ZAL KOOP

     Kada padne noć, te pesnik uzme u ruke pero kako bi zabelježio svoje osećaje – pitanje je koliko je sâm Pesnik svestan sadržaja svog pisanja: da li dakle on vodi pero, ili pak pero Njega. Pesma je oduvek bila najliričnija vrst književnosti. Ljubavna lirika pak najpoetičnija poetika. Reći da je pesnik Zal Kopp „samo“ ljubavno-erotski pesnik – dakle onaj pesnik koji isključivo peva o ženskome telu i duši – delomično je tačna. Ljubav prema voljenoj ženi tek je refleksija one večne Ljubavi; zapravo, sâm osećaj ljubavi nema svoje izvorište u jednoj pojedinoj ženi (ili više njih!). Žene, ta lepa bića, tek su poticaj, podstrek, izvanjski uzrok muškarčeve „opsednutosti“ ili „izbezumljenosti“.


Vrela i blaga




Kako si lijepa dok dodirom ulaziš u moju kožu
i kako si tvrda kad vrelinom bradavica dišeš.
Kako se izvijenim tijelom, mojim usnama smješiš,
dok tvoja koljena njišu procvjetale crte bokova.
Kako me samo vječnošću svojih uzdaha izdvajaš
i mirna, poput dijamanta, sjajiš ognjem strasti.

Mojim venama, glazbom užarenih drhtaja pjevaš
i mirisima crvenih pupoljaka izazivaš osjete.
Kako me gledaš, dok u meni otvorena zastaješ,
a ja umirem, jer se hoću tvog blještavila napiti.
Zavodiš moj san požudom svojih vještih prstiju
i ništa ne tražiš, poput vulkana iz mene izbijaš.

Na rukama mjesečine mojom zjenicom liježeš
i svaki drhtaj kao cjelov srca nijemo nanosiš.
Ružičasta si, a istovremeno plava, vrela i blaga,
bistra i hukom vjetra očaravajuća, ti si nebo
i ljubav si tog neba što se u meni zanosno pruža
i odzvanja prostranstvima beskonačnih prepona.

Kako si nježno okretna s tim dvjema rukama
i mojoj tvrdoj muškosti odana, dar mojoj krvi,
rumena u licu, bijelom utrobom ovjenčana,
lepršava ljepota ružinih latica i žar mog života,
u gibanju svemira beskrajna i kao nitko lijepa,
ljubavna i sva potpuno predana našoj postelji.

Tu si u poljupcima što iz moje duše stalno izviru
i kad te imam osjećaš kako si otmjena ljubavnica,
kako sjenu tvoga obrisa pretačem svjetlom života
i divlje opijam slatkim bogatstvom iz mog pehara,
kako u tebi milujem tvoje pokrete dok me nosiš
i kako oduvijek, kao zrela žena, u meni postojiš.

_____________________________________

Boje ljubavi


Ništa nije važno, kao vještina naših osjećaja kad primi boje ljubavi
i ništa ne treba osporiti promjenama koje nastaje u vremenu čekanja ,
jer svako disanje tada ima svoj ritam, ponekad blag, ponekad trom,
ali ipak skladan i nas ritam, što uči dušu vječnom privikavanju.
Što smo prije bili i zašto sjajnim koracima tako preplašeno zastajemo,
neznam, ali ponekad poludim poput vjetra i zaurlam tvojim biće,
nasrnem divljački, pa se u strahu, da ne poklekneš, povučem i utihnem
i znam suncokrete zatamniti i prisiliti ih da se mog nemirnog sna napiju.

Ali, sve to radim iz ljubavi i koliko god ti čudno izgledalo, ja te volim
i ne mogu bez tebe i vječno sam ti zahvalan što u meni odavno postojiš.
Ovoj pjesmi ne pripisuj nikakvo zlo, niti mojoj ljubavi, oni su lom nemira
i skup su stihova svih mojih nestrpljenja i čežnje za tvojim toplim dodirima.

Neponovljiva si, neizmjerno blaga i mojim snovima potrebna, otkrivena
i začeta u svakom mom pokretu, posažena korijenom moje velike ljubavi,
izrasla rijekom mojih drhtaja i u svakom njenom valu ljubavlju zablistala,
dohvatila vječni smisao i pomjerila granice mog beskonačnog svemira.

Prepoznajem pogled mjeseca u kojem zabrinuto trčiš svojim toplim usnama
i poznajem obrise bijelih breza što se skrivaju iza tvojih nježnih zagrljaja,
zato te i vodim ravnicom mojih nadanja, jezerima mojih dugih iščekivanja
i zanosnim proplancima sa kojih drvoredi visokih nad tobom strepe .

Jedina moja ljubavi, samo tebi pripadam i u tvom se srcu jedino snalazim,
kao čovjek svaku sumnju odbacujem, kao ljubav tvojom dušom odzvanjam,
kao miris tvojim tijelom ustajem, kao vjetar tvojim se nebom propinjem,
predivna moja, ništa mi u životu nije važno, osim tebe i boje tvoje ljubavi .


____________________________________


POD JABLANOM SUNCOKRET DRIJEMA . .

Pod jablanom suncokret drijema
i opija nam grudi
mirisnim poljupcima sunca.
Kiti nas zrelim ljubavnim uzdasima,
kao mekim oblacima, tiho
i mi na zlatnim poljima
pocinjemo stidljivo rasti.
Sa visine nebeskih obraza
pod jablanom kaplje sunce
i sa ceznjom ptica
pogledom psenicu grli,
a nasi prsti,
tople krosnje ljeta pletu
i bujicom rujnih jabuka
nasa tijela presvlace.
Nicu slatki vocnjaci
i dok osmjehom dio neba crtamo,
poput vjetra, trava nam bokove njise,
a crvenilo tresanja usne oblaci.
Pod jablanom suncokret drijema
i mi se napijamo ljubavi . .


___________________________________

DALJINA


Sanjam, kako u mom nebu,
opojnom bojom sna,
poput mirisnog pupoljka
u cvijet ruze izrastas.
Pod opustjelim krosnjama
nebeske tisine,
iz moje duse citas ove stihove.
Nudim ti samo jesen i nista vise,
a ti tako osjecajna pristajes
i pretaces moje jesenje misli,
u osmjeh svojih latica.
Vrhovima usana,
tiho klizis mojim srcem
i njegovim otkucajima sapuces,
kako si odavno opustjela
i da zbog tebe,
vise nitko nije trebao doci,
a ja samo slusam tvoje rijeci
i osjecam plavu boju daljine
u crvenoj boji tvoga glasa.
Pratim drhtanje svojih prstiju.
Zeljni su tvoga obrisa.
Glasom te ljubim
i mjesto u mom bicu,
istkano za tebe
srcem njezno namjestam.
Otkrivas kakav si cvijet.
i kako da te zelim,
kako da svoja slova u uzdahe pretvorim,
kako da zaustim,
dok mojoj dusi svoje tajne dajes,
kako da te osjecam,
kad se zbog mene
u zrak pretvaras
i omamljujes me svojim stidom.


____________________________________________


NOĆAS VODIMO LJUBAV

Nocas vodimo ljubav, ti na meni i ja u tebi.

Sirimo po nama mesecinu i zvezde,

njihov se odsjaj sladi uzdasima nasih tela.

Mila drzim te za struk i pratim toplinom pokreta,

ulazim i topim se u tvojim bedrima,

a moje usne preuzimaju tvoje grudi

i jezikom maze nabrekle bradavice.

Nocas vodimo ljubav, ti poda mnom i ja na tebi.

Ispod nasih tela vri noc

i putanjom milovanja uspavljuje pev ptica.

Svaki prst utiskujem kozom i cutim mekocu,

a prepone mi medju tvojim gore,

pa me zanose i poput reke tecem.

Uzimas me snagom mora.

Nocas vodimo ljubav, ti do mene i ja kraj tebe.

Uskovitlani zrak pomice zidove,

sve smo blizi zori koja otkucajima stize.

Pomesani sa suncokretima

osecamo kako se ritam u nama ne smiruje,

postaje zesci i oslobadja strasti nasim stomacima.

Jutrom nam leze ravnica u dlanove.

______________________________________________

NUDIM TI SE

Evo nudim ti se...

u beskraju nasih noci

u nektaru sladunjave strasti.

Uzmi me

u slatkoj tami i iskrenom grehu.

Jer sve moje putanje znas,

razlivena od lave vrelija sam ja.

I na samom koraku od ludila.

Usnama te grizem...

Sve vise ti sebe nudim

i poput boje se rastapam

u ekstazama nemira.

I sve bi istrpela

samo da si u meni

u neznim talasima

stapanja doveka.

________________________________________________




TISINOM POSTELJE

Kako si samo tiha i besprijekorno blaga!

Rasplećeš miris svoje kose u meni

i mada te dugo nema na mojim ramenima,

koračaš sa mnom tišinom postelje

i zagrljena mojim venama,

tečeš kroz neprospavane noći

i liježeš na moje tijelo.

Ako zaspem, nebeska lepezo paunovog perja,

nastavi u plavoj ptici san

i postani znak besmrtnog leta.

Sleti na bezbrojna moja ležišta,

na moju nagost za tebe pripremljenu.

Kako si samo čedna i strastveno bezbrižna!

Dugo te nema na mojim ramenima,

ali stalno mirišeš među mojim preponama

i neprestano me posjećuješ

u neprospavanim noćima.

Kako si samo topla i vješto zaigrana!

Postala si požuda umornih mojih čekanja

i tako slabom rušiš stare zidine samoće.

Raznim te molitvama polažem na svoje usne

i razne osmjehe miješam pučinom svojih želja,

a tvoj obris uporno grlim u tom bespuću šutnje

i ljubim tvoje titravo lice u nizu podivljalih čežnji.

Kako si samo lijepa i koliko te sanjam!

S kakvim me nježnim poljupcima sladiš!

A nema te na mojim ramenima, ljubavi moja,

dugo si odsutna i dugo ćutim tvoje biće.

Obožavam uzdahe tvojih dodira

i ljubim ovaj san u kojem postojiš

i s kojim nastavljam čekanje.

Kako si samo nježna i koliko te šapućem!

____________________________________

SAN


Neka te ne uznemiri , neobican pocetak pjesme ,

pricati cu ti mila , o snu , koji , u meni nocu , seta .

Vatri , sto me jutrom budi i miru koji osjecam ,

dok , u svakom koraku stiha , idem prema tebi .

Taman , kad se mjesec usece u sobu , prilazi mi san ,

a ti se , nevidljiva zamaknes iza prozirne zavjese .

Uz hladan zid proseces , nosis sunce , na ramenu

i pazis , da me , obris tvog pokreta , ne uznemiri..

U tom trenu , ispod krova , moga uspavanog tijela ,

s misli , samim rubom umornog oka , krisom legnes .

Ozarena lica , prekrijes moj osmjeh i poljupcima tiho ,

otjeras maglu , sa mojih , nemirnih ravnica .

Onda , starom mislju , primaknes se mome tijelu

i sa rijekom osjecaja , spustis prema uscu strasti .

Tu me tvoja ruka , k sebi , poput sutona , primi

i u odsjaju pijeska , skoljku bjelinom ponudi .

Kad vrt procvjeta , ti podamnom , dolinu otvoris ,

pa me njenim poljima i proplancima mamis .

Kako se vidicima slasti , primicem sve blize ,

to se san , kao vjetar , u meni , pokrece i mijenja .

Nista ne osjecam tada , osim tvoga , mekog tijela

i mojih uzavrelih dodira , preko njeznih proplanaka .

Odjednom shvatim , da sam sa snom , u tvome bicu

i da to, moja rastopljena dusa , u tvom tijelu sanja .

Presretnog i blazenog me budis , odlazis sa jutrom ,

ja se dizem i sa javom , na pocinak , s mirom spremam .

Vatra koju ostavljas , u sobi gori , ispod mojih vjedja ,

a svaki ugasli plam , u meni tad , novu zelju radja

_________________________________________

U vrhu svjetlosti

Treperiš u vrhu svjetlosti

i tiho vedrinom osmjeha,

izlaziš iz leptirovog daha.

Prilaziš mi dužinom duše,

izazovno šećeš mojim pogledom

i neprestano opijaš uzdasima.

Smatram te svojim korijenom,

s tobom mogu nebo dosegnuti

i kao vjetar zauzdati oblake,

mogu poput sjene izrasti,

pa po tvome tijelu isplesti

meke dodire blagosti.

Dok se sa obzorja pružaš

natapaš me kapima strasti,

a kad brazdama muškosti

doneseš tišinu mirisa

u drvoredima tvoje zrelosti

otkrivam putove njedara.

Dragocjen si izvor proljeća,

iz tebe se rađa sunce

i zasipa polja kamilice.

Pod tvojim koracima živim,

pod tvojim osmjehom tečem,

na tvom tijelu postajem ratar.

Kao da sam iz tebe niknuo

toliko se za mene trudiš, mila,

u svom srcu za sve brineš,

nježno primaš moj život,

pa ga dušom u sebe sklanjaš,

i nesebično se ljubavlju daješ.

Treperiš u vrhu svjetlosti

i tiho vedrinom osmjeha,

izlaziš iz leptirovog daha.

Prilaziš mi dužinom duše,

izazovno češeć mojim pogledom

 i neprestano opijaš uzdasima.

_______________________________________

Nebo tvojih grud

                                 Jedva dočekah vreli cvrkut tvojih poljubaca

i tvoj šapat zbog kojeg zauvijek zavoljeh

sve te ptice s kojima si se ugnijezdila u meni.

Volim na tvojim grudima ljubiti nebo,

a dok prolazim kroz dodir tvojih prstiju

volim šetati tankim horizontom bokova.

Nemaš kraja, jer od srca prema svemiru

pružaju se nepregledna polja tvoga sjaja,

a od struka naniže, blagostanje je bjeline.

Svako malo zalijevaš me mirisom oblina

uz čiju se svesrdnu pomoć sretan

žarimi kao uzdah sunca tonem u klasje znoja.

Imaš vrijeme u kojem ne postoji samoća,

imaš pravo, između mene i tebe je san,

pretvoren u cvijet miriše na boju meda.

Katkada, cijelog me presvučeš dušom,

pa se uvučem u drhtanje tvojih zjenica

i završim poput najljepše misli na usnama.

Tad mi tvoj beskraj potekne dužinom leđa

i disanjem se ubrzano sručim dolinom užitka

u zagrljaje jarkih valova ognjene rijeke.

Katkada, tvoje ruke kao jato ptica divljaju,

izranjaju iz vatre požude lepršave ruke

postajući sve više ljubavnice mome tijelu.

A kad čujem kako liježu u tvoje krilo

prekrijem ih jednom jedinom kapi tišine

i krenem u susret tvojim sklopljenim očima .

U njima vidim tebe pogledom zvijezda

i sanjam te kao vječni ukras moje duše

u kojoj slušam cvrkut tvojih poljubaca

________________________________________

HARFA

                                       Izmedju mog i tvog sna stoji harfa .

Iznad nasih htenja mesa se noc .

Moramo priznati , u svakome od nas

postoji dugi odsjaj neostvarenih mastanja

i kao sto vetar zaposeda planinu ,

tako i mi stalno izviremo vlastitim beskrajem

i vodjeni horizontom stizemo na pocetak .

Dakle , kako ovu pesmu ispevati ,

a ne poremetiti smisao prvih stihova ,

ne potrositi uzalud tako skrte reci ,

kao sto su , pomalo i uzbudjenje .

Jer , niti je nase divne ljubavi malo ,

niti uokvirujemo nase uzbudjenje .

Veruj mi , ovo jest ljubavna pesma ,

njena struktura je nastala iz ceznje

i njeni obrisi prolaze tvojim prostorom ,

spustaju se niz pramen kose u pogled ,

pa kroz zenicu ulaze vibracijama ,

zalaze u mozak i iz njega klize kicmom ,

da bi na kraju klicali s otkucajima srca .

Gde se mi tu ljubimo i vodimo ljubav ?

Idemo ispocetka , prislonimo prvo harfu ,

ugodimo njenim tonovima nasa tela ,

izmedju neba i zemlje pronadjimo mesto

i u njima izmesajmo sve protekle noci .

Osecas li sada kako plovimo melodijom ?

Vidis, s tim silnim zvezdama na vrhu prstiju

mozes zagrebati prozirno nebo sto u nas tece

i u svaku pukotinu utisnuti poljubac .

Mozes i svemir prigrliti , uzeti u sebe ,

a ako i to nije dovoljno , poslusaj harfu ,

vrati se i sa vrha pesme zapevaj .

Kada to jednom ucinis, zauvek ces hteti ,

a vreme kada cu ti reci, ljubavi moja

i tako pokrenuti sustinu u tebi ,

vec dolazi, zato podjimo polako prema zagrljajima .

Naucices putem , koliko si snazna ,

koliko u sebi skrivenih dodira imas .

Otkrices sama molitvu svoje duse

i usvojiti osnove kretanja kroz ljubav .

Zastani na trenutak kod prvog koraka ,

uskoro ce i dugo ocekivani zagrljaji .

Pogledaj samo oko sebe i podseti se harfe ,

napregnes li dovoljno sluh, razaznati ces noc

i u njoj moje ruke kako izrastaju u tebi .

Prepoznas li ih, otkriti ces vecnu tajnu ,

a ako im dozvolis, prepoznati ce i one tebe .

Mila moja, sada smemo zapoceti ljubav,

uneli smo sebe u pramiris uzdaha i zelja ,

okrepili postojanje i zapoceli osmehom .

Dovoljno, da se u nama svemir pokrene

i dobrim vestima napuni nase duse .

Ovo je retkost, jer samo ponekog iskra dotakne

i tada uglavnom, neprozbore ni reci .

Mi ne smemo cutati, necemo tisinu u nama ,

ako treba izmiricemo slabosti i predrasude ,

pogledati mesecinu kroz casu zuci ,

ispiti njene namere i stati jedno kraj drugog .

Tako cemo mila moja, ja i ti napraviti

i zauvek lebdeti iskazujuci ljubavi postovanje .

Sada smo konačno spremni nastaviti ovo putovanje

i usput smireni u beskonačnosti uživati ,

a darove sakupljene u prostoru plodnih kiša

prihvatiti kao ponuđene stvari, za pamćenje .

Prihvatimo, jer smo posebnom vatrom rasplamsani

i zbog toga izgaramo i milujemo toplinom .

Ne postojimo u papirnatim mislima ,

niti u svim onim staklenim drangulijama

i ljubavnim pričama sto ih suzama rastaču .

Primećuješ, nas zaobilazi svakodnevna mizerija .

Mi proizlazimo iz opšteg nestanka haosa

i iz nas se nebo visinom stalno uznosi ,

s ponosom u nama svetli lepotu prostora ,

milostivo uzdahom odvaja dan od noći ,

stvara vreme kakvo smo hteli, po našoj meri .

Mošda ćeš pomisliti, kako je moguće ,

da se odjednom u tebi trajno javlja zora

i dok spavaš pokrivena samim dahom vetra ,

posećuju te mirisni snovi mog bića .

Sve je to razlog za kraj ove pesme .

Gledam tvoju sliku i znam kad si zaspala .

Rubom mog oka ocrtavas istinsko pomirenje

i ja te grlim dok hodam uspomenama .

Znam kako je tumarati uhvacen trenutkom ,

kako je kad smo precrtani od svih obzira

i sta posle nemogucnosti povratka .

No, ono sto je u nama, izbor, on tek dolazi ,

on s nama sniva i poziva onkraj izgubljenog .

Sadasnjost i buducnost vri nasim mislima ,

poput pupoljka sazrevamo u njima

i na velikim stabljikama zelenila dremamo.

Tu smo jednaki, istom brzinom otvaramo osecaje ,

nemamo razloga cutati, vec naprotiv pevamo ,

zelimo jedno u drugo utisnuti nadu

i kao pecat pokloniti nezaboravne dodire ,

da takvi zakoracimo zagrljeni u vecnost .

Od svih pomeranja, nase je najvece,

u svim pokusajima, samo se nas san ostvario

i nismo zapusteni, vec smo sjajem optoceni,

nismo izmisljeni, stvoreni smo iz praska vremena .

Eto, napokon ti donosim ljubav ,

jos malo, pa cemo je i poceti voditi ,

a onda ces utonuti i sve ovo neopisivo osetiti

i ja cu tvojim srcem ,sve do korena prodreti ,

poneti te u narucju neuhvatljivog sazvezdja ,

njegovim dodirima primiriti nemirnu utrobu ,

svaku tvoju poru nezno ljubiti ,

sagnuti se i posegnuti za tvojim ocekivanjima ,

a zatim skinuti veo i udahnuti te .

Uneti te u svoj krvotok, rasaniti milovanjima ,

prihvatiti igru tvojih prelepih grudi

i necu se onde zaustavljati moja ljubavi ,

krenuti cu dalje vristeci prostranstvima puti ,

jer nasa ljubav nudi i moze vise.

Na pocetku je ovom pesmom istrcala nasim stomacima

i tako najavila svoju moc urezujuci pozudu ,

dajuci svakome od nas pravo izbora ,

hocemo li se, nakon sto je osetimo,

promeniti u beskonacnoj praznini bljestavila

ili cemo s njom, nastaviti . . . moja ljubavi .

_________________________________________



Višak plavetnila



MISAO O TEBI



Ljubavi moja, budimo se stalno u nekakvom sjećanju ,

i već pomalo sijedi upiremo lica u sjetnu maglu.

Pa, mila moja, zar je cvrkut naših bradavica ranjen?

Sjeti se samo kako su nekada disale mirisom dunje,

i niz tvoje zjenice ponovno će teći višak plavetnila.

Vidiš ruke, sada su žedne, jer prsti još uvijek pamte,

ali tek kad strasti ponovno među njih uzdahe zapletu,

jedan dio tog božanstvenog neba na usne može leći.

Zato priđi, nećemo se više nikad rastati u mraku,

obećavam ti, na kamenom zidu ostaje teret srca.

Otvori bedra, umnoži svoje blaženstvo poda mnom,

plamti zrakom i zaljuljaj nogama pola mog stoljeća.

Učvrsti se kao nekada snažno u meni i raspusti kosu,

a svoje užareno tijelo zanosom moga korijenja veži.

Slobodno sakupi rastrčane snove i opojna maštanja,

i na taj se način po mojoj bjelini osmjehom razvuci.

Ljubavi moja, zauvijek ostanimo jedno u drugom,

utrobom se neprekidno izvijaju zvjezdane trave,

a njihove vlati milujući nas, ljube proplanke duše.

I konačno, osvanut ćemo kao jeka u najtišoj noći,

jer smo u vrtu pristiglog proljeća dobili vječni sjaj.

Tu nema otuđenosti koja u nama neće jednom proći

i nema tog nebeskog sazviježđa koji nas neće posjetiti,

jer nismo nepokretni dah što u daljini utočište traži

Imam misao o tebi i nosim je na dlanu.

U svakoj njenoj kapi tvoja kosa sjaji.

Imam poljupce mesečine za tebe.

Svaki njen zrak moj je dodir u tebi.

Tvoje meko telo imam u sebi

i nad nebom tvoje bistre oči imam,

a za česte šetnje sto ih ispod duge nosim

u večnom trajanju poljubaca te imam.

Znam da se jasan miris tobom prostire

i postelju našu u mlade noći pretvara.

Redom uzdahe na usnama imam

i zajedno s njima čekam obrise tvojih.

jer me ljubavnim danima dozivaš,

trčiš i grliš suncem svoga pogleda.

Volim te, jer moj osmeh u sebi čuvaš

i ponosno u sebi snivam, gde te imam.

Trebam te, jer moje strahove rasteruješ

i carstvom mog nemirnog bića traješ.

Žudim za tobom i žudnjom prekrivam obraze,

vrhom tvojih grudi dolazim i u njih uranjam,

prstima te stižem u seni predivnog poprsja

i pučinom tvoje puti razvlačim svoja milovanja.

Imam te i pod gorjem i u utočištu valova,

svugde te imam i u svemu nalazim.

Predivna moja ljubavi imam te još i više,

jer me tvoja ljubav obuzela, pa me ima,

imam to blaženstvo u kojem tebi pripadam.

Ljubavi moja jedina, ljubim te još jače

i poljupcima u sebi zauvek te želim imati,

imati i čuvati i u nježnim uzdasima nositi,

s tobom po nebeskom plavetnilu ljubav voditi

i u tom zvezdanom beskraju u tebi uživati.

______________________________________

ZNAČENJE ŽUDNJE

                                  Negdje u međuvremenu, uvečer obično,

kad moje ruke postanu pune tinte,

nastaje pjesma na strasnoj bjelini papira.

Tada na velikoj ravnici sjećanja

počinje razgovor s rijekom pamćenja

i svaka riječ za sebe ponavlja ljubav,

istu onu što izvire iz duše neba.

Moje su te ruke tamo prvi puta i dotakle

i puno je tvog neba koje pamte,

jer su i prohodale u plavetnoj dobroti,

u njoj je tako započela njihova radost.

Puno tvog neba odzvanja vrhom jagodica,

njihovi su rubovi ispunjeni osmjehom,

galameći u modrom pejzažu bez kraja

šaraju bezbrižno po tom malom nebu,

a zalijevajući oblake mjesečinom,

vrište između mog tijela i nijemosti sna.

Značenje žudnje trajno si unijela u mene.

Negdje u točki neba, uvečer obično,

moje misli ispunjava čežnja riječi.

Započinje potraga za događajima dana.

Jedino tako, u strasnoj tišini mraka,

dok među krošnjama neba lebdi svemir,

potpuno sam siguran i smiren,

jer ćutim tebe pticu jedinu u moru želja,

i sanjam kako vjetrom metem hladnoću,

da ti, o ljubavi, opstaneš u mojim venama.

I dok se mjesec vere sladunjavim sjajem,

u meni plovi zagonetno stvoreni umor,

ali odan gordosti tvojih toplih obraza,

ostajem vjeran kao slavonski tihi mraz,

i čekam te u staništu zvijezda, o ljubavi!

Malo pomalo, osvajam beskraj lica,

prelazim iz svijeta prolaznosti u blizinu tebe,

ispirem čekanje vatrom tvoga pogleda

i zaustavljam te nasred svoga tijela.

Negdje u struji zraka, uvečer obično,

moje usne zalaze u duboke mirise,

šapuću i nadlijeću predjele uzdaha.

Teško je prepoznati mladost kratkog daha,

i zelenilo lišća jedva dodiruje listopad,

ali dani leda mogu biti izdašni,

ukratko, čak i rumenilo horizonta,

tj. putovanja u kojima nikada nisam pust,

mudrost su kojoj sam toliko posvećen,

jer dok kušam crvenilo tvojih grudi

dostižem skrivena mjesta međunožja,

a uživajući plamenu istinitost okusa,

rastem u gibanju srebrnog njihanja,

i gustom bujicom otječem niz obale.

Eto i tvoji bokovi napokon dobiše ime;

Neodoljivi! Za ljubavni obred nježnosti,

težnja su duše u vječnoj slavi srca,

i konačno trajni motiv mene ljubavnika.

Negdje u svili tvoje kose, uvečer obično,

kad moje oči osmjehom krase tvoje oči,

i san tvog pogleda san je mom pogledu,

zalijevam te dragocjenom tišinom dodira,

a ti se priklanjaš tijelom i kličeš stasom,

drhtiš, grliš me i život mi opkoračuješ.

O ljubavi, ova tvoja koža puna kristala,

puna bisera, ispunjena mojim poljupcima,

ova tvoja koža pritišće moju muževnost,

a ja se priklanjam tijelom i kličem stasom,

o ljubavi, o moj znoju i moja pomamo,

u sokovima tvojim, moje znanje neuko,

naspram tebe okupanoj mlijekom sunca,

moje znanje bezvrijedno i neuko,

osjeća kako bubriš užarena i mirisna,

i posred vrele pučine mog ulaska u tebe

te tvoje butine, tvoja bedra, bokovi tvoji,

o ljubavi, nose me u središte matice.

_______________________________________

Moja pjesma tebi



Pojavis se iznenada

u mom snu i ja se pitam

jeli stvarno moralo tako biti.

Isvake noci gledam u zvijezde

zamisljajuci tvoj lik i cekam odgovor?

Zamisljam kako bi bilo

pogledati u tvoje oci i reci,volim te,

Zamisljam kako bi bilo

pogledati u tvoje oci i reci da zelim

njihovu toplinu.

Pozelim se svaki put okupati u tvojim predivnim

ocima i osjetiti ljepotu tvoga zagrljaja.

Sad kad me tvoje oci pogledaju

u meni i dalje vlada nemir.

Sad kad tvoje usne mi se smjese

pozelim umrijeti od srece.

Sad znam toplinu tvoga zagrljaja

i ljepotu tvojih usana

i bojim se da cu ih izgubiti.

Sad si vec stalni putnik

u mojim snovima gdje zauzimas

prvo mjesto i ja te volim zbog toga ...

Mitovi o ljubavi

         Seksualnost koja se  promatra kao “problem”, a ne kao put prema integraciji osobe, kako ga promatra Biblija, star je koliko i samo hrišćanstvo. Cela istorija odnosa zapadne hrišćanske kulture prema seksualnosti počiva na pavlovskoj polemici s gnosticima koji su, radi ograničenja tela i materije, hteli svet podeliti u dva oprečna pola – duh i telo – koji da se bore za premoć. Iako biblijska kultura, a i iz nje iznjedreno hrišćanstvo, ne poznaje antagonizma tela i duha te je gnosticizam osuđen kao hereza, baštinili smo Pavlov polemičan stav, u opreci morala i erotizma pothranjujući žilavost tog antagonizma. Snaga Evanđelja i hrišćanstva kao religije Ljubavi, čini se, nije bila dovoljna da nadvlada taj sraz u antropologiji svakodnevice. I sama reč ljubav postala je višeznačna te pokriva najširi spektar emocija i stavova, često zanemarujući onaj temeljni, biblijski, evanđeoski – da ljubav (prema Bogu, sebi i bližnjemu), proizlazeći iz ličnog odnosa celovite osobe prema Bogu, pretpostavlja zbiljnost osobe. Ljubav istodobno poosobljuje i sjedinjuje, pomaže ozbiljenju i ujedinjenu osobe. Unutar nje ceo je spektar od spolnog do duhovnog. Ali hrišćanska mistika (osim časnih izuzetaka kao što su Augustin, Meister Echkart, pa čak i Ivan od Križa, Franjo Saleški i dr.) uglavnom je zazirala od spolne dimenzije ljubavi koju je ogradila od zbilje mnogobrojnim zabranama što su kroz istoriju zapadne kulture bile povodom telesnih zlostavljanja i moralnih mučenja. Kultiviranje i usmeravanje erotske ljubavi prema duhovnome retko se događalo čak i u granicama braka, a sva pažnja i napori usmeravali su se na zaprečivanje i svladavanje spolnog nagona. I same biblijske poruke sve su se više čitale u tom ključu, pa se u načinu Isusova utelovljenja nije toliko gledao pozitivan znak božanskog porekla koliko odsutnost spolnog koje se izjednačavalo s grehom. Iz svega toga razvila se i sasvim posebna doktrina braka.

       Za osobu strasti, ako ne izabere put ljubavi ili braka, postoje još samo dve mogućnosti izbora: da bude ili zavodnik ili pustinjak. Kad izabere jedno, ono drugo ima za njega privlačnost mita. Ono što ne izabire, njegovo je drugo, potisnuto Ja…Sam Pavao još nije bio jednoznačan. Čas brak svodi na nekakav ustupak prirodi, na stegu protiv nesuzdržljivosti, a čas uspostavlja neku vrstu mistične analogije između spolne ljubavi u braku i Isusove ljubavi prema zajednici verujućih duša. Ljudska je ljubav uzdizana kao odsjaj božanske ljubavi, ali i omalovažavana kao neprijatelj duhovna života. Na kraju je tek dopuštena, i to u granicama najstrožeg i posvećenog braka, dok se u ma kojem drugom obliku smatrala tek pukom pohotom. Zato je neminovno postala nepresušnim izvorom problema, ali kao takva i rasadište novih mitova o ljubavi, među kojima su najtipičniji onaj o mističnoj strasti (Tristan) i onaj o bezbožnoj razularenosti (Don Juan).

Beg od stvarnosti u – mit

Zapadni erotizam, dugo potiskivan, prerušen u trubadurskim idealima, gurnut na rub nesvesnoga srednjeg veka, skrivan pod simbolima i mitovima XII. veka, izbija na površinu svesti tek početkom XIX. veka kao veliko otkriće romantizma. Rougemont smatra da su se Kierkegaard (Alternativa), Baudelaire (Cvjetovi zla) i Wagner (Tristan) prvi svesno suočili s posledicama te revolucije, svatko na svom području: Kierkegaard na području filozofske analize, Baudelaire u pesništvu, a Wagner u muzici. Ljubav se ponovno u zapadnoj kulturi promatra u odnosima između ljudske ljubavi, života duše i duhovnog istraživanja. Svaki stav prema ljubavi odgovara jednomu duhovnom stavu.
Tako se mislioci-pesnici romantičarske i postromantičarske generacije pridružuju retkim duhovnim misliocima (Theillard de Chardin, Leonardo Boff) koji u erotizmu vide lirsko ili refleksivno nadilaženje puke biološke spolnosti. Puteno je viđeno, štoviše, kao psiho-čuvstvena sinteza, kao duhovna kategorija o kojoj može prozboriti tek mit, jezik duše. Kao što je misao dokaz duha, a oset tela, tako je čuvstvo dokaz duše. A mit je opis zbiljnosti čuvstvenoga izraženoga u simbolima lirskog trajanja. Mitovi su arhetipovi strukture naše duše, naših osobnosti iz kojih oblikujemo strukturu naših ljubavi, način na koji volimo. Kroz neke mitove, ili protiv njih, mi se potvrđujemo i prepoznajemo kao osobe.
Dva mita – o Tristanu i o Don Juanu – mogu se posmatrati kao dva puta kojim duša odgajana u zapadnoj hrišćanskoj kulturi pronalazi način da opstane u svojoj celovitosti, tj. u povezanosti s duhom i telom, onkraj isključivo moralne dimenzije u kojoj je ljubav samo dužnost podložna pravilima da bi izbegla zabranama. Jedan mit uspostavlja strukturu mističnog zanosa obuzeta strašću i nadilazi ju, da bi ju kao zamah celokupnog bića preobrazio u duhu, a drugi uspostavlja strukturu razularene strasti koja, budući bez svrhe izvan sebe same koja bi ju usmerila prema duhovnome, poništava subjekt osobnosti da bi ju učinila objektom osvajanja koje, kada je postignuto, opstoji samo u procesu, a umire, zajedno s osobom, u trenutku postignuća te zato neprestance obnavlja taj proces da bi sebe iznova uspostavljala. Mitovi su izrečeni zato da bi nam pomogli iščitati strukturu vlastite osobe, omogućili istraživanje nedovoljno poznatih njezinih bogatstava u prostoru i vremenu. Svest o samoj strukturi naše vlastite duše omogućuje nam čitanje mitova u životu, snovima/željama i u životnim izborima koje nad njom vrše uticaj i usmeravaju je na putu prema vlastitoj ozbiljenoj celovitosti.
        Hrišćanstvo je predugo bilo moć potiskivanja da ono što je potisnuto ne bi navrlo novom snagom (odatle najezda erotizma u XX. veku) jer priroda ne trpi podvajanje ili poništavanje ni jednog svog dela, jer svi njezini ujedinjeni slojevi zajedno vode integraciji osobe. Da bi se ponovno postigla ravnoteža, potrebno je, na stanovit način, ponovno opaganiti dužnost i ohrišćaniti strast. Način na koji je Hrist to učinio svojom pasijom (mukom/strašću) dokinće je trgovine između tela, duše i duha. Zato je i preuspostavljanje te trgovine u Njegovo ime, njegovo opetovano razapinjanje.
         Svejedno što je isticao prevlast razuma, klasicizam je ipak ostao tesno povezan s hrišćanstvom razvrstavajući porive, definirajući strasti, kodificirajući religiju: porive i strasti prepustivši “svetu”, a religiju odricanju od tog “sveta”. Zapadno hrišćanstvo kao da se prestalo zanimati za ljubav samu, osim ako se ona ne sukobljava s moralnom dužnošću. Zakonitost duhovne evolucije u kojoj se klatno njiše od jedne do druge krajnosti, ponovno, premda na nov način, priziva XII. vek. Otad, eto novih trubadura Languedoca i ljubavne mistike, Heloize i nadživljene strasti, oživljenih gnostičkih uverenja i libertinskog cinizma, svešteničkog celibata i “Ljubavnih zakona”, pobune i viktorijanskog i buržujskog puritanizma. Ta prva velika ljubavna revolucija opet ima svoje teologe pokušavajući ljudsku dušu iznova uvrstiti u moralni i duhovni red, ili, onkraj njega (Nietzsche). Ali red više nije moguć na isti način kao ranije jer više nema zaštićena društva, ni održivih hijerarhija vrednosti, ni cenzure. Samo uvek iznova obnavljana rasprava između zbilje i nauka Crkve, između lične pustolovine i kolektivna pravoverja.
        Dakako, bez moralnih zabrana ne bi bilo ni razrasta strasti. Bez discipline spolnosti ne bi bilo ni civilizacije ni kulture. Kao što bez strasti ne bi bilo iskustva ljubavi, ni poezije, ni inih umetnosti.
Legenda o Tristanu potiče iz XII. veka, a legenda o Don Juanu se oblikovala u veku  prosvetiteljstva, u vreme potiskivanja “plemenite” strasti. Usuprot vrlinama viteške ljubavi: čednosti i uljudnosti, nastupilo je vreme racionalizma i cinizma. No, Don Juan, zapravo, potiče iz jednoga civilizacijskog stanja koje dobrano prethodi ne samo dvorskom viteštvu nego i hrišćanstvu.

Tristan



       Legenda o Tristanu i Izoldi prvi put je zapisana u XII. veku, a od tada je zabeležena u brojnim verzijama, među kojima je najpoznatija Béroulova (napisana između 1150. i 1190.) od koje je sačuvano oko 4000 stihova. Njihovu strastvenu ljubav opisali su Thomas Engleski (XII. vek) i Eilhalt d’Oberg (XIII. vek), a najpoznatija savremena verzija je muzička, Wagnerova (1885.).
Tristan duguje svoje ime tuzi (fr. tristesse): tek što je bio rođen, umrla su mu oba roditelja. Zaštitu mu je pružio francuski kralj Marko, njegov ujak, učinivši ga vitezom. U borbi s neprijateljem Morholtom ovoga je svladao, no teško ranjen ostaje sam u barci koja dopluta u Irsku. Tu upoznaje kraljevnu Izoldu, pred kojom, otkrivši da je Morholtova nećakinja, skriva svoj identitet. Vrativši se kralju Marku saznaje da ovaj ima nameru da se  oženi Izoldom. Kralj ga šalje u Irsku da u njegovo ime zaprosi Izoldinu ruku. Spasivši je iz zmajevih ralja, Tristan joj otkriva svoj identitet, ali je i prosi za kralja Marka. Njihov bi brak imao doneti mir dvama kraljevstvima. U tu svrhu Izoldina majka namerava osigurati njihovu vezu te Izoldinoj pratilji nalaže da Marku i Izoldi dadne popiti ljubavni napitak. No, zabunom ga popiju Izolda i Tristan. Premda postavši njezin ljubavnik, Tristan se bori za svoju odanost kralju Marku. Kralj i Izolda se venčaju, ali se ona i dalje viđa s Tristanom. Saznavši za to, kralj iskušava Tristana: udaljuje ga s imanja, no Tristan i Izolda se i dalje sastaju. Primetivši skrivena kralja kako vreba da ih uhvati u ljubavnom zagrljaju, dvoje ljubavnika odglume nevin razgovor, pa kralj dopušta Tristanu da se vrati na dvor i da se slobodno viđa s Izoldom. No, ovde dobije dokaz o njihovoj vezi te ih oboje osudi na smrt. Tristan uspeva pobeći, potom spasiti i Izoldu. Kralj ih ponovno otkriva, ali im pošteđuje život, što Tristana tako gane da odluči napustiti svoju ljubljenu. Izolda se vraća svom mužu, a Tristan napušta zemlju. No, u mnogo navrata još su se nalazili i odvajali, sve dok Tristan nije umro, a potom i Izolda umre od žalosti za svojim ljubavnikom. Kralj Marko sahranio ih je zajedno, a samoniklo cveće na njihovu grobu i dalje svedoči o njihovoj strasti.
         Strast je oblik ljubavi koji odbija neposredno, beži od bližnjega, žudi za udaljenošću, ne preže ni od izmišljanja samo da bi se još više razbuktala. Roman zapadnog kruga nije dotad opisao strast koja se razgorieva za posve bliskim, lako dostupnim i moralno dopuštenim objektom. U svetu u kojem je sve dopušteno nema nikakve zamislive ili č?itovane strasti. Jer strast pretpostavlja nešto treće između subjekta i objekta što se postavlja kao prepreka njihovu zagrljaju (poput kralja Marka kad odvaja Tristana od Izolde). To treće može biti konvencija, ali i neka unutarnja zabrana proizašla iz duboka uvažavanja običajnih konvencija. Zbog toga trećeg razvija se i trajna polemika između profanog i svetog, mistike i morala, ljubavi-strasti i braka, pa onda i poezije shvaćene u najširem smislu te reči, i tabua puritanizma. U našem XXI. veku polemika je ista, samo su naglasci premešteni u drugi kontekst.
         Ljubav koja počiva i raspinje se na udaljenosti od vlastitog objekta, neprestance iznova uspostavlja udaljenost da bi održala vlastito postojanje u želji. Pitanje je – ljubi li čovjek potaknut takvom ljubavlju stvarnu ili sanjanu osobu, ili možda tek samo svoju ljubav? Ono što održava takvu ljubav upravo je napetost stvarnog i sanjanog, mogućeg i nemogućeg: strastven čovek više voli sámo stanje strasti nego konkretnu osobu, više njezinu nedostižnost nego nju samu. Ali, nije li upravo nedostižna i opčinjavajuća drugost osobe koju volimo njezina vlastita autonomija?
          Tristanov eros je virtualan, a njegovo ostvarenje jedinstvena, potpuna i nesretna strast. Jedinstvena, jer svoj zamah temelji na nagonu uzdignutu do duha koji svoj izrižaj može naći tek u ljubavi prema jednoj, jedinoj osobi. Potpuna, jer joj se predaje svim potencijalima svog bića. Nesretna, jer se ostvaruje odricanjem od potrebe za posedovanjem, čime je spašava od relativnosti. Njegova je ljubav prema ljubljenoj ženi, zapravo, neizravna ljubav prema Bogu, apsolutu. Svako bi izravno obraćanje Bogu, kako ga shvaća Stari zavet, a onda i neke mističke struje zapadnoga hrišćanstva, ubilo čoveka, uništilo njegovu moć subjektivnog i slobodnog prisvajanja istine, bez čega ne može živeti kao slobodno biće. Zato Tristan izabire paradoks vere, mogućnost izjednačavanja različitoga. Zato on izabire da nikad u potpunosti ne dosegne predmet svoje ljubavi: time bi ljubav izvrgao riziku da prestane biti subjekt.
          U Tristanovskoj ljubavi je, dakle, moguće jedino ljubiti izdaleka, u gubitku neposredne prisutnosti. Produhovljena strast je, zapravo, poetska ljubav, a nesreća strasti čežnja za posedovanjem osobnosti istine same.
Brak je institucija koja ljubavi hoće podariti verovanju u njezinu trajnost i pružiti prostor odgovornosti za nju. Zato su strastvena bića duha izvan, onkraj braka. Erotizam je otuđeno uživanje u spolnosti (Don Juan), a ljubav strast duše par excellence (Tristan).

Don Juan



        Don Juan je glavni lik jedne španske legende koju je prvi (oko 1620) zabeležio redovnik Gabriel Tellez, poznatiji kao Tirso de Molina. U liku Don Juana opisana je paradigma ohola udvarača. U prvoj verziji on je osvojio mladu devojku, potom ubio njezina oca, pa ga sahranio na franjevačkom groblju. Franjevci su zatekli Don Juana kako se ruga ubijenome u njegovu grobu, pa ga ubili te strpali u pakao. Druge verzije, književne (najpoznatija Molièrova, 1665) i muzičke  (najpoznatija Mozartova, 1787) tematizirale su njegovu okrutnu sposobnost udvaranja i njegov nihilistički stav prema svetu.
          Don Juan se pojavljuje sav u zlatu i svili. U pretećoj pozi velikog tenora s nevinim licem. Kao glumac i poslovan čovek istodvremeno, posvećen svojoj igri kao ozbiljnu poslu, obavljajući svoj posao s odmakom cinizma. Njegova igra nije puka podložnost nagonu, nego prava vokacija, ali vokacija neostvarene osobe. No, koliko duhovno zvanje želi nadići i oplemeniti društvo pretrpano preciznim pravilima, toliko je njegovo zvanje da dobro iskoristi ta pravila za svoju svrhu. Njegova je narav elegantan prezir koji mu omogućava odmak od svega čeda bi drugima vladao kao šahovskim figurama u vlastitoj igri. Žene mu služe samo za to da bi ih osvojio, potom odbacio, a ne da bi u njima uživao (kao da više uživa u zločinu, nego u samom uživanju). Njegovo polje igre upravo su moralna pravila. Da zakoni morala ne postoje, on bi ih izmislio, samo da ih može pogaziti. Nagon je samo izgovor za njegovu duhovnu glad za novim osvojenjima.
           Danas je Don Juan možda postao ženom, no svakako je izgubio na virtuoznosti, eleganciji i duhovitosti. Odakle ta želja za novim pod svaku cenu? Onaj koji traži, onaj je koji nema, a onaj koji ni sebe nema, onaj je koji nije. On je onaj koji nije sposoban voleti (za izbor ljubavi sposoban je samo onaj koji jest). Onaj koji nije sposoban dovinuti se do sebe, traži se tamo gde se ne može doseći jer se doseže samo u samoj nemogućnosti koja mu, dakako, i sama neprestance iznova izmiče. Kao i sama zbilja koje se, razočaran, odriče da bi ju tražio u novim prividima. Pri svakom novom traženju sve je telesniji i sve okrutniji. Put mu je samo sredstvo, a svrha mu je narušavanje ravnoteže između puti i duha, narušavanje koje je pretnja samom životu. I sam užitak ga, na kraju, iscrpljuje. Njegov ritam kretanja je dionizijski, on razara sve čega se takne. Kada bi mogao dotaknuti samu svoju pobudu za novim, preobrazio bi se u Tristana, a to mu je nemoguće. Don Juan je varalica i živi od varanja samo da bi svladao ono što mu se opire, a ko god mu se ne opire, vredan je njegova prezira. Varanje je skriveno kao demonski izazov u samom srcu ljubavi. No, on voli bez ljubavi, a zavodi samom energijom želje. On nije lukav te ne smišlja svoje podvige osvajanja i ne računa na učinke svojih intriga. Njemu i nije potreban nekakav plan jer on je uvek spreman. Želja u njemu ne odstupa. On, zapravo, ne zavodi, nego naprosto želi te želi, a to željkovanje deluje zavodnički. Njegova želja spontano prati prirodu nagona premda ga zapravo poriče u njegovoj prirodnosti. To će reći da je neodgovoran te da, po Rougemontu, na stanovit način predstavlja moralni nihilizam.
         Don Juanovo varanje žena iz njegova je uverenja da je istinska potreba žene upravo to da bude zavedena. Time on ženu svodi na puki predmet. Njemu individualnost žene nema nikakva značenja.
         Za razliku od erotske ljubavi stare Grčke, njegov erotizam ne poznaje stidljivost. Pobija odanost, odliku kurtoazne ljubavi. Ne poznaje vreme, nego osvaja prostor. Ili poznaje samo zbir trenutaka. Za njega ne postoji ni nevera ni varanje, stalno je tek ponavljanje i umnožavanje. Njegove su pobede bez istorije. On nema karaktera, ima tek moć.
       Jedan od razloga zbog kojih je mit o njemu zadugo bio produktivan, sigurno je strogost hrišćanstva koje je nametnulo svoje granice ljubavnim strastima i zahtevima vernosti, a tomu je još uzrok i revolucija običaja. Nevino, nemoćno, stvorenje kakvo je bila žena u X. veku i sve do 50-ih godina XX. , polako postaje ambicioznom zavodnicom, ponekad i Don Juanova suparnica. Danas je Don Juan možda postao ženom, no svakako je izgubio na virtuoznosti, eleganciji i duhovitosti.

Peer Gynt

       Tristanova je ljubav tipična ljubav mladosti, Don Juanova cinične zrelosti, dok je Peer Gyntova – ljubav večne nedozrelosti. Poput ljubavi jednoga Petra Pana koji u svetu mašte oslobađa princeze, vlada (nedoraslom) decom, pobeđuje gusare, dok u zbiljskom svetu ne zna razgovarati sa Zvončicom jer bi to od njega tražilo suprotstavljanje, niti kani zadržati Vandu, jer bi to od njega tražilo odgovornost.

      Peer Gynta, pohranjena negde u starim norveškim legendama i pričama punim šumskih i morskih duhova, oblikovao je u lik Henrik Ibsen (1867) u istoimenu dramskom spevu (kasnije, na njegovu molbu komponovanom u Griegovoj scenskoj suiti).
        Fabula je jednostavna, no obogaćena mnoštvom raznovrsnih motiva. Likovi su strukturirani arhetipski. Mladić, čije sazrevanje pratimo, simbol je svega što je u muškarcu (ili u muškom načelu u čoveku) nestašno, prostodušno, razigrano, nepokorno, sanjarsko, neodgovorno. Njemu suprotstavljen, i u toj suprotstavljenosti  stoji nadopunjujući lik: Solveig, simbol zrele ženstvenosti (ili ženskog načela u čoveku), oličenje vernosti, nežnosti, pouzdanosti, strpljivosti, skrovite i postojane odanosti, jednom rečju – ljubavi. Priča o njihovu susretu i razvoju njihova odnosa zapravo je priča o kontrastu između ljudskoga i sub-ljudskoga u životu (čega Peer Gynt do kraja života nije video ne razlikujući san od jave ni ružno od lepoga), priča o ostvarivanju celovite osobenosti, iskustvu očovečenja. Ključan prizor odvija se na brodu kojim se, pred smrt, nakon brojnih pustolovina i iskustava, vraća vernoj Solveig: nakon brodoloma, sedi na suhoj ledini i guli divlji luk ljušteći sloj po sloj, tražeći njegovu srž. Sâm, u huku vetrova razmišlja o sebi, o svojim nedomišljenim mislima, nedozrelim plodovima, neprolivenim suzama i neostvarenim delima. No, ovaj put odoleva kušnji samooptuživanja i osećaja vlastite nedostojnosti te se zapućuje k     Solveiginoj kolibi.

         Peer Gynt je za celoga svog života, zapravo, hteo pomiriti Don Juana i Tristana, moć i ljubav-strast, ali ne i sebe s pukom zbiljom. Za to je, pak, čini se, postao sposoban tek u trenutku umiranja. Tristanovska u njemu jest njegova ljubav koja ne doživljava svoju apoteozu u simbiozi, nego u odvojenosti, a donžuanovska njegova žudnja koja postaje to većom i dubljom, i tragičnijom, što se više ispunjava. Zato ju tek smrt može doseći, a Solveigina vernost ispuniti.

Između sudbine i (po)zvanja

         Tri lika: Tristan, Don Juan i Peer Gynth paradigme su mogućih ljubavnih odnosa nastalih u opreci prema hrišćanskoj paradigmi braka i vernosti. Don Juan obrnut je odsjaj Tristana, Peer Gynt njegova bjeda senka. Suprotnost je najpre u vanjskom ponašanju, u njihovu ritmu: Don Juan je borben, spreman na skok; Tristan je, naprotiv, miran, zanesen, kao hipnotiziran čudesnim čije bogatstvo nikad neće iscrpsti; Peer Gynt, pak, privućen avanturom, na pola puta je između borbe i zanesenosti. Prvi će imati hiljadu i jednu ženu, drugi samo jednu, a treći mnoge, no samo jednu pravu. Prvi je voljen, ali sam nije sposoban voleti, drugome je dovoljno što voli, a treći je voljen i postaje sposoban voleti tek kad gubi voljeno. Prvi u ljubavi traži osetilno sladostrašće, drugi, jer je čedan, stanovitu samozatajnu hrabrost, a treći jamstvo vlastite ljubavi. Don Juanova taktika je zloupotreba pravila, Tristanova njihovo nadilaženje, a Peer Gyntovo žongliranje pravilima.
         Etika, u načelu, osuđuje sva tri mita. Gori od Juana bio bi oženjeni Don Juan, gori od Tristana Tristan koji trči za suknjama, a gori od Peera bio bi Gynt koji bi uz Solveiginu suknju stalno čeznuo za nečim ili nekim drugim.

         Brak kao pomirenje razlika i ostvarenje ljubavi-strasti udvoje moguć je u krilu entiteta s tri člana: spolna razmena, čuvstvena razmena i razmena s društvom. Nije moguć s donžuanskom ili tristanovskom ljubavlju zato jer mu u njima nedostaje po jedan član entiteta: Don Juanu čuvstvena razmena, a Tristanu društvena. Peer Gyntu nedostaje odgovornosti. A i sam je brak s vremenom podvrgnut kušnji trajanja koja nužno modificira važnost kojeg od članova. Ljubav-strast na putu prema braku zahvata mitsko stanje: privuče ju ili odbije jedan od članova entiteta, dok brak u toj privlačnosti ili tom odricanju skuplja nove energije u nove razloge za odricanje. Jedan mit ju nagoni na nadilaženje braka (Tristan), drugi (Don Juan) na njegovo potkopavanje, a treći (Peer Gynt) na poigravanje njime. Prvi hoće beskrajno više (večnost), drugi, pak, mnogo manje (tek puku spolnost), a treći bi sve. Krize u braku se priklanjaju jednom ili drugom mitu. Tristan je promašen muž (promašuje društvenu razmenu i kompenzira ju strašću), a Don Juan promašen Tristan (promašuje brak i kompenzira je mnoštvom društvenih razmena).
          Don Juan, Tristan i Peer Gynt opiru se svemu što “običnom” čoveku znači sreću. Oni odbijaju trajanje stoga što jedan hoće sve veće te veće intenzitete (Tristan), drugi (Don Juan) neprestance nova uzbuđenja, a treći (Peer Gynt) dopuštenje da vrluda. Prvi hoće dramu, drugi samo napetost, a treći migolji hoteći i jedno i drugo. Jedan želi transcendirati trajanje, drugi ga hoće prezreti. Tristan hoće vernost zato da nadvlada vreme u kojem se sve preinačuje, razlikuje i razdvaja. Oslobađanje je njegov put. Njegova strast hoće ljubiti bez granica, s onu stranu oblika i vremena, u beskrajnoj vladavini Ljubavi. Don Juan hoće sadašnji čas u kojem sve može podvrći sebi, u kojem je on sam jedina granica, jedini oblik i vreme. Njegov je put svladavanje i njegovo je osvajanje bez strasti.
U golosti njihova mitskog izričaja ekstraverzija Don Juana i introverzija Tristana poništavaju, svaka na svoj način, zbiljnost bližnjega. Oni, obojica, zapravo ne ljube istinski. Jedan podcenjuje, drugi precenjuje Drugoga, obojica ga tako promašujući. I sve zato što, zapravo, ni jedan ne voli ni samoga sebe. “Ljubav prema samom sebi jest uzajamni odnos ljubavi između vlastite osobe kao prirodnog objekta i vokacije koju ona prima i koja time postaje novi subjekt” veli Rougemont. Dva najzanosnija mita o ljubavi ustvari su dva načina negacije istinske ljubavi u braku. Naša zapadna književnost ne poznaje mit o idealnom braku. Ali bez mitova ne bi bilo ni ljubavi. Oni je uvek iznova vraćaju njoj samoj.

(Ne)moguće ljubavi

     Što je ovek nesigurniji u to kako će se drugi postaviti prema njegovim očekivanjima, to je neizbežnije da vlastite iskaze i reakcije može interpretirati kao indikacije za drugo, za daljnje, za ono čemu se može nadati. “Snaga vlastite želje postaje merom onoga što je čovek u stanju dati” veli Luhmann. A želja u ljubavi poseže za onim što je neprestano onkraj mogućega. Ono što je moguće svladivo je, a ljubav ne želi biti svladana. Stoga samu sebe gura u nemogućnost da bude zadovoljena. Kada bismo shvatili da samo Bog može zadovoljiti našu potrebu za ljubavlju, ne bismo njezino zadovoljenje tražili u onom što nam može pružiti čovek. To, doduše, donekle slutimo, ali ne do kraja. Stoga ne očekujemo da nam čovek pruži ono što može, nego čeznemo za onim što bi mogao. Zato ne pristajemo na stvarnost, nego je guramo u apstraktnu budućnost da bismo u sadašnjosti mogli hraniti svoju ljubav njezinom vlastitom nemogućnošću da dohvati moguće. Tako sama nemogućnost postaje subjektom naše ljubavi. Osoba je samo posrednik. “Više nego bliskost duše, njih je sjedinjavala provalija kojom su bili razdvojeni od ostalog sveta” – kaže Pasternak za Laru i Živaga (u romanu Dr. Živago).
           Dvorska, galantna ljubav premešta ljubav u idealno, u neverojatno, u ono što se može postići jedino posebnim zaslugama (ne brakom!). Odatle ideja o tzv. amour lointain (udaljenoj ljubavi) kao idealu ljubavi. Spolna ljubav, dostupna u braku, pa, prema tome nezanimljiva, preoblikuje se u tzv. duhovnu ljubav. Stoga uključuje u sebe i religiozne sadržaje i, jer se može osloniti samo na nadu i veru, samu sebe mistificira. Sama žudnja predočava  predmet svoje žudnje kao lep privid u kojem uživa. Čovek koji voli trpi zato jer njime vladaju zemaljske žudnje koje umanjuju nebesnost njegove ljubavi. Iluzija je bolja od stvarnosti. Tajenje bolje od priznanja. Seksualnost, dopustiva u braku, u opreci je s intimnošću, koje, budući da je brak institucija, nema u seksualnosti. Eros se nastoji otkupiti posredstvom agapéa: prevladati strast (koja se iscrpljuje u želji za posedovanjem) ushićenošću nad drugom osobom (koja počiva i traje u jedinstvenoj duhovnoj prisutnosti). Svaka strast, zapravo, napaja se negacijom jer ju preuzima na sebe i zbog toga trpi.
           (Ne)moguće ljubavi zahtevaju  velike prepreke i srazove koje im je svladavati da bi se mogle pokazati “velikima”: srazove u socijalnom, bračnom, nacionalnom, kulturnom, generacijskom, jednom rečju: srazove među ideologijom i trivijalnosti. Prepreke imaju funkciju ljubav učiniti svesnom i opijenom samom sobom, a daljnje prepreke samo iskušavaju ljubav i njezinu snagu. One se odmiču od kodeksa prava i dužnosti. Ljubav započinje istom kada čovek prekoraći ono što može zahtevati, a pravo na ljubav sprečava da se ona uopšte pojavi kao stvarna. Nemoguće se iskustvo najpre pokazuje pod vidom potrebe za ljubavlju izbavljene od proturečja, društvenih i spolnih odbojnosti. Stoga: san o nedostižnoj osobi – nikad dosanjana sanjarija. “Ne stvarna ljubav prema stvarnoj osobi, nego stvarna ljubav prema nestvarnoj” kaže Musil.
Oblici “nemogućih” ljubavi koje susrećemo kroz istoriju ljudskih ljubavi (sve odreda “zabranjene”) zapravo, izražavaju manjkave i zategnute odnose sa svetom, ali su i njihova posledica. Reč je o začaranom krugu izbora u ljubavi-strasti: partner nejednake (dobne, staleške, intelektualne) vrednosti remeti ravnotežu u ljubavi, no, čuvstvena neuravnoteženost, kao odraz pomutnje sveta, ona je koja i uslovljava te na neki način opravdava izbor takva objekta. Primeri (ljubav prema nimfeti ili rođenoj sestri) ne ukazuje na čudovišnost i slabost, nego na odbojnost prema uobičajenom redu stvari – zemaljsku, prkosnu, upornu usmerenost na prekomernu strastvenu čežnju za ljubavlju.
         Rougemont navodi tri romana o ljubavi-strasti u XX. veku: Nabokovljevu Lolitu, Pasternakova Doktora Živaga i Musilova čoveka bez svojstava. Sva tri građena su na motivu nemoguće ljubavi: jedna je prema devojčici pokćerki, druga je prema ženi koju se ne može doseći kao ni domovinu, treća je između brata i sestre. U svakoj postoji ono “nešto” što preči zagrljaj: Moral, Društvo ili Režim. Kada potreba za strašću naiđe na zabranu, budući asocijalna par excellence, strast u zabranu projicira nostalgiju za neiscrpnom željom, spremna da tu svoju projekciju zove sudbinom. To je dijalektika tristanovske strasti.

        No, odnosi udvoje bez socijalnog umreženja retki su i problematični. Takva ljubav temelji se tek na uzajamnoj projekciji, pa teško bude duga veka. Zato i njezin zahtev za potpuno individualiziranom jedinstvenošću nalazi svoje ispunjenje samo u onom iznimnom, tj. u odricanju od onog što se može doseći, da bi se dosezalo nemoguće. Velikim ljubavima zovemo najčešće nemoguće i neshvatljive ljubavi koje su se, uz cenu odricanja i patnje, uspele održati kao ljubavi, bez obzira na to jesu li se ujedno mogle održati kao stvarnost ili ne.

RATKO PETROVIĆ

Slučajno sam ugledala njegove tekstove i dopala mi se njegova jednostvanost i  neposrednost. 


Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.

Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".

Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!

Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...

Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.

Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)

"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"

"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"

Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"

"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.

"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"

"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"

"Daj! 'Ajde!"

"A, za desert?!"

"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"

"Naravno gospodine... Sve za Vas!"

___________________

APRIL ( ODLOMAK )

Plači:

Žensko si.
Ako.

Plači kad treba

i malo kad ne treba.

Samo nemoj da preteruješ.

Jer sigurno da dolazi

vreme neželjenog plakanja.

Uštedi po koju suzu

za tad.

I par njih odvoji

onako sa strane,

za mene.

Ne mora da budu

nešto prevelike,

ni prevše bistre,

ali odvoji ih

baš za mene,

i nek su od srca...

Pa, kad krenem na put,

da ponesem

more iz tvojih očiju,

i da znam:

Ima u jednoj kapi,

većih bura i oluja,

nego u Okeanu.

_________________

POUKA

Ako si težak
to ne znači da si i stabilan.
Vetar,
može počupati
ogromno drvo
iz korena.
Ako mu se tako hoće.
Dok će
malena vlat trave,
od snage istog vetra
ostati nedirnuta.
Nepočupana.
Ako si jak
to ne znači da si i neuništiv.
Velika usijana stena
na rubu pustinje
će se hladiti u noći,
stezati, sažimati...
A potom će se
kada je obljubi hladnoća
pustinjskog zagrljaja,
ona prosto raspolutiti,
raspasti, na najsitnije
parčiće kvarca.
Dok će se
maleni kaktus
iz iste te hladnoće,
samo dobro
napojiti.
I biće spreman
da se
zdravo zeleno ceri
ceo sutrašnji dan
Suncu u lice.
Ogroman je problem
kada je čovek veći iznutra
nego spolja...
Jer, ljudi imaju granice u očima,
sa olako podmitljivim
stražarima...
Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.
Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.
Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.
Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.
Preraspodeli.
Ti si figura od stakla.
I te kamenice pesnica,
što bacaju na tebe,
lome te u krtu parčad
i prave
na hiljade malenih zvezdi
da večeras
sijaju od mesečine:
(kao) još jedno
Sazvežđe Bola.
Ne boj se.
Preraspodeli svoje zvezde.
Sudari svoje svetove
i sazvežđa sa nekim.
Ako ste osuđeni na haos,
nek zasija haos sudara zvezda
u vama - najjače. Najšarenije.
Ako ne umeš da se
snađeš u postojanju,
budi sa nekim,
najlepši, najspektakularniji
primer snalaženja
u svetovima nepostojanja.
U svetovima gde stvari postoje
tek kada ih se setiš i dosetiš.
I gde stvari ožive
tek kada ih se dotakneš.
Takvi svetovi se prenose dodirom.
Uzmi svoju ljubav za ruku
i povedi je.
Siguran sam da sasvim dobro
umeš i to.

_________________________________________


PAHULJICE


Doći će hladne noći, ledene kiše,
i vetrovi što cvile, vetrovi što pate.
Osetićeš kako u tebi samoća diše,
plakaćeš kroz najtanje somotske sate.
Poletećeš tad u ove pesme, bilo kamo
i nisi se nadala, da će na kraju ispasti,
kako bila si pahulja malena samo
u nečijim usputnim smetovima strasti.
A umesto uspavanke za svoje nemirne sne,
grcaj pesmu, koju si dosad pevala,
znam ja dobro, znam ja baš sve,
al’ sama si birala, sama si snevala...
I kad je već tako, dajem ti... evo!
privi noćas ovu pesmu uz svoje grudi,
pisanu, dok sam te dečački snev’o...
sama si birala mila, pa sada sama i budi

______________________________________________

POMILOVANJE

Nisam imao vremena da spašavam svet,
i uvek sam bio slepi putnik na oblacima ljubavi.
Bio sam samo još jedna kap u moru stranaca i čudaka
sa onih strmih i stenovitih obala u magli,
s kojih je teško otploviti ceo.
Iako sam shvatio da su mi ruke i noge samo misao
na mene niko nije pomislio,
nikom nisam ni na pamet pao.
Ja sam verovao da ima tih malenih leptira
koji će leteti i u mojoj magli zbunjenosti,
i svako sam veče pevao uspavanku,
jednom belom gradu nesanice,
gore, nad ušćem, u duetu s jednim pijanim pesnikom
i pod kišom zvezda padalica...
Dolazili su i drugi...
Ulaznica - sto osmeha
ulaznica - ljubav
ulaznica - pijanstvo
ulaznica - patnja...
Ali ne!
Što je više ljudi oko mene
ja sve više vidim koliko sam sam!
Jer, svi su oni nečim povezani!
Svi oni lako mogu da se uklope jedni u druge...
Iako se, možda, i po prvi put tek vide!
I šta mi ostaje od onih sto osmeha?!
Podsmeh!
Šta mi ostaje od ljubavi?!
Zabluda!
Od pijanstva - mamurluk!
Od patnje ostaje...
Sve! Da
Ona i dalje ostaje cela!
I ostavljaju me prijatelji pred kućom,
i ja biram da prvo prošetam,
jer su me dovoljno ostavljali do sada!
Bolje se vratiti sam,
posle počasnog kruga,
nego biti,
na bilo koji način ostavljen!
Ja ne tražim sunčanu stranu ulice!
S te strane uvek bije sunce u oči
i nikada ne možeš realno gledati na stvari
Ali tražim da me neko izvuče iz ove tame,
iz ove dubine koju sam iskopao u sebi
tražeći način da se prilagodim ovom svetu
ovom svetu koji te potapše po ramenu
a onda kad se okreneš ka njemu
on ti okrene leđa
tužan umem da budem i zbog bolesnih pasa
i ptica slomljenih krila
i zbog, na prevaru posečenih breza
i blesav mogu da budem zbog jednog proleća
ili jednog pogleda, rukovanja, smeška
i blesav sam, sam od sebe...
Bez nekog velikog razloga.
Zato, poštedi me makar ovaj put!
Makar ti!


_____________________________________

TROMB

ne plašim se visine, već sedenja na ivici
- nemam više živaca za to
ne plašim se ostavljanja, već čekanja
nema više prostora u grudima
za tako nešto
sve se steglo u iščekivanju,
utrnulo
tromb iščekivanja
koji pliva ka srcu
totalno zagušenje
premalo je vremena
čak i da želiš sad
da stigneš
ravna linija
________________________________________

SAMO SMO MISAO

Čovek je samo misao.
Ono što je fizički, zaista se tiče
samo njega.
Da stari, da ga boli, i da oseća.
Ti ne možeš doživeti moju fizičku bol,
u trenutku kada me boli.
Da, zagrlićeš me - i to će činiti
da mi sve bude lakše.
Podnošljivije.
Da me smiri makar malo.
Mada, moja bol će ti biti
neugodnost i patnja - opet misli,
a ne zaista bol.
I bolje je tako - kad boli,
da boli samo jednog.
A drugom to samo da bude
ružna misao
Ali ti možeš osetiti moje emocije.
Ponekad u potpunosti, nekad
kad im se prepustiš istinski
čak i jače, lepše...
Jer za tebe su, samo za tebe,
i stoga ih možeš osetiti
i jače od mene samog.
Kako?!
Narandža ne oseća svoj ukus
iako je puna sopstvenog soka.
Već ga osete samo one usne
kojima je bila namenjena.
Ali, koliko god da si kadra za to,
nekad i manje... to me ipak teši.
Makar i da me samo nazireš.
Makar tračak pravog mene ćeš
uspeti da shvatiš, dodirneš
i upleteš u svoju zamisao,
koja u tvom svetu
predstavlja mene.
Biti realno shvaćen
makar i komadić,
u nečijem ličnom,
neponovljivo drugačijem
i na divan način nerealnom svetu,
veruj mi, mnogo je.
Tada znaš da si postojao.
Da postojiš.
Ja sam tako premalo
i tako premnogo u istom
momentu.
Vasiona misli i osećanja
svetova čitavih, sa centrom
u jednom - mravu.
Sve zavisno od toga
postaneš li me svesna.
Od toga,
uspevam li da zaista živim?
Da sinem?
Ili sam samo prirodni, nagonski
biomehanizam.
Koji je gladan. Koji se plaši.
Koji deli i zloupotrebljava svoju
platformu za snove - sa životinjom.
Kada sam čovek? Kada sam živ?!
Ja živim kad te ljubim. Tada sam najviše
što mogu biti.
Kad te ne ljubim - ja sam premalo.
Čak i kada sam dobar - a ne ljubim te,
ja sam premalo toga.
A u tvojim očima?
Od čega zavisi šta ću to biti?!
Ja sam samo tvoja subjektivna percepcija
nekakve pojave.
Dakle, u nemilosti sam.
Dolazim li u pravom trenutku?!
Da li mi je glas dublji, plići?!
Jesam li čudan, ili je moja čudnost
po tvojim standardima normalnost?
U nemilosti sam...
previše toga kod tebe mora da se poklopi.
To je često nemoguće.
Poklapanje ukalupljenog tražiš.
Ja sve mogu, sem da stanem u maleno.
Čovek je samo misao.
U svakome različita misao.
Zato su neki poljupci
značajniji od drugih.
Jer je neko u nama postao
lepa misao.
Lepša od drugih.
Dakle,
ono što ću biti
zavisi isključivo
od toga kakva sam
pomisao u tebi...

adresa web sajta : " Dobrodošli .."

EMA GOLDMAN ,najopasnija zena Amerike

Kratka biografija legendarne anarhistice Emme Goldman, jedne od „najopasnijih žena u Americi“ prema J. Edgar Hooveru.



       Emma Goldman rođena je 1869. u židovskoj četvrti Kaunasa (današnja Litva) gdje je njena obitelj vodila malu gostionicu. U dobi od 13 godina, u vreme političke represije i pogroma, seli s porodicom u St. Petersburg. Zbog teške ekonomske situacije, Emma je nakon šest meseci u St. Petersburgu morala napustiti školu i započeti s radom u tvornici. Tamo je nabavila primerak romana Nikolaja Černiševskog „Što da se radi?“ u kojem junakinja Vera postaje nihilistica i živi u svetu jednakosti među polovima i zadružnog rada. Knjiga je pružila ranu skicu njenog kasnijeg viđenja anarhizma i ojačala njenu odlučnost da živi svoj svoj život na svoj način. U petnaestoj godini otac je pokušava udati, ali ona to odbija. Napokon, njena se porodica složila da bi to buntovno dete trebalo otići u Ameriku sa svojom polusestrom kako bi se pridružile njihovoj sestri u Rochesteru. Emma Goldman je ubrzo shvatila da za židovskog imigranta Amerika nije zemlja prilika koja im je bila obećana. Ona je za nju značila sirotinjske četvrti i tvornice s lošim radnim uslovima gde je za život zarađivala kao krojačica.

              Ono što je Emmu Goldman isprva privuklo anarhizmu, bilo je prosvedovanje nakon tragedije na Haymarketskome trgu 1886. godine u Chicagu. Tokom okupljanja radnika radi osmosatnog radnog dana, na grupu policajaca bačena je bomba, zbog čega je četvero anarhista osuđeno i vešano. Osuda se temeljila na najpovršnijim dokazima, a sam je sudac na suđenju izjavio: „Vi ste na suđenju, ne zato što ste skrivili eksploziju na Haymarketu, nego zato što ste anarhisti.“ Emma Goldman je intenzivno pratila taj događaj i on je navodi na postajanje revolucionarkom.

      U dobi od 18 godina Emma je već bila udana za ruskog imigranta Jacoba Kershnera, ali brak nije potrajao. Nakon razvoda se preselila u New York gde se sprijateljila s Johannom Mostom, urednikom jednog nemačkog anarhističkog lista. On je odlučuje uzeti pod svoje okrilje i uskoro je šalje na govorničku turneju. Most je savetovao Emmu da pogrdno proglasi akcije za osmosatni radni dan nedostatnima jer je smatrao da treba tražiti potpuno zbacivanje kapitalizma; kampanje za osmosatno radno vreme bile su tek diverzija. Goldman je verno prenosila njegovu poruku na svojim javnim skupovima. No, u Buffalu je jedan stariji radnik izazva pitanjem šta bi ljudi njegove dobi trebali raditi, jer nije bilo verovatno da će oni videti uništenje kapitalističkog sistema. Jesu li se i oni trebali odreći ta dva sata slobodna od omraženog rada? Nakon ovog susreta, Goldman je shvatila da posebni napori za poboljšanja poput viših nadnica i kraćih radnih sati uopšte nisu diverzija, već dieo revolucionarne promene društva.

      Goldman se počela udaljavati od Mosta i zainteresirala se za suparnički nemački anarhistički list „Die Autonomie“ u kojem je upoznala radove Petra Kropotkina. Pokušala je uravnotežiti ljudsku sklonost prema društvenosti i uzajamnoj pomoći koju je isticao Kropotkin s vlastitim uverenjem u Slobodu pojedinca. Ovo je uverenje o ličnoj slobodi istaknuto u epizodi kad je Emmu za vreme plesa mladi revolucionar odveo u stranu i rekao joj da jednom agitatoru ne pristoji da pleše, barem ne tako raskalašeno. O tome je kasnije napisala: „Insistirala sam na tome da naš cilj nije mogao od mene očekivati da se ponašam poput redovnice i da se pokret ne bi trebao pretvoriti samostan. Ako je on to značio, nisam ga htela. Želim pravo na slobodu, pravo na samoizražavanje, svačije pravo na lepe, sjajne stvari."

      U ranim je danima Goldman podržavala ideju propagande delom. Godine 1892. je zajedno sa svojim povremenim ljubavnikom Alexanderom Berkmanom isplanirala ubistvo Henry Clay Fincha koji je uz pomoć naoružanih čuvara suzbijao štrajk u tvornici Homestead (Pennsylvania). Verovali su da će se ubistvom tiranina, predstavnika okrutnog sistema, podignuti svest ljudi, no to se nije dogodilo. Berkman je uspeo tek ozlediti Fincha i osuđen je na 22 godine zatvora. Goldman je pokušala objasniti i opravdati pokušaj ubistva, insistirajući na tome da se istinski moral zanima za motive, a ne posledice.

      Obrana Berkmana obeležava je i vlasti su redovito remetile njena predavanja. Godine 1893. uhapšena je jer je navodno nagovarala nezaposlene da uzmu hleb „silom" i kažnjena je godinom dana u kaznionici Blackwell's Island. Drugi je put zatvorena zbog distribuiranja literature o kontracepciji, ali njena je najduža kazna bila posledica učestvovanja u organizaciji Lige protiv novačenja te organiziranje okupljanja protiv učešća SAD-a u Prvom svetskom ratu. Goldman i Berkman uhapšeni su 1917. zbog kovanja zavere o sprečavanju novačenja i kažnjeni su dve godine zatvora. Kasnije im je oduzeto državljanstvo i deportovani su u Rusiju s ostalim nepoželjim „crvenima".

      Zahvaljujući deportaciji, Goldman je iz prve ruke mogla svedočiti revoluciji u Rusiji i bila je spremna zakopati sekiru sukoba nastalih u Prvoj internacionali i podržati boljševike. No, 1919. godine Goldman i Berkman putovali su zemljom i zgrozili se povećanjem birokracije, političkim progonima i prisilnim radom koje su susreli. Prelomna je tačka došla 1921. kada su kronstadtski mornari i vojnici digli pobunu protiv boljševika i udružili se s radnicima u štrajku; Trocki i Crvena armija slomili su ih u napadu. Napuštajući Rusiju  1921., Goldman je zapisala svoja otrkića o Rusiji u dvama delima - „My Disillusionment in Russia" i „My Further Disillusionment in Russia". Objašnjava da se „nikada prije u povijesti nisu autoritet, vlada i država pokazali toliko svojstveno nepokretnima, reakcionarnima i čak kontrarevolucionarnima."

     Vreme koje je provela u Rusiji navodi je na ponovno promišljanje svojeg prijašnjeg uvjerenja da cilj opravdava sredstvo. Goldman je prihvatila da je nasilje nužno zlo u procesu društvene transformacije. Ipak, njeno iskustvo iz Rusije, vodi je uviđanju da nije svako nasilje isto. Napisala je: „Znam da je u prošlosti svaka velika politička i društvena promjena zahtijevala nasilje... No, jedna je stvar koristiti nasilje u borbi kao način obrane. Potpuno je druga stvar učiniti od terorizma princip, institucionalizirati ga da bi mu se pripisalo ključno mjesto u društvenoj borbi. Takav terorizam stvara kontrarevoluciju te i sam postaje kontrarevolucionaran."

       Ti pogledi nisu bili popularni među radikalima jer je većina još htela verovati da je revolucija bila uspeh. Kada se Goldman 1921. preselila u Veliku Britaniju, bila je praktički sama među levičarima u osudi boljševika i njezina su predavanja bila slabo posećena. Čuvši da bi mogla biti deportovana 1925., jedan joj je velški rudar ponudio ženidbu da bi mogla dobiti britansko državljanstvo. S britanskim  pasošem je mogla putovati u Francusku i Kanadu. 1934. godine bilo joj je čak dopušteno održati predavačku turneju u SAD-u.

     Godine 1936. Berkman je počinio samoubistvo, nekoliko meseci pre početka Španskog rata. Sa 67 godina, Goldman je otputovala u Španiju da bi se pridružila borbi. Okupljenoj slobodarskoj mladeži rekla je: „Vaša Revolucija zauvek će uništiti utisakda anarhizam predstavlja kaos." Nije se složila sa učestvovanjem CNT-FAI u koalicijskoj vladi 1937. i ustupcima koje su činili sve jačim komunistima radi ratnih napora. Ipak, nije osuđivala anarhiste koji su se pridružili vladi i prihvatili militarizaciju jer je osećala da je tada jedina alternativa bila komunistička diktatura.

          Goldman je umrla 1940. godine i pokopana je u Chicagu nedaleko od Haymarketških mučenika čija je sudbina promenila tok njenog života. Emma Goldman ostavila je za sobom mnoge doprinose anarhističkoj misli, a posebno je zapamćena zbog uključenja seksualne politike u anarhizam. Goldman se borila i išla u zatvor zbog zalaganja za pravo žena da koriste kontracepciju. Tvrdila je da političko rešenje nije dovoljno da se rešimo nejednakih i represivnih odnosa među polovima. Bile su potrebne ogromne promene u društvenim vrednostima i, što je najvažnije, u samim ženama. Tvrdila je da žene to mogu; prvo, dokazivajući se kao osobe, a ne kao seksualna roba. Drugo, uskraćujući drugima pravo na svoje telo; odbijajući nositi dete ako ga ona ne želi; odbijajući biti sluškinjom Bogu, državi, društvu, porodici, mužu i ostalima; čineći svoj život jednostavnijim, ali dubljim i bogatijim, odnosno pokušavajući shvatiti značenje i smisao života u svoj njegovoj složenosti; oslobađajući se straha od javnog mišljenja i javne osude. Samo će anarhistička revolucija, a ne glasanje, osloboditi ženu, pretvoriti je u silu do sada nepoznatu Svetu, silu nebeske vatre, stvaranja slobodnih muškaraca i žena.