragačevac napisao nacističkom vođi.

Žak Prever

Barbara

Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se

seti se toga dana
ne zaboravi

neki čovek je stajao u tremu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kiši k njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala

seti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti onima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao.

seti se Barbara i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenala
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana

oh, Barbara rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika

a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro,
nestao,
ili još uvek živi.....

oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada

ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strašne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i čelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseta što nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta
od koga ništa ne osta..

_______________________________

Ta ljubav

Ta ljubav tako silna,
tako drhtava, tako očajna,
tako nežna,

ta ljubav,
lepa kao dan,
i ružna kao vreme,

ta ljubav tako stvarna,
ta ljubav tako divna,
tako srećna,
tako vesela,
i tako jadno,

drhteći od straha kao dete u mraku,
a tako sigurna u sebe,
kao neki spokojni čovek u sred noći,
ta ljubav koja je izazivala,
strah kod drugih,
gonila ih da govore
i primoravala da blede,
ta ljubav tako vrebana,
jer te druge mi smo vrebali,
ganjani, ranjavani, gaženi, dotucavani,
poricani, zaboravljani,
zato što smo tu istu ljubav mi ganjali,
ranjavali, gazili, dotucavali,
poricali, zaboravljali,

ta ljubav, cela celcata,
još toliko živa, a sva ozarena,
to je tvoja ljubav, to je moja ljubav,
ona koja je bila,

to osećanje je uvek novo
i nije se izmenilo,

toliko stvarno kao neka biljka,
toliko drhtavo kao neka ptica,
toliko toplo i živo kao leto,
možemo oboje otići i vratiti se,
možemo oboje otići i vratiti se,
možemo zaboraviti,
a zatim ponovo zaspati,
pa probuditi se, patiti, bditi,
pa ponovo zaspati,
sanjati i smrt,

zatim probuditi se, osmehnuti se,
smejati se i podmladiti se,

naša ljubav zastaje tu,
tvrdoglava ko magare,
živa kao želja,
svirepa kao sećanje, hladna kao kajanje,

nežna kao uspomena,
hladna kao mermer,
lepa kao dan,
nežna kao dete,

gleda nas smešeći se,
i kazuje mnogo, ne govoreći ništa,
a ja je slušam drhteći i vičem,
vičem za tebe,
vičem za sebe,
i preklinjem te,

za tebe, za sebe, i za sve one koji se vole,
i koji su se voleli,
da, ja im vičem

za tebe, za sebe, i za sve druge,
da ne znam ostani tu, tu gde si,
gde si bila, tu ostani, ne pomiči se, ne idi,

mi koji smo voleli,
mi smo te zaboravili,
ali ti nas ne zaboravi,
jer nemamo drugog do tebe na zemlji,

ne dopusti nam da postanemo hladni,
da se udaljavamo sve više,
odemo bilo gde,

daj nam znak da si živa,
a mnogo kasnije,
na ivici nekog šipražja,
u šumi uspomena,
iskrsni odjednom,
pruži nam ruku,
i spasi nas.

_________________________________


ZA TEBE LJUBAVI MOJA


Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe, ljubavi moja

Isao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe, ljubavi moja.

Isao sam na trg gvoždža
I kupio sam okove
Teške okove
Za tebe, ljubavi moja

A zatim sam otišao na
trg robova
I trazžio sam tebe
Ali te nisam našao
Ljubavi moja

________________________________

Kako stoje stvari

U dvanaest dvoraca dobijenih
za dvanaest zalogaja hleba
dvanaest ljudi rida od besa
u dvanaest kupatila
Tužna poruka im je stigla
loša vest iz lošeg kraja
Negde tamo neki domorodac
digao se iz pirinčanog polja
i sa prezirom
šaku pirinča
bacio prema nebu.

___________________________

Tamničareva pesma


Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju

______________________________________


FIESTA

I prazne su bile čaše
I polupane flaše
Posteljina razmeštena
I vrata zamandaljena
I sve zvezde staklene
Zvezde sreće lepote
Sjale su u prašini
Sobe nepometene.
Bio sam mrtav pijan ko vatromet razdragan
A ti živa pijana
U mom naručju naga.

___________________________________

Rat

Iskrčite
kreteni
iskrčite
Sve mlado drveće starom sekirom
isecite ga
Iskrčite
kreteni
iskrčite ga
A staro drveće sa starim korenjem
sa veštačkim zubalom
sačuvajte ga
I okačite natpis
Drveće Dobra i Zla
Drveće Pobede
Drveće Slobode
I pusta šuma bazdiće po starom crknutom drvetu
i ptice će pobeći iz nje
a vi ćete ostati tu da pevate
Ostaćete tu
kreteni
da pevate i defilujete.

___________________________


ŽIVI PESAK


Demoni i divote
Vetrovi i plime
More se povuklo u daljine
A ti
Ko alga što vetar je miluje nežno
Na pesku postelje u snu se protežeš
Demoni i divote
Vetrovi i plime
More se već povuklo u daljine
Ali u tvojim očima poluotvorenim
Dva mala vala
Su ostala
Demoni i divote
Vetrovi i plime
Dva mala vala da me utope.

________________________________

I TO MI JE NEKA RAZONODA

I to mi je neka razonoda pisati
i to mi je neka razonoda sanjati
Eto taj list
bio je potpuno beo
pre nekoliko sekundi
Ni minut
jos nije prošao
A evo na sta to liči.

____________________________________

UVELO LIŠĆE



Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

____________________________________

PESMA



Koji je danas dan
Danas su svi dani
Moja prijateljice
Danas je celi život
Moja ljubavi
Mi se volimo i mi živimo
Mi živimo i mi se volimo
I mi ne znamo šta je to život
I mi ne znamo šta je to dan
I mi ne znamo šta je to ljubav.

________________________________

IZGUBLJENO VREME

Pred ulazom u fabriku
radnik se odjednom zaustavi
lepo vreme beše ga cimnulo za rukav
i kako se okrenuo
pogleda u Sunce
crveno i okruglo
tek probuđeno iz neba dubokog
i namignu mu
onako srdačno
Zbilja drugar Sunce
zar ti se ne čini
ipak malo glupo
po ovakvom danu
rintati za gazdu?

_____________________________

KAKO UBITI VREME

Neki misle da je to lako
Ne raditi ništa
A ustvari to je vrlo teško
Ništa teže od toga
Valja ubiti vreme
A to nije mali posao
To je da padneš s nogu
Ah!
od jutra do sutra
nisam radio ništa
ništa
ah! a što je još čudnije
od jutra do sutra
od sutra do jutra
radio sam isto
ništa!
ništa nisam radio
a i moglo mi se
ah! kako je to tužna priča
mogao sam da imam sve
da
ono što bih hteo
da sam hteo
to bih i imao
ali nisam hteo ništa
ništa
Ipak jednog dana vidim ti jednog psa
koji mi se svideo odmah sam ga imao
jedan veliki pas
ovčar
ali jadna životinja
kako je tugovala
tugovala za bivšim gazdom
neki stari Škot
ja ti kupim i gazdu
a i moglo mi se
ah!
kakav Škot
oh!
kakav Škot je bio taj Škotlanđanin
taj što mi je čuvao psa
ceo dan je cmizdrio
celu noć je jecao
ah!
to je bilo da poludiš
kopnio je kao travka
ništa mu nisi mogao reći
govorio je obesiću se
Više volim da čuvam ovce
tulio je na škotskom
a pas je zavijao
slušajući kako mu gazda tuli
a kako mi se moglo
ja ti kupim i ovce
stavim ih u salon
i tu su pasle tepihe
i onda jednoga dana crkoše od dosade
ode za njima i Škot
u grob
ah!
a za njim i pas
E tada sam otišao na krstarenje
Da malo smirim živce.

____________________________

DORUČAK

Sipao je kafu
U šolju
Dolio mleko
U šolju sa kafom
Promešao
Kašičicom
Popio belu kafu
I spustio šolju
Ne govoreći ništa
Zapalio
Cigaretu
Pravio kolute
Dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Ne govoreći mi ništa
Ne gledajući me
Digao se
Stavio šešir
Na glavu
Obukao
Kišni mantil
Jer je padala kiša
I izašao
Na kišu
Bez reči
Bez pogleda
A ja sam
Zarila glavu u ruke
I plakala.

________________________________

REKA

Tvoje mlade grudi blistale su na mesečini
Ali on je bacio
Ledeni kamičak
Hladni kamen ljubomore
Na odsjaj
Tvoje lepote
Što je igrala gola na reci
U velesjaju leta

_____________________________________

STRELAC

To lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam
Znam samo
da me je ranio
možda strelom
možda pesmom
Znam samo
da me je ranio
iz srca krv mi teče
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.

_________________

ŠKOLA UMETNOSTI

U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od papira
I baci je
U staklenu činiju sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvet
Kratkotrajni lokvanj
I deca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvet uvenuti neće
Taj iznenadni cvet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima.

___________________________

OČAJ JE SEO NA KLUPU


Na skveru na klupi
Sedi čovek i zove vas kad prođete
Sa cvikerom u starom sivom odelu
Sedi tu i puši kratku cigaru
I zove vas kad prođete
Ili vam naprosto mahne
Ne treba ga gledati
Ne treba ga slušati
Samo procći
Pravite se da ga ne primećujete
Da ga ne čujete
Ubrzati korak
Ako ga pogledate
Ako ga budete slušali
Zovnuće vas i visše ništa i niko
Neće vas moći sprecčiti da sednete kraj njega
Onda će početi da vas gleda i da vam se smeši
Vama je strašno teško
Čovek međutim nastavlja da vam se smeši
A onda se i vi smešite njemu
Doslovno tako
Što mu se više smešite sve više patite
Strašno
Što više patite sve više mu se smešite
Beznadežno
Sedite tako tu
Ne mićući se
Smeseći se na klupi
Tu odmah kraj vas deca se igraju
Prolaznici prolaze
Mirno
Ptice
Napuštaju jedno drvo
Zbog drugog
I vi ostajete tu
Na klupi
A znate a znate
Da visše nikada nećete moći da se igrate
Kao ta deca
Znate da više nikada nećete moći da prođete
Mirno
Kao ti prolaznici
Da više nikada nećete moći da poletite
Napuštajući jedno drvo zbog drugog
Kao ptice.

_____________________________
Uvelo lišće

Želeo bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravio
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravio
Pesmu koju si mi pevala
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me volela
I meni koja sam te voleo
Živeli smo zajedno
Ti koji si me volela
I ja koja sam te voleo
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

_____________________________

Nedelja

Između
stabala ulicom Gobelina
Vodi me za ruku od mramora žena
Prepuna su kina nedelja je danas
Sa krošanja ptice ljudski motre na nas
Statua me ljubi kao da smo sami
Samo slepo dete sledi nas u tami.

________________________

Buket

Štoa radiš tu devojčice
Sa ovim cvećem ubranim
Šta radiš tu devojko
Sa ovim cvećem ocvalim
Šta radiš ovde lepojko
Sa cvećem što je uvelo
Šta radiš ovde starice
Sa cvećem što je umrlo

Pobednika čekam.

_____________________________________

KAKO NASLIKATI PTICU

Elzi Enrikes

Naslikati prvo kavez
sa otvorenim vratancima
naslikati onda
neshto ljupko
prosto
lepo
i korisno
za pticu
nasloniti zatim platno na neko drvo
u vrtu
šumi
ili planini
sakriti se iza drveta
ćutke
i ne mićući se...
Ponekad ptica odmah sleti
ali bogme nekada joj trebaju godine i godine
da se reši
Tu ne smete klonuti
valja čekati
čekati i godine ako treba
brzina ili sporost dolaska ptice
nema nikakve veze
sa uspelošću slike
Kada ptica sleti
ako sleti
tu isto savršena tišina
sačekati da ptica uđe u kavez
i pošto je ušla
četkicom pažljivo zatvoriti vratanca
a zatim sve prečage izbrisati redom
tu paziti da ne dodirnete nijedno perce na ptici
Naslikati zatim drvo
s tim da uzmete najlepšu granu
za pticu
naslikati zatim zeleno lišče i svezžinu vetra
sunčanu prašinu
zujanje buba u travi u vrelini leta
a zatim pričekati da se ptica reši da peva
Ako ptica ne propeva
To je loš znak
znak da slika ne valja ništa
ali ako ptica zapeva to je dobar znak
znak da je možete mirno potpisati
Tada sasvim lagano
isčupajte ptici jedno pero
i tamo u čošku slike lepo se potpišite.

________________________
Adrijen

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te.

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
______________________________

DANAS

Danas sam se šetao sa drugom
iako je mrtav
šetao sam se sa drugom

ROBER DESNOS
Budno stanje, 1936

- - - - - - - - -
Danas

kao 1925, kao 1936, kao 1943, u Ulici
Dolfin kad je odlazio da kupuje
hranu za svoje mačke iz Ulice Mazarin
pre no što su ga ščepali odveli zatočili
ubili
rat policija podmuklost tifus
šetao sam se sa Roberom Desnosom
da šetao sam se sa njim
smejali smo se
i na pasja kola svađali
iako je mrtav
obojica smo voleli život kao ženu
to nikada nije bila ista žena
da li je bio uvek isti život.
Danas sam i ja šetao
sa drugom
prijateljem
i njegovom eksplozijom gneva i smeha
i razbijenim oknima koja pršte
po kaldrmi
ali u rukama prijateljstva
uvek je bilo staklorezačkog kita.
Danas 10. Novembra 1955.
šetao sam se sa njim Ulicom Sen Marten
dan se još nije bio ugasio
ali već su bile upaljene svetlosti u prodavnicama
igračaka
Stajao je na uzanom pločniku zasenjen
Pariskom Robom
Njegov dečiji pogled
bolje od dijamanata
sekao je stakla
i već pripovedao pustolovni život tih budućih
uspomena
te čudesne šarene laže
Nad gradom nebo je bilo plavo raskošno plavo
kao oluja ili nežna pomama
Oblaci su bili uštogljeni
išli su na svadbu
danas
iako je mrtav
na svadbu Desnosovu
na svadbu u Juki
iako je prilično daleko od nje
i ona prilično daleko od njega
a mi smo dizali čašu na zavijutke svake ulice
u zdravlje
sveta rasturenog
sveta ukradenog
sveta ponovo nađenog
i izgubljenog
izbezumljenog
Piramida od stakla
od vinove loze i peska
lakih uspomena
zaboravljenih uvreda
I oboje pod stolom
ili za stolom
nismo više tražili razloge u vinu
to je kao tražiti u običnoj vodi
srečnu sočnost grožđa

U tvoje zdravlje Rober i
iako si mrtav
za tvoj budni san.


                                          

Pesma nepoznatog istočnoevropskog pesnika ~1955.

Blédi
ko dve zastave koje smo
iz godine u godinu, za praznike, udevali
u gvozdeno ležište pričvršćeno gipsom iznad kapije,
bledi svet, gubi boju.

Gde su praznici?
Pod debelim slojem prašine
u toploj
tavanskoj prostoriji ćuti
svet rastavljen na delove.

Nestadoše povorke.

Pretvoriše se u urlanje
i odleteše u vetar.
Umesto svečarskih pesnika
sad vetar govori stihove,
glasom uskomešane prašine,
glasom treperave јаrе nad betonskim trgom.

Da smo ovde voleli žene – neshvatljivo je!

Iznad razdoblja
usijanih visokih peći
i zategnutih konopaca
neodlučna sadašnjost
– prašina što se sleže – lebdi.

Napola podignute građevine
nad zanosima carevine.
U šta sam verovao
ne verujem više.
Al svakodnevno podsećam sebe
na to
da sam imao veru.

Pucketa
naša užasna samoća
kao na suncu usijane šine


Andžej i Vanda

Jedna lančana bomba i jedna klozetska četka
otiđoše u partijski ceka.
Predstavili su se:
”Hrabri Andžej i vredna Vanda.”
S mašinkom čuvar na njih se izdra:
”Kuda? Odakle? Bando!
Gde vam je pasoš, ukaz gde je?”
Progovara hrabri Andžej, lančana bomba:
”Molim te lepo, nemoj da se dereš!
Moj je karakter eksplozivan,
udarna igla već se mrda.”
Progovara vredna Vanda:
”Gos’n viteže, čemu takve reči,
hoćeš da te okrebečim?”

Počeše da bruje zaguljeni telefoni,
usijanje telefonskih žica,
ide naviše momčina Andžej,
za njim ide Vanda, vrednica.

”Ko ste? Šta oćete?” – pita
Prvi seretar ceka,
cakli mu se glavudža ko cvekla.
”Ja mu dođem ko narod.” Tako će Andžej.
A Vanda, skromno: ”Žena mu zakonita.”
”I? Šta oćete?”
– Tako će seretar.
”Spreman sam da pregovaram pomno.”
Odgovara Vanda: ”Rintala sam
ko stoka, a sad lepo
vidim: sve je govno.”

Istupa Andžej:
”Nema tu mnogo da se priča,
borio sam se za vlast,
grcao za mirom,
al danonoćno buči teve
ko loše povučen vece,
i plivaju u moci
komentari.
Bojim se da ne eksplodiram.”

Glavni Seretar, čuvši ovo,
jurnu na mermerni hodnik,
u ljutnji zamalo nije u gaće,
jedan Kurvoazije na brzinu smaza,
ра se energično vrati nazad:
”Vi biste – je li? – stalno stanovali, jeli,
gubite se, o ta prokleta fela
što samo navodi tešku vodu
na mlin naših neprijatelja.
Ruše se brda, a vi serete,
hteli biste stalno da živite, da žderete!
Šta? Ko su nam dušmani?
Oni koji niste mi!
Svi vi!”


Metafore o našoj situaciji

Sve je
beznadežno.

Gde sam sad spram
sebe mlada,
onog koji je verovao da će
svet – poput rukavice! – navući na ruku.
Mrdajuć lako prstima
osećati: da, leže mi, ko krojene za mene.
Ta rukavica – oklopna rukavica,
na dlanu od finog žičanog veza,
blesne katkad peglano naličje
– il laka, drugačija rukavica,
svilena il glaze,
čiji se parnjak u rukavičavoj desnici
nosi, neupotrebljen, kao ukras.

Gde sam spram tog mladića? Gde sam
od nade – kako nazivamo zbivanja koja se mogu podneti –
kakve nade! – od slutnje bilo kakvog
cilja? Gde sam? Gde sam?

Rad: da – sudeći po umoru,
to je rad. Duh upregnut u dolap
– vetar u krilu vetrenjače – melje.
Gde sam?
U svojoj radionici, s nekoliko mene.
Sve je beznadežno. Al ovo nije.

Nešto će se već izleći iz ove neverovatno strpljive
meljave. Možda ćemo svariti, kao univerzalno
brašno, te po formi i težini
tako neravne misli.
Da li će biti jestivo?

Il recimo – poređenje je pogodnije –
da smo tkači, i da iznova tkamo
grumuljičavu tkanicu sveta. Naravno,
sveta senki: možda će – ko zna? – da se
pretvori u valjano ruho.

U svakom slučaju – ludo se zabavljamo,
ko zgrčen, ko u hirovitom raspoloženju,
stušti se nadole il se skotrlja? Ni to se ne zna.

Katkad naglo
napuštamo svaku zanimaciju,
uznemiri nas i prožme struja silnog
uzbuđenja; katkad nas obrva dosada, i čama,
i mrzovolja nas tada usami.
A katkad se manemo svega – i tada
blesne tupa strava jednako
u srcu zanosa i u dubini ravnodušnosti:
strava: nije li ovo zauvek?
Neće li nas najuriti neko,
nepovratno? Napolje, idi,
tamo gde već ničeg nema?
I svi se u strahu vraćaju ko prebijeni:
tà tamo napolje glas se ne čuje,
a reči gube svoju vrednost,
tamo gde već ničeg nema.

Osramoćeni, nastavljaju
već skoro zaboravljeno. Sad su ko vojnici
u šumi (prekinuta je svaka veza),
vojnici koji više ne znaju da su još vojnici.
Obavljaju i dalje obavezne zadatke.
I svaki nosi u sebi neki nemi prigovor,
svak onog drugog optužuje, jer je samo koji
trenutak ranije bio žrtva
panike.

Tamo vani gde već ničeg nema,
šuplje dozivanje u uhu mi polako
zamire. Samo me katkad prodrma strah:
koliko imamo vremena još, još koliko
dok me gađenje na sebe sama
ne izbuši, pretvori u ništa
– il me raznese ko nabreklu zvezdu?
______


Preveo: Danilo Kiš

Mika Antić

Pesma za nas dvoje

Znam,

mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,

mada se tražimo podjednako

zbog sreće njene

i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,

vrbama vetar čupa kosu.

Kuda će?

U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka

zurim u lica prolaznika.

Koga da pitam gladan i mokar,

zašto se nismo sreli nikad?

Ili je već bilo?

Trebao korak?

Možda je sasvim do mene došla.

Ai' ja

u krčmu svratio,

a ona

ne znajući - prošla.

Ne znam.

Ceo svet smo obišli

u žudnji ludoj

podjednakoj,

a za korak se mimoišli.

Da  mora da je tako...

______________________________________________

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i

pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja

svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad

dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe

skidati. Na meni ćeš se raspasti.

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju

ove detinje duše. I da se više ne stidim pred

biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrktati

moju kožu s tvojom. Ne znam da li me

shvataš: to nije prožimanje.

To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji

miris, sav izatkan po nama.

Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.

Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe

da se, ovako pokipeo, ne prehladim od

studeni svog straha i samoće.

____________________________________________

MOSTOVI

U meni večeras jedna reka

Razbija ogromna brda daleka,
Muči se, urliče, razmiče klance
I kida svoje zelene lance
I rije kroz moje srce, i peče
I kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
Čudno je meka. Sva je od mleka.
I čas je srebrena. I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava,
Svako u sebi reke druge
Pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
Uvek drugačije istovetne.
                                     ______________________________________________

LJUBAV




Da li je istina što piše u Kalevali:
"Ruka što se daje, uvek je iznad ruke koja prima"?
Da li je istina ono što govore u Barsi:
"Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš
stići. Ako joj okrenes leđa pratiće te".

Neko je nekad rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti od deteta".
Ne smej se zato ako ti kažu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti. Nema male
krađe i male smrti. Nema malog rata niti
malog poštenja. Nema malog prijatelja i
Male tajne.
Nema malog čoveka i male ljubavi.

____________________________________________

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun,
I nemam obične sreće. I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

_____________________________________________

Prva ljubav

1.

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si,il' nisi više
ono obično dete,
ono bezalzleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

______________________________________________

O čemu pričamo dok lutamo
u predvečerje gradom?
U stvari:mi samo ćutimo...ćutimo
i gledamo se kradom.
U stvari:mi se u sebi pitamo
nešto što nikom nije jasno.
I sanjamo. I skitamo...skitamo
i katkad smrknemo glasno.
Al kad se nebo skoro već smrači
i od svetiljke dan požuti,
odjednom znamo sve šta znači
to što se ovako ćuti.
U stvari: mi to u sebi slutimo
reći narasle u bezmerje.
Pa nam je dosta i da ćutimo
i lutamo kroz predvečerje.

_______________________________________________

Ušunjam se u tvoj jastuk

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slučam,
slučam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćeš se setiti.

_________________________________________________

Kada mi nedostaješ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ...

__________________________________________________

Hodajući na rukama

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.

Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.

Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.

Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…

Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.

Od koje sam ja vrste?

Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.

Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.

Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.

Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…

Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.

Jer mnogo puta sam bio gde nisam još koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.

Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…

Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

__________________________________

NOSAČ

I
Oduvek sam se divio onima, koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima, koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene...
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misli zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.Učitelj obično kaže: "Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom!"
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama

III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?

IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

____________________________________________

Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu i razliti pločnicima. Razbiću celo o bandere i sva ću pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvog osmeha na čaši iz koje si pila lekove. Obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe češ ostaviti u oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tuči one koji ne umeju da nariču kad spomenem tvoje ime. Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne. Nikada se više nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje ce mi se stvarnost godinama uvrtati u potiljak. I sve lepo će sa tobom umreti.

I svakog proleća krovovi će dugo plakati suzama okopnelog snega.

Cezare Paveze

Noć u kojoj si spavala

I noć je nalik tebe,
daleka noć što plače,
bezglasno, u dubokom srcu,
a zvezde potamnele promiču.
Obraz dotiče obraz -
javlja se drhtaj leden,
neko se muči i preklinje te,
u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.

Noć pati i čezne za svitanjem
siroto srce koje ceptiš.
O smrknuto lice, potajna muko,
groznico koja zalostiš zvezde,
neki čekaju zoru poput tebe
ćutke motreći tvoje lice.
Počivać u noći
kao vidik mrtav i zatvoren.
Siroto srce koje ceptiš,
davnog jednog dana ti si bilo zora.


_____________________________________



Noćna uživanja



Zastajemo i mi da udahnemo noć
U trenu kada vjetar najžešće briše:
ulice su od njega hladne a svi mirisi nestali;
Nosnice se dižu prema lelujavoj svjetlosti.

Svi mi imamo neku kuću koja u mraku čeka
Da se vratimo; neka žena nas čeka u mraku
Ništa ne zna o vjetru žena koja spava
I diše; toplina njenog tijela
To je toplina krvi koja šapuće u nama..

Umiva nas ovaj vjetar što stiže s kraja
Ulica zinulih u noći; lelujava svjetlost
I naše stisnute nosnice
Glože se gole. Svaki miris je jedno sjećanje
Izdaleka kroz mrak došao je ovaj vjetar
Što se obrušava na grad: preko brda i livada
Gdje je i trava topla od sunca
A zemlja pocrnjela od vlage. Naše sjećanje
Opor je miris, neznatna blagost
Rasporene zemlje koja zimi ispušta
Dah svojih bezdana. Svaki je miris
Izvjetrio u noći, a u gradu samo nas oplakuje vjetar.

Vratit ćemo se noćas ženi koja spava,
Prozeblim prstima tražit ćemo njeno tijelo,
A neka toplina iznenadit će nam krv, toplina zemlje
Pocrnjele od vlage: dah života.
I ona je topla na suncu i sada otkriva
U svojoj nagosti najugodniji život,
Koji danju nestaje, a ima ukus zemlje…



____________________________________________


Susret


Ovi tvrdi obronci koji su sazdali moje telo
i potresaju ga tolikim sećanjem otkrili su mi čudo
te žene koja ne zna da je živim, a ne mogu je
razumeti.

Jedne sam je noći sreo: sikara svetlija
pod nejasnim zvezdama u letnjoj magli.
Uokolo se sirio miris tih brežuljaka,
dublji od tame, i najednom se razleže,
kao da iz bregova izbi, glas čistiji
i oporiji istovremeno, glas zaboravljenih doba.

Ponekad je vidim, živi preda mnom,
konačna, nepromenjiva, kao sećanje.
Nikada nisam mogao da je shvatim: njena mi
stvarnost vazda izmiče i nosi me u daljine.

Ne znam je li lepa. Mlada je među ženama:
kad mislim na nju, prene me sećanje davno
na detinjstvo provedeno među ovim bregovima,
toliko je mlada. Nalik je jutru. Njene oči
nagoveštavaju mi sva daleka nebesa onih davnih
jutara.

U očima ima tvrdu odlučnost: najčistiju svetlost
koja se ikad rasula u zoru po ovim obroncima.

Sazdao sam je od svih najdražih stvari,
a ne uspevam da je razumem.

___________________________________